Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Intervju'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. 1) Being an Englishman and an Orthodox priest at the same time, how do people in your neighbourhood perceive you? With complete indifference. Very few people here are interested in any religion. A priest is generally viewed as perhaps rather eccentric, but harmless. Nobody is interested, people live however they want. It is all the same to them whatever I am. 2) Please tell us, is there an interest in Orthodoxy, at least in the town of Colchester where your Church is? Who are the people from your parish? Where do they come from and what brings them to Orthodoxy? I was born and went to school in Colchester, which is about 100 km north-east of London. However, interest from most English people living in Colchester, as anywhere else, is very limited. Most English people are atheists and have no interest in any faith at all. Our parish is mainly made up of Russian immigrants from Latvia and Lithuania, Moldovans, Romanians, Ukrainians and Russians, as well as Bulgarians, Cypriots and Greeks, together with their English-born children. Most have come here over the last 20 years. True, we have small numbers of Orthodox English people and some other nationalities, but these are usually linked in some way to Russia or else are married to Russian women. They live in Colchester or around it, within an 80 km radius. 3) Is there a Church choir in your parish? What are the specifics of your parish in Colchester? Yes, of course there is a choir, a good one, between about 10 and 20 people sing every Sunday. All are volunteers, we do not have or like paid choirs. On an average Sunday there are only 150-200 people in church, though we have 600 regular parishioners and, in fact, about 3,000 local Orthodox come to our services during the year, but many are only nominal Orthodox and come only once a year, for baptisms or weddings. Our church building is the largest Russian Orthodox church building in the British Isles, about the same size as the Serbian Cathedral, St Sava’s, in London. It is white and was built of wood 164 years ago. There are 24 nationalities, most people are under 40, with large numbers of children. On average we have about 100 baptisms, 10 weddings and 1 funeral a year. Our second priest, Fr Ion, is Romanian, but married to a Russian from Latvia. Our services are in three languages, Slavonic, English and Romanian. We have many confessions every Sunday with communion from two chalices, and 100-150 communions. 4) You talked about St Edmund, can you please tell us about this Saint and his significance in your life? The name Edmund will sound strange and not Orthodox to most Serbs. But just because some Roman Catholics may have his name, it does not mean that he was Roman Catholic. Firstly, he is a real saint (Roman Catholics do not have real saints) and, secondly, he lived before Roman Catholicism was invented. Many Roman Catholics are called Nicholas; does that mean that St Nicholas was Roman Catholic? Of course not! St Edmund was King of Eastern England, where I and my ancestors were born and live, and he was martyred by pagan Viking invaders in 869. His memory is still alive here and a whole town locally is named after him. I have known about him and felt his presence here from childhood, since he is the main local saint and the original Patron Saint of England. I think I grew up beneath his protection in some mysterious way. St Edmund is the first saint whose spirit I felt in childhood. The spirit of the saints is identical, wherever and whenever they lived. Many saints of the West have always been venerated by Serbs in the Serbian Church calendar. For example, St Tatiana, St Sophia and St Alexei of Rome, St Irenei of Lyons, St Hilary of Poitiers, St Vincent of Lerins, or St John Cassian and many Popes of Orthodox Rome, like St Leo the Great, St Gregory the Dialogist or St Martin I. However, saints in Western countries further from Serbia and who lived a little later are not known in Serbia. And yet these saints who lived at this time could travel to Jerusalem and Constantinople and take communion there and feel at home; the Church was One, whatever the difference of language and even rituals, the Faith was the same. 5) Have you ever been to Serbia? If yes, what are your impressions of our country? Unfortunately, I have never visited Serbia and there are no Church-going Serbs in this part of England. On the one hand, I have the impression of Orthodox in Serbia who are very faithful to the Tradition. On the other hand, I have the impression that few Serbs are really Orthodox, most are atheists and very nationalistic. I suppose this is the result of fifty years of brainwashing by Communism, mainly under the Croat Tito, and then of a generation of the ‘Soft Power’ brainwashing of Western Consumerism, which has produced the Facebook generation. They dress like Americans, listen to American music, watch American TV programmes and films and so think like Americans. I have read that 30% of the Serbian media is now American-owned. How can people resist? I also have impressions from Serbian Orthodox I know. For example, I studied with the Serbian Bishop Luka in Paris at the Russian St Sergius Institute in the late 1970s and liked him a lot. The only other Serbian bishop I know is Metr Amfilochije. I much admire him. I greatly venerate St Nikolai of Zhicha (called in Russian St Nicholas the Serb) and have read many of his books, which have been translated into Russian and English. I also venerate St Justin of Chelije, a real Orthodox philosopher, as well as Patriarch Pavle. The latter has not yet been canonized, but this is only a matter of time. 6) Since I know you that you have relations with the SOC (Serbian Orthodox Church) and that you have visited the Saint Sava Church in London, tell us please, how do you feel in the company of our people in England? Perfectly at home. We have exactly the same Faith and values. We belong to the same Orthodox Civilization and are proud, in the good sense, of this. In today’s Europe, there are only two Civilizations: Anti-Christian, Secularist Western Post-Civilization and Christian, Orthodox Civilization. We are opposites. We should ask ourselves every day: Which Civilization and Empire do we belong to and confess: to the Anti-Christian Globalist Empire or to the Christian Empire, to the Secularist Empire or to the Orthodox Empire? We have our own Civilization, our own Empire, stretching from Bosnia to the shores of the Pacific, with dependent outposts and oases of Orthodoxy all over the world, as in Colchester. We belong to this, it is our identity, regardless of our nationality and language, because we have the same Faith and Church. We Orthodox do not have the same values as the rest of the world and our Civilization and Empire is the only Alternative to Western Anti-Civilization. A Serb who is not Orthodox is not a Serb, but either some sort of Titoist or else an American of the MacDonald’s Post-Civilization. In the same way a Russian who is not Orthodox is not Russian, but Soviet. And an Englishman who is not Orthodox or not close to Orthodoxy in some way through faith, is not English, but British. He is, consciously or unconsciously, an imperialist who has little time for truth or love, only for self-interest and imaginary superiority over others whom he can exploit. 7) Please tell us your views upon the latest events regarding the actions of Greek Church recognizing Ukrainian Orthodox Church? It is all very simple. As you may know, the present US ambassador in Athens, Geoffrey Pyatt, used to be the US ambassador in Kiev. So it is clear that this is all just another American game, started by Obama, using flattery, threats or bribery, as is their technique. However, whatever the great pressure the US elite exerts on weak Greek bishops to recognize these Fascist schismatics in the semi-Uniat western Ukraine, I am ashamed of them. Whether because they are cowards or they have been bribed with dollars, these bishops are wrong. How can these bishops be so racist and weak and trample underfoot the basic canons of the Church, which every first-year seminarian knows? This is shameful. If there is no repentance, a terrible event will visit Greece for the apostasy of some of its bishops. God is not mocked. May the Orthodox bishops of Greece, like my contemporary, Metr Seraphim of Piraeus, triumph. 8) What are your relations with the ROC like? Relations with it?!! But I belong to the Russian Orthodox Church! There is only one Russian Orthodox Church, whatever the administrative differences of its various parts. There are several autonomous parts of the Russian Church, the Churches of Japan and China, the self-governing New-York-based Church Outside Russia which I belong to, the Ukrainian, Moldovan and Latvian Churches, the Belorussian Exarchate etc. But we are all one, we all belong to the same Church and commemorate the same Patriarch. 9) What are your views on Constantinople? Until the twentieth century, the Patriarchate of Constantinople was the plaything of the Turks and the British or French ambassadors in Istanbul. Everybody knew that the nomination to the Patriarchate could be bought for money. The bishops in Istanbul were finally bought by the Anglicans in the 1920s for £100,000 and so their freemason candidate, (he became a mason in a British Lodge on Cyprus in 1909), Patriarch Meletios Metaksakis introduced by force the Papist calendar. After the fall of the British Empire after 1945, its role was taken up by the American Empire, which continued its dirty work. So the last legitimate Patriarch, Maximos V, was removed by the Americans by force in 1948 on the orders of the war criminal Truman, who had just slaughtered nearly 500,000 Japanese civilians in Hiroshima and Nagasaki. Patriarch Maximos was too Orthodox for American tastes and was kidnapped and taken in Truman’s personal aeroplane into exile in Switzerland. I used to know a Greek deacon who was an eyewitness to these events. He later became the Greek bishop in Birmingham in England. In 1948 the Americans behaved like thugs, cowboys, they were very violent. Patriarch Maximos was replaced by the Greek-American Archbishop Athenagoras – and we know how that ended. Since then most of the bishops of Constantinople have just been American puppets, without any spiritual relevance. One of them recently held an LGBT Conference with a ‘transvestite Orthodox theologian’! 10) English history is specific in many ways. Can we say that England was Orthodox until 1066 (12 years longer after 1054)? The Western Schism was a gradual process, it spread over time and in some ways is not complete even today. It led to the invention of Roman Catholicism in 1054, but began much earlier than 1054, in the late eighth century under the heretic and iconoclast Frank Charlemagne. He was a barbarian who wanted to revive the pagan Roman Empire, with himself, naturally, as its Emperor. So that is what he did, setting up in 800 ‘the First Reich’. (Bismarck invented the Second Reich and Hitler the Third Reich; some say that the Fourth Reich is the EU). They called this revived paganism ‘The Holy Roman Empire’, but in fact it was Unholy and Anti-Roman. This alien mentality of Schism spread from the Franco-German heartland (where later the EU began) all over Western and Eastern Europe, and eventually to the islands and so England too. It is clear that from about the Year 1000, and even before that, England was falling to these heterodox influences. 1066 marked the end of Orthodox influence in England, but the decadence was there already, especially under the half-Norman King, Edward (1042-1066). (Like Charlemagne, this traitor is called a saint by Roman Catholics!). 1054 (or in England 1066) is the end of the initial process of Schism, the conclusion of its fall from communion with the Church, not its beginning. Therefore we have to look carefully at what went on previously, before we can say whether it was Orthodox or not. 11) Do you think there are things in common between Serbia and England? Strangely enough, yes. Serbia is like the front line of the Russian Orthodox Church, the first bastion of Orthodoxy, just a few hundred kilometres from Rome. This is why the West hates Orthodox Serbia and wants to destroy it – because it loves Christ, whereas it loves Antichrist, for whom it works to bring in his reign. On the other hand, England today is like the front line of the USA, the first bastion of Anti-Orthodoxy. Nobody can forget how British airmen dropped bombs on Serbia at Easter 1999, marked ‘Happy Easter’. That was Satanic. So any Orthodox in England survive like soldiers in the trenches; and actually that is the same situation as for Serbs today. You too are soldiers in the trenches under the spiritual bombardment of the anti-Christian barbarians every day. This is what we have in common, we are both on the edges, advanced posts in the struggle for the Church of God. 12) Is there anything you would like to say to Orthodox Serbian people from your perspective? Yes, just one thing: Stand firm in Orthodoxy! The more you resist the onslaught of the West, the US and its EU, NATO and IMF vassals, the greater the example of spiritual courage you give to Orthodox everywhere and, at the same time, the closer you draw to Christ and so to salvation. The West threw Communism and Nazism at us and we defeated both of them. For all extremes come from the demons, as the Holy Fathers say. We Orthodox shall defeat Liberal Secularism, which hates Christ just as much as Communism and Nazism, as well. Let us Orthodox show our courage, that we fear no man, that we fear only God. Then no-one can defeat us.
  2. Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija. *Vaši filmovi, a posebno "Prinošenje žrtve" (kod nas preveden kao "Žrtvovanje" - prim. prev.) nameću pitanje međusobnog delovanja različitih izvora nadahnuća - s jedne strane hrišćanstvo, o čemu svedoči prisustvo molitve Oče naš, s druge prisustvo arhaičnog, neznabožačkog (kroz lik dobre veštice Marije). To zbunjuje... Jeste li Vi ili ne hrišćanski reditelj? - Mislim da nije tako važno znati da li ja delim ove ili one koncepcije ili predrasude neznabožaca, katolika, pravoslavaca ili prosto hrišćana. Važni su filmovi. Mislim da o delu treba suditi kao o celini a ne u njemu tražiti neizbežne protivurečnosti. Pojedinosti iz dela ne izražavaju uvek unutarnji umetnikov svet. Snimajući taj film bio sam ubeđen da on treba da se obrati različitim gledaocima. Bio sam sasvim mlad kada sam upitao oca: "Ima li Boga?" Genijalno mi je odgovorio: "Za onoga koji veruje - postoji. Za onoga ko ne veruje - ne." Time hoću da kažem da film može da bude različito shvaćen. (I treba da bude. Tako je zamišljen.) Na primer, oni koje zanimaju nadčulni aspekti ljudskih mogućnosti tražiće smisao ovog filma u odnosu poštara i veštice, ti likovi biće pokretači akcije. Vernici će obratiti pažnju na molitvu i zavet koji Aleksandar daje Bogu i za njih će se ceo film graditi oko te scene. Najzad, treća kategorija gledalaca - oni koji ni u šta ne veruju, misliće da je Aleksandar prosto bolestan, da je strah od rata poremetio njegovu psihu. Svaka kategorija gledalaca shvatiće film po svome. Mislim da gledaocu treba dati mogućnost da film tumači u skladu sa svojim unutarnjim svetom, a ne sa onim što bih ja mogao da mu nametnem. Jer moj cilj je pokazati život, njegovu tragičnu, dramatičnu sliku, dušu savremenog čoveka. Stanje produžene bezazlenosti *Ipak, svi ne shvataju istinsku veru vaših likova. Šta to oni u nju unose? Npr. šta je nedostajalo veri Aleksandra da bi izbegao ludilo? - A ko Vam je rekao da je Aleksandar sišao s uma? Mislim da se on od samog početka nalazi u teškom psihičkom stanju. On predstavlja po mom mišljenju određeni tip čoveka. Njegov unutarnji svet - svet koji odavno nije bio u crkvi, koji je možda vaspitavan u hrišćanskoj porodici (protestantskoj prirodno) ali koji ne veruje ortodoksno ili možda više uopšte ne veruje. Mogao bih da zamislim da se on oduševljava npr. Štajnerom, pitanjima antropozofskog karaktera... Njega bih sebi mogao da predstavim kao čoveka koji zna da se svet ne završava materijalnim životom i da postoji transcendentalni svet čije mu otkriće tek predstoji... A kada dođe nesreća, kada se oglasi užas katastrofe, on se u punoj saglasnosti s logikom svoga karaktera obraća Bogu, kao poslednjoj nadi. To je trenutak očajanja. *Stiče se utisak da vaši likovi tako uvek i ostaju na pragu istinskog duhovnog života, u stanju nekakve produžene bezazlenosti... - Istinskog duhovnog života nema. Čak i izbavljenje svetaca može da potakne sumnju. Za mene je Aleksandar srećan čovek jer uprkos tragediji koju preživljava nalazi veru. Čudno mi je da kažete da se on posle svega što je preživeo nalazi tek na pragu nečega... Jedino važno i teško u religioznim pitanjima je to... poverovati... *Ali u izvesnom smislu ta vera se graniči s apsurdom... - To je prirodno! Setite se Tertuliana. Mislim da je vernik pre svega onaj ko je spreman da žrtvuje sebe. Onaj ko sebe ne smatra zemljinim pupkom. Nesumnjivo je da je u očima ostalih Aleksandar izgnan ali je savršeno jasno da je spasen. *Mnogi su u "Prinošenju žrtve" primetili nekakvu bergmanovsku atmosferu. Priznajete li uticaj švedskog roditelja? Ili je to izazvano duhovnom klimom mesta na kome je film sniman? - Ako Bergman govori o Bogu to je samo da bi rekao da je Bog zaćutao, da ga više nema. To jest, među nama nema ničeg zajedničkog, naprotiv. To su površni kritičari, a ako oni tako govore to je zato što je glumac koji je igrao glavnu ulogu u mom filmu igrao i kod Bergmana ili što je u mom filmu švedski pejsaž. To znači da nisu razumeli ni Bergmana ni mene. Bergman je mnogo bliže Kirkegoru nego religiji. Kako je on sin protestantskog pastora, njegova reakcija mora da bude istoznačna. *Od svih vaših filmova čini se da je "Prinošenje žrtve" najteatralniji. Da li bi se po Vašem mišljenju neki delovi mogli igrati na sceni? - Ne razumem pitanje. Meni se, budali, čini da je "Prinošenje žrtve" moj najfilmičniji film. Mogućnost da se filmski siže takav kakav je prenese na scenu ne znači ništa. *Šta možete da kažete o glumcima koji igraju u Vašem filmu? - Glavne uloge bile su specijalno napisane za Erlanda Jozefsona i Alana Edvala. Ostali su došli kasnije... Film obično razara glumce. Koristi ih i ponižava. Vrlo sam zadovoljan što je Valeri Meres mogla da odigra tu malu ulogu. Sada profesionalci uviđaju da je ona mnogo bogatija od toga što je do sada pokazala. Praktično, sve je bilo jednostavno. Kako je Francuska filmu dala značajnu sumu novca jedna od klauzula ugovora o zajedničkoj produkciji predviđala je učešće jednog francuskog glumca, što je sasvim normalno. Predloženo mi je dvadesetak glumica, izabrao sam Meres. Ona je tačno odgovarala tipu likova Majola, koji sam tražio: seljanka s jakim karakterom, odlučna i vrlo čista. Veoma sam joj zahvalan za učešće u našem poslu. *Na kraju, zajedno sa kućom izgorelo je i drvo. Je li to za Vas bilo neočekivano? - U mojim filmovima nikada ništa nije neočekivano. Zašto drvo gori zajedno sa kućom... Ako bi izgorela samo kuća to bi bio samo običan filmski požar kakvih smo videli mnogo. Povratak potencijalnog samoubice *Vaš junak u "Nostalgiji" kaže da bi ljudi sada trebalo da grade piramide. Recite na kakve piramide ste mislili? - Čovek treba da teži duhovnoj veličini, dužan je da za sobom ostavi stvari koje će drugi tumačiti hiljadama godina, a ne ruine koje će se spominjati samo kada je reč o katastrofama... U svakom slučaju ne Černobil nego nešto suprotno njemu. *Rekli ste da Vas oduševljava Breson. Zar on nije Vaša suprotnost? Breson seče kadar i samo se uzgred dotiče nekih suštinskih pitanja... - Ja zaista smatram Bresona najboljim rediteljem na svetu. Duboko ga uvažavam. Istina, među nama ne vidim opšte dodirne tačke. On može da reže kadar, što ja sebi ne mogu da dozvolim. Za mene je to kao da ubijam živo biće. Ispričali su mi da je jedan od Bresonovih prijatelja, sa samoubilačkim sklonostima, pošto je pogledao "Prinošenje žrtve" i proveo dva sata u stanju samoposmatranja, rekao Bresonu da je ponovo poželeo da živi. To je za mene važnije od mišljenja kritike. Isto se to dogodilo posle "Ivanovog detinjstva". Neki kriminalac iz Gulaga mi je napisao da je video moj film, da je doživeo unutrašnji preobražaj i da se prestupničkom životu više neće vratiti. *Zašto su u Vašim filmovima česte scene levitacije, tela koje isparava? - Postoje stvari koje su filmičnije, fotogeničnije od drugih. U tom smislu za mene ie veoma važna voda. Voda živi, duboka je, kreće se, menja se, odražava kao ogledalo, u njoj se može utopiti, ona se može piti, njom se može umivati. Vi ste sigurno čuli da je sva voda na Zemlji samo jedan molekul. Voda monada. Sviđa mi se da zamislim čoveka koji levitira... Nalazim da je to ispunjenje smisla. Ako me bilo ko pita zašto se u mom poslednjem filmu Marija i Aleksandar dižu u vazduh odgovoriću: "Zato što je Marija veštica". Ako me to isto upita čovek sa poetskim senzibilitetom odgovoriću: "Zato što je ljubav za Aleksandra i Mariju nešto sasvim različito od toga što je za onoga ko je napravio "37,2 ujutro". Ljubav - viši izraz međusobnog razumevanja - koju naravno samo prikazivanje polnog akta ne može da izrazi. Zašto ne bismo snimali parenje bikova i krava u polju. Danas svi misle da je cenzura kriva za to što na ekranu nema "ljubavi". A do sada je pokazivan polni čin a ne ljubav. Za svakog čoveka, svaki par - taj čin je jedinstven. Kada ga pokazuje na filmu, to ne može a da ne ponizi one koji vole. *Da li postoji razlika između Aleksandrovog kolebanja kada ide prema Marijinoj kući - kolebanju vere i Marijinom kolebanju da spava s Aleksandrom - kolebanju ljubavi? - Jedini način da se pokaže iskrenost tih likova bio je savladati nemogućnost a priori da među njima dođe do odnosa. Zbog toga su oni morali da nadjačaju svoje razlike... *Kako ste osećali razvoj Vašeg dela dok ste snimali "Prinošenje žrtve"? - Ako govorimo o dubini mog pronicanja u svet savremenog čoveka mislim da mi je to bolje pošlo za rukom nego u prethodnim filmovima. Ali mislim da je "Nostalgija" kao umetničko, poetsko delo iznad "Prinošenja žrtve". Jer se "Nostalgija" ni na šta ne oslanja, ona postoji kao poetska slika, dok se "Prinošenje žrtve" zasniva na klasičnoj dramaturgiji. Zbog toga mi je "Nostalgija" bliža. Uvek sam se divio Bresonu zbog duha doslednosti, međusobne povezanosti njegovih filmova. Nije slučajno što se u "Prinošenju žrtve" pojavljuje ideja o doslednosti: svakog jutra napuniti čašu vodom, diskusija o sistemu itd. To je za mene veoma važno. Mrzim da se predajem volji slučaja. Ni poetski, bezazleni kadar nije tu slučajno. * "Stalker" se čini bliskijim "Prinošenju žrtve"? - Da. Za mene je "Prinošenje žrtve" moj najdosledniji film. Duh doslednosti zbog koga možete pomeriti pameću. Zato se "Prinošenje žrtve" ne može porediti sa drugim mojim filmovima. Crkva traži miran život *Zašto će junak jednog od Vaših budućih filmova biti sveti Antonije? - Sada je važno da proučim, da proanaliziram konflikt koji je oduvek zanimao ljudski um: šta je to svetost - a šta je to greh? Zar je tako dobro biti svetac? S pravoslavne tačke gledišta zajedništvo je veoma važan aspekt za poimanje crkve. Za pravoslavne, crkva je zajedništvo ljudi koje ujedinjuje ista vera, ista osećanja. A kada svetac sve napušta za pustinju - za čim on to ide? Radi spasenja. A gde su tu ostali? To pitanje odnosa učešća u životu, sa ostalima i ličnog spasenja me veoma zanima. *Zašto ste izabrali Antonija? - To je mogao da bude i neko drugi... Najvažnije za mene je drama čoveka koji je dužan da plati troškove ravnoteže između duhovnog i materijalnog života. *A zašto Jevanđelje po Štajneru kao drugi mogući siže? - Štajnera nisam ja odabrao. Predlažu mi da o njemu napravnim film. Ja još nisam ni u šta uveren. Mene mnogo više interesuju ljudi koji traže izlaz, rešenje. Taj koji kaže da je našao, čini mi se negde laže. *Zašto hoćete da snimate film o E.T.A. Hofmanu? - Vrlo rado bih govorio o romantizmu uopšte. Ako se sećate priče o životu i smrti Klaista i njegove neveste onda razumete o čemu govorim. Romantičari su ljudi koji su uvek pokušali da život vide ne onakvim kakav je. Najstrašnije za njih je rutina, bivstvovanje po navici, odnos prema životu kao prema nečemu što je jednom za svagda ustanovljeno. Romantičari nisu borci. Njih ubijaju himere koje su sami sazdali. Vrlo je opasan romantizam kao pogled na život, kada se individualni talenat smatra nečim najvažnijim. Ima važnijih stvari... *Kakvi su Vaši konkretni odnosi sa Pravoslavnom crkvom? Konkretno, vrlo su teški! Ranije sam živeo u SSSR-u. Potom sam došao u Italiju, a sada živim u Francuskoj. Na žalost nisam imao mogućnosti da održavam normalne, postojane odnose sa crkvom. U Firenci u crkvi služi Grk ili Italijan, nema ruskog sveštenika. To je pravoslavna crkva ali grčka ili neka druga. Važniji sastanak koji me duboko porazio bio je moj susret u Londonu sa vladikom Antonijem Blumom. Odnosi s Crkvom zahtevaju miran, stabilan život a ja se sada osećam kao pod ruševinama posle bombardovanja. Pre svega treba urediti život. Sada je od mene to teško tražiti. *Priča se da je Lunačarski, pisac, član Partije, podvukao religiozni karakter revolucije od 1917. Šta Vi na to kažete? - Kada je on to rekao!? Kakve gluposti! Možda da bi opravdao svoje ushićenje revolucijom! Ja ne mislim da je on to rekao ali kada im je bila potrebna popularnost oni su ustvrđivali i priznavali šta hoćete. *Izgleda da ste toliko očarani Apokalipsom da biste hteli da požurite njen dolazak? - Apokalipsa se ne dešava iznenada. Ona je odavno počela, možda je već na samom kraju. Prosto gledam dokle smo stigli... A kako je Apokalipsa Knjiga kraja, tužne misli dolaze same. Kao Černobil. *Olivije Kleman objašnjava u svojoj knjizi "Mistici" da je Fedorov hteo da, po tradiciji, lični asketizam postane kolektivni, što bi u potpunosti promenilo kulturu. Šta Vi o tome mislite? - Askeza ne može da upravlja svetom. To je apsurd. I uopšte problem razvitka. Čemu su poslužile 4000g. civilizacije koje su dovele tako katastrofalnim rezultatima. Pre 2000 godina bila je potrebna Golgota da bi vratila čoveka na pravi put. Ali ljudi nisu na sebe uzeli tu odgovornost. Razumem da je bolno misliti da to nije dovelo nigde. Kada bi se rodila nada! Samo da li je ostalo vremena. *Čitate Berđajeva. Smatrate li sebe njegovim nastavljačem? - Nikako. Ne delim mnoga od njegovih mišljenja. On ponekad postavlja sebe iznad problema kao da ih je već rešio. Razumem da to nije bolje od poetske figure. A filozofi su uvek pesnici. Sve znati nije moguće, nadam se. *Jednako hrišćani govore da je u Hristu spas... - Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ... ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija. *Kako tumačite rečenicu Dostojevskog "Lepota će spasiti svet"? - Naravno, ne dosledno. Mnogo je bilo ocena toga, često vulgarnih. Naravno, kada je Dostojevski govorio o lepoti - pod tim je podrazumevao duhovnu celovitost. Govorio je o knezu Miškinu ili Rogožinu, ali nikako o lepoti Nastasje Filipovne koja je bila kako znamo dosta vulgarna. *Rekli ste da je važno da čovek bude tvorac kao Tvorac? - To je i važno i nije. Za mene je to kao disati. *Razlikujete li Vi umetnika od monaha i sveca? - To su potpuno različiti putevi. Svetac, monah odriče se stvaralaštva jer ne učestvuje u životu. Barjak sveca i monaha je to neučestvovanje. To podseća na istočnjački budistički prilaz. Ali umetnik, jadni umetnik dospeva, nalazi se u zbrci događaja, odakle mu je teško da se izbavi. Mada takođe znamo za primer francuskog pesnika Remboa koji je odbio da bude pesnik. Takvih nema mnogo. Prema monahu osećam izvesnu samilost jer on živi kroz sebe. Kod umetnika postoji tendencija ka dekoncentraciji, grešenju, brljanju, on reskira svoju dušu. Ne može se reći da su svetac i poeta - anđeo i đavo. Čovek dolazi u različite situacije. Svetac će biti spašen, umetnik možda da, a možda ne. U tom smislu ostaje jedino vera u Blagodet koja će vas se možda dotaći. Herman Hese je rekao da je celog života težio svetosti i da je samim tim bio grešnik. Tako ostaje da se može računati samo na Blagodet. Ne mogu biti dosledan, eto, to to znači. Između sveca i umetnika postoji paralela ali razlike su velike... Najvažnije je živeti ispravno. Pokušavati ići ka svetosti ili tražiti svoj spas. Spasavati samoga sebe ili težiti stvaranju bolje duhovne atmosfere za ceo svet. Ko zna koliko nam vremena još ostaje. Treba živeti znajući da ćemo možda već sutra Bogu predati dušu. Hteo bih da kažem da mi postavljate pitanja kojima su mnogi geniji posvetili ceo život. O tome bih hteo da govorim u filmu o svetom Antoniju, razumeti i objasniti taj čoveku neizdrživ problem. Na kraju umreti ili ne umreti nije problem, svi ćemo umreti - zajedno ili jedan po jedan... Samo to ne znači da, znajući to, treba postati cinik. Razgovarao: Charles de Brantes Obrada: Yugopapir (La France Catholique, jun 1986 / Duga, januar 1987.) https://www.xxzmagazin.com/stvarati-bolju-duhovnu-atmosferu-za-ceo-svet
  3. Da li će BiH priznati Kosovo kao što tvrdi Bakir Izetbegović? Kakve su posledice ove izjave? Šta znači Deklaracija o opstanku srpske nacije? Da li je Dejtonski sporazum mrtvo slovo na papiru ili garant mira? Može li se Republika Srpska odvojiti bez ratnih sukoba i kakva je budućnost Republike Srpske, a kakva Bosne i Hercegovine? O odnosima sa Beogradom i Sarajevom, Moskvom, o opoziciji, granicama sa Srbijom, ustavu i opštim izborima večeras u emisiji Upitnik govori Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske. Autor i urednik Olivera Jovićević.
  4. Sumnjivi intervju sa ruskim patrijarhom Sve glavne medijske kuće i novinske agencije u Republici Srbiji i Republici Srpskoj prenele su 13. septembra na svojim internet stranicama intervju sa ruskim patrijarhom Kirilom. Razgovor sa ruskim patrijarhom pojavio se i na sajtu ambasade Ruske Federacije u Beogradu, kao i sajtu SPC. Intervju je plasiran u javnost 12. septembra na sajtu „Iskra“,1 „elektronskim novinama Andrićgrada“. Osnivač i vlasnik ove stranice je Andrićgrad.2 Međutim, intervju se nije pojavio na zvaničnom sajtu moskovske patrijaršije.3 Čiji je zadatak da izveštavao svim javnim istupanjima ruskog patrijarha. Nepostojanje ovog intervjua na internet stranici RPC, prvi je razlog da se zapitamo da li je intervju iz srpskih medija autentičan. Razgovor sa ruskim patrijarhom objavio je izvesni Goran Lazović, reporter sajta Iskra. Lazovićevo poznavanje novinarskog zanata je takođe pod znakom pitanja. U njegovim se tekstovima na sajtu Iskra ne poštuje nikakva novinarska forma, i oni bi se pre mogli opisati kao konfuzni fejsbuk komentari. Svaki takav rad sadrži od petnestak do dvadesetak rečenica, i svaka jerečenica uneta kao novi pasus. Smisao Lazovićevih objavaje promovisanje bratskih srpsko-ruskih veza i antizapadna propaganda, mada to radi zbrkano i na jako bednom novou. Često pominje Putina, dok seimenice Kusturica, Andrićgrad i Mećavnik nalaze,bez vidljivog razloga, u skoro svakom drugom sastavu.Lazović se na internetu predstavlja kao Kusturičin ambasador za kulturu u Rusiji, čovek koji ima dosta veza i poznanstava među Rusima, a može da stigne i do samog ruskog patrijarha: „Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част.“ Nije tačno da patrijarh Kiril do sada nije davao intervjue za strane medije, ali je tačno da do sada nije dao intervju za neki srpski medij. Ovde imamo novo pitanje: Zašto su svi glavni srpski mediji, bez provere o čemu se radi, preneli tekst sa malo poznatog sajta? Pre intervjua sa ruskim patrijarhom, Lazović je 28. avgusta 2017. godine objavio i intervju sa glumcem Petrom Mamonovim, koji je opremljen montiranom fotografijom na kojojje Lazović umetnut pored Mamonova.Lazović je svoj intervjuočigledno napravio na osnovu prethodnih izjava Mamonova, a negde je kopirao i skoro cele rečenice: Lazovićev navodni intervju sa Iskre: „Лазовић:Жена се спасава рађањем, ову вашу мисао усвојили су и неки свештеници, често је сусрећем и у народу…! Мамонов:Ја и моја жена смо породица убица, убили смо много своје деце, да није било абортуса, знате ли ви колико би нас сад било?! И зато, сад морамо да се кајемо. И ми то чинимо. Ми верујемо у Бога, јер се трудимо да променимо свој живот.“4 Intervju Mamonova iz 2015. godine: „Ја и жена смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Да ли можемо бити срећни? Сада ја и жена морамо да се кајемо, да молимо за опроштај и да се трудимо да живимо што исправније.“5 Lazovićev intervju sa patrijarhom Kirilom pojavio se na sajtu Iskre 12. septembra u 17:47 po našem lokalnom vremenu. Letnja vremenska razlika između Moskve i Beograda je dva sata, tako da je u Moskvi tada moralo biti 19:47. Intervju, dakle, nije mogao biti pisan posle tog vremena. U uvodu Lazović ne kaže gde se razgovor sa patrijarhom vodio, ali navodi da je tog jutra zvao telefonom majku u Brodarevo da je obavesti gde je i kod koga se nalazi: „У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха!“Ako je uopšte bio u Moskvi, ispada da je Lazović12. septembra do 19:47, po lokalnom vremenu, morao da obavi sledeće radnje: Da se sretne sa patrijarhom u prepodnevnim časovima i obavi intervju. Zatim da se vratiu svoje sedište u Moskvi, za šta bi mu trebalo dosta vremena. Skine zvučni zapis sa diktafona, ili nekog drugog uređaja za snimanje, na kompjuter. A zatim da ga presluša i prekuca u tekst. Ni to se ne radi lako i brzo. Da pošalje tekst redakciji Iskre pre 19:47. Redakcija je istog dana morala da reaguje na primljeni imejl. Da tekst pošalje prevodiocu sa ruskog – stoji da je prevodilac Dejana Kokotović – da ga rediguje ako je potrebno, i da ga objavi u 17:47. (Tekst je inače pun nepravilnosti i izgleda da ga niko, osim samog autora, nije ni pregledao pre objavljivanja). Sve je ovo bilo nemoguće uraditi u tako kratkom roku. Takođe, svaki novinar bi se fotografisao sa tako važnom ličnošću sa kojom je vodio razgovor. Ali Lazović nije objavio nikakve fotografije sa ruskim patrijarhom. Lazović sebe opisuje kao čoveka koji je uvek uz patrijarha Kirila: „Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине.“ Ispada da je Lazović uvek obavešten o kretanju patrijarha Kirila, pošto ga je sačekao na Antarktiku i gledao ga kako sleće. (Ne kaže gde je i čime je patrijarh sleteo. Avionom, helikopterom ili je možda doleteo na neki natprirodan način?) U delovima teksta koji su pripisani patrijarhu Kirilu, patrijarh sa Lazovićem prisno ćaska: znate, setite se, reći ću vam otvoreno itd. A o srpskom patrijarhu Pavlu priča kao da su zajedno monašku keliju delili. Možda je Lazović na uređaju za snimanje imao nekakav program koji glas odmah pretvara u tekst. To bi mu omogućilo da skrati novinarske muke i odmah nakon izlaska od patrijarha pošalje zvučni zapis redakciji Iskre. (S tim što bi onda u redakciji morali da izgube vreme da ga prekucaju.) Ali tom pretpostavkom dolazimo do još jedne poteškoće. Naime, u izjavama patrijarha Kirila, u Lazovićevom intervjuu, prisutne su materijalne greške i čudni iskazi. Neke materijalne greške u izjavama patrijarha Kirila u Lazovićevom tekstu: Ruskog episkopa Svetog Tihona Zadonskog 1724-1783. patrijarh smešta u 19. vek: „На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског...“ Patrijarh: „Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18).“ U Starom zavetu ne postoji treća knjiga o carevima, nego samo dve. Nepotpuni navod je iz prve knjige. Patrijarh pogrešno citira Jevanđelje po Jovanu: „Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34).“ Treba: „Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge.“ (Jovan 13, 34). Očekivano je da jedan patrijarh pravilno izgovori ovako upečatljivu rečenicu iz Novog zaveta. Ili da bar neko iz njegove pres službe to kasnije proveri i dopuni, kada pregleda patrijarhov intervju pre puštanja u javnost. Neke nelogičnosti i besmislice uizjavama patrijarha Kirila u Lazovićevom tekstu: „Лазовић:Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?Патријарх Кирил:Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима…“ Pravoslavni vernici su parohijani zato što su okupljeni oko svoje lokalne crkve, gde liturgiju služi parohijski sveštenik. Patrijarh Kiril o sebi ovde govori kao da je on parohijski sveštenik. „Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство?“ Ruski patrijah sumnja u svrhu hrišćanskog dobročinstva i misli da se ono deli na stvarno i nestvarno. „Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи…?Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе.“Kamenje koje pamti božanske liturgije! Božija pravda na osnovu koje ispada da je pravedno što su pravoslavni Srbi izgubili Kosovo a pravoslavni Grci Carigrad? Ne kažem da ne bi moglo i tako da se razmišlja, ali sumnjam da bi ruski patrijarh tako nešto rekao u razgovoru za neki srpski medij. Sada ću navesti dva primerana temu Ukrajine. Prvi primer je iz Lazovićevog teksta, a drugije primer iz intervjua patrijarha Kirila koji je na sajtu ruske patrijaršije objavljen 7. januara 2017. godine na Božić, a koji je dat TV kanalu Россия 1: I primer: „Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.“ II primer: „Ваше Преосвештенство, крајем прошле године, уз Ваше учешће, а такође и учешће поглавара Украјинске Православне Цркве митрополита Онфурија, били смо сведоци изручења ратног заробљеника Украјини. Он је био ослобођен и то без икаквих услова– то је био добронамеран гестза пример. Реците, молим Вас, да ли ће Црква у Украјини одиграти икакву улогу у процесу националног помирења? Будући да Украјинци у принципу, вероватно, исто као и пре верују у Бога – били су бар део поворке у којој је учествовало много народа. И да ли је само национално помирење данас могуће? Да ли има наде? - Рећи ћу и Вам и више од тога: ако дође до националног помирења, то ће бити управо због тога што је Украјинска Православна Црква заузела позицију коју је заузела. То је једина исправна позиција. Реално се одвија грађански рат, грађанска конфронтација, земља је подељена. Постоје грађанскенесугласице, које имају историјске, религиозне, културолошке узроке, - нећемо сада улазити и у то, - али никаквим диктаторским приступом регулисању друштвеног живота није могуће уклонити тенесугласице. Православна Црква разуме данесугласицепостоје, али морамо живети заједно, у противном земља ће се заиста поделити. И Православна Црква представља ту миротворну снагу; њених верника има и на истоку и на западу. Па и поворка је кренула и с истока и са запада: и тамо и овамо је било десетина хиљада људи! То је био симбол и знак да постоји потенцијал помирења и стварања праведног и мирног живота у Украјини. Али морам да вам кажем да сви ми морамо да радимо на том помирењу. Ја разумем да неки догађаји у Украјини, које медији доносе до нас, у људима буде жељу за протестом. Али веома је важно да та жеља за протестом не прерасте у осећање мржње. И веома је важно да медији тако расветле украјинску тематику, да у нашем народу не развију негативни и непријатељски однос према Украјини. А сав овај непријатан политички контекст ће проћи.”6 Da li je ove dve navedene izjave dala ista osoba? Drugu izjavu je definitivno dao patrijarh Kiril. Na čitaocima je da razmisle ko bi mogao biti autor prve. Analiza intervjua približava se kraju. Ostalo je da kažem zašto sam posumnjao da se radi o autentičnom razgovoru, a onda i istražio i napisao sve ovo. Lazovićev intervju sam video na sajtu RTS-a, koji ga je preuzeo sa Tanjuga. Okidač da nešto nije u redu bila mi je sledeća, relativno nebitnai besmislena rečenica pripisana patrijarhu: „Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације.“ Naizgled je sve tu, kao i obično: Rusi, Srbi, slovenstvo, pravoslavlje, civilizacija. Međutim, za patrijarha Kirila ne postoji „sveslovenstvo“, a naročito ne postoji „prapočetak“ – ta reč mi je naročito zapala za oko. Kada govori o ruskom svetu i civilizacijskoj posebnosti, ruski se patrijarh uvek oslanja na dobro poznate istorijske činjenice o hristijanizaciji Rusije,koja započinje krštenjem Svetog kneza Vladimira Kijevskog 988. godine, u gradu Hersonu na Krimu.I on to stalno pominje. Ovako ispada da su Srbi i Rusi održavali kontakte još u doba kada su bili u plemenskim savezima i podizali idole slovenskim bogovima. Sintagma o „sveslovenskom prapočetku“ može biti korisna i važna nekom ruskom ili srpskom neopaganinu, ali je pravoslavni patrijarh ipak ne bi upotrebio. Zašto do sada niko nije doveo u pitanje autentičnost intervjua? Velike medijske kuće su to lako mogle da provere. Trebalo je samo kontaktirati pres službu Ruske pravoslavne crkve i relativno bi se brzo dobila prava informacija o čemu se ovde zaista radi. Čak se ni Sputnjik nije setio da pozove nekog iz RPC. Možda je razlog u tome što je u intervjuu pomenuto Kosovo, kao sveto mestohrišćanskog mučeništva i zaveta. A kada se ta reč pomene, ispada da niko ništa ne proverava. Autor: Vladimir Veljković 1http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ 2http://iskra.co/impresum/ 3http://www.patriarchia.ru/patriarch/38016/ 4http://iskra.co/reporteri/goran-lazovic-i-petar-mamonov-ekskluzivno-za-iskru-evropa-se-udaljila-od-boga-zato-imamo-istopolne-brakove-pedofile-zoofile/ 5http://www.manastirklisina.com/petar-mamonov-intervju-2-deo/ 6http://www.patriarchia.ru/db/text/4756757.html
  5. Епископ Иринеј говори о својој 10-годишњој служби у Аустралиији, о ономе што је постигнуто за то време, о новим изазовима који пред њим стоје у Америци, посебно кад је реч о српском православном Саборном храму Светог Саве у Њујорку који је изгорео у пожару. Разговор водила новинар Биљана Ристић, Радио СБС. Преносимо ексклузивни разговор са Његовим Преосвештенст Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  6. Преносимо ексклузивни разговор са Његовим Преосвештенством Епископом Митрополије аустралијско-новозеландске и изабраним источноамеричким г. Иринејом, поводом његовог одласка на нову дужност, после 10-годишње службе у Аустрлији и Новом Зеланду. Епископ Иринеј говори о својој 10-годишњој служби у Аустралиији, о ономе што је постигнуто за то време, о новим изазовима који пред њим стоје у Америци, посебно кад је реч о српском православном Саборном храму Светог Саве у Њујорку који је изгорео у пожару. Разговор водила новинар Биљана Ристић, Радио СБС. Преносимо ексклузивни разговор са Његовим Преосвештенст Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице
  7. „Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”. Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије. Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње? Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу. Ко их је запоставио: Бог или људи? Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе! Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније? Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет, са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан. Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање? Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба. Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете? Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем. Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ? Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо. Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну? Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи. Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године? Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима. Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили? Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе. Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина? Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима. Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године
  8. Нашем народу расутом по селима и градовима Хрватске потребни су храна, средства за хигијену, бела техника, пољопривредне машине. Они живе у условима хуманитарне кризе. Прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. „Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”. Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије. Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње? Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу. Ко их је запоставио: Бог или људи? Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе! Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније? Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет, са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан. Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање? Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба. Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете? Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем. Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ? Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо. Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну? Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи. Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године? Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима. Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили? Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе. Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина? Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима. Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године View full Странице
  9. У интервјуу митрополит излаже свој став који уједно сматра и општим ставом Цркве о Косову, косовском завету, властима у Србији као и властима у Црној Гори, предању, српској историји и најновијој српској историји, односима у Цркви, и глобализму.
  10. Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивном интервјуу за Недељник коментарише изјаву Партијарха да “ако нас Европа неће оваквима какви јесмо можемо још 500 година у ‘муци и трпљењу’”. Помињање спремности за вишевековну жртву не делује убедљиво поред бесних лимузина у којима се возе епископи наше цркве? “Бијесне лимузине”, ако их има (додуше, већина наших Епископа користи обична савремена кола попут обичних грађана за обављање своје службе), спадају у гријех појединаца. По ријечи Светог Саве: “Ако је поп грешан, молитва није грешна” тј. вјековно свједочење Цркве саможртвености као мјере људског достојанства. Још 1992. сте говорили да на овим просторима важи правило: “Ко истраје до краја, благо њему. Сви су услови да се сами себе одрекнемо и све нам говори у том правцу – не може шут са рогатим.” Време се не мења, уцене и притисци све су јачи, као да се косовска драма ближи крају? Несумњиво и даље важи вјечна истина: “Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” Нажалост, косовска драма се не ближи крају, она се наставља на још драматичнији начин. Косово је било и остало, по пророчкој ријечи Његошевој, “грдно судилиште” на коме се “суди” не само Албанцима и нама, него и свеукупној Европи, ако не и свијету. Председник Николић најављује државну платформу о Косову. Да ли су представници СПЦ позвани да дају своје мишљење? Предсједник Николић, сигурно, знаде мишљење Цркве и њен непромијењени став. Тај став му је Синод саопштио ових дана и писмено. Срби са севера Косова оптужују председника Николића да је променио ставове о чврстој одбрани Косова, да је спреман на успостављање границе и да је то увод у финално признавање независног Косова. Како Црква гледа на увођење такозваних интегрисаних прелаза? Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, уз подршку терористичкој групацији косовских Албанаца, настављене етничким чишћењем, рушењем стотина православних храмова, хиљада домова, запосиједањем “Бондстилом” Косовске земље и другог рудног блага. Они који су све то урадили и подржали, данас се и сами не устручавају да открију прави разлог тога – стварање независног Косова. Да је намјесто Србије нека друга земља, која би као она – цјеловита (са Косовом и Метохијом) била чланица Уједињених нација, а за потврду своје суверености на свом читавом простору имала декларацију 1244 Савјета безбједности, прво што би њена влада захтјевала од своје скупштине било би доношење, по хитном поступку, одлуке о извршеној окупацији Косова и Метохије и стављању ван снаге свих досадашњих аката потписаних са Бриселом, на штету суверености државе. Ако Србија није у стању да учини такав чин, достојан једне часне земље, онда би макар требало да, при потписивању споразума, попут овог о интегрисаним прелазима, запише оно што је у таквим случајевима несрећни Недић писао: “По наређењу окупаторских власти…” У каквом је стању Црква на читавој територији Косова? Где је монаштво најугроженије? Колико је објеката порушено, шта је санирано? Какав је статус црквене имовине? Црква је данас на територији Косова у стању у каквом је била за вријеме Отоманског ропства, у понечему чак и горе: стотину храмова је уништено, многи храмови (нарочито по градовима) остали су пусти, без народа, није извршена и нема изгледа да се изврши реституција црквене имовине (сачуване и у турска времена), мартовски погром (2004. године) може поново да се догоди… Једно је сигурно: Црква ће носити свој Косовски Крст – и са државом и без државе, као што је то чинила, остајући вјерна Косовском Завјету од 1389. до данас. Видите ли одговорност Цркве због чињенице да су Европљани мање-више незаинтересовани за судбину хришћанског наслеђа на Косову и Метохији? Шта је наша црква пропустила да уради? Црква је урадила и ради на Косову и Метохији све што је могла у заштити народног бића и хришћанског наслеђа. што се тиче Европљана: они су све мање заинтересовани и за своје хришћанско наслеђе, камоли за косовско. Либерално-потрошачка и хедонистичка Европа одбија да у Устав Европске уније уђе и само име “Бог”, а некмоли да га утемељи на хришћанским вриједностима. То ми рече прије неку годину један Хришћанин, високи савјетник Продија за вјерска питања: “шта мислите, да је брига Европљане за хришћанско наслеђе Косова? Код њих је све подређено интересу и профиту…” Можете ли да замислите време у којем ће Срби ходочастити Дечанима или Грачаници онако како данас ходочасте на Хиландар? Нема потребе да замишљамо такво вријеме. Оно је већ данас, и то много горе, стварност. Како ли ће тек бити када Кфор и Унмик препусте бригу о Пећкој Патријаршији, Дечанима и другим светињама – тамошњим домаћим властима, као и о остацима остатака косовскометохијских Срба… Како бисте ви оценили односе СПЦ и Римокатоличке цркве? Да ли је услов свих услова да папа посети Србију и да то учини преко Јасеновца? Основни призив Христов у Еванђељу, свима људима, а камоли својим следбеницима, гласи: “Покајте се јер се приближи Царство Небеско.” У свехришћанској молитви “Оченаш” стоји: “И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Покајање и праштање су најбитнија морална и духовна хришћанска начела. Она важе за сваког Хришћанина, па и за мене као Митрополита, а и за Папу као Римског Епископа. Добро је што је Папа клекао у Аушвицу, тражио опроштај за инквизицију и Холокауст. Ако, међутим, хоће да га такође Православни Српски народ препозна као састрадалног брата и прими као оца – најбоље ће га препознати и примити ако покајном сузом и љубављу помилује милионску јасеновачку жртву принијету и заклану од оних који су тај злочин чинили тврдећи да то раде због вјерности њему као Светом Оцу и његовој Римокатоличкој Цркви. Кроз покајање и праштање прима нас Бог и препознаје као своје; кроз покајање и праштање ћемо се и ми препознати као браћа и дјеца заједничког Оца. Односи две државе, па и народа, српског и хрватског, после ослобађајућих хашких пресуда генералима Готовини и Маркачу делују на најнижем нивоу од рата до данас. Могу ли две цркве екуменским дијалогом да помогну у мирењу? То што важи за СПЦ и Папу, подједнако важи и за православне Србе и Хрвате римокатолике. И једни и други смо као Хришћани, нарочито у овим последњим временима, били у опасности да Цркву поистовјетимо са биосоциолошким (националним) колективом. А сви добро знамо да Црква Христова није исто што и “крв и раса”. Она је призвана да преображава “крв и тијело”, крвљу – голготском Љубављу Христовом која се пролива “за све и сва” подједнако. Ако у свјетлости те истине сагледамо себе, као Хришћани, и наше понашање једних према другима само ових последњих 20 година, над много чим бисмо се морали дубоко замислити, зашто не рећи – и покајати?! Од свега претходног што нам се догађа да поменемо овај најновији догађај: прослављавање Готовине и Маркача од Цркве у Хрвата као националних хероја – њих који су узрочници прогона преко двјеста хиљада људи, претварања у згаришта њихових домова, многобројних убистава и насиља… Па ипак, ако цркве не помогну мирењу – ко ће моћи помоћи? Недељник/ИН4С http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/07/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5/
  11. Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц'' МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо. ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме? МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење. ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану. А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога. ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима. ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма. ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду? МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно. ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно? МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе. Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот? Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем. Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in Превод: Поуке.орг тим
  12. Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској? - Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској. Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине, али и наше слободе. Постоје добри законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пракси. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на овим просторима. Из Хрватске стижу слике лепог Приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота. Има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима? - Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и Богословију у Крки. Боримо се да опстанемо. Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са педесет активних свештеника и преко 120 ученика у Богословији «Света Три Јерарха». После овог несрећног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник у Епархији далматинској. Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у Далматинску епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. године и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша Богословија, Свети Сабор је, поред мене, изабрао и Епископа Герасима, рукоположили смо по десетак свештеника - и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. године, када се зауставио из економских разлога - људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима Далматинске епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за трајни повратак или ће, по најцрњем сценарију, те куће продати. Обновили смо више наших цркава и манастира, али нисмо задовољни бројем Срба повратника. Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији? - Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст, и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да то чине, јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са ових простора. Сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима. Колико богослова похађа Богословију у Крки? - Тренутно четрдесет пет редовних и петнаест ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све ни да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са простора Републике Српске и Словеније. Задовољни смо, јер овај стални интерес за богословије показује да наш народ има будућност, јер се у тој школи образују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад Богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на овом простору. Од 1615. године Богословија ради са малим прекидима - због ратова - до данас. Далматинска епархија је повезана са Богословијом - када се гасила Богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто. Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот? - Братство постоји у највећим манастирима - Крки, Крупи и Драговићу. Обновили смо братство у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у манастиру Оћестово још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја... Основали смо нови манастир посвећен Светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Ту уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и манастиру Крупи. Манастири су живи, имају своју мисију - што је у овим тешким условима веома значајно - и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ овде везује и долази на тзв. велике сајмове - саборе. Најпознатији сабор је у манастиру Крки за Преображење, када се окупи преко десет хиљада људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у манастир Крупу, као и у манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз ове саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се они вратити у своје куће у Далмацију. Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара из Србије у Хрватску, која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене - коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника? - То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе Далматинске епархије када се за то стекну услови, када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у манастиру Крки у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из петнаестог и шеснаестог века, портрети игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спасене од уништења током последњег рата. За ризницу манастира Крке се зна да има 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ и једна је од најбогатијих у СПЦ, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у Далматинску епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима. Процењује се да је током последњег рата заувек нестало око седам хиљада икона и светиња у Хрватској. - Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су за то надлежни. Политичари често не помињу нестанак старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо, јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири девастирани, па је много тога уништено и спаљено. Не можемо да нађемо наше матичне књиге крштених и упокојених, јер су и оне страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ове ратне трагедије. Али, потражујемо и обраћамо се надлежним институцијама. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо све иконе у парохијске цркве којима припадају или их задржати у ризници. Постоје спонтани случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку икона и блага путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји. Очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде вековима живео. Не можемо прихватити концепцију да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту, и то уз културна добра која смо вековима стварали. Неприхватљиво је да се врати културно благо а да ми Срби постанемо само музејска вредност на овим просторима. Православље у Далмацији је кроз историју непрестано било на распећу. Од Хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда, нити желимо да одемо из Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима који овде живе. Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским Црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим Црквама? - Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима Римокатоличке или Протестантске Цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом, а који сада исповедају другу веру. Упућени смо једни на друге, и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, а најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру и свој критеријум, а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога, пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу. Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције? - Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер тренутно нема инвестиција, које су услов за повратак наших људи. Пред Црквом је велика одговорност - да и даље сведочимо православну веру и свој православни опит пред људима са којима живимо, као и пред туристима из ЕУ који често долазе у последње време. Добронамерни од њих се изненаде када виде наше старе манастире и православно монаштво у Далмацији. Славица Лазић, Православље бр. 1089-1090, стр. 8 Извор: Епархија далматинска
  13. Као што је забележено у уводу „Фокус“-а, однос македонских власти према Архиепископу охридском г.г. Јовану, ставља Р. Македонију међу државе у којима се нарушавају верске слободе, додајући да поменути нови судски процес, додатно погоршава и онако лошу слику на том пољу. Епископ Давид у новом судском процесу види нову прилику, да се ствари покажу у другачијем светлу и могућност за поправљање лоше слике прогона на верској основи. ФОКУС За десетак дана почиње судски процес, против више лица из ваше цркве, коју власт не признаје. За шта вас конкретно оптужују? НИНОВ Конкретна оптужница гласи - прање новца. И најближа историја сведочи, да су људи у црним, кожним мантилима демонстрирали силу управо на Цркви. Вероватно, при процесу демократског сазревања, одређени сегменти нашег друштва још увек не могу тако лако да се ослободе те идеолошке матрице. Следствено, када не могу да окриве Архиепископа Јована ни за шта друго, најлакше је прибећи монтирању процеса, у коме ће га окривити за финансијске малверзације. Зашто ово кажем? Архиепископ Јован је био пуне 4 године епископ у МПЦ. За те 4 године, синод МПЦ спроводио је годишње финансијске инспекције у свакој епархији. Значи, у том периоду нико није нашао апсолутно никакве неправилности у његовом финансијском пословању. Напротив, обновио им је возни парк, обновио храм „Св. Димитрија“ у Битољу, купио зграду „Малина“ у Велесу за потребе епархије, оставио је епархије у којима је радио, у далеко бољем стању од стања које је затекао на доласку, и све што је створио својим радом, данас је неотуђива својина МПЦ! ФОКУС Међутим, одједном су после раскола пронађене финансијске злоупотребе и код њега? НИНОВ Морам да изразим своје дубоко жаљење због тога, јер сматрам да једно демократско друштво поменуте проблеме мора решавати дијалогом, а не демонстрирањем оваквог типа моћи – бескрајним хапшењима која се смењују једно за другим. Непоправљива је штета што су сви судски процеси против Архиепископа Јована, вођени на захтев МПЦ. Сведочим да је на последњем суђењу у Велесу, претставник МПЦ, Димитар Белчовски на питање судије, одговорио да остаје при захтеву за кривично и материјално гоњење Архиепископа Јована. Да је одговор био негативан, судски процес би оног моментао стао. Која је световна, а која пак духовна власт? ФОКУС Тај процес траје предуго, вишекратно ослобађан па изнова осуђиван. Који су ваши утусци о македонском судству на основу овог процеса? НИНОВ Осврнућу се само на релевантне извештаје међународне заједнице, која је оцењивала наше судство. Не осећам никакву злурадост ради констатација америчког Стејт департмента, да најкорумпиранији сегмент нашег друштва јесте управо судство. Цитирам: „судство је веома подложно политичким утицајима“. Лако је уочљиво да је реформа судства директан услов и за улазак у Европску Унију. ФОКУС Желите рећи да овде има притисака и од световне и од духовне власти? НИНОВ Мени понекада јако тешко пада то разграничавање, која је световна, а која духовна власт у Македонији. Мислим да се неретко нарушава принцип, за мене најприхватљивијег друштвеног уређења - секуларизма. О овом свом ставу сам увек спреман на дебату. ФОКУС Но и они, које световна власт сматра непријатељима, расколницима, поменимо само Љуба Бошкоског, лидера опозиционе партије, заврше у затвору због финансијских злоупотреба. Није ли то само пресликано у овој духовној сфери? НИНОВ Неколико пута смо наглашавали да је доношење новог закона о регистровању верских заједница, само бледа шминка, јер није било и имплементације. И ту се показало да држава штити монопол једне државно спонзорисане цркве, за шта лично не бих имао ништа против, до колико се то не би дешавало на рачун свих осталих. ФОКУС Ни нови закон није био од помоћи? НИНОВ Верујем да и међу судијама има људи који часно раде свој посао. Но, свеукупни амбијент је нарушен оваквим стањем и добили смо заиста једну јако ружну слику. Зашто говорим ово о судству? Зато што је управо суд задужен за регистровање наше цркве. То више није Комисија за верске заједнице. Из наших контаката са европским институцијама потпуно разумемо, да када ЕУ каже да најпре треба реформисати судство, апсолутно подразумева да судство мора променити однос према регистрацији верских заједница. Но, то се једноставно не дешава. ФОКУС Иако дело за коjе вac терете није нимало наивно, реч је наиме о организованом криминалу, ви ипак нисте у притвору! НИНОВ Испрва је постојала управо таква одлука, да свих 19 окривљених буду у притвору, но у последњем тренутку, та одлука је преименована у меру одузимања пасоша и забраном напуштања државе. У време када се десио полицијски препад, налазио сам се у иностранству и одмах по сазнању да је против мене покренута оптужница, још истога дана се враћам назад у македонију. Пропаганда против нас се састоји у томе да смо ми прозвани државним непријатељима. Себе лично, сматрам човеком који воли своју отаџбину. Немам резервну, а немам ни резервни пасош. Иначе, у притвору се налази само Архиепископ Јован, који је и првоокривљени у овом новом поступку. Не финансирамо се на црно. ФОКУС Које место имате ви као окривљени? НИНОВ После Архиепископа Јована, оптужени су још двојица Епископа, двојица свештеномонаха, једна игуманија, једна настојатељка, две монахиње и десетак верника наше Цркве, за које се суд изненадио, када је постао свестан да су неки од њих архитекте, стоматолози, филолози, електроинжињери. Ради се дакле о образованим, породичним људима, који једноставно не желе да учествују у номиналној интерпретацији Хришћанства, која се граничи са религијским провинцијализамом који влада у појединим деловима нашег друштва. Дакле, не може се прећи преко факта, да су сви ови људи по слободном избору припадници Православне Охридске Архиепископије. ФОКУС ПОА није призната, нити регистрована, али вас зато сада третирају ипак, као организовану криминалну групу? НИНОВ Циљ је, претпостављамо, да се спречи деловање наше Цркве. ФОКУС Очигледно да није било довољно само процесуирати Вранишковског. Колико је он до сада одлежао? НИНОВ Он је већ шести пут у затвору. За последњих 10 година, дакле од 2002. до сада, он је или у прогонству или у затвору. Ухапшен је Децембра, прошле године, а ево већ пет месеци је и херметички затворен у Шуто Оризарима. Нико нема права да га посећује! ФОКУС Шта сте заправо урадили, да би дошло до тога да против вас буде срочена оптужница за финансијски тероризам и прање новца? НИНОВ Тужилаштво очигледно жели да претстави ствари оваквима каквим их и претставља, но при том заборавља на факт, да ми желимо да будемо регистровани, између осталог, да би имали и рачун у банци, који би као такав био потпуно транспарентан и једноставан за контролу од стране државе. Дакле, држава може да нас контролише, само уколико нам дозволи да будемо регистровани. Тада нека изволи и нека нам наплати све порезе и таксе са рачуна, слободно нека прати колика средства долазе код нас и одакле потичу. ФОКУС Да ли то значи, пошто нисте регистровани, да се ви као група, финансирате на црно? НИНОВ Не финансирамо се на црно. Објаснићу вам са неколико контра питања. Да ли средства која верници остављају у МПЦ, значе да се и МПЦ финансира на црно? Да ли то што у МПЦ ако за једну свећу, за извршено крштење или венчање, не издају фискални рачун, а то се сигурно неће десити, да ли то значи да и МПЦ ради нерегуларно? Да ли то што ми нисмо регистровани у овој држави, значи да и не постојимо као Црква? Оспоравање нашег постојања претставља кршење чланова 19 и 20 из Устава РМ, који сваком грађанину гарантују право на слободу вероисповести као и право на слободно удруживање. ФОКУС Чини се да ви за суд, ипак не улазите у ове оквире? НИНОВ Ми смо у два наврата захтевали од државе да будемо регистровани, али је држава то одбила. Сада се због тога води судски процес у Стразбуру. Још у првим вековима, у Христово време дакле, Црква такође није била регистрована од стране Римске империје, и исто тако је била гоњена. Да ли то значи да Она тада није и постојала? Зато питам суд, до када ће свесно затварати очи пред нашим постојањем? Ми постојимо, сви смо држављани РМ по рођењу, па следствено томе за суд не постоји ни лакши нити логичнији посао, од простог констатовања тога. Направићемо манастир у затвору Идризово! ФОКУС На крају, како ствари стоје, највероватно ћете бити „регистровани“ у затвору Идризово! НИНОВ Да, можда направимо и манастир у Идризову, уколико се сакупимо тамо. Сматрам да је више него индикативно што са једне стране кажу како смо ми мала и безначајна група, а са друге стране нас третирају као да смо опасна претња држави. Да будемо обе ствари истовремено је немогуће, зато власт и режимски новинари нека реше, да ли смо мали и безначајни или смо пак претња. Када би нас регистровали, наш први циљ би био да се бавимо послом Цркве. Као регистрована Црква, беспоговорно би били у могућности да помогнеме и држави, познанствима и добрим односима пре свега, а која имамо широм целог православног света, као канонски призната Црква. ФОКУС Слобода вероисповести вам даје за право да осећате и верујете у оно у шта верујете. Но, поента овог разговора ј е прање новца за које вас терете. О коликој суми је заправо реч? НИНОВ Ради се о уплаћених 80 хиљада евра од стране 16 лица, на рачун законски регистрованог удружења за унапређење верских слобода „Анастасија“, које је склопило предуговор са конкретном фирмом о купувини пословног простора у Скопљу. Према дефиницији, финансијски тероризам и прање новца подразумева нешто сасвим друго – пре свега не зна се ни откуд потичу та сретства, а најчешће се ради о новцу који је повезан са дрогом, оружјем и не зна се намена тих средстава. Овде се зна и која лица су донатори и порекло тих средстава, зна им се и сама намена а то је помоћ Цркви којој припадају. ФОКУС Нисте финансирани из иностранства? Да ли држава ипак има такав документ? НИНОВ Не, не постоји такав документ. Ово су лична средства држављана РМ, која су уплаћена на рачун удружења. Тако се финансирају и сва остала удружења у земљи. ФОКУС Претпостављам да имате контакте са иностраним међународним организацијама као и страним амбасадама, јер вам се спрема несвакидашњи и не мали судски процес? НИНОВ Редовно смо у контактима и о свему информишемо релевантне међународне чиниоце. Знате да се увек у њиховим извештајима, у односу на поштовање верских слобода, помињу проблеми прогона, хапшења и нерегистровања наше Црква. Експерти за људска права и верске слободе апелују, да чим неко може више од два пута да буде последично затворен, већ ту може да се говори о нарушавању верских слобода. Архиепископу Јовану, чим заврши један судски процес, почиње нови. Чим заврши други, почиње трћи. Једноставно, очигледно је да постоји намера! Сматрам да ће Архиепископ Јован једног дана бити ''македонски црквени Ченто'',(Ради се о поређењу са Методијом Андоновим – Чентом, македонском комунисти и стаљинисти али националном борцу, који је девет година био на голом отоку а деведесетих је потпуно рехабилитован. Нешто слично као случај Ђенерала Драже у Србији.-прим. прев.), зато што смо о Ченту 50 година учили да је био највећи издајник наше домовине а потом у једном моменту испада да је он заправо отац те државе. Архиепископ Јован је Македонац који воли своју земљу и бори се за међународно признање македонске цркве. Уосталом, зашто би се враћао да буде ухапшен? ФОКУС Докле сте стигло са апликацијом пред Судом за људска права у Стразбуру? Да ли се жалите због сталног одбијања да вас региструју? НИНОВ Предмет је заведен у Стразбуру. Мислим да би до сада и била донешена одлука,но, када је донешен нови закон о регистровању верских заједница, ми на основу тог закона подносимо захтев који се поново одбија. И да не би отварали нови слу<
  14. У Петербургу је у оквиру обједињеног филмског форума отворен Први међународни филмски фестивал на коме ће бити приказано 14 филмова из земаља Европе и Азије који ће се такмичити у четири номинације :“Најбољи филм“, „Најбољи режисер „, „Најбољи глумац“,„Најбоља глумица“. Председник жирија је прослављени српски режисер Емир Кустурца који је пре почетка фестивала разговарао са репортером угледног и утицајног руског дневног листа „Известија“. Овај интервју преносимо скоро у целини. Петербург је европскији и од многих европских градова, грандиозна историјска сценографија. Ја сам троцкиста у уметности, увек нешто радим и то више послова истовремено: музицирам, пишем књигу, сценарио -један, па други, припремам тренутно три филма. Холивуд сада делује ван контекста живота, производи филмско смеће, али страшније од свега је што се то смеће на неки начин трансформише у целу једну идеологију и то врло опасну. Савремени руски филм прави се по узору на млади западни који је црњи од ноћи, уместо да се руски ствараоци окрену својим великим прецима: Чехову - оцу европске егзистенцијалне драме и Гогољу, првом ствараоцу црног хумора код словенских народа . Руским филмским ствараоцима је под ногама философски камен , вечно извориште стваралачког надахнућа. - Како сте постали председник жирија? - Врло просто. Организатори фестивала су ми се обратили и упознали ме са својим плановима. И мени су се свидели - пројекат тежи да буде синтетичан садржај обједињујући у себи неколико уметности: музику, драму, филм. Од тога нешто мора постати у перспективи, јер сада фестивали приказују само пресек огромног и разнородног филмског процеса. Савремени филм трпи крупне промене: биоскопи су стално под ударом Холивуда и интернета, док фестивали постају оазе, обједињене општење чистом уметношћу. Ја уопште мислим да ће фестивали у будућности постати једина места на којима ће бити могуће видети неки добар филм. - Осим фестивалом, чиме се тренутно још бавите? - Ја сам као троцкиста у уметности, увек нешто радим и обављам неколико послова истовремено.Музицирам , пишем књигу, сценарио, један, други, припремам три филма, и ево сад сам дошао у један од најлепших градова на свету. - Нисте први пут у њему. Имате ли нека своја омиљена места? - Кад год сам у Петербургу, обавезно обиђем Ермитаж. Уметност царске Русије ме усхићује. А кад идем по граду или шетам, све ми се причињава да ћу на углу срести Достојевског, Пушкина, Гогоља, Мајаковског, људе који су стварали мој свет још од самог детињства . - Организатори обећавају да ће захваљујући фестивалу Петербург постати једна од светских филмских престоница? - Ви имате овде такву грандиозну историјску сценографију па слична идеја ми не изгледа неостварљива .Петербург изгледа европскији и од многих европских градова. Петар Први је створио комплексну мешавину најбољих образаца европске културе.Тај дух се никад није денуо, није се изгубио, и ако се кроз годину фестивал побољша, прошири, имаће све шансе да постане познати светски филмски фестивал. - Често критикујете Холивуд, али не чини ли Вам се да је његов утицај у последње време ослабио? - Холивуд све досад представља огромни проблем за филм.То више није онај прелепи Холивуд из 1950-1960. година. Тада је он био престоница светског идеализма. А затим се претворио у машину за богаћење коју су створили маркетолози и бизнисмени. Уметност коју он сада ствара не одговара на главна питања о данашњем свету и о месту човека у Васељени. Холивуд производи филмове који су поптуно ван контекста живота. Упрошћено речено, Холивуд ствара смеће, али је од свега најстрашнија чињеница да се то смеће на известан начин трансформише у једну целу идеологију и то веома опасну. - Сурово, заиста. А јесте ли гледали нове руске филмове? Често нас оптужују за песимизам? - То је зато што сте ви под јаким утицајем новог западног филма. Западни млади филм је црњи од ноћи, и ви га бездушно копирате. То је тужно зато што ви имате велике претке: Антон Павлович Чехов - отац европске егзистенцијалистичке драме, Николај Васиљевич Гогољ - први човек који је у словенском свету створио црни хумор, који у наше вереме можемо срести рецимо код Тарантина. Жалосно је што ви не запажате своје корене - под ногама вам је философски камен , вечно извориште надахнућа за стваралачко кретање... Извор: Русија.рс
  15. Пре три године је формирано Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци. У чему је улога oвога сабрања? – Сабрање Православних канонских епископа у Северној Америци, формирано на основу одлуке Четврте Предсаборске свеправославне конференције у Шамбезију (6–13. јуна 2009. године), на којој је донет и Правилник о раду Епископских сабрања дијаспоре, велика је и значајна установа за сав православни свет. Посебно је важна за тзв. дијаспору која је задуго била мисионарско подручје, које у еклисиолошком смислу „трпи“, јер су у њој културне и етничке разлике постале основ за стварање заједница предвођених различитим епископима. Tо је неприхватљив и опасан феномен који се неповољно рефлектује на црквену, друштвену и културну стварност. Америка је земља која вапи за Православљем јер је у њој онтолошко питање потиснуто. Стога једино Православље, као Црква која говори једним устима и једним срцем, може земљи засићеној протестантски „сведеног“ хришћанства пружити оно што највише недостаје: благослов сабрања, миомирис црквености, радост саслуживања, усаглашено сведочење, извесност благослова вере – једном речју крсно-васкрсно сведочанство Истинитог живота. То и јесте примарна мисија новоформираног Сабрања Православних Епископа. На који начин се манифестује рад и делатност овог новог еклисијалног тела? – Ово Сабрање – нека врста будућег Архијерејског Сабора на овом простору, који, наравно, не може бити озваничен пре будућег Светог и Великог сабора Православне Цркве – формирано је са циљем да доведе до јединства које поштује разлике али одбацује поделе. Оно такође треба да јача и утврђује епископоцентрично јединство свих православних. А онај епископ који, како је неко умесно приметио, не може у себи да превазиђе етничке и културне разлике постаје служитељ пре раздеобе неголи јединства. Древна Црква је у пракси установила не племенско-крвни или етнофилетистички него географски принцип: нема значаја ко си, него где си, тј. где припадаш као Црква. Православље има савршену еклисиологију, и довољно је само да је примењује у пракси. Као координатор за тринаест одбора Сабрања, можете ли нам рећи нешто више о организацији, начину функционисања, циљу и досадашњим резултатима овог тела? – Бити координатор тринаест одбора Епископског сабрања (сваки има за чланове и до пет епископа, као и десетак свештеника и лаика), а то је улога коју ми је поверило само Сабрање на челу са првостојатељем Архиепископом Димитријем 2010. године, значи најпре помагати председавајућима одбора у организовању рада сваког од тих одбора како би се што ефикасније припремио рад Сабрања. Одбори су место где се интензивније одвија рад Сабрања између два саборска заседања, а ове године одбори су по први пут одржали своје појединачне седнице, што је од крупног значаја за остваривање задатака који чекају Цркву. Српски епископи су такође чланови појединих одбора, па тако Епископ Митрофан дела у оквиру комисије за Цркву и друштво, а Епископ Лонгин у комисији за монашке заједнице. Поред поменута два, ту су још и одбори: за канонска питања, за војне свештенике, за пастирску праксу, за канонско-регионално планирање, за екуменске односе, за теолошко образовање, за Литургију, за финансијска и правна питања, за омладину и за свештеничка питања. Овај последњи, тринаести одбор ускоро ће изаћи са упутствима по питању рукоположења, постављења и премештаја свештеника унутар сваке јурисдикције, наравно у духу древног канонског предања прилагођеног савременим потребама и изазовима. Јединство са васељенским Православљем је такво да, према речима једног српског Епископа, без њега нема благодатног црквеног живота, нешто чега нису свесне исполитизоване структуре, на пример, у БЈР Македонији. Прошле године прославили сте деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије. Колико Црква помаже нашем народу да очува и негује православну духовност и свој народни идентитет? – Прослава деведесет година од оснивања прве српске Америчко-канадске епархије обележена је у Лос Анђелесу, уз присуство више епископа, од којих су двојица из српскога рода. Овај значајан догађај нераскидиво је повезан са стварношћу српског исељеништва у Америци које датира из првих деценија деветнаестога века а које траје и данас. Ову историју је обележило неколико значајних личности од којих бих поменуо о. Севастијана Дабовића, епископе Николаја Жичког и Мардарија Ускоковића и научника Михаила Пупина. Након Вашег доласка и постављења у Западно-америчку епархију прошло је шест година. Којом брзином и у којој мери се обнавља духовност и лутургијска свест код наших сународника у западној Америци? – Западноамеричка епархија, ако се као груби мозаик погледа изблиза – ту је „само“ четрдесетак парохија-литургијских заједница – оставља непотпунији утисак од погледа издалека, који боље може помоћи у сагледавању реалности тог „хорохроноса“. Она се пружа на огромном простору који се може савладати понајвише захваљујући савременим средствима саобраћања, па сте данас са верним народом у Сакраменту, међу калифорнијским пределима и виноградима, сутра у Фрезну, близу хиљадулетних дивовских секвоја, а јуче сте прелетели пустињу Аризоне и Велики кањон да бисте посетили причаснике у Финиксу и Денверу. За то време сте са саговорницима могли разговарати о неизвесној будућности, с погледом на облакодере Сан Франциска, осећајући снагу ветра који доминира тим градом. Следеће недеље вас очекују Стеновите планине Монтане и Ајдахоа, само да бисте касније видели да оне нису у снажном контрасту са океаном у Сан Дијегу, него да са Орегонским шумама и кишама Сијетла говоре о благослову Божијег простора. У летњим месецима посећујемо парохијане, монахе и… медведе, на удаљеној Аљасци, а у зимским се дружимо са нашом маленом српском заједницом Светог Лазара Косовског на Хавајима. У свему томе, дух захвалности према нашим знаним и незнаним доброчинитељима на овом тлу не сме да нас напусти. Истицали сте да задатак Цркве на северноамеричком простору није толико у томе да негује језик, фолклор и обичаје, колико да своје чланове утемељи у Литургији. Да ли се то чини у довољној мери с обзиром на то да наше парохије и манастири у дијаспори често више личе на етничке клубове? – Та два приступа се не искључују, али се морају знати приоритети. Кроз драматичну историју српског народа, Црква је у различитијим околностима најзаслужнија била за очување идентитета, посебно у временима када није било других институција које би тај идентитет сачувале. Отуда често преовладава поимање Српске Православне Цркве као националне институције што, признаћете, не одговара Јеванђељу. Не може нам национални романтизам, који нам је узгред говорећи Европа извезла, бити најужа специјалност; тај трагичан превид по коме Црква окупља само на националној линији мора да престане јер је патриотизам, на жалост, веома кварљива роба. На који начин је могуће превазићи тај „превид“? – Наравно, верска пракса код нас подразумева и много различитих и веома маштовитих обичаја који су изникли из духовности. Ипак, многи верници посвећују знатно више пажње обичајној и фолклорној страни него што се труде да схвате и ухвате богослужбени ритам Цркве. Црква је та која усмерава ка истинском фокусу нетрулежног постојања, јер преводи из смрти у Живот. Како нас уче Светитељи, хришћанин је онај који све што се збива проверава Крајем, Царством мерећи историју, а не обратно. Не бори се за импресије привременог карактера. Срећом, српске парохије на северноамеричком континенту се ослобађају наслеђа „клупског“ приступа, па су у последњих шест-седам година укинуте коцкарнице у виду тзв. „бинга“, најпре на западној обали, а полако су следиле пример и остале. Предстоји васпостављање литургијског типика као превасходног задатка, али ништа не може аутоматски донети напредак. Потребан је труд и одговорност свих, а посебно епископа и његовог свештенства, у откривању те литургијске димензије постојања кроз катихезу својих парохијана. Да будем конкретнији: подједнако су од живота отуђени један бизнисмен који бесомучно јури за материјалном славом и добити на Менхетну и неки православни свештеник који док седи у друштву загледа у свој мобилни телефон или се буса у прса својим патриотизмом. Да ли су наша Црква и јерархија ушли у стваралачки дијалог са глобализмом као „постмодерним интегризмом“? – Мислим да истинска Црква једино и може тај дијалог да води, а јерархија у њему учествује пропорционално својој верности Истини Цркве. Бојазан од дијалога је одлика медиокритета и ускоплеменске свести.Сигурно да се дијалог не води ради дијалога, а једини који тако поступају су већина „талентованих“ политичара и демагога, којих, признајем, има и међу јерархијом. Поред тога, често наглашена вербална тежња за дијалогом код појединаца можда више служи као покриће за скривене психолошке комплексе. Црква се, поготово не данас, не сме ослањати на окоштале структуре власти, него на делотворност парохија као харизматичких заједница са свештеницима спремним на жртву, а такве видим међу млађима. Реците нам нешто о томе каква је будућност Православља у Мексику, где сте боравили у првој канонско-пастирској посети? – Мексико је традиционална римокатоличка земља, а православни житељи имају три епископа. Укупан број православних у овој вишемилионској земљи није сасвим познат али се рачуна да их има до педесет хиљада. Ипак, Православље може ненаметљивим присуством да функционише као со и квасац у тој земљи са историјом старом преко двадесет хиљада година. Добротом Владике Алеха, имали смо два литургијска сабрања у саборној цркви Вазнесења Господњег. Он је диван човек и епископ кога краси смирење, љубав и пажња према ближњима, а око себе има млађе свештенике Мексиканце. Сваке године на имању у Џексону одржава се Дечији камп, који траје месец дана, а похађа га преко три стотине деце. Можете ли нам изнети ваше импресије о кампу, полазницима и активностима? – Само присуство деце на том простору, типичном за некадашњу Калифорнију, јесте добра прилика за православно саборовање. Нема мобилних телефона, интернета, телевизора, а уместо тога влада дружење, солидарност, богослужење, дељење времена и простора… Свештеници, у то сам се лично уверио и недавно, воде изузетно жив дијалог са младима о најактуелнијим питањима која интересују млада бића: слобода, љубав, жртва, полност, покајање, заједница, развијање личности… Задивљен сам интересовањем младих за подвиг и врлину, искрену веру и саможртвену љубав, за питања егоцентризма и грамзивости, привезаности за овај свет и трагања за смислом. Недавно сам са њима планинарио неколико миља до Сребрног језера и назад, у врло занимљивом и отвореном разговору пуном духа и живости. У којим активностима организујете харитативни рад? Можемо ли бити задовољни делима милосрђа унутар црквене заједнице, на који начин унапредити дух солидарности, служења ближњем, пожртвованости, задужбинарства? – Ако се ико може похвалити доброчинствима, што би по по себи био својеврсни јеванђелски оксиморон, то би били наши људи у дијаспори. Многе наше парохије „продужавају“ своју Литургију на трпезе за бескућнике, а у томе се посебно истичу наше америчке заједнице. Поред тога, рецимо, недавно је наша Епархија организовала помоћ за обнову Манастира Хиландара, а надам се да ће ускоро кренути и посебна акција за помоћ српској деци са Косова и Метохије. ————————– Живот Цркве на западноамеричкој обали у знаку је свеправославног саборног окупљања, услед чега је настала предивна визија Богородице као Заштитнице града Лос Анђелеса (слике 1, 2 и 3; прави назив: Segnora Noestra Regna de Los Angeles) и свег Запада, која стојећи изнад Града, покровитељски благосиља окупљени Народ са Епископима и Свештеницима. Композиција укључује многе детаље из живота обале Пацифика, као и детаље природних лепота. Прву такву икону је насликала Монахиња Магдалина из Грачанице на Косову, а друга је дошла као поклон Манастира Ормилије на Халкидици из Грчке. Тропар Богородици спевао је Епископ Атанасије, умировљени Херцеговачки. Извор: Православље

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...