Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Genocid'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. ОБЕЛЕЖЕНА 60-годишњица ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ У ДОЊОЈ ГРАДИНИ ОВДЕ САВА ВИШЕ НЕ ТЕЧЕ, ВЕЋ КРВАРИ СНЕЖАНА СТОЈКОВИЋ У Доњој Градини "живи" 700.000 људи. Као три Бања Луке, као пет Крагујеваца, мало више од Јерусалима, скоро као читава Црна Гора... Овако је потресним тоном изустила једна млада жена која је стајала пред таблама на којима су исписани бројеви жртава на гробном пољу Кошуте. Доња Градина, највеће српско стратиште концентрационог логора Јасеновац, највећи је подземни град који одјекује стравичним крицима мученика. Географски говорећи, ово страдално место изгледа као право острво, осамљено, природно заштићено, и неприступачно страним лицима. Насеља и њиве опкољене су врбовим шибљем и рекама Уном и Савом. У књигама је забележено да баш такво место бива одабрано од стране усташа јер се „у тој пустињи смело несметано убијати хладним оружјем, и да нико не помисли шта се тамо дешава, па и ако би жртва пустила јаук колико би могла, нико је не би чуо. У томе је тајна тог страшног места“(др Никола Николић, „Јасеновачки логор смрти“). Иако је недеља, 17. април, имала све знаке лепог Божјег пролећног дана, а Доња Градина сва обележја лепог места обраслог богатом шумом, сама помисао да се хода преко девет поља и 105 гробница, у којима почивају кости преко 360.000 душа, у човековом срцу ствара осећај језе и страха. На том месту Република Српска обележила је шездесет година од пробоја последње групе затвореника у Јасеновцу, холокауста и победе над фашизмом. Приближно 10.000 људи из свих крајева Републике Српске окупило се на парастосу који је служен на гробном пољу „Кошуте“, где су произнесене молитве за настрадале јасеновачке жртве. На истом месту сахрањено је 20.000 деце чија су имена и презимена утврђена. Истовременим звоњењем црквених звона у Доњој Градини и свим осталим црквама у Републици Српској почело је служење парастоса жртвама под симболима три верске заједнице: крстом, Давидовом звездом и точком. Парастос је служио Митрополит дабро-босански г. Николај уз саслужење епископа: бањалучког г. Јефрема, зворничко-тузланског г. Василија, бихаћко-петровачког г. Хризостома, захумско-херцеговачког г. Григорија и умировљеног епископа г. Атанасија и свештенства бањалучке епархије. Присутни су били и председници Републике Србије и Републике Српске Борис Тадић и Драган Чавић и изасланик премијера Војислава Коштунице министар правде Зоран Стојковић, специјални представник Светског јеврејског конгреса Арие Ливне, а у име ромске заједнице председник Удружења Рома, Драгољуб Ацковић. После парастоса изведен је драмски ораторијум „Тражим помиловање“ на стихове песникиње Десанке Максимовић „Ја знам ко сам“, где се говори о народима страдалим у Јасеновцу и Доњој Градини и њиховој свести да знају ко су и зашто страдају. Смењивали су се говори, подсећања, поруке и опомињања, све ношено истоветном мишљу: да је јасеновачки злочин један од најстравичнијих у људском роду, да никада не сме бити заборављен и да се истраживања о том геноциду морају наставити како се историја у таквом, најстрашнијем облику никада не би поновила. Истина о Јасеновцу никада није прецизно утврђена. О њој се говорило недовољно, непрецизно, магловито и са видним прикривањем многих чињеница. Темељна истраживања започета 60-их година прошлог века, забранила је Титова власт. У свом обраћању Митрополит дабробосански г. Николај напоменуо је да Јосип Броз никада није посетио Јасеновац, а пропутовао је читав свет. То никада није учинио ни недавно преминули поглавар римокатоличке Цркве папа Јован Павле ИИ. „Страх и сузе су им биле домаћин, а радост редак гост у кући. Снег се зацрвени од крви мученика... Дан ће објавити шта ноћ црна крије. Никада грех без сведока није. На суду страшном сведочиће 700.000 жртава, а Срби за мучитеље немају осуде, него сажаљење, јер све што су чинили и учинили, остављамо Богу, праведноме Судији и њима“, рекао је митрополит Николај. „Ако желите да сазнате истину, онда питајте народ. Народ је живи сведок. Јасеновац је збирно име, а Градина једно велико гробље. Нема сумње да је постојала организована стратегија затирања Срба, Јевреја и Рома. Откако се бавим Јасеновцем, стално слушам народ и то записујем“, рекао је владика Атанасије Јевтић, иначе човек који је предано годинама радио на томе да се обелодани пуна истина о страшном страдању народа у Јасеновцу. У мноштву људи сабраних око бине пажњу привлачи старац који седи на троношцу, пред собом држећи чврсто огромну упаљену свећу за покој душа. Кажу да је преживели логораш. Зове се Спасоје Алексић, са Козаре је и ускоро пуни 77 година. Када је бежао из Јасеновца, био је младић од 17 година. Сведочи о страхотама које је доживео, а свака слика његове приче поткрепљена је детаљима које жив човек не среће ни у најгорим кошмарима. „Дете моје, рођен сам на Спасовдан, и зато ми је име Спасоје. Бог ме је и чувао док сам бежао из логора. Породицу су ми поклали, а мене су довели „на рад“ у злогласни логор. Исцрпљивали су нас радом, хране није било, а нису хтели ни да нам дају воде. Тада сам видео да се глад лакше трпи од жеђи. А кад смо падали у несвест од жеђи, они нас одведу на Саву, у део где се сакупљао отпад и смеће. Само у тим деловима су нам дозвољавали да пијемо воду. Знали смо да пијемо жив отров. Био сам један од издржљивијих. Много њих је умрло од тровања. Иначе, гледао сам својим очима како мајкама отимају децу са груди и кољу. Убијали су људе секирама, ножевима, маљевима, а када сам преварио стражара и кренуо да бежим кроз ову шуму, под ногама су ми пуцале кости лешева. Морао сам да бежим колико ме ноге носе, нисам се плашио мртвих, бојао сам се само да ли ће ме ухватити и шта ће ме после снаћи. Тада сам се бојао живих.“ Пред бистрином, менталним здрављем и сведочењем овог човека једино што неко може да учини јесте да застане и да се постиди. Може ли било ко о животу било шта да каже пред таквим сведоком најсуровије стварности људског постојања? „Да смо о Јасеновцу причали са већом пажњом, можда бисмо били поштеђени многих несрећа и страдања која су нас касније задесила. То вам је као и са људским гресима. Што их више прикривате, долазите у опасност да скренете у димензију из које не знате шта може да вас задеси“, коментарише владика Григорије. Његов коментар је био добар увод за разматрање теза које су изнели чланови Одбора за обележавање пробоја јасеновачких логораша, холокауста и победе над фашизмом. Њихова намера је да се на првом месту ода достојанствена пошта настрадалима. Сматрају да у овом тренутку не треба трошити време на расправе колики је тачан број жртава, већ да је то место било логор смрти где су плански и систематски провођене ликвидације на етничкој, верској и расној основи, а са циљем потпуног истребљења тих народа - конкретно Срба, Јевреја и Рома. Процењене и у светској научној јавности прихваћене бројке варирају од неколико десетина хиљада до 700.000 жртава, у чему се слажу како нацистичке, савезничке и процене Хрватске земаљске комисије из 1946. године, тако и јеврејске научне институције Јад Вашем. До сада постоји именом и презименом побројаних 80.000 жртава (Музеј жртава геноцида), од чега је преко 19.000 деце до 14 година. На основу наведеног може се с правом тврдити да је у Јасеновцу мучено и убијано више стотина хиљада људи. По начинима мучења и бестијалностима овај логор је био најгори и најнечовечнији. Свако научно неутврђено умањивање побијених у Јасеновцу, као и у другим логорима у Европи, сматра се историјским ревизионизмом у најгорем облику, као и поређење са било којим другим догађајем после Другог светског рата. Јасеновац је један и недопустиво је поредити га са било чим другим. Систем јасеновачких логора постојао је у периоду од 21. августа 1941. до 22. априла 1945. године. Председник Меморијалног центра жртава холокауста „Јад Вашем“, Авнер Шалев подсетио је на речи јеврејског инжењера Ђуре Шварца, заточеног у Јасеновцу од 1941. до 1942. године: „Када би сви затвореници логора могли спојити заједно своје гласове и њихов осећај очаја у један глас и један очај, онда би се у планинама чуо глас Судњег дана“. На скупу је примећен велики број младих који су палили свеће својим мученичком смрћу пострадалим прецима. Из разговора са њима јасно је да су и те како обавештени о трагедији која је задесила њихове претке, да сви осећају дужност и потребу да страхоту и злочин који је почињен над њиховим бакама и дедовима никада не смеју да забораве и да је сећање на те страхоте заувек похрањено у колективном памћењу. Малу девојчицу Софију је довела мајка, чија је бака мучена и убијена у Градини. Девојчица се труди да правилно положи свећу, а мајка додаје да она већ сада, иако мала, има свест о томе како јој је прабака страдала и да, као ни мајка, неће дозволити да се према том страшном догађају опходи са немаром и заборавом. Србољуб Живановић, стручњак Краљевског антрополошког института у Лондону, опомиње да је основни задатак српских научника да наставе са истраживањем случаја Јасеновац и да посебно млади нараштаји морају гајити свест о томе какав се монструозни злочин ту десио. „Знао сам некада, када сам био млад, да са непажњом слушам солунске ратнике, сматрајући да је то што они говоре део њихове историје и да ми тиме не треба посебно да се бавимо. Горко сам се покајао због тога. Зато поручујем младом нараштају: поштујте жртве и сећајте их се. Никада не заборавите Јасеновац и његове мученике.“ ================================================================================= Зашто је Синод СПЦ избацио из званичног Календара СПЦ 700.000 Јасеновачких мученика и новомученика (13. септембар, 31. август по православном календару). На ком нивоу је та одлука донета, ко је то одлучио и зашто? Ако неко зна био бих му веома захвалан на одговору. Овако - мене лично је срамота мученика и новомученика Јасеновачких, браће и сестара наших у Христу који се у Царству Божијем моле за нас а ми им овако враћамо. Свако добро од Господа желим.
  2. "Погледајте шта је изабрани председник договорио са ЕУ. Будући „планирани“ демографски, културни, верски, социјални геноцид над Србима! НАСЕЉАВАЊЕ МИГРАНАТА у Србију – 4,4% од броја становника." ...
  3. ДНЕВНИК ГРОБАРА ФРАЊЕ Један од најпотреснијих докумената који говори о умирању дјеце у Логору Јастребарско је биљежница гробара Фрање Иловара, чувара мјесног гробља. Гробар Фрањо је водио дневник укопа малих заточеника. По наређењу часних сестара, Фрањо Иловар је данима сахрањивао мртве малишане. Дјечија тијела, каже гробар, била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по 8 до 10 дјеце. Чувар гробља је сахрањену дјецу рачунао на „куне“ и „комаде“. Рачуне је својим потписом овјеравала часна сестра Гауденција. На првој страници дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 дјеце. Онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10.000 куна за 100 комада дјеце покопане.“ На следећем листићу је забиљешка: „Рачун за укоп-243 комада дјеце а 150 куна-36.450 куна“. Од 22.јула до 11. августа 1942. гробар је сваког дана записивао колико је покопао мушке, а колико женске дјеце. Све до октобра 1942. биљежио је ове бројке. Крај сваког датума испод слова која су означавала пол, записивао је цифре или је уносио само усправне цртице. Свака цртица је представљала једну смрт. На крају стоји салдо: „Укопано укупно 468 комада дјеце, 26. октобар 1942. године.“ Усташка пропаганда је безочно лагала покушавајући да прикрије од јавности тешко стање у логорима за дјецу. И управо онога јулског дана када је Фрањо Иловар сахранио „107 комада дјеце“, лист „Нова Хрватска“ од 23. јула 1942. објавио је преко читаве странице репортажу у којој се између осталог каже: „Дјеца која су ослобођена од партизанског ропства, опорављају се од претрпљених патњи на државном добру у Јастребарском. У недавним подухватима који су већ сада уродили великим успјесима, хрватске војничке постројбе у сурадњи са савезницима ослободиле су и спасиле, међу великим бројем живља, и многобројну дјецу. С подручја бојних дјелатности, она су упућена у привремене сабирне логоре, како не би били изложени погибељима огорчених борби. Међу онима које је хрватска војска ослободила партизанског ропства и насиља нашло се много дјеце која су у ропству партизана доведена у врло лоше стање. Пошто су дјеца била у великим скупинама, с тога је требало у најкраће вријеме дјецу из логора смјестити у дјечије домове и друга склоништа...На улазу у зграду дворца Ердеди дочекала нас је вика и смијех неколико стотина дјеце, која се забављају разним играма. О њима брину часне сестре, затимучитељице малих школа и сестре болничарке. Њихов број се креће од 50 до 60. У Јастребарском смо посјетили бараке у којима су смјештени дјечаци од 10 до 12 година. Они су здрави, весели и несташни. Имају црне капе са усташким знаком. Сестре су их научиле молити Богу, пјевају народне пјесме, а тумаче им повијест Босне и тако их национално освјешћују. Они управо похлепно траже књиге, оловке и папир. Преко дана дјечаци имају по неколико сати тјеловјежбе. Међу овом дјецом скоро да и нема болесних. Пожртвованошћу 25 сестара милосрдница, а и других сестара, које су већ прије биле у Јастребарском, спашено је много дјеце, али их је било и таквих којима се није могло помоћи. У тако лошем стању била су само она дјеца која су се налазила у ропству партизана. Дјеца која су спашена из ропства остат ће у овом дому до потпуног оздрављења. Родитељи дјеце, која су напустила логор, долазе својим синовима и кћерима. Врло су радосни, када виде да се с њима тако пажљиво поступа и да имају све што им је потребно...“ Иво Ложнер, радник државног дјечијег дома пред истражним органима Одјељења заштите народа у Јастребарском, 17. 11. 1947, записнички је изјавио: „Године 1939. запослио сам се у Државном дјечјем дому у Јастребарском као кочијаш. Сем прекида од четири мјесеца 1944, које сам провео у њемачкој војсци и усташкој милицији, у Дому у Јастребарском остао сам до краја рата. Познато ми је када је неколико хиљада православне дјеце са Козаре размјештено по баракама код самостана , у Дом у дворцу грофа Ердедија и највише у бараке и циглану на Доњој Реки. По наређењу Барте Пулхерије, управнице, ја сам на Реку возио за дјецу крух и храну, а када сам се враћао довозио сам у дворац мртву дјецу која су скидана са мојих кола и уношена у једну просторију у коју су остајала до вечери. Једном сам био присутан када је управница Барта погледала у просторију са мртвом дјецом и рекла: „Па то је красно!Подсјећају ме на малог Исуса у Витлејемској шталици.“ Из дворца до гробља, дјецу су преносила два Словенца, Франц(презиме му не знам) и Медичар(њему не знам име). Они су мртву дјецу стављали у повеће сандуке и киштре и по осам до десет комада дјеце заједно са Фрањом Иловаром затрпавали у већ раније припремљене јаме поред гробља. Знам да су дјеца умирала свакодневно по једно или двоје, а било је случајева када их је преко ноћи умирало и седморо. Колико се сјећам, из барака у Доњој Реци до дворца превезао сам више од стотину дјеце која су била у доби од једне до дванаест година. Више пута сам разговарао са овим Словенцима и они су се жалили да не могу више издржати свакодневно носећи до гробља толико мртве дјеце. Познато ми је такође да су код управитељице Барте Пулхерије у Дом из Загреба више пута долазили усташки функционери ивиши официри и са њима је она држаладобру руку. Тада је приређивала добре гозбе, а нарочито када је долазио њен шогор Миле Будак са својом пратњом и остајао дубоко у ноћ. Знам да је у мају 1945. она побјегла у Словенију, а одатле у Аустрију.“ ''Били су само дјеца'', Драгоје Лукић, Музеј жртава геноцида, стр. 149-150 http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5115-%D0%94%D0%9D%D0%95%D0%92%D0%9D%D0%98%D0%9A-%D0%93%D0%A0%D0%9E%D0%91%D0%90%D0%A0%D0%90-%D0%A4%D0%A0%D0%90%D0%8A%D0%95&highlight=%26%231076%3B%26%231085%3B%26%231077%3B%26%231074%3B%26%231085%3B%26%231080%3B%26%231082%3B
  4. Продукција: Информативна служба Православне Епархије крушевачке и Православна друштвена мрежа ПОУКЕ.орг Музика: Асим Сарван Новембар 2012. Крушевац Линк ка видео записима на сајту Епархије крушевачке
  5. Бискуп: јама је празна Боговић је у својству представника Хрватске бискупске конференције у Уреду за жртве комунистичких злочина изјавио: "Жртве партизанских злочина гура се у заборав, а свима је познато да се о усташким и њемачким злочинима писало опширно, често их се и преувеличавало. Тако Пуповац и Голдстеини дођу на Јадовно и кажу да је тамо бачено 40 тисућа жртава, а - та је јама празна". Хрватски логори смрти били су једини којима нису руководили немачки нацисти. Међу њима се издваја комплекс логора Јасеновац, као највећи, и комплекс логора Јадовно, као први. Усташе у холокаусту нису биле следбеници, већ претходници нациста. Прва масовна и систематска убиства Срба и Јевреја почела су у Јадовну априла 1941. Пре Каунаса (јун), Јасеновца (август), Хелмна (децембар) и коначног решења (јануар 1942). Такође, пре оружане побуне коју су усташе користиле као изговор за репресалије, и пре састанка Павелића са Хитлером, који је те репресалије могао надахнути (оба у јуну 1941). Комплекс Госпић - Јадовно - Паг је основан непосредно по проглашењу НДХ, а укинут већ након четири месеца на захтев италијанских власти. Десетине хиљада жртава које је прогутао за то кратко време сведоче да је за усташе геноцид био сврха по себи и приоритет њихове политике од самог почетка. За разлику од нациста, усташе су нарочито истицале своју припадност Римокатоличкој цркви, а велики број клерика је активно учествовао како у усташом покрету, тако и у масакрима. Тим више забрињава серија порицања усташког геноцида од стране данашњих клерика. ПребиловциНа коју јаму је бискуп мислио? На подручју логора Јадовно познате су 32, а на читавој територији НДХ 328 јама у које су усташе бацале своје жртве. Најпознатија је Шаранова, за коју се претпоставља да крије остатке хиљада жртава, али они никада нису извађени. Једино масовније ископавање обављено је 1990-91, на подручју села Пребиловци, где су из осам јама извађени посмртни остаци преко 4000 усташких жртава из 1941. Нажалост, већ следеће 1992. године остатке је минирала Хрватска војска. Најцрње јаме се не отварају у динарским кршу, већ у људском срцу. Можда је та јама бискупу празна. Удружење Јадовно 1941 Постоји Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941, чији први циљ је "да крашке јаме на Велебиту буду лоциране и истражене". За више информација посетите jadovno.com Извор: Антисрбизам ДРУШТВО ЗА ОЧУВАЊЕ СЕЋАЊА НА ХОЛОКАУСТ ПОВОДОМ НЕГИРАЊА УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА У ЈАДОВНУ Савремена Хрватска држава, на прагу Европске уније, запада у тренд негирања најгрознијих злочина на тлу Европе, чија зверства људски разум не може ни да замисли. Прво је свештеник Стјепан „Разум“ релативизовао Јасеновац, а сада „ситнији злочин“ (Јадовно) негира бискуп Богојевић (http://antisrbizam.c...-jama-je-prazna). Да нећемо ускоро да „сазнамо“ како је НДХ продукт великосрпске пропаганде? Имајући у виду ко је творац „Независне државе Хрватске“, занимљиво је да римокатоличка хијерархија, која је отпочела Холокауст (над Јеврејима) у Европи и починила крвави геноцид над Србима, Ромима и антинацистима сваког порекла, сада почиње да негира своја злодела. Александар Вељић председник Извор: Друштво за сећање на Холокауст
  6. Дечак из Жуте куће је најшокантнији роман икада објављен у свету, аутобиографска исповест после које човечанство никада више неће бити исто. У ауторском посредништву Саше Миливојева Дечак сведок прича о ужасима које је као дванаестогодишњак преживео у својој земљи: О Жутој кући и логорима, о киднапованим цивилима, о испијању њихове крви и кријумчарењу њихових органа, о ратним злочинима и најбруталнијим убиствима, о силовању, патњама, етничким чишћењима, геноциду, тајним гробницама... Роман Дечак из Жуте куће, грађен на неколико наративних нивоа, истовремено открива подвале у блиској и актуелној историји, разрешава политичке недоумице. О интеграцијама, очувању територијалног интегритета и идентитета једне суверене земље. О криминалу и корупцији, о страдањима политичких неистомишљеника под велом демократије, о терористичким стратегијама и експанзији глобалног џихада. Спој епског, лирског, приповедачког, драмског и новинарског. О бомбардовању и разарању генетског кода. О пријатељским издајама, лажима, криминалцима, секташима, лажним идентитетима, психијатријским случајевима, о наркоманији, проституцији, педофилији, некрофилији, о најнижим деловима људског бића и најузвишенијој уметности. О мржњи и љубави, превазилажењу гнева, о миру, помирењу, глобалној љубави и толеранцији, прича јунак анђеоске лепоте и изузетног талента, широког образовања и очаравајућег наступа... ЧАША КРВИ Приче из логора „У ГЛ-у су наредили да се хапсе цивили, да их малтретирају и убијају, пљачкају и протерују, а да раскомадана тела њихових лешева пакују у џакове и бацају у језеро. Да. Јесте. Убили су велики број људи. Киднаповали су двојицу мушкараца и старију жену, а затим их оборили на земљу. И нећете веровати: жени су везали ноге за два аутомобила, која су затим полако кренула у супротном правцу. Смејући се, договорили су се следеће: 'Крени полако, немој брзо да јој узмеш душу', те су возила кренула и растргла ову старију жену која је вриштала, па како је ова жртва још увек била жива завезали су јој и руке на исти начин, пошто су се возила вратила уназад: 'Хајмо сада руке, не дајте пуно гас, не журите', те су у супрутном смеру поново растргли ову жену и на тај начин је лишили живота. Тако је убијен и један од мушкараца. Један монструм је узео секиру из гепека и пред свима раскомадао ова два тела. Трећег мушкарца су одвели у школски интернат, у ком је та група сакатила цивиле до смрти, ломећи им прсте цевима. Чупали су им нокте и вадили зубе моторцанглама! Убадали језик ножем! Ударали по глави металном четвртастом шипком! Вадили очи! Убадали ножем по телу. Пуцали из пиштоља у тело. Задавали ударце рукама и ногама по целом телу. Давили их кесом и 'жицом давилицом'! Силовали. Шрафцигером бушили лобање! Одсецали полне органе мачетом и секли гркљане! Понижавајућим и деградирајућим поступцима силовали су и жене и мушкарце, према њима нечовечно поступали, наносећи им повреде телесног интегритета. У више наврата, појединачно и групно, су употребом силе према њима вршили обљубу, стављајући им своје полне органе у вагину, ректум или у уста, терајући их да при томе прогутају њихову сперму. Тукли су их пендрецима по рукама, ногама и целом телу, гурали им пендреке у вагину, уринирали по њима, пљували их, услед чега су заробљени задобијали повреде вагине, ректума, руку, ногу и целог тела, и трпели велике патње. Одвратно је све то што трпи наш народ.“ „Људи, мене је највише потресла прича да је један припадник те групе сакупљао крв рањених заробљеника, а затим је пио. Звали су га Дракула. Жртве су биле везане о цеви на плафону подрума, тада би он дошао и рекао: ‘Хајде да испијемо њихову крв’, убадајући жртве ножем и гурајићи им прст у ране, да би крв јаче текла, пунио је чашу, а потом је попио.“ „Један је двоје људи лишио живота тако што их је гурнуо и бацио кроз прозор, са зграде у ГЛ-у.“ „Један је пуцао, а други ножем убо рањену жену више пута у пределу груди, а затим јој пререзао гркљан!“ „Једну баку су задавили у кади. Другу старију жену су ухватили око врата и главе, а један је рекао: ‘Хајде да видимо како бело дупе има ова стара жена’, па су је сви силовали, након чега је из куће изашао младић, молећи их да га пусте, да ће им његови родитељи платити да га не дирају. Тако је и било: испоручен је оном лику који је тражио рекет од његове породице, а после неколико дана су га силовали и убили по њиховом наређењу.“ „Једног њиховог издајицу су решетали из ‘Калашњикова’, а тело са разнетом главом оставили су на улици као пример другима!“ „Присиљавали су једну жртву да узме у руке полни орган друге жртве и повуче, да би могли да га одсеку мачетом! Затим би ту жртву полили кофом воде и рекли: ‘Шта ту лежиш, пичка ти материна, у тој води, устај, ниси дошао на свадбу'.“ „Тела су масакрирали и спаљивали и у двориштима и у кућама.“ „Једног су ухватили код парка, узели му личну карту, тукли до смрти, а затим бацили у оближњи шахт.“ „Из реда испред продавнице, у близини аутобуске станице, ухватили су две сведокиње које су касније биле силоване и тучене од стране великог броја лица.“ „Над жртвама је један испробавао пробојну моћ пиштоља.“ Они крше правила међународног права за време оружаних сукоба. Ми не ширимо говор мржње. Оптужујемо само оне који наређују и врше према људима противзаконита затварања, нечовечна поступања, мучења, силовања, убиства, телесна повређивања, наношења великих патњи и пљачкање имовине становништва. „Раскомадана тела, која су паковали у џакове, бацали су и у велике контејнере за смеће у близини интерната или на друга места.“ „Гонили су наш народ колико год су могли, пљачкајући, силујући и говорећи нам, између осталог: 'Јесте ли видели шта треба да вам радимо', и 'треба да вас убијамо колико год можемо'!“ „Један је издао наређење: 'Убијајте их највише што можете, не допустите да прођу лако, доведите их у подрум!’“ „Везивали су људе за плафон и ударали их металним цевима. Један им је рекао да је срамота како 'Не знају да бију', па је узео четвртасту цев и њоме ударцем у пределу темена главе оштећеном разбио лобању, а потом му кроз начињени отвор у лобању укуцао упаљач!“ „Један је ручном тестером комадао тела убијених, други је сакатио секиром!“ „Поред више појединачних случајева свирепих убистава и ужасних силовања припадници те групе су присилили једног заробљеника на сексуални однос са кћерком.“ „Они су први почели још прошле године. Отели су аутобус пун наших радника. Силовали су трогодишњу девојчицу, а затим је масакрирали.“ „Ужас! Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда!“ „Кад би жртву уболи испод левог пазуха, узвикнули би: 'Бежи кући!' - упирући оружје. Жртве би тако трчећи губиле крв и падале мртве. Срце тада јаче пумпа...“ „Људи, да ли схватате да су се они за ово припремали и седам-осам година раније. Дужином магистралног пута ПР-ПЕ имају ровове, дубоке метар и по, а на дну послагане палете, да не би газили по води. Имају и земунице доле, прекривене са по четири унакрсних редова балвана које ни тенк не може да пробије. Дакле, на овоме се радило годинама уназад.“ „Полицајца В.В., који је са колегом носио храну и воду колегама са пунктова, зауставили су на путу, обучени у наше униформе, не би ли их преварили и киднаповали. Одвели су их у шуму... Пронађени су након петнаестак дана како висе на дрветима, обешени наопачке, потпуно одрани! Нису имали ниједан делић коже на телу, па чак ни на прстима ни на пенису!“ ОПЕРАЦИОНА САЛА ЖУТЕ КУЋЕ Auf jedem Wege, in jeder Form suche ich immer und ewig dasselbe: die Wahrheit. Изашли смо из затвора. Свеже вече. Чудан ваздух. Чуо се болан пев ноћних птица. Ушли смо у комби који је био паркиран поред густог шипраћа. Возио ме је, Ћелави, непознатим путем... Мрак. Ништа се није видело осим по које куће и месеца што се скрио међу облаке. Село је спавало. Било ми је лоше. Мука. Малаксалост. Презнојавање. Ћелави је брижљиво возио и ћутао све време. Зауставио је аутомобил, угасио мотор, отворио прозор... Гледао је у Жуту кућу, све док из ње нису изашли неки људи. „Хајде, излази напоље“, сачекао ме је поред врата и ухватио за руку. Пришли смо људима. Шаптали су нешто, тапкајући се по раменима, док смо улазили у кућу о којој сам већ чуо у затвору толико језивих прича. Ишли смо према вратима кроз чије ивице су пробијали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова... Отворише се врата и заслепи нас јако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, јер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми је мука. Видео сам само да је жртва била положена као да лежи у положају мачке, са скупљеним коленима и повијеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци. „Морамо сачекати да заврше“, рекао је Ћелави. Болело га је дупе што сам се ја плакао. Могао је да ме пусти да је хтео. „Јако се бојим! Бојим се. Да ли ће ме убити? Немојте ме убити! Немојте!“ - молио сам у сузама. „Зачепи!“ - ућутао сам кад ми је прислонио пиштољ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико је било хладно. Седели смо у једном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкој светло зеленој боји. Сећам се патоса на ком још увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу. Сто за операцију је био огроман. На дрвеном чивилуку висила је празна боца инфузије. Сећам се неког ормарића у ком су стајале тепсије, скалпери, бочице ињекција, пакети шприцева, инфузије и шта ли већ... Зидови су били прилично стари, али окречени. Било је старо, али чисто. Рекао бих да је прибор био стерилан. Памтим сјај оштрица! То није била луксузно опремљена операциона сала, у њој су се налазиле само најнеопходније ствари, инструменти и апарати. Жртву којој су највероватније вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели је из просторије. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворској ћелији пролазећи ходником. Био је сав жут, у ранама, као леш, само је бунцао. Дали су му анезтезију. Журили су јако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукција). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе још двојица. Тројица... Видео сам скалпере, журбу и јуришање! Ћелави је извадио кокаин и шмркао. Пребацили су преко нас неки најлон, чуо сам звецкање леда док сам повраћао у ћошку. Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакује орган. Малаксао сам, пробијао ме је неки хладан зној... Јетра и бубрег - пар сати, дан најдуже, могу да издрже, ако се планирају за могућу трансплантацију. То је неки период како би органи одржали све функције. Паковали су орган у кесу са ледом, сећам се, тако може дуже да издржи. Да... Обичан транспорт. Он се обавља у пластичним кофама у којима се налази лед. Орган не сме да је у директном контакту са ледом, већ мора да се стави фолија између, тј. материјал са којим орган није у директном контакту са ледом а опет апсорбује температуру леда, тј. хлади се. Пошто је зароњен у лед (али не и буквално, због оне фолије о којој сам причао) орган је такође отпоран и на потресе. То је веома битан услов, да се избегну потреси, а самим тим и пропадање органа. Е сад, не знам како на то утичу турбуленције у авиону, разређен ваздушни притисак и остали временски параметри на висинама. Ту вам стварно не могу помоћи, али од служби безбедности сам добио информацију да су органи летели авионима, а касније сам те информације потврђивао слушајући друге сведоке. Чак сам добио и неке налоге који доказују међународни транспорт. Мислим да је оптимална температура на којој се органи чувају 4 степена целзијуса. Немам везе са медицином, осим са дерматовенерологијом. О хирургији немам благе везе, само причам чега се сећам. Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели најлон, Бркати је отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам ја следећи који ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао је уперен пиштољ према мени. Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскају са неким хемикалијама. Један доктор је био средње висине, средњих година и дебео. Имао је избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други је био виши, мршавији, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их је у тој проклетој кући било чак и педесеторо, који су радили на крађи људских органа. Сећам се једног црнца и једног брадоње, муџахедина. Ко зна из којих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали једни друге…... Анализирали су резултате крви…... Иако тада нисам знао шта је то, сигуран сам да су помињали састојке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми је пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми је беоњаче: „Verdhëz.“ „Имаш жутицу, пичка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ - урлао је Ћелави, упирући пиштољ у мене. „Немојте! Немојте молим вас. Немојте да ме убијете.“ Ударио ме је песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га је ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заједно и учили језике једни од других. Пошто су ми функције органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, јако. Кажу: „Време лечи све.“ - Време ништа не лечи. Време разара. Оно је крвник. У мени је сада рушевина, прашњава и затрпана. ВУЧЈИ ТРАГ – ГЊИЛА ЉУДСКА ЦРЕВА Ибрахим лоцирао гробницу „О истинитости тих стравичних догађаја сведоче и видљиве гробнице побијених. Виделе су се не само прву годину после закопавања, него и пуно година иза њега. На гробницама трава је била бујнија него на околном земљишту, а у њивама које су се обрађивале жито је на гробницама било зеленије и бујније. Бујност растиња и тамнозелена боја означавала је тачан положај гробишта још дуги низ година после злочина. Мртве су плитко покапали, па су вукови разносили њихове лешеве. У касну јесен пао је први снег. Био сам тамо код брата. Изашао сам да се мало прошетам.“ – ПРИЧА СТАРАЦ ИБРАХИМ, БОЖИЈИ ПОСЛАНИК – „Наишао сам на Вучји траг. Пратећи га дошао сам до скупне гробнице у ривини из које је вирио леш. Уз гробиште остало је мало трулих црева. Леш је одвукао кроз кланац горе у гај, прождирући га. Од леша остало је само мало гњилих црева и костију. И остали мештани наилазили су на исти призор. Крај откопаних гробова налазили би гњила црева жртава. Вукови и лисице били се намечили. Откопавали су плитко закопана тела мученика и јели их! Мучан је то био доживљај и тешко се било са тим нецивилизацијским поступком према жртвама свих ових година носити. Те гробнице налазе се на пољани удаљеној 1,6 километара од Жуте куће. Они су у борби за вашу територију убијали не само вас, него и нас, све од реда за које су претпостављали да им се неће предати и наклонити, или напросто ради примитивне пљачке, јер су убиствима долазили у посед материјалних добара жртава. Мислим да су мање убијали на крају рата. То је очити доказ да су на крају убиства била помно планирана и верно извршавана, што злочинима даје додатну тежину.“ „Идеју кријумчарења органа су спровели крајем рата. Убиства су свакако помно планирали и тако се богатили. Јесу ли мртви пали узалуд? Ако би свет требало да остане какав јесте, онда јесу!“ Одломак из књиге " Дечак из Жуте Куће" Видовдан.орг
  7. И ПОЧЕО је први рез. Отприлике изнад гркљана на предњој страни грудног коша. Д. ми је све време причао, а и тада је рекао: "Пази да буде прецизно!" Затвореник се, када сам га убо први пут да га расечем, јако мрднуо и јако почео да урла и да вришти. Дозивао је Бога стравичним крицима. Ја то некада не могу да заборавим. Сањам то и зло ми је од тога! Овако је, о стравичним и крвавим клањима српских затвореника зарад продаје њихових органа, сведочио бивши припадник ОВК, сада заштићени сведок, у чији исказ су "Новости" имале увид. Покајник, који је заједно са још неколико бојовника терористичке ОВК "прошао" двонедељну "обуку" на пластичној лутки у једној од школа на северу Албаније, коју је такозвана Ослободилачка војска Косова претворила у свој логор. У соби су била три човека обучена као доктори и још три, четири војника ОВК у шареним немачким униформама: - Онда је специјалац довео једног затвореника са рукама везаним на леђима - испричао је сведок. - Затвореник је био полуобучен. Имао је мајицу исцепану од батина, не знам које је боје. Не сећам се. Доле је имао обичне панталоне. Није био војник. Био је сав модар. Доста претучен. Био је Србин. Ништа није причао. Касније, када је почео да вришти и кука, причао је на српском, па сам тако знао да је Србин. Молио је да му то не радимо. Помињао је Бога и да има породицу. Двојица чувара су га ставила на сто - три спојене школске клупе. Позвали су још двојицу "из војне полиције" да га држе за ноге. Међутим, доктор за кога сведок каже да је био млађи, заборавио је алат, па је заробљени Србин морао жив да се сече. - Сећаш ли се шта смо учили? То сад овде треба да испробаш - рекао ми је Д. Ту, на лицу места, опрали смо руке неким течностима. Ја, Д. и онај што су га звали доктор. А. нам је тиме поливао руке. То смо урадили пре него што сам узео скалпел. Нисмо смели ништа да пипамо пре него што то урадимо. Док смо прали руке, Д. је причао како је ова операција много важна, за једну особу која мора под хитно да се оперише па ће се зато извадити срце. Рекао је да је то за једног важног команданта и ја сам у то поверовао. Ми нисмо уопште знали да се то ради у циљу криминала, и да смо обучавани, ако нема времена да стигну лекари или нема лекара, да ми пружимо ту помоћ код рањавања, или да то радимо да се спасу команданти. Након што су сви опрали руке, Д. је узео још једну газу и литарску флашу, како каже, дебелог стакла, провидне течности, отворио је и опрао грудни кош затвореника. МАРТИ УПРО ПРСТ У ТАЧИЈА - Постоје озбиљне отужбе, према којима је косовски врх на челу са Хашимом Тачијем организовао отмице и убиства на стотине српских цивила и илегалну трговину њиховим органима пре НАТО бомбардовања, за време и после њега - навео је Марти у свом извештају. - Мушкарци и жене који су били јаки и здрави одвођени су илегалним каналима у логоре на северу Албаније. Сведоци који су учествовали у превозу, махом косовски Албанци, потврдили су да су постојале импровизоване клинике у Куксу и Бурељу. Разрађеним каналима, углавном припадници ОВК, преносили су органе до аеродрома Ринас, а одатле раном зором за Истанбул, најчешће комерцијалним летовима, понедељком и средом. Марти је упро прст право у кардиолога Шаипа Мују, једног од најутицајнијег функционера у кабинету Хашима Тачија. - Ја сам стајао са десне стране затвореника, а Д. ми је показивао по грудном кошу затвореника где треба да сечем. Мене је ухватила паника. Када је видео затворен скалпел, заробљеник је почео да вришти, да кука, да моли за живот! Почео је да се опире, али су га ови јако држали. Он је толико пре тога био пребијен да је био слаб. И када су га увели, није имао много снаге. Када је српски младић почео још јаче да виче и да се опире, припадник ОВК, који је у истрази из безбедносних разлога означен псеудонимом А, ставио му је руку преко уста. Сведок је, како каже, знао да је он са Косова, одакле га је довео А. Имао је, каже, смеђу косу и био је мршав. - Ја сам онда почо да се тресем. Баш да се тресем! Онда ми је Д. поновио: "Знаш шта смо учили? Шта ти је, што се бојиш?" Ухватио ме је за раме и рекао: "Не паничи, није то тешко. Хајде, ово се мора." Да сам рекао да не могу или да нећу, то би било непослушност команде - стрељали би ме. То знам, јер су претходно убили двојицу која нису хтела то да раде, а један је остао рањен. Сведок је, како каже, направио рез "од горе", од душника - гркљана до краја ребара, тј. до почетка стомака. Тада је морао да стане, пошто је заробљени мушкарац викао од болова и преклињао за живот: "Боже помози ми! Немојте то да ми радите!" - Крв је прскала јако. Сви смо били упрскани од крви. Д. ми је онда рекао да станем са резом. Када сам то урадио, испод је била "плехура", а то је опна. Онда ми је Д. рекао да и то пресечем, руке су му све време биле на телу и у телу затвореника. Све време је Д. упоредо са мном био са рукама у затворенику, и на затворенику. Када смо расекли "плехуру", рекао ми је да ставим прсте под кожу, а у том тренутку је затвореник већ губио свест или већ можда и био без свести. Д. му је онда показао како да направи други рез који је ишао попречно од првог, како би могао да се подигне грудни кош. Међутим, пошто је лекар заборавио "оно за сечење хрскавице", ребра су морала да се пресеку да би се отворило тело, и да се, како каже сведок, "дође до срца". - Узели смо нож од бајонета. Он се расклопи и склопи у маказе. Претходно је преко њега бачен алкохол. Нож ми је све време био за појасом, а ја сам иначе сав био крвав. Нико није реаговао, да ми каже да прво оперем руке па да дирам бајонет. Након тога сам маказама бајонета почео да сечем. Затвореник се већ дуже време није померао. Иако се није померао, држали су га све време. Према сведочењу бившег припадника ОВК, Д. је направио резове на горњем делу грудног коша испод врата и отворио грудни кош обема рукама. Ребра су пресечена са спољне стране како се срце не би оштетило. - Када је Д. ухватио рукама за ту кост у средини и подигао нагоре супротну страну коша са ребрима, рекао ми је да треба да свежем крвне судове изнад срца и да оставим од три до пет сантиметара изнад тога. Имали су најлон као од удице за пецање, што је већ било припремљено у комадима, да ја подвежем и вежем чворовима на по два места на једном крвном суду. Када је Д. подигао кош, онај доктор је држао рукама испод срца, гурнуо руке унутра и подигао га. То је много тешко да се изведе и убаци најлон за подвезивање и чворовање. Ја сам потом најгори део урадио. Рукама сам извадио срце. Било ми је јако гадно и тешко то што сам урадио - испричао је човек који је признао стравичан злочин, а који је сада сведок сарадник. * * * * * * * * * * * * * * * * ЈУРИ ЛАС, ПОРТПАРОЛ СПЕЦИЈАЛНОГ ИСТРАЖНОГ ТИМА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ НЕ МОЖЕМО БРЖЕ ДА ВОДИМО ИСТРАГУ ПАРИЗ - ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА БРИСЕЛ, због тајности истраге, не жели да коментарише чињеницу да Тужилаштво за ратне злочине има сведока који је учествовао у узимању органа Срба са Косова крајем деведесетих година. ЕУ истовремено истиче да њихова истрага - напредује. - Наш став и политика су да не дајемо информације о степену напретка истраге, да не коментаришемо и не откривамо оперативне податке. Приоритет нам је да не говоримо о томе шта смо пронашли, с ким смо разговарали или нисмо. У супротном, то би могло да има негативне последице на резултате истраге - истакао је у понедељак у изјави за "Новости" портпарол Специјалног истражног тима ЕУ Јури Лас. Лас, међутим, сматра да се истрага креће у добром правцу. - Мој утисак је да добро напредујемо. То је веома комплексна истрага, мултинационалног карактера. Истражујемо нешто што се догодило пре 12, 13 година, што је компликовано и за шта ће бити потребно времена. Оно што у овом тренутку можемо да кажемо је да настављамо да радимо, да тражимо и анализирамо информације, да вршимо сопствену истрагу и да разговарамо с људима који су за њу релевантни. На примедбе да се истрага спроводи споро, портпарол истражног тима одговара да је још рано очекивати резултате и да треба бити стрпљив. - Треба радити темељно, и зато не треба ићи брже него што можемо - поручио је Лас. (Г. ЧВОРОВИЋ) * * * * * * * * * * * * * * * * ТУЖИЛАЦ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ ВЛАДИМИР ВУКЧЕВИЋ ОТКРИВА ЗА "НОВОСТИ" НАШ СВЕДОК УЧЕСТВОВАО У ЗЛОЧИНУ! ПОСЛЕ бројних сумњи и сведочења да су се на северу Албаније одигравали крвави и брутални злочини над отетим Србима - младим и јаким, тужилаштво за ратне злочине има непосредног сведока, бившег припадника ОВК који детаљно описује операције, сведочи о крицима и убијању жртава. Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, у ексклузивном интервјуу за "Новости", објашњава како је тужилаштво дошло до овог сведока. - Наша жеља је да он буде потпуно заштићен, и на томе смо радили веома дуго. Сада када је сигуран, захваљујући Дирекцији МУП-а и Јединици за заштиту, у могућности смо да уђемо у наредну процесну фазу. И, оно што смо обећали, испунили смо. * С обзиром на то да је учествовао у транспорту срца убијеног заробљеника, до кога све његово сведочење води -организатора, непосредних убица, наручилаца? - Добили смо такву врсту података, али у интересу истраге то не могу да поделим са вама. Нама је циљ да они који могу да допру до непосредних извршилаца и организатора изврше проверу његових навода. Желимо да пружимо прилику међународним истражним тимовима да дођу и да истраже ово до краја. * Коме је и где отишло извађено срце? - У конкретном случају срце је, по његовим наводима, отишло у Турску. То се поклапа и са истрагом Унмика из 2005.године. Ко је добио ово срце не знам, али знам да је интервенција морала да буде унапред припремљена. ИСТИНА О ОВК НА ВИДЕЛО * Хашим Тачи је сумње које већ дуже време износите у погледу ових злочина називао измишљотинама. Како му сада одговарате? - Политика је једно, злочин нешто друго. Отворена питања, као што су злочини из прошлости, само заједнички можемо решавати. ОВК је дуго у очима међународне заједнице била виђена као страна у сукобу која се бори "за праведне и хуманитарне циљеве" па сада тешко излазе на видело детаљи о бруталним ратним злочинима које су починили. Због свега тога и данас постоји јак отпор према читавој теми и прихватању чињеница и доказа за истину. То је увек најлакши и опробан метод дискредитације сведока и девалвације њихових исказа. Наш мотив није политика, ми се залажемо за разговоре, сваку врсту постизања политичких решења и за помирење. Истина међутим, не сме да остане заташкана. * Да ли је говорио само о једној жртви или о више њих? - Говори о више жртава и о свом непосредном учешћу у једној хируршкој интервенцији. * Кажете да сте проверавали сведока више од годину дана. Како сте успели да га сачувате живог, с обзиром на све оно што се догађало у хашким предметима? И обзиром на то да се као један од организатора ових најстрашнијих злочина помиње Хашим Тачи? - То нам је било најважније: обезбедити сведока и њему блиске људе. Ја нисам и нећу помињати ниједно име у фази истраге и не желим да правим политизацију овог предмета. * Да ли је, можда, сведок добијао неке претње? - Више пута му је био угрожен живот. Од када смо ми са њим у контакту, безбедан је. * Шта вас је убедило да говори истину? - Прецизни наводи, детаљи, а на крају провере свега онога што је рекао. Место где се налазио, о радњама у којима је учествовао. Проверили смо његове наводе са историјског, процесног, географског, медицинског и полиграфског аспекта. * Када сте га питали због чега жели да сведочи - шта вам је одговорио? - Рекао је да то ради из страха за сопствени живот, да се овако осећа сигурнијим. Сматра да је то најисправније за њега. * Претпостављам да сте већ имали врућ разговор са тужиоцем Специјалног тима ЕУ Клинтом Вилијамсом. Како је реаговао када сте му рекли за сведока? - Ми смо спремни да његовом тиму препустимо да провере све наводе сведока. Наш је првенствени циљ да се ово сазнање не заташка, а да се изјава не политизује нити користи у било које друге сврхе осим истине и правде. Чудно је да ниједан ратни злочин над Србима на Косову и Метохији до данас није рашчишћен нити је ико добио адекватну казну. * Да ли сведок сада прелази у његову надлежност? - Не, али ће и он и сви други тужиоци моћи да му приступе и да провере његове наводе и да на начин предвиђен нашим законом, узму од њега изјаву. Он има мандат Европске уније, која га је и поставила за шефа Специјалног истражног тима, а ми то уважавамо с обзиром на добру сарадњу са Еулексом у предметима ратних злочина. Ми смо спремни на сарадњу са свима онима којима је стало до истине. * Незванично, сведок говори о операцијама у логору "Кукс", али не и о "жутој кући". Да ли то значи да истрага иде у неколико смерова? - Његова изјава је вредна због тога што описује медицинску процедуру вађења органа заробљеницима у импровизованој клиници на северу Албаније. То је карика која је недостајала у овој истрази. Сигуран сам да ће бити напада на нас, покушаја дискредитације сведока, али то је нешто на шта смо спремни. Ема РАДОСАВЉЕВИЋ Извор: Новости
  8. Ретко је где далматинско сунце тако топло и пријатно као овде и мало је места Творац обдарио таквим лепотама као што је украсио Трибањ. Странци га преко лета преплаве шаторима или камповима. Недавно је и Јадранска магистрала прошла кроз сред села, те сада пројури овуда дневно хиљаде аутомобила. Према неким подацима из 1905. Године ово село је имало 40 домова. Услед расељавања и своје тешке судбине оно је данас нешто мање. Живећи далеко од свога рода и племена, ова шака Светосавске деце све до пред рат љубоморно је чувала своју веру, обичаје и лепу црквицу. Њихова вера и ревност гласила се на далеко. Као такве није их мимоишла црна 1941. година. Били су први на удару. На Илиндан тога злокобног лета похватано је из тих неколико кућа осамдесет и четверо људи, жена и деце и позатварано у цркву. Ту су мучени глађу и најзад тешким мукама уморени. До недавно су се по зидовима цркве распознавали трагови њихове крви. Црква је била тешко оштећена. Ваљда зато да ти болни трагови не би парали срца тугом за изгубљенима, преостало становништво је отада бежало од црквених зидина као од какве авети. Од рата до недавно верски живот се овде био потпуно угасио. У цркву би кроз рушевине љубопитиљво провирио само можда какав странац, јер се иста налази уз саму магистралу и десетак метара од морске обале. Доласком за епископа далматинског, Преосвећени г. Стефан се заинтересовао за ово своје много страдало село, посетио га и био потрешен њиховом тешком судбином. Дао је да се направе врата на цркви и четврте недеље Часнога пошта осветио је ову црквицу од “скверни безбожних језик” и одслужио прву послератну литургију. Но преплашене вернике било је тешко откравити и повратити Цркви. Престрашени за време рата мукама и грозотама које су ради своје вере поднели они и данас живе у неком страху – плаше се исповедати своју веру. Многи од њих разишли су се по Велебиту за својом стоком и тамо живе по стајама, те врло ретко силазе у село које лепотом привлачи свет, чак и онај од преко океана. Зато ћете на плажи видети врло мало мештана. Мало је и домаћих туриста, јер сваки онај кога ране свога рода боле и коме је позната трагедија ових мирних и невиних људи не може да нађе разоноде и покоја души на овоме месту.. Иако их све око њих подстиче на ведрину и расположење, мешатани су доскора мало знали за радост. Бол и туга понети из рата прате их и данас, те помрачава сваку земаљску радост и срећу. У многим кућама црнина за пострадалима се још носи. Преосвећени Владика их је посетио неколико пута, тешио и звао да се врате својој матери Цркви. Ове године Епархија је успела да обнови трибањску цркву. Много заслуга у томе има садашњи администратор ове парохије - млади свештеник Ђуро Скочић, који је од свога стана - осамдесет километара далеког - долазио и са мајсторима радио на обнови ове богомоље. Он се хвали да су им у послу много помагала дечица из суседства. Она су са много љубави и труда приносили цигле и други материјал. Једнога дана троје од њих изашло је пред њега са необичном молбом: тражили су да их крсти. Жеља је радо услишена. Прекинули су посао за момент и Цркву Христову увећали са три нова члана. Један од радника био је кум. Да би се одужила свештенику за то, ова тројица малишана су, уместо плате, и даље вредно радили на обнови цркве. Почетком јуна ове године радови су завршени и црква је снабдевана најпотребнијим одеждама. Чекало се само на освећење. Позивајући ме да пођем са њим на ову свечаност, Преосвећени је дубоко уздахнуо и дуго причао о црној и тешкој прошлости Трибња. Радосна срца сам на Духове пошао са њима да лично видим и посетим ове страдалнике. Дочекали су нас као свој свога. Још док смо се, у непрегледној колони страних аутомобила, магистралом приближавали Трибњу почели смо сретати групе жена и деце свечано одевених са букетима цвећа. Хитали су некуда из села. Застајали су и поздрављали само наша кола. Кад смо стигли у село наишли смо на велико изненађење: никога код цркве нисмо затекли. Црквени тутор дође и објасни нам да је свет отишао на гробље мислећи да ћемо тамо прво доћи да им прелијемо мртве, јер од рата није свештеник долазио, па су им многи гробови непреливени. Схватили смо да су то били они које смо сретали у путу па смо се и ми вратили натраг ка гробљу. На каменитим падинама Велебита, око четири километра од села, видела се једна мала капела; видео се и народ око ње. Запевка се чује одозго чак доле до магистрале, па смо лако познали да им је то гробље. Попели смо се и ми горе. Из камена и корова једва се назиру накривљене крстаче. Жене попадале по гробовима па кукају; деца чупају коров. Запевка свезала небо за земљу. У једној гробници, кроз напуклу плочу, виде се кости осморице непознатих људи који су поклани за време рата на самом прагу ове капеле. Неко рече да су, по свој прилици, Личани. Народ је и над њима запалио свеће, а дечица набраше по гробљу неког ливадског цвећа, те и њихов гроб окитише. Ушли смо најпре у капелу да се поклонимо светињама. Иако нема врата, унутра су сачуване врло лепе уметничке и доста старе иконе. Све је тако тужно. Свеци са икона гледају нас некако сажаљиво. Вероватно по први пут виде овде српскога Владику, па као једини сведоци свега онога што се око њих догађало, хтели би, ваљда, да нам нешто кажу, али и њих потреса запевка која допире споља. Жене пале свеће и по олтару и по црквици - где се год може воштаница прилепити. Владика стави епитрахиљ и омофор те одслужи помен за све овде сахрањене, па изађосмо да преливамо гробове. Преосвећени поче од једнога краја гробља а ја са другога. Једна девојка пала по гробу свога брата, загрлила крстачу па цвили и дозива, да би и сам камен проплакао. Куне нашу црну прошлост. Нисмо је могли ућуткати, јер и нама сузе потекоше. Потрешени овом тугом и болом напустили смо гробље и са народом пошли опет у село да одслужимо литургију и цркву осветимо. Успут смо разговарали са народом. Тешко је изразити љубав којом је овај сироти свет дочекао свога Владику. Нигде нисам видео такву топлину и искреност као овде. Осећао сам се као међу својим рођацима. “… Наши су се стари доселили однекуд са босанских планина” - поче причати један остарији човек, “па кажу да тамо и сада има наших презимена, те нам је драго видети ма кога са те стране…” “Немојте замерити, Преосвећени, што смо скоро били подивљали и своју веру занемаили, нисмо имали свога пастира. Од рата до недавно желели смо видети православног свештеника…” - извињава се црквени појац. “Драго нам је што чујемо да су скоро у свим српским крајевима цркве обновљене и да су ратне ране скоро залечене. Трудићемо се и ми да од сада будемо бољи и достојни свога имена. Хвала Вам што сте нам помогли да цркву обновимо, те не морамо од стида обарати поглед пред странцима као досада. Трудићемо се да је још лепше украсимо, па кад прођу овуда наши људи, нека виде да и ми нисмо последњи…” У препуној црквици Владика је извршио освећење исте, затим, уз саслужење двојице свештеника, одслужио св. Литургију и на крају парастос за она 84 мученика настрадала у овим зидинама. Када се имена њихова помунуше у молитви, сви верници заплакаше као мала деца. Поподне смо се вратили натраг. Тешка срца смо се растали са овим добрим сиротим светом, јер смо видели да им је посета свога Архипастира донела неизмерно много охрабрења и радости, и да ће им овај дан остати у трајној успомени. У лепом парохијском дому, који је удаљен од плаже свега десетак метара и који је до недавно био празан, сада се одмара по један свештеник из унутрашњости који уједно служи у овој црквици и обавља верске потребе међу овим малим стадом Божјим. Стижу нам вести из Трибња: верници све више долазе у цркву, те заиста држе своје обећање. Верски живот је прострујао тамо. Пре неколико дана пролазио сам кроз Кистање. Био је пазарни дан. Неко ме викну из масе света. Изађе преда ме човек позната и радосна лика. “Како сте оче, Лаврентије?” - рече. “Сећате ли ме се ? Ја сам из Трибња. Били сте код нас на освећењу.” - Па откуда овде ( око 150 километара далеко)? Упитах га. - Дотерао сам бостон на пијацу - одговори он. Био је пун среће што ме је видео, а нарочито се обрадовао кад сам му казао да сам у манастиру, који није далеко одавде, и да се у њему спремају ђаци за наше будуће свештенике. Оставио је бостон и дуго ми причао о Трибњу. Каже да их је недавно посетио и један београдски прота, који је код њих преноћио и обећао послати им прекривач за часну трпезу у олтару и неке богослужбене књиге. Са много љубави је помињао њихову цркву и свечаност око њеног освећења. Затим ме одведе камари свога бостона, показа га и рече: “Узмите оче, колико год можете па понесите нашој дечици. Нека само уче и нек се спремају. Треба нашем народу много свештеника. Гледајте, па одгајите којег и за Трибањ, јер и ми смо ваши - и ми смо деца Светог Саве”. о. Лаврентије Трифуновић * * * Трифуновић, о. Лаврентије, И ОНИ СУ НАШИ, Православни мисионар - Подлистак Гласника Српске православне цркве, Број 6, Београд, 1965, штр. 256-259. Извор: Видовдан.орг
×
×
  • Create New...