Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Episkop'.

More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija


  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика


  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а


There are no results to display.

There are no results to display.

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже

По датуму

  • Start


Последње измене

  • Start


Filter by number of...


  • Start



Website URL







Локација :

Интересовање :

Found 48 results

  1. Classified By: Ambassador Michael C. Polt for reasons 1.4(b) and (d) 1. (C) Summary: Despite the impression of improved atmospherics following the May 23 Vienna talks on religious issues, Prime Minister Kostunica continues to work with more conservative elders in the Church to derail efforts by moderate elements to define a balanced and independent SOC position on Kosovo status. The results of the SOC Assembly of Bishops (May 15-27) may also reinforce this effort by opening the way for hard-liners to take important senior posts in the SOC hierarchy. We will continue to work for ways to strengthen SOC moderates including ways such as the Ambassador,s upcoming Contact Group/Quint level with the SOC Kosovo team. End Summary. 2. (C) On May 26, soon to be Bishop Irinej (Dobrijevic) (strictly protect throughout) met with poloff in the wake of the May 23 Vienna talks on religious issues in Kosovo. Irinej (Dobrijevic) was elected Bishop during an assembly of SOC Bishops held in Belgrade from May 15-27 and appointed to preside over Australia and New Zealand, but he is not likely to depart for his new assignment until the fall. As reported in reftel, Irinej (Dobrijevic) is a moderate voice within the Church and has confided his deep concern that the PM is using his influence in the Church to ensure full SOC support for the government,s position in the Kosovo status talks. His appointment as Bishop to Australia and New Zealand has effectively promoted him away from the center of SOC power while keeping his useful ties to Orthodox diaspora groups (and their associated funding sources) in hand. He has assured us that he will seek to remain engaged on Kosovo and in Belgrade until the final settlement. SOC reaction to the Vienna talks -------------------------------- 3. (C) Irinej (Dobrijevic) downplayed reports of an improved atmosphere at the May 23 round of talks (senior GOS negotiator Leon Kojen called it "useful and productive") and offered signs of a continuing effort by the PM to keep the SOC delegates in step with his policy on Kosovo. The composition of the SOC delegation in Vienna, Irinej (Dobrijevic) said, showed how the SOC had been co-opted. He called Bishop Tedosije the lone voice of moderation and said he was mostly marginalized by his superiors, Bishop Irinej of Backa and Bishop Artemije (Embassy note: Irinej (Dobrijevic) has recounted to us in the past how Irinej of Backa has worked openly and sometimes impatiently with senior government officials to silence more moderate voices in the Church. Amfilohije has also reportedly worked behind the scenes in a similar manner. End Embassy note). Bishop Artemije was particularly unhelpful in the aftermath of the May 23 talks by blasting the UNOSEK process in an interview with Belgrade daily Glas Javnosti on May 25. He declared he was "fed up with Albanian promises" and said there was "no progress" at the talks because UNOSEK is "not paying much attention to the results." Meanwhile, the Synod hardens ---------------------------- 4. (C) The outcome of the recent SOC Assembly ofBishops also suggests a hardening of the Holy Syod. In particular, Irinej (Dobrijevic) noted the "astounding" appointment of Bishop Filaret to the Synod, a person who he described as from the extreme right wing of the SOC and one of the only SOC clergy to insist on giving a eulogy at the funeral of Slobodan Milosevic. Irinej (Dobrijevic) told other Emboffs that the election of other new members of the Synod -- particularly "Bishops from Bosnia" -- would likely result in a harder-line SOC leadership. Irinej (Dobrijevic) said that the SOC leadership's top priority (including Patriarch Pavle, Metropolitan Amfilohije) is to keep PM Kostunica in power so as to avoid a Radical government -- he called an SRS government a "nightmare scenario" for the Church. 5. (C) According to Irinej (Dobrijevic), Irinej of Backa has attempted to make political inroads with President Tadic to bring the SOC leadership close with the DS leadership (as it is with the DSS). According to Irinej (Dobrijevic), Tadic BELGRADE 00000879 002 OF 002 reportedly shouted at Irinej of Backa that the DS was not interested in these kinds of ties. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa had never been so directly rebuffed by a GOS official In fact, Irinej (Dobrijevic) told us of one occasion where Irinej of Backa reprimanded the PM for some offense in front of his closest advisors, warning Chief of Staff Nikitovic to stay out of the discussion. Tadic,s reported refusal to develop a relationship with Irinej of Backa may also be related to the fact that Tadic is working behind the scenes with senior Church moderates in an effort to influence the Patriarch,s succession. 6. (C) According to Irinej (Dobrijevic), the Bishop from Backa is often deployed by the Church or by the government as an interlocutor because he is perceived to be a moderate; in reality, says Irinej (Dobrijevic), he often presents different sides to different audiences. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa behaved accordingly in Vienna -- saying "all the right things" during the talks but reverting to a hard-line stance when back in the company of his Bishop colleagues. 7. (C) Comment: Father Irinej (Dobrijevic),s observations provide some important insights into the complex in-fighting among the SOC,s hierarchy, a struggle that has only intensified with Patriarch Pavle,s increasingly frail health and rumors about succession. Father Irinej (Dobrijevic),s effort to forge a realistic, practical, and apolitical SOC position on Kosovo (and other issues of interest to the international community) has had to navigate difficult currents. His work in that regard has strained his relationship with the PM and raised suspicions about his motives among more conservative SOC leaders. We cannot rule out that his frustrations also color his description of developments within the SOC. The PM sees only trouble if the SOC position on Kosovo differs from his own, and he will do his best to ensure people who agree with him stay in charge of the Church. End Comment. POLT Cable: 06BELGRADE879_a WIKILEAKS.ORG
  2. „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3. U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno. Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji. Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji. Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom. Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše. Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst. Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam. Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti. Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine. Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno. Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama. I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama. Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“. Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni. No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom. Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti. Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe. Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan. Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo. Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise. Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.
  3. U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem." Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem. U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu? Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka. O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači. U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija." Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal... Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu. Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor. Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna. O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore. Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini. Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu. Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo. Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi. Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije." O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno. Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega. Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč. Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore. O strani na kojoj je Vučić Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada. Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna." Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila. Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast." Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti. Jelena JORGAČEVIĆ, VREME
  4. zslavo

    Episkop Andrej i Vasilije.jpg

  5. Суочен са неиспитљивим тајнама Божијим, данас заједно са Давидом кличем: "Како су велика дјела твоја, Господе! Веома су дубоке помисли твоје"(Пс 91, 5). Свезнајућим промислом Божијег домоуређења, Бога у Коме је и свака длака на глави човековој избројана (Лк. 12, 7), Који испитује бубреге и тајне човечијег срца (Јер. 17, 10), жребом својим и свештеним полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја, приброја мене најслабијег и најнедостојнијег лику прејемника свете апостолске благодати, лику епископа; да понесем крст благодатног апостолства међу повереним ми народом Божијим Петог континента. Тешко је речима описати оно што данас осећам. Можда би било најбоље прећутати о томе, али како да останем нем, када све проговара у мени? Свестан својих недостатака, а у исто време благодати Божије која немоћи и недостатке исцељује и допуњује, данас стојим пред Лицем Божијим, данас метанишем у срцу своме пред славом Његовом, пред речју Његовом, пред вољом Његовом која се отеловила и манифестовала у одлуци најсветијег Сабора наше Помесне Светосавске Цркве, да мене најмањег међу својом браћом призове овом најузвишенијем служењу. Остаје ми само да пред вољом Божијом и Светог Сабора ускликнем: Да је благословено! Нека све буде у славу Твоју Пресвета Тројице! И на добро Твоје Свете Цркве коју Ти Оче небески одреди као радионицу спасења, која је најјаснија слика онога ка чему си човека и свет призвао. Да Бог буде све у свему, преко Сина Твога Који крв Своју Свету проли за Њу, Невесту Његову, а Дух Свети испуни благодатном силом, да човек у њој постаје небеско биће, да постаје Богочовек по благодати. Вест о избору за епископа примих са свештеним трепетом, са помешаним осећањем страха и радости, али, више страха,сагледавајући пред собом позив који ме очекује. Стојећи пред чињеницама својих слабости и оскудности у врлинама, своје младости,свога ограниченог знања и искуства, знајући да епископско служење потребује херувимско-серафимску видовитост и чистоту, Христолико смирење, уплаших се одговорности и бремена која моја нејака плећа треба да понесу. У тајности срца колебах се, делећи са Господом свој страх при самој помисли о томе како ћу ја ништаван да се прихватим, да примим толико поверење које ми указује Света Црква, узводећи ме на овај највиши степен свештенства. Али, чух одговор у срцу своме:"сила се моја у немоћи пројављује" и "доста ти је моја благодат" (2 Кор. 12,9). Окрепивши се, сабравши се,положих све своје бриге и сву своју наду на Господа који рече "Рука ће моја бити једнако са њим, и мишица моја крепиће га" (Пс. 88, 21). Утешивши се овом благовешћу јеванђељском, да је сва снага наша у Господу (Пс. 28,7), прихватио сам ово ново послушање коме ме призва Христос преко Своје Свете Цркве, а које примих данас полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја наше Свете Светосавске Цркве, преко којих ме је божанствена благодат оденула у епископско достојанство. Посматрајући мој животни пут до овога узвишеног духовског тренутка, сада већ јасније препознајем прст Божији, који је одредио да моје монашко послушање по благослову и потреби Цркве проведем баш уз епископа и у служби епископу. Иако сам много пута желео и тражио од свога епископа да се повучем у вољени манастир Пустињу, где сам и замонашен, ипак се моје монашко послушаније по потреби Цркве наставило у епископији. Ово послушање, сада верујем по промислуБожијем, дало ми је прилику да се изблиза упознам са свакидашњим крстом епископског живота, његовог служења. Епископски живот јесте непрестано бденије – духовни надзор над повереном му епархијом. Увек у знаку служења, давања себе, у голготско – васкрсном кретању, у трпљењу многих удараца, у родитељском старању о свакој души, непрекидном жртвовању себе, ради своје пастве, ради Цркве Божије. Због овога, благодаран сам Господу што ми је омогућио да сагледам изблиза крст епископски да бих могао да га данас трезвено примим. Благодаран сам Богу за благослов којим ме је даривао да узрастам духовно уз искусног монаха – епископа, мога духовног оца и учитеља, Епископа ваљевског Г. Милутина. Шта рећи о моме духовном оцу и учитељу? Најпре благодарим Вам, Преосвећени Владико, на очинско – мајчинској љубави и разумевању, које сте увек имали према мени. Благодарим Вам што сте ме духовно родили, постригавши ме у ризу анђелског образа. Што сте ме полагањем руку провели кроз ниже степене свештенства до овог најузвишенијег. Благодарим Вам што сте несебично улагали у моје духовно и академско усавршавање, шаљући ме на студије у велико духовно училиште Свето-Тројицку Сергијеву Лавру у Русији, а затим у земљу мога рођења, на Грчки Богословски факултет у Сиднеју у Аустралији, омогућивши ми поред богословских знања и потпуније сагледавање Истока и Запада.Благодарим Вам и за благослов да, иако кратко, боравим на Светој Гори, да се упознам са опитним богословљем наше исихастичке баштине. Ви сте мој узор! Ви сте моја икона епископства! Благодарим Вам за сву љубав и стрпљење. Дани, које сам провео поред Вас у послушању, остаће дубоко урезани у моме срцу и сећању.Нека Вам Господ подари изобиље здравља и снаге да Му наставите да служите чисте савести и живота као и до сада, на добро Свете Цркве и светог народа Божијег поверене Вам Епархије ваљевске. Долгоденствујте Свети Владико! Благодарим Богу за благослов, који ми је подарио, да под омофором Епархије ваљевске узрастам поред ћивота два највећа духовна горостаса српска, два стуба Православља новијег времена – Светог Николаја Српског и Преподобног Јустина Ћелијског, код којих сам долазио на духовно окормљење, а поред чијих Светих моштију сам рукоположен најпре за ђакона, а затим за презвитера. Њихов пример и богословље ће ми увек бити звезда водиља у моме животу. Благодарим и свем монаштву и свештенству, као и благоверном народу богомспасаване Епархије ваљевске за сву љубав и подршку. Сви ћете увек бити у моме срцу, у мојим мислима и молитвама. Овом приликом просим и Ваших светих молитава. Благодаран сам Богу и за време које сам провео на постдипломским студијама у Аустралији, које ми је омогућило да се ,поред академских знања, и упознам још интимније са унутрашњим животом наше Цркве на тим просторима. За ово искуство сам неизмерно благодаран Његовом Преосвештенству новоизабраном Епископу источно – америчком Г. Иринеју, доскорашњем Епископу Митрополије аустралијско – новозеландске, који ме је, као јерођакона у то време, често водио са собом приликом својих каконских путовања широм Митрополије. Трезвено примајући на себе ново послушање, знајући да немам чиме да се похвалим осим својим слабостима, сву наду своју полажем на Господа, на Пресвету Богородицу– заштитницу епископа, чији образ носе на својим грудима, као и на све Свете Божије угоднике. Верујемо да је данас, када се служи света Духовска служба,Пресвета Богородица са ликом свих светих заједно са нама сабрана у овој духовној Горњици, где се рукоположењем тајанствено обукох у силу с висине, примајући од Духа Светога благодатни удео апостолства. Пламени педесетнички језик, који данас сиђе на моју недостојност, треба да нас подсећа да благовест Јеванђеља Христовог, која јесте програм проповеди свакога епископа у месту које му Дух Свети одреди да служи, не припада ефемерном духу хоризонталне философије огреховљеног света, не црпи своју снагу у речи силогистичке и софистичке креативности, већ увек и свагда у духу и сили благодати Божије, која истинује, а тиме и оживљава и спасава онога који је духовним чулом прима (1 Кор. 1 - 30). Имајући све ово у виду, молим се Господу да ми подари непорочно епископство међу народом својим, који ми Црква Христова поверава. Народ, који могу двоструко да назовем својим – својим по благодати која нас у Христу чини једним, а исто тако по томе што сам од истог народа и поникао, познавајући његов живот, уздахе и потребе у далеком расејању. Обраћајући се сада Вама, својој будућој пастви, свестан сам са којим искушењима се суочавате као Православни Хришћани, живећиу секуларном друштву и окружењу у ком се многе моралне норме и традиционалне вредности доводе у питање. Међутим, оно што нас радује јесте да је Господња земља и све што је на њој (Пс. 24, 1), и да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2, 4). Због овога верујемо да је наш народ, који се обрео далеко од своје земље у дијаспори, промислом Божијим призван да буде светлост своме окружењу. Свето Православље је со земљи, квасац вере и наде свету и друштву који су све више духовно дезоријентисани, који се даве у неуспелим покушајима дефинисања човека, остварења човека. У свету где више мира нема, Православна Црква је призвана да буде путоказ ка једином извору мира–ка Богочовеку Христу – Цару мира. А најјача наша проповед била је и биће увек наш живот хришћански. У контексту реченог, свестан сам и ране раскола, који доноси неслогу и неповерење међу браћом у Аустралији. Свестан сам колико је молитава, мукотрпног рада и напора уложено од стране свих мојих претходника на Петом континенту, као и целокупног сословија наше Светосавске Цркве да се превазиђе ова вишедеценијска подела. Из овог разлога, позивам са овога светога места, из Саборног храма Светог Архистратига Михаила,из града Пресвете Богородице, а из седишта Светосавске нам Цркве, сву завађену браћу да се измиримо, да се окупимо око Трпезе Господње, око исте Чаше, да заборавимо на међусобне увреде и парнице. Да не буде више међу нама раздора ни спомена о раздору, већ, како каже Свети апостол Павле, да будемо утврђени у истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1, 10), а ово ћемо постићи ако усвојимо Духа мира, ако постанемо синови мира. Не жалостимо Светог Саву и не дозволимо да његово духовно око оплакује наше поделе. Све Вас поздрављам, радујући се, ако Бог да, нашем скором виђењу. Желим овом приликом да се сетим мојих дивних и првих учитеља у науци Божијој, чијим молитвама јесам данас што јесам, мојих драгих и вољених родитеља Вељка и Јање. Они су ми у срце семе Христово посејали још као детету. Остали су за мене жива икона какав Христов човек треба да живи на овој земљи. Жао ми је што нису из оправданих разлога могли данас долетети из Аустралије и учествовати у овој радости, али су сигурно молитвено и мислено овде са нама. Нека Вас Господ благослови и оснажи, драги моји родитељи, да му до краја будете верне слуге и као такви уђете у радост Његову. Благодаран сам и свој својој фамилији, као и кумовима који су данас овде, а посебно моме драгом брату протођакону Петру, који је допутовао из Аустралије да буде данас овде у име наше породице. Желим да се сетим и заблагодарим свим својим добротворима, који су се морално и материјално старали за мене током мога школовања на Цетињу и Сергијевом Посаду у Русији. Нека Вас Бог за све награди и изобилно дарује Својим небеским благом! Поздрављам драгог ми у Христу духовног ослонца још из раних студентских дана, јеромонаха Варнаву, духовника манастира Раковац. Нека Вас Господ за све награди! Поздрављам и благоверни богомољни народ, који се данас овде сабрао са свих страна. Помените ме у светим молитвама! Благодаран сам, ево већ сада, и своме свештенству, које је допутовало из далеке Аустралије да буде данас са мном, да ме подржи као свога новог архипастира. Молим се Богу да Свето-игњатијевски, кроз садејство, будемо инструмент угодан Богу. Да ми будете струне подршке и да не презрете моју младост. Радујем се што ми је Бог подарио Вас, драги ми оци, достојне посленике Његове, да заједно са Вама и међˋ Вама,благовестим пријатну годину Господњу међу драгим и срцу нам свима блиским повереним стадом Божијим. Благодарим и мојим професорима моје прве Алма Матер, драге ми Цетињске Богословије на челу са Митрополитом Амфилохијем, Владиком Јоаникијем, Владиком Јованом Ћулибрком, који су данас овде, као и свима осталим професорима који су учествовали у мом личном и богословском формирању. Посебну благодарност дугујем и Епископу Атанасију (Јевтићу) за стручне савете и смернице током писања и одбране научне дисертације о преподобном Јустину Поповићу. Благодарим уваженим професорима са Православног богословског факултета у Београду, професорима Московске Духовне Академије, као и професорима Православног Грчког Богословског Факултета Светог Андреја у Сиднеју, који су сви допринели да се дубље упознам са истинама наше свете вере. Ваша Светости, драги Првојерарху наше Свете Светосавске Цркве Г. Иринеју, примајући овај свети жезал из Ваших архипастирских руку,свестан сам да примам, не само видљиви знак епископске власти поучавања и исправљања, везивања и одрешивања, већ и велику одговорност за душе које ми се данас поверавају. Зато, Вас и браћу ми архијереје молим, да принесете своје молитве Господу за моје епископство, да се оно уподобљава икони епископства Пастироначалника нашег ГосподаХриста, Великог Архијереја Цркве, Кога Свети апостол Петар назива „Епископом душа наших“ (1.Петр. 2, 25), Који није дошао да Му служе, већ да буде свима слуга(Мт. 20, 28). На крају, као и на почетку, желим да завршим своју реч доксологијом хвалебне благодарности Свемогућем и Свезнајућем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, служећи се устима Давидовим: "Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, пјеваћу Богу својему докле постојим" (Пс. 145, 1-2) Амин! Извор: Епархија ваљевска
  6. Guest

    Свети апостол Андреј Првозвани

    У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву. Тропар (глас 4): Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.
  7. Саслуживали су јеромонах Антоније Корунић и јерођакон Агапит Драгојевић, сабраћа манастира. Током Литургије обављен је мали помен новопрестављеном слузи Божијем Епископу жичком г. Хризостому, који се у Господу упокојио на празник Преподобног Саве Освећеног у раним јутарњим часовима. Извор: Епархија будимљанско-никшићка http://www.spc.rs/sr/pomen_episkopu_hriszostomu_u_djurdjevim_stupovima
  8. Већ сам раније напоменуо да су историчари књижевности и сами посредно истицали религијски апскет читаве епохе средњег века као пресудан, коју називају никако другачије но црквена књижевност. Уколико се трага за смислом богословске књижевности, најједноставније је трагати путем савремених богослова, јер се у слободном књижевном интерепретирању губи много од есенцијалног. Атанасије Јевтић каже: „ О Светом Сави је иначе код нас писано веома много, али је писано о свему другоме само не о његовом богословљу, о њему као богослову Православне Католичанске Цркве Српске. Разлог томе треба тражити пре свега у општој богословској незаинтересованости нашег новијег доба, тј. конкретно наша два последња века. Јер од како се у прошлом веку почело научно бавити нашим средњевековним текстовима , па према томе и текстовима Светог Саве и о Светом Сави, одмах је с почетка била очигледна одсутност било каквог интересовања за богословље и богословску науку садржану у старим светосавским текстовима“.[1] Дакле, Атанасије Јевтић истиче незаинтересованост богословске науке за питања текстова средњег века, у овом случају Доментијанових. Упоредно са овим истичем и следеће мишљење Бичкова: „Данас када су публиковани радови из области византијске и староруске естетике, време је да се окренемо и систематском изучавању конкретних форми пројављивања и функционисања естетичких схватања и других православних региона“.[2] Два кључна момента, један владике Атанасије Јевтића о незаинтересованости, а други Бичкова који инсистира на систематском проучавању текстова византијске те самим тим српске средњевековне књижевности. О теми Светог Саве говорили су: Фрањо Рачки (1828-1894), Ватрослав Јагић (1838-1923), Светислав Вуловић (1847-1898), Станоје Станојевић (1874-1937), Стојан Новаковић (1842-1915), патријарх Димитрије Павловић (1846-1930), митрополит Сава Косановић (1839-1903), Владимир Ћоровић (1885-1941), Павле Поповић (1868-1939), Никола Радојчић (1882-1964) и многи други. Међу набројаним именима постоје они који су допринели разумевању светосавског учења, али и оних који су се трудили жестоко да оспоре било какву вредност, конкретно Доментијановог Житија Светог Саве. Вођени различитим разлозима (верским, политичким, теолошким, историјским, књижевним) допринели су свако на свој начин томе да је и после неколико векова Доментијаново стваралашто равноправно са савременим књижевним питањима. Владика Атанасије Јевтић се залаже за теоцентричну концепцију и приступ и наводи оне радове који су тим правцем ишли. Али то не значи да Житије нема и антропцентричну жицу која се такође може подредити дубљој анализи. Мислим да спор, на релацији књижевно-црквено, почива баш на различитим приступима (теоцентризму и антропоцентризму), а негде на средини је потребан баланс. Многобројност мишљења се може дати у кратком прегледу тек шачице аутора. Фрањо Рачки, иначе припадник доминканског реда, је сматрао Житије опширним и помало испразним богословским расправама која немају нимало историчности у себи. На тај начин је Рачки сам себи контрирао тражећи у хагиографијама факте и чињенице, а у историји богословље. То би било исто као када бисмо Стари Завет оспоравали јер Ноја није могао сам направити своју барку са три сина. У сваком случају водити полемику са мишљењем које је настало пре више од једног века делује неукусно. Ватрослав Јагић је указао на доиста озбиљан проблем, а то су преводи: „У преводима (старосрпским), који су редовито чињени са грчкога језика, владају иста начела ропске сапетости, која су се већ одавно удомаћила у бугарско-словенској књижевности“.[3] Највећи је проблем синонимије именица грчког језика, а које се у преводу на српски језик своде на један или евентуално два појма. Тако да је данас пред нама двоструки или троструки превод светоотачких цитата а који имају посебну функцију у Житију. Светислав Вуловић Доментијана сматра ученим теологом, али богословско учење ће утицати на „век трајања“ самога Житија (каква грдна погрешка!), истовремено оцењујући да је препуно „измишљеним чудесима“ и „легендарним бљутавостима“[4]. Професор историје Станоје Станојевић није желео у свом раду Свети Сава (1935) да претерано коментарише теолошку страну Савине мисије, сматрајући да историја треба да остане ван било каквог слободног тумачења, а да при томе историја књижевности није систематизована и недоречена. На тај начин се само наставио манир истаживања средњевековне културе који је оштро делио легендарно, историјско и теолошко. Књижевна тумачења су и даље стидно ослушкивла резултате не желећи да упадну у замку заосталог и наивног. Са почетка 20. века се много више тежило западним уметничким идеалима, а било која веза са националним романтизмом, народном књижевношћу или још даље периодом немањићке културе био би чиста декаденција. Павле Поповић и Никола Радојчић су двојица проучавалаца који су озбиљније приступили читању светосавских текстова: „У свом Прегледу српске књижевности Поповић говори већ боље о „учености и просвећености“ наших средњевековних писаца, следбеника византијске књижевности. А у својој опширној студији о Светом Сави он хвали и Свету Гору и њену образованост, изучену и усвојену од стране Св. Саве и затим од њега пренету у српску земљу и народ. По мишљењу Павла Поповића, свештенство и монаштво је тада у Србији - сигурно било све неуко, с примитивним појмовима о вери, без познавања праве хришћанске и православне науке“[5], мада се овакво мишљење уваженог историчара књижевности, данас мора узети са резервом. Никола Радојчић истиче важност Свете Горе као епицентра српске православне етике, те сходно томе и Светог Саву на првом месту као некога које познавао суштину православне догме. Радојчић каже: „Свети Сава је био, пре свега богослов, а о њему као богослову има најмање научних радова...“[6] Учитељство Светога Саве је оно што Атанасије Јевтић назива богословљем, и не сме да чуди јер друге друштвене науке наш средњи век није ни познавао. А ако треба да се још јасније илуструје међусобна синонимија богословља и учитељства, послужимо се примерима наставних предмета који постоје у данашњем образовању, али су сви обједињени називом просвете. Никола Радојчић је усмерио будуће нараштаје у правцу проучавања Савиних беседа што му признаје Атанасије Јевтић али и пресуђује: „Наиме, реч је о Радојчићевом тамо изнетом мишљењу о „исихазму“, затим о његовом заступању неког „посебог типа српскох монаштва“ и најзад о приписивању Св. Сави „науке о предестинацији. Међутим ко познаје ове проблеме – питање исихазма,предестинације и типова монаштва – одмах ће му бити јасно одакле је Радојчић позајмио, или боље рећи непроверено прихватио, таква погрешна мишљења и затим их приписао Светом Сави. Та мишљења несумњиво потичу из радова западних научника, које је читао и за којима се повео“.[7] Иако млађи од Поповића ни Радојчић се није могао изузети лако од утицаја позитивизма које се почео дубоку укорењивати у српску науку. Тендеција је била да уколико се Доментијановом стваралаштву не може дати научни призвук, а да је плетеније словес само одлика једне епохе, онда то и није књижевност, јер тако запад мисли. На тај начин је наука силом покушавала да од Доментијана начини Анатола Франса (1844-1924), а од лика Светог Саве начини лик Пафнуција[8], што је незамислив терор[9] над самом књижевношћу. Значај проучавања средњевековне књижевности је вишеструк, тим путем се омогућава непосредна комуникација са наслеђем, стиче се бољи увид у развој аутономне национале уметности, као и увид у последице и погрешке, које су се поткрале. [1] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка Бања, 1991, 8. [2] Милорад Лазић, Естетика Доментијановог житија, Предговор В.В. Бичков, Октоих, Подгорица 1997, 7. [3] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка бања, 1991, 9. [4] Исто, 11. [5] Исто, 21. [6] Исто, 25. [7] Исто, 27. [8] Пафнуције, калуђер и пустињак, је главни лик романа Таида , бива заведен лепотом жене те постаје највећи грешник. Али да не буде забуне, овим поређењем се не инсистира на сличностима два дела Житија и Таиде, већ на индентичним приступима књижевног тумачења једном и другом. [9] Европски средњи век са правом носи надимак „мрачни“. Међутим, то се не односи нужно и на Средњи век српске историје, јер је постојало неколико периода који се везују за владаре лозе Немањића који су умногоме унапредили српску државу и српску културу. У претераној жељи да постанемо оно што историјски па и географски нисмо, почели смо присвајати и оно чему логично нема места код нас а што се тиче појединих социјалних феномена. Период владавине Немањића је оставио значајне споменике и одреднице нашег идентитета. О сличној тематици су говорили Зоран Мишић Шта је то косовско определење (1961) и Борислав Михајловић Михиз у чланку Књижевни разговори (1952). Поменута двојица су у периоду комунистичке идеолошке превласти истицали важност културног наслеђа. Њима су се касније придружила и највећа имена српске поезије и прозе тога времена окупљени око часописа Дело. Вековна разлика је била премошћена, а најзад је и створен аутентични израз модерне српске поезије. Свети Сава
  9. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Ратко Врачевић, протојереј Душко Недић и протођакон Жарко Мијатовић. Преосвећени Владика Василије одликовао је архијерејског намјесника добојског протојереја Растка Максимовића правом ношења напрсног крста. „Браћо и сестре, нека вам је срећно данашње сабрање. Свим људима желим толико потребан мир, нелицемјерну љубав и свеколика добра неба и земље. Данас имам једну пријатну дужност да вашем свештенику, архијерејском намјеснику добојском оцу Растку Максимовићу предам високо одликовање наше Свете Цркве, напрсни крст. Он је по годинама млад али његова пастирска дјела су велика. Нека ти је оче Растко срећно и од Бога благословено“, истакао је у бесједи Владика Василије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита. Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио. Извор: Епархија горњокарловачка
  11. Новорхиротонисани г. Инокетије је рођен у Уганди, а до избора за епископа бурундијско-руандског био је помоћник директора Патријаршијске школе ''Макарије трећи'' и патријаршијски намјесник за Јужни Судан. Иначе, преосвећени Инокентије је 6. (шести) африканац који је изабран и хиротонисан у чин и достојанство православног епископа. Прије њега изабрани су и хиротонисани: Христофор (Рувим), Георгије (Гандина), Теодор (Накијама), Јона (Луанга) и Јероним (Музеји). Он је тренутно 3. (трећи) активни архијереј александријске патријаршије. Припремио Епископ Хризостом, бихаћко-петровачки
  12. Његовом Преосвештенству саслуживали су јереји Александар Лучић и Велибор Млађеновић и протођакон Славољуб Милошевић. „Родитељи Пресвете Богородице Јоаким и Ана, по обећању датом Господу, довели су малу Марију у храм као дар Господу Богу. Када су дошли пред храм јерусалимски Пресвета Богомајка утрча у храм а првосвештеник Захарија уведе је у најсветији дио храма. Ту је вријеме проводила молећи се Господу Свеблагом непрестано“, истакао је Владика Василије и додао:“Господ наш трпио је прогонства, омаловажавања од стране људи а чинио је чуда, болесне исцјељивао и људе божанском науком љубави обасипао. Питате се како је могуће да се на такву науку љубави узвраћа мржњом? Погледајмо себе браћо и сестре и преиспитајмо своју савјест да ли и ми некада личимо на оне који су Господа прогонили? Дани су поста браћо и сестре, дани су када више него икада треба да преиспитујемо своју савјест и да видимо ко смо и шта смо. Сишавши у срце своје, спознавши гријех и испопвједивши га у светој тајни исповијести, спремни смо да примимо у себе тијело и крв Спаситеља нашег и успоставимо заједницу узвишенију од сваке друге“. Након Свете Литургије услиједила је свечана литија и ломљење славског колача поводом храмовне славе. Владика Василије одликовао је јереја Александра Лучића чином протонамјесника. http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/news1778.php
  13. Приспевши у Крагујевац у вечерњим часовима 15. новембра, Митрополит се поздравио са домаћином, Епископом Јованом и пожелео му срећно навечерје крсне славе, празника Обновљења храма светог Георгија - Ђурђиц. Том приликом, Високопреосвећени је Епископу Јовану уручио несвакидашњи дар - оргинале осам фотографија снимљених на празник Врбице у Јагодини 1933. Ове фотографије - историјско сведочанство свога времена, су преко једног љубитеља старина, који их је набавио од продавца половних књига, дошле до митрополита Амфилохија који је расудио да им је најприкладније место у фототеци Епархије шумадијске, међу хиљадама фотографија које је својим трудољубљем прибавио и оставио за потоње генерације блаженог спомена Епископ шумадијски Сава Вуковић, као и оним које је придодао садашњи Владика шумадијски. Потом је владика Јован госту са Цетиња показао најзнаменитије просторије новоосвештаног дела Епископског дома, капелу и библиотеку. Том приликом посебно је скренуо пажњу митрополиту Амфилохију на фреску новомученика крагујевачких и шумадијских, постарадалих од нацифашиста у Шумарицама. Истовремено, указао је и на најзначајније књиге из библиотечког фонда Епархијске библиотеке којој је придодао и књиге које је прибављао од младих дана, по ступању у манастир Студеницу, преко служења као викарни Епископ тетовски и Епископ средњезападноамерички, до оних које је прибавио на овогодишњем сајму књига, пре двадесетак дана. На сам празник Ђурђиц, свету Литургију у крагујевачкој Саборној цркви служили су митрополит Амфилохије и домаћин, Епископ Јован уз саслужење четрнаест свештеника и четири ђакона и молитвено учешће великог броја верног народа Божјег. У току богослужења, Митроплит је обавио свети чин крштења младенца Јоване, погрузивши је у свету воду и помазавши је светим миром. У беседи коју је изговорио са двери крагујевачке Саборне цркве, Митрополит је, тумачећи јеванђелске речи о љубави и трпљењу, навео да је свети великомученик Георгије увек савремени пример и универзални образац верности Христовим речима о верности Божјим заповестима, до проливања сопствене крви која је и најбољи показатељ љубави према Богу и ближњима. Литургијско сабрање имало је своју пуноћу у светом причешћу великог броја присутних верника. Пред отпусни благослов, митрополит Амфилохије је благословио и са слављеником, епископом Јованом преломио славски колач, честитајући и њему и свима који светог Георгија славе као крсно име, небеског заштитника. Радост празника настављена је у гостољубивом дому Епископа шумадијског за славском трпезом на којој је владика Јован домаћински угостио преко двеста угледних представника културног, политичког, административног, јавног и интелектуалног цвета Шумадије. Међу угледним честитарима били су и градоначелник Крагујевца г. Верољуб Стевановић, народни посланици из Шумадије као и Преосвећена Господа Епископи Браничевски Игњатије и Врањски Пахомије, ректор Богословије Света три Јерарха др Зоран Крстић, архијерејски намесници и игумани и игуманије шумадијских манастира. Радост празника и сабрања употпуњена је презентацијом документарног филма снимљеног у продукцији Епархије, поводом десет година архијерејске службе владике Јована на трону Епископа шумадијских, као и песмом косовским јунацима коју је повео митрополит Амфилохије и оном коју је уз гусле отпевао. У здравици коју је, пред сабраним цветом народа Шумадије подигао домаћину, митрополит Амфилохије је истакао да је Шумадија изродила Карађорђевиће и да су нам они узор за сналажење у свим тешкоћама које преживљавамо као народ и појединци. Због тога је и одговорност садашње генерације шумадинаца пред њима и историјом утолико већа. Митрополит је споменуо и јуначки подвиг краља Петра и његовог сина Александра, команданта српске војске, који су у ове дане, пре стотину година, коначно раскинули ланце турског ропства српском народу на Косову и Метохији и Јужној - старој Србији. Истовремено, Митрополит је рекао да садашње стање у коме се налазе светиње Косова и Метохије, народ и земља, нису ништа бољи него током предходних периода робовањ, али да нас вера у правду Божју и узори наших славних предака морају крепити да истрајемо у верности косовском и светолазаревском предању. Своје слово Митрополит је завршио ускликом многољетствија домаћину, епископу Јовану и свему клиру и Христу верном народу Шумадије. У поподневним часовима Митрополит је посетио манастир светог Георгија - Липар код Крагујевца, срдачно поздрављен од сабраних верника, братства и настојатеља архимандрита Саве Аврамовића, који је у своје време део монашког послушања вршио и у манастиру Светог Стефана - Дуљево у Митрополији црногорско-приморској. Отпевавши са свима сабраним под манастирским кровом неколико богомољачких песама, Митрополит је подстакнут речима песме Владике Николаја "Говори Господе" изрекао неколико поучних речи, истакавши да је српски Златоуст био богонадахнут проповедник и тумач Речи Божје кога требамо сви следити у верности Отачком наслеђу, чувајући срце своје и ум од обмана и замки које Ненавидник добра плете кроз разне илузије, а међу њима и преко смутњи око начина и традиције богослужења у разним деловима наше помесне Цркве. текст и фото П. Кондић
  14. marko_13

    Саопштење за јавност

    Свети Синод је примио и начелно прихватио оставку Преосвећеног владике Василија, али га је уједно умолио да, упркос тешкоћама, руководи животом Епархије зворничко-тузланске до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2013. године, и то из два разлога: први је тај да је коначно разрешење од управљања Епархијом у надлежности Сабора, а не Синода; други пак јесте чињеница да је Свети Синод истовремено умолио Преосвећеног епископа Василија да заврши започете градитељске и друге важне пројекте у повереној му Епархији. Све ван ових чињеница спада у област субјективних претпоставки и конструкција. Ниједан епископ не бива „приморан” на овакав корак него, кад осети да више нема довољно снаге за пуно служење Богу и Цркви, тада по диктату сопствене савести и осећања одговорности тражи од Цркве решење насталог проблема. Најзад, ни долепотписани ни други одговорни људи у Цркви не могу бити доступни новинарима док им трају службене обавезе, а посебно не на велике празнике у току богослужења и за време одсуства из службених просторија. Стрпљење се исплати сваком, па и медијским посленицима. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве http://spc.rs/sr/sao...je_za_javnost_4
  15. Сада пак, када је он већ епископ у поодмаклим годинама, а моја маленкост га по томе у стопу следи, принуђен сам да му се обратим поново (iterum), и то јавно, подстакнут његовом крајње непромишљеном, неозбиљном и црквено-канонски неприхватљивом изјавом да наша Црква треба да дâ независност или аутокефалност такозваној Македонској Цркви. Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром. Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са Српском Православном Црквом, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима? Ако неколико епископа у расколу могу, по овој теорији, мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за непочинство рушења црквеног поретка, одбацивања братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или „аутокефалност” у односу на надлежног епископа, рецимо на епископа шабачког Лаврентија, па да, уместо црквеног суда и рашчињења, чека и дочека признање и одликовање, попут, рецимо, признања и одликовања које је од поменутог епикопа добио несрећни поп Перановић? Зашто то, на крају крајева, не би могао и било који верник? Да невоља буде већа, теолошка знања, посебно пак еклисиолошка упућеност Преосвећеног апологете раскола и расколничких права, таква је и толика да он и не слути како је вековима у Православној Цркви давана и стицана аутокефалија, а, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославним консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Жалим што мој уважени старији брат и саслужитељ не зна – или можда не жели да зна? – оно што данас зна сваки студент прве године теологије, па и ученик Богословије у старијим разредима. Епископ Лаврентије најављује да би или он или неко други могао да на Архијерејском Сабору предложи ово што је сада изјавио, па остао жив. Дубоко сам уверен да, осим њега, нико не би предложио тако нешто, а све се надам да ће и он у међувремену промислити, а можда понешто из еклисиологије и канонског права и прочитати. Уместо најављенога, могао би да учини нешто друго. Он је, наиме, до сада три пута подносио и повлачио оставку на активну службу, односно на управљање Епархијом. Уколико оваквим потезима мисли да крунише своју вишедеценијску архипастирску службу, много корисније и за њега и за Цркву било би, уверен сам, да по четврти пут затражи умировљење и да при томе остане. Ово говорим, пред Богом и пред људима, крајње добронамерно, без и трунке злобе или ироније. Посебно је интригантно питање како и откуд поједини медијски делатници непогрешиво знају коме да иду по мишљење када желе да добију поруку која годи њима или њиховим налoгодавцима и коју ће потом пропагирати до бесвести. Како то, например, да се нису обратили митрополиту Амфилохију, ветерану разговорâ и преговорâ са расколничком црквеном структуром? Како се нису сетили владике Атанасија Јевтића, међународно признатог теолога, притом преводиоца и коментатора свих канонских зборника Православне Цркве? Или зашто ништа нису питали остале учеснике дијалога са расколничком МПЦ? Или неке епископе који су доктори теологије? Треба ли напомињати да су, постављајући своја блиц-питања, ex-Press-питања и слична питања, потпуно – какве ли случајности! – заборавили да постоји и неки убоги портпарол Српске Православне Цркве? Одговор на ове недоумице тежак је и лак. Како за кога. Са свим поштовањем према свештеном чину, годинама и неспорним заслугама владике Лаврентија, закључујем питањем из наслова и прве реченице овог непланираног и нежељеног обраћања, и за адресата и за мене мучног, али ни у ком случају жучног. Поново: куда идеш, брате Лаврентије? Iterum: quo vadis, frater Laurentie? Информативна служба Епархије бачке Нови Сад, 24.10.2012. Извор: Беседа
  16. Православна црква у Винковцима представила се новим сјајем, сличним оним каквим је одисла 1793. године када је на овом месту била подигнута и постојала све до последњег рата. Освећење и благослов новог храма велики је догађај за цјели град и све православне вјернике, који сада имају мјесто за молитву. Епископ осечко-пољски и барањски Лукијан освештао је у недјељу, 28. октобра 2012. године, новосаграђени храм Силаска Светога Духа у Винковцима, који је саграђен на темељима и у истој величини као и стари који је срушен у рату 1991. године. У Часну трапезу светог храма положене су мошти светог кнеза Лазара. Епископу Лукијану је саслуживало шест свештеника и епархијски ђакон, а пјевао је хор Епархије осечко-пољске и барањске. У својој пропшовједи Преосвећени Владика је, предајући овај дар православним вјерницима и граду Винковцима, захвалио министарствима Републике Хрватске која су омогућила да се храм подигне, а све грађане позвао да слиједе Божије заповјести о љубави према Њему и ближњима. Освећењу храма и светој Литургији присуствовали су: жупан вуковарско-сријемски Божо Галић и дожупан Ђорђе Ћурчић, градоначелник града Винковаца др Младен Кралић, министар финансија у влади Републике Српске др Зоран Тегелтија, конзул Републике Србије Живорад Симић, саборски заступници СДСС у Хрватском Сабору Драган Црногорац и Миле Хорват, као и председник СДСС др Војислав Станимировић. Овом приликом протојереј је Предраг Азап одликован највишим одликовањем Српске Православне Цркве које се додјељује мирским свештеницима - правом ношења напрсног крста, чиме је добио звање протојереја-ставрофора. „Ово здање је знак нашег идентитета, знак наше присутности у овом граду и овој земљи. Ко год дође у овај град и наиђе крај ове цркве, препознаће да ту живе православни Срби“, рекао је, у својој поздравној ријечи, протојереј-ставрофор Предраг Азап. Извор: Епархија осечко-пољска
  17. Свечаност је започела појањем Црквеног хора „Бранко“ и поздравним словом Преосвећеног Владике. Нишкој господи презентован је велики труд Епархије нишке на разним пољима како духовним, тако и културолошким, просветним и хуманитарним. Представљена је нова књига беседа Патријарха српског Господина Иринеја изговорених са свештене катедре нишких Епископа, књига о Часном и Животворном Крсту, Монографије Икона Христа и Икона и химна Богородици као круна богословског стваралаштва из ове области; Документарни филм „Константиново наслеђе“; пројекат будуће Богословске Високе школе у Нишу и хришћанско-културолошког смера у гимназији; на пољу мисионарског рада у сарадњи са Библијским друштвом Епархија ће својим епархиотима поделити 55.000 примерака Светога Писма Новога Завета; пројекат оснивања народне кухиње чека своју реализацију; промовисан је и Епархијски сајт са својим Богослужбеним водичем, као и сајт ‘’Свети Јован Златоусти’’ који се бави превођењем дела овог великог Оца и Учитеља Цркве Христове. Данашњи догађај од великог је значаја за будућа очекивана збивања у Епархији нишкој, доказ да уз молитву и труд можемо у границама својих могућности уградити себе и све житеље овога века у славну прошлост великог и равноапостолног Цара Константина и у жељно ишчекивани живот у будућем веку Царства Небеског. Са свешћу да су људи савременог доба жедни комуникације у свим облицима, Епархија нишка са одговорношћу дочекује велику годишњицу читавог хришћанства која је посебно везана за град Ниш. Припремљен је велики број пројеката у области издаваштва, образовања, градитељства, хуманитарне делатности, интернета, телевизије, музичке сцене. Један број тих пројеката је већ довршен, а на другима се пуном паром ради. ИЗДАВАШТВО У библиотеци „Источник“ Епархија нишка објављује књигу: Патријарх српски ИРИНЕЈ ПОКАЈТЕ СЕ И ВЕРУЈТЕ У ЈЕВАНЂЕЉЕ У књизи су објављене изабране архипастирске беседе, изговорене са катедре Епископа нишког 1975-2010. На једном месту, са захвалношћу су сабрани неизбрисиви трагови пастирског деловања бившег Епископа нишког, садашњег Патријарха српског Иринеја. После капиталне монографије, у црквеној и културној јавности веома запажене, посвећене Икони Христовој у издању Епархије нишке, управо је изашла и књига Епископа нишког Јована ИКОНА И ХИМНА БОГОРОДИЦИ. Ово значајно теолошко дело о Пресветој Богородици, њеној улози у спасењу човечанства, њеном месту и значају у Богослужењу Православне Цркве, о Богородици као инспирацији духовних писаца и песника кроз векове, богато је илустровано иконографском грађом из православне традиције. Објављена је као двојезично издање, на српском и руском језику. Заједно са ИКОНОМ ХРИСТА, ова књига остаје као један од незаобилазних трагова који овај црквени нараштај оставља будућим изучаваоцима православне културе, и у Србији и у свету, а у припреми је и трећи део својеврсног „иконографско-химнолошког триптиха“ – посвећен Светом цару Константину. Поводом јубилеја, из штампе ускоро излази и први том Отаца Цркве. Ова књига, прва у низу из широког опуса једног од најзначајнијих Отаца Цркве, подједнако је потребна и ученим теолозима као и свим осталим верницима. Велики беседник и истински хришћански педагог, Златоусти је, с једне стране, знао да на начин великог уметника своја најдубља осећања подели са слушаоцима, а с друге, и да, као Архипастир и духовник, препозна унутрашње потребе и осети покрете у душама својих слушаоца, и да им дa одговоре на најсложенија и најтананија питања. Књигу је превео са грчког и приредио Дејан Ј. Лучић. Трудећи се да ради на високој култури и тиме одговори обавези коју су нам поставили велики преци од Светога Саве до данас, Епархија нишка се истовремено стара да за годину јубилеја припреми и популарна, мисионарска издања. Књига ОВИМ ПОБЕЂУЈ – КРСТ ХРИСТОВ, избор најбољих текстова светих Отаца и савремених теолога о крсту – символу свих хришћана, припремљена је са циљем да доспе до што већег броја верника у Епархији нишкој, и то и старих и младих. Утолико је и њеном изгледу посвећена посебна пажња. У сарадњи са Библијским друштвом Србије Епархија нишка покренула је пројекат РЕЧ БОЖЈА КОНСТАНТИНОВОМ ГРАДУ. У припреми је Нишке епархије. Ово издање је у преводу Комисије Светог Арх. Синода и са предговором о св. Константину и Едикту проф др Радомира Поповића. Епархија нишка, у сарадњи са Градом, Универзитетом и Народном библиотеком, припрема и велику монографију о цару Константину која ускоро треба да изађе из штампе, а Центар за црквене студије прилаже прослави нови двотомни зборник у част Миланског едикта У припремама је и покретање савременог и комуникативног часописа Епархије нишке. ОБРАЗОВНА ДЕЛАТНОСТ Надамо се да ће у години јубилеја, после вишегодишњих и озбиљних припрема, нова академска година бити обележена и радом Богословског факултета Универзитета у Нишу, као и са увођењем у гимназије новог смера – хришћанска култура. ГРАДИТЕЉСТВО И ХУМАНИТАРНА ДЕЛАТНОСТ У години јубилеја црквени живот биће интензивиран кроз обнављање живе Цркве у свом њеним аспектима. Тако и у бризи за сиромашни и страдални народ, отварањем народних кухиња, као и довршавањем започетих и подизањем нових храмова. ИНТЕРНЕТ У духу новог времена и према потребама генерације стасале уз рачунаре, Епархија нишка посебну пажњу поклања развоју комуникације у дигиталним медијима. Портал Епархије нишке на веб адреси http://www.eparhijaniska.rs/rs/ постао је једна од највећих и најсавременије обликованих црквених презентација на интернету. Осим редовног праћења догађа у Епархији и упознавања са епархијским црквама и манастирима, ова презентација нуди и велики број занимљивих предавања на разноврсне црквене теме. Посебно су атрактивни садржији на презентацији груписани у „пројекте“. Осим већ познатих пројеката „Литургија“ и „Икона“ (са тв серијом рађеној по књизи епископа Јована), представљања дела светог Јована Златоуста у електронској форми. За годину јубилеја у оквиру презентације посебно је припремљен БОГОСЛУЖБЕНИ ВОДИЧ. Реч је о једној врсти савремене мултимедијалне енциклопедије православног богослужења, са великим бројем објашњених појмова, фотографија, аудио и видео записа. Одмах по њеном „лансирању“ у интернет сферу, ова енциклопедија посебне врсте наишла је на одушевљен пријем код публике. Биће од велике користи како онима који хоће да се упознају са основама сложеног православног богослужења, тако и са онима који ће је користити као подсетник. Посебно је занимљив и ЛИТУРГИЈСКИ ПРИРУЧНИК за особе са оштећеним слухом, са појмовником састављеним од видео клипова. У припреми је и пројекат КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ који се односи на упознавање широке публике са могућностима које православна култура нуди савременом човеку. ВИДЕО и ТЕЛЕВИЗИЈА Највећи мисионарски пројекат који Епархија нишка прилаже прослави годишњице Миланског Едикта је документарна серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ (Православна култура – ХХI век). Серија је направљена као дијалог Православне Цркве са савременом културом света. КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ разбија уобичајене предрасуда да се о теми која интересује многе нема скоро ништа рећи – јер је Црква, ето, „ван овога света“. Пре седамнаест векова хришћанство је у личности цара Константина ушло у чврст загрљај са светом. У загрљају којим је Црква повела свет ка вечности Царства Божијег, настала је православна култура, која још увек није довољно позната чак ни православнима. Том посебном културом бави се ова серија. У 6 једносатних епизода серија нас суочава са основним проблемима на којима је „запела“ савремена цивилизација и одговорима на те проблеме које православље нуди. У првој епизоди тема је „проблем вредности“, у другој „проблем времена“, у трећој „проблем простора“, четвртој „проблем тела“, петој проблем „приче и језика“, шестој „проблем заједнице“. Серија је снимана по највишим светским стандардима за ту врсту програма, уз коришћење велике документације, снимања на градским улицама али и у црквама и манастирима Ниша и Србије, уз учешће великог броја саговорника и игране сцене са статистима. Серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ динамично је монтирана са озбиљно урађеном постпродукцијом. Преговори о пласману на једној од већих телевизијских станица су у току, а управо је из штампе изашло троструко ДВД издање са комплетним садржајем серије и преводом на руски и енглески. Још нешто чиме ћемо као домаћини моћи да изађемо пред наше госте у години великог хришћанског јубилеја. Серија је урађена у продукцији Епархије нишке по идеји и благослову Епископа нишког Јована. Сценарио и режија: ђакон Ненад Илић. Директори фотографије: Драган Ракићевић и Ђорђе Дружетић. Монтажа: Владимир Петровић. Музика: Александар Костић. У оквиру недељне промоције пројеката Епархије нишке у Светосавском дому биће премијерно приказана и прва епизода ове серије. МУЗИЧКИ ЕДИКТ Посебну улогу у оквиру предстојеће прославе требало би да има нишка црквено - певачка дружина „Бранко“. Да подсетимо хор „Бранко“ основан је 1. Септембра 1887. год. при Саборном храму Свете Тројице у Нишу. Хор је добио име по чувеном песнику српског романтизма Бранку Радичевићу. Већ пуних 125 година овај хор саслужује са нишким епископом и свештенством у нишком катедралном храму без престанка. Садашњи диригент је гђа Сара Цинцаревић, под чијим уметничким руководством овај хор доживљава препород и постаје хор који превазилази границе Црквеног хора, познат не само у Србији већ и ван ње. Од 2009. год. црквено - певачка дружина „Бранко“ организује фестивал духовне музике Музички Едикт у Нишу на коме је у две године гостовало 35 ансамбала из 10 држава. Досадашња успела издања Музичког Едикта се могу посматрати као припреме за велику прославу и премијерно издање овог фестивала у години јубилеја. Извор: Епархија нишка
  18. Том приликом поред обиласка светих храмова подељена је и скромна помоћ најсиромашнијем делу становништва ове парохије – у Отишићу. Данас у Отишићу живи мали број Срба повратника, али их наша Црква не заборавља. Поред тога Епископ Фотије је са пратњом обишао цркву свете Недеље у Маовицама и приложио нове иконе за иконостас – рад сестринства Тројеручице из Шибеника. Није случајно речено да народ који заборави своје светиње, губи своју историју и своје постојање. Стога апелујемо на све наше Србе по свету из Врлике, Цетине, Отишића, Бителића и Сиња, да не забораве своје старе крајеве и помогну обнову својих цркава, јер је то гаранција нашега опстанка на овим просторима Далмације. Извор
  19. Међу осталим питањима, Епископски савет Океаније једногласно је осудио незаконито затварање Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и непрестани прогон чланова Православне Охридске Архиепископије. Епископски савет Океаније истовремено је позвао и Владу Р. Македоније да одмах ослободи Архиепископа Јована из затвора, као и да се уздржи и прекине прогањање епископа, монаштва и верног народа Православне Охридске Архиепископије. Извор: Православна Охридска Архиепископија
  20. Епископу Пахомију је саслуживало свештенство и монаштво из целе Епархије врањске, као и верујући народ који је дошао да заједно са својим Архијерејем прослави ову веома значајну годишњицу. По завршетку Свете Литургије, Епископ Пахомије се најпре обратио присутнима пригодном беседом, а затим је вишим чиновима одликовао заслужне свештенике и свештеномонахе за досадашњи пожртвован рад на њиви Господњој и савесно обављање пастирске службе. У име свештенства, обратио се и на свему досадашњем учињеном захвалио протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић, архијерејски намесник пчињски. У току Литургије, Епископ Пахомије рукоположио је у свештени чин ђакона Душана Џонића из Сурдулице, а у чин јерођакона ипођакона Серафима (Станковића), намесника манастира Светог пророка Илије у Кацапуну. По завршетку сабрања у храму Свете Тројице, Епископ Пахомије примио је званице у Епископском двору, где је приређена трапеза љубави. Захваливши најпре представницима Града Врања, као и осталим присутнима, дугогодишњим сарадницима и трудбеницима, који су помагали у обнови и очувању светиња Православне епархије врањске, Епископ Пахомије је доделио Архијерејске грамате. Данашњи јубилеј Епископу је честитао најпре господин Будимир Михајловић, начелник Пчињског округа, као и госпођа Надежда Радић, дугогодишњи сарадник Епархије врањске, пре свега у хуманитарним, а и осталим активностима. У име вероучитеља Епархије врањске честитке и поклон уручила је вероучитељица Весна Јовановић. Свети Стефан и Јелена (Штиљановић) заштитници су Добротворне Фондације Српске православне цркве „Човекољубље“, па је тим поводом Епископ Пахомије са члановима Организационе јединице у Врању пререзао славски колач. Беседа Епископа врањског г. Пахомија о двадесетогодишњици архијејрејске службе ''Служити Господу велико је и страшно и за саме Небеске Силе'', ово су речи којима се моли свештенослужитељ на литургији за време Херувимске песме. Поштовани оци, драга браћо и сестре, Служење Богу спада у највећа достојанства и највеће почасти, али и у највећу одговорност. Двадесет година епископства у Врањској епархији моја Смерност, заједно са вама, (пуноћом Врањске епархије), трудила се да том великом службом сведочи узрастање ка Господу. Током двадесет година било је много труда и рада на утврђивању вере на просторима Врањске епархије. У свеопштој обнови и градитељству уређене су, не само цркве и манастири, него и школске зграде, као и многи други објекти и остварени пројекти, неопходни за мисију Цркве. Осим тога, за све ово време трудили смо се да извршимо и свеобухватну духовну обнову. Често смо се сусретали са препрекама разне природе,притом уздајући се увек у Божју помоћ, јер знамо да где је вера, ту је и моћ. Бог нас је поставио овде да са свима вама делимо добро и зло у ово бурно време, трудећи се да будемо сведоци Христа Распетога и Васкрслога, а у исто време саставни део врањског бића. Поштовани оци, драга браћо и сестре! Молимо се Господу да нам сваког дана подари истинску радост! Истинска радост није само везана за наш лагодан живот, похвале и разна благостања! Она је, драга браћо и сестре, везана за отворено лице којим можемо Господа да погледамо, да посведочимо да је наш труд везан за нашу дужност, за рад и за добру намеру. Можда смо остали дужни Њему – Пастироначалнику, и себи, што нисмо више тиховали, мало подаље од свакодневице и овоземаљских обавеза! Остали смо дужни што понекада нисмо поступали благо, нарочито према најближима. Трудили смо се, из дана у дан радећи, подижући и припремајући многе просторе за оне који треба својим радом да чине дело Господње. Притом, нисмо се ослањали само на своју моћ, већ смо веровали да је моћ у Господу, да Он, Пастиреначалник, допуњује наше недостатке. О мени се у јавности, нарочито у појединим медијима, није увек, а ни сада, говорило позитивно, нити се довољно говорило о плодовима нашег заједничког рада на овим просторима. Нисмо се упуштали у полемике и убеђивања, нити смо ишли на то да истерујемо правду у овоме свету. Имали смо на уму речи Светог Јефрема Сирина, који је казао: ''Не називај себе праведним и непорочним, јер што се скрило од тебе, то је приказано пред Богом''. Имали смо на уму да треба већма извршавати вољу Божију, него вољу људи. Поштовани оци, драга браћо и сестре! Хришћански живот није ништа друго него свагдашње, до краја живота, покајање. Покајањем ћемо обезбедити Царство Небеско, јер често нисмо у стању да сазнамо Божије провиђење, нити смо у стању да препознамо какве нас је начинио грех. Покајањем ћемо победити све недостатке и сва незнања. Господ Наш Исус Христос је казао: Онај који верује у мене, и ако умре - живеће! Молим се да нас све заједно и целу пуноћу Врањске епархије милостиви Пастироначалник види у својој близини, а време које је пред нама испуни миром и сваким добром! Извор: Епархија врањска
  21. Преосвећени Владика одликовао је јереја Митра Млађеновића правом ношења црвеног појаса. „Браћо и сестре, благодарили смо данас Господу Богу и Пресветој Богородици на овоме прелијепом храму, овом извору духовности који су наши преци подигли у тешким временима. Када би човјек могао да сабере све уздахе који су проливени у слављењу Бога у овоме храму, када би могао да сабере све сузе које су проливене у овоме храму, видјели би да је овдје годинама било мјесто на коме су мир налазиле душе жедне Господа Свеблагог, Пресвете Богомајке и свих светих. Сјетили смо се данас свих градитеља, ктитора, приложника, чланова Црквених одбора, свештеника и свих слугу Божијег олтара који су дали допринос да овај храм буде овакакав какав јесте. Хвала вам вјерни народе на свему и нека Бог помогне да у српским домовима буде много плача дјеце у колијевкама јер то је најљепша пјесма слављења Господа Бога“, истакао је Владика Василије и додао:“ У војсци Босне и Херцеговине постоје православни свештеници и један од њих је јереј Митар Млађеновић. За његову досадашњу ревносну службу одликујем га правом ношења црвеног појаса. Нека ти ово признање оче Митре буде подстрекачка снага на још ревносније служење Богу и роду“. Након Литургије услиједило је освећење Светосавског дома и свечана литија. Кум цркве био је господин Јанко Петровић, кум иконостаса господин Рајко Драгичевић и кум Светосавског дома господин Вујадин Продановић. Владика Василије уручио је златне епископске грамате признања господину Данету Лончаревићу, госпођи Милојки Остојић, господину Арсену Илићу, господину Мићи Гаврићу, господину Неђи Трнинићу и господину Рајку Драгичевићу. Епископске грамате признања додјељене су господину Неђи Николићу, господину Видомиру Бандуки, господину Драгољубу Алемпићу, господину Нови Митрићу, господину Томиславу Живановићу, господину Драгану Савићу, господину Родољубу Милановићу и господину Милисаву Марјановићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  22. Некада је Епархија темишварска била, по добром појању и још бољим појцима, славна и на далеко позната.Данас на нашу општу и велику жалост не поседује више такав богат појачки кадар као некада. Просто се човекодушеви и срце му од радости заигра у грудима када му се укаже несвакидашња и све ређа прилика да чујепесму благодарности небеском Творцу из грла физички изнемоглих појаца по нашим српским парохијама.Слушајући искрено појање, простодушних и, за наше прилике, изузетно-талентованих појаца из Нађфале,мислима се враћамо у славну и незаборавну прошлост нашег народа, када се испевана молитва у свакој однаших парохијских цркава разлегала истом лепотом, простосрдношћу, готово без икакве разлике, од Дунава пасве до Мориша. У покушају да се на неки начин стане на пут и превазиђе феномен нестајања добрих појаца иизађе из стања једноставно – пасивног констатовања неизбежних чињеница, покре- нута је иницијативаразвијања црквеног појања и оспособљавања квалитетног појачког кадра. С тим циљем, већ неколико годинаСрпска православна Епархија темишварска одржава појачки курс у Манастиру Светог Георгија зазаинтересоване кандидате. Богу хвала, након стидљивих и скромних почетака овог Течаја, сада је већ цифразаинтересованих у сталном порасту. Ова је иницјатива наишла на позитиван одјек и ширег православногживља (Србија и Мађарска). Као и обично, и ове 2012. године течај је одржан у току месеца августа. Свој радШкола је практично започела 05.08.2012.године окупљањем предавача и ученика и договарањем о раду,поделом ученика по групама и одређивањем предавача за сваку од њих. Предавачи су били свештеници: Бошко Тикартић,Јоца Несторовић, Саша Јашин и Иван Попов. Директор Школе је био као и ранијих година протојереј-ставрофор др__ Бранислав Станковић, а духовникпротојереј Александар Петровић. Предавања је слушало укупно 12 кандида који су били подељени у три радне групе и подела је учињена сходномогућностима сваког кандидата понаособ, те на основу раније стеченог искуства из црквеног појања. У покушају да се одређено време за одржавање овогкурса што боље искористи, радило се понајвише црквено појање, затим ствари из богослужбене праксе (Типик, упознавање са богослужбеним књигама итд.).Што се тиче пређеног градива, оно се своди на предавање лакших ствари почетницима (одговарања, Литургија, празнични тропари итд.), док за је оне напредније предавано из осмогласног, празничног и пригодног појања. Другим речима радисе о ономе што би сваки парохијски појац требао да зна. Са кандидатима који су брже и боље савладавали пређено градиво, радило се посебно. За сваку јепохвалу да кандидати показују све веће интересовање за црквено појање, те и задовољавајуће савлађују градиво. То се најбоље могло констатоватиприликом испитивања сваког кандидата понаособ пред испитном Комисијом која је радила у саставу од: Архијерејског заменика, протојереја- ставрофораМаринка Марковог, протојереја- ставрофора ставрофора др Бранислава Станковића, Директора Школе појања и духовника, протојереја Александра Петровића. Испит је одржан 16.08.2012. године упросторијама конака манастира Св. Георгија. Сви испитани кандидати су успешно положили испит, а трочлана Комисија је у свом записнику, кога јепроследила Управи Епархије темишварске, детаљније образложила о испитивању сваког кандидата понаособ. Сутрадан, 17.08.2012. године као круназавршнице ове Школе одслужена је Архијерејска Литургија, којом је началствовао високи гост, Њ.П. Епископ банатски Г. Никанор уз саслужење протојерејаАлексанра Петровића, јеромонаха Никона (Корићанца) и ђакона Игора Станковића. У току малог входа, Епископ Никанор је по благослову надлежног Епископа Лукијана, за вишедеценијски предани рад на Њиви Господњој у повереним му парохијама као и за допринос раду Школе појања, наградиопротојереја Александра Петровића, привременог пароха у Мачевићу, правом ношења напрског крста. Након Литурије, у присуству видљиво узбуђених родитеља и пријатеља, Епископи су се обратили својим беседама, после којих су полазницима подељене дипломе о овогодишњем положеном течају. Била јеово још једна прилика да заједно научимо како се треба обратити Творцу кроз певану молитву. Она треба да је као један букет најмириснијег и предивногцвећа, кога умилним славопојем узносимо пред наднебесним и преузвишеним Престолом Господа Славе за здравље наших најближњих, али и за покој иолакшање оних који су се из ововремености преселили у вечност. « «Појте Богу нашему појте, појте цареви нашему појте». Амин. јереј Јоца Несторовић Извор: Епархија банатска
  23. Сабрање, којем је поред гостију из Републике Српске, присуствовао и г. Сергеј Алексејевич Ферапонов, савјетник амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је напоменуо да су тек новија научна истраживања дјелимично освијетлила богату историју и културне драгоцјености појединих светиња Епархије будимљанско-никшићке, у којима се дубоко народно памћење његовало у молитвеној тишини, а преносило усменим путем, свештеничким проповиједима и поукама народних памтиша и мудраца. Шира јавност, међутим, сматра Преосвећени Владика, још увијек не зна довољно о већини светиња са овог подручја. “Дошло је, хвала Богу, вријеме да се о светињама Епархије будимљанско-никшићке нешто више сазна, да се о њима више прича и пише, да се открију често закоровљени путеви који према њима воде. Радио-телевизија Републике Српске, по замисли и благослову ген. дир. Драгана Давидовића, прихватила је ту часну улогу да сликом и ријечју, користећи савремена техничка достигнућа, зналачки, стручно и на довољно популаран начин упозна културну, али и најширу јавност, све оне који се интересују за српске светиње и духовне ризнице од Грахова и Никшића, преко Пиве и Дурмитора до Комова и Проклетија“. “Увјерени смо да ће дјело РТВ Републике Српске, интересантан и поучан серијал под називом “Ступови духовности“, привући пажњу нашег вјерујућег народа у отаџбини и расијању и да ће сви гледаоци од овог, садржински и естетски добро обрађеног материјала, имати изузетну духовну корист. Велики труд стручне екипе Телевизије Републике Српске, коју предводи г-ђа Мира Лолић Мочевић, представља подвиг од далекосежног значаја, јер овај серијал, на којем се дуго и самопрегорно радило, представиће задужбине незаборавних српских ктитора: славног жупана Првослава, синовца Немањиног, и великог кнеза Мирослава, Мирослављево Јеванђеље и знамења српске писмености освећених ризница Пиве и Никољца, остатке немањићког живописа, дјела Лонгина, Јована, Страхиње Будимљанина, Радула, Андрије Раичевића, дуборезаца и кујунџија, и других стваралаца, на чијим дјелима су остали неизбрисиви трагови духа и њежни обриси вјечности“, рекао је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. У име Радио-телевизије Републике Српске обратио се Драган Давидовић, генерални директор. У краткој напомени о настанку Телевизије на чијем је челу, Давидовић је подсјетио и на вријеме подизања “храмова у срцима људи“, како је назвао серијале и документарне и информативне прилоге о духовности нашег народа. “Никада нисам вјеровао, за шездесет година свога живота, да ћу једног дана бити пред вама овдје и да ћу моћи пред цвијетом Српства, у Црној Гори бити тај који, на неки начин, помаже ономе што треба да видимо сви, ономе што су наши преци урадили прије 800 година, ономе због чега смо ми данас живи и духовно стамени. Човјек сам који се напајао српским дјелима, напајао се на историји и православљу, а кроз књижевност и историју у Црну Гору гледао као стуб Српства, и, ево, дође вријеме кад и ми стигосмо на ова врела да заједнички направимо овај подухват и, даће Бог, да се заједнички уздигнемо изнад свих политичких и антисрпских, антиправославних дјелања, да ћемо заједно у интегралном Српству побиједити све зло које се наткрилило над нама. “ “Радио-телевизија Републике Српске, као једна мала телевизија и као јавни сервис грађана, успјела је да преброди све границе и да пређе све ријеке које нас омеђују. Наша камера је била и у нашој православној цркви у Бечу, Трсту, Љубљани, Америци, Прагу, Темишвару, Београду, а, ево нас и овдје у српској Црној Гори да покажемо колико сте били значајни прије 800 година, као што сте и данас. Хвала вам што сте нам дали прилику да ово чудо, у духовном смислу, које смо сви заједнички радили, прикажемо цијелом свијету. Хвала вам на подршци коју сте нам дали, хвала на благослову Владици Јоаникију, јер без оваквих подухвата ниједна телевизија и ниједна институција не могу постати велики, “нагласио је Давидовић. У представљању пројекта “Ступови духовности“ учествовао је и професор Веселин Матовић, главни уредник часописа “Слово“. Он се осврнуо на актуелну друштвено-политичку ситуацију у Црној Гори у којој режим, како је казао, негира постојање било ког другог националног идентитета осим црногорског, те с тога на простору данашње Црне Горе, истакао је Матовић, не постоји ниједан културни споменик који је српски. “Све што смо видјели у овом кратком промотивном филму, а што ћемо гледати кроз серијал, у нашим школским уџбеницима се не наводи да је српско, већ црногорско, и то је порука садржана у оној реченици коју слушамо посљедњих година да је прича о идентитету у Црној Гори завршена. Не може се, међутим, колективни идентитет, идентитет једног народа прописати уставом и законом. То је много дубља и сложенија “ствар“ од било које правне норме и тога ко ту правну норму доноси. Овај серијал се зове “Ступови духовности“, ступови или столпи, куле, попут кула из наше дивне народне пјесме “Свети Саво“ или “Куд се ђеде цар Немање благо“. Могли бисмо, дакле, рећи и куле духовности, па се поставља питање: ко је подигао те куле духовности у Епархији будимљанско-никшићкој, која се тако лијепо савила и обгрлила Митрополију црногорско-приморску у којој су, такође, исте такве куле духовности, а исти су им и градитељи“, поручио је Матовић. Он је оцијенио да је, за посљедњих петнаест година, у Црној Гори Немањиним благом и благословом обновљено и оживљено више цркава и манастира него икада раније. “Не одричу се наши данашњи именодавци и смислодавци Светога Саве и Светог Симеона, и не исписују их из школа зато што су они Срби и, тобоже, припадници њима туђинског народа, него зато што им светосимеоновско, светосавско и видовданско крсно опредјељење мрси њихове земаљске рачунице. Из истог разлога одричу се и Светог Петра Цетињског, и Његоша и Марка Миљанова, иако их тобоже својатају - да би их изложили у музејским витринама, а не да би им сљедовали. Зато им и пишу нове крштенице. Они који данас желе да потру оно што је саградио и градио вјековима Свети Симеон заједно са Светим Савом и осталим Немањићима не знају, ипак, да није нестало Немањино благо. Немањино благо се сачувало и трајало је и траје и све што се и данас гради у српском народу, сваки манастир који је обновљен, свака црква која је саграђена, саграђена је цар Немањиним благом. Да није тог блага, које нам је он оставио и завјештао са Светим Савом, не би било данас ни нас, ни ових кула духовности којима се дивимо и које нас оживљавају и из праха поново ваздижу“, оцијенио је Матовић. За Драгана Недовића, сарадника у овом пројекту, серијал “Ступови духовности“ пружа могућност да се, кроз поруку хришћанске љубави, одговори на два значајна питања. “На прво питање – који је то коријен на које је накалемљено стабло чијих смо ми грана пупољци – није тешко одговорити. Треба кренути од тврдог Самограда и стићи до Острошких греда и ето – то су ступови духовности, то су коријени народа на овим просторима. Друго питање које се наметало, јесте како је могуће да за десет година, тек обновљена, Епархија будимљанско-никшићка израсте у “гору божурову“ која сија у пуном сјају. Успјело се тако што смо били вођени молитвом и мудром и благом ријечју нашег Владике, и тако што смо од нашег блаженопочившег Патријарха Павла научили да треба да будемо људи свуда, у сваком тренутку, на сваком мјесту, и тако што смо од Светог владике Николаја научили да не кунемо, већ да благосиљамо наше непријатеље, и тако што смо од владике Рада научили ко смо и откуда, заправо, ми овдје “што се не шће у ланце везати, то се збјежа у ове планине“, и тако што смо од Светог Петра Цетињског научили да никада не дигнемо руку на брата и да ништа не урадимо из освете, и тако што смо од мајке Јевросиме научили да је “боље главу изгубити него душу огријешити своју“, и тако што смо од краља Милутина научили да зидајући Божије храмове, зидамо и воздижемо себе, и тако што нас је Свети Сава, отац наш, научио да љубимо Бога и ближњега свог као себе саме, и тако и зато што вјерујемо у Јединог, рођеног од Марије“, казао је Недовић. Серијал чини 25 емисија у трајању од тридесет минута, а емитовање на Телевизији Републике Српске почеће од 14. октобра, и то сваке недјеље у термину од 14 часова и 30 минута, најавила је Мира Лолић-Мочевић, аутор. “Успјели смо да снимимо веома занимљиве приче, поједини манастири су прича за себе, неке цркве су спојене, а материјал садржи и неколико занимљивих разговора, попут веома поучног разговора са Преосвећеним владиком Јоаникијем; за мене врло инспиративан био је разговор са једним вашим философом и неким књижевницима. Снимали смо хорове, дјецу, обишли Никшић, Шавник, Жабљак, Бијело Поље, Беране, свуда гдје има Епархије будимљанско-никшићке“. “Ово је један од захтјевнијих пројеката наше куће управо због значаја који му је дат. Надам се да ће вам се све што смо снимили допасти, да ће бити битно, не само због тог допадања, као документ од значаја за будућност, да ће бити битно за нашу дјецу у школама, да и они одгледају, да га виде наши пријатељи у свијету и Срби гдје год да живе како би били поносни на чињеницу да, можда, потичу са овог простора, да би схватили шта ми то овдје имамо и да ви овдје дигнете главу и будете поносни на оно што имате, јер оно што смо ми видјели од изузетног је значаја за српски народ“, оцијенила је Мира Лолић Мочевић. Овом приликом приказана је прва од 25 епизода серијала “Ступови духовности“, посвећена управо Ђурђевим Ступовима, катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке. Вече, које је водио глумац Сретен Митровић, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине из Никшића и солиста Тијана Блечић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  • Креирај ново...