Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Crkva'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 194 results

  1. 17. маја у Византијском Музеју у престоници Кипра, Никозији, свечано је отворена изложба фотографија ‘Боје Православља. Кипар – Пољска’. Организатор изложбе је међународни сервис православних фотографија, који су основали православни Пољаци, orthphoto.net у сарадњи са Кипарским друштвом фотографа и Византијским Музејом. Изложба се састоји од 90 табли расподељених између обе држве. На свакој табли налази се неколико слика, укупно 200. Кипарски део престављају фотографије из такмичења 2018. године, на чијој је основи Пољска Православна Митрополија издала албум ’Боје Православља: Кипар’. Пољски део је направљен од материјала скупљаних већ годинама. Изложбу су благословили поглавари Кипарске и Пољске православне цркве: архиепископ Хризостом II и митрополит Сава. Њен циљ је представљање аутентичног Православља виђеног очима фотографа; побољшање сарадње двеју помесних цркава; и сведочење, да Православна црква нема граница и сједињује све људе који желе Спасење. На отварању изложбе певао је пољски хор "Каладники" из Војнова и Византијски Хор Архиепископије Кипра. Изложба је отворена до 12. јуна. Васкршњи тропар на пољском и црквенословенском на отварању изложбе: Извор cerkiew.pl; превод pouke.org; слике Jarosław Charkiewicz
  2. Терористи су напали православни градић у Сирији. 12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни. Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње. На основу sana.sy Извор слике View full Странице
  3. 12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни. Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње. На основу sana.sy Извор слике
  4. 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl)
  5. Дана 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl) View full Странице
  6. U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica. Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor: – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom. Protojerej Stojanović dalje objašnjava: – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”. Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje. Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni. Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti. Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno. Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri. A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice. Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada? – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima. Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo. Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune. Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović. (Emilija Cvijanović ) http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge
  7. У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма. Изјаву су потписали патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве. Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем. Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE
  8. Поглавари хришћанских Цркава у Сирији осудили су ваздушне нападе које су 14. априла 2018. године извеле Сједињење Америчке Државе заједно са Великом Британијом и Француском. У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма. Изјаву су потписали патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве. Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем. Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE View full Странице
  9. U sledećem jevanđelskom primeru, koji sam citirao u nastavku ovog teksta, možemo između redova poznati prvu organizaciju Crkve, njeno horizontalno ustrojstvo kao i duh koji zbog Bića Crkve nije ništa drugo nego ono što će biti (i što već jeste) karakter Carstva Hristvog. Vidimo, dakle, da Crkva unutar granica države funkcioniše kao nezavisna i samoodrživa komuna; kao velika "porodična zadruga" na principima opštežića u Hristu Gospodu i Duhu Svetom. ((Vrlo slično, čak identično, socijalno uređenje pokušali su komunisti ali bez Hrista (čak protiv Njega). Otsekli su sopstveno ideološko stablo od korena života i naravno osušili se)). Vidimo da su prvi hrišćani sva svoja imanja i bogatstva stavljali Apostolima na upravu a oni su, svakako nadahnuti Duhom po nekoj višoj socijalnoj pravdi, raspoređivali resurse po potrebama ljudi. Beprekorna zajednica slična današnjim manastirima kojima ona i jeste uzor. No istovremeno, već tada pojavilo se nešto što je danas kancer svih društava na planeti, naravno vrlo izobilno i kod nas, a to je klica korupcije i korumpirane svesti. Ima li da ko ne zna za taj jevanđelski događaj? Ako ima onda u citatu "dela apostoskih" koji sam naveo može da vidi kako to izgleda. Zadesio se tu nesrećni bračni par Ananija i žena mu Sapfira koji su prilično neozbiljno shvatili optežiće i socijalnu pravdu u Hristu a ipak su hteli da se nazovu hrišćanima, da iz toga vuku neke benefite jer je to u kratkom periodu tada bilo popularno (piše između ostalog da su hrišćani bili omiljeni kod stanovništva). Ipak, nesrećnici, rodila im se prevara u srcu. Hteli su da imaju udela u zajedničkim dobrima te komune prve Crkve, ali da ipak budu nezavisni od pravila koja tu vladaju. Da imaju više od drugih; da imaju odstupnicu! Prodali su imanje, od novaca koje su dobili prikrili su deo "sad već zajedničkih para zajednice" kojoj su pristupili i tog trena ono više nisu bili isti ljudi. Već su bili lopovi, kriminalci, prevaranti. Mučna je to priča, tako liči na mnogo toga nama savremenog. I tu, u rečima Apostola, direktno ali i između redova, stoji besprekorna dijagnostika ove opake bolesti. Naime Apostol, pre smrti Ananije, ukoreva ovog zbog želje za prevarom. Posredno mu kaže "Jel te neko terao da prodaš imanje? Dok je bilo tvoje bilo je legalno tvoje! Kad si ga već prodao jel te neko terao da daješ nama pare? Dok su bile kod tebe bile su tvoje i niko ti reč ne bi rekao! Ali ti si dao sve kod nas u kasu, ušao si svojom voljom u naša (Hrišćanska) pravila a uzeo si deo sad već zajedničkih para samo za sebe!? Zašto? " Strašna scena i strašan kraj ovog bračnog para koji su ipak postali pouka Crkve. Ovo je slika svake zajednice, od porodice preko malih porodičnih zadruga do državnog ustrojstva gde je kroz zajednicu i obaveze prema državi princip, osim opštežića, praktično isti! U ovome se vidi kako funkcioniše mozak korumpirane svesti i do koje mere ona više ne može da se nazove hrišćanskom ma kako to deklarativno neko želeo. Ne postoji hrišćanstvo bez socijalne pravde! Ne postoje hrišćani koji uzimaju od zajedničkog! Oni su prosto samo lopovi a kojoj naciji pripadaju, kako se prezivaju to je toliko nevažno da nije vredno pomena. Najzad ni Apostolima nije bilo bitno što se radi o njihovim, po naciji, zemljacima! Apostoli su pokazali strahotu odnosa (u smislu strašnog suda) prema nečemu neljudskom i to se ne može demantovati. Nema opravdanja da se žmuri pred korupcijom i socijalnim ugnjetavanjem. Najzad, evo tog citata iz Dela Apostolskih: "41 Тада они који радо примише ријеч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. Дела:1:15 42 И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. Јевр.:10:25 43 А уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму. Јест.:8:17Мар.:16:17Лука:7:16 44 (Страх велики бијаше на свима њима.) А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. Дела:4:32 45 И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно. Иса.:58:7Дела:4:34 46 И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, Лука:24:53Дела:20:7 47 Хвалећи Бога, и бијаху омиљени код цијелог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху. Дела:5:13Рим.:8:30Рим.:14:18 А неки човјек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде имање, Ис.Н.:7:18 2 И сакри од новаца са знањем и жене своје, и донијевши један дијел положи пред ноге апостолима. Ис.Н.:7:1Мал.:1:141 Тим.:6:10 3 А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? 4 Мој.:30:35 Мој.:23:211 Цар:22:21Проп.:5:4Лука:22:3Јаков:4:7 4 Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде, не бјеше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу. 5 А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који чуше ово. 4 Мој.:14:36 6 И уставши младићи узеше га и изнесоше те сахранише. 3 Мој:10:4Јован:19:40 7 А кад прође око три часа, уђе и жена љегова не знајући шта се догодило. 8 А Петар је упита: Кажи ми јесте ли за толико продали њиву? А она рече: Да, за толико. 9 А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твога мужа сахранише пред вратима су, и тебе ће изнијети. 5 Мој.:6:19Псал.:95:9Мат.:4:7Лука:4:121 Кор.:10:9Јевр.:3:8 10 И одмах паде крај ногу његових и издахну. А младићи ушавши нађоше је мртву, па је изнесоше и сахранише код мужа њезина. 11 И велики страх обузе сву Цркву и све који чуше ово."
  10. https://dnevnizurnal.com/20124-2/ Predsednik Srpskog pokreta obnove i bivši šef diplomatije Vuk Drašković, u autorskom tekstu koji je objavio Danas, osvrnuo se na situaciju s Kosovom i kao glavnog krivca “za najveće nacionalne tragedije” optužio Srpsku pravoslavnu crkvu. Ceo Draškovićev tekst prenosimo u celosti: “Na Arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve, zaključeno je da se Kosovo ne sme priznati ni deliti, nego se mora čuvati sadašnje stanje i “čekati neko bolje vreme”. Ako je sadašnje stanje takvo da se ono mora čuvati, zašto da čekamo bolje vreme? Čemu zaključak da Srbija ne sme priznati državu Kosovo, kada to od Srbije i niko ne traži? I da se Kosovo ne sme deliti, jer je odluka Saveta bezbednosti UN da nema podele Kosova, niti njenog ujedinjenja sa albanijom? Prividno kucajući na otvorena vrata, Sabor je poslao poruku vlasti da zatvori sva vrata za kosovske dogovore, jer se o “svetoj srpskoj zemlji” ne sme pregovarati. “Srbija je bez Kosova trup bez glave” – rečeno je na Saboru. Ako je, zaista, istorija učiteljica života, vek iza nas opominje nas da je Srpska crkva među krivcima za najveće nacionalne i državne tragedije. Na sudbinskim raskršćima, ona je srpski narod žrtvovala, “carstvu nebeskom” i gurala ga u najveće i nepotrebne pogibije. Opredeljenje za smrt, kao vrhovna obaveza srpskog naroda, sažeto je, 27. marta 1941, u samoubilački poklič: “Bolje grob, nego rob”. I dobili smo slom države, ustaški genocid, građanski rat u srpskom narodu, diktaturu i zločine komunista posle “pobede”. Pre dve decenije Srpska crkva je, opet u ime “carstva nebeskog”, fanatično podržala odluku Slobodana Miloševića da Srbiju gurne u kosovski rat sa NATO alijansom, najvećom vojnom silom u istoriji sveta. I dobili smo bombe, smrt, razaranja, bezuslovnu kapitulaciju, progon države Srbije sa Kosova i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti usvojenu po Sedmom poglavlju Povelje UN. Dobili smo i žig države razbojnika. IZVOR: Novosti / FOTO: Tanjug
  11. Piše: Alan Crosby, priredila Asja Hafner Svake sedmice sveštenik Maksim Melinti može se naći u crkvi Djevice Marije u moldavskom selu Gidigici. Jedna od sedmica krajem juna nije se razlikovala osim što je Melinti bio ispred, a ne iza oltara. Melintija je degradirala u položaj posmatrača Pravoslavna crkva Moldavije koja mu je do daljnjeg zabranila da drži propovijedi, počevši od 21. juna, zbog navoda da je “promovisao i ohrabrivao manjine vezano za njihovo seksualno opredjeljenje i tako doprinosio razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji.” Postoji samo jedan problem: on nije ništa učinio. “U meni su mnogi našli čovjeka koji će ih razumjeti i odnositi se prema njima s poštovanjem. Ja nikome ne sudim, ja samo pomažem ljudima da dopru do Hrista”, rekao je Melinti na konferenciji za štampu održanoj 26. juna. Maksim Melinti sa socijalno ugroženim grupama “Na nesreću, nije postojala poštena, transparentna i javna prosudba crkve. Dokument ukaza potpisan je u mom odsustvu. Odjeknulo je u medijima koji su od mene tražili komentare, ali bilo je prvi put da sam čuo za to. Optužbe koje su mi predstavljene nisu bile jasne, koje kanone sam prekršio. Nije mi bilo dozvoljeno da raspravljam. Članovi naše zajednice nisu konsultovani”, dodao je. Bez obzira, Melinti je rekao da se izvinjava za situaciju i tražio oprost od crkve. Crkveni zvaničnici nisu momentalno komentarisali to da li će Melintijeva kazna biti ukinuta. Pravoslavna crkva je duboko ukorijenjena u Moldaviji gdje se procjenjuje da je 95 procenata od 3,6 miliona stanovnika ove zemlje, članova crkve. Crkva i njeni sljedbenici odavno su protiv širenja prava za lezbejke, gejeve, biseksualce i transrodne (LGBT) osobe. ‘Nije predsjednik gejeva’ U maju su religijski trvdolinijaši u glavnom gradu Čisinau pokušali da onemoguće okupljanje zbog podrške LGBT zajednici, ali ih je odbila policija koja je bacila suzavac. Učesnike u maršu podrške čuvala je policija jer je slično okupljanje prošle godine – koje je kritikovao predsjednik Igor Dodon izjavom da “nikada nije obećao da će biti predsjednik gejeva” – zadržala policija kako bi spriječila sukob s kontrademonstrantima, vjernicima. Melinti je često javno govorio protiv uključivanja crkve u politiku, a svoje poruke je intenzivirao u maju kada je crkva i proruski orijentisani Dodon organizovao dešavanja i festivale za podršku tradicionalne porodice i protiv istospolnih brakova. Iako tvrdi da nije govorio ništa kako bi podržao prava LGBT zajednice, izgleda da je Melinti konačno prekoračio crtu u očima crkve zato što je prihvatio počast koju mu je u maju odala grupa Genderdoc-M, posvećena promociji LGBT zajednici u Moldaviji. Melintijeve “aktivnosti imale su za cilj da uznemire i potkopaju dobri poredak crkve” iako su ponovljene akcije promoviranja i ohrabrivanja seksialnih manjina doprinosile razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji”, stajalo je u obavještenju crkve. Bio je uključen u “podršku sodomitske manjine i promociju netradicionalnog ponašanja a time i nečuvenog grijeha sto sve doprinosi klevetanju ugleda Pravoslavne crkve u Moldaviji kao i samog klera. Iz navedenih razloga zabranjuje se propovjedanje na crkvenim službama i pravo da se daju blagoslovi i da se nosi krst na prsima počevši od 21. juna 2018. godine dok ne bude izneseno cjelovito javno pokajanje”, dodaje se u obavještenju. Jedan od vjernika drži krst dok učestvuje u protestima protiv LGBT aktivista, Čisinau. Čak i prije trenutnog neslaganja, Melinti je bio poznat kao progresivan u konzervativnoj moldavskoj pravoslavnoj crkvi. Prenosio je svoje propovijedi uživo preko Facebooka. Redovno je posjećivao kaznionice da bi vršio crkvenu službu i radio konsultacije sa zatvorenicima. Njegova crkva imala je namještene sobe za majke koje su tu mogle ostaviti svoju djecu kako ne bi propuštale Božiju službu. “Da je apostol Petar živeo u 21. vijeku, sigurno bi koristio Facebook da prenese svoje poruke vjernicima. Ne vidim problem u tome, pogotovo kako se stvari mijenjaju i modernizuju. Zašto sve druge religijske konfesije koriste prednosti interneta, a mi ne? Moja svrha je da ove ljude približim religiji”, Melinti je rekao u jednom intervjuu koji dao u aprilu. Ti napori su donijeli valove podrške borbenom svešteniku. Skoro 400 ljudi iz njegove parohije potpisalo je peticiju u kojoj od crkvenih vođa traže da ponište odluku. “Otac Maksim je uvijek pokušavao da uradi nešto dobro i za stanovnike sela i za sve hrišćane koji su mu došli. Nadamo se da će ova odluka biti otkazana”, rekla je Olga Bendersči, vjernica iz Gidigicija za informativni web portal Publika. (prema izvještavanju Moldavskog servisa, RFE/RL) izvor
  12. HDZ je vratio pokroviteljstvo kada je došao na vlast, a na čelu Sabora bio je Željko Rajner. Inicijativa SDP-a neće polučiti rezultate. Situacija u parlamentu, ali i u društvu, je takva da se neće skupiti dovoljan broj ruku da takva inicijativa prođe, premda bi za takvu odluku bila dovoljna većina u Predsjedništvu Sabora. No, SDP tamo nema većinu, tako da se to ne može izvesti, kaže u razgovoru za Vijesti.ba hrvatski novinar i jedan od istaknutijih antifašista u Hrvatskoj danas Drago Pilsel. Kako tumačite činjenicu da je hrvatski Sabor pokrovitelj komemoraciju u Blajburgu? Mi smo ovu temu već bili apsolvirali na način da je Predsjedništvo Sabora, dok je predsjednik Sabora bio pokojni Boris Šprem, a to je bilo u vrijeme vladavine Zorana Milanovića, prihvatilo prijedlog za ukidanje tog pokroviteljstva. Predsjedništvo Sabora ga je ukinulo. Dvije stvari su tada bile odlučujuće. Na jednu sada ponavljaju i austrijski biskupi i predstavnici različitih političkih stranaka u Austriji, te nekoliko nevladinih organizacija, upozoravajući da se na Blajburgu komemorira uglavnom ustaška vojska i zloupotrebljava misa, kako bi se veličao ustaški režim. Biskupi, kako iz BiH, tako i iz Hrvatske, koji svake godine dolaze na Blajburg da predvode misu, a ove godine to će biti predsjednik Hrvatske biskupske konferencije, zadarski nadbiskup Želimir Puljić, nekada su korektno propovijedali, a nekada se događalo da su bila pretjerivanja, ne samo u samoj propovijedi. Najžešći u tim pretjerivanjima bio je sisački biskup Vlado Košić, koji je poznat po proustaškim sentimentima. Onda se događa da cijelu stvar, od početka, prenosi HRT, a u komentarima tokom prenosa govore se stvari koje istorijski ne stoje. Nakon što završi misa, slijedi molitva predstavnika islamske zajednice, koji uglavnom korektno kaže nekoliko riječi. Masovna ubistva počela su nakon 15. maja, kada su partizanske trupe vratile te ljude put Slovenije. Najveća stratišta pronađena su u okolini Maribora. Takvih masnovnih grobnica ima i u Hrvatskoj. U varaždinskoj županiji u mjestu Macelj postoji spomenik, a čak se u nekoliko navrata dogodilo da su zajedno komemorirali predstavnici hrvatske vlasti, drugih političkih stranaka i nevladinih organizacija, a među njima i antifašisti. No, problem Blajburga ostaje. Katolička Crkva je zakupila zemljište na kojem je napravljen natkriveni oltar. Desno od tog oltara, podignut je spomenik pred kojim se polažu vijenci svake godine. Sporno je to što na tom spomeniku postoje dva kratka teksta – jedan je na njemačkom, a drugi na hrvatskom jeziku. Na njemačkom jeziku piše “U spomen poginulim Hrvatima, maj 1945”. Međutim, na hrvatskom jeziku piše “U čast i slavu poginuloj hrvatskoj vojsci, svibanj 1945”. Problem je što tekst nije usaglašen, odnosno natpis na njemačkom i hrvatskom ne govori isto. Onaj na njemačkom bi i moglo proći, premda je i to problem, jer tamo nisu stradali samo Hrvati, nego i Srbi, Slovenci, Njemci, Crnogorci… Nekorektno je na Blajburgu komemorirati samo Hrvate, nego bi trebalo komemorirati i pripadnike drugih nacionalnosti koji su se tamo našli nakon kapitulacije. Drugi problem, ne može se komemorirati ustaška vojska na način da se o njoj govori kao i hrvatskoj vojsci, te da se to radi pod pokroviteljstvom hrvatskog Sabora. Po shvatanju tadašnjeg predsjednika Sabora Borisa Šprema, premijera Zorana Milanovića, u konačnici i po mom, ali i shvatanju svih onih koji su tada predlagali da se pokroviteljstvo suspenduje dok se ta pitanja ne riješe, o ustaškoj vojsci se ne može govoriti kao o hrvatskoj vojsci. Iz perspektive sadašnje Republike Hrvatske, ustaška vojska nije hrvatska vojska. Šta su onda partizani, šta su onda domobrani? Austrijski mediji objavljuju da su ove godine strožije kontrole u pogledu korištenja ustaških simbola, oznaka i slično na komemoraciji u Blajburgu. Na dan kada se na Blajburgu komemorira, nedaleko od samog mjesta gdje se služi misa, imate šatora u kojima se kuhaju kobasice, toči se pivo, a onda se jako puno ljudi napije. Pjevaju ustaške pjesme, neki budu obučeni u uniforme crne boje na kojima ističu oznake ustaškog pokreta. Tu i tamo zna intervenisati austrijska policija. Ove godine rekli su da će vrlo strogo, čak i dronovima, kontrolisati čitav taj prostor i na mjestu će biti istražni sudija, koji će ekspresno izricati kazne prema austrijskom zakonu. Iz SDP-a najavljuju da će od Sabora zatražiti ukidanje pokroviteljstva nad komemoracijom u Blajburgu. Vjerujete li da će ova inicijativa polučiti rezultat? HDZ je vratio pokroviteljstvo kada je došao na vlast, a na čelu Sabora bio je Željko Rajner. Inicijativa SDP-a neće polučiti rezultate. Situacija u parlamentu, ali i u društvu, je takva da se neće skupiti dovoljan broj ruku da takva inicijativa prođe, premda bi za takvu odluku bila dovoljna većina u Predsjedništvu Sabora. No, SDP tamo nema većinu, tako da se to ne može izvesti. Osim toga, smatram da se HDZ, nakon frtutme oko Istanbulske konvencije, neće dodatno konfrontirati sa Katoličkom crkvom. Hrvatski biskupi su dobili upozorenje i jako jasne upute od austrijske biskupije Klagenfurt da ukoliko Katolička Crkva u Hrvatskoj (kao i ona u BiH) ne stavi pod kontrolu tu manifestaciju, na način da ne bude političke zloupotrebe oltara, te isticanja fašističkih ustaških simbola, izgubiće pravo na misu. Stoga će svi ove godine paziti da ne bude ekscesa, a ako se dogode, intervenisaće austrijska policija i prekršajni sudija. Međutim, postavlja se pitanje šta dalje. Na jučerašnji dan 1941. godine u Hrvatskoj su uvedeni rasni zakoni. U današnjem Ustavu Hrvatske navodi se da ova država baštini antifašizam. No, kako gledate na činjenicu da dio desnice i klera gaji otvoreni proustaški sentiment? Ne samo zbog uvođenja tih ustaških zakona, u subotu, 28. aprila, bio sam u Gudovcu, mjestu pored Bjelovara, u kojem su ustaše u noći između 27. i 28. aprila 1941. godine okupile dvjestotinjak Srba seljaka, koji nisu imali nikakvu namjeru podizati pobunu. Bili su obični seljaci, nenaoružani. Većina njih dovedena je na prevaru, jer im se govorilo da idu na neku svečanost, jer je bilo vrijeme poljoprivrednog sajma. Ustaše su ih odvele u neki šumarak i strijeljale ih 28. aprila ujutru. Tamo je bio spomenik kipara Vojina Bakića, ali su ga 1991. godine proustaški elementi, kakvi su bili po cijeloj Hrvatskog, digli u zrak. Do dana današnjeg vlasti nisu vratile taj spomenik. Ove godine obilježena je 77. godišnjica tog pokolja. To je prvi veliki masovni zločin kojeg su ustaše počinile. Rasni zakoni su samo bili kolosijek po kojem je išla lokomotiva zla Ante Pavelića i njegovih. Takođe, podsjetio bih na činjenicu da je Ante Pavelić došao u Zagreb 14. aprila, a 16. aprila Alojzije Stepinac je došao da se pozdravi sa njim i da mu iskaže lojalnost. Tada je već bila zapaljena sinagoga u Osijeku. Tada je već bila krenula kampanja huškanja na Srbe i mnogi incidenti su se već događali. Prije rasnih zakona, odmah su zabranili ćirilicu, Srpska Pravoslavna Crkva stavljena je van snage i bilo je jasno kako će izgledati rukopis ustaške vladavine. Svejedno, 28. aprila Stepinac piše veliko pismo, veliko obraćanje katolicima na teritoriji NDH, u kojem ih moli da podrže to “Božje djelo”, kako je rekao, te pozdravlja uskrsnuće hrvatske države. Kada su se dogodili rasni zakoni i kada je svima postalo jasno šta se tu događa, onda prestaju alibiji. Možete biti zaneseni, srećni što se dogodila hrvatska država. To se donekle može razumjeti. No, Stepinac je bio čovjek koji je 1938. godine, kao savjetnik pape Pija XI, sudjelovao u pisanju enciklike Humani generis unitas (Jedinstvo ljudskog roda) koja je trebalo da osudi Holokaust, antisemitizam i nacizam. Enciklika nije objavljena jer je Pio XI umro tri dana prije planirane objave a Pio XII ju je zaključao. Ona nam je danas poznata. Pa se postavlja pitanje – ako je Stepinac 1938. godine bio dovoljno kvalifikovan, mudar, informisan i oprezan u vezi sa zločinima nacista, kako to da on prećutkuje rasne zakone iz 1941. godine i ponaša se kao da oni ne postoje. To je veliki problem. To je jedan od ključnih razloga zašto Židovi, Romi, Srbi i drugi ne mogu pristati na kanonizaciju Stepinca. Dakle, vrlo važno pitanje je kako Stepinac sebi dopušta da prečutkuje rasne zakone. Da ih opravdava. Bilo bi vrijeme da Hrvatska biskupska konferencija objavi dokument o tom vremenu, gdje će se tačno kazati šta je bio propust Katoličke crkve i gdje će se tačno osuditi, bez ikakvih rezervi i kalkulacija ustaški režim. Konačno se u jednom jasnom dokumentu Hrvatske biskupske konferencije mora osuditi ustaški režim i ono što se događali Srbima, židovima, Romima, nepodobnim Hrvatima i drugima od 1941. do 1945. godine. To čekamo. Nevena ĆOSIĆ
  13. U novobeogradskom bloku 32 niče luksuzni stambeno-poslovni kompleks. To samo po sebi ne bi bila neka od tema dana da investitor nije Srpska pravoslavna crkva. Tačnije, suinvestitor. SPC i PMC inženjering grade zajedno na zemljištu koje je crkva ustupila toj kompaniji. "Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u carstvo Božije." Ne i u bloku 32 na Novom Beogradu, gde Jevanđelje po Mateju očito ne važi. Jer baš na božjem, odnosno crkvenom posedu gradi se luksuzni stambeno-poslovni kompleks. Jednu poslovnu i dve stambene zgrade sa 127 stanova, na čijem vrhu su luksuzni petosobni dupleksi grade zajedno Srpska pravoslavna crkva i građevinska firma PMC inženjering. "Taman posla da u tim stanovima živi sveštenstvo", kaže izvor N1 u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Objašnjavaju da su PMC inženjeringu ustupili deo zemljišta da bi oni izgradili poslovnu zgradu koju će crkva potom rentirati i tako sticati prihode. Sa "taman posla" odgovaraju i na pitanje da li su oslobođeni plaćanja poreza i objašnjavaju, crkva plaća porez kada gradi stambene objekte, a pravo na povraćaj PDV-a ima samo kada gradi hramove. Da ne gradi samo hramove i da se sve više bavi i komercijalnom delatnošću, potvrđuje saradnica NIN-a koja o crkvi i biznisu koji ona razvija izveštava godinama. Ulažu, kaže, u SPA centre, banjska lečilišta, ali i hotele. Zakon im to ne brani, ali ni crkveni kanoni koji brane jedino zelenašenje i ugostiteljstvo. "Ali je veći problem što taj novac ne koriste kao što to radi Katolička crkva na primer, izgradnjom sirotišta i bolnica. A kada pitaš zvanična lica, prvo, teško da možeš da dobiješ zvaničnu izjavu, ili vam kažu da se sve gradi u slavu Božju", kaže Dragana Nikoletić, sradnica NIN-a. U slavu Božju, međutim, nikako da se izgradi Hram Svetog Dimitrija kog samo ograda deli od novog gradilišta SPC-a. Gradi se 22 godine jer se gradi iz dobrotvornih priloga, ili kako starešina hrama kaže "od sitnih parica". I zato podseća na reči pokojnog partijarha Pavla. "Nek se narodna duša ugradi u hram, a ne bogataši, i kako hram napreduje, nek i narod napreduje u duhovnom smislu", kaže protojerej Rajko Nedić, starešina Hrama Svetog Dimitrija. S izgradnjom pored, hram Svetog Dimitrija nema nikakve veze jer to zemljište, kažu, ne pripada njima. Oni kojima sada pripada imaju rok od 18 meseci da završe zgrade. U PMC inženjeringu ne odgovaraju na pitanje N1 kako su uopšte došli na ideju da sa Srpskom pravoslavnom crkvom sklope ugovor i da li su Crkva i ta kompanija učestvovale na nekom tenderu? Ako se, međutim, pogleda sajt PMC-a, videćete da je maltene teže nabrojati šta nisu gradili, nego šta jesu. Firma koja je 100 odsto u vlasništvu državne firme Jugoimport SDPR, gradila je, između ostalog, Beograd na vodi, fontanu na Slaviji i tri garaže Parking servisa, dok su im klijenti, osim Vlade Srbije, gotovo sva ministarstva, republičke direkcije i agencije, Uprava grada Beograda, gradski sekretarijati, ali i brojna gradska komunalana preduzeća. Video na donjem linku: http://rs.n1info.com/a378722/Vesti/SPC-i-PMC-grade-stambeno-poslovni-kompleks.html
  14. Kompromis ne može da bude ispunjavanje svih želja albanske strane, a da Srbi moraju da prihvate sve što žele, jer, u protivnom, oni će biti krivi za slom bilo kakvih razgovora i pregovora, rekao je danas predsednik Aleksandar Vučić na zajedničkoj pres konferenciji sa predsednikom Odbora Bundestaga za evropske poslove, Ginterom Krihbaumom. Vučić je istakao da je Srbija za kompromis i da želi da razgovara, u cilju pronalaženja kompromisnog rešenja. Dodao je da je pitanje Kosova i Metohije bila ključna tema njihovih razgovora, te da je nemačkom poslaniku ukazao da je Srbija ispunila sve obaveze sporazuma iz Brisela, a Prišština nije onu jednu koju je preuzela. Predsednik Srbije istakao je i da su svi ekonomski parametri na strani Srbije, ali da, ako ne budemo pronašli održivo rešenje za Kosovo i Metohiju, preti opasnost da se možemo vratiti na vreme iz 2011. bankrotstva i teške situacije, kada smo morali zemlju da spašavamo. Vučić je, nakon sastanka sa poslanikom nemačkog Bundestaga i predsednikom Odbora za odnose sa EU Ginterom Krihbaumom, naglasio da je najveći deo razgovora bio posvećen odnosima Beogarda i Prištine. Rekao je da je sa gostom govorio o našem unutrašnjem dijalogu, šta građani Srbije misle, ali i Briselskom sporazumu, obavezama koje smo ispunili i samo jednoj obavezi koju je imala druga strana a nije joj palo napamet da to ispune. Ukazao je da nam to mnogo otežava situaciju, naročito posle brutalnog hapšenja dirketora Kancelarije za KiM Marka Đurića, te dodao da pored svega moramo da razgovarmao. "Pored svega, moramo da razgovaramo" - „Rekao sam Krihbaumu da želimo da razgovaramo, želimo kompromis, ali da ne može biti ispunjavanje svih želja albanske strane i da Srbi moraju da prihvate sve što Albanci žele, jer bi u protivnom bili krivi za neuspeh. Za ucene i pretnje nismo spremni - poručio je Vučić. Građani Srbije će, kako je najavio, imati prilku da se izraze o onome što budemo mislili da je racionalno i kompromisno rešneje. „Da li ćemo imati dovoljno hrabrosti i snage da donesemo rešenje, ali i drugi da sa nama učestvuju u tome, videćemo. Nisam preveliki optimista, ai uvek postoji nada da ljudi žele da gledaju više u budućnost nego u prošlost“, naglasio je on. Vučić je kazao da je sa Krihbaumom postigao visoku saglasnost koliko je važno imati stabilnost i mir u regionu. Obećao je da će se Srbija boriti i da će dati sve od sebe, ali da su prilike malo teže od onoga što obično naši prijatelji iz Nemačke misle. - Mi ćemo se boriti za budućnsot našeg naroda. Citirao bih ponovo Boru Pekića citirao „ne ljubite zemlju predaka svojih, već zemlju po kojoj hodaju vaša deca“. Nadam se da će u Srbiji dovoljno dobro razumeti koliko je važno slaviti ne izgubljene bitke i žrtve, već našu uspešniju budućnost - podvukao je on. Stav SPC nije realan Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da u deklaraciji SPC o Kosovu nije video šta je rešenje, te ocenio da je stav crkve, nerealan u suštini, jedna "nova okolnost i teška novost". U stavu SPC, Kaže Vučić, nije video rešenje, već samo to da treba da ostanemo u zamrznutom konfliktu i čekamo bolje vreme. Vučić je, nakon razgovora sa nemačkim poslanikom Ginterom Krihbaumom, kazao da ceo dan razmišlja šta da kaže i odgovori tim povodom, te da odgovor, kakav god smislio, ne bi bio dovoljno dobar. - „Pročitao sam deklaraciju ili saopštenje više puta. Sve sam video i sve poštujem, samo nisam nigde video šta je rešenje. Da li je rešenje da sve negiramo, da budemo protiv svega, znači da imamo zamrznuti konflikt i da čekamo neko bolje vreme. Koje bolje vreme, kada nas bude pet ili tri miliona? Kada odu svi u inostranstvo ili izgubimo stanovništvo ili svi nama pobegnu 50 godina napred - objasnio je on. Vučić je istakao da nema iluzuje da je moguće da svojom voljom izugura nešto što građani neće. „Građani će doneti konačnu odluku o svemu. Našu crkvu veoma poštujem, a mislim da nijedna vlada i predsednik, a voleo bih da to pitate patrijarha Irineja, nisu pomogli toliko SPC: Mi smo dovedeni u veoma tešku situaciju, jer nemamo sada da razgovaramo o ni o čemu, ako bismo se držali onoga što je SPC donela“ - podvukao je on. Kada bi slušali SPC... Vučić je rekao da bi naš odgovor bio, ako bi se držali onoga što je SPC rekla: „razgovora nema, 'ajde svi Albanci da živite u srpskoj autonomnoj oblasti“. - To je toliko nerealno... Ne bih da kažem nijednu težu reč, nemam pravo ni smelosti. Svi govore o svetoj zemlji, samo niko neće na tu svetu zemlju da ide da živi - naglasio je on. Kazao je da svi pričaju o tome šta je za nas Kosovo, ali je, primećuje, za nas Kosovo važno kada treba da udarimo nekom politički šamar, a kada treba konkretnim delom da pokažemo - onda nije ništa, nažalost, konstatovao je on. Vučić je rekao da ne spada u tu kategoriju i da njemu znači Kosovo mnogo, zbog čega se ovako teško bori, za razliku od onih koji sa oduševljenjem prihvataju nešto što je odbijanje svakog rešenja, i to onih koji su doprineli jednostranom proglašenju nezavisnosti, koji su se borili samo za vlast u Beogradu, a nikada za svoju zemlju, koji mu sada drže pridike. - „Ovo je za nas nova okolnost i teška novost. Objasnite mi da li ima bilo ko od vas ko želi da ode da živi u Sstimlje ili Glogovac. Pokažite mi i jednog Srbina koji bi to učinio sa svojom decom. Kada mi ga pokažete držite mi predavanje, solite mi pamet“ - poručio je on. Vučić je izrazio uverenje da će narod iskazati svoju volju i da će svako nositri svoj krst - neko dana, a neko u budućnosti. Krihbaum dobar priljatelj Srbije Kazao je da Krihbaum poznaje odlično region i da je iskreni prijatelj naše zemlje, koji želi dobro Srbiji i srpskom narodu. "„Imali smo dug razgovor danas, a teme su bile i bilateralni odnosi. Konstatovali smo da su na izuzetno visokom nivou. Konstatovali smo da je sve više nemačkih kompanija koje dolaze u Srbiju, da danas 45.000 ljudi u Srbiji radi u nemačkim kompanijama, da dodatnim reformama možemo da privučemo još nemačke investicije"“, kazao je on, najavivši da će uskoro otvarati nemačke fabrike u Kruševcu, Kraljevu, Čačku, a u Pančevu neke radove. "„Mnogo toga je pred nama. Nemačka je najvažniji spoljnotrgovinski prtnaer Srbije. Nemačka će uvećavati i sasvim je izvesno da u narednih 30 godina niko neće preteći Nemačku kao najvažnijeg trgovinskog partnera. To govori o značaju Nemačke i koliko je važno da gradimo odnose sa tom zemljom"“, podvukao je on. Vučić je kazao da Krihbaumna svaki način podržava evropski put Srbije. „Iako je reč o strogom čoveku, Krihbaum je uvek bio na strani evropske budućnosti Srbije i našeg naroda. Ja sam mu na tome veoma zahvalan. Mislim da je dobro zna da građani Srbije umeju da cene i poštuju što je radio“, istakao je on. Uskoro put u Dizeldorf Vučić je najavio da uskoro putuje u Dizeldorf, u pokrajinu Severnu Rajnu Vestfaliju, gde će razgovarati sa investitorima i predstavljati mogućnosti za ulaganje u Srbiju. To je, kako je objasnio četvrta nemačka pokrajna po broj investitora koji dolaze u Srbiju, a i po vrednosti robe koju izvozimo u Nemačku. „Ostaje što nije lak posao rešavanje problema KiM. Ove godine ćemo imati privredni rast među najvišima u regionu i Evropi. Važno je da li ćete imati suficit ili deficit, sniženje ili povećanje javnog duga. Svi ti parametri su na strani Srbije, ali ako ne budemo pronašli održivo rešenje plašim se da se možemo vratiti u 2011.doba bankrotstva i tešku situaciju“, zaključio je on. Na Samit EU u Sofiji idem ako sve bude u redu Vučić je izjavio danas da će na Samit EU - Zapadni Balkan u Sofiji otići ukoliko sve bude u redu, imajući u vidu da "svakog dana izađe neka nova deklaracija". - U Sofiju ću otići ako sve bude u redu, jer, ko zna, ima još nekoliko dana do tada. U utorak idem u Dizeldorf, a nakon toga, valjda, i u Sofiju - rekao je Vučić novinarima nakon sastanka sa poslanikom i predsednikom Odbora za evropske poslove nemačkog Bundestaga Ginterom Krihbaumom. Novinare je interesovao i komentar predsednika Srbije na informaciju iz Moskve da su ruske službe sprečile teroristički napad na kolonu u maršu "Besmrtni puk", a Vučić je rekao da se njemu svakako ništa ne bi desilo. - Meni se svakako ništa ne bi desilo, jer su me iz prvog reda izgurali divni ljudi koji su hteli da budu pored svog predsednika. Tako da sam ja bio u trećem redu kolone - kazao je Vučić. https://www.blic.rs/komentar/politika/vucic-o-deklaraciji-spc-za-kim-crkva-nije-ponudila-nikakvo-resenje-stav-im-je/0f5gtlf
  15. Svako zivo bice zna da je to ljudska potreba, a lekari to i potvrdjuju...
  16. Sistematska i namjerna destrukcija jednoga naroda ili etničke grupe se iz perspektive međunarodnoga prava smatra najtežim od svih mogućih zločina. Zovemo ga genocid. To je zločin protiv čovječnosti, zločin koji teško i danas možemo razumjeti. Holokaust, masovno umorstvo Židova u Europi (Hitler je želio zbrisati i Rome), je grčka riječ koja znači ”potpuno spaljen”, a obilježava razdoblje od 1933. do 1945. koje karakterizira neprekidna eskalacija sve brutalnijih mjera nacističkih vlasti i njihovih pomagača. Vrhunac je bilo ”konačno rje­šenje” (Endlösung), što je u nacističkoj terminologiji bio eufemizam za masovno ubijanje i uništenje čitavog europskog židovstva. Povijest holokausta je pedantno i na široko dokumentirana, kako pokazuje 72 milijuna stranica, 300.000 fotografija i 23.000 predmeta u arhivima Yad Vashema u Izraelu. Naši povijesničari još duguju iscrpno istraživanje o zločinačkom ustaškom režimu. Tragična je činjenica da veći dio naše mladeži nije informirana o njemu U civiliziranom svijetu javne institucije i mediji provode posebne programe koji se bave antisemitizmom, a njega ima i u nas iako je pojačana obrazovna aktivnost. To što se holokaust (šoah na hebrejskom) dogodio i na području tzv. Nezavisne Države Hrvatske, dakle i na teritoriju sadašnje Republike Hrvatske, trebalo bi nas činiti izuzetno osjetljivima i nepopustljivima prema bilo kakvoj pojavi negacionizma i relativiziranja bilo čijih zločina, odnosno uzdizanja ili nekritičnoga predstavljanja bilo kojeg od ustaških dužnosnika i ubojica, od Ante Pavelića na niže. Povijest holokausta je pedantno i na široko dokumentirana, kako pokazuje 72 milijuna stranica, 300.000 fotografija i 23.000 predmeta u arhivima Yad Vashema u Izraelu. Naši povijesničari još duguju iscrpno istraživanje o zločinačkom ustaškom režimu. Tragična je činjenica da veći dio naše mladeži nije informirana o njemu. Mnogi ne znaju o strahovitom zločinu koji su Srbi počinili kod Ovčare u studenom 1991. ili Hrvati kod Mrkonjić grada u listopadu 1995., a kamoli o stradanjima u Jadovnom ili Jasenovcu u režiji ustaških mesara. Izazov je to i za Katoličku crkvu, pogotovo što je 1941. podržala ustaški režim i što se do dana današnjega nije ispričala i pokajala na adekvatan način, a željela bi se baviti obrazovanjem djece i mladeži. Nobelovac Elie Wiesel, koji je preživio čak tri nacistička logora, kao i naš oskarovac Branko Lustig ili antifašist koji je također preživio Auschwitz Oleg Mandić, naučili su me da moramo svjedočiti u ime onih koji su stradali kao nevine žrtve i da to moramo učiniti odgajajući za mir. Jer što će nam sjećanje na holokaust bez želje da nam se ne ponovi povijest koja u nas ima neumoljivu sklonost prema nasilju? Što se mene tiče, ja imam jedan mali ritual. Možda je mnogima zajednički. Svaki puta kada u Zagrebu prolazim Praškom ulicom, na trenutak stanem pred praznim prostorom, sada parkiralištem, tamo gdje je stajala sinagoga i pomislim na silne ubijene Židove, na stradale Rome, Hrvate, Srbe, Bošnjake, Albance, Makedonce, Crnogorce, Slovence i druge u pokušaju da oživim duh snošljivosti i kajanja, da ne odustanem, jer teška vremena, nažalost, još nisu prošla. Zašto? Jer još uvijek pred nama stoji teška zadaća da demontiramo mitove naše povijesti, da se odupremo manipulacijama svake elite, da gdje god stignemo progovorimo o stvarnim problemima naše sadašnjosti. Da kažemo istinu o barbarima. Valja upozoriti na još uvijek prisutan problem antisemitizma u modernom društvu. Ima ga i u nas. Itekako ga ima. I zato, parafrazirajući pismo koje je njemački kancelar Konrad Adenauer u veljači 1946. poslao prijatelju, katoličkom svećeniku u Bonnu (”Mislim da njemački narod, pa tako i biskupi i svećenici u njemu, nose veliku krivnju za ono što se dogodilo u koncentracijskim logorima (…) A ta je krivnja počela dosta ranije, jer su narod i Crkva podržali nacističku agitaciju. Neki vrlo entuzijastički”), grijesi u hrvatskoj nacionalnoj stvarnosti su činjenice kao što je praznina u Praškoj ulici u Zagrebu gdje sramota traje jer sinagoga i prateći kulturni centar nikako da se dogode! Još nešto. Hrvatska biskupska konferencija još nikad nije NDH proglasila zločinačkom tvorevinom, a Jasenovac magnum crimenom, podrazumijevajući da je zločinac Ante Pavelić ipak ostvario tisućljetni san hrvatskog naroda, kako obznanjivahu ustaške novine iz tog tragičnog vremena. Da je zločin Jasenovca u temeljima Republike Hrvatske, ona bi bila zločinačkom tvorevinom, no ona to (na sreću) nije. Međutim, kada se analiziraju, na primjer, govori (nad)biskupa na Bleiburškom polju, vidi se da se veliča vojska NDH i žali zbog stradavanja ”nevinih” ustaša. Taj refleks ne bi trebao iznenaditi: Katolička crkva se dosta puta priklonila fašističkim diktatorima, genocidnim režimima, masovnim ubojicama, organizatorima logora smrti, silovateljima i otmičarima djece! Pa i kada osuđuju zločine NDH-zije, predstavnici Katoličke crkve stalno moraju balansirati, nivelirati, relativizirati, svoditi na rat brojem žrtava. Zašto se broj žrtava mijenja ovisno o okolnostima i potrebama političkih režima i njihove vlasti? Zašto se neke žrtve nisu smjele ni spominjati, zašto mi u naše vrijeme ne spominjemo sve žrtve, nego neke prešućujemo, zašto ne brojimo sve, nego samo žrtve na svojoj strani te zašto Jasenovac nije do danas od političke prerastao u povijesnu temu? ”Mislim da njemački narod, pa tako i biskupi i svećenici u njemu, nose veliku krivnju za ono što se dogodilo u koncentracijskim logorima (…) A ta je krivnja počela dosta ranije, jer su narod i Crkva podržali nacističku agitaciju. Neki vrlo entuzijastički” Odmah nakon proglašenja NDH na udaru sistematskog državnog terora našli su se prije svega Srbi i Srpska pravoslavna crkva, s njima i Židovi, Romi i politički protivnici, prije svega komunisti i demokratski orijentirani Hrvati. Sve to odvijalo se pred očima Alojzija Stepinca koji je, manje-više, kako je napisao patrijarh srpski Irinej papi Franji – ”ćutao”. Važno je istaknuti da je on sudjelovao i u iniciranju nekih važnih dalekosežnih odluka koje su se uklapale u strateške ciljeve RKC i ustaške države, a ujedno i u planove o ”etničkoj reorganizaciji” Europe koju je provodila nacistička Njemačka. Na primjer: ne dovodeći u pitanje cijeli niz represivnih zakona i naredbi, koje je pratila mnogo surovija praksa, nadbiskup Stepinac se zalagao samo za to da se oni provode ”na čovječan način”. On nije dovodio u pitanje kompetencije države da donosi makar i najrepresivnije zakone. Ostaje nejasno kako su se sistematske mjere državnog terora mogle provoditi ”na human način” i nadbiskup je toga morao biti svjestan. Njegov stav je proizlazio iz osnovnog uvjerenja da je stvorena velika hrvatska država i da ima pravo i dužnost donositi zakone koje valja poštovati jer, po njegovom mišljenju, djeluje u interesu hrvatskog naroda i same Crkve. Nadbiskup se pri tome nije obazirao na činjenicu da je ta država stvorena agresijom osovinskih sila na Kraljevinu Jugoslaviju (kojoj je bio obećao lojalnost), da je organizirana na principima i u okviru ”novog europskog poretka”, odnosno na totalitarnim načelima, na vjerskoj i nacionalnoj netrpeljivosti i masovnoj represiji i uništenju diskriminiranih grupa. Povremene intervencije u korist progonjenih Srba i Židova izloženih genocidu, prije svega onih koji su prešli na rimokatoličku vjeru, te zakašnjelo povremeno javno osporavanje ideoloških načela na kojima su vršeni progoni nikada nisu ozbiljnije dovodili u pitanje podršku nadbiskupa Stepinca i Rimokatoličke crkve ustaškoj državi do samog kraja njenog postojanja. Dapače, sredinom 1943., nakon uništenja Židova, Stepinac će se i dalje pred samim papom Pijom XII. zalagati za priznanje NDH!! Nadbiskup Stepinac je imao vrlo naglašen moralni autoritet i velik utjecaj na vlasti NDH. To je svakako bio glavni razlog da mu ustaški vođa Ante Pavelić uoči sloma države i povlačenja iz zemlje ponudi prerogative vlasti, što je Stepinac odbio. Ostaje nejasno kako su se sistematske mjere državnog terora mogle provoditi ”na human način” i nadbiskup Stepinac je toga morao biti svjestan. Njegov stav je proizlazio iz osnovnog uvjerenja da je stvorena velika hrvatska država i da ima pravo i dužnost donositi zakone koje valja poštovati jer, po njegovom mišljenju, djeluje u interesu hrvatskog naroda i same Crkve Elem, tvrdi se da mi koji na te stvari upozoravamo napadamo, čak i mrzimo Crkvu. To nije točno. Crkva napada samu sebe sadržajem onoga što je izgovarala, ne samo u doba NDH, što je jednostavno pokazati i to na temelju izjava članova episkopata koji ne poznaju niti poštuju duh Drugog vatikanskog sabora. Slično je ponašanje predstavnika hrvatskih vlasti, cinične dabome (kako to pojašnjava kolega Dragan Markovina). To dokazuje da su i tada i danas na djelu oni koji prakticiraju moral fašista. A on je, u najkraćim crtama, kako su ga opisali ideolozi koji su potpomagali Mussolinija, u sljedećem: ”Očevidno je da se moralnost mora identificirati s nacijom. Odatle naša praktična dužnost da unapređujemo, širimo i učinimo plodnim život te nacije. Mi se, naime, možemo nazivati samo toliko moralnima koliko nastojimo razviti svoju personalnost koja je istovjetna s nacijom.” Bilo bi vrijeme da se ta praksa napusti: da Crkva jasno osudi ustaše i NDH te da Andrej Plenković prestane razvijati jedan diskurs za po doma, a drugi za Yad Vašem.
  17. Za Dan sjećanja na holokaust i sprečavanja zločina protiv čovječnosti izabran je 27. siječnja jer je na taj dan 1945. ruska armija oslobodila oko 7.000 zatvorenika koje su ostavili nacisti u koncentracijskom logoru Auschwitz u Poljskoj. Sistematska i namjerna destrukcija jednoga naroda ili etničke grupe se iz perspektive međunarodnoga prava smatra najtežim od svih mogućih zločina. Zovemo ga genocid. To je zločin protiv čovječnosti, zločin koji teško i danas možemo razumjeti. Holokaust, masovno umorstvo Židova u Europi (Hitler je želio zbrisati i Rome), je grčka riječ koja znači ”potpuno spaljen”, a obilježava razdoblje od 1933. do 1945. koje karakterizira neprekidna eskalacija sve brutalnijih mjera nacističkih vlasti i njihovih pomagača. Vrhunac je bilo ”konačno rje­šenje” (Endlösung), što je u nacističkoj terminologiji bio eufemizam za masovno ubijanje i uništenje čitavog europskog židovstva. Povijest holokausta je pedantno i na široko dokumentirana, kako pokazuje 72 milijuna stranica, 300.000 fotografija i 23.000 predmeta u arhivima Yad Vashema u Izraelu. Naši povijesničari još duguju iscrpno istraživanje o zločinačkom ustaškom režimu. Tragična je činjenica da veći dio naše mladeži nije informirana o njemu U civiliziranom svijetu javne institucije i mediji provode posebne programe koji se bave antisemitizmom, a njega ima i u nas iako je pojačana obrazovna aktivnost. To što se holokaust (šoah na hebrejskom) dogodio i na području tzv. Nezavisne Države Hrvatske, dakle i na teritoriju sadašnje Republike Hrvatske, trebalo bi nas činiti izuzetno osjetljivima i nepopustljivima prema bilo kakvoj pojavi negacionizma i relativiziranja bilo čijih zločina, odnosno uzdizanja ili nekritičnoga predstavljanja bilo kojeg od ustaških dužnosnika i ubojica, od Ante Pavelića na niže. Povijest holokausta je pedantno i na široko dokumentirana, kako pokazuje 72 milijuna stranica, 300.000 fotografija i 23.000 predmeta u arhivima Yad Vashema u Izraelu. Naši povijesničari još duguju iscrpno istraživanje o zločinačkom ustaškom režimu. Tragična je činjenica da veći dio naše mladeži nije informirana o njemu. Mnogi ne znaju o strahovitom zločinu koji su Srbi počinili kod Ovčare u studenom 1991. ili Hrvati kod Mrkonjić grada u listopadu 1995., a kamoli o stradanjima u Jadovnom ili Jasenovcu u režiji ustaških mesara. Izazov je to i za Katoličku crkvu, pogotovo što je 1941. podržala ustaški režim i što se do dana današnjega nije ispričala i pokajala na adekvatan način, a željela bi se baviti obrazovanjem djece i mladeži. Nobelovac Elie Wiesel, koji je preživio čak tri nacistička logora, kao i naš oskarovac Branko Lustig ili antifašist koji je također preživio Auschwitz Oleg Mandić, naučili su me da moramo svjedočiti u ime onih koji su stradali kao nevine žrtve i da to moramo učiniti odgajajući za mir. Jer što će nam sjećanje na holokaust bez želje da nam se ne ponovi povijest koja u nas ima neumoljivu sklonost prema nasilju? Što se mene tiče, ja imam jedan mali ritual. Možda je mnogima zajednički. Svaki puta kada u Zagrebu prolazim Praškom ulicom, na trenutak stanem pred praznim prostorom, sada parkiralištem, tamo gdje je stajala sinagoga i pomislim na silne ubijene Židove, na stradale Rome, Hrvate, Srbe, Bošnjake, Albance, Makedonce, Crnogorce, Slovence i druge u pokušaju da oživim duh snošljivosti i kajanja, da ne odustanem, jer teška vremena, nažalost, još nisu prošla. Zašto? Jer još uvijek pred nama stoji teška zadaća da demontiramo mitove naše povijesti, da se odupremo manipulacijama svake elite, da gdje god stignemo progovorimo o stvarnim problemima naše sadašnjosti. Da kažemo istinu o barbarima. Valja upozoriti na još uvijek prisutan problem antisemitizma u modernom društvu. Ima ga i u nas. Itekako ga ima. I zato, parafrazirajući pismo koje je njemački kancelar Konrad Adenauer u veljači 1946. poslao prijatelju, katoličkom svećeniku u Bonnu (”Mislim da njemački narod, pa tako i biskupi i svećenici u njemu, nose veliku krivnju za ono što se dogodilo u koncentracijskim logorima (…) A ta je krivnja počela dosta ranije, jer su narod i Crkva podržali nacističku agitaciju. Neki vrlo entuzijastički”), grijesi u hrvatskoj nacionalnoj stvarnosti su činjenice kao što je praznina u Praškoj ulici u Zagrebu gdje sramota traje jer sinagoga i prateći kulturni centar nikako da se dogode! Još nešto. Hrvatska biskupska konferencija još nikad nije NDH proglasila zločinačkom tvorevinom, a Jasenovac magnum crimenom, podrazumijevajući da je zločinac Ante Pavelić ipak ostvario tisućljetni san hrvatskog naroda, kako obznanjivahu ustaške novine iz tog tragičnog vremena. Da je zločin Jasenovca u temeljima Republike Hrvatske, ona bi bila zločinačkom tvorevinom, no ona to (na sreću) nije. Međutim, kada se analiziraju, na primjer, govori (nad)biskupa na Bleiburškom polju, vidi se da se veliča vojska NDH i žali zbog stradavanja ”nevinih” ustaša. Taj refleks ne bi trebao iznenaditi: Katolička crkva se dosta puta priklonila fašističkim diktatorima, genocidnim režimima, masovnim ubojicama, organizatorima logora smrti, silovateljima i otmičarima djece! Pa i kada osuđuju zločine NDH-zije, predstavnici Katoličke crkve stalno moraju balansirati, nivelirati, relativizirati, svoditi na rat brojem žrtava. Zašto se broj žrtava mijenja ovisno o okolnostima i potrebama političkih režima i njihove vlasti? Zašto se neke žrtve nisu smjele ni spominjati, zašto mi u naše vrijeme ne spominjemo sve žrtve, nego neke prešućujemo, zašto ne brojimo sve, nego samo žrtve na svojoj strani te zašto Jasenovac nije do danas od političke prerastao u povijesnu temu? ”Mislim da njemački narod, pa tako i biskupi i svećenici u njemu, nose veliku krivnju za ono što se dogodilo u koncentracijskim logorima (…) A ta je krivnja počela dosta ranije, jer su narod i Crkva podržali nacističku agitaciju. Neki vrlo entuzijastički” Odmah nakon proglašenja NDH na udaru sistematskog državnog terora našli su se prije svega Srbi i Srpska pravoslavna crkva, s njima i Židovi, Romi i politički protivnici, prije svega komunisti i demokratski orijentirani Hrvati. Sve to odvijalo se pred očima Alojzija Stepinca koji je, manje-više, kako je napisao patrijarh srpski Irinej papi Franji – ”ćutao”. Važno je istaknuti da je on sudjelovao i u iniciranju nekih važnih dalekosežnih odluka koje su se uklapale u strateške ciljeve RKC i ustaške države, a ujedno i u planove o ”etničkoj reorganizaciji” Europe koju je provodila nacistička Njemačka. Na primjer: ne dovodeći u pitanje cijeli niz represivnih zakona i naredbi, koje je pratila mnogo surovija praksa, nadbiskup Stepinac se zalagao samo za to da se oni provode ”na čovječan način”. On nije dovodio u pitanje kompetencije države da donosi makar i najrepresivnije zakone. Ostaje nejasno kako su se sistematske mjere državnog terora mogle provoditi ”na human način” i nadbiskup je toga morao biti svjestan. Njegov stav je proizlazio iz osnovnog uvjerenja da je stvorena velika hrvatska država i da ima pravo i dužnost donositi zakone koje valja poštovati jer, po njegovom mišljenju, djeluje u interesu hrvatskog naroda i same Crkve. Nadbiskup se pri tome nije obazirao na činjenicu da je ta država stvorena agresijom osovinskih sila na Kraljevinu Jugoslaviju (kojoj je bio obećao lojalnost), da je organizirana na principima i u okviru ”novog europskog poretka”, odnosno na totalitarnim načelima, na vjerskoj i nacionalnoj netrpeljivosti i masovnoj represiji i uništenju diskriminiranih grupa. Povremene intervencije u korist progonjenih Srba i Židova izloženih genocidu, prije svega onih koji su prešli na rimokatoličku vjeru, te zakašnjelo povremeno javno osporavanje ideoloških načela na kojima su vršeni progoni nikada nisu ozbiljnije dovodili u pitanje podršku nadbiskupa Stepinca i Rimokatoličke crkve ustaškoj državi do samog kraja njenog postojanja. Dapače, sredinom 1943., nakon uništenja Židova, Stepinac će se i dalje pred samim papom Pijom XII. zalagati za priznanje NDH!! Nadbiskup Stepinac je imao vrlo naglašen moralni autoritet i velik utjecaj na vlasti NDH. To je svakako bio glavni razlog da mu ustaški vođa Ante Pavelić uoči sloma države i povlačenja iz zemlje ponudi prerogative vlasti, što je Stepinac odbio. Ostaje nejasno kako su se sistematske mjere državnog terora mogle provoditi ”na human način” i nadbiskup Stepinac je toga morao biti svjestan. Njegov stav je proizlazio iz osnovnog uvjerenja da je stvorena velika hrvatska država i da ima pravo i dužnost donositi zakone koje valja poštovati jer, po njegovom mišljenju, djeluje u interesu hrvatskog naroda i same Crkve Elem, tvrdi se da mi koji na te stvari upozoravamo napadamo, čak i mrzimo Crkvu. To nije točno. Crkva napada samu sebe sadržajem onoga što je izgovarala, ne samo u doba NDH, što je jednostavno pokazati i to na temelju izjava članova episkopata koji ne poznaju niti poštuju duh Drugog vatikanskog sabora. Slično je ponašanje predstavnika hrvatskih vlasti, cinične dabome (kako to pojašnjava kolega Dragan Markovina). To dokazuje da su i tada i danas na djelu oni koji prakticiraju moral fašista. A on je, u najkraćim crtama, kako su ga opisali ideolozi koji su potpomagali Mussolinija, u sljedećem: ”Očevidno je da se moralnost mora identificirati s nacijom. Odatle naša praktična dužnost da unapređujemo, širimo i učinimo plodnim život te nacije. Mi se, naime, možemo nazivati samo toliko moralnima koliko nastojimo razviti svoju personalnost koja je istovjetna s nacijom.” Bilo bi vrijeme da se ta praksa napusti: da Crkva jasno osudi ustaše i NDH te da Andrej Plenković prestane razvijati jedan diskurs za po doma, a drugi za Yad Vašem. View full Странице
  18. 1) Најприје ме интересује, шта мисите, имамо ли у Цркви свештенике који су јој велики проблем? Проблем у смислу да се за неког XY свештеника зна да је повезан са мафијашима у великом граду, свештеник за којег се зна да се бави мутним пословима, да живи неморалним животом, повезан је са политичарима... Или онај други који је повезан са властима и прави зграде, један је најобичнији бизнисмен? Да ли су овакви свештеници ПРОБЛЕМ за Цркву? 2) Зашто се такви проблеми не рјешавају, и требају ли да се ријеше? 3) Шта одговорити човјеку који Вас подјсети на такве примјере, и каже, њега чувају ови са врха (владике) јер и њима он завршава неке послове. И каже Вам како сматра да такви кваре углед Цркве, и да један такав засјени двадесет добрих свештеника? Можемо се ми правити мутави, одговорити да таквог свештеника нема и да је наш саговорник подлегао чаршијским причама... Можемо, али мене срамота, знам да је истина, признајте, знате и Ви... Можемо рећи и да један такав свештеник не може да укаља Цркву! Да, знамо ми да је Црква изнад тога... Али може ли то схватити оних десет момака у кафићу, који пију пиво и коментаришу таквог свештеника, он је њима примјер и они ипак кроз њега гледају на Цркву, он је реалан, пред њима је, постоји, свештеник је, није имагинарна личност... И питају се шта ће он ту у мантији, зашто је он још увијек свештеник?!
  19. PROMIŠLJANJE O POSTU VLADIKE PROGOVORILE O POSTU ONO ŠTO DANAS MNOGI PREĆUTKUJU: Crkva omogućava bogatim hrišćanima da budu dobri hrišćani, dok siromašni hrišćani postaju loši! Božićni post počeo je u utorak 28. novembra. Većina vernika je upoznata sa pravilima koje post nalaže. U vezi sa tim đakon Nenad Ilić na svom Fejsbuku objavio je tekst o postu iz jednog drugačijeg ugla. Naime u pitanju je deo zajedničkog obraćanja Saboru na Kritu vladika Maksima i Grigorija, sastavljeno na osnovu tekstova i promišljanja nekih mlađih teologa. "Način na koji danas postimo (kada jedemo samo određenu vrstu hrane, a drugu izbegavamo) poništio je sve ostale vrste posta, koje pronalazimo u predanju i koje demonstriraju kreativnu prirodu hrišćanskog posta", kaže se u obraćanju. "Na primer, u našoj tradiciji pronalazimo: 1) potpuno uzdržanje od jela, 2) post do sredine popodneva, 3) smanjenje jela kako bi se sačuvao novac za dobrotvorne svrhe ili 4) uzdržanje, ne od hrane, nego od omiljenih aktivnosti. Ono što je bilo važno bio je razlog za post, a ne njegovo trajanje, koje je direktno zavisilo od tog razloga. Takođe, pravo značenje posta počivalo je ne u vrsti hrane, nego u uzdržanju." Kako se navodi ukusna i luksuzna jela nažalost često bivaju prihvaćena od strane naše Crkve kao posna jela, pod pretpostavkom da ne sadrže zabranjene sastojke. "Na taj način, Crkva omogućava bogatim hrišćanima da budu dobri hrišćani, budući da oni mogu da poste mesecima, koristeći različite vrste skupih namirnica, dok siromašni hrišćani postaju loši hrišćani, pošto ponekad uzmu malo sira ili jaja, ukoliko ne žele da jedu, po više od šest meseci godišnje, samo dve do tri vrste jela koje sebi mogu da priušte". Još jedan problem za trenutno razumevanje posta naše Crkve predstavljaju vegetarijanci i vegani. "Šta Crkva da čini sa velikim brojem vegeterijanaca i vegana koji ionako nikada ne jedu meso? Na osnovu crkvenih posnih propisa, ti ljudi već poste sve vreme. Na taj način, naše trenutno razumevanje posta onemogućava ovim ljudima, da, s vremena na vreme, uzmu učešća u zajedničkom podvigu Crkve, jer za Crkvu oni ionako stalno poste", izdvaja đakon Nenad Ilić. Takođe post kako ga sada razumevamo, sa periodima posta na kojima Crkva insistira (što uglavnom čini više od pola godine) nije realno izvodljiv za različite kategorije hrišćana (kao što su npr. stari i bolesni), koji, sa druge strane, budući hrišćani, imaju želju da ispune zapovesti svoje Crkve. "Na taj način nepotrebno stvaramo unutrašnji konflikt kod ovih ljudi. Nadalje, naš tipik nije u skladu sa važećim propisima o postu. Dozvolite da navedem samo jedan primer: Praznik Preobraženja Gospodnjeg 6. avgusta. Važan aspekat značenja ovog praznika jeste to da on predstavlja znamenje konačnog sveopšteg vaskrsenja. Međutim, način na koji praktikujemo post toga dana (dozvoljena je samo riba, ali ne i meso, jaja i sir) u suprotnosti je ne samo sa značenjem ovog praznika, već i sa načelom da Gospodnji praznici ne mogu biti „podređeni“ drugim praznicima. Kao što vam je poznato, vizantijski car Lav VI Mudri (886-912) bio je taj koji je ukinuo praznični karakter Preobraženja, zabranio meso, koje je na ovaj praznik dotad bilo dopušteno, i pripojio 5 dana posta koji su prethodili Preobraženju Uspenjskom postu. Ipak, znamo da su čak i čitav vek kasnije neki nastavili da proslavljaju Preobraženja ispravno, kao ne-posni dan. Zašto ne bismo tako činili i danas?", navodi se dalje. Kako se ističe naročito je važno istaći da je u 12. veku (dakle, čak tako kasno!) vizantijski kanoničar Teodor Valsamon insistirao na tome da su samo post sredom i petkom, kao i Veliki post obavezni, ustanovljeni sveštenim kanonima, dok svi ostali postovi nisu bili obavezujući. "Prema toma, istorija naše Crkve pokazuje nam da umnožavanje i proširenje posnih perioda nikada nije predstavljalo jednoglasnu i neupitnu praksu. Dugačak post, isto kao i „duge molitve“ nisu nužno znamenje pobožnosti, već takođe mogu biti i razlog za osudu (dovoljno je podsetiti se Hristovih reči u Mk 12, 40 i Lk 20, 47)" - "Ovi što jedu kuće udovičke, i lažno se mole dugo, biće još većma osuđeni". Kurir.rs
  20. Nađoh da ih ima u RH više navodno vrsta takvih ili kako god...ne znam u Srbiji dali su prisutni ...ne kužim njihovo učenje baš najbolje ...znam da je krst za njih sablazan, oni imaju simbol ribu, priznaju samo Hrista i Bibliju ...nešto o njima sam našla na netu http://pentekost.hr/...ne znam dali su vam oni poznati i kakvo je njihovo učenje u stvari?
  21. Crkva svete Natalije mučenice, Beograd, iz knjige Kosare Cvetković “Viša ženska škola: Pedesetogodišnjica 1863-1913” Dinamičan unutrašnji razvoj Srbije za vreme druge vlade Miloša i Mihaila Obrenovića (1858-1867) doneo je čitav niz sistemskih zakonskih propisa kojima je trebalo obezbediti sve snažnije i sve izrazitije društvene i političke diferencijacije. U tom periodu je doneto i nekoliko zakonskih propisa iz oblasti obrazovanja, da bi se njima regulisao dalji razvoj školskog sistema u Srbiji koji bi odgovarao društvenim potrebama i bio okrenut tokovima razvoja nauke. Šezdesetih godina 19. veka počinje da se promišlja i o višem obrazovanju ženske omladine, a posebno se vodilo računa o školovanju učiteljica, te knez Mihailo 1863. godine potpisuje Zakon o otvaranju prve Više ženske škole u Beogradu. Škola je počela sa radom 1. oktobra iste godine u kući Vase Ilića na Zelenom vencu, a dve godine kasnije se useljava u novopodignutu zgradu na uglu današnjih ulica Kraljice Natalije 31 i Kosovke devojke. Radi proširenja škole, svoju zgradu, doduše nevoljno, ustupio je i Državni savet. Na ministrovo pitanje zašto učenice ne idu u crkvu, školska uprava je odgovorila da ženska deca ne idu u crkvu jer nemaju gde, pa ministar naređuje da učenice idu u vojničku crkvu (Vaznesenjska crkva) i to samo nedeljom kada nema mnogo sveta, jer je inače “nezdravo”. Zahvaljujući pobožnosti kraljice Natalije i njene naklonosti prema ovoj školi za devojke i zauzimanjem mitropolita Mihaila iskrsava i misao o podizanju male crkve u okviru Više devojačke škole. U to doba, u Beogradu su postojale samo dve crkve – Saborna i Palilulska (Sv. Marka) – i jedna crkva u Topčideru. Potom se grade Vaznesenska, pa crkva Sv. Save i crkva Sv. Natalije. Razglednica sa slikom Više ženske škole, Muzej grada Beograda Crkva Sv. Marka pomogla je gradnju školske crkve sa 3600 dinara, a kraljica je darovala 1200 dinara koliko je nedostajalo po predračunu. Crkva posvećena Svetoj Nataliji mučenici (26.8./8.9.) podignuta je 1878. godine, od lake građe sa zvonikom, u školskom dvorištu, između glavne zgrade i zgrade Državnog saveta. Kamen temeljac položio je princ Aleksandar Obrenović, tada dečak, a kraljica Natalija je darovala novac za unutrašnji dekor, crkvene stvari, živopis na ikonostasu koji je izradila Poleksija Todorović i izradu fresaka koje je oslikao Pavle Čortanović. Prva služba je održana 15. oktobra 1880. godine. Učenice na odmoru, Beograd, iz knjige Kosare Cvetković “Viša ženska škola: Pedesetogodišnjica 1863-1913” Cilj svih učesnika koji su radili na podizanju ove crkvice bio je da se podiže duh pravoslavlja kod učenica, a sama crkva je na devojke učinila izvanredan utisak i službom i čistotom i ukrasima. Kako crkva nije bila parohijska, prihodi su joj bili, osim bogatih kraljičinih priloga, neznatni prema izdacima, te prota Nikola Božić, po mitropolitovom odobrenju i u dogovoru sa upraviteljkom škole, Persidom Pinterović, uspostavlja Odbor (1895) koji će se starati o materijalnoj potpori crkve. Odbor su činile gospođe-tutorke koje su se u toku svog dugogodišnjeg rada starale da crkvu materijalno oporave. U crkvi su služili sveštenici koji su bili i veroučitelji, a crkva je bila i svojevrsna vežbaonica u crkvenom pojanju. U početku je u crkvi pevao mali hor sastavljen od članova Beogradskog pevačkog društva, a za pevnicom su bili bogoslovi iz stare Bogoslovije, a kasnije kvartet sastavljen od nastavnica sa upraviteljkom. Da učenice pevaju u horu, naredilo je Ministarstvo 1891. godine, a za horovođu je postavljen čuveni Toša Andrejević. Veronauku su predavali, između ostalih, i veoma značajne ličnosti SPC: Teodosije Mraović, Inokentije Pavlović, Janićije Popović i prota Sava Pješčić – omiljeni predavač, koji je na predlog upravitelja Srete Panića prihvatio predlog, na radost učenica, da one pevaju celu liturgiju, da drže pevnicu i čitaju apostol. Bogoslužbeni život crkve Sv. Natalije je bio veoma dinamičan: kraljica Natalija je na bogosluženja dolazila veoma često, a sa njom i sve otmene gospođe iz dvorskih krugova, stranih poslanstava i drugih organizacija. Pored nedeljnih službi i prazničnih dana, tokom celog Vaskršnjeg posta, svake srede i petka služena je Liturgija Pređeosvećenih darova, a pristup u crkvu je bio dostupan svima. Uoči slave crkve služeno je bdenije popodne, a ujutru liturgija. Rezanje kolača i osvećenje vodice vršeno je u školskoj sali. To je ujedno bio i kraljičin imendan. Svakoga dana su učenici išli u crkvu po dva puta – na jutrenje i večernje, a prve i poslednje nedelje Velikog posta po tri puta. Učenici 3. i 4. razreda pevali su svakog dana za pevnicama u Sabornoj crkvi, a nedeljom i prazničnim danima u crkvi Sv. Natalije, a Žensko društvo je ovde svojim dobrotvorima davalo pomene. Prilikom bombardovanja Beograda 1914. godine, neprijateljska granata je pogodila oltar, a u crkvu su ušli austrijski vojnici sa konjima. Tu su boravili neko vreme, a onda su je srušili i napravili terasu, a na mesto nekadašnjeg oltara postavili su bistu cara Franje Josifa. Posle oslobođenja je jedan dobri direktor ovo mesto ogradio i posadio cveće kako to sveto mesto ne bi gazila deca. Crkva svete Natalije – Osvećenje nove kapele u pristustvu kraljice Marije, Vreme, 16.12.1935. Viša ženska škola, od koje su kasnije postale i mnoge druge škole, školovala je najpre generacije najumnijih žena Srbije koje su na našim prostorima širile pismenost i kulturu. A sve te ugledne žene su rasle i stasavale u ovoj maloj školskoj crkvi.. Da je crkva Sv. Natalije ostavila neizbrisiv trag u srcima i dušama učenica govori i činjenica da je i jedna od njih, arhitekta Milica (Čolak-Antić) Krstić, sačuvala uspomenu na nju, te je crkva Sv. Natalije vaskrsla u novom ruhu. U leto 1931. godine, kada počinje građenje monumetalnih objekata Beograda, na mestu nekadašnje Više ženske škole, gradi se i zgrada Druge ženske gimnazije po projektu Milice Krstić, u maniru akademizma, u modernizovanom srpsko-vizantijskom stilu. U jednom krilu ovog reprezantativnog objekta, nalazi se na drugom spratu, uz svečanu salu sa galerijom, i mala kapela kao spomen na crkvu Sv. Natalije koja se nekada tu nalazila. Projektovan nameštaj u kapeli je prepoznatljiv po uzorima preuzetim iz srednjovekovnog nasleđa: pevnica, sto za ikonu, stolica za patrijarha, stolica za oltar i nalonj ukrašeni su stilizovanim cvećem i pticama preuzetih sa moravskih spomenika. Ikonostas nove kapele oslikao je Vasa Pomorišac, a veliku fresku koja se nalazila iznad ikonostasa Milo Milunović. Galerija u Svečanoj sali Druge ženske gimnazije, preuzeto iz Godišnjaka grada Beograda, knj. XLIV – 1997. To je bila i najznačajnija prostorija koja se nalazi u novoj zgradi Druge ženske gimnazije – velika Svečana sala koja može da primi oko 1000 ljudi, a ako se i galerije uzmu u obzir – i više. Na jednoj strani dvorane nalazi se pokretna gvozdena pregrada koja spaja dvoranu i gimnazijsku kapelu – oltar Sv. Natalije – tako da se otvaranjem ovih vrata dvorana pretvara u crkvu. Osvećenje školske kapele izvršio je patrijarh Varnava u prisustvu kraljice Marije, ministra prosvete, predsednika Opštine, drugih zvaničnika, profesora i učenica, 1935. godine, i tom prilikom podsetio da su škola i crkva, naročito kod našeg naroda – nerazdvojne, da je to naš kamen temeljac i amanet koji nam je ostavio Sveti Sava i pozvao učenice da uče, poželevši im da njihova srca i duše budu prožeti hrišćanskim idealima i svešću naših majki, kraljica i Kosovke devojke. Tokom Drugog svetskog rata zgrada gimnazija je služila kao nemačka kasarna, a posle rata je bila Centar za obuku vezista JNA. Jedno vreme se u kapeli, posle oslobođenja, nalazio i ikonostas za zarobljeničku kapelu koji je izradio arhitekta i slikar Grigorije Samojlov, kao zarobljenik u logoru Badsulzi kod Buhenvalda. Pošto su ovaj ikonostas nove vlasti izbacile, jer je izgledao isuviše prkosno, ubrzo su i kapelu Sv. Natalije gotovo uništili tako što je freska prekrivena slojem maltera i prekrečena dok je ikonostas premešten u Crkvu Sv. Marka. Spoljašnji izgled crkve danas, foto: Elektrotehnička škola “Nikola Tesla”, Beograd Danas se u zgradi nekadašnje Druge ženske gimnazije nalazi Elektrotehnička škola Nikola Tesla, svečana sala se koristi kao fiskulturna sala, a kapela kao prostorija za vannastavne aktivnosti (radio-klub). Sama zgrada škole je svojom arhitektonsko-kulturnom i istorijskom vrednošću zaslužila status spomenika kulture (1964), a 1992. godine je proglašena za kulturno dobro grada Beograda. Marija Todorović http://www.avantartmagazin.com/zaboravljena-crkva-svete-natalije-mucenice-u-beogradu/
  22. Onima koji ne smeju da konzumiraju vino i hleb sa glutenom, katolička crkva preporučuje piće od ceđenog voća pod imenom "mustum" Vatikan je “presudio” – hleb za pričest ne može biti bezglutenski. Papa Franja je podsetio vernike da “telo Hristovo” nije bez glutena. Biskup Robert Sara iz Kongregacije za božansko bogosluženje i disciplinu Sakramenta objavio je pismo u kojem ga papa ovlašćuje da objavi precizne sastojke za hleb i vino koje se služi tokom pričešća. Telo Hristovo, blagosloveni hleb koji se daje katoličkim vernicima, mora sadržati male količine glutena, prema Vatikanu, dok vino mora biti napravljeno od neobrađenog grožđa. – Hleb koji je potpuno bez glutena je nevažeća materija za proslavu Evharistije – stoji u pismu koje je pročitano na Vatikanskom radiju. Dodaje se da je hleb sa minimalniom količinom glutena “jedina validna materija”. Onima koji ne smeju da konzumiraju vino i hleb sa glutenom, crkva preporučuje piće od ceđenog voća pod imenom “mustum”. Foto: Tanjug/AP Pismo je objavljeno zbog pojave bezglutenskih verskih hlebova u supermarketima i na internetu, a crkva preporučuje da se ovi hlebovi kupuju isključivo u objektima verskih zajednica. Da bi se uklonila bilo kakva sumnja u valjanost pitanja vezanih za Evharistiju, Robert Sara sugeriše vernicima da se obrate službenicima crkve koji će im dati smernice i garancije i sertifikate o predmetima vezanim za pričešće piše N1. Katolička crkve je 2003. godine propisala da verski hleb treba da sadrži “malu količinu” glutena. Kontaktirali smo i sveštenike iz srpske pravoslavne crkve da nam kažu da li nafora mora imati gluten. – Naša crkva nikada nije raspravljala o glutenu. Bitno je samo da je kvasni hleb, to jest nafora – rekao nam je otac Jovan. TELEGRAF
  23. Pitam se dokle će katolička Crkva da prećutkuje konstantna veličanja učesnika zločinačke NDH. Ovde više nije teološki problem, nego prosto moralni. Stvara se takva histerija u biću same Crkve da se više nikakvim načinom ne može izlečiti. Kakva ljubav prema Hristu, kakvo poštenje, kakva svetost? Jedno je kad političari greše i narod sa njima. Ali kada Crkva daje podršku samim ubicama i istrebljenju jednog naroda, Srba, gde je tu opravdanje? Kakva to histerija treba da postoji da se živi s time? Zar hrvati i katolici misle da će Srbi i njihovi saveznici prećutati i praviti se da je sve u redu? Čini mi se da niko uopšte ne zna ni šta radi. Kad bi barem Crkva stvarno imala uticaj na narod i odnose među narodima. Na čemu to zasnovati?
  24. Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати. Пречасном оцу Ивану уреднику православног сајта „Живе Речи Утехе“ Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања. Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем. Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа. После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“ Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја. Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао. „Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена. У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“ „Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“ Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“ „Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом. Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“ Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све. „Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди. Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га. После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“ Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео. На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле! Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима. Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан. Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло. „Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“ Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом. На св.Луку апостола свештеник Бобан Ристић 31.октобра 2011.г.
  25. Version 1.0.0

    67 downloads

    Црква је живот - протојереј Георгија Флоровски, изабране беседе и есеји
×
×
  • Create New...