Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Andrej'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Film govori o mladiću koji je preživeo kliničku smrt i prošao mitarstva. Video je svoje rođake u Raju i razgovarao sa njima. Boravio je u Paklu i gledao jeziva mučenja grešinka. Poklonio se Gospodu Isusu Hristosu. Molitvama Presvete Bogorodice i blagoslovom Gospoda, biva vraćen na Zemlju da još poživi i da se iskupi za prethodno učinjene smrtne grehove i da svima nama ispriča, šta je sve doživeo, kao opomenu i savet, kako da se popravljamo dok još imamo vremena. Dakle, da li smatramo da mitarstva zaista postoje ili je to samo neko ljudsko mudrovanje ? pozdrav!
  2. U poslednjih desetak godina, srpski sveštenici u Južnoj i Sjevernoj Americi, Kanadi i Južnoafričkoj Republici, preveli su iz katoličke u srpsku pravoslavnu vjeru na desetine hiljada ljudi. Samo u Gvatemali u pravoslavlje je prešlo na hiljade ljudi. Veliki doprinos tome dao je episkop Andrej Vujisić – stajalo je prije tri godine u saopštenja Sabora pravoslavne crkve Meksika, koja pokriva 22 zemlje sa preko 330 hramova. No, vladika Andrej je nedavno odlučio da sa čitavom svojom pastvom pređe u katolicizam. Njegovim prelaskom je osnovana prva Istočno-Katolička parohija u Porto Riku. Parohija Svetog Spiridona Porto Rika je primljena u potpuno opštenje sa Papom Franjom, tokom liturgije koju je služio Alberto Morales, vikar Rimokatoličke dijeceze San Huana. Andrej Vujisić je svojevremeno bio član Mitropolije crnogorsko-primorske. Potiče iz Morače, gde je rođen 1957. godine kao Zoran u porodici Vojislava i Sofije Vujisić. Iz Jugoslavije se odselio 1969. u Njemačku, odakle prelazi u Australiju i SAD. Završio je studije teologije u Ukrajinskoj bogosloviji, diplomirao lingvistiku na Univerzitetu u Finiksu i doktorirao praktičnu teologiju na Univerzitetu Južna Afrika. Zahvaljujući njegovom misionarstvu u katoličkoj Srednjoj i Južnoj Americi, pravoslavci su postali Gvatemalci i Meksikanci, koji vode porijeklo od Asteka i južnoameričkih Indijanaca, ali i mnogi Crnci iz JAR, Bocvane i Zambije. Kao rektor Pravoslavnog instituta svetog Đorđa Nazarenskog, sproveo je program stipendiranja mladih u 17 zemalja Južne Amerike, koji su potom postali pravoslavci. Jedan je od najobrazovanijih Srba u dijaspori. Autor je mnogih naučnih studija iz lingvistike, psihologije i teologije. Kao doktor nauka istražuje ulogu ekumenizma u hrišćanskom svijetu, a kao Srbin iz Crne Gore proučava ličnost vladike Rada, Petra Petrovića Njegoša i njegov srpski identitet. Izvor: Sedmica
  3. Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija. *Vaši filmovi, a posebno "Prinošenje žrtve" (kod nas preveden kao "Žrtvovanje" - prim. prev.) nameću pitanje međusobnog delovanja različitih izvora nadahnuća - s jedne strane hrišćanstvo, o čemu svedoči prisustvo molitve Oče naš, s druge prisustvo arhaičnog, neznabožačkog (kroz lik dobre veštice Marije). To zbunjuje... Jeste li Vi ili ne hrišćanski reditelj? - Mislim da nije tako važno znati da li ja delim ove ili one koncepcije ili predrasude neznabožaca, katolika, pravoslavaca ili prosto hrišćana. Važni su filmovi. Mislim da o delu treba suditi kao o celini a ne u njemu tražiti neizbežne protivurečnosti. Pojedinosti iz dela ne izražavaju uvek unutarnji umetnikov svet. Snimajući taj film bio sam ubeđen da on treba da se obrati različitim gledaocima. Bio sam sasvim mlad kada sam upitao oca: "Ima li Boga?" Genijalno mi je odgovorio: "Za onoga koji veruje - postoji. Za onoga ko ne veruje - ne." Time hoću da kažem da film može da bude različito shvaćen. (I treba da bude. Tako je zamišljen.) Na primer, oni koje zanimaju nadčulni aspekti ljudskih mogućnosti tražiće smisao ovog filma u odnosu poštara i veštice, ti likovi biće pokretači akcije. Vernici će obratiti pažnju na molitvu i zavet koji Aleksandar daje Bogu i za njih će se ceo film graditi oko te scene. Najzad, treća kategorija gledalaca - oni koji ni u šta ne veruju, misliće da je Aleksandar prosto bolestan, da je strah od rata poremetio njegovu psihu. Svaka kategorija gledalaca shvatiće film po svome. Mislim da gledaocu treba dati mogućnost da film tumači u skladu sa svojim unutarnjim svetom, a ne sa onim što bih ja mogao da mu nametnem. Jer moj cilj je pokazati život, njegovu tragičnu, dramatičnu sliku, dušu savremenog čoveka. Stanje produžene bezazlenosti *Ipak, svi ne shvataju istinsku veru vaših likova. Šta to oni u nju unose? Npr. šta je nedostajalo veri Aleksandra da bi izbegao ludilo? - A ko Vam je rekao da je Aleksandar sišao s uma? Mislim da se on od samog početka nalazi u teškom psihičkom stanju. On predstavlja po mom mišljenju određeni tip čoveka. Njegov unutarnji svet - svet koji odavno nije bio u crkvi, koji je možda vaspitavan u hrišćanskoj porodici (protestantskoj prirodno) ali koji ne veruje ortodoksno ili možda više uopšte ne veruje. Mogao bih da zamislim da se on oduševljava npr. Štajnerom, pitanjima antropozofskog karaktera... Njega bih sebi mogao da predstavim kao čoveka koji zna da se svet ne završava materijalnim životom i da postoji transcendentalni svet čije mu otkriće tek predstoji... A kada dođe nesreća, kada se oglasi užas katastrofe, on se u punoj saglasnosti s logikom svoga karaktera obraća Bogu, kao poslednjoj nadi. To je trenutak očajanja. *Stiče se utisak da vaši likovi tako uvek i ostaju na pragu istinskog duhovnog života, u stanju nekakve produžene bezazlenosti... - Istinskog duhovnog života nema. Čak i izbavljenje svetaca može da potakne sumnju. Za mene je Aleksandar srećan čovek jer uprkos tragediji koju preživljava nalazi veru. Čudno mi je da kažete da se on posle svega što je preživeo nalazi tek na pragu nečega... Jedino važno i teško u religioznim pitanjima je to... poverovati... *Ali u izvesnom smislu ta vera se graniči s apsurdom... - To je prirodno! Setite se Tertuliana. Mislim da je vernik pre svega onaj ko je spreman da žrtvuje sebe. Onaj ko sebe ne smatra zemljinim pupkom. Nesumnjivo je da je u očima ostalih Aleksandar izgnan ali je savršeno jasno da je spasen. *Mnogi su u "Prinošenju žrtve" primetili nekakvu bergmanovsku atmosferu. Priznajete li uticaj švedskog roditelja? Ili je to izazvano duhovnom klimom mesta na kome je film sniman? - Ako Bergman govori o Bogu to je samo da bi rekao da je Bog zaćutao, da ga više nema. To jest, među nama nema ničeg zajedničkog, naprotiv. To su površni kritičari, a ako oni tako govore to je zato što je glumac koji je igrao glavnu ulogu u mom filmu igrao i kod Bergmana ili što je u mom filmu švedski pejsaž. To znači da nisu razumeli ni Bergmana ni mene. Bergman je mnogo bliže Kirkegoru nego religiji. Kako je on sin protestantskog pastora, njegova reakcija mora da bude istoznačna. *Od svih vaših filmova čini se da je "Prinošenje žrtve" najteatralniji. Da li bi se po Vašem mišljenju neki delovi mogli igrati na sceni? - Ne razumem pitanje. Meni se, budali, čini da je "Prinošenje žrtve" moj najfilmičniji film. Mogućnost da se filmski siže takav kakav je prenese na scenu ne znači ništa. *Šta možete da kažete o glumcima koji igraju u Vašem filmu? - Glavne uloge bile su specijalno napisane za Erlanda Jozefsona i Alana Edvala. Ostali su došli kasnije... Film obično razara glumce. Koristi ih i ponižava. Vrlo sam zadovoljan što je Valeri Meres mogla da odigra tu malu ulogu. Sada profesionalci uviđaju da je ona mnogo bogatija od toga što je do sada pokazala. Praktično, sve je bilo jednostavno. Kako je Francuska filmu dala značajnu sumu novca jedna od klauzula ugovora o zajedničkoj produkciji predviđala je učešće jednog francuskog glumca, što je sasvim normalno. Predloženo mi je dvadesetak glumica, izabrao sam Meres. Ona je tačno odgovarala tipu likova Majola, koji sam tražio: seljanka s jakim karakterom, odlučna i vrlo čista. Veoma sam joj zahvalan za učešće u našem poslu. *Na kraju, zajedno sa kućom izgorelo je i drvo. Je li to za Vas bilo neočekivano? - U mojim filmovima nikada ništa nije neočekivano. Zašto drvo gori zajedno sa kućom... Ako bi izgorela samo kuća to bi bio samo običan filmski požar kakvih smo videli mnogo. Povratak potencijalnog samoubice *Vaš junak u "Nostalgiji" kaže da bi ljudi sada trebalo da grade piramide. Recite na kakve piramide ste mislili? - Čovek treba da teži duhovnoj veličini, dužan je da za sobom ostavi stvari koje će drugi tumačiti hiljadama godina, a ne ruine koje će se spominjati samo kada je reč o katastrofama... U svakom slučaju ne Černobil nego nešto suprotno njemu. *Rekli ste da Vas oduševljava Breson. Zar on nije Vaša suprotnost? Breson seče kadar i samo se uzgred dotiče nekih suštinskih pitanja... - Ja zaista smatram Bresona najboljim rediteljem na svetu. Duboko ga uvažavam. Istina, među nama ne vidim opšte dodirne tačke. On može da reže kadar, što ja sebi ne mogu da dozvolim. Za mene je to kao da ubijam živo biće. Ispričali su mi da je jedan od Bresonovih prijatelja, sa samoubilačkim sklonostima, pošto je pogledao "Prinošenje žrtve" i proveo dva sata u stanju samoposmatranja, rekao Bresonu da je ponovo poželeo da živi. To je za mene važnije od mišljenja kritike. Isto se to dogodilo posle "Ivanovog detinjstva". Neki kriminalac iz Gulaga mi je napisao da je video moj film, da je doživeo unutrašnji preobražaj i da se prestupničkom životu više neće vratiti. *Zašto su u Vašim filmovima česte scene levitacije, tela koje isparava? - Postoje stvari koje su filmičnije, fotogeničnije od drugih. U tom smislu za mene ie veoma važna voda. Voda živi, duboka je, kreće se, menja se, odražava kao ogledalo, u njoj se može utopiti, ona se može piti, njom se može umivati. Vi ste sigurno čuli da je sva voda na Zemlji samo jedan molekul. Voda monada. Sviđa mi se da zamislim čoveka koji levitira... Nalazim da je to ispunjenje smisla. Ako me bilo ko pita zašto se u mom poslednjem filmu Marija i Aleksandar dižu u vazduh odgovoriću: "Zato što je Marija veštica". Ako me to isto upita čovek sa poetskim senzibilitetom odgovoriću: "Zato što je ljubav za Aleksandra i Mariju nešto sasvim različito od toga što je za onoga ko je napravio "37,2 ujutro". Ljubav - viši izraz međusobnog razumevanja - koju naravno samo prikazivanje polnog akta ne može da izrazi. Zašto ne bismo snimali parenje bikova i krava u polju. Danas svi misle da je cenzura kriva za to što na ekranu nema "ljubavi". A do sada je pokazivan polni čin a ne ljubav. Za svakog čoveka, svaki par - taj čin je jedinstven. Kada ga pokazuje na filmu, to ne može a da ne ponizi one koji vole. *Da li postoji razlika između Aleksandrovog kolebanja kada ide prema Marijinoj kući - kolebanju vere i Marijinom kolebanju da spava s Aleksandrom - kolebanju ljubavi? - Jedini način da se pokaže iskrenost tih likova bio je savladati nemogućnost a priori da među njima dođe do odnosa. Zbog toga su oni morali da nadjačaju svoje razlike... *Kako ste osećali razvoj Vašeg dela dok ste snimali "Prinošenje žrtve"? - Ako govorimo o dubini mog pronicanja u svet savremenog čoveka mislim da mi je to bolje pošlo za rukom nego u prethodnim filmovima. Ali mislim da je "Nostalgija" kao umetničko, poetsko delo iznad "Prinošenja žrtve". Jer se "Nostalgija" ni na šta ne oslanja, ona postoji kao poetska slika, dok se "Prinošenje žrtve" zasniva na klasičnoj dramaturgiji. Zbog toga mi je "Nostalgija" bliža. Uvek sam se divio Bresonu zbog duha doslednosti, međusobne povezanosti njegovih filmova. Nije slučajno što se u "Prinošenju žrtve" pojavljuje ideja o doslednosti: svakog jutra napuniti čašu vodom, diskusija o sistemu itd. To je za mene veoma važno. Mrzim da se predajem volji slučaja. Ni poetski, bezazleni kadar nije tu slučajno. * "Stalker" se čini bliskijim "Prinošenju žrtve"? - Da. Za mene je "Prinošenje žrtve" moj najdosledniji film. Duh doslednosti zbog koga možete pomeriti pameću. Zato se "Prinošenje žrtve" ne može porediti sa drugim mojim filmovima. Crkva traži miran život *Zašto će junak jednog od Vaših budućih filmova biti sveti Antonije? - Sada je važno da proučim, da proanaliziram konflikt koji je oduvek zanimao ljudski um: šta je to svetost - a šta je to greh? Zar je tako dobro biti svetac? S pravoslavne tačke gledišta zajedništvo je veoma važan aspekt za poimanje crkve. Za pravoslavne, crkva je zajedništvo ljudi koje ujedinjuje ista vera, ista osećanja. A kada svetac sve napušta za pustinju - za čim on to ide? Radi spasenja. A gde su tu ostali? To pitanje odnosa učešća u životu, sa ostalima i ličnog spasenja me veoma zanima. *Zašto ste izabrali Antonija? - To je mogao da bude i neko drugi... Najvažnije za mene je drama čoveka koji je dužan da plati troškove ravnoteže između duhovnog i materijalnog života. *A zašto Jevanđelje po Štajneru kao drugi mogući siže? - Štajnera nisam ja odabrao. Predlažu mi da o njemu napravnim film. Ja još nisam ni u šta uveren. Mene mnogo više interesuju ljudi koji traže izlaz, rešenje. Taj koji kaže da je našao, čini mi se negde laže. *Zašto hoćete da snimate film o E.T.A. Hofmanu? - Vrlo rado bih govorio o romantizmu uopšte. Ako se sećate priče o životu i smrti Klaista i njegove neveste onda razumete o čemu govorim. Romantičari su ljudi koji su uvek pokušali da život vide ne onakvim kakav je. Najstrašnije za njih je rutina, bivstvovanje po navici, odnos prema životu kao prema nečemu što je jednom za svagda ustanovljeno. Romantičari nisu borci. Njih ubijaju himere koje su sami sazdali. Vrlo je opasan romantizam kao pogled na život, kada se individualni talenat smatra nečim najvažnijim. Ima važnijih stvari... *Kakvi su Vaši konkretni odnosi sa Pravoslavnom crkvom? Konkretno, vrlo su teški! Ranije sam živeo u SSSR-u. Potom sam došao u Italiju, a sada živim u Francuskoj. Na žalost nisam imao mogućnosti da održavam normalne, postojane odnose sa crkvom. U Firenci u crkvi služi Grk ili Italijan, nema ruskog sveštenika. To je pravoslavna crkva ali grčka ili neka druga. Važniji sastanak koji me duboko porazio bio je moj susret u Londonu sa vladikom Antonijem Blumom. Odnosi s Crkvom zahtevaju miran, stabilan život a ja se sada osećam kao pod ruševinama posle bombardovanja. Pre svega treba urediti život. Sada je od mene to teško tražiti. *Priča se da je Lunačarski, pisac, član Partije, podvukao religiozni karakter revolucije od 1917. Šta Vi na to kažete? - Kada je on to rekao!? Kakve gluposti! Možda da bi opravdao svoje ushićenje revolucijom! Ja ne mislim da je on to rekao ali kada im je bila potrebna popularnost oni su ustvrđivali i priznavali šta hoćete. *Izgleda da ste toliko očarani Apokalipsom da biste hteli da požurite njen dolazak? - Apokalipsa se ne dešava iznenada. Ona je odavno počela, možda je već na samom kraju. Prosto gledam dokle smo stigli... A kako je Apokalipsa Knjiga kraja, tužne misli dolaze same. Kao Černobil. *Olivije Kleman objašnjava u svojoj knjizi "Mistici" da je Fedorov hteo da, po tradiciji, lični asketizam postane kolektivni, što bi u potpunosti promenilo kulturu. Šta Vi o tome mislite? - Askeza ne može da upravlja svetom. To je apsurd. I uopšte problem razvitka. Čemu su poslužile 4000g. civilizacije koje su dovele tako katastrofalnim rezultatima. Pre 2000 godina bila je potrebna Golgota da bi vratila čoveka na pravi put. Ali ljudi nisu na sebe uzeli tu odgovornost. Razumem da je bolno misliti da to nije dovelo nigde. Kada bi se rodila nada! Samo da li je ostalo vremena. *Čitate Berđajeva. Smatrate li sebe njegovim nastavljačem? - Nikako. Ne delim mnoga od njegovih mišljenja. On ponekad postavlja sebe iznad problema kao da ih je već rešio. Razumem da to nije bolje od poetske figure. A filozofi su uvek pesnici. Sve znati nije moguće, nadam se. *Jednako hrišćani govore da je u Hristu spas... - Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ... ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija. *Kako tumačite rečenicu Dostojevskog "Lepota će spasiti svet"? - Naravno, ne dosledno. Mnogo je bilo ocena toga, često vulgarnih. Naravno, kada je Dostojevski govorio o lepoti - pod tim je podrazumevao duhovnu celovitost. Govorio je o knezu Miškinu ili Rogožinu, ali nikako o lepoti Nastasje Filipovne koja je bila kako znamo dosta vulgarna. *Rekli ste da je važno da čovek bude tvorac kao Tvorac? - To je i važno i nije. Za mene je to kao disati. *Razlikujete li Vi umetnika od monaha i sveca? - To su potpuno različiti putevi. Svetac, monah odriče se stvaralaštva jer ne učestvuje u životu. Barjak sveca i monaha je to neučestvovanje. To podseća na istočnjački budistički prilaz. Ali umetnik, jadni umetnik dospeva, nalazi se u zbrci događaja, odakle mu je teško da se izbavi. Mada takođe znamo za primer francuskog pesnika Remboa koji je odbio da bude pesnik. Takvih nema mnogo. Prema monahu osećam izvesnu samilost jer on živi kroz sebe. Kod umetnika postoji tendencija ka dekoncentraciji, grešenju, brljanju, on reskira svoju dušu. Ne može se reći da su svetac i poeta - anđeo i đavo. Čovek dolazi u različite situacije. Svetac će biti spašen, umetnik možda da, a možda ne. U tom smislu ostaje jedino vera u Blagodet koja će vas se možda dotaći. Herman Hese je rekao da je celog života težio svetosti i da je samim tim bio grešnik. Tako ostaje da se može računati samo na Blagodet. Ne mogu biti dosledan, eto, to to znači. Između sveca i umetnika postoji paralela ali razlike su velike... Najvažnije je živeti ispravno. Pokušavati ići ka svetosti ili tražiti svoj spas. Spasavati samoga sebe ili težiti stvaranju bolje duhovne atmosfere za ceo svet. Ko zna koliko nam vremena još ostaje. Treba živeti znajući da ćemo možda već sutra Bogu predati dušu. Hteo bih da kažem da mi postavljate pitanja kojima su mnogi geniji posvetili ceo život. O tome bih hteo da govorim u filmu o svetom Antoniju, razumeti i objasniti taj čoveku neizdrživ problem. Na kraju umreti ili ne umreti nije problem, svi ćemo umreti - zajedno ili jedan po jedan... Samo to ne znači da, znajući to, treba postati cinik. Razgovarao: Charles de Brantes Obrada: Yugopapir (La France Catholique, jun 1986 / Duga, januar 1987.) https://www.xxzmagazin.com/stvarati-bolju-duhovnu-atmosferu-za-ceo-svet
  4. Jedni je traže, drugi se plaše nje. Za prve je ona vazduh, a za druge sud. Ona je retka gošća u našim domovima, ali bez nje duša ne može da sazri i da odraste. Svoj sopstveni glas možemo čuti samo u njoj. Govorimo o tišini. U godinama kad je sunce svetlelo jače i kad su boje života, čak i u bljuzgavom proleću ili u hladnoj jeseni, izgledale sočnije nego sad, ukratko – u detinjstvu, u svim novinama i časopisima svako malo su objavljivane rubrike pod nazivom „Njihovi običaji“. Jasno se sećam da je jednom u takvoj rubrici objavljen članak o tome kako se na tokijskim ulicama prepunim smoga prodaje kiseonik. Ljudi prilaze automatima, isto kao mi, po navici ubacuju novčić i dobijaju pravo – ne na čašu gaziranog napitka, već na udah čistog vazduha. Dalje je bilo reči o tome da se Meksiko, Njujork, Tokio i niz drugih gradova guše u izduvnim gasovima i fabričkom dimu, o tome kako ljudi na Zapadu danas kupuju ono što su svi ranije mogli da koriste besplatno i u neograničenim količinama. Mnogo vode je proteklo od tada. Njihovi običaji su postali naši. I mi se gušimo, iako još ne kupujemo svež vazduh. Onu crticu sam zapamtio zato što se u njoj jasno vidi tendencija našeg života – deficit običnog, nedostatak onoga bez čega život postaje nemoguć. Bez prijateljstva, ljubavi i opštenja se ne može preživeti. Ako smo naučili da se snalazimo bez toga, to još uvek nije život, već tavorenje. Milioni ljudi bi se osušili bez ljubavi, na stotine hiljada ne poznaju obično i pravo prijateljstvo, na hiljade je vezalo omču ili skočilo sa balkona zato što nisu imali nešto s nekim da podele – nije bilo opštenja. Opštenje je samo primer. Ali nije to ono što nas sad zanima. Zanimaju nas tišina i samoća.
  5. zslavo

    Episkop Andrej i Vasilije.jpg

  6. Version 1.0.0

    5 downloads

    Владика Андреј поје док је био ковиљски монах. Фантастично! ЛИНК ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ
  7. Guest

    Свети апостол Андреј Првозвани

    У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву. Тропар (глас 4): Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.
  8. За време, док је Бог (према нашој упорној и више пута поновљеној молби) отсуствовао из наших живота, десила нам се невоља. Наша болест је постала тако тешка, да нас је требало лечити од последица пада у грех - од труљења, распада и смрти. Христос жели да спасе целог човека. Не само душу, него човека као сложено биће: и душу и тело. Управо ту сложеност треба сачувати заувек. Православље сматра да све што чини човека, треба да уђе у Царство Божије, да буде овековечено, обожено, заувек сједињено са Богом. Не само душа, него и тело, треба да уђе у Царство Божије. Код нас је све болесно: и моја свест, и мој ум, и душа моја, а мој дух је немоћан; тим више, моје тело је болесно. И зато Православље проповеда васцело преображење. Ако је све у човеку болесно, треба све спасити, то значи, треба све лечити. И Христос, Који је Лекар душа и тела наших, нуди нам различите лекове за наше многобројне ране. Разболео се ум наш, измишљамо најчудовишније теорије, убеђујући себе, да Бога нема, да смо настали од амеба...Христос лечи наш ум. Чиме? – Својим непогрешивим Божанским учењем. Разболело се срце наше: постало је становиште и извор многих чудних утицаја. Христос лечи и ту духовну болест: Примите Духа Светога (Јн. 20, 22). Престали сте да волите? Остаћете у љубави Мојој (Јн. 15, 10). Изгубили сте миран живот и његово радосно прихватање? Мир Мој дајем вам… да би радост ваша била савршена (Јн. 14, 27; 16, 24). Болесно је и тело наше: оно није способно да живи са Богом. И на земљи траје око 80 година.Није способно да проживи вечност у Царству Божијем. Телесно треба лечити одговарајућим, тј. телесним. Зато нам Господ даје Своје Тело, да би исцелио наше тело, да би га научио да живи у Божанској средини у Божанском испуњењу: Исус је узео хлеб и, благословивши, преломио и деливши ученицима рекао: Узмите једите; ово је Тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28) Христос чини са нама слично као што чини савремена медицина. Наше грехове и страсти Он узима ка Себи (никако се не приближавајући ка њима), у Себи исцељује, испуњава Божанственошћу, Вечношћу, Бесмртношћу, и Своје човечије Тело, које је већ прошло кроз смрт и васкрснуће, враћа нам, Своју човечанску Крв, испуњену Божанским струјама, Он улива у нас, да би смо у себи носили зачетак Васкрсења и суделовали у Вечности. Узевши у Себе нашу бит, Спаситељ је учинио нашу бол Својом. Смрт човека је крај његовог живота. Христово Васкрсење је крај смрти: „Смрћу, смрт уништи.“ И све то, што је плод те боли, тог сусрета са смрћу жели да нам да. Тај плод је – причешће Његовом Крвљу и Његовим Телом, које нам Он даје, када је већ Васкрсао. Значи, евхаристија је, не само причешће Телом Христовим, него и причешће васкрслим телом, које је савладало смрт. Може ли се бити хришћанин, не примајући тај Дар? Не примајући Његову Крв, коју је пролио ради тога, да би смо ми васкрсли? То се може рећи и другачије, једноставним питањем: „Да ли Христос целог Себе даје људима, или само делимично...?“ – Целог. Христос је Богочовек. Не само Бог, него и Човек. То значи, да нам Христос даје пуноћу Свог Божанства и Своје телесности. И зато Он каже: Пијте јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28) Шта онда значи бити хришћанин? Бити хришћанин – значи примити све те Дарове, које нам је Христос донео. Христос није извиђач, који је са небеса долетео и одлетео, а овде се ништа није десило. Христос – није проповедник, који је дошао да нам исприча неколико прича, а затим отишао. Христос је Спаситељ. Он нас тражи, да би нас спасио, заштитио, и то спасење које нам носи, дешава се кроз Његов Жртвени Крст. Ђакон Андреј Курајев Причешће - радосна вест за тело Превод за Поуке.орг - Сова
  9. Guest

    Шта је ново у новој години?

    Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов 29 / 12 / 2012 Извор: Православије.ру
  10. Вашој пажњи нудимо беседу с митрополитом Самтависким и Горијским Андрејем (Гвазавом), председником Синодалне комисије за истраживање моралних прекршаја међу клирицима и чланом других Синодалних комисија, који дуго година познаје Свјатејшег Патријарха Илију и који је спреман да подели с нама своје успомене. Святейший Католикос-Патриарх всея Грузии Илия II – Ваше Високопреосвештенство, благословите. Захваљујемо Вам се због тога што сте пристали да попричате с нама о тако дивном човеку као што је Његова Светост Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II. Он је јако много учинио за Цркву у Грузији. Шта мислите, како му је то пошло за руком? – Желео бих да поздравим читаоце сајта Православие.Ru и да им честитам предстојећи празник Светог Христовог Рођења и нову годину, да свима пожелим Божију милост, радост и добро здравље. Ова година је јубиларна за нашу Цркву и за нашег Свјатејшег Патријарха-Католикоса целе Грузије Илију II, пошто се 25. децембра навршава 35 година од дана његове интронизације, а 4. јануара 2013. године – 80 година од његовог рођења. Године свог служења Свјатејши је назвао „сунчаном ноћи“. Он каже да су то биле тешке године, године искушења, и да га нису подржавале милост Божија и љубав људи, било би му тешко да све то савлада. Святейший Католикос-Патриарх всея Грузии Илия II и митрополит Самтависский и Горийский Андрей (Гвазава) Имао сам среће да извесно време живим у Патријаршијској резиденцији у Тбилисију, где сам својим очима могао да видим како живи Његова Светост. Свако јутро је започињао молебаном упућеном свецу који се тог дана слави и свако вече се молио на вечерњем богослужењу. Кад је у Патријаршији уређен храм светог Илије Пророка, Његова Светост је сваког дана присуствовао литургији, коју су служили свештеници који тамо живе. Сећам се његовог дубоког молитвеног расположења. За време службе Патријарх је увек помињао велики број људи из свог поменика. Без обзира на то колико се касно би се вратио и колико уморан да је био (на пример, после повратка из иностранства) увек је ишао у храм и обављао вечерње правило, увек је приносио благодарење Господу и тек после тога би дозволио себи да се одмори. Ово молитвено расположење се осећа у свим речима и делима Патријарха, чак и у самој згради Патријаршије. Његова Светост није пропуштао ниједну службу, на празнике и недељом је увек сам служио литургију и позивао је све свештенослужитеље и монахе да воле богослужење, да га врше са страхом Божјим, исправно и с дубоким страхопоштовањем. У резиденцији Патријарха увек има много народа, посебно у празничне дане. Пријеми се одвијају од ујутру до касно увече. Ми, млади архијереји, често осећамо умор пред крај дана, посебно ако тог дана има много дешавања, а Католикос-Патријарх, без обзира на године, бодро стоји на ногама, дочекује свакога ко дође, свима се осмехује и ниједним гестом не одаје умор, бригу или терет. Радост која постоји у њему преноси се на све људе који код њега долазе. То је јединствена особина: поред њега човек бива миран, спокојан и радостан. И то не осећамо само ми, духовна деца Цркве, већ и људи који долазе код њега у различите званичне посете: чланови владе, парламента и гости из иностранства. Мир који постоји у Патријарху разлива се око њега, дотиче се срца свих људи који се налазе поред њега. Родителя Патриарха Георгий и Нато (Наталья) Шиолашвили с сыновьями Теймуразом, Шотой и Виктором. 1932 год. Његова Светост је скоро цео живот (ако се изузму године школовања) провео под окриљем Свете Цркве. Од раног детињства је долазио у храм. Његови родитељи су били верујући људи, саградили су храм у част свете Нине у Владикавказу. С 18 година се Ираклије – такво име је Патријарх носио до пострига, - уписао у богословску школу, а затим и на факултет у Сергијевом Посаду, студирао је у обитељи преподобног Сергија Радоњешког. Црква је за њега постала живот и сам је сав свој живот посветио служењу Цркви. Заједно са својом Црквом и са својим народом он је прошао све недаће комунистичког режима, сву тежину првих година независне Грузије, тешкоће 90-их година и грађанског рата. Његова Светост Патријарх је својим примером, својом речју, а што је главно, својом добротом и добрим делима подржавао народ Грузије. Доброту Патријарха је осетило на хиљаде људи: он је помагао породицама погинулих за време догађаја у Цхинвали, у Абхазији, породицама погинулих у грађанском рату, људима који су остали без хранитеља – удовицама, сирочади, старцима, и уопште свим људима који су једноставно доспели у невољу, који су се нашли у затвору. Његова доброта и милост обухватају целу Грузију. Свјатејши Патријарх Илија је отац грузијског народа, он ужива највиши ауторитет у нашој земљи. Овај ауторитет се гради на вери у Бога и на врлинама. Његова Светост је увек истицао да је власт Цркве – небеска, а не земаљска власт, да се Црква залаже само за то да људи виде лепоту Божију, да осете милост Творца према људима и да пожеле да опште с Богом. Ево на шта је позвана Црква. Њен главни задатак се не састоји у томе да се сакупљају земаљска блага, па чак ни да се граде многобројни храмови и манастири, већ у томе да се обнављају људске душе. Патријарх увек подсећа на то младе свештенослужитеље. Ауторитет Свјатејшег је одавно превазишао границе наше земље. Њега људи не поштују само као црквеног прегаоца који увек позива на мир, међусобно поштовање и љубав, већ и као врло талентованог човека, иконописца и композитора. Написао је мноштво црквених и симфонијских дела – дивних образаца класичне музичке уметности. Његова особина да ствара, да ствара лепо и вредно, испољава се у свему. Све је око њега обавијено лепотом, љубављу и препородом људских душа. Оцена дела Свјатејшег тек предстоји. А ми смо једноставно срећни што живимо у исто време с овим великим човеком, што радимо заједно с њим на обнављању Грузијске Цркве и грузијске државе. Захвални смо Патријарху за то што нам је ово омогућио пошто је све садашње чланове Светог Синода Грузијске Православне Цркве лично рукоположио Патријарх Илија II. – Постоји пословица: „Човек постаје велик онда кад има великог учитеља.“ Ви сте врло блиски Патријарху и вероватно знате кога он сматра својим учитељима и духовним наставницима. – Његова Светост много говори о људима с којима је био у духовном општењу, сећа се својих учитеља из средње богословске школе и с факултета – ректора и педагога. Често се сећа архимандрита Шија (Дзиздаве) из Теклатског манастира и свјатејших патријараха – грузијских Калистрата и Јефрема и московског Алексија I, митрополита Зиновија, архимандрита Серафима (Романцева) који је служио у Сухумију, схиархимандрита Виталија и других свештенослужитеља. Међу њима су били и његови непосредни наставници и они на чијем се примерима изграђивао. Ови људи су имали велики утицај на његово духовно узрастање и од њих је попримио врлине: њихову мудрост, трпљење, молитвеност, милосрђе, начин општења с људима. Сад све то несебично преноси нама. – Да ли сте доживели неке занимљиве догађаје везане за Патријарха Илију II? – Има их много. Испричаћу само један случај. Једном сам као обичан монах послат у Патријаршију неким послом. То је било оних година док се Патријаршија градила. Довезли смо кипарисе, управо оне који сад расту у дворишту. Требало је да се посаде. Ишао сам по дворишту, а у глави су ми се ројиле лоше мисли. И одједном ми је пришао искушеник и рекао: „Његова Светост каже: „Монах хода по дворишту, лоше су му мисли у глави, позовите га нека вам помогне да посадите кипарисе.“ – Значи, прочитао је Ваше мисли? – Не знам како се то десило, али се тога јако добро сећам. Бодбе. 1990 год – А да ли можете да се сетите неке литургије коју сте служили са Свјатејшим? – У акатисту „Слава Богу за све“, који је написао митрополит Трифон постоје речи: благодарим Ти, Господе, за благодатне осећаје и дивну лакоћу коју осећамо за време богослужења, то и јесте дотицање наших душа благодаћу Твојом. И ова благодат се осећа кад литургију служи Његова Светост Патријарх Илија II. – Сви Грузијци знају песму коју је написао Патријарх Илија: „Уморио сам се, уморио. Дођи код мене, Господе!“ Да ли знате кад ју је и којим поводом написао? – Ова песма је написана за време његовог служења у Батумију. Батуми. 1980 год Свјатејши је говорио да је то био тежак период у његовом животу. Не знам у вези с којим конкретним догађајем је написана ова песма. Знам само Патријархове речи: „Кад се уморите, кад осетите тежину и безизлазност, отпевајте ову песму и Господ ће вам помоћи.“ – Ваше Високопреосвештеноство, владико Андреје, захваљујемо Вам се на разговору. Шта бисте могли лично да пожелите Његовој Светости Патријарху Илији поводом његовог јубилеја? – Пре свега бих нашем Католикосу-Патријарху пожелео здравље и дуг живот. Потребан је свима нама: и Цркви и народу. Ако неко не схвата значај који Свјатејши има у савременој историји Грузије, рећи ћу вам да је Патријарх Илија човек који око себе обједињује све људе у Грузији, без обзира на њихову вероисповест и националност. А још бих свима нама пожелео да чујемо, схватимо и испунимо речи Патријарха. 26 / 12 / 2012 Извор: Православије.ру
  11. Његовој Свесветости је саслуживао велики број архијереја из разних крајева света. Овом свечаном и значајном догађају присуствовали су представници државе Грчке, дипломатског кора, и велики број верника из земље и иностранства. У складу са традиционалном праксом и блиским односима двеју Цркава, прослави је присуствовала и званична делегација Папе римског и Римокатоличке Цркве, на челу са Кардиналом Куртом Кохом, председником Папског већа за унапређење хришћанског јединства. Извор: Васељенска патријаршија СПЦ
  12. Његову Светост и званичну делегацију у Каиру је дочекао Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке господин Теодор II у пратњи Преосвећеног Епископа нитријског господина Никодима, Патријарховог заменика у Каиру, после чега су се упутили ка древном и историјском манастиру Светог Георгија, где су их свечано дочекали игуман-Преосвећени Епископ вавилонски господин Нифон са свештеним клиром. После свечане доксологије, Блажењејши Патријарх александријски је надахнутом беседом пожелео срдачну добродошлицу Његовој Светости Патријарху српском господину Иринеју у којој је истакао да ова посета Патријарха српског не значи само уобичајени дијалог између две помесне Православне Цркве већ израз искрене и дубоке братске љубави у Христу, јединства, саосећајности и духовне радости. ,,Господ нека Вас снажи у наставку Ваше крсноваскрсне првосвештеничке службе, на корист и напредак верног српског народа“, рекао је Блажењејши Патријарх александријски у свом првом обраћању Његовој Светости Патријарху српском. У послеподневним часовима истога дана, два Првојерарха, са члановима делегацијâ, упутили су се ка Александрији, древном седишту Патријарахâ александријских. У суботу, 6. октобра 2012. године, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј је имао посебан сусрет са Његовим Блаженством Патријархом александријским и све Африке господином Теодором, у древном седишту Патријаршије. Том приликом Свјатјеши је имао прилику да посети Патријарашки двор, библиотеку и александријски манастир Светог Саве Освећеног, при којем је отворена и школа Александријске Патријаршије ,,Свети Атанасије“. Свјатјеши је посетио и чувену александријску библиотеку. Истога дана, Његова Светост се састао и са високим функционерима Републике Грчке у Александрији. У поподневним часовима, Свјатјејши, са осталим члановима делегације Српске Цркве, присуствовао је свечаном вечерњем богослужењу у Саборном храму посвећеном Благовестима Пресвете Богородице. У недељу 7. октобра 2012. године, служена је света саборна архијерејска Литургија, уз саслуживање два Поглавара, Блажењејшег Патријарха александријског и све Африке господина Теодора и Свјатјејшег Патријарха српског господина Иринеја. После свете архијерејске Литургије уследило је празнично сабрање у патријаршијским просторијама и том приликом Блажењејши Патријарх александријски и Свјатјеши Патријарх српски, по већ устаљеној пракси приликом мирних посета Поглаварâ, разменили су дарове који символишу две црквене катедре. Беседе обојице Патријараха, изговорене том приликом, објавићемо ускоро. Јереј Владимир Вранић Извор: СПЦ
  13. Пријему је присуствовао и Преосвећени Епископ ремезијански г. Андреј, викар патријарха српског.
  14. Преосвећеном су саслуживали протојереј-ставрофор Дане Поповић из Сакрамента, Калифорнија; протојереј-ставрофор Часлав Маринковић; протођакон Дамјан Божић, ђакон београдске Саборне цркве; и ђакон Саво Топаловић. На светој Литургији певао је хор храма светог Георгија којим је дириговала Бисерка Васић. После причешћа верног народа, Владика је беседио и пренео благослов Патријарха српског г. Иринеја. Након свете Литургије, старешина храма протојереј-ставрофор Славко Божић захвалио се Епископу Андреју на благослову, посети и поучној беседи. Извор: СПЦ
×
×
  • Create New...