Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '21.'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење. Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога. По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно. Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе. Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало. Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења. Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“. Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима. Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом. Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве. Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама. Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез. Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем. Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове. Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности. На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском). Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће. Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну. Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима. Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим. Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора. Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати. Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту (Wycliffe College, University of Toronto) Извор: Светосавље
  2. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка братски Вас позивају на Свету литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу и Велики црквено-народни сабор, да се заједнички Богу помолимо и саборно подигнемо глас против вапијуће неправде, која се жели наметнути нашој Цркви, под видом Закона о слободи вјере. Субота, 21. децембар у 9 часова.
  3. Version 1.0.0

    16 downloads

    архимандрит Рафаил Карелин
  4. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије најавио је данас да заједно са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, свештенством Митрополије и другим епархијама које су присутне у Црној Гори, 21. децембра организује велик Предбожићни народни сабор који ће се одржати у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. По његовим ријечима на овај начин православни вјерници и Црква још једном желе да скрену пажњу домаћој и страној јавности на неправду којој су изложени, као и да потврде спремност да ће своје светиње бранити, ако буде требало и својим животима. „Не можемо допустити да се наша вјера прља и понижава, да се газе завјештања наших Светих предака“, поручио је владика Јоаникије у манастиру Ђурђеви Ступови гдје је на празник Светог мученика Платона, 1. децембра, служио Свету архијерејску литургију. Владици је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. У архипастирској бесједи Преосвећени Епископ Јоаникије сабранима је саопштио резултате које је Црква постигла у заштити својих права код државе Црне Горе. По ријечима владике Јоаникија „у правном смислу, апсолутно, потпуно и до краја, је разобличена зла намјера, манифестована, најприје, кроз Нацрт закона о слободи вјере, потом кроз Предлог закона о слободи вјере“, али то, сматра он, није био Нацрт, нити Предлог закона о слободи вјере, него план нове отимачине црквене земље и храмова Божјих. „Хтјела је наша власт, ја у овом случају не поистовјећујем државу и власт, ми државу поштујемо, поштујемо и власт коју је овај народ изабрао, али смо дужни пред и Богом, и пред свијетом, и пред државом и пред потомством, да бранимо своја права. Без обзира што је на идејном плану, на плану науке и струке, власт потпуно разобличена, она има намјеру да тај закон спроведе“, рекао је Његово преосвештенство. Подсјетио је да је исту намјеру власт имала и љетос, али је, како је казао, зауставио велики Тројчиндански народни скуп у Подгорици. „Том приликом смо заједнички као архијереји, свештеници, монаси, монахиње, вјерујући народ, и старо и младо, заједно, једним устима подигли глас против неправде. То је скренуло пажњу домаће, а посебно иностране јавности Европе, па чак и Америке, гдје се културни, цивилизовани свијет чуди како неко може Српској православној цркви, која слави 800 година од утемељења, данас одузимати храмове и принуђавати је да се региструје као секта, као нека новооснована вјерска заједница, да тиме поништи своју историју и све што је радила кроз ових 800 година“, навео је Преосвећени Епископ. Запитао је како је могуће да се у једној држави дају сва права путем уговора католичкој Цркви, исламској и јеврејској заједници. Са њима је држава потписала уговоре и гарантује им све, а православну Цркву, као најбројнију у Црној Гори и која је стварала ову државу, понижава и доводи у неравноправан положај у односу на претходно поменуте. „Хтјела је наша власт да се пред свијетом покаже како је демократски расположена, да поштује вјере, његује хармонију међу вјерама и како су све вјере равноправне, па је са овим трима потписала, ето, Јеврејска заједница се у Црној Гори први пут сад појављује и свечано се потписује са њом уговор, и нека, нека потписују. Дакле, хтјела је пред свима, пред Западом, и пред Истоком исламским и пред Јеврејима, да се покаже као веома отворена и благонаклона и да тиме прикрије злу намјеру према СПЦ“, оцијенио је владика Јоаникије. По његовим ријечима, ових дана, одржан је састанак на коме, ако је ријеч о принципима, о праву, о правди, континуитету православне вјере, која је у Црној Гори толико убједљива и свуда присутна, представници власти нијесу имали шта да кажу. „Међутим, још више су упорни да спроведу своју намјеру као и остало што су спровели. Како год било, ми се, ако имамо вјере и образа, томе морамо супроставити. Као што су то и наши преци радили. Морамо чувати своју вјеру, и своје храмове, своје светиње. О томе се ради. Није ово никаква борба наша против државе. То је лаж! Ово је борба против неправде! Нападнути смо, морамо се бранити и то нам свако у свијету одобрава, да се бранимо свим могућим цивилизованим и културним средствима. Ми се тако и понашамо“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Преосвећени Епископ је устврдио да у свему овоме постоји још једна зла намјера за шта, како је навео, има доказе. Припремљени закон, напоменуо је он, неће моћи да се примјењује, без обзира да ли ће проћи или не, али то властима није много ни важно. „Само да прође, било како, да би помогли шиптарима на Косову и Метохији да, по истом принципу, донесу закон којим би одузели све светиње СПЦ и приписали шиптарима, на квази-државу. Ево, нека ме било ко демантује, спреман сам за ове ријечи да одговарам. Ово су тешке ријечи, али нека ме демантују за ово. О томе се ради и зато још једном морамо скренути пажњу. Прошли скуп у Подгорици, који је био масован, и овај у Никшићу треба да буде, такође, је скренуо пажњу Европе, па је дошло десетак дипломата, дали су врло позитивне изјаве. Културни свијет се пита како може једна секуларна држава да отима храмове, шта ће њој храмови и за шта ће да служе“, казао је владика будимљанско-никшићки. Додао је да немају никаквог основа да то раде, а познато је да онај ко је власник има право да одреди чему ће, оно што му припада, служити.“ Нагласио је да не можемо дозволити да се оно што је власништво Цркве, што је Цркви завјештано, преда у руке једне секуларне, односно, безбожне власти. „То не смијемо дозволити као народ, ми, свештенство и монаштво, видимо да нас наш народ подржава и то утврђује наше заједништво, нашу чврстину. То и други виде, да је овдје Црква јака, да је вјера јака, а држава се боји што је Црква и вјера јака, па се боји да ће Црква угрозити државу. Никада Црква неће угрозити државу. Може да угрози неправду, зло, отимачину и пљачку. Ми се увијек морамо борити за оно што је народу потребно. Умјесто да се наше власти позабрину што се испразни сјевер, што оде народ, што се толико лоше прича, сваког дана, о понашању државних функционера, па да заведе реда и обрати пажњу на омладину да не бјежи и однарођује се, пуста села, пусте куће. Томе би требали да се забринемо сви, а понајвише власт која може да учини за народ. Али, они имају преча посла“, бесједио је Епископ Јоаникије. На Литургији прије Светог причешћа бесједио је и архимандрит Никифор (Миловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, говорећи о зачалу из Светог јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке. „Свети апостол и јеванђелист Лука нам је данас испричао два догађаја у једној причи – васкрсење Јаирове кћери и исцјељење крвоточиве жене. Шта је то што спаја једну презрену, безимену жену са угледним старјешином синагоге, Јаиром? Једна, једина ствар која може да спаја ове двије личности јесте вјера. Вјера, која је доступна свакоме, вјера која је непоколебљива, вјера која прати храбре. Вјера је учинила да се крвоточива жена исцијелила, а Јаирова кћи да је васкрсла. Велика је ово тајна, вјера нас води ка вјечном животу, а вјечни живот овдје примамо у Светој тајни Тијела и Крви Христове“, рекао је архимандрит Никифор. Свету архијерејску литургију, 21. децембра, у 9 часова, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служиће више архијереја заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац 28. новембра 2019. године у Бијељини је отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г. Фотија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Бруклински дизајнери ставили су свету водицу у ваздушни ђон „најки“ патика и назвали их „Исусовим сандалама“, а људи за њих заиста олакшавају новчаник за 3.000 долара. Да је цар из бајке Царево ново одело заиста жив, вероватно би био одушевљен и радо платио 3.000 долара за патике којима је ђон пун свете водице. Изгледа да таквих „царева“ у модерном свету не мањка, пошто је свих двадесетак направљених пари одмах продато. Патике, које делују као редизајниране „ер максице“ из 1997. године, садрже освештану воду из реке Јордан у петама, направљене су од „окађене вуне“ и имају крстиће на пертлама. „Боговске патике“ осмислила је дизајнерска компанија МСЦХФ, која је направила двадесетак пари како би исмејала модерне трендове великих корпорација. „Сетили смо се колаборације 'Адидаса' са 'Аризона леденим чајем', када су направили неколико десетина пари патика са различитим аромама. Овим потезом смо хтели да исмејемо и покажемо колико је све то апсурдно постало“, истакао је директор МСХЦФ Данијел Гринберг за Њујорк пост. Одлучили су да је најбољи начин да то ураде да искористе једну од најутицајнијих особа у историји – Исуса Христа. линк
  7. Логос

    Светлост вечности у 21. веку

    Изложба икона студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију отворена je 19. септембра 2019. године у Галерији Центра за културу Раковица. Изложбом Светлост вечности у 21. веку представљена је група уметника млађе генерације који за основу својих ликовних истраживања користе богато наслеђе православља кроз примену различитих сликарских техника попут мозаика, фреске, јајчане темпере, акрила, енкаустике, гваша и акварела. Кроз њихове радове види се успостављена једна трајна веза између посматрача и изображених ликова Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светитеља Божјих. Аутори изложбе Милица Вујнић, Тијана Вилотић, Марија Вучковић, Тина Гомбитова С., Јасна Витиз Николић, Сузана Вукићевић,Јована Јанковић, Стефан Јовичић, Адријана Којадиновић, Милица Мишић, Зоран Мишић, Данка Мишевић, монахиња Фотина, Зорица Никић, Лука Новаковић, Љиљана Перановић, Игор Пјанић, Дуња Ћирић и Миња Чворић саопштавају нам о Светлости вечности и потписују у каталогу: -Циљ изложбе је да посетиоцима приближи богато стваралаштво савремене црквене уметности која због своје неекспонираности није премећена од стране шире публике. икона није привилегија одабраних, она увек има потребу да направи искорак ка посматрачу, трајну духовну везу са њим, тако да се надамо да ће ова изложба бити скроман допринос континуитету православне црквене уметности. Добродошлицу ауторима и публици пожелела је директорка Центра за културу гђа Маријана Бутулија. Изложбу у овоме припремљеном „храму“ је отворила проф. Биљана Јовановић која је између осталог рекла да је свим ауторима заједничко студирање на Академији наше Цркве и сем каноничности иконе одражавају и инспиративно лично надахнуће угодницима Божјм. Изложба која је организована у оквиру програма „Путеви духовности“ је отворена до 25 септембра и може се погледати сваког дана. Свечаном отварању изложбе присуствовало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије зворничко-тузланске, ђакон Александар Аздејковић,професори и колеге са Академије, пријатељи и сарадници. У Савету галерије су Велизар Крстић и чланови Оливера Вукотић и Јелена Аранђеловић, док је уредница ликовног програма Нађа Мандић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju. Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat! Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost! Ovde se ne radi samo o automobilima. Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni. Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao: Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas. U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima. U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta! Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta. Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati. Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati. U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu. Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju? Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda: „Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem. A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu. Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“ (Femina)
  9. На заседању Државног сабора у Скопљу, 21. маја 1349. године, донет је најважнији законик српске средњовековне државе: ДУШАНОВ ЗАКОНИК Oвај Законик постављамо од православнога сабора нашега, с преосвећеним патријархом, господином Јанићијем, и свима архијерејима и клирицима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свима властелима царства ми, малима и великима. Овима су законима одредбе. 1. О хришћанству: Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство. 2. О женидби: Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике. 3. О свадби: Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче. 4. О духовној дужности: И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве. 5. О проклињању хришћанина: И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи. 6. О јереси латинској: И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца. 7. О јереси латинској: И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство. 8. О латинском попу: И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца. 9. О полувершима: И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна. 10. О јеретику: И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже. 11. О духовницима: И епископи да поставе духовнике по свима парохијама, и градовима, и селима. И ти духовници да су они који су примили благослов на духовништво од својих архијереја, везати и решити, и да их свако слуша по црквеноме закону, а они духовници, које нису поставили за духовнике, да се изагнају и да их казни црква по закону. 12. О суду: И у духовном предмету световњаци да не суде, ко ли се нађе од световњака да је судио у духовном предмету, да плати триста перпера; само црква да суди. 13. О епископима: И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И ко се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет и онај који га је поставио. 14. О игуманима и калуђерима: Игумани да се не збацују без учешћа цркве. Као игумани по манастирима да се поставе добри људи, који ће дом божји подизати. 15. О киновијском животу: Игумани да живе по киновијама, по закону, договарајући се са старцима. 16. О монашком животу: И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера. 17. О калуђерима: И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе по својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима. 18. О монашком постригу: И калуђери , који су се постригли као земљаци из области те цркве, да не живе у тој цркви, него да иду у друге манастире; да им се даје храна. 19. О збацивању раса: И калуђер који збаци расе, да се држи у тамници, док се опет не врати у послушност, и да се казни. 20. О врачарима, који тела мртвих спаљују: И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство. 21. О продавању хришћанина: И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже. 22. О црквеним људима: Властеоски људи, који седе по црквеним селима и по катунима, да пође сваки своме господару. 23. О црквеном спровођењу: Црквама да нема спровођења (поноса) осим када иде куда цар, тада да га прате. 24. И ако се нађе црквени управник који је узео мито, да се уништи. 25. О управљању црквама: Црквама да управља господин цар, и патријарх и логотет, а други нико. 26. О ослобођењу цркава: Цркве све, што се налазе у земљи царства ми, ослободи царство ми од свих работа, малих и великих. 27. И цркве царске да се не подлажу под цркве велике. 28. О храни убозима: И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана. 29. О калуђерском животу: И калуђери да не живе изван манастира. 30. О чупању црквенога човека: И отсад да ниједна власт не почупа калуђера или човека црквенога, и ко преступи ово за живота и по смрти царства ми, да није благословен; ако је ко што коме крив, да га тера судом и парницом, по закону, ако ли га почупа без суда, или кога удари да плати седмоструко. 31. О поповима: И попови баштиници да држе своју баштинску земљу и да су слободни, а остали попови, који немају баштине, да им се даду три њиве по закону, и да је капа поповска слободна, аколи више узме од те земље, да работа црквама по закону. 32. О људима црквеним: Љyди црквени, који држе црквена села и земље црквене, а прогнали су меропхе црквене или влахе, они који су разагнали људе, да се вежу, и да им се узме земља и људи, и да их држи црква, докле скупе људе које су разагнали. 33. О суду људи црквених: Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве. 34. О селу меропашком: И што су села меропшине царства ми по Загорју и иначе, црквени људи да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на винограде, ни на једну работу, ни на малу, ни на велику; од свих работа ослободи их царство ми, нека работају само цркви; ко ли се нађе да изагна метохију на меропшину, и оглуши се о закон царства ми, томе власнику да се све одузме и да се казни. 35. О управљању црквама: И предаде царство ми игуманима цркве да управљају свом кућом, и кобилама, и коњима, и овцама, и свим осталим, у свему да су слободни, што је прилично, упутно и правично; и како пише хрисовуљ светих ктитора. 36. О црквеном закону: И да поставе по црквама закон општежитијски калуђерима у манастирима, према томе какав је који манастир. 37. О митрополитском упућивању: И ексарси световњаци да не буду, да их не шаљу митрополити по поповима, ни да воде митрополитске коње по поповима, него да шаљу митрополити по два калуђера по поповима, да духовно упућују и да црквени доходак узимају од попова, какав је од баштине. 38. О исхрани коња: И отсад и унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају црквама, ни црквеним селима на храну. 39. О властели и властеличићима: Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци што је коме дато царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до свога сабора, баштине да су сигурне. 40. О хрисовуљима: И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити, или продати кому било. 41. О умрлој властели: Који властелин узима децу, или опет и не узима децу, те умре, и по његовој смрти баштина пуста остане, где се нађе од његовога рода до трећега братучеда, тај да има његову баштину. 42. О баштини слободној: И баштине све да су слободне од свих работа и данака царства ми, осим да дају соће и војску да војују по закону. 43. О насиљу над баштином: И да није властан господин цар, или краљ, или госпођа царица икоме узети баштину силом, или купити, или заменити, осим ако ко сам пристане. 44. О властеоским робовима: И робове, што имају властела, да су им у баштину, и њихова деца у баштину вечну, но роб у прћију да се не даје никада. 45. О баштини слободној: И властела и други људи, који имају баштинске цркве у својим баштинама, да није властан господин цар, ни патријарх, ни други епископ подложити те цркве под Велику цркву, осим да је властан баштиник да постави свога калуђера и да га доведе епископу да га благослови епископ, у чијој буде нурији, и да управља епископ у тој цркви духовним послом. 46. О робовима: И досад робове, што имају властела, да су им у баштину, само што ће властелин опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а ништа друго. 47. О цркви: И властелин који се нађе подложивши своју цркву по другу цркву, над том црквом већ да нема власти. 48. О умрлим властелима: Када умре властелин, коњ добри и оружје да се даје цару, а свиту велику и бисерни појас да има његов син, и да му цар не узме, аколи не узима сина, него има кћер, да је стим власна кћи, или продати или дати слободно. 49. О крајишнику властелину: Властела крајишници, која војска отуда дође и плени земљу цареву, те прође опет кроз њихову земљу, та властела све да плате кроз којих је област прошла. 50. О псовци: Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штаповима. 51. О предавању сина у двор: И ко преда сина или брата у двор, и запита га цар, веровати ли ћу га, и рекне веруј колико и мени, ако које зло учини, да плати онај који га је предао; ако тај који има дворити, како дворе у палати царевој, што сагреши, да плати сам. 52. О невери: За неверу, за сваку кривицу, брат за брата, и отац за сина, рођак за рођака; који су одељени у својим кућама од оног који није скривио, ти да не плате ништа, осим онога који је скривио, његова и кућа да плати. 53. О насиљу: Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже. 54. О блуду властелинке: Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке отсеку и нос сареже. 55. О псовању властеоском: И ако властелин , или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди. 56. О позиву властеоском: Властелин на вечер да се не позива, осим да се позива пре обеда, да му се раније саопшти, и ако буде позван пре обеда с приставом, и не дође до обеда, да је крив, и властелину казна због престоја шест волова. 57. О злоби: Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не да. 58.О смрти властеле: Који властелин умре, а има једно село у жупи, или међу жупама, што се зла учини томе селу паљевином, или чим било, томе селу сву ту злобу да плати околина. 59. О пронији: Пронију да није властан нико ни продати, ни купити, ко нема баштине; од пронијарске земље да није властан нико подложити под цркву; аколи подложи да не важи. 60. О цару: Цара свако да спроводи, куда било да иде, град до жупе, и жупа до жупе, и опет жупа до града. 61. О повратку (с) војске: Када дође властелин с војске кући, или који било војник, ако га ко позове на суд, да остане код куће три недеље, потом да иде на суд. 62. О позиву властеоском: Властели велики да се позивају с писмом судијиним, а остали с печатом. 63.О кефалијама: Кефалије, што су у градовима, да узимају доходак по закону, и да им се продаје жита, и вина, и меса за динар што другому за два, но грађанин то да му продаје, а други нико. 64. О сиротама: Сирота кудељница да је слободна како и поп. 65. О попу: Поп, који нема свога стаса, да му се даду три њиве по закону. Поп, који год, од свога господара никамо да не одлази, аколи га господар не усхрани по закону, да дође свом архијереју, и архијереј да рекне ономе властелину, да храни попа по закону, а ако онај господар не послуша, да је поп слободан, куда му је воља; ако буде поп баштиник, да га није властан одагнати, само да је слободан. 66. О судском одговарању: Братанци, који су заједно у једној кући, када их ко позове код куће, који дође од њих, тај да одговара; аколи га нађе на двору цареву или судијину, да дође и рекне, даћу брата старијега на суд, да га даде, и не сме се присилити да одговара. 67. О робовима и меропсима: Робови и меропси, који седе заједно у једном селу, свака плаћа која долази, да плаћају сви заједно; по људима, како плаћу плаћају и работу работају; тако и земљу да држе. 68. О закону: Меропсима закон по свој земљи: У недељи да работају два дана пронијару, и да му даје у години перперу цареву, и заманицом да му коси сена дан један, и виноград дан један, а ко нема винограда, а они да му работају друге работе дан један, и што уработа меропах, то све да држи, а друго ништа, против закона, да му се не узме. 69. О сабору себрова: Збора себрова да не буде, а ако се ко нађе као саборник, да му се уши отсеку, а да се осмуде покретачи. 70. Који су у једној кући: И ко се нађе у једној кући, или братанци, или отац (са) синовима, или ко други, одељен хлебом и имањем, и ако буду на једном огњишту, а оним одељени да работају као и други људи. 71. О братској злоби: И ко зло учини, брат или син, или сродник, који су у једној кући, све да плати господар куће, или да даде ко је зло учинио. 72. О невољном: И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба властеоскога. 73. О сироти: Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника, који ће за њу одговарати. 74. О паши: Село са селом да пасе, куда једно село, туда и друго, осим законитих забела; и ливаду да не пасе нико. 75. О жупи и о попаши: Жупа жупи да не пасе марвом ништа, а ако се нађе једно село у оној жупи у кога било властелина, или царства ми, или црквено село, или властеличића, ономе селу нико да не забрани пасти, да пасе куда и жупа. 76. За попашу: А ко попасе жито, или виноград, или ливаду, грешком, ту попашу да плати што рекну душевници, који процењују, аколи намерно попасе, да плати попашу и шест волова. 77. За потку: Потка међу селима педесет перпера, а Власима и Арбанасима сто перпера, и те потке цару половина а господару половина чије буде село. 78. О земљи црквеној: О земљи и о људима црквеним, што имају о њима суд црквени, ако ко изнесе милосно писмо или рекне милосника имам у том писму, и до тога мислосника ништа да се не држи, само да се суди по закону царства ми, но увек да запитају царство ми. 79. О међи и о земљи: А за међе земље, што се парниче села међу собом, да тражи (по закону) од Светога краља, када је умро; ако ко да милост цареву и рекне, дао ми је господин цар, како је држао мој друг пре мене, ако је милост царева, да буде тако, и да држи, осим црквенога. 80. О међи сеоској: За међе сеоске, да обоје, који траже, даду сведоке, он половину, а он половину, по закону; куда рекну сведоци, његово да је. 81. О планинама: Планине што су по земљи царства ми, што су планине цареве, да су цару, а црквене црквама, а властеоске властелима. 82. О Власима и Арбанасима: Где престоје Влах или Арбанасин на селу, на томе селу да не стане други, за њим идући, аколи силом стане, да плати потку и што је попасао. 83. О милосним писмима: Где се изнесу два писма царева за једну ипотес, за земљу, ко сада држи, до овога доба саборнога, његова да је, а милост да се не измени. 84. О котлу: Суда да нема за котао, нити икаква оправдања, ко се оправдао да не даје судијама оправдања; на суду да нема руке ни оправдавања, ни удаве, само да се суде по закону. 85. О бабунској речи: И ко рекне бабунску реч, ако буде властелин, да плати сто перпера, аколи буде себар да плати дванаест перпера и да се бије штаповима. 86. О убиству: Где се нађе убиство, онај који буда изазвао, да је крив, ако се и убије. 87. О хотимичном убиству: Ко није дошао хотимице, силом, те је учинио убиство, да плати триста перпера, ако ли је дошао хотимице, да му се обе руке отсекy. 88. О властеоској парници: Када се парниче властела, ко у чем изгуби, да даје јемце. 89. О позивању кривца: Ко позове кривца пред судије, и позвавши не дође на суд, него седи дома, онај који је позван, ако дође на рок пред судије и отстоји по закону, тај да је слободан од те кривице за коју је био позван, јер онај позивач седи дома. 90. О залогу: Залози, где се нађу, да се откупљују. 91. О приставу: Када се парниче два, ако рекне један од њих, имам пристава овде на двору цареву, или на судијину, да га даде, када га потражи и не нађе онде на двору, тај час да дође на суд и рекне, не нађох пристава, ако је за обед, да му је рок за вечеру, ако је за вечеру, да га даде сутра до обеда, ако га буде послао цар или судија на работу, да није онај крив који га даје, да се постави рок, док онај пристав дође, да га даде пред судије. 92. О препознавању лица: Ако ко препозна лице под човеком, а буде у гори, у пустоши, да га поведе у најближе село и преда селу, и позове да га даду пред судије, аколи га не да село пред судије, што суд одреди, да плати то село. Лице је corpus delicti, res ipsa, res manifesta, сама украдена ствар; овде се мисли очевидно, пре свега на коња; лице може значити и оруђе, којим је извршено злочинство. 93. О провођењу дружинскога човека: Ко проведе дружинскога човека у туђу земљу, да даде седам. 94. О убиству: Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера. 95. О псовци: Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси. 96. О убиству: Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу. 97. О бради властеоској: Ко се нађе да је почупао браду властелину, или добру човеку, да се тому обе руке отсеку. 98. О чупању себара: И ако се почупају два себра, да је мехоскубина шест перпера. 99. О запаљивању: Ко се нађе да је ужегао кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село да запаљивача, аколи га не да, да плати оно село што би запаљивач платио. 100. О запаљивачима гумна: Аколи ко ужеже изван села гумно, или сено, да плати околина, или да даде запаљивача. 101. О најезди: Силе да није никоме ни за једну ствар у земљи царској; аколи кога снађе најезда, или сила разметљива, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина оному на кога су најахали, и људи најахалци да приме казну како пише у законику светих отаца, у световним члановима, да се муче као и намерни убица. 102. О подјемчивању: Подјемчивања да нема никоме, низашта, никаква, ко ли се подјемчи за што, да плати седмоструко. 103. О суду ропском: И који су робови, да се суде пред својим господарима, како им је воља за своје кривице, а за цареве да иду пред судије, за крв, за вражду, за лопове, за разбојнике, за пријем људи. 104. О позивању: И да пристав не додијава жени, када није муж код куће, нити да се позива жена без мужа, но да жена даде мужу глас, да иде на суд; у томе муж да није крив, док му се не даде глас. 105. О писмима царевим: Писма царева, која се доносе пред судије за што било, а побија их законик царства ми, што сам написао које било писмо, она писма, која побије суд, та писма да узмy судије и да их донесу пред царство ми. 106. О дворанима: Дворани властеоски, ако учини које зло ко од њих, ко буде пронијаревић, да га оправда очина, дружина поротом, аколи је себар, да захвати у котао. 107. За одбој: Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има. 108. О издави: И о издави овако да буде: издава од земље приставу три перпера, од села три перпера, од млина три перпера од жупе - од сваког села - три перпера, од града коњ и свита, од винограда три перпера, од коња перпер, од кобиле шест динара, од говечета четири динара, од брава два динара. 109. О отровима: Мађионичар и отровник, који се нађе на делу, да се казни по закону светих отаца. 110. О судијама: Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да није властан узети оброка силом, ни што било друго, осим поклона, што му ко поклони од своје воље. 111. О судијиној срамоти: Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме, аколи село, да се распе и оплени. 112. О сужњима: Који човек утече из сужањства, чим дође на двор царев, био царев човек, или црквени, или властеоски, тим да је слободан; ако је понео што човеку коме је утекао, то да је оному од кога је утекао. 113. О сужњу: Који се сужањ држи у двору царства ми, те утече на двор патријарашки, да је слободан, и такођер на двор царев да је слободан. 114. О јемству: Људи који се враћају из туђе земље у земљу царства ми, ко буде побегао од јемства; они јемци, који су тога човека, ништа не плаћају. 115. О бегству: И ко је чијега човека примио из туђе земље, а он је побегао од свога господара, од суда, ако даде милостно писмо царево, да се не оспори, ако ли не даде милости, да му се врати. 116. О налазачу: Ко што нађе у царевој земљи, да не узме, те да не рекне, вратићу, ако ко позна, ако ли прихвати, или узме, да плати као тат или разбојник, а што нађе у туђој земљи, на војсци, да носи пред цара и војводу. 117. О прелажењу: Што је кому прешло у цареву земљу, или из града, или из жупе, што је до преузимања господина цара, док није било царево, него је било другога господара, од тога времена, био човек или друго право, да се не тражи, ако је прешло после преузимања господина цара, то да се не тражи; то јест, када је био сукоб, а није била земља и градови цареви. 118. О тргу: Трговци, који иду по царевој земљи, да није властан никоји властелин, ни који било човек силом им сметати, или шчепати робу, а новац му силом наметнути; коли се нађе да је силом растоварио или растурио да плати пет сто перпера. 119. О трговцима: Трговци и мале и велике потребне робе скрлата да иду без сметње по земљи царевој, да продају и купују, како кому трг доноси. 120. О цариницима: Цариник царев да није властан сметати или задржати трговца, да му коју робу прода у бесцење; слободно да пролази сваки по свим трговима и по вољи да се креће са својом робом. 121. Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други, задржати или спречити своје људе или друге трговце, да не иду на тргове цареве, но да иде сваки слободно. 122. О трговцима Аколи властелин задржи трговца, да плати триста перпера, аколи га цариник задржи, да плати триста перпера. 123. О Сасима: О трговима; што су куда посекли Саси горе до овога сабора, у земљу нека имају; ако су кому властелину без права узели земљу, да се суде са њима властела по закону Светога краља, а отсада унапред Сасин да не сече, а што посече, оно да не обрађује и људе не смешта, само да стоји пуста, да расте гора; нико да не забрани Сасину гору, колико треба тргу, толико да сече. 124. О хрисовуљима: Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа. 125. О приселици градовима: Грдовима да нема приселице, осим ко иде да долази стањанину, или мали или велики, да иде тањанину, да му преда коња, и све стање, да сачува стањанин са свим, и кад пође онај гост, да му преда стањанин све што буде примио, аколи му буде што нестало, све да му плати. 126. О градској земљи: Градска земља, што је около града, што се на њој отме или украде, да плати све то околина. 127. О зидању града: За зидање града, где се град обори, или кула, да га направе грађани тога града и жупа што је тога (града). 128. О помоћи царској: Господин цар, када има сина женити, или крштење, и буде му на потребу двор чинити и куће, да помаже мали и велики. 129. О области војводама: На војсци, на свакој, да обладају војводе колико и цар, што рекну, да се послуша, аколи их ко не послуша у чему, да је тима казна која и онима који цара не би послушали; и судови мали и велики, који су на војсци, да им суде војводе, а други нико. 130. О цркви: Цркву ко обори на војсци, да се убије или обеси. 131. О свађи: На војсци свађе да није, аколи се два сваде, да се бију, а други нико од војника да им не помогне; аколи ко потече и помогне изазивачу, они да се убију. 132. О куповању: Што ко купи од плена из туђе земље, што буде плењено, по царевој земљи да је слободно купити од тога плена колико и у туђој земљи, аколи га ко обеди говорећи, оно је моје, да га оправда порота по закону, јер је купио на туђој земљи, а није ни лопов ни проводаџија, ни саучесник, тако да држи како своје. 133. О поклисару: Поклисар, што иде из туђе земље цару, или од господина цара своме господину, где било дође у чије село, да му се чини част, да му је свега довољно, но да обедује или вечера, па да иде напред, у друга села. 134. О баштини: И што записује господин цар баштине, кому запише село, да је логотету тридесет перпера за хрисовуљ, а кому жупу, од сваког села по тридесет перпера, а ђаку за писање шест перпера. 135: О војсци: Војска која иде по земљи царевој, где падне у коме селу, друга по њој идућа, да не падне у томе селу. У години 6863, индикт 7 136. Књига царства ми да се не пречује где дође, или госпођи царици, или краљу, или властелима великим и малим, и свакоме човеку, нико да не пречује шта пише писмо царства ми, аколи буде таково писмо, да не може онај извршити, или нема да даде, тај час да иде опет с писмом царству ми, да јави царству ми. 137. О хрисовуљима: Хрисовуљи царства ми, што су учињени градовима царства ми, што им пише, да им није властан оспорити ни господин цар, ни ико други, да су хрисовуљи сигурни. 138. О лажном писању: Ако се нађе у чијем хрисовуљу слово лажно преписано, нађу се слова исправљана и речи преудешене на друго, што није заповедило царство ми, ти хрисовуљи да се раздеру, а онај више да нема баштине. 139. О меропсима: Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, а ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи судија царства ми, како да плати господар меропху све на рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху. 140. О примању туђега човека: Заповест царска. Нико ничијега човека да не прима, ни цар, ни царица, ни црква, ни властелин, ни други који било човек да не прима ничијега човека без писма царева; такав да се казни, ко био, као и издајник. 141. О тргу: Такођер и тргови и кнезови, и по градовима, чијега човека приме, истим начином да се казне и издаду. 142. О властелима који затиру имање: Властелима и властеличићима, којима је дало царство ми земљу и градове, ако је ко од њих нађен, да је опленио села или људе и затро против закона царства ми, што је царство ми узаконило на сабору, да му се узме имање, а онај што буде сатро да све плати од своје куће, а да се казни као пребеглица. 143. О разбојницима: И ако се нађе разбојник, који прође кроз област крајишника, и пљачка где год и опет се врати с пленом, па плаћа крајишник седмоструко. 144. О бегунцима: Ако се наће властелин или властеличић бегунац, и други ко било царства ми, те устану на грабљење околна села и жупа на његову кућу и на његову стоку, што буде оставио, они који то учине да се казне као издајници царства ми. 145. О лоповима и разбојницима: Заповеда царство ми: По свима земљама, и по градовима, и по жупама и по крајиштима лопова и разбојника да није ни у чијем пределу. И овим начином да се укине крађа и разбојништво; У којем се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан царству ми, да плаћа све што је учинио разбојник или лопов од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник. 146. О владалцима: Такођер, и кнезови, и промићури, и владалци и престојници, и челници, који се налазе управљајући селима и катунима, ти сви да се казне вишеписаним начином, ако се нађе код њих лопов или разбојник. 147. О владалцима: Аколи су владалци известили господаре, а господари се направили као да не знају, да се ти господари казне као разбојник и лопов. 148. О судијама: Судије, које царство ми постави по земљама да суде, ако пишу за шта било, за разбојника и лопове, или за које било судско решење, те пренебрегне писмо судије царства ми, или црква, или властелин, или који било човек, ти сви да се осуде као непослушници царства ми. 149. О разбојнику и лопову: Овим начином да се казни лопов и разбојник доказани. И овакво је доказивање: Ако се само лице (corpus deli cti) ухвати у њих, или ако их ухвате у разбојништву или крађи, или их преда жупа или села, или господари, или властела, који су над њима, како је више уписано, ти разбојници и лопови да се не помилују, него да се ослепе и обесе. 150. О лопову: И ако ко потера судом разбојника и лопова, а не буде доказа, да им је оправдање железо, што је одредило царство ми, да га узимају на вратима црквеним из огња, и да га постави на светој трпези. 151, О пороти: Заповеда царство ми: Отсада унапред да је порота и за много и за мало: за велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу дванаест, а за мало дело шест поротника. И ти поротници да нису власни никога измирити, осим да оправдају или опет да окриве. И да је свака порота у цркви, и поп у одеждама да их закуне, и у пороти камо се већина куну, и кога већина оправда, тима да се верује. 152. О закону: Како је био закону у деда царства ми, Светога краља, да су великој властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој дружини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у пороти ни сродника, ни злобника. 153. Закон: Иноверницима и трговцима поротници половина Србаља, а половина њихове дружине, по закону Светога краља. 154. Закон: Који се поротници закуну, и оправдају онога по закону, и ако се по томе оправдању нађе баш сам предмет (corpus delicti) у онога оправданога, кога су оправдали поротници, да узме царство ми од тих поротника вражду, по тисућу перпера, и више потом да се тима поротницима не верује, ни да се ко за њихове удаје, ни да се од њих жени. 155. О приселици: Отселе унапред приселице да нема, нити икакве пратње, осим ако се случи великога властелина стегоноше у жупи, или помањег властелина, који само држи државу на себи, и немају никакве заједнице међу собом и међу својом државом, ти да плаћају. 156. О приселици: На земљи царства ми, и, рекавши, на меропшинама, да не узимају властела приселице, ни ину коју плаћу, осим да плаћају од свога. 157. О чувању путова: Где се налазе жупе смесне, села црквена и царева, и властеоска, и буду смесна села, и не буде над том жупом једнога господара, него ако буду кефалије и судије цареви, које је поставио цар, да поставе страже по свим путовима, и кефалијама да предаду путове, и да их чувају са стражама, и да, ако се ко опљачка или покраде, или се које зло учини, тај час иду кефалијама, да им плаћају од свога, а кефалије страже да траже и разбојнике и лопове. 158. О стражама: Ако је пусто брдо међу жупама, села околна, која су око тога брда, да чувају стражу, аколи не ушчувају стражу, што се учини у том брду, у пустоши, штета, или разбојништво, или крађа, или које зло, да плаћају околна села, којима је речено чувати пут. 159. О трговцима: Купци, који пролазе ноћу, на ноћиште где дођу, ако их не припусти владалац или господар села тога, да преноће у селу купци, по закону цареву, како је у законику, ако што изгуби путник, онај господар, и владалац и село све да плате, јер их нису у село пустили. 160. О гостима и о разбојницима: Ако се где догоди којему било госту, или трговцу, или калуђеру, те му узме што разбојник или лопов, или која год сметња, да иду ти сви цару, да им плати цар, што буду изгубили, а цар да тражи кефалије и властелу, којима буде пут предан и страже предане. И сваки гост, и трговац, и Латинин да доходи првим стражама са свим што има и носи, да га провађају, и стража стражи да га предаје са свим; аколи се догоди, те што изгубе, да им је порота веродостојни људи, што рекну по души да су изгубили, с оним поротницима, то да им плате кефалија и стража. 161. О парничењу пред судом: На суду који се суде парничари и који се парниче за своју ствар, и оптужени, зашто је окривљен, да није властан окривљени друге речи потворно говорити на тужитеља, ни за издајство, ни за друго какво дело, осим да одговара. А када се сврши суд, ако што има, потом да говори с њим пред судијама царевим, а да му се не верује ни у чем што говори, док се парница не сврши. 162. О приставима: Пристави без писма судијина никамо да не иду, или без писма царства ми, осим куда их шаљу судије, да им пишу писмо, и да не предузима пристав другога, осим што пише писмо, а судије да држе такођер какво су дали приставима, које су послали да исправљају по земљи, да ако буде од пристава измена ,ако буду друго учинили него што пише писмо, или ако буду преписали писма на други начин, да иду пред судије да се оправдају, и ако се нађе да су свршили како стоји у судијину писмо, које судије држе, да су прави, аколи се нађе да су преправили суд, да им се руке отсеку и језик одреже. 163. О судијама: Све судије што суде да уписују судове и да држе код себе, а уписавши, друго писмо да га даду оному, који се буде оправдао на суду. Судије да шаљу приставе, праве и веродостојне. 164. О пријему људи: За људе: Ко буде чијега човека примио пре овога сабора, да се тражи првим судом, како пише у првом законику. 165. О потворницима: Ако се нађе који било потворник и гони кога потвором, лажи и опадањем, такав да се казни као лопов и разбојник. 166. О пијаницима: Пијаница откуда иде и изазива кога, или посече, или окрвави, а не досмрти, таковому пијаници, да му се око извади и рука отсече. Аколи пијан задере, или капу кому скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију, да се удари штаповима сто пута, и да се вргне у тамницу, и потом да се изведе из тамнице, и да се опет бије и пусти. 167. О парничарима: Парничари, који исходе на суд царства ми, коју реч буду говорили у првину, тима речима да се верује и по тим речима да се суди, а по последњима ништа. 168. О златарима: Златара у жупама по земљи царевој нигде да није, осим у трговима, где је поставио цар новац ковати. 169. О златарима: Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се то село распе, а златар да се сажеже. 170. О златарима: И у градовима царевим да стоје златари, и да кују друге потребе. 171. О закону: Још заповеди царство ми: Ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по правди и по закону, како пише законик, судије томе писму да не верују, него да суде и врше како је по правди. 172. О судијама: Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми. 173. О подвођењу: Властела и властеличићи, који долазе на двор царев, или Грк, или Немац или Србин, или властелин и други који било, ако доведе са собом разбојника или лопова, да се онај господар казни као лопов и разбојник. 174. О баштинама: Људи ратари, који имају своју баштину, земљу и винограде, и купљенице, да су власни од својих винограда и од земље у прћију дати, или цркви подложити, или продати, али увек да има работника на томе месту ономе господару чије буде село, аколи не буде работника за оно место ономе господару чије буде село, да је властан узети оне винограде и њиве. 175. О судијама: Који судија је у двору царства ми, и учини се зло, тима да се суди; аколи се нађу парничари случајно на двору царства ми, да им суди судија дворски, а други нико да се не позива на двор царства ми мимо област судија, које је поставило царство ми, само да иде свако пред свога судију. 176. О градовима: Градови сви по земљи царства ми да су на закону о свему како су били у ранијих царева. а за судове, што имају међу собом, да се суде пред владалцима, градским и пред црквеним клиром; а који жупљанин тужи грађанина, да га тужи пред владалцем градским, и пред црквом и пред клиром по закону. 177. О дворском суду: Која властела стоје у кући царевој увек, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским, а други нико да им не суди. 178. О судијином писму: Судије, куда шаљу приставе и писма своја, ако се ко оглуши и одбије пристава, да пишу судије писмо кефалијама и властели, у чијој буду области они непокорници, да сврше за то власти што пишу судије, ако не сврше власти да се казне као непокорници. 179. О судијама: Судије да проходе по земљама, куда коме је област, да огледају и исправљају о убогим и сиротим. 180. О препознавању лица: И ако ко што ухвати отето или крадено, баш лице (corpus del icti), или силом узето, сваки о том да даде свод, ако ко буде купио где било, или у земљи царевој и у другој земљи, увек да даде о томе свод, аколи не да свода, да плаћа по закону. 181. О парничењу пред царем: Заповест царска судијама: Ако се нађе велико дело, и не узмогну расудити ни решити, који било велики суд да буде, да иде од судија један с оном обојицом парничара пред цара; и што ће кому судити судије, сваку осуду да уписују, како не би било некоје потворе, да се решава по закону цареву. 182. О неовлаштеном позиву: Ко је у области којих судија, сваки човек да није властан позивати на двор царев, или камо друго, него да иде сваки пред свога судију, у чијој буде области, да се расуди по закону. 183. О станику: Станици цареви да иду пред судије, што имају суд међу собом: За вражду, за разбојника, за лопове, за пријем људи, за крв, за земљу. 184. О кефалијама: Властела и кефалије цареве, који држе градове и тргове, нико од њих да не прими ничијега човека у тамницу без писма царева, аколи га ко прими против заповести цареве, да плати пет стотина перпера. 185. О тамници: Тим истим начином, ко држи тамнице цареве, да никога не прими, ничијега човека, без заповести цареве. 186. О суду правом и кривом: Судови који се траже и за право и за криво, што се учинило пре овога закона, и што се сад учини, сваки суд, ко иде... 187. Куда иде цар и царица, или станови, или коњи цареви, у ком селу преноће, потом ниједан станик да не преноћи у том селу, аколи се ко нађе и преноћи у том селу против закона и заповести цареве, онај који је старији пред становима да се даде свезан ономе селу, што буде сатрвено, све да плати седмоструко. 188. О глобарима: Глобари, који стоје пред судијама, што осуде судије, и уписавши, даду глобарима, те глобе да узимају глобари а што не осуде судије, и не даду, уписавши глобарима, да нису власни глобари ништа додијавати некоме. 189. О коњима и псима: Куда иду коњи, и пси и станови цареви, што им се пише у писму цареву, да им се то даде, а друго ништа. И псарима и соколарима и свињарима, куда иду, да им се ништа не даје. 190. О жиру: И ако у жупи жир роди, тога жира цару половина, а томе властелину чије је имање половина. 191. И ако разбојник украде свиње цареве, да плати околина, аколи се украду свиње, да се суди свињар са жупом, па што рекне суд. 192. О правоме суду: За три предмета - за издајство, за крв и за отмицу властелинке да иду пред цара. 193. За свод коњски и друге марве, или чега било парница, што се отме или украде, томе да даде сводника (аколи не даде), да плати свако седмоструко. Аколи рекне, купих у туђој земљи, да оправдају душевници од глобе. Аколи га не оправдају душевници, да плати с глобом. 194. О глобарима црквених људи закон: И глобе на црквене људе, што се суде пред црквом и кефалијама, и те глобе, што се осуде, да има све црква, како пише у хрисовуљима, те глобе да се узимају од црквених људи, како је поставио господин цар закон по земљи, и да се поставе црквени људи као глобари, који ће сабирати те глобе и давати цркви, а цар ни кефалије да не узимају ништа. 195. И жене да не ноћивају у цркви, осим госпођа царица и краљица. 196. О постригу калуђера и калуђерице: И без благослова епископа да се не пострижу ни људи ни жене. Свакоме човеку закон црквени. 197. Којему властелину дође да зимује човек, да даје травнине од сто кобила кобилу, од сто оваца овцу с јагњетом и од сто говеда говече. 198. Доходак царски соће, и намет и харач да даје сваки човек: Кабао жита, половина чиста а половина припроста, или перпер у новцу, а рок томе житу да се усипа на Митров-дан, а други рок на Рођење Христово, аколи соћа властелин не да на те рокове, властелин тај да се свеже на царском двору и да се држи докле не плати двојином. 199. И ако коњ липше у коме селу, а не буде га село убило ни одагнало, но умрло од Бога, да не плате ништа. 200. И где се нађе човек у земљи, кому буде коњ умро, или вук изеде, или сам убио, а он приселицу узео за коња, и изнађе се истина, ако буде тако, да му плати господар, чији је човек, седам коња. 201. Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу, или цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме. Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга колена њихова, светих богаисповедајућих родитеља и прародитеља мојих, названи роб Христу Стефан, у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и Странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу божијом самодржавни цар, и, ево, рећи ћу сву истиниту садржину живота мога, каква је од младости моје. Док нисам држао све ово раније у мојој власти, него док сам пребивао у љубави великој родитеља мога, богомпросвећенога краља Уроша Трећега, самодршца све зеље српске и Поморске. И док сам тако господствовао с родитељем мојим, у земљи отачаства нашега, живећи тихо, побожно и мирно, и док се нико од околних господујућих владара није дрзнуо на нас, него смо се побожно и радосно веселили о свему Бога славећи. И позавидевши злопакосни ђаво нашему доброму животу, и Злобом подиже на нас седам владара: У години 6838, месеца јунија, 19 дан, а то, и цара грчкога (и) Михаила, и брата његова Белаура, и Александра, цара Бугарима, и Басарабу Иванка, таста Александра цара, суседно живућих црних Татара, и господство Јашко, и друге с њим господе. Када сви ови кренуше на нас, хотећи нас, по својој неразумности, као нешто слатко, прождерати и земљу отачаства нашега разделити себи и у ропство њима предати. Но не хтеде милосрђе божије намере њихове тако остварити. И кад су сви ти стигли у земљу нашу, место названо Велбужд, њих око осамдесет хиљада, и када су многа зла створили тој крајини, и кад смо ми чули, да су упали у земљу нашу с много беса. И ми сабравши војнике Отачаства нашега, које сам ја припремио за борбу, око петнаест хиљада, и од свег срца подигосмо на небо руке наше ка свемогућему Богу. И када стигосмо, помоћу Христовом и молитвама Светих отаца наших, месеца јулија, 27 дан, у суботу, у 6 час. И тако навалисмо на њих и милошћу божијом победисмо их све победом великом, на дивљење свима околним владарима и господи. И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу његову откинух; њему је и досад гроб његов у земљи нашој. И многа имања господара тих узех. Земљу нашу испунисмо, као што се Израелићанима дало све имање египатско, и разбивши сву војску Фараонову и кола њихова и коње, тако и нама, помоћу божијом извојевавшим победу велику над њима. И када смо се с радошћу вратили у земљу нашу, о свему Бога славећи и благородно живећи. Но, ох, зло и неисправљено оружје ђаволско не допусти доброга и тихога живота нашега. Него посејав, као од почетка злоначелник и пакосник добру, ђаво, пође и развеја лукаве речи своје ђаволске посред људи отачаства нашега. Брижнога начинише због мене родитеља мога, и тако га раздражише на мене, као да уопште не буде имена мога, ни живота, као што је давно бедни ђаво разбеснео браћу, синове Јаковљеве, на Прекраснога Јосифа, брата њихова, хотећи га продати у туђе земље, да не буде наследник земље оца свога. Но Јакова, не остави доброта божија, нити га умртви, као што они мишљаху. Тако и о мени, робу своме, Његова неизрецива мудрост помилова ме од толиких пакости, него ме чак оснажи и моћна ме начини. И постави ме за господина и владара свој земљи отачаства мога и владах година шеснаест, и потом већом чашћу од Вишњега Свевладара десницом ојачан бих. Као што је и Прекраснога Јосифа мудрошћу оснажио и створио га владарем многим народима и целој власти Фараоновој и свему Египту, таквим истим начином, по својој милости, и мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и Великоме Константину цару, земље и све стране и поморја и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо. И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у години 6854, месеца априла 14 дан, на велики и пресветли и радостни празник Васкрсења Хрисова, благословом и руком преосвећенога патријарха Јоаникија, и свима архијерејима сабора српског. Исто тако благословом и руком преосвећенога патријарха бугарскога господина Симеона и свих архијереја сабора бугарског. И молитвама и благословом свечаснога збора Свете Горе Атона, протом и свима игуманима и свима старцима сабора светогорскога. Па и од архијереја престола грчкога и свега сабора, који одлучише да ја царствујем. Све се то догодило не по мојој жељи, ни неком силом, него по благослову божијем и других поставише ме царем за сваку православну веру, да славим једино сушну Тројицу у векове. Амин. Зато и ја, најоданији роб Господа мога Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи у рукама, и с најљубљенијим сином царства ми, краљем Урошем, и Богом дарованом царицом госпођом Јеленом, пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.
  10. У знак сећања и поштовања првих авијатичара НОВЈ, Врховни командант ОС ФНРЈ маршал Јосип Броз Тито наредио је 20. октобра 1947. године „да се 21. мај слави у свим јединицама Југословенске народне армије као дан ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА.“ Тај датум обележаван је и као дан вида РВ и ПВО све до почетка деведесетих година XX века, до распада СФРЈ. И данас се многи ваздухополовци са сетом сећају тог великог празника ваздухопловаца, војника и грађана Југославије. Партизанска авијација Југословенски ваздухопловци привржени својој држави и заклетви храбро су се борили у Априлском рату 1941. године. После слома, део ваздухопловаца напустио је земљу нашавши се код савезника на Блиском истоку, део је оставши у Отаџбини приступио устанку против фашистичких окупатора и укључио се јединице НОВЈ, а део се нашао у заробљеништву у Немачкој и Италији. Један број ваздухопловаца, првенствено оних који су својим издајничким понашањем постали фашистичке слуге, али и из других разлога, приступио је квислиншким формацијама, а највише ваздухопловству тзв. НДХ. После непуних годину дана од дизања народног устанка против окупатора 1941. године, настала је „партизанска авијација“; тако је Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) добила и ваздухопловну компоненту као снажан морални фактор јачању Народноослободичаког покрета (НОП). Априла месеца 1942. године авио-механичар стрелац Ивица Митречић, предратни резервни ваздухопловни подофицир, пребегео је из домобрана у партизане. Одмах је добио задатак да на слободној територији, са Другим крајишким партизанским одредом и мештанима, уреди помоћно летилиште код села Међувођа за прихват авиона. Крајишки и банијски партизани ослободили су 16. маја 1942. године Приједор у чијој се близини налазило помоћно летилиште Урије, погодно за прелет авиона. Обезбеђењем два летилишта и припремама за прихват створени су услови за прелет пилота присталица НОП са авионима на слободну партизанску територију. То се остварило 21. маја 1942. године када су из ваздухопловства НДХ пребегли и прелетели на слободну територију пилот Фрањо Клуз на авиону Потез-25 и пилот Рудолф - Руди Чајавец са авиомеханичарем Милутином-Мишом Јазбецом на авиону Бреге-19, и слетели на летелиште Урије код Приједора. Тако је почела да дејствује партизанска авијација, па се тај датум узима као почетак стварања ваздухоплвоства НОВЈ, односно СФРЈ. Партизански авиони на слободном крајишком небу почели су одмах борбене задатке. Већ 4. јуна дејствовали су изнад Бања Луке и других места. Руди Чајавец и Мишо Јазбец су рањени на борбеном задатку и после принудног слетања изгубили животе. Фрањо Клуз и Ивица Митрачић су успешно дејствовавали до 6. јула када је њихов авион уништен на земљи у нападу немачког ловца код села Лушци Паланка у близини Босанског Новог. Храбри пилот је касније био у саставу Прве ескадриле НОВЈ и погинуо на борбеном задатку 14. септембра 1944. године. Авиомеханичар Ивица Митрачић – Брегејац, преживео је рат и дуго година је за Дан РВ и ПВО као гост на манифестацијама евоцирао сећања на људе и догађаје из времена настанка и дејства партизанске авијације. Ваздухопловство НОВЈ Партизанска авијација је трајала кратко али је оставила неизбрисив траг у нашој ваздухопловној историји, који показује да се и у партизанским условима оружане борбе може користити авијација. У јесен 1943. године формирано је ваздухопловно одељење при ВШ НОВЈ, а потом и прва ваздухопловна база, и упућен је позиов свим југословенским авијатичарима да се јаве у јединице НОВЈ ради озградње нове авијације. Наредне године на школовање у СССР отишло је више стотина ваздухопловца, а на Блиском Истоку су уз помоћ савезника формиране Прва и Друга ескадрила НОВЈ. У јесен 1944. године на основу добијене помоћи од СССР формиране су једна ловачка ваздухопловна дивизија са три ловачка пука, једна јуришна ваздухопловна дивизија са три јуришна пука и ваздухопловне позадинске јединце јачине девет батаљона. Стварају се и друге партизанске авијацисјке јединице и школе, тако да крај рата НОВЈ дочекује са снажним ваздухопловством. Дан југословенског ваздухопловства У послератном периоду РВ и ПВО је развијено у снажан вид оружаних снага са свим компонентама и сегментима модерног ваздухопловства и ПВО, са бројним јединицама, установама, школама, институтима и фабрикама. На врхунцу развоја крајем осме деценије XX века РВ и ПВО СФРЈ имало је три корпуса, модерно наоружање, инфраструктуру и обучен стручни кадар. Велика пажња посвећивана је моралном васпитању и неговању ваздухопловних традиција. Наредбом врховног команданта Југословенске армије од 20. октобра 1947. године установљен је 21. мај као Дан ЈРВ, а од 1957. године Дан РВ и ПВО. Тај датум се празновао више од четири деценије и оставио дубоки траг у сећању ваздухопловаца. Тада су на свим војним аеродромима широм државе организоване свечаности, смотре, аеромитинзи, приредбе, такмичења и друге манифестације. То је био прави и велики, не само војноваздухопловни, већ и народни празник – права светковина. Поводом Дана РВ и ПВО јединице су добијале нове ваздухоплове и другу борбену технику, модерну опрему и наоружање. И поред свега тога Југославија се распала, настале су нове дражве и државне заједнице, нови систем вредности и неговања ваздухопловних традиција. Дан РВ и ПВО 21. мај, који је више од четири деценије слављен као највећа ваздухопловна светковина, остао је запамћен као бисер у мозаику ваздухоплоних традиција. Дан РВ и ПВО Војске Републике Србије - 24. децембар У држави Србији, на темељу светлих ваздухопловних традиција које сежу до почетка 20. века, када је наше земља међу првих 15 у свету формирала војно ваздухопловство, а међу првих пет га применила у ратне сврхе, 24. децембра 1912. године наредбом војводе Радомира Путника, министра војног, формирана је у Нишу, ваздухопловна команда на челу са мајором Костом Милетићем. Осамдесет година после тога, 24. децембра 1992. године обележили смо први пут дан српске војне авијатике, и обележавамо га сваке године, ево већ четврт века, са поносом и узвишеним осећањем припадности српском ваздухопловном корпусу, једном од најстаријих у свету. Негдашњи Дан РВ и ПВO 21. мај нисмо заборавили, сећамо га се по добром и лепом, као и времена у којем је га је пратило.
  11. Гости емисије су лекари Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Прим. др Радован Лукешевић, начелник Службе за пријем болесника, специјалистичке и консултативне прегледе Педијатријске клинике и Прим. др Славиша Здравковић, шеф Тима за спречавање и контролу болничких инфекција. Ваљда ће и ова емисија допринети подизању свести о потреби за вакцинацијом и одагнати барем део "паучине" коју су на јавност бацали протеклих година поједине јавне битанге и хохштаплери.
  12. Др Љиљана Милошевић, ауторка и водитељка емисије "Вера и здравље" на ТВ Храм је у емисију довела два Примаријуса са Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије који су лепо објаснили потребу за вакцинацијом деце. Гости емисије су лекари Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Прим. др Радован Лукешевић, начелник Службе за пријем болесника, специјалистичке и консултативне прегледе Педијатријске клинике и Прим. др Славиша Здравковић, шеф Тима за спречавање и контролу болничких инфекција. Ваљда ће и ова емисија допринети подизању свести о потреби за вакцинацијом и одагнати барем део "паучине" коју су на јавност бацали протеклих година поједине јавне битанге и хохштаплери. View full Странице
  13. Prije 15 godina ubijen je prvi demokratski izabrani premijer Srbije i lider Demokratske stranke dr Zoran Đinđić. Izvodi iz predavanja studentima banjalučkog univerziteta na temu NACIONALIZAM I PATRIOTIZAM. Ovo je bilo posljednje obraćanje studentima prof. dr Zorana Djindjića, održano 21 februara 2003 u vijećnici Banskog dvora za vrijeme njegove posjete Banjaluci. Novinari BUKE su tog dana bili u Maloj vijećnici Banskog dvora i jedini zabilježili ovo, kako se ispostavilo, posljednje predavanje premijera Srbije Zorana Đinđića Ovo nije neko predavanje u nekom naučnom smislu, nije ni neki govor u tradicionalnom smislu nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane, da se ona dopuni nekim argumentima koji jesu činjenično obrazloženi, gde se može naći jedno takvo mesto kao što su ovi Banski Dvori u Banja Luci da se pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno. Suština je svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića bilo da su zajednice, bilo da su države ili društva, da se nalaze u nekom okruženju. To znači da izvan njega postoji nešto, i to što je izvan njega je njegovo okruženje koje na bitan način utiče na sudbinu, na opstanak, na uspešnost ili neuspešnost tog organizma, tog bića ili već o čemu se radi. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, ako je moguće da ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog ukruženja i da se prilagodi tome. Naravno postoje retki izuzeci kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava jer ga on definiše. Npr. Amerika danas: jedan organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zamlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje. U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primjeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontrolište svoje okruženje i svako koji je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Još je Čarls Darvin kao jedno veliko saznanje formulisao sledeće: "U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju". To je formula uspeha. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je da svako društvo ili svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: to je najpre njegov region, zatim potom šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Treba pokušati da otkrije ako je moguće koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i da pokuša to da iskoristi za svoj interes, da vidi da li se nešto dešava gde on može pronaći svoje mesto- ne da se suprotstavlja tome slepo i da na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama, ali ne ni da se potpuno podredi tome i da naprosto parazitira na logici tog okruženja, nego da živi svoj individualni život tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada i naravno, da negde dobije i neki udarac jer se ne može sve predvideti, a u krajnjem slučaju uvek se nešto neočekivano desi. To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili možda ponekad opravdanje u tome da mi nismo u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo željeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju je ipak, merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda se vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu i nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da ih preplatite. Naravno, okruženje u kom mi živimo bilo kao nacija, bilo kao zemlja, ima neke svoje pravilnosti, ono nastaje kroz vekove i sasvim sigurno nije neki haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo nego poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite, pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom, i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka, 21. veka, kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i u krajnjem slučaju na informatičke tehnologije. To nije bilo teško predvideti, ali, mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da se svet još uvek kreće po starim zakonomernostima. To je kao da imate mapu grada gde su ucrtane sve ulice i skretanja itd., ali je to možda mapa nekog arheološkog grada koji je tu postojao pre hiljadu godina i kad se vozite tim gradom logično skrenete u pogrešne ulice i zalutate i na kraju ne dođete na taj svoj cilj. Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju je važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jak da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese- svoje male interese u velikom svetu. U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni da se mogu čak nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbina celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači ne nešto što je sitno, ne nešto što je prolazno nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda. Ljudsko društvo ili određeni deo ljudskog društvo se od nekog stanja kreće ka drugom stanju. To je proces koji nije završen, ali se može prepoznavati kod određenih manifestacija. Prvi taj veliki prelazak, velika transformacija je od industrijskog ka informatičkog društva.U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku se desio prelazak od industrijskog ka informatičkom društvu. I to izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi, kojim instrumentima i oruđima se služe da zadovolje svoje potrebe i koje su kvalifikacije neophodne da bi bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince učinilo uspešnim u industrijskom društvu nije dovoljno da bi bili uspešni i u informatičkom društvu. Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije- prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društava. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u kojoj na skoro svakom mestu na zemaljskoj kugli danas ljudi mogu da proizvedu šta žele. Znači više nema privilegije ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazili u Evopskoj Uniji ili bilo gde drugo na zemaljkoj kugli. To je nešto sasvim novo i to stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju. Zamislite sada uporedo kao neki primer da vaši fudbalski klubovi igraju u nekoj igri u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi ti svetski klubovi. Ako želite da dobijete neku utakmicu to bi iziskivalo ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige da postoje ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili da budete na začelju. Nema više ili ste najbolji, ili ste najgori, znači samo postoje uspešni i neuspešni. Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji jedan trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se delegira, da se decentralizuje i da se odluke donose na onom nivou društva gde su ti organi koji na kraju sprovode te odluke, blizu građanima i gde građani mogu da ih kontrolišu, i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti. Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim videćete da se zapravo kod svih njih radi o nečem sličnom, o nečemu što je bilo statično, što je bilo materijalno, što je bilo sadržajno kreće sve više ka nečem što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance. Naravno, u svemu tome se onda postavlja pitanje, šta je sa zemljama, sa narodima, nacijama, šta se sa njima događa. Očigledno da ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, da se to takođe postepeno utapa u ovaj jedan opšti trend. Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas ima MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom. Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država koje su se tu udružile i taj proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali to bi bila velika iluzija, kada bi izveli zaključak da nacionalni interes i države nestaje. Ja mislim da bi to bilo pogrešno. Mislim da se one samo transformišu i da se prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali da neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao, proleteri svih zemalja, ujedinite se. Pa smo svi isti, pa nema granica, nema nacija, nema država nego je čovečanstvo jedna nacija. Ne, mislim da će bar onoliko koliko mi možemo da predviđamo istoriju u narednih sto godina nosioci i zapravo glavna pravna lica i entiteti koji tu budu nastupali ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično postavlja se pitanje nekog kolektivnog identiteta. Šta se onda događa sanjim, sa nacionalnim identitetom, sa tim što se unutar jedne države definište kao interes koji mora na tom svetskom tržištu ili u toj globalnoj konkurenciji da bude branjen, štićen? Uvek govorimo o tome kada govorimo o jednom organizmu i njegovom okruženju, da taj organizam prilagođavajući se tom okruženju mora da uspe da bi ostvario svoje ciljeve. Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam. Mislim da je, ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma njegova supstancijalnost, da se odnosi na neku etničku ili neku drugu pripadnost, da je statičan, da polarizuje, da nije komunikativan, da ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu što je uslov za uspeh u modernom društvu, nego je on zapravo karakterističan za statična društva i za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. I možete da vidite da taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju na drugim linijama, znači i ekonomsko, i državno i istorijski, društvima koja postoje u regijama gde se taj proces nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje i kao posledica toga imamo društvenu strukturu koja onda kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osjećanje, kao što je osjećanje nacionalizma. Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti. Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja. Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nije kriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa ako ne uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo. Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etiku odgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti. Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tome niko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je on grešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj meri garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Znači ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu.... Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. Znači, to su neke realne činjenice. Ponekad se to smetne s uma, jer imate neke primere zloupotreba, jer je ogromna moć skoncentrisana sada u nekim instrumentima zbog toga što su društva dobila ogromnu moć. Ali u relativnom smislu, danas se vlast mnogo manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji zbog toga što postoi jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači naravno da nema zemalja u kojima ne postoje velike zloupotreba i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista jer je politika nešto plemenito. Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu, kažu neću da se bavim politikom jer se političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti i onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro. Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju zaista politika postane ono što danas u medijima važi, a to je, delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vama ne vredi što vi dnevno nešto radite i privređujete ako on to na kraju sve upropasti. I može vas milion takvih da budu dobri koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste to privređivali- bolje da ste spavali ili da ste pecali. Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da treba eksperti nešto da rade, oni hoće da vas prevare. Znači mora da se prizna činjenica da su u modernim društvima politička struktura, političke institucije jedini instrument koji može da služi za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe jedan veliki megatrend od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji. Znači od toga da glasate jednom u četiri godine za nekoga, do toga da svakoga dana ili u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vi zapravo vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu. Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu. Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i u svetu niko nikog ne voli. Samo postoje protokoli. Postoji diplomatija gde se sad to na lepši način prikazuje. Znači, svako brani svoj interes i svako voli nekog drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva onda nastrada onaj slabiji. Znači na autoputu kada vozite, ako voziš fiću i tamo se oni šleperi ili cisterne pretiču nemoj da se trpaš jer ćeš na kraju ti da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu, na desnu stranu, to će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera ili, šta je već, Amerika, ili Rusija, ili Kina ili ko se već kreće na tim autoputevima i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj. Neki meni kažu, mi smo pravoslavni narod i zbot toga mi nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju i oni idu u zaleđu nekog konvoja i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Znači, Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koje sam pomenuo: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedu nego Grčka koja ima- devet miliona stanovnika. To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su oni jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli: hajde i mi da smo sa tim svetom, ne protiv njega, ne ni da se utopimo u njega. Oni vrlo jasno imaju svoj nacionalni interes- ako treba sa Turskom da stave veto, oni će ga staviti i njihovo veto u Evropskoj Uniji je dovoljno da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju. Znači to je jedan model koji mi moramo da izaberemo. Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Postoje neke konstelacije, gde se određene snage nađu na drugoj strani i uvek treba proceniti koji je rizik i ako je rizik suviše veliki treba se sklanjati iz tih situacija. Mi to nismo bili u stanju da procenimo u Beogradu. Vi ste ovde samo kolateralna šteta loše procene u Beogradu jer naprosto u Beogradu nisu u tom trenutku odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 89-te. je greškom srušen, ali će 92-ge, 93-će, 94-te biti Kineski zid prenesen. Naravno, to je bilo glupo. Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu. Velika bi greška bila ako tu cenu dvostruko platimo. Znači jednom smo je platili i drugi put je plaćamo zato jer ćemo stalno time da se bavimo i da ćemo celu budućnost da obnavljamo kosovskim porazom. Jednom smo poraženi, a onda celu istoriju, od toga pravimo mit. I naravno mi to onda možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, to je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju, desilo se ovo, desilo se ono. Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. I mislim da je to naravno moguće. Ali vam treba izvesna pozicija: da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa, oni vas isključe i kažu: izađi tamo na klupu i tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i naravno nekog fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode da postignete gol i da na kraju pobedite. Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali onoga trenutka kada on svoj neki interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju- tog trenutka on gubi kredibilitet. I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama koje su bile države smo mi imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije jer ih nije bilo i nije moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države nego je bila zajednica. Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi - da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program. Ali kada vi to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativna politika u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan koji može da se analizira onda to nije dobro. Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku. Ako vi pogledate Francusku, Englesku, Njemačku, Austriju vi ćete videti veći stepen "nacionalizma" nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to onda izračuna i kaže se: to je bila greška. Hoću da kažem, da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način, vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju da je to dovelo do određenih neuspeha jer je to jedan pristup koji nije primeren modernim društvima. To ne znači da sada mi trebamo nacinalni interes da odbacimo i da kažemo: znači, alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljvavanja svog kolektivnog identiteta na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa. Sve te zemlje koje sam ja pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. To nije baš sasvim samolicemerno da vi kažete: oni rade isto što i mi, samo oni su jači pa kažu to nije nacionalizam to što oni rade. Ne. Tu ima zaista razlike u formiranju njihovog kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od tog nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnim insistiranja na tim tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes koji možemo da definišemo kao patriotizam. Ali ne samo nosioci vlasti nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, kao što je Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. I da se ništa ne izgubi na efikasnosti toga a da ne budu izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, da je to nešto arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou kao što nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi ne možete sa tim, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije- oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije taj teren na kome se mi takmičimo. Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju u određenom smislu. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj gde se krše ograničenje brzine, preticanje, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo u principu da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas jer time ostajemo u svetskome saobraćaju. U kratkoročnom smislu može da se nešto tu uradi levo ili desno, što možda i nije baš sasvim po nekom pravilu, ali ako je to u našem interesu- to se toleriše. Razlika između etike i morala je vrlo bitna, jer to šta je dobro za jedan narod kroz jednu javnu diskusiju- to je etika. Moral je pitanje namera da ja kažem to je dobro. Ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim jer su moji motivi dobri. To što će se to na kraju desiti katastrofalno ja nisam kriv, ja sam to iz dobrih namera uradio. Ja to prezirem. Mislim da je to jedan izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene intersuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno da me to ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna mene dobre namere ne interesuju. Ako sledi, to što će neko da kaže to su motivi ovakvi ili onakvi, ni to me isto ne interesuje. U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božijoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe. Ne može ništa da se sprovede bez tehnologije. I, namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršentvo tehnologije, ali savršenstva da bi se ostvario zao projekat. Znači, mora da jedna zajednica neprekidno diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko jedna rasprava o vrednostima i ciljevima je za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve. Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno. I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komonente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale- i to je pojam pravde. Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje- a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima, da li da se ovo ili ono? Pošto su sredstva ograničena- a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura gdje će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče. I to je jedan uzbuljivi posao koji je praktično osnovni atribut ljudskih društava, rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda. Tekst i fotografija : Aleksandar Trifunović, BUKA
  14. Параклис Св. вмч.-це Екатерине у Скопљу Раскол у БЈР Македонији отпочет је 1967. године. Осим аутономних граница које су припремане за нешто касније, где би Србија као једина република добила покрајине, а српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву. Једина република где је народ традиционално био православно опредељен, а да се национално није осећао Србима, јесте СР Македонија. Тако је створен пројекат „Македонске Православне Цркве“, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност. За поглавара „МПЦ“, изабран је негдашњи викарни епископ топлички, именом Доситеј (Димитрије) Стојковић (ни Стојковски ни Стојков), рођен у Смедереву, 7. децембра 1906. године. Често, у његовој биографији на македонском, изоставља се презиме, што је случај и са надгробном плочом у цркви св. Димитрија у Скопљу. Раскол је ескалирао много касније, распадом југословенских република. Праћен таласом национализма, и затирањем свега српског зарад стварања сопственог националног идентитета, 2002. отпочео је прогон Православне Охридске Архиепископије под јурисдикцијом СПЦ, једине канонске православне цркве у БЈРМ и данас. Градња храма Светог Јована Златоустог у близини Битоља, и рушење храма месец дана касније од стране власти БЈРМ и „МПЦ“ Са благословом државног врха затварано је монаштво, верници заплашивани, а светиње одузимане. Врхунац терора оличен је у забрани Православној охридској архиепископији да се региструје од стране „Македонске државне комисије за религију“ под основом да је могуће регистровати само једну верску заједницу за сваку конфесију (пошто је претходно регистрована канонски непризната „МПЦ“). Капела Светог Нектарија Егинског у Скопљу Године 2005. правоснажном пресудом Апелационог суда у Битољу, осуђен је и Архиепскоп охридски Јован на 18 месеци затвора за кривично дело „распиривања националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости“. Тек 10 година касније, после многобројних жалби и 3 године и 52 дана тамновања у најтежим условима, пуштен је на слободу. Јавност је можда и чула за страдање Арх. Јована, али ипак мало је оних који су упознати како данас функционише Охридска Архиепископија након заплењивања цркава и манастира, и година прогона и државног терора. Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог у Битољу Многе куће, поседи и објекти дароване од верног народа постале су параклиси, манастири, цркве. Брод цркве (централни део између улаза и олтара) не већи од просечне дневне собе, постао је дом монаха, монахиња, место молитве, и окупљалиште верног народа, који се после година прогона и застрашивања није одрекао Христа. Већа окупљалишта резервисана су у земљама Европе чак и за секташке организације. Правда је дочекана тек 16. новембра 2017. када је Европски суд за људска права у Стразбуру пресудио у корист ПОАрхиепископије по њеној тужби против БЈРМ, и затражио одштету од 9.500 евра. Примораност да се Црква Христова у БЈРМ врати у катакомбе и сведе на маргине, са једне стране показује страхоту, кршење људских права у сред Европе које је мало људи и свесно; али и са друге стране храброст и истрајност хришћана да се остане на својим огњиштима, бирајући уместо раскола место у заједници свих помесних цркава које чине једну велику породицу — Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву! Порта манастира Успења Пресвете Богородице у Скопљу Нека нам пример Охридске Архиепскопије буди свима на подстрек, а епископима и пастирима повереног им стада, многаја љета!
  15. Помислили бисте да су прогони и ограничавање вероисповедања у временима борбе Римског царства са ранохришћанима. Или бар у веку иза нас, оличеног у совјетској тортури. Ипак то се дешава и данас. И то не мислим на терористичке групе на Блиском истоку, које нису под контролом својих држава. Прогон се дешава у сред Европе, плански, под диктатом државе — у сред цивилизованог друштва, које би требало да гарантује основна људска права. Параклис Св. вмч.-це Екатерине у Скопљу Раскол у БЈР Македонији отпочет је 1967. године. Осим аутономних граница које су припремане за нешто касније, где би Србија као једина република добила покрајине, а српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву. Једина република где је народ традиционално био православно опредељен, а да се национално није осећао Србима, јесте СР Македонија. Тако је створен пројекат „Македонске Православне Цркве“, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност. За поглавара „МПЦ“, изабран је негдашњи викарни епископ топлички, именом Доситеј (Димитрије) Стојковић (ни Стојковски ни Стојков), рођен у Смедереву, 7. децембра 1906. године. Често, у његовој биографији на македонском, изоставља се презиме, што је случај и са надгробном плочом у цркви св. Димитрија у Скопљу. Раскол је ескалирао много касније, распадом југословенских република. Праћен таласом национализма, и затирањем свега српског зарад стварања сопственог националног идентитета, 2002. отпочео је прогон Православне Охридске Архиепископије под јурисдикцијом СПЦ, једине канонске православне цркве у БЈРМ и данас. Градња храма Светог Јована Златоустог у близини Битоља, и рушење храма месец дана касније од стране власти БЈРМ и „МПЦ“ Са благословом државног врха затварано је монаштво, верници заплашивани, а светиње одузимане. Врхунац терора оличен је у забрани Православној охридској архиепископији да се региструје од стране „Македонске државне комисије за религију“ под основом да је могуће регистровати само једну верску заједницу за сваку конфесију (пошто је претходно регистрована канонски непризната „МПЦ“). Капела Светог Нектарија Егинског у Скопљу Године 2005. правоснажном пресудом Апелационог суда у Битољу, осуђен је и Архиепскоп охридски Јован на 18 месеци затвора за кривично дело „распиривања националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости“. Тек 10 година касније, после многобројних жалби и 3 године и 52 дана тамновања у најтежим условима, пуштен је на слободу. Јавност је можда и чула за страдање Арх. Јована, али ипак мало је оних који су упознати како данас функционише Охридска Архиепископија након заплењивања цркава и манастира, и година прогона и државног терора. Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог у Битољу Многе куће, поседи и објекти дароване од верног народа постале су параклиси, манастири, цркве. Брод цркве (централни део између улаза и олтара) не већи од просечне дневне собе, постао је дом монаха, монахиња, место молитве, и окупљалиште верног народа, који се после година прогона и застрашивања није одрекао Христа. Већа окупљалишта резервисана су у земљама Европе чак и за секташке организације. Правда је дочекана тек 16. новембра 2017. када је Европски суд за људска права у Стразбуру пресудио у корист ПОАрхиепископије по њеној тужби против БЈРМ, и затражио одштету од 9.500 евра. Примораност да се Црква Христова у БЈРМ врати у катакомбе и сведе на маргине, са једне стране показује страхоту, кршење људских права у сред Европе које је мало људи и свесно; али и са друге стране храброст и истрајност хришћана да се остане на својим огњиштима, бирајући уместо раскола место у заједници свих помесних цркава које чине једну велику породицу — Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву! Порта манастира Успења Пресвете Богородице у Скопљу Нека нам пример Охридске Архиепскопије буди свима на подстрек, а епископима и пастирима повереног им стада, многаја љета! View full Странице
  16. У среду, 08. новембра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета у Загребу, одржано је четврто у низу предавање у оквиру јесењег циклуса предавања на тему „Црква и Друштво“, који организује, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, Црквена општина загребачка. Предавање је одржао доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Здравко Јовановић, а његова тема је била: „Теологија у виртуелном свету, мисиолошке и дидактичке перспективе у 21. веку - питања и изазови”. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је ђакон Здравко одговарао. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  17. У среду, 04. октобра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета у Загребу, одржано је друго у низу предавање у оквиру јесењег циклуса предавања на тему „Црква и Друштво“, који организује, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, Црквена општине загребачка. Предавање је одржао ванредни професор на катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Предраг Драгутиновић, а његова тема је била: „Теологија у 21. веку – питања и изазови“. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је професор Драгутиновић одговарао. Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org/profesor-dr-predrag-dragutinovic-teologija-u-21-veku-pitanja-i-izazovi/?script=cir View full Странице
  18. Драги наши слободни форумаши, у среду 29. марта 2017. године, са почетком у 19:00 часова, у просторијама Вазнесењске цркве у Београду о. Иван Цветковић (оснивач овог нашег малог форума) ће одржати предавање на тему "Кана Галилејска у 21. веку". Тема је веома популарна и битна а биће речи у томе како можемо да помогнемо (и да ли можемо) младим људима да уђу у брачне воде. Надам се да ће вам бити занимљиво, те вас позивам да дођете, нарочито млади људи који би желели да се остваре у браку. Позовите и ваше пријатеље, па да се видимо
×
×
  • Креирај ново...