Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '2019.'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. По "обичају", "припрему" за мајско засиједање САСабора ради Блиц, у складу са уређивачком политиком дискриминације православља, баш на Ђурђевдан: Медији о предстојећем Сабору СПЦ и односима у Цркви На предстојећем Сабору СПЦ који се одржава 9. маја владика бачки Иринеј припрема жесток напад на епископа западноамеричког Максима, пише "Блиц", позивајући се на неимановане изворе. "Сукоб православља на релацији Цариград - Москва одразио се и на односе унутар СПЦ. За сада, епилог је да владика бачки Иринеј за предстојећи Сабор припрема свилен гајтан за епископа западноамеричког Максима", наводи београдски дневник. У протекла два месеца у животу СПЦ одиграла се, "грубо речено, до сада незабележена ситуација", пише "Блиц", наводећи да је у питању рат саопштењима између двојице владика, а да је то заправо "сукоб генерација и ставова око пресудно битних ствари за СПЦ и њене вернике". spc.rs Све је почело писмом Синода упућеном цариградском патријарху Вартоломеју у којем се, поред позива да се још једном преиспита одлука о давању аутокефалности Украјини, наводи, како пише "Блиц", "да ће СПЦ бити принуђена да свом свештенству препоручи да се клони служења не само са Украјинцима већ и са свима који са њима саслужују". "То практично значи да српско свештенство може да служи буквално само са Русима. Због своје немуштости састављено писмо је, не само у Цариграду и грчким круговима, доживљено као најава да се СПЦ придружила Руској цркви у прекиду општења са Цариградом", оцењује "Блиц". Лист подсећа да је на такво писмо епископ Максим реаговао наводима "да такав став изазива смутњу у дијаспори јер тамо су православни различитих националности, а да православна дијаспора покушава са муком у игри тронова између Цариграда и Москве да очува јединство". Београдски лист још наводи да владика Иринеј "жели пад владике Максима" и због њиховог сукоба од пре две године око Дарвинове теорије. (РТ Војводина) UEzk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvWm1FN01EQV8vZGNhZjEwNWI0MzQ1ODgxOWRhNTc4MDUzMDRiZTMyMTYuanBlZ5GTAs0C5ACBAAU (1).webp
  2. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске је и ове школске 2018/2019. године, по једанаести пут, организовао и реализовао циклус такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике седмог и осмог разреда основне школе. Због великог интересовања ученика, и ове школске године најпре су реализована школска такмичења, или по процени својих вероучитеља у школама где није одржано школско такмичење, након којих су пласирани ученици узели учешће у следећем, општинском, нивоу такмичења. Општинска такмичења су реализована следећим редоследом: у недељу, 24. фебруара, у ОШ „Бранко Радичевић“, Седларе; у недељу, 17. марта, у ОШ „Свети Сава“, Велика Плана; у недељу, 7. априла, у ОШ „Радоје Домановић“, Параћин; у недељу, 5. маја, у ОШ „Стеван Синђелић“, Велики Поповић; у недељу, 5. маја, у ОШ „Вожд Карађорђе“, Мало Орашје; у суботу, 11. маја, у ОШ „Вук Караџић“, Мајиловац; у суботу, 11. маја, у ОШ „Мирослав Букумировић-Букум“, Шетоње; и у суботу, 11. маја, у Образованом центру „Ecclesia Viminaciensis“, Пожаревцу. Такмичења су реализована у оним школама чији су директори показали посебну жељу да буду наши домаћини, што је допринело радосној атмосфери која већ дуги низ година краси ова такмичења. У знак захвалности, показаној љубави и гостопримству, ђакон Горан Илић је у име Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, а преко вероучитеља који раде у горе поменутим школама, уручио пригодне захвалнице Одбора за успешно остварену сарадњу. Пласирани ученици ових локалних такмичења (општинско такмичење, међуопштинско такмичење) су се даље припремали за учествовање у следећем и крајњем нивоу такмичења, који је и највиши ранг такмичења у овој области, Епархијском такмичењу. Епархијско такмичење се традиционално одржава у периоду после Васкрса. У циљу прослављања најрадоснијег празника, празника над празницима Цркве, окупили би се ученици из свих делова Епархије првенствено због пројаве јединства Цркве Христове. Црква није једна обична институција, него нас она преводи из смрти у живот. То за многе звучи врло прозаично, зато што су хришћани заборавили проблем смрти, а то је био кључни проблем. Отуда је и централни догађај наше вере васкрсење Христово из мртвих, што значи победа живота над смрћу, уништење смрти. Дух Свети гради литургијску заједницу многих у Христу, тј. гради Цркву, показујући ту заједницу као Тело Христово, као тог и истог Христа који је глава многих. Господ Христос нас приводи Богу Оцу, као и целокупну творевину у Литургији и кроз Литургију и на овај начин нас ослобађа од смрти. Истовремено ми кроз Литургију благодаримо Богу на свему ономе што је учинио и што ће још учинити за нас и наше спасење. Литургија, наиме, јесте Благодарност Богу (Евхаристија). Литургијски благодаримо Богу и Оцу што нас је из превелике љубави створио из не-бића у биће, и што нам је послао Сина свога у обличју Богочовека Исуса Христа да у њему, посредством Светога Духа, будемо причасници будућег вечног божанственог живота. Црква је заједница, која пројављује један есхатолошки начин живота, једну есхатолошку стварност. Управо у Цркви, овој деци гладној знања даје се једина истинита храна и пиће која их не претвара у пропадљиво тело, као што то бива узимањем обичне хране, него се сама Црква — заједница свих људи, жена и деце, дакле свих светих, претвара у Тело и Крв Христову. Зато нам и говори апостол Павле: „Ви сте Тело Христово и удови међу собом!“ (1Кор 12, 27). Деца желе да са Христом и она порасту и новим постану, управо тамо где се Христос даје у божанској Евхаристији, у којој постају заједница Тела и Крви Христове. Литургијско сабрање верног народа око Епископа бива свагда у Христу и зато Свето Причешће открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог. Свето Причешће је увек Тело Живог и Васкрслог Господа Исуса Христа, јер је Он, Христос, један — хлеб живота и зато смо ми многи једно тело, јер се сви од тог једног Тела причешћујемо. У недељу, 12. маја 2019. године, Црквена општина Јасенак у Смедереву била је домаћин једанаестог епархијског такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике VII и VIII разреда. Окупљање је започело Литургијом у Цркви, са пласираним ученицима и родитељима по местима, а након Литургије кренули смо ка јасеначкој Цркви. Литургија је у Цркви Св. великомученика Георгија, Јасенак (Смедерево) почела у 9:00 сати. Литургијом је началствовао протонамесник Мирослав Дишић, а саслуживали јереј Ненад Пуцар (председник црквене општине Јасенак) и јереј Војислав Лукић (старешина храма). Поред ученика домаћина, вероучитеља и верног народа, били су сабрани и ученици, вероучитељи, координатори, ђакони и свештеници из и читаве наше Епархије, те је и на тај начин указано да је разлог нашег окупљања љубав према Христу и другом човеку, а не такмичење против другог. Сваком Литургијом у дан недељни, празнујемо Васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30-36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сам Христос. Учествујући у Литургији ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје. Евхаристијско дружење је настављено у црквеној сали. Љубављу и гостопримством свих свештеника, као и ђакона Игора Димитријевића, постављена је трпеза (донатор ручка је био Горан Миленковић са породицом из Смедерева) за присутне, коју су ученици искористили за упознавање и дружење. Такмичарски део је почео у 12:00 часова. На једанаестом епархијском такмичењу учествовало је укупно 66 учесника. Учествовало је 35 ученика седмог разреда и 31 ученик осмог разреда. Испред Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, ученицима су се обратили ђакони Томислав Пауновић и Горан Илић, који су их пред сам почетак такмичења охрабрили и дали потребне смернице за израду теста. Ученици су посебно били мотивисани за рад, јер су се осећали поносним што су учесници највишег нивоа такмичења, уз благослов нашег Владике, Епископа Господина Игнатија (Мидића). Такмичење у познавању Православног катихизиса се разликује од других такмичења, јер се не проверава познавање чињеница. Циљ је добијање увида у степен разумевања Православног катихизиса и да се истакну способношћу да прецизно и јасно изразе своје литургијско искуство, а својим одговорима и посвећеношћу покажу да садржаји Православног катихизиса за њих представљају и вербално одгонетање тајне живота. Ученици су са лакоћом урадили тест, па су свој урађен тест предали комисији за прегледање и пре предвиђеног времена. Посебно их је обрадовало то што су сви добили поклон књиге за учешће са потписом нашег Владике Игњатија, али су ипак с нестрпљењем ишчекивали коначне резултате и проглашење ученика са највећим бројем бодова оствареном на тесту. Након завршетка израде теста, комисија је приступила оцени и рангирању. За време рада комисије, уследило је дружење ученика и вероучитеља, а уприличен је за све присутне обилазак града Смедерева, Смедеревске тврђаве и Саборне Цркве Св. великомученика Георгија. Дружење је настављено у порти Саборне Цркве у Смедереву. По завршетку прегледања ученичких радова, ученици су се поново сабрали у Цркви Св. великомученика Георгија у Јасенку, како би чули резултате. Ђакон Томислав је похвалио све ученике за веома добар успех који су показали на тесту. Одбор је одлучио да награди првих десет ученика на ранг листи, како седмог тако и осмог разреда. Сви ученици су добили као награду по књигу, као знак љубави и сећања на ово дружење. Дружење је приведено крају око 16 часова. Остварен је основни циљ такмичења, а то је наше боље међусобно упознавање и практична примена свега онога чему су ђаци поучавани од својих вероучитеља – дружење, љубав, ишчекивање Господа. Надајући се доласку Царстава Божјег и победи над смрћу и вечном блаженом животу у Богу, Христос васкрсе! Извор: Саборност
  3. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија са правилом поста и поуком за сваки дан нових српских просветитеља и учитеља: Митрополита Михаила (М) Светог Николаја Жичког (Н) Преподобног Симеона Дајбабског (С) Преподобног Јустина Ћелијског (Ј) Патријарха Павла (П) Старца Тадеја (Т)
  4. У последњој недељи Часног поста, када сви радосно очекујемо Васкрсење Христово, раковичким мученицима, страдалим од комунистичке репресије после Другог светског рата, упаљена је свећа и њима се са молитвом обраћају парохијани раковичких парохија са свештенством и монаштвом да нас помињу пред Престолом Божјим и моле Бога за све нас. Тама заборава над једним од најкрвавијих периода наше историје, у сегменту везаном за поменуто јужно београдско предграђе, разилази се књигом Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздејковића, док је издавач Књижевно друштво Раковица. О књизи су говорили историчари Немања Девић и др Ена Мирковић, рецензент књиге, док је модератор била Зорица Маринковић. Музички дечји хор "Свети ђакон Авакум", који пева у храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, отпојао је тропар мученицима и песму Ово је Србија. Овим издањем представљен је низ нових сазнања везаних за живот и страдање раковичког пароха проте Недељка Стреличића, што је заокружено Акатистом са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Историчар Немања Девић је казао да је бавећи се историјом Раковице у току Другог светског рата и уласком комуниста октобра 1944. године, са акцентом на крвава обрачунавања са свима онима који су виђени као "народни непријатељи" или "сарадници окупатора" , аутор књиге, ђакон Александар Аздејковић изашао из локалних оквира. Присутни који су испунили галерију Културног центра Раковица, могли су да чују у кратком излагању историчара Девића и о страдањима широм Србије, утврђеним страдалним местима и гробницама, као и напорима да се вео тајне и наметнути заборав скину са тамне стране историје и предоче нама, савременицима, потомцима страдалника, али и будућим покољењима. Др Ена Мирковић је истакла да је ђакон Аздејковић, пратећи трагичну судбину српског свештеника Недељка, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више се никад није вратио, овом монографијом дао широку слику периода у коме су угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда. „Употреба великог броја усмених и писаних изјава које је аутор сакупио приликом вишегодишњег теренског истраживања, свакако представља ексклузивну вредност ове књиге, тим пре јер највећи део интервјуисаних саговорника више није међу живима. Додатну вредност другом допуњеном издању дају и објављени архивски документи на крају књиге, као и фотографије и описи дешавања у периоду од 2014 .до 2018. године,“ казала је др Ена Мирковић. Ђакон Александар Аздејковић излаже у књизи преглед догађаја: парастосе одржане 2016, 2017. и 2918. г. на тајној гробници у Лисичјем потоку, локацији на којој је у ноћи између 6. и 7. новембра 1944. г. стрељан највећи број раковичких парохијана; иницијативу за подизање првог споменика; обнову Краљеве чесме из 1936. г. која се у Лисичјем потоку налази и где су убијани недужни цивили, без икакве основе и судске пресуде о кривици. Аутор књиге Голгота Раковичке парохије, ђакон Аздејковић казао је да је ово зборник сведочанстава тешког братоубилачког и неразумљивог времена, да је сачињен од изјава савременика тих ратних и послератних догађања. Нека сведочанства је забележио и прикупио, а нека су раније некоме дата, нека су чак и без много доказа прихваћена, јер су исказана по савести онога који их је изрекао. Све је то преузето и сачињена је фактографска збирка прикупљених сведочанстава о страдању свештеника и парохијана. Како је и сам аутор казао, у књизи се први пут износе историографски подаци о овом периоду на кнежевачкој парохији у београдском предграђу - у насељима Раковици, Кнежевцу, Kијеву и Кошутњаку. „Објављивање ових сведочанстава нема циљ да се онима који су учествовали у злоделима суди и пресуђује. Тај задатак нама хришћанима не приличи. То оставимо државним органима и судовима, мада боли чињеница да иако је после много година комунистичког режима дошло вереме демократије, слободе говора и писања, није се много учинило да се комунистички режим и његови злочини осуде, а све жртве попишу. Отуда је сигурно најбоље све препустити оном сигурном и најправичнијем суду Божјем. Сетимо се последњих Христових речи, док још беше на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23.34), пише у квизи и изрече то и на представљању књиге вредни ђакон Александар Аздејковић. Представљању књиге присуствовали су гђа Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина, потомци невино убијених, чланови клуба Књижевно друштво Раковица са председником Николом Рајаковићем, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве која редовно прати дешавања у овом Квижевном друштву и у београдској општини Раковици, представници јавних и културних установа. У оквиру представљања књиге посетиоци су могли и да погледају изложбу фотографија везано за тему Голготе Раковичке парохије. Председник Књижевног друштва Раковица Никола Рајаковић, са својим сарадницима у својству домаћина и оргнаизатора ове вечери, захвалио је свима на несебичној подршци и помоћи, на истрајности у откривању истина о злочинима над недужним српским грађанима током Другог светског рата, на неизмерном труду свих да се српски дух и вера непрестано чувају. О аутору Парохијски ђакон при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Александар Аздејковић је рођен 3. маја 1974. г.у Београду, где живи и ради. Његова област интересовања је историја Српске Православне Цркве у Другом светском рату и периоду комунистичке репресије, филмом, дизајном и иконописом. Из области историје до сада је објавио: * Голгота Раковичке парохије, Бернар, Београд 2014. * Голгота Раковичке парохије, документарни филм, Београд, 2014. * Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина. Зборник Zeugen für Gott, Универзитет у Минстеру, Немачка, 2015. * Житије и Акатист Свештеномученика Недељка Раковичког, Београд 2017. *Страдање Раковичке парохије, Зборник Лице Раковице кроз песме и приче, Књижевно друштво Раковица, Београд 2018. Мартирологиј или поменик имена страдалних мученика Гологота Раковичке парохије Вредно историјско дело Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздековића садржи следећа поглавља: 1) Парохијски храм и парохија кнежевачка где читамо о Заветини села Кнежевца, Другом светском рату и условима живота на парохији, О стрељању Јевреја и Рома на територији Раковице 1941. године ; 2) Ослобођење; 3) Новомученици раковички; 4) Свештеномученик Недељко Стреличић; 5) Тропар, кондак и акатист Свештеномученику Недељку Раковичком; 6) Новомученици реснички; 7) Сведочанство учесника у ликвидацијама; 8) Уредба о војним судовима. Посебно је значајно поглавље Сећање на страдале у којем је дата Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Европе, Поменик свештеника и парохијана Храма у Раковици, Јавности оглашени, Спомен обележје, Обнова Краљеве чесме и парастос страдалима у Лисичјем потоку, потом део за памћење и "У име народа". Иако по професији није историчар, ђакон Аздејковић се руководи историчарским начином истраживања и одредницама, те нам на крају књиге даје документа, скраћенице, библиографију, архивску грађу, електронске изворе и литературу, те је сваком заинтересованом за даље истраживање дата прецизна полазна основа. Велике честитке аутору књиге Голгота Раковичке парохије (друго допуњено издање), издавачу Књижевном друштву Раковица, као и сарадницима на књизи: лектору и коректору Славици Стефановић, протођакону Радомиру Ракићу на лектури Акатиста, мср Срђану Петровићу, док је за дизајн заслужан Горан Савић Остојић. Извор: Српска Православна Црква
  5. ТЕКСТ ПОСЛАНИЦЕ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква
  7. Доносимо Беседу игумана Петра (Драгојловића) одржану на Цвети ове године у Манастиру Светог Архангела Гаврила Пиносави у Кусадку.
  8. ZASEDANJE NAJVAŽNIJEG CRKVENOG TELA: Sabor SPC počinje u Žiči, a ne u Peći DRUŠTVO 11.04.2019. 11:31h Razlog promene sedišta okupljanja nije politički, vladike će se okupiti u prvom sedištu srpske arhiepiskopije zbog jubileja - osam vekova autokefalije Prolećno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve ove godine neće početi u Pećkoj patrijaršiji, kako je bila tradicija do sada, ekskluzivno saznaje Kurir! Ove godine najveće i najvažnije crkveno telo počeće zasedanje u Žiči, a razlog te promene je jubilej - osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koji se obeležava u 2019. FOTO: PROFIMEDIA Kako objašnjava Kurirov izvor iz SPC, odluka da Sabor ne počne u Pećkoj patrijaršiji nema veze s politikom, a razlog je isključivo simboličan, s obzirom na to da je 1219. godine srpska crkva, odnosno žička arhiepiskopija, postala autokefalna. - Sabor će početi u manastiru Žiča zbog osam vekova autokefalije, Žiča je prvo sedište srpske arhiepiskopije. Još uvek se ne zna da li će nakon toga vladike otići u Pećku patrijaršiju, to će se znati do kraja meseca. To što Sabor ne počinje zasedanjem u Peći nema veze s politikom, to su spekulacije koje nemaju veze s realnošću - otkriva naš sagovornik. FOTO: NEBOJŠA MANDIĆ Prema njegovim rečima, Sabor SPC počinje 9. maja, a nakon sabranja u manastiru Žiča radni deo će biti nastavljen u Beogradu. - Ono što je sigurno jeste da će centralna proslava 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve biti održana početkom oktobra u manastiru Žiča, nakon čega će crkveni velikodostojnici otići u Pećku patrijaršiju, gde će biti nastvaljana manifestacija. Upravo da se pokaže da je sedište Žiča, ali i Pećka patrijaršija - priča izvor iz SPC. Naš sagovornik dodaje će vladike o dnevnom redu i temama o kojima će raspravljati saznati neposredno pred početak Sabora, a da je pitanje Kosova i Metohije svakako nezaobilazna tema, kao i jubilej, a biće reči i o unutrašnjim pitanjima, vaspitanju, prosveti... https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3234715/zasedanje-najvaznijeg-crkvenog-tela
  9. У Москви је 1. марта под председавањем Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила одржана седница Високог црквеног савета. Једно од питања које је разматрано на седници била је тема црквеног доброчинства. Председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон поднео је реферат о црквеној социјалној делатности у 2018. години и говорио је о плановима за 2019. годину. Једно од постигнућа десетогодишњице патријараштва Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила представља активан развој црквене социјалне службе, што је постало могуће захваљујући делатној љубави и милосрђу поглавара и његовог дубоког уверења да црквени социјални рад чини саставни и органски део исповедања вере. Његова Светост патријарх лично координира социјални рад трудећи се да Цркву учини местом на којем би сваки потребити човек могао да добије помоћ. Пример поглавара надахњује на добра дела архијереје, презвитере и мирјане. Квантитативни резултати рада у 2018. години Црква је 2018. године отворила шест нових уточишта за маме: у Московској обласној, Орловској, Калушкој, Белгородској, Сарапуљској и Салаватској епархији. Дакле, до почетка 2019. године у Русији је радило 59 уточишта за жене у тешкој животној ситуацији која су отворена уз учествовање Цркве. У току 2018. године програму за саветовање пре доношење одлуке о абортусу „Спаси живот“ прикључило се 11 нових градова у девет епархија: Балашовској (Аркадак), Владимирској (Ковров), Виксунској (Кулебаки, Ардатов), Нижњеновгородској (Даљње Константиново, Кстово), Јужносахалинској (Корасков), Санктпетербуршкој (Санкт Петербург), Смоленској (Смоленск), Самарској (Самара), Ржевској (Ржев). Данас у програму „Спаси живот“ учествује укупно 86 градова, ради 160 стручњака у 122 медицинске установе. Од 2015. године у оквиру овог програма успели смо да спасимо од абортуса преко 10.000 деце. У току 2018. године отворено је 35 нових црквених центара за хуманитарну помоћ. У њима потребити могу бесплатно да добију одећу, колица, кревеце и намирнице. Већина нових центара се налази у малим градовима и насељима у којима је ситуација посебно тешка. У Русији има преко 90 уточишта за бескућнике, али још увек није било одговарајућег уточишта у Москви или у најближем Подмосковљу. Прошле године је овакво уточиште „Тјоплиј пријом“ за 70 људи отворен у Химкима. До почетка фебруара уточишту у Химкима се обратило 183 људи од којих је 95 успело да се врати нормалном животу. У току 2018. године у Јекатеринбургу је отворен црквени центар за ресоцијализацију. У 11 епархија почели су да раде нови консултациони пунктови за зависнике од дроге (у Братској, Владимирској, Вјатској, Ижевској, Клинцовској, Костромској, Кузњецкој, Московској, Сарапуљској, Сердопској и Череповецкој епархији). Такође, нови рехабилитациони центри за зависнике од дроге појавили су се у Калињинградској, Ижевској, Вороњешкој и Ростовској епархији. У септембру 2018. године у Лењинградској области је по благослову Његове Светости патријарха одржан II Сверуски слет православних рехабилитационих центара који је био уприличен поводом Сверуског дана трезвености. Манифестацију су организовали Координациони центар за борбу против наркоманије Синодалног одељења за доброчинство, добротворни фонд светог праведног Јована Кронштатског и Виборшка епархија. У слету су учествовали представници 34 епархије. Данас Црква активно развија палијативну помоћ. У Москви ради палијативно одељење црквене болнице светитеља Алексија Митрополита московског, при обитељи Свете Марте и Марије раде стационар и дечја теренска палијативна служба „Милосрђе“. Пројекти за палијативну помоћ постоје и у Тверу и Петербургу. Виборшка епархија је 2018. године заједно с Владом Лењинградске области отворила дечји хоспис у насељу Токсово у Лењинградској области. Хоспис може да прими 30 породица с децом. У 2018. години појавило се пет нових црквених заједница у којима се пружа помоћ глувима. Данас се у 71. православном храму у 45. митрополије одвија рад са глувим људима и људима оштећеног слуха. Посебна пажња се посвећује стварању приступачне средине у храмовима. Одељење за црквено доброчинство је 2018. године издало приручник за стварање приступачне средине. Такође су одржана четири семинара на ову тему у Хабаровску, Уфи, Новосибирску и Волгограду у којима је учествовало 216 лица. Прошле године су Православни институт друштвених наука „Светитељ Тихон“ (ПИДНСТ) и Синодално одељење за доброчинство организовали мобилну изложбу о стварању приступачне средине и пружању помоћи на лицу места људима с ограниченим могућностима кретања. По завршетку нашег онлајн курса појавило се 268 нових друштвених пројеката. Ове пројекте су покренули полазници нашег шестомесечног онлајн курса за обуку парохијских социјалних радника. Пројекат се реализује на бази 219 парохија и социјално усмерених некомерцијалних организација (НКО) на територији 99 епархија. Захваљујући овим пројектима чланови су за социјални рад ангажовали преко 1.800 добровољаца (од чега више једне половине чине млади људи). Осим овог основног курса Синодално одељење за доброчинство је одржало четири специјализована онлајн курса: за руководиоце и сараднике социјалних служби епархија (учествовало је 132 људи из 67 епархија), за организацију пружања подршке инвалидима (256 људи из 72 епархије) и два курса за основе у пружању помоћи деци оболелој од дечје церебралне парализе, који су организовани заједно с православном службом „Милосрђе“ и обитељи Свете Марте и Марије (339 људи из 78 епархија). Такође, 2018. године смо одржали низ курсева и конференција уживо. Главна манифестација био је VIII Општецрквени конгрес о социјалном служењу на чијем челу је био Његова Светост патријарх лично. На конгресу су учествовали министарка здравства РФ В.И. Скворцова, начелници и запослени у социјалним службама у епархијама, главне сестре и духовници сестринстава милосрђа студенти ПИДНСТ и Руског државног социјалног универзитета (РДСУ), полазници школе „Свети Димитрије“ за сестре милосрђа и социјални радници из Москве – укупно преко две хиљаде људи, представници 172 епархије, од тога 23 епархије из иностранства. Рад је почео литијом за погинуле у колеџу у Керчу. У овој трагедији је погинуло 21 лице, а настрадало је 61. Организовано је даноноћно дежурство свештеника у мртвачници и у болници. Свештеници су такође посетили настрадале који су довезени у друге градове (Краснодар, Москва). Троје деце из Керча се још увек налази у Научно-истраживачком институту за хитну дечју хирургију и трауматологију, наши добровољци их обилазе. У Уфи је 2018. године одржана наша међурегионална конференција за епархије Приволшког федералног округа (учествовало је 204 људи из 41 епархије). У нашим центрима за обуку у Москви и Јекатеринбургу организовано је неколико смена за стажирањеа. Између осталог, у Москви је организовано 15 смена курсева за стручно усавршавање за парохијске социјалне раднике (66 људи из 25 епархија), четири смене курсева за стручно усавршавање руководилаца и кључних сарадника социјалних служби у епархијама (53 руководиоца из 44 епархије). У нашем регионалном центру за обуку у Јекатеринбургу организоване су две смене курсева за стручно усавршавање (40 људи из 24 епархије). Такође, у Јекатеринбургу је одржан I Конгрес сестара милосрђа Уралског региона на који је допутовало 190 сестара из 24 сестринства (11 епархија). Заједно са Министарством здравља организовали смо још један Сверуски дан трезвености. По благослову Његове Светости патријарха тог дана су се у храмовима узносиле посебне молитве за људе који пате од болести пијанства и наркоманије и служени су специјални молебани. Уз помоћ Синодалног одељења за односе између Цркве и друштва и медија организована је информациона подршка Дана трезвености. У медијима се 2018. године појавило 5.825 материјала о Дану трезвености. Повећава се број пројеката за помоћ зависницима од алкохола. У току последњих 10 година њихов број се повећао за више од 20 пута (2009. године било је око 20 пројеката, а 2018. године било их је преко 500). То су братства, друштва, групе, заједнице трезвености и саветодавни пунктови. Представници Цркве су 2018. године пружили помоћ настрадалима у 13 великих ванредних ситуација. Због поплава у јулу у Забајкалском крају Синодално одељење за доброчинство је уплатило 146 хиљаде рубаља Нерчинској епархији ради брзог пружања помоћи. Од ових средстава пострадалима су купљене намирнице, вода и средства за хигијену. Две хиљаде осамнаесте године издали смо четири приручника: две књиге су издате први пут (о служењу свештеника у болници и о стварању приступачне средине у храму), а два издања су поновљена (приручник за бескућнике и „Инвалид у храму“). Од 2010. године издали смо 41 методички приручник. Нови правци и планови Сада бих желео да кажем нешто о новим правцима у нашем раду и о плановима за 2019. годину. Пре свега, отвараће се нови пројекти у вези са превенцијом абортуса. У току 2018. године, за Дан заштите деце, по благослову Његове Светости патријарха у свим храмовима је извршено прикупљање средстава за спречавање абортуса и помоћ женама у кризним ситуацијама на нивоу целе Русије. То је већ друго по реду општецрквено прикупљање средстава. Успели смо да прикупимо 38 милиона рубаља. Од ових средстава ће 2019. године бити отворено 13 нових уточишта за маме. Једно од њих је већ отворено у Кургану. Дакле, у Русији ће ускоро бити отворено 72 таква уточишта. Видите их на карти. Такође, појавиће се 32 нова центра за пружање хуманитарне помоћи и 25 других пројеката за помоћ женама у кризним ситуацијама (саветодавна, правна и психолошка помоћ, телефони поверења итд.). Такође, ове године ће своју делатност моћи да прошире 54 већ постојећа пројекта за помоћ женама. Имамо и нове правце у раду у области пружања помоћи бескућницима. Један од кључних проблема с којима се суочавају бескућници јесте да им је тешко да добију медицинску помоћ. Зато сад заједно са Министарством здравља истичемо да бескућник треба да добија сву потребну помоћ, чак и ако нема полису и документа. Овакве објаве планирамо да истакнемо у свим пријемним одељењима у руским болницама. Такође, тренутно радимо на систему за рехабилитацију бескућника. Наши стручњаци су се 2018. године упознавали с међународним и најбољим руским искуством, посетили су успешне пројекте у Европи, путовали су на највећу конференцију на ову тему у Берлину коју је организовала Европска федерација националних организација за рад са бескућницима (FEANTSA). Синодално одељење и православна служба „Милосрђе“ не само да шире постојеће моделе, већ раде и на стварању нових и ефикаснијих. У виду допуне програма за превенцију бескућништва који се већ примењује на бази „Хангара спасења“ службе „Милосрђе“ покренули смо сопствене експерименталне пројекте за помоћ бескућницима – „Фарма“, „Хостел“ и „Радни камп“. То су облици повратка човека у друштво које уводимо на основу сопственог искуства. Ове године ће социолози из ПИДНСТ спровести истраживање међу бескућницима. Биће анкетирано 700 људи. Планирамо да створимо детаљан социјално-демографски портрет бескућника и да откријемо главне канале преко којих човек доспева на улицу. На крају све то треба да нам помогне да схватимо како да правилно спроведемо радну интеграцију и рехабилитацију људи без крова над главом. По завршетку рада и анализе руског и страног искуства доставићемо документ на ову тему, он ће бити посвећен организацији за пружање помоћи бескућницима у Цркви. Нови правац представља развој пастирског служења у болницама. Због тога што нам недостају помоћници свештеника ангажујемо мирјане-катихете и мисионаре. У Москви смо одржали прве курсеве за помоћнике свештеника који служе у болници (завршило их је 102 људи од којих су многи дипломци угледних руских факултета). Издата је књига „Болнички свештеник“. На основу успешног искуства Московљани су почели да обучавају представнике епархија: 2018. године обављено је прво стажирање у којем је учествовало 11 свештеника из 11 епархија. Ове године је одржано друго стажирање ове врсте у којем је учествовало 18 људи из 18 епархија. Очекује нас још неколико смена обуке. Релативно нови правац у раду представља ширење праксе пратилаца у животу инвалида. Црква у томе активно учествује. Као што сам већ рекао, прошле године смо одржали специјални курс за обуку на ову тему заједно с једном од водећих организација за помоћ инвалидима – „Перспективе“ из Санкт Петербурга. И заједно са санктпетербуршким „Перспективама“ 2018. године је започет нови пројекат за праћење живота у селу Раздоље у Виборшкој епархији. У кући пратиоца живота при храму живи седморо људи с инвалидитетом. Заједно с њима се даноноћно налази социјални радник, али се људи који овде живе труде да се максимално сами старају о себи. Ту су створени услови попут кућних услова. Други пројекат праћеног живота треба да се појави у Пензи. Митрополит пензенски и нижњеломовски Серафим је 2018. године освештао место за изградњу будућег комплекса кућа за инвалиде „Новије берега“. Овде ће бити изграђено 10 кућа за око 80 људи. У овим кућама ће живети инвалиди којима држава није обезбедила станове после напуштања интерната. Помагаће им социјални радници и стручњаци. Ово је трећи пројекат који организује руководилац смера за рад с инвалидима у Пензенској епархији, члан Друштвене коморе РФ Марија Љвова-Белова. У Пензи већ успешно раде њени пројекти „Квартал Луј“ и „Дом Веронике“ – сви ови пројекти представљају алтернативу психинеуролошким интернатима. Други перспективан правац у раду представља развој смештаја сирочади у породице и организовање школа за родитеље који су усвојили децу. На ове теме организујемо онлајн и обичне семинаре у епархијама. У току 2018. године реализовано је осам оваквих семинара. Двонедељни интерактивни семинари су одржани у Хабаровску, Уфи, Сарапуљу, Јекатеринбургу, Соликамску, Ростову на Дону, у селима Глебово (Московска област) и Воробјевцево (Ивановска област). Такође делимо методички приручник за организацију Школе за родитеље који су усвојили децу који је издало наше Синодално одељење. Преко 1.000 примерака је предато епархијама 2018. године. У току 2019. године биће отворена друга православна школа за родитеље који су усвојили децу у Русији – у Санкт Петербургу, у Александро-невској лаври. Она ће бити усмерена на припрему парохијана храмова за примање деце-инвалида у породице, јер управо сирочад-инвалиде људи најређе узимају у породице. Окосницу рада школе представљаће искуство православног уточишта породичног типа „Умиљење“. Оно се налази у Вирици (Гатчинска епархија). То је неколико породица које су усвојиле децу-инвалиде. Данас под једним кровом велике дрвене куће живе четири породице које васпитавају укупно 15 деце-инвалида. Духовници пројекта су двојица браће – јеромонаси Кирил и Методије (Зинковски). Ове године пројекат треба да се прошири: у близини су саграђене још две куће за нове породице које ће преузети бригу о деци с инвалидитетом. У две нове куће живеће од седам до девет породица. Планирамо да ове године отворимо друго палијативно одељење у болници светитеља Алексија. Капацитет новог одељења ће бити 35 кревета. Такође, ове године протојереј Александар Ткаченко и Влада Московске области планирају да отворе нови дечји хоспис у Домодједову. Моћи ће да прими 10 породица с децом. До сада је у Москви било врло мало црквених пројеката за помоћ зависницима од дроге – на пример, у Москви још увек не постоји ниједан црквени рехабилитациони центар. Планирамо да ове године отворимо први црквени дневни стационар у граду – амбулаторно-рехабилитациони програм при храму Живоначалне Тројице у Кожевњикима. Овај центар ће моћи да прими 15 људи. Ту ће зависници од наркоманије долазити шест дана недељно на часове. Часове ће држати свештеници, психолози, консултанти и социјални радници. Такође, планирамо да 2020. године отворимо свој рехабилитациони центар ван града са даноноћним боравком. Тако ћемо у Москви створити делотворан систем за пружање црквене помоћи зависницима од дроге. Планирамо да ове године потпишемо споразум између Цркве и Министарства рада и социјалне заштите Русије. На основу овог споразума планирано је оснивање Комисије која ће стално радити. Срели смо се с представницима министарства и они су расположени за активну сарадњу с нама. У току 2019. године биће отворен наш нови регионални центар у Ростову на Дону – он ће бити организован на бази социјалног одељења Ростовске епархије. У њему ће моћи да се обучавају представници епархија Севернокавкаског и Јужног федералног округа. Две хиљаде деветнаесте године ћемо завршити и делити у епархији документ о главним принципима организације социјалне службе на епархијском нивоу. Уз документ ће бити приложени савети и конкретне препоруке председнику епархијске социјалне службе. Квалитативно нови облик рада са епархијама представљају наши теренски семинари за интензивну обуку. У току 2018. године одржали смо шест таквих интензивних семинара: неколико главних стручњака Синодалног одељења путовало је из епархије и интензивно је радило заједно са запосленима и добровољцима који у епархији одговарају за социјалну службу. Ове семинаре смо одржали у Великолучкој, Серапуљској, Хабаровској, Абаканској, Иркутској и Биробиџанској епархији. Ови семинари су трајали од једног до три дана. По коментарима које добијамо из региона то је један од најефикаснијих модела обуке: водећи стручњаци из Москве се баве проблемима и локалним условима конкретног региона и дају практичне савете на основу онога што виде. Ово доноси добре плодове и мотивише људе. У ентузијастима у епархији се рађа елан и појављују се идеје за нове пројекте. Планирамо да развијамо рад у иностранству. Тесно сарађујемо с руководиоцем Управе за стране установе Архиепископом бечким и будимпештанским Антонијем. Захваљујући његовој подршци и учествовању пре неколико дана је у Литванији одржана прва конференција за социјалну службу у европским епархијама – још увек није нарочито репрезентативна – на њој је учествовало 52 људи, али се надамо да ће се овај рад наставити. На конгресу је разматрано оснивање Координационог центра за црквену социјалну службу у Европи. Он ће бити основан при нашем Синодалном одељењу. Прошле године је захваљујући Митрополиту сингапурском и југоисточно-азијском Сергију почела активно да се развија социјална служба на Филипинима. Патријарашки егзархат Југоисточне Азије организовао је исхрану сиромашних људи на југу Филипина. За 11 парохија обезбеђена је сва потребна опрема за исхрану и сад два пута недељно око 500 деце, стараца, трудница и дојиља добија храну обогаћену витаминима и минералима. Наше парохије деле медикаменте, одећу, обућу и школски прибор. У току 2018. године започели смо наменски програм за помоћ нашим сународницима у Таџикистану – то је најсиромашнија земља на постсовјетским просторима. Због крајњег сиромаштва и беде у овој земљи наше Синодално одељење специјално контролише рад у овој епархији. Наша сарадница је путовала тамо три пута у току године, покренули смо прикупљање средстава у Русији и послали смо тамо новинаре. Отворили смо народну кухињу у епархији и центар за хуманитарну помоћ. Данас сваке недеље у народној кухињи добар ручак добија 100 људи. Такође, 180 људи редовно добија пакете с намирницама, они се допремају у тешко приступачне рејоне људима који не могу сами да дођу до храма. Од прикупљеног новца епархија наменски помаже породицама. Наставићемо рад у Таџикистану ове године. Извор: Православие.ру
  10. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка View full Странице
  11. Драга браћо и сестре! У четвртак, 4. априла 2019. године, у 17:00 часова, у славној цркви Лазарици у Крушевцу, приредиће се дочек Његовом Високопреосвештенству Архиепископу града Прага и све Чешке Господину Михаилу и Његовој високој делегацији. Служиће се свечана доксологија Господину Михаилу, а у наставку и вечерња служба, након које ће у амфитеатру цркве Лазарице бити приређено духовно вече и разговор са Господином Михаилом и нашим Преовећеним Епископом Господином Давидом. Позивамо вас да узмете учешћа у овом значајном духовном догађају. ДОБРО ДОШЛИ! Епархија крушевачка
  12. …..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи. …..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања. …..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“). …..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена. …..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком. …..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу. …..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао? …..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“. Извор: Епархија западноамеричка
  13. Извор: https://bit.ly/2HDcNpx Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13). С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће: Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету. Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“. Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним. Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. Епископ Западноамерички Максим View full Странице
  14. Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13). С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће: Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету. Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“. Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним. Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. Епископ Западноамерички Максим
  15. Под председништвом патријарха Кирила, 26. фебруара 2019. године у Даниловском манастиру у Москви заседао је Свештени Синод у чијем раду су учествовали: митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, митрополит крутицки и коломенски Јувеналије, митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир, митрополит астански и казахстански Александар, митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије, митрополит мински и заславски Павле и митрополит волоколамски Иларион. За учешће у зимским заседањима (септембар-фебруар) позвани су: митрополит запорошки и мелитопољски Лука, митрополит барнаулски и алтајски Сергије, епископ нарвски и причудски Лазар, епископ рибински и даниловски Венијамин, епископ находкински и преображењски Николај. Извор: Српска Православна Црква
  16. На празник Светог мученика Трифуна, 14. фебруара, у згради Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, одржана је прва сједница Катихетског одбора Митрополије црногорско – приморске за 2019. годину. Сједницoм је предсједавао координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин. На сједници је члановима Одбора поднесен извјештај о активностима и раду које је Катихетски одбор остварио у току протекле године а о којима је, у наставку сједнице, отворена дискусија гдје су сви чланови Одбора узели ријеч. У даљем току сједнице, разговарало се о организацији редовног годишњег обиласка школа вјеронауке у Митрополији црногорско – приморској, од стране Катихетског одбора, гдје се врши увид о активностима и другим потребама у функционисању и раду самих школа и њихових вјероучитеља. Катихетски одбор је разматрао и друга актуелна питања везана за одвијање православне вјерске наставе у Црној Гори, као и активности које предстоје у наредној години. Секретар Катихетског одбора протојереј Драгослав Ракић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Свету Литургију на празник Сретења Господњег у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић.Бесједу на тему празника, након прочитаног Јеванђеља, изговорио је отац Младен. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Као што можете да видите, овај скуп из године у годину показује жељу нас црквених људи да суштински допринесемо стварању атмосфере слободног дијалога у којој сви заинтересовани могу уживати у излагањима и расправама стручњака из најразличитијих области науке и културе, који су свој живот посветили трагању за истином у тим областима. О тим стварима ми желимо да учимо од њих, али и да настојимо да са њима успоставимо плодан дијалог. Оваквим својим ставом ми исповиједамо, од неких чланова цркве заборављену истину, да црква не постоји да би другима доцирала (или народски речено: поповала), поготово не о стварима у које се не разумије, него да, учећи о тим стварима од оних који о томе много више знају, развије однос узајамног повјерења да би им евентуално, у тренуцима трагања за егзистенцијалним ослонцем, могла упутити ријеч о ономе што и јесте њена сврха – о смислу људске егзистенције у свијету у којем тај смисао све више измиче, те да људима поново укаже на истинског Бога, овога пута не представљеног као свемоћно биће које служи томе да штити произвољна увјерења или националне митове умишљених вођа, него Бога чија је природа доброта и милостивост према свима, а прије свега према према онеправдованима и маргинализованима, према преваренима и осиромашенима. Због њих ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању односа богатства и сиромаштва у овом свијету у којем су они који су га креирали успјели да успоставе екстремну неједнакост међу људима. Притом, доба у којем о свему овом размишљамо, мјесто на којем то чинимо, а посебно Бог коме се молимо, обавезују нас да недвосмислено међу људима промовишемо мир а не сукоб. У својој Бесједи на гори Исус нам објашњава ко је све блажен, тј. кога је све Бог погледао, и вели да су то они који су гладни и жедни правде, јер ће је се једнога дана ње наситити, такође и да су то они који имају милости према другима, јер ће Бог због тога и према њима имати милости, усто и они који су чистог срца јер ће видјети Бога итд, итд, али врхунац блаженства Исус оставља за оне за које каже да ће бити сами синови Божији (као што је и он сам) а то су миротворци. Ту је Исус толико недвосмислен, да хришћани немају никаквог изговора уколико не граде мир него хушкају на рат, уколико своје неријетко преваром стечене позиције у друштву бране тиме што цијело друштво непрестано држе на ивици рата само да би задржали своје привилегије. Ако ништа друго, то што су хришћани обавезује их да активно чине све што је до њих да граде и утврђују мир, а не да пасивно посматрају како их политиканти, националисти и шовинисти својом демагогијом полако али сигурно стављају у своју нечасну службу. Због овога ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању појма мира у светим списима хришћана и муслимана (тј. главних помагача безбожних господара рата на овим просторима), а једна друга трибина улози коју савремени митови могу имати у свему томе. Неки кажу да је Доситеј у Србију донио просветитељство и кромпир. И да се кромпир примио. Да ли је то баш тако, и колико у овој шали има шале, чућемо од учесника трибине о Доситеју, оснивачу Београдског универзитета, чија 280годишица рођења пада у ову годину. Поред тога, сваког дана биће нам представљена по једна одабрана теолошка књига, а видећемо и изложбу одличних фотографија. Ове године ћемо моћи истовремено и да уживамо и да учимо слушајући о томе колико информационе технологије позитивно а колико негативно утичу на процес образовања омладине као и на научно стваралаштво. Слушаћемо такође и о томе у чему је разлика између демократске и ауторитарне државе, како бисмо лакше препознали у којој од њих живимо. Уз то, биће говора и о квалитету црквених медија и проблемима са којима се сусрећу. И на крају о томе како се пад тзв. Гвоздене завјесе између европског истока и европског запада очитовао у домену религије. Ко остане до недјеље увече моћи ће да ужива у концерту црквених хорова. У свему овоме желимо да се наредних дана добро осјећате, да се међусобно упознајете и дружите, да искористите присуство наших уважених гостију и да их питате све што би могло разријешити ваше недоумице у вези са проблемима о којима ове године расправљамо. Вјерујем да ће се и ове године сви наши гости (било да су учесници или не) пријатно осјећати захваљујући познатој гостољубивости Требињаца. Добро нам дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  19. Од 7. до 10. фебруара 2019. године, у Културном центру у Требињу одржаће се шести по реду годишњи скуп Теологија у јавној сфери, у организацији Центра за философију и теологију из Требиња. Манифестација представља својеврстан теолошки фестивал који укључује предавања, панел-дискусије, промоције књига, изложбе, радионице итд. и окупља професоре, умјетнике, стручњаке и културне раднике из региона, али и шире. Плакат и најава у ПДФ формату Од 7. до 10. фебруара ове године, у Културном центру у Требињу одржаће се шести по реду годишњи скуп Теологија у јавној сфери, у организацији Центра за философију и теологију из Требиња. Манифестација представља својеврстан теолошки фестивал који укључује предавања, панел-дискусије, промоције књига, изложбе, радионице итд. и окупља професоре, умјетнике, стручњаке и културне раднике из региона, али и шире. Након свечаног отварања које је планирано за четвртак, 7. фебруара у 10.30 часова, одржаће се прва панел-дискусија на тему Црква и просветитељство: шта (ни)смо научили од Доситеја. Разговор, у коме учествују проф. др Никола Грдинић (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду), проф. др Ненад Ристовић (Филозофски факултет, Универзитет у Београду) и проф. др Владимир Симић (Филозофски факултет, Универзитет у Београду) има за циљ да размотри идеју водиљу Доситејевог просветитељског дјеловања и начин на који је она прихваћена у Цркви, тада и данас. Истог дана, од 17.30 часова, одржаће се друга расправа на тему Теологија – истина – помирење: појам мира у светим списима у којој учествују декани теолошких факултета у БиХ: проф. др Дарко Томашевић (Католички богословни факултет, Универзитет у Сарајеву), проф. др Владислав Топаловић (Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“, Универзитет у Источном Сарајеву) и проф. др Зухдија Хасановић (Факултет исламских наука, Универзитет у Сарајеву). У петак, 8. фебруара, од 11 часова, биће одржана три кратка предавања. Прво, на тему Утицај информационих технологија на процес образовања омладине и научног стваралаштва одржаће професор Електротехничког факултета у Београду, др Жељко Ђуровић. Професор Филозофског факултета и угледни економиста, др Миодраг Зец, говориће на тему Држава – могући концепти, док ће Благоје Пантелић, уредник портала Теологија.нет говорити о овом порталу и његовом утицају као и о стању црквених медија уопште. Истог дана, од 17.30 часова, на тему Мит, нација, црква, држава говориће доц. др Душан Крцуновић (Филозофски факултет, Универзитет Црне Горе), проф. др Богољуб Шијаковић (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) и Срђан Шљукић (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду). Расправљајући о концепту мита и улози митолошког мишљења у процесу креирања идентитета нације и цркве, саговорници ће се осврнути и на злоупотребу мита у дневно-политичке сврхе. Дискусија на тему Богатство и сиромаштву у свијету екстремних неједнакости биће одржана у суботу од 11 часова. О томе који су узроци нарастајућег јаза између екстремно богатих и екстремно сиромашних, о томе на који начин се ове друштвене класе доживљавају у различитим дијеловима планете, као и шта библијска теологија може да нам каже о овим проблемима говориће доц. др Ненад Божовић (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду), доц. др Владан Ивановић (Економски факултет, Универзитет у Крагујевцу) и мср Зоран Ћирјаковић (Факултет за медије и комуникације, Универзитет Сингидунум). Главно предавање, као и ранијих година, одржаће један од водећих православних теолога данашњице. Овог пута, гост скупа је професор Универзитета Конкордија у Монтреалу (Канада), др Лучијан Турческу. Он ће у суботу у 17.30 часова говорити на тему Религија и Европа након пада Гвоздене завјесе. У оквиру скупа, у галерији Културног центра, биће отворена изложба „Лично“ – портрети жртава рата Велије Хасанбеговића. Презентација идејног рјешења пројекта спомен села у Мркоњићима биће одржана у суботу од 13 часова у Културном Центру. У оквиру скупа биће одржана три разговора о књизи са њиховим ауторима. Ријеч је о књизи Небески Јерусалим и секуларно царство: Огледи о Цркви и секуларизму доц. др Александра Ђаковца (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) о којој ће се говорити у амфитеатру Факултета за производњу и менаџмент у четвртак, 7. фебруара, од 16.15 часова. На истом мјесту и у исто вријеме наредног дана говориће се о књизи проф. др Предрага Драгутиновића (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) Interpretation of Scripture in the Orthodox Church: Engaging Contextual Hermeneutics in Orthodox Biblical Studies (Тумачење Писма у Православној Цркви: Значај контекстуалне херменеутике за православне библијске студије). У суботу, од 16.15 часова, у Музеју Херцеговине тема разговора са њеним аутором биће књига Динамика хришћанског идентитета доц. др Растка Јовића (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду). Детаљан програм ове манифестације можете наћи у документу у прилогу. Извор: Српска Православна Црква
  20. Светосавска беседа митрополита Порфирија Митрополит Порфирије: Плодове мисионарског рада Светог Саве данас уживају и Српска Православна Црква и српски православни народ Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је 25. јануара 2019. године Светосавску беседу у свечаној дворани Матице српске. Српској Православној Цркви, академику Предрагу Пиперу и проф. Михају Радану додељена је Повеља Матице српске за неговање српске језичке културе у 2018. години. Свечаности је присуствовао и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије. Беседећи поводом празновања првог Архиепископа српског Светог Саве, митрополит Порфирије је рекао да се о Светом Сави може говорити са различитих аспеката и да се често дешавало да многи о том дивном светитељу говоре из свог погледа на свет и живот. -Мисионарски рад Светог Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светог Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Митрополит загребачко-љубљански. Архијереј је навео и да је највећи допринос Светог Саве у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању, искрени пастир вернога народа који му је био поверен. У име Српске Православне Цркве, Митрополит загребачко-љубљански је примио Повељу Матице српске за неговање српске језичке културе у 2017. години. -Матица српска не само да је чувар српске културе, српског језика и идентитета, него је и више од тога. То је институција која, кроз векове, афирмише све оно што се, у најбољем смислу те речи, може назвати српским – српску духовност, српску културу. Онај који влада језиком, влада собом, тојест свестан је себе, свога идентитета, свога бића. Црква никада неће одустати од неговања свога идентитета, поручио је митрополит Порфирије. О добитницима Повеље Матице српске за неговање српске језичке културе у 2017. години говорили су: професор др Драган Станић, председник Матице српске, професор др Вељко Брборић и академик Слободан Реметић. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, као и др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка, Матица српска
  21. У Москви ће током 2019. г. бити изграђено 10 нових храмова у оквиру ”Програм 200”, извештава «Благаовест-Инфо», позивајући се на прес службу Владимира Ресина посланика Државне Думе овлашћеног за овај програм. ”Најважнији задатак програма у новој 2019.години је да се десет храмова стави у употребу, и да се започне изградња нових десет” – рекао је Ресин. По његовим речима, у Мосви се рестаурирају и два споменика од историјског значаја – Храм Рођења Богородице на Бутирској слободи, и Храм Животворне Тројице у 1. Рижској уличици. Програм изградње нових православних храмова у Москви (”Програм 200”) је активан у свим окрузима престонице, осим Централног, с обзиром да у центру има довољно храмова, појашњено је за РИА Новости у прес служби Сектора за економију Руске православне цркве. ”Новим рејонима Москве много недостају храмови. Често на 100-150 хиљада становника постоји један или два активна храма. Градимо храмове на местима где су најпотребнији народу. Центар града пре спада у пројекат рестаурације, док се на новим општинама граде храмови.” Програм се реализује добротворним прилозима. У сврху прикупљања средстава, направљен је хуманитарни Фонд за подржавање изградње храмова града Москве. 2019.г. је подигнуто 63 храма, док је још 28 објеката у изградњи, појаснили су за РИА Новости. Програм је покренуо Патријарх Кирил 2009. г. и у првој етапи се планира изградња 200 храмова у Москви, који би били свима доступни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Полако нам се ближи нова календарска година. Због тога постављам два распореда за читање Светог писма - Стари завет за 6 месеци и Нови завет за 3 месеца. Они нису везани за литургијску годину и празнична читања али су прикладна за оне који желе да прочитају Свето писмо у наступајућој календарској години.
×
×
  • Create New...