Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '2018.'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 76 results

  1. У Москви је 1. марта под председавањем Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила одржана седница Високог црквеног савета. Једно од питања које је разматрано на седници била је тема црквеног доброчинства. Председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон поднео је реферат о црквеној социјалној делатности у 2018. години и говорио је о плановима за 2019. годину. Једно од постигнућа десетогодишњице патријараштва Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила представља активан развој црквене социјалне службе, што је постало могуће захваљујући делатној љубави и милосрђу поглавара и његовог дубоког уверења да црквени социјални рад чини саставни и органски део исповедања вере. Његова Светост патријарх лично координира социјални рад трудећи се да Цркву учини местом на којем би сваки потребити човек могао да добије помоћ. Пример поглавара надахњује на добра дела архијереје, презвитере и мирјане. Квантитативни резултати рада у 2018. години Црква је 2018. године отворила шест нових уточишта за маме: у Московској обласној, Орловској, Калушкој, Белгородској, Сарапуљској и Салаватској епархији. Дакле, до почетка 2019. године у Русији је радило 59 уточишта за жене у тешкој животној ситуацији која су отворена уз учествовање Цркве. У току 2018. године програму за саветовање пре доношење одлуке о абортусу „Спаси живот“ прикључило се 11 нових градова у девет епархија: Балашовској (Аркадак), Владимирској (Ковров), Виксунској (Кулебаки, Ардатов), Нижњеновгородској (Даљње Константиново, Кстово), Јужносахалинској (Корасков), Санктпетербуршкој (Санкт Петербург), Смоленској (Смоленск), Самарској (Самара), Ржевској (Ржев). Данас у програму „Спаси живот“ учествује укупно 86 градова, ради 160 стручњака у 122 медицинске установе. Од 2015. године у оквиру овог програма успели смо да спасимо од абортуса преко 10.000 деце. У току 2018. године отворено је 35 нових црквених центара за хуманитарну помоћ. У њима потребити могу бесплатно да добију одећу, колица, кревеце и намирнице. Већина нових центара се налази у малим градовима и насељима у којима је ситуација посебно тешка. У Русији има преко 90 уточишта за бескућнике, али још увек није било одговарајућег уточишта у Москви или у најближем Подмосковљу. Прошле године је овакво уточиште „Тјоплиј пријом“ за 70 људи отворен у Химкима. До почетка фебруара уточишту у Химкима се обратило 183 људи од којих је 95 успело да се врати нормалном животу. У току 2018. године у Јекатеринбургу је отворен црквени центар за ресоцијализацију. У 11 епархија почели су да раде нови консултациони пунктови за зависнике од дроге (у Братској, Владимирској, Вјатској, Ижевској, Клинцовској, Костромској, Кузњецкој, Московској, Сарапуљској, Сердопској и Череповецкој епархији). Такође, нови рехабилитациони центри за зависнике од дроге појавили су се у Калињинградској, Ижевској, Вороњешкој и Ростовској епархији. У септембру 2018. године у Лењинградској области је по благослову Његове Светости патријарха одржан II Сверуски слет православних рехабилитационих центара који је био уприличен поводом Сверуског дана трезвености. Манифестацију су организовали Координациони центар за борбу против наркоманије Синодалног одељења за доброчинство, добротворни фонд светог праведног Јована Кронштатског и Виборшка епархија. У слету су учествовали представници 34 епархије. Данас Црква активно развија палијативну помоћ. У Москви ради палијативно одељење црквене болнице светитеља Алексија Митрополита московског, при обитељи Свете Марте и Марије раде стационар и дечја теренска палијативна служба „Милосрђе“. Пројекти за палијативну помоћ постоје и у Тверу и Петербургу. Виборшка епархија је 2018. године заједно с Владом Лењинградске области отворила дечји хоспис у насељу Токсово у Лењинградској области. Хоспис може да прими 30 породица с децом. У 2018. години појавило се пет нових црквених заједница у којима се пружа помоћ глувима. Данас се у 71. православном храму у 45. митрополије одвија рад са глувим људима и људима оштећеног слуха. Посебна пажња се посвећује стварању приступачне средине у храмовима. Одељење за црквено доброчинство је 2018. године издало приручник за стварање приступачне средине. Такође су одржана четири семинара на ову тему у Хабаровску, Уфи, Новосибирску и Волгограду у којима је учествовало 216 лица. Прошле године су Православни институт друштвених наука „Светитељ Тихон“ (ПИДНСТ) и Синодално одељење за доброчинство организовали мобилну изложбу о стварању приступачне средине и пружању помоћи на лицу места људима с ограниченим могућностима кретања. По завршетку нашег онлајн курса појавило се 268 нових друштвених пројеката. Ове пројекте су покренули полазници нашег шестомесечног онлајн курса за обуку парохијских социјалних радника. Пројекат се реализује на бази 219 парохија и социјално усмерених некомерцијалних организација (НКО) на територији 99 епархија. Захваљујући овим пројектима чланови су за социјални рад ангажовали преко 1.800 добровољаца (од чега више једне половине чине млади људи). Осим овог основног курса Синодално одељење за доброчинство је одржало четири специјализована онлајн курса: за руководиоце и сараднике социјалних служби епархија (учествовало је 132 људи из 67 епархија), за организацију пружања подршке инвалидима (256 људи из 72 епархије) и два курса за основе у пружању помоћи деци оболелој од дечје церебралне парализе, који су организовани заједно с православном службом „Милосрђе“ и обитељи Свете Марте и Марије (339 људи из 78 епархија). Такође, 2018. године смо одржали низ курсева и конференција уживо. Главна манифестација био је VIII Општецрквени конгрес о социјалном служењу на чијем челу је био Његова Светост патријарх лично. На конгресу су учествовали министарка здравства РФ В.И. Скворцова, начелници и запослени у социјалним службама у епархијама, главне сестре и духовници сестринстава милосрђа студенти ПИДНСТ и Руског државног социјалног универзитета (РДСУ), полазници школе „Свети Димитрије“ за сестре милосрђа и социјални радници из Москве – укупно преко две хиљаде људи, представници 172 епархије, од тога 23 епархије из иностранства. Рад је почео литијом за погинуле у колеџу у Керчу. У овој трагедији је погинуло 21 лице, а настрадало је 61. Организовано је даноноћно дежурство свештеника у мртвачници и у болници. Свештеници су такође посетили настрадале који су довезени у друге градове (Краснодар, Москва). Троје деце из Керча се још увек налази у Научно-истраживачком институту за хитну дечју хирургију и трауматологију, наши добровољци их обилазе. У Уфи је 2018. године одржана наша међурегионална конференција за епархије Приволшког федералног округа (учествовало је 204 људи из 41 епархије). У нашим центрима за обуку у Москви и Јекатеринбургу организовано је неколико смена за стажирањеа. Између осталог, у Москви је организовано 15 смена курсева за стручно усавршавање за парохијске социјалне раднике (66 људи из 25 епархија), четири смене курсева за стручно усавршавање руководилаца и кључних сарадника социјалних служби у епархијама (53 руководиоца из 44 епархије). У нашем регионалном центру за обуку у Јекатеринбургу организоване су две смене курсева за стручно усавршавање (40 људи из 24 епархије). Такође, у Јекатеринбургу је одржан I Конгрес сестара милосрђа Уралског региона на који је допутовало 190 сестара из 24 сестринства (11 епархија). Заједно са Министарством здравља организовали смо још један Сверуски дан трезвености. По благослову Његове Светости патријарха тог дана су се у храмовима узносиле посебне молитве за људе који пате од болести пијанства и наркоманије и служени су специјални молебани. Уз помоћ Синодалног одељења за односе између Цркве и друштва и медија организована је информациона подршка Дана трезвености. У медијима се 2018. године појавило 5.825 материјала о Дану трезвености. Повећава се број пројеката за помоћ зависницима од алкохола. У току последњих 10 година њихов број се повећао за више од 20 пута (2009. године било је око 20 пројеката, а 2018. године било их је преко 500). То су братства, друштва, групе, заједнице трезвености и саветодавни пунктови. Представници Цркве су 2018. године пружили помоћ настрадалима у 13 великих ванредних ситуација. Због поплава у јулу у Забајкалском крају Синодално одељење за доброчинство је уплатило 146 хиљаде рубаља Нерчинској епархији ради брзог пружања помоћи. Од ових средстава пострадалима су купљене намирнице, вода и средства за хигијену. Две хиљаде осамнаесте године издали смо четири приручника: две књиге су издате први пут (о служењу свештеника у болници и о стварању приступачне средине у храму), а два издања су поновљена (приручник за бескућнике и „Инвалид у храму“). Од 2010. године издали смо 41 методички приручник. Нови правци и планови Сада бих желео да кажем нешто о новим правцима у нашем раду и о плановима за 2019. годину. Пре свега, отвараће се нови пројекти у вези са превенцијом абортуса. У току 2018. године, за Дан заштите деце, по благослову Његове Светости патријарха у свим храмовима је извршено прикупљање средстава за спречавање абортуса и помоћ женама у кризним ситуацијама на нивоу целе Русије. То је већ друго по реду општецрквено прикупљање средстава. Успели смо да прикупимо 38 милиона рубаља. Од ових средстава ће 2019. године бити отворено 13 нових уточишта за маме. Једно од њих је већ отворено у Кургану. Дакле, у Русији ће ускоро бити отворено 72 таква уточишта. Видите их на карти. Такође, појавиће се 32 нова центра за пружање хуманитарне помоћи и 25 других пројеката за помоћ женама у кризним ситуацијама (саветодавна, правна и психолошка помоћ, телефони поверења итд.). Такође, ове године ће своју делатност моћи да прошире 54 већ постојећа пројекта за помоћ женама. Имамо и нове правце у раду у области пружања помоћи бескућницима. Један од кључних проблема с којима се суочавају бескућници јесте да им је тешко да добију медицинску помоћ. Зато сад заједно са Министарством здравља истичемо да бескућник треба да добија сву потребну помоћ, чак и ако нема полису и документа. Овакве објаве планирамо да истакнемо у свим пријемним одељењима у руским болницама. Такође, тренутно радимо на систему за рехабилитацију бескућника. Наши стручњаци су се 2018. године упознавали с међународним и најбољим руским искуством, посетили су успешне пројекте у Европи, путовали су на највећу конференцију на ову тему у Берлину коју је организовала Европска федерација националних организација за рад са бескућницима (FEANTSA). Синодално одељење и православна служба „Милосрђе“ не само да шире постојеће моделе, већ раде и на стварању нових и ефикаснијих. У виду допуне програма за превенцију бескућништва који се већ примењује на бази „Хангара спасења“ службе „Милосрђе“ покренули смо сопствене експерименталне пројекте за помоћ бескућницима – „Фарма“, „Хостел“ и „Радни камп“. То су облици повратка човека у друштво које уводимо на основу сопственог искуства. Ове године ће социолози из ПИДНСТ спровести истраживање међу бескућницима. Биће анкетирано 700 људи. Планирамо да створимо детаљан социјално-демографски портрет бескућника и да откријемо главне канале преко којих човек доспева на улицу. На крају све то треба да нам помогне да схватимо како да правилно спроведемо радну интеграцију и рехабилитацију људи без крова над главом. По завршетку рада и анализе руског и страног искуства доставићемо документ на ову тему, он ће бити посвећен организацији за пружање помоћи бескућницима у Цркви. Нови правац представља развој пастирског служења у болницама. Због тога што нам недостају помоћници свештеника ангажујемо мирјане-катихете и мисионаре. У Москви смо одржали прве курсеве за помоћнике свештеника који служе у болници (завршило их је 102 људи од којих су многи дипломци угледних руских факултета). Издата је књига „Болнички свештеник“. На основу успешног искуства Московљани су почели да обучавају представнике епархија: 2018. године обављено је прво стажирање у којем је учествовало 11 свештеника из 11 епархија. Ове године је одржано друго стажирање ове врсте у којем је учествовало 18 људи из 18 епархија. Очекује нас још неколико смена обуке. Релативно нови правац у раду представља ширење праксе пратилаца у животу инвалида. Црква у томе активно учествује. Као што сам већ рекао, прошле године смо одржали специјални курс за обуку на ову тему заједно с једном од водећих организација за помоћ инвалидима – „Перспективе“ из Санкт Петербурга. И заједно са санктпетербуршким „Перспективама“ 2018. године је започет нови пројекат за праћење живота у селу Раздоље у Виборшкој епархији. У кући пратиоца живота при храму живи седморо људи с инвалидитетом. Заједно с њима се даноноћно налази социјални радник, али се људи који овде живе труде да се максимално сами старају о себи. Ту су створени услови попут кућних услова. Други пројекат праћеног живота треба да се појави у Пензи. Митрополит пензенски и нижњеломовски Серафим је 2018. године освештао место за изградњу будућег комплекса кућа за инвалиде „Новије берега“. Овде ће бити изграђено 10 кућа за око 80 људи. У овим кућама ће живети инвалиди којима држава није обезбедила станове после напуштања интерната. Помагаће им социјални радници и стручњаци. Ово је трећи пројекат који организује руководилац смера за рад с инвалидима у Пензенској епархији, члан Друштвене коморе РФ Марија Љвова-Белова. У Пензи већ успешно раде њени пројекти „Квартал Луј“ и „Дом Веронике“ – сви ови пројекти представљају алтернативу психинеуролошким интернатима. Други перспективан правац у раду представља развој смештаја сирочади у породице и организовање школа за родитеље који су усвојили децу. На ове теме организујемо онлајн и обичне семинаре у епархијама. У току 2018. године реализовано је осам оваквих семинара. Двонедељни интерактивни семинари су одржани у Хабаровску, Уфи, Сарапуљу, Јекатеринбургу, Соликамску, Ростову на Дону, у селима Глебово (Московска област) и Воробјевцево (Ивановска област). Такође делимо методички приручник за организацију Школе за родитеље који су усвојили децу који је издало наше Синодално одељење. Преко 1.000 примерака је предато епархијама 2018. године. У току 2019. године биће отворена друга православна школа за родитеље који су усвојили децу у Русији – у Санкт Петербургу, у Александро-невској лаври. Она ће бити усмерена на припрему парохијана храмова за примање деце-инвалида у породице, јер управо сирочад-инвалиде људи најређе узимају у породице. Окосницу рада школе представљаће искуство православног уточишта породичног типа „Умиљење“. Оно се налази у Вирици (Гатчинска епархија). То је неколико породица које су усвојиле децу-инвалиде. Данас под једним кровом велике дрвене куће живе четири породице које васпитавају укупно 15 деце-инвалида. Духовници пројекта су двојица браће – јеромонаси Кирил и Методије (Зинковски). Ове године пројекат треба да се прошири: у близини су саграђене још две куће за нове породице које ће преузети бригу о деци с инвалидитетом. У две нове куће живеће од седам до девет породица. Планирамо да ове године отворимо друго палијативно одељење у болници светитеља Алексија. Капацитет новог одељења ће бити 35 кревета. Такође, ове године протојереј Александар Ткаченко и Влада Московске области планирају да отворе нови дечји хоспис у Домодједову. Моћи ће да прими 10 породица с децом. До сада је у Москви било врло мало црквених пројеката за помоћ зависницима од дроге – на пример, у Москви још увек не постоји ниједан црквени рехабилитациони центар. Планирамо да ове године отворимо први црквени дневни стационар у граду – амбулаторно-рехабилитациони програм при храму Живоначалне Тројице у Кожевњикима. Овај центар ће моћи да прими 15 људи. Ту ће зависници од наркоманије долазити шест дана недељно на часове. Часове ће држати свештеници, психолози, консултанти и социјални радници. Такође, планирамо да 2020. године отворимо свој рехабилитациони центар ван града са даноноћним боравком. Тако ћемо у Москви створити делотворан систем за пружање црквене помоћи зависницима од дроге. Планирамо да ове године потпишемо споразум између Цркве и Министарства рада и социјалне заштите Русије. На основу овог споразума планирано је оснивање Комисије која ће стално радити. Срели смо се с представницима министарства и они су расположени за активну сарадњу с нама. У току 2019. године биће отворен наш нови регионални центар у Ростову на Дону – он ће бити организован на бази социјалног одељења Ростовске епархије. У њему ће моћи да се обучавају представници епархија Севернокавкаског и Јужног федералног округа. Две хиљаде деветнаесте године ћемо завршити и делити у епархији документ о главним принципима организације социјалне службе на епархијском нивоу. Уз документ ће бити приложени савети и конкретне препоруке председнику епархијске социјалне службе. Квалитативно нови облик рада са епархијама представљају наши теренски семинари за интензивну обуку. У току 2018. године одржали смо шест таквих интензивних семинара: неколико главних стручњака Синодалног одељења путовало је из епархије и интензивно је радило заједно са запосленима и добровољцима који у епархији одговарају за социјалну службу. Ове семинаре смо одржали у Великолучкој, Серапуљској, Хабаровској, Абаканској, Иркутској и Биробиџанској епархији. Ови семинари су трајали од једног до три дана. По коментарима које добијамо из региона то је један од најефикаснијих модела обуке: водећи стручњаци из Москве се баве проблемима и локалним условима конкретног региона и дају практичне савете на основу онога што виде. Ово доноси добре плодове и мотивише људе. У ентузијастима у епархији се рађа елан и појављују се идеје за нове пројекте. Планирамо да развијамо рад у иностранству. Тесно сарађујемо с руководиоцем Управе за стране установе Архиепископом бечким и будимпештанским Антонијем. Захваљујући његовој подршци и учествовању пре неколико дана је у Литванији одржана прва конференција за социјалну службу у европским епархијама – још увек није нарочито репрезентативна – на њој је учествовало 52 људи, али се надамо да ће се овај рад наставити. На конгресу је разматрано оснивање Координационог центра за црквену социјалну службу у Европи. Он ће бити основан при нашем Синодалном одељењу. Прошле године је захваљујући Митрополиту сингапурском и југоисточно-азијском Сергију почела активно да се развија социјална служба на Филипинима. Патријарашки егзархат Југоисточне Азије организовао је исхрану сиромашних људи на југу Филипина. За 11 парохија обезбеђена је сва потребна опрема за исхрану и сад два пута недељно око 500 деце, стараца, трудница и дојиља добија храну обогаћену витаминима и минералима. Наше парохије деле медикаменте, одећу, обућу и школски прибор. У току 2018. године започели смо наменски програм за помоћ нашим сународницима у Таџикистану – то је најсиромашнија земља на постсовјетским просторима. Због крајњег сиромаштва и беде у овој земљи наше Синодално одељење специјално контролише рад у овој епархији. Наша сарадница је путовала тамо три пута у току године, покренули смо прикупљање средстава у Русији и послали смо тамо новинаре. Отворили смо народну кухињу у епархији и центар за хуманитарну помоћ. Данас сваке недеље у народној кухињи добар ручак добија 100 људи. Такође, 180 људи редовно добија пакете с намирницама, они се допремају у тешко приступачне рејоне људима који не могу сами да дођу до храма. Од прикупљеног новца епархија наменски помаже породицама. Наставићемо рад у Таџикистану ове године. Извор: Православие.ру
  2. Поред своје духовне улоге, Румунска Православна Црква је велика човекољубива сила у том православној народу. На пример, Темишварска архиепископија уложила је више од милион долара за разне друштвене подухвате. На епархијској скупштини 19. јануара 2019. саопштено је да је 725 људи примило помоћ преко разних програма. Међу активностима које су истакнуте на скупштини били су: рад на пољу заштите права деце, особа са инвалидитетом, људи који живе са ХИВ/сидом, старији о којима се нико не брине, породице са високим друштвеним ризиком, и пастирска помоћ у болницама, затворима, дечјим домовима, домовима за старе и у војсци. Укупна сума која је уложена у човекољубиви рад Архиепископије изнела је 1.110.000 милиона долара. Посебно се износе: случај породице из Сачинеза са седморо деце која је добила кућу са три спаваће собе, кухињом, купатилом, и свим неопходним садржајима од Архиепископије управо пред Божић прошле године, и залагање Архиепископије у куповини и допремању медицинске опреме до удаљених села. Извор: Српска Православна Црква
  3. Радио Глас Православне Епархије нишке емитује ексклузивни Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем. Звучни запис интервуа
  4. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14). Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5). Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем. Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“. Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету. „Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања. Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека. Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену. Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4). У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6). Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога. Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали. Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави. Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ. Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2). Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква
  5. Retrospektiva godine kroz prizmu izjava srpskih političara je đavolski težak posao. Naročito zbog činjenice da bukvalno na svakoj konferenciji za štampu imate materijala za "najbesmisleniju izjavu godine". Pošto smo svi u novogodišnjem raspoloženju, nije na odmet da se za kraj godine malo i nasmejemo. A vi sami procenite da li biste se na njihove bisere radije smejali ili plakali. 3.000 za gospođu Foto: Dušan Aničić / Tanjug Trend Palmine milostinje napaćenom narodu nastavio se i u ovoj godini. Gradonačelnik Jagodine je u avgustu uručivao novčanu pomoć za roditelje sa više dece, stare, bolesne i nezaposlene. Po sopstvenoj proceni, Palma je nasumično delio crvene novčanice građanima uz rečenicu koja je verovatno jedan od najvećih virala ove godine. Siniša, sedi jedan! Foto: Dragan Kujundžić / Tanjug Sadašnji ministar finansija je u septembru u Pekingu potpisao sporazum sa kompanijom CRBC o izgradnji Industrijskog parka u Borči. Naizgled dosadna tema dok nije progovorio: "Industrijski park će se prostirati na 320 hektara, i privuži će više od 1.000 kineskih kompanija i otvoriti oko 10.000 novih radnih mesta." Takvom računicom, u svakoj od 1.000 kompanija radilo bi po 10 ljudi. Verovatno je zato on ministar finansija, a mi nismo. Kad neće brdo Vučiću - Vučić će brdu Foto: Sava Radovanović / Tanjug Septembar je obeležila i Vučićeva izjava povodom rušenja potpornog zida u Grdeličkoj klisuri na Koridoru 10 koje dešavalo tri puta u roku od pet meseci. Predsednik Srbije je tada došao na sjajnu ideju - da brdo mora da se pomeri. Naravno, odluka je kasnije promenjena i brdo je ostal otu gde jeste. Kao i Vučićeva "bistra" ideja koja se čuva od zaborava. Moralna gromada Maja Gojković Predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković izjavila je u oktobru da se promena stranačkih boja, odnosno prelazak iz jednog poslaničkog kluba u drugi, može rešiti izmenom Poslovnika o radu parlamenta. Maja Gojković je tokom svoje političke karijere promenila šest partija. Odliv mozgova iz Čačka i Srbije Gradonačelnik Čačka Milun Todorović je početkom oktobra rešio da skrene pažnju na ozbiljan problem sa kojim se suočava njegov grad - na takozvani "ostanak mozgova". On je prilikom potpisivanja donacije za naučno-tehnološki park u ovom gradu dosta ponosno rekao sledeće: POGLEDAJTE I Odgovor Ane Brnabić na pitanje da li nam trebaju rampe je odgovor na pitanje da li nam treba takva premijerka "Veoma sam srećan, najviše zbog toga što je ovo veliki korak za odliv mozgova iz Čačka, za početak, u Beograd, a naravno kasnije diljem Evrope i sveta". Pa dobro, bar je iskren čovek. Stradanje perača prozora Predsednik Aleksandar Vučić je u septembru punom nebuloznih izjava, komentarišući pogibiju dvojice radnika na gradilištu Beograda na vodi, rekao da u "SAD na svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora". Potom je napravio dramatičnu pauzu i ponovio - na svakih deset sekundi. U pitanju je bila izmišljena vest sa američkog satiričnog sajta The Onion, što mu dođe kao njihova verzija Njuza. Oni su 2011. godine objavili lažno istraživanje koje pokazuje da na svakih 10 sekundi pogine jedan perač prozora,. Marko Đurić se smeje svojom neumesnom fazonu Snimak koji je nastao 2015. u emisiji "Slobodno srpski" postao je viral tek u avgustu ove godine. Finalna verzija emisije nije sadržala deo u kojem direktor Kanceralije za KiM vrišti od smeha punih 30 sekundi - zbog prostačke šale na račun broja rođene dece na Kosmetu. Uvek "dostupačna" Ana Brnabić Premijerka se u novembru upisala u klub političara koji izmišljaju reči, odmah pored Babića i Gašića. Govoreći o novom sajtu Vlade Srbije, Brnabić je postala dosta zabavan viral: "Novi sajt je podsetnik da kada pravite novu uslugu ili proizvod za gradjane morate da obratite pažnju da ona bude dostupačna, pristupna, laka i korisna za sve građane, uključujući i građane sa svim vidovima invaliditeta", izjavila je premijerka Brnabić, a Internet se pobrinuo da nikada ne zaboravimo ovaj lapsus. Izvor: Noizz.rs https://noizz.rs/noizz-fun/najveci-biseri-politicara-u-2018-godini/cl38sjs?utm_source=aklamator_com&utm_medium=pulsonline_rs_puls-poznatih_feed&utm_campaign=Najveci_biseri_politicara_u_2018__g
  6. JESSY

    10 knjiga koje su obeležile 2018.

    Tražite onu specijalnu, onu „drugačiju“, onu knjigu koja nije na top-listi jer je vaš čitalački ukus drugačiji, ili ste jednostavno radoznali, treba vam možda predlog za dobar poklon jednom knjigoljupcu? Onda je ova lista za vas. Izdvojili smo 10 naslova koji su se pojavili tokom ove godine, a obradovali su brojne čitaoce širom sveta. Intrigantni, neobični, nemogući, inovativni, savremeni… Devet romana i jedan izuzetan priručnik su pred vama. Ako već niste do sada čuli za njih, onda je pravo vreme da vas upoznamo sa ovih 10 naslova: 10. Ju Nesbe, „Magbet“ U poslednjoj iznova ispričanoj Šekspirovoj priči o ambiciji i oholosti koja polazi po zlu norveškog autora trilera Jua Nesbea, Magbet je policijski istražitelj sa mnogo mana koji se bori protiv zloglasne trgovine drogama i sopstvenih demona. Priča je smeštena u oronuli industrijski grad sedamdesetih godina prošlog veka. Kralj Dankan je moralni šef policije, dok je problematična boginja Hekata sada manipulativna, vesela sveznalica koja diluje drogu. Nesbeov Magbet je mračan, ali ne i lišen nade, on savršeno odgovara ovim problematičnim vremenima, u kojima „sporost demokratije“ ne može da se meri sa moćnicima željnim vlasti koji zahtevaju neograničenu odanost sledbenika spremnih na etičke kompromise, i gde hrabri moraju da se ujedine da bi porazili sile tame koje prete da razore društveno tkivo. ...detaljanije __________________________________________________________________________________________ 9. Elif Šafak, „Čast“ „Čast“, tursko-kurdska porodična saga smeštena u London, odvela je Elif Šafak u nova književna prostranstva. Roman prati tri generacije tursko-kurdske porodice Toprak od Istanbula i Eufrata do Londona i zakone časti koji ih vezuju i razdvajaju. Reč je o izuzetno vešto napisanom i ambicioznom pripovedanju sa šekspirovskim zapletima i raspletima, predskazanjima i enigmama, proročanstvima i ispunjenjima sudbina. ada se sve enigme priče otkriju, vidimo kako su likovi, u stvari, služili višoj svrsi: sve ima svoj razlog. Prikazivanje i preplitanje kolektivnih sudbina, umesto pojedinačne svesti, ono je oko čega se Elif Šafak zaista potrudila u ovom romanu. Zločini srca odjekuju tokom godina, a odnos članova porodice Toprak prema časti vodi do tragedije za sve njih. ...detaljnije __________________________________________________________________________________________ 8. „12 nemogućih“ Mala antologija 12 kratkih priča devetorice renomiranih savremenih pisaca iz 7 arapskih zemalja, poseban je kuriozitet jer je svaka priča bila povod ili za hapšenje autora ili za zabranu časopisa gde je nepodobna priča objavljena ili za nasilno provaljivanje u prostorije časopisa. Dvanaest dragulja kratke proze čitaju se sa iskrenim uživanjem. U drugom delu knjige čitalac ima priliku da, uz kratku biobibliografsku belešku o svakom piscu, stekne uvid u istorijat slučaja posle objavljivanja svake „proskribovane“ priče, sa političkim konsekvencama i po priču i po pisca. Posebno je zanimljivo bilo traganje za identitetom saudijskog pisca prve priče u antologiji, koji se potpisao pseudonimom jer je strahovao od odmazde tajne policije u svojoj zemlji. ...detaljnije __________________________________________________________________________________________ 7. Nejtan Hil, „Vodenduh“ Drž'te se, pred vama je još jedno američko čudovište – roman za prave sladokusce koji će sažvakati i ispljunuti papazjaniju sačinjenu od političke istorije, društvenih običaja, medijskih budalaština, zavisnosti od interneta, patnji iz detinjstva, vojnih nesreća, akademskih prava. Hilov roman je priča o Samjuelu. O njemu kao dečaku i o njemu kao čoveku kakav je postao. Ali kada se njegova iščezla majka iznenada pojavi na svakom televizijskom ekranu u Americi njemu se pruža prilika da napiše knjigu o njoj. Prljav posao u kome se on, napušteni sin, obavezao ugovorom da o svojoj majci napiše sve što zna i to na najgori način, u stilu najgroznijih tračeva. Naravno, on taj posao prihvata. Jer je besan. I očajan. I proganja ga ta žena koja je jednog dana napustila njega i njegovog. Želi odgovore. „Vodenduh“ je knjiga o malim greškama koje izrastu u velike životne tragedije i predugo čuvane tajne. ...detaljnije __________________________________________________________________________________________ 6.Adrijan Čajkovski, „Deca vremena“ Nekvalifikovano remek-delo. Ovo je jedan od najmudrijih, najuzbudljivijih i najmaštovitijih romana koje ćete pročitati ove godine. Naravno, ukoliko volite naučnu fantastiku. Roman govori o usponu i padu ljudske populacije i istražuje prirodnu težnju ka malignim ambicijama i samouništenju. Iako je taj aspekt razočaravajući za ljude, ipak postoji nada jer su paukovi možda sposobni da zaobiđu te tragedije... Ljudi nisu potpuni negativci – oni samo pokušavaju da održe u životu poslednje pripadnike svoje vrste i kako su mogli znati da je planeta na kojoj žele da se nasele prepuna ogromnih paukova? Sve ovo nas dovodi do tragedije kosmičkih razmera među vrstama, finalna borba ljudi i paukova ima epsku završnicu koja čitaoce neće razočarati. ...detaljnije __________________________________________________________________________________________ 5. Si Džej Tjudor, „Čiča Gliša“ Delom mračna priča o odrastanju, delom psihološki triler, ovaj vrhunski debi je knjiga koju moraju pročitati obožavaoci Stivena Kinga. Čitaoci upoznaju glavnog lika Edija kao mladog dečaka, koji odrasta u gradiću sa grupom prijatelja. Edi se nosi sa grupnom dinamikom, nasilnicima, zaljubljen je u nekog i svedoči brutalnoj nesreći, tako što u šumi pronalazi misteriozne (i zastrašujuće) figure od krede i više od toga. Ovo dovodi do uznemirujućeg i zaraznog spoja svakodnevnog i šokantnog. Napeta, zarazna i sa maestralnim zapletom ova knjiga pruža čitaocima modernu i originalnu priču. ...detaljnije __________________________________________________________________________________________ 4. Kamij Lorans, „Mogla bih to biti ja“ Kler, žena u kasnim četrdesetim, želi da ponovo osvoji svog mlađeg ljubavnika tako što otvara lažan profil na Fejsbuku. Sve to predstavljajući se kao dvadesetčetvorogodišnja devojka. Kako bi prikupila više informacija o njemu, poslaće zahtev za prijateljstvo njegovom najboljem prijatelju Krisu, a onda će se zaljubiti u njega. Pošto ne može da mu otkrije svoj pravi identitet, trudi se da ga upozna na neki drugi način i razvije odnos s njim. Kamij Lorans je briljantno osmislila ovu priču: čitaoci imaju osećaj da posmatraju životinju u kavezu, i posmatraju je i primoravaju da bude posmatrana. Obrti u zapletu stvaraju utisak da je junakinja uhvaćena u mrežu kompleksnih preispitivanja mesta žene u društvu i uloge društvenih medija. ...detaljnije __________________________________________________________________________________________ 3. Tom Hilenbrand, „Kradljivac kafe“ „Kradljivac kafe“ Toma Hilenbranda je istorijsko-pustolovni roman koji nas vodi u 1683. godinu. U to doba svetom počinje da se širi fascinacija kafom. Obedaja Čalon je špekulant koji nakon spektakularnog bankrota na berzi više nema šta da izgubi. Uz finansijsku i moralnu podršku Ujedinjene istočnoindijske kompanije on okuplja probrani međunarodni tim sumnjivih likova i kreće u krađu kafe od Turaka. Na trenutke, ovaj istorijski krimić spaja elemente klasične pustolovine i špijunskog romana, asocirajući čitaoca na filmove poput „Igraj svoju igru“. „Kradljivac kafe“ je uspešno istorijsko, pustolovno, kulinarsko i gangstersko štivo, koje ignoriše sve okvire i dostignuća, i zaista nudi pravi starinski roman solidne materije i dubine. ...detaljnije __________________________________________________________________________________________ 2. Gael Faj, „Mala zemlja“ Ovo je priča o odrastanju, prijateljstvu, porodici, poreklu, rasizmu, ratu i slomljenoj domovini. Priča iz prve ruke, jer autor Gael Faj stiže iz Burundija u Francusku odmah nakon rata i genocida u Ruandi. Otud ideja za pripovest o dečaku Gabrijelu, čije detinjstvo počinje srećno i bezbrižno, a onda se pretvara u pohod za osvajanjem i održanjem ličnog identiteta na stranoj teritoriji. Napisan jednostavno i lucidno, ovaj roman uvlači čitaoca u pripovest o porodici nagriženoj razlikama i rasizmom. Posle čitanja ove knjige osetićete se ošamućeno, protrešće vas i prikovati za pod sva mržnja koja se iščitava iz njenih redova. Uprkos tome, Gael Faj završava roman tračkom svetlosti u koju želimo da verujemo. Izvanredan roman koji je munjevito osvojio srca čitaoca širom sveta. ...detaljnije _________________________________________________________________________________________ 1. Marava Ibrahim, „Vodič za devojčice“ Knjiga za mlade devojke puna iskrenih saveta i anegdota o samopouzdanju, odrastanju, izlaženju na kraj sa telom koje se menja, tamponima i svemu onom između. Podnaslov knjige je „50 lekcija o tome kako da zavoliš svoje telo dok se menja“. A ljubav prema sebi, naročito kada su u pitanju devojčice, jeste nešto što je ovom svetu preko potrebno. Ovo nije samo knjiga o fizičkim promenama koje se mladom telu dešavaju tokom puberteta, već i o socijalnim i psihološkim promenama, a nudi i praktične savete kako se izboriti sa njima. Uči devojčice o feminizmu i pozitivnom stavu prema sopstvenom telu. Pa kako da ne zavolite takvu knjigu na prvi pogled?! Zahvaljujući komunikativnom stilu, živopisnom dizajnu i fotografijama autorke ovaj vodič o odrastanju se izdvaja iz mora slične literature. ...detaljnije https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-10-knjiga-koje-su-obelezile-2018-unos-10903.html
  7. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т
  8. Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т View full Странице
  9. Са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, администратора Епархије нишке са правилом поста и поуком за сваки дан нових српских просветитеља и учитеља: Митрополита Михаила (М) Светог Николаја Жичког (Н) Преподобног Симеона Дајбабског (С) Преподобног Јустина Ћелијског (Ј) Патријарха Павла (П) Старца Тадеја (Т)
  10. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква
  11. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. На дан када су пре 4 године откривене мошти Светог Јакова, у недељу 21. октобра 2018. године, братство манастира Тумане позива верни народ на Литургију и пресвлачење моштију овог Божијег угодника. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората - jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио. Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче... У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти. У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8 август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац. У недељу, 21. октобра 2018. године, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! Литургија је у 9 сати, а након тога резање славског колача, пресвлачење моштију и литија. Добро дошли!!!
  13. На молбе многих верника, са благословом Епископа браничевског Г. др Игнатија, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! На дан када су пре 4 године откривене мошти Светог Јакова, у недељу 21. октобра 2018. године, братство манастира Тумане позива верни народ на Литургију и пресвлачење моштију овог Божијег угодника. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората - jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио. Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче... У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти. У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8 август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац. У недељу, 21. октобра 2018. године, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! Литургија је у 9 сати, а након тога резање славског колача, пресвлачење моштију и литија. Добро дошли!!! View full Странице
  14. Свечаност поводом промоције најмлађих официра Војске Србије биће одржана у суботу, 8. септембра 2018. године, испред Дома Народне скупштине Републике Србије у 10 часова. Генерална проба свечаности одржаће се у петак 7. септембра у 19 часова испред Дома Народне скупштине. Промоцији потпоручника присуствоваће председник Републике Србије и врховни командант Војске Србије, највише државно и војно руководство, као и бројни гости из земље и иностранства. У прве официрске чинове биће промовисано укупно 131 кадет и кадеткиња Војне академије и Медицинског факултета ВМА. Према протоколу свечаности, планирано је да најбољима у рангу буду уручене официрске сабље, најуспешнијим кадетима по видовима и службама биће уручени пиштољи са посветом, најбољим кадетима Медицинског факултета биће додељени парадни бодежи. Програм свечаности ће увеличати учешће авијације Војске Србије и наступи Уметничког ансамбла МО ''Станислав Бинички'' и Репрезентативног оркестра Гарде. Ове године Војну академију ће завршити 102 кадета и кадеткиња 139. класе Војне академије, међу којима су двојица кадета из Оружаних снага Босне и Херцеговине и један из МУП-а Републике Српске. Медицински факултет ВМА завршиће 29 младића и девојака 4. класе Медицинског факултета ВМА. Најбољи кадети 139. класе Војне академије: Прва у рангу: Маша Илић, општи успех 9,81; студијски програм Јавне финансије. Рођена 1995. године у Новом Саду. Друга у рангу: Катарина Јанковић, општи успех 9,69; студијски програм Менаџмент у одбрани, модул Артиљерија, Рођена 1995. године у Шапцу. Трећи у рангу: Дејан Малиџа, општи успех 9,67; студијски програм Јавне финансије. Рођен 1995. године у Кикинди. Најбољи у рангу по видовима и службама: У виду Копнена војска, Александар Нуждић, општи успех 9,65; студијски програм Менаџмент у одбрани, модул Артиљерија. Рођен 1995. године у Новом Саду. У службама, Душан Миљковић, општи успех 9,60; студијски програм Војноелектронско инжењерство, модул Информациони системи. Рођен 1995. године у Лесковцу. Најбољи на Медицинском факултету ВМА: Сања Милутиновић, општи успех 10,00. Рођена 1993. године у Ужицу. Невена Николић, општи успех 9,98. Рођена 1993. године у Ужицу. Никола Трифуновић, општи успех 9,94. Рођен 1993. године у Шапцу.
  15. Вaсељенски Патријарх је последњи пут посетио Кореју у фебруару 2000. године поводом 100-годишњице Православља у овој земљи. Православна митрополија Кореје налази се под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије и њен архијереј је Његово Високопреосвештенство митрополит Амвросије. Православна Митрополија Кореје има девет парохија у Јужној Кореји, једну парохију у Северној Кореји, два манастира и тринаест капела. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његова Свесветост Патријарх васељенски Вартоломеј посетиће Јужну Кореју почетком децембра да присуствуje прославама посвећеним храмовној слави православне Саборне цркве Светог Николaja у Сеулу. Вaсељенски Патријарх је последњи пут посетио Кореју у фебруару 2000. године поводом 100-годишњице Православља у овој земљи. Православна митрополија Кореје налази се под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије и њен архијереј је Његово Високопреосвештенство митрополит Амвросије. Православна Митрополија Кореје има девет парохија у Јужној Кореји, једну парохију у Северној Кореји, два манастира и тринаест капела. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Поред службеног дела о активностима Светог Архијерејског Синода и епархијских Црквених судова, јунски број Гласника, службеног листа Српске Православне Цркве, доноси и Статут Високе школе - Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, опширне извештаје са светих чинова наречења и хиротонија Преосвећене господе Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, ремезијанског г. Стефана и мохачког г. Исихија, као и великог 550-годишњег јубилеја цркве Светог Николе у Старом Сланкамену. У неслужбеном делу читаоце чекају сталне рубрике Беседе и Нове књиге. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. СЛУЖБЕНИ ДЕО Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве ИЗ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА Свети Архијерејски Сабор 29. април–10. мај 2018. Српска Православна Црква уврстила у Сабор светих новомученике Христове Косовско-метохијске: монаха Григорија, Василија пекара и девицу Босиљку Прослава 170 година Мајске скупштине у Сремским Карловцима Патријарх Иринеј у Словенији 18 до 20. маја 2018. Протопрезвитер-ставрофор Др Милош М. Весин, А шта сад? (О годишњици обретења моштију Светог Мардарија) Освећени темељи храма Светог Великомученика Георгија у Прокупљу КОСОВО И МЕТОХИЈА Саопштење Епархије рашко-призренске поводом почетка радова на магистралном путу Дечани-Плав Саопштење Епархије рашко-призренске поводом низа најновијих инцидената на Косову и Метохији НЕСЛУЖБЕНИ ДЕО Архимандрит Рафаил (Карелин), Десет Божјих заповести (4), Сећај се дана одмора да га светкујеш БЕСЕДЕ Преп. Јустин Ћелијски,Беседа на Педесетницу Беседа Патријарха Иринеја приликом примања награде За посебан допринос јачању јединства православних народа НОВЕ КЊИГЕ Манастир Милешева Нова издања књига блаженопочившег протојереја-ставрофора др. Лазара Милина Лексикон библијске егзегезе ОГЛАСИ Извор: Српска Православна Црква
  19. У ОВОМ БРОЈУ: СЛУЖБЕНИ ДЕО Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве ИЗ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА Свети Архијерејски Сабор 29. април–10. мај 2018. Српска Православна Црква уврстила у Сабор светих новомученике Христове Косовско-метохијске: монаха Григорија, Василија пекара и девицу Босиљку Прослава 170 година Мајске скупштине у Сремским Карловцима Патријарх Иринеј у Словенији 18 до 20. маја 2018. Протопрезвитер-ставрофор Др Милош М. Весин, А шта сад? (О годишњици обретења моштију Светог Мардарија) Освећени темељи храма Светог Великомученика Георгија у Прокупљу КОСОВО И МЕТОХИЈА Саопштење Епархије рашко-призренске поводом почетка радова на магистралном путу Дечани-Плав Саопштење Епархије рашко-призренске поводом низа најновијих инцидената на Косову и Метохији НЕСЛУЖБЕНИ ДЕО Архимандрит Рафаил (Карелин), Десет Божјих заповести (4), Сећај се дана одмора да га светкујеш БЕСЕДЕ Преп. Јустин Ћелијски,Беседа на Педесетницу Беседа Патријарха Иринеја приликом примања награде За посебан допринос јачању јединства православних народа НОВЕ КЊИГЕ Манастир Милешева Нова издања књига блаженопочившег протојереја-ставрофора др. Лазара Милина Лексикон библијске егзегезе ОГЛАСИ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. О важном догађају одржаном у Епархији бачкој у Српској Атини – Генералној скупштини Конференције европских Цркава, извештавамо на наредним странама Православља. Дејан Оцић нас речима води кроз Косово и Метохију у тексту под насловом: „Фрескопис косметске душе“. Са прослављеним српским глумцем, Небојшом Дугалићем разговарала је Славица Лазић. О обнови српске светиње, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, кроз разговор са гл. и одг. уредником Телевизије „Храм“, протојерејем-ставрофором Стојадином Павловићем, говорио је Преосвећени Епископ источноамерички Иринеј. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за овај број пише о компакт диску „Славни граде – песме са Косова и Метохије“. Темом савремених технолошких достигнућа и међусобним односом хришћанства и технологије бави се Александар Арсенин. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа осечкопољског и барањског Херувима настала на његовом устоличењу, коју је објективом фотоапарата забележио ђакон Драган С. Танасијевић. Извор: Српска Православна Црква
  21. У овом, јунском броју новина Српске патријаршије (број 1230 од 15. јуна 2018. године), читалачкој јавности скрећемо пажњу на текст са хиротоније и устоличења Преосвећеног Владике осечко-пољског, као и на текст Марине Марић о манастиру Даљска водица – најлепшем бисеру Осечко-пољске и барањске Епархије. О важном догађају одржаном у Епархији бачкој у Српској Атини – Генералној скупштини Конференције европских Цркава, извештавамо на наредним странама Православља. Дејан Оцић нас речима води кроз Косово и Метохију у тексту под насловом: „Фрескопис косметске душе“. Са прослављеним српским глумцем, Небојшом Дугалићем разговарала је Славица Лазић. О обнови српске светиње, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, кроз разговор са гл. и одг. уредником Телевизије „Храм“, протојерејем-ставрофором Стојадином Павловићем, говорио је Преосвећени Епископ источноамерички Иринеј. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић за овај број пише о компакт диску „Славни граде – песме са Косова и Метохије“. Темом савремених технолошких достигнућа и међусобним односом хришћанства и технологије бави се Александар Арсенин. Као и раније, о новим издањима и културним дешавањима читаоце информишемо кроз краће натписе у припадајућим рубрикама. Исто важи и за вести из живота наше Цркве... Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа осечкопољског и барањског Херувима настала на његовом устоличењу, коју је објективом фотоапарата забележио ђакон Драган С. Танасијевић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Поклоничко путовање код Светог Нектарија на Егину од 21-26. јуна 2018. године, још веома мало места. Пријавите се што пре..
  23. Поклоничко путовање код Светог Нектарија на Егину од 21-26. јуна 2018. године, још веома мало места. Пријавите се што пре.. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
×
×
  • Create New...