Search the Community

ФЦС: „Стадо“ најгледанији филм у 2016. години уторак, 10. јан 2017, Извор: Taнјуг Међу 13 српских филмова, колико се током прошле године нашло у редовној биоскопској дистрибуцији у Србији и Црној Гори, најгледанији је био „Стадо“ у режији Николе Која, објављено је на сајту Филмског центра Србије. Према доступним подацима, а закључно са 28. децембром, Стадо је погледало 155.216 гледалаца. Из филма „Стадо“ На другом месту по гледаности налази се Јесен самураја у режији Данила Бећковића са 144.043 гледалаца, следе Војна академија 3: Нови почетак у режији Дејана Зечевића (103.552), Браћа по бабине линије Радоша Бајића (52.008), Santa Maria della Salute Здравка Шотре (40.904). На шестом месту је филм Дневник машиновође редитеља Милоша Радовића, који је видело 17.415 гледалаца, Влажност Николе Љуце (12.021), Име: Добрица, презиме: непознато Срђе Пенезића (4.450), Добра жена у режији Мирјане Карановић (2.859), Отаџбина Олега Новковића (2.566), Инкарнација Филипа Ковачевића (1.890), Процеп Дејана Зечевића (1.403) и Отворена Момира Милошевића (642). Филмови Стадо и Santa Maria della Salute и даље су на репертоару биоскопа. На фестивалима у Србији током 2016. приказани су и филмови Апофенија Марина Малешевића, Она је жива Страхиње Млађеновића, Палуба испод Теразија Дејана Влаисављевића Никта, Споразум Предрага Радоњића, Сви северни градови Данета Комљена и Ветар Тамаре Дракулић. Међународне фестивалске премијере имала су остварења На млечном путу Емира Кустурице и Земља богова Горана Паскаљевића. Филм Отаџбина је имао светску премијеру 2015. години, али је у домаћу дистрибуцију ушао почетком прошле године, подсећа Филмски центар Србије.

Избор личности 2016. године био је лак и радостан. Он је обиљежен културним догађајем сезоне 2015/2016 – изложбом у Историјском музеју Србије „Пупин од физичке до духовне реалности“, чија је ауторка Александра Нинковић Ташић, предсједница Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“, сакупљач најобимније материјалне грађе о овом великом научнику, иноватору, мислиоцу и највећем српском филантропу у Новом вијеку (Александра је сакупила више од 15 000 углавном непознатих и необјављиваних докумената о животу и раду генија из Идвора). Александра Нинковић Ташић (Извор: Храм св. Александра Невског) Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у нас. Тајна сваке егзистенције, писао је Николај Берђајев, открива се само у љубави, и то је потврђено и овог пута. При томе, главна звијезда ове изложбе која је по интересу публике могла да траје барем још неколико година, није био ни сам Пупин, ни весела и вјешто употребљена техника, ни до заноса посвећена ауторка, већ обични клинци узраста 10-15 година, они који су захваљујући кућном васпитању или понеком посвећеном наставнику, а упркос „стручњацима за писменост“ и Science Education, прочитали „Са пашњака до научењака“ (али и Теслине „Моје изуме“ и Миланковићев водич „Кроз васиону и векове“) и били спремни да своја сазнања подјеле са старијим посјетиоцима изложбе. А и они најстарији, како из Београда, тако и из унутрашњости, препознали су у овој изложби ренесансу културног рада из својих негдашњих породица и школа, и долазили су редовно да провјере да ли ова Пупинова бајка (како је РТС назвао свој филм о изложби који је тренутно у монтажи) још увијек траје, треба ли ауторки нека помоћ? Била би велика штета, ако се за ову изложбу не нађе неки простор за сталну поставку, а посебно, ако српска културна, научна и црквена дипломатија пређу ћутке преко ње и не прикажу је у иностранству, прије свега у САД, као прворазредну научну, политичко-историјску, али и умјетничку чињеницу непознату многим садашњим генерацијама интелектуалаца, па и онима из наше младе, а бројне научне дијаспоре. Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије Изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић у ранијим акцијама, од којих су најзначајније отварање сајта „Виртуелни музеј Михајла Пупина“ и бројне акције у Идвору, који је Пупин толико волио да се стално потписивао као Идворски, укључујући и обнову завјетног сеоског крста. А неки резултати њеног истраживачког рада и изложбе већ су јавности довољно познате, попут документованог рушења мита о Пупиновом свједочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија, што је омогућило да се направи и изложба „Тесла и Пупин на истом путу“. Многи други резултати њеног истраживања тек треба да нађу мјесто у нашем образовању, као чињеница да без Пупиновог патента (који није наплатио) не би било могуће коришћење рендгенских зрака у медицинске сврхе. Али, током изложбе јавно се показало и само васпитање Александре Нинковић Ташић, усуђујем се да кажем, ријетко код наших интелектуалаца. Најприје, она је лишена сваког оријенталног духа пузања пред моћнима и осионости према слабијима, о коме је тако много писао Андрић, а који је тако драг нашим „врховима“ политичке и научне пирамиде. Она је једнаку пажњу посвећивала VIP званицама и сиромашним пензионерима, академицима као и основношколцима, великим новинарским именима и усамљеном у својој борби Милутину Станчићу из СПОНЕ, културног портала Срба у Македонији. Није само чекала да јој дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм српских земаља. Пупиновим трагом, који је трећину своје укупне огромне материјалне помоћи српском народу, (мало познат податак!) давао сиромашној али слободној Црној Гори, одржала је предавања и у Подгорици, Котору, Херцег Новом… Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник) „Прегаоцу Бог даје махове“, па је током изложбе, Александра Нинковић Ташић успјела да формулише и презентује, опет Пупиновим трагом, још један свој сазнајни интерес: однос између науке и вјере. Нашао јој се при руци будни дух Дарка Стефановића из Светосавске омладинске заједнице, који јој је организовао у оквиру Цркве два врло успјела предавања: „Михајло Пупин – наука ме је учинила бољим хришћанином“ и „Божанско надахнуће Михајла Пупина и историја српске науке“. Ово друго предавање, одржано у Парохијском дому Спомен Храма Светог Саве, већ својим мјестом одржавања актуелизовало је и одређеније питање, оно о односу науке и светосавља. То питање је, не тако давно и са великом снагом аргумената, покренуо протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, књигом: „Христов светосавац Михајло Пупин“ (2000), али је оно прије рада Александре Нинковић Ташић, схваћено као нека апологетска „поповска прича“, мимо занимања шире научне јавности. А ради се о прворазредном не само епистемолошком, па и моралном питању, већ и о питању које захтијева ново вредновање културног обрасца по коме се васпитава наша интелигенција. Док се она у земљи, стално борила за досезање цивилизацијских тековина Запада („Било смо западњаци јер је култура била на Западу“, рекао је Богдан Поповић на прослави 25. годишњице Српског књижевног гласника), они који су и дословно били на Западу, и то у срцу научно-технолошке револуције, попут Тесле и Пупина, били су руковођени сасвим другачијим духовним оријентирима. Вјероватно се у том проблему, налази и загонетан „нестанак“ Михајла Идворског Пупина из наше културне свијести. Сва издања Пупинове аутобиографије послије Другог свјетског рата, била су цензурисана, и тек је у 2016. години Александра Нинковић Ташић успјела да приреди издање „Са пашњака до научењака“ онаквог превода на српски који је редиговао сам Пупин, а по његовој жељи, предговор написао Милош Црњански. Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс) Сада враћамо, каже Александра, ове Пупинове цензурисане речи у његово дело: Прво сам од мајке чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо. Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски архиепископ и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. Зато Александра Нинковић Ташић – како она то зове – „пупинизацију“ - схвата и као борбу за изворно, неидеологизовано, али и неизневјерено Светосавље. Текст: др Александар Живковић Опремио: Александар Лазић, уредник сајта Стање ствари. Више чланака о Александри Нинковић Ташић: https://stanjestvari.com/tag/александра-нинковић-ташић/ View full Странице