Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '19.'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Autor: Andrej Mlakar, Foto: Slaviša Golubović Bio je to četvrti dan rata. Borbena posluga koja je dežurala na vatrenom položaju bila je u režimu maskiranja i elektronskog ćutanja. Prva pripravnost toga dana bila je oko 17 časova, ali nije dugo trajala. Ustanovljena je manja neispravnost na osmatračkom radaru i krenulo se u njeno otklanjanje sve do koji minut pre 20.30 časova. Praktično radar je popravljen petnaest minuta pre obaranja aviona. Da je ranije bio ispravan, verovatno bi gađali neki od aviona koji su poslednjih sat vremena pre oborenog prolazili kroz zonu uništenja. Veoma brzo nakon uočavanja aviona na osmatračkom radaru, rukovalac gađanja, potpukovnik Zoltan Dani postupio je po propisanoj proceduri i “neposrednim komandovanjem borbenom poslugom, započeo i trijumfalno završio borbeni rad te večeri”.. Ovako bi ukratko izgledalo događaj od pre 19 godina koji je ušao u istoriju kada je borbena posluga 3. raketnog diviziona 250. raketne brigade PVO VJ oborila taktički bombarder F-117A noćni soko 27. marta 1999. Dana 27. marta 1999. godine, zbog nešto lošijih vremenskih prilika u odnosu na prethodne tri noći, otkazani su letovi svih vrsta bombarderske avijacije i odlučeno je da se za dejstvo po ciljevima na zemlji, severno od 44. paralele, upotrebe samo avioni F-117A i B-2, koji su leteli i prethodnih noći. Planirana su tri udara tokom večeri po sledećem modelu: osam aviona F-117A, četiri aviona F-16, dva aviona F-15C, osam aviona F-16CJ (SEAD grupa). U podršci je bio jedan britanskiAWACS (MAGIC-86)1, komandno mesto u vazduhu iznad Bosne EC-130E ABCCC (MOONBEAM)2, četiri aviona EA-6B i više avio-cisterni KC-135; četiri aviona F-117A sa nešto manjim brojem aviona za podršku; neutvrđen broj bombardera B-2, koji su tokom prepodneva poleteli iz baza u SAD. Za dolazak do objekta dejstva deo borbene avijacije, severno od 44.paralele, toga dana koristio je vazdušni prostor Slovenije, potom Mađarske, nakon čega bi, zavisno od zadatka, koristili nekoliko ulaznih vrata. U odnosu na lokaciju cilja po kome će dejstvovati, a na osnovu podataka o položajima srpskih snaga PVO, računarski sistemi su određivali konkretnu maršrutu leta za svaki avion F-117A pojedinačno. Avioni EA-6B, osim osnovne namene elektronskog ometanja, bili su naoružani protivradarskim raketama HARM. Prvi udar sa osam aviona F-117A, avionima za lovačku zaštitu F-15C, avionima za dejstvo po sistemima PVO F-16CJ SEAD grupe (Suppression of Enemy Air Defenses), avionima za elektronsko ometanje EA-6B i avionima cisternama, započeo je po planu, poletanjem nešto posle 19 časova. Trajao je do momenta kada je oboren jedan od bombardera F-117A, kada je nalet naglo prekinut. Drugi i treći udar su otkazani, a započela je iznenadna operacija spasavanja pilota oborenog aviona. Zelkov let do trenutka obaranja F-117A serijskog: AF 82 806/HO Poletanje aviona F-117A serijskog: AF 82 806/HO za čijim komandama je bio pilot Dejl Zelko pozivnog znaka Vega -31 iz italijanske baze Avijano protiče uobičajenom procedurom. Prolazeći iznad teritorije Slovenije, avion ulazi u vazdušni prostor Mađarske, gde ga aviocisterna dopunjuje gorivom. Nakon toga, kratko vreme se zadržava u vazdušnom prostoru Mađarske, tempirajući tačno vreme dejstva po cilju. U vazdušni prostor SRJ ulazi duž granice sa Rumunijom, povre- meno leteći i iznad njene teritorije. Predstojeći let nad teritorijom SRJ precizno je planiran radi izbegavanja sistema PVO. U vremenu od 20 do 20.30 časova kroz zonu dejstva raketnog diviziona prolaze dva aviona čiji tip tada nije vizuelno identifikovan zbog mraka i oblačnosti. Poslužilac na „streli 2M” vodnik Zoran Tepavac javlja telefonom borbenoj posluzi da čuje i vidi avione u vazduhu. Oko 20.30 časova vodnik I klase Vladimir Ljubenković izveštava da je prijemnik podešen i da u vazduhu ima ciljeva koji su relativno blizu. Rukovalac gađanja potpukovnik Zoltan Dani uočava promenu kvaliteta radarske slike na izdvojenom panaoramskom pokazivaču i postojanje odraza više aviona na daljinama manjim od 50 km. Prema zadatoj putanji F-117A pravi oštar zaokret prema jugozapadu, prilazeći objektu dejstva sa severoistočne strane. Izveštava komandno mesto da je na kontrolnoj tački 1 (Checkpoint 1). Uključuje auto-pilot i započinje proceduru dejstva po cilju. Osnovni objekat dejstva – objekat na brdu Straževica, udaljen 10 km od centra Beograda. Izvršavajući neophodne radnje, otkrivanja, uočavanja i identifikacije cilja, daje kompjuterskom sistemu aviona potrebne usloveza određivanje momenta vatrenog dejstva. Računar lansira dve laserski vođene bombe GBU-10 Paveway II. Bombe lete ka cilju i precizno ga pogađaju u 20.36 ča sova. Pilot osmatra rezultate gađanja. Zadovoljno izveštava komandno mesto da je gađanje bilo uspešno, da je stigao na kontrolnu tačku 2 (Checkpoint 2). Isključuje auto-pilot, preuzima upravljanje letelicom i zauzima kurs za izlazak iz vazdušnog prostora SRJ, prema Mađarskoj, gde će ponovo dopuniti gorivo, pre povratka u Avijano. Let nastavlja potpuno sigurno, kao što je to radio prve i treće večeri bombardovanja.Oko 20.40 časova rukovalac gađanja potpukovnik Zoltan Dani komanduje otkrivanje cilja koji se iznenada pojavljuje na azimutu oko 150° i daljini oko 20 km. Međutim njegov kurs nije ukazivao da će ući u zonu uništenja, tako da je ozračen sa StVR oko pet sekundi, pri čemu nije otkriven. Novi cilj se pojavljuje sa azimuta oko 180–190°, na daljini oko 23 km. Rukovalac gađanja izveštava komandno mesto brigade da je uočio cilj i odmah dobija odobrenje za dejstvo po cilju. Obaranje F-117A Prateći kretanje cilja rukovalac gađanja naređuje njegovo otkrivanje stanicom za vođenje raketa u trenutku kada se približio na daljinu od 16 km. Komandir baterije potporučnik Darko Nikolić usmerava oficira za vođenje raketa na komandovani azimut. Oficir za vođenje raketa kapetan I klase Senad Muminović otkriva cilj i predaje ga na praćenje operatorima praćenja vodniku I klase Dejanu Tiosavljeviću po ravni F1 i starijem vodniku I klase Draganu Matiću po F2. Zbog velike uglovne brzine, operatori ne uspevaju da započnu praćenje cilja. Odmah zatim sledi drugi pokušaj predaje cilja na praćenje na daljini 14 km, koji takođe ne uspeva. U trećem pokušaju, kad je cilj već došao na daljinu 12 km, operatori praćenja uspevaju da poklope cilj sa vertikalnim markerom i stabilizuju praćenje po uglovnim koordinatama, a oficir za vođenje raketa po daljini. Rukovalac gađanja komanduje lansiranje. Oficir za vođenje lansira prvu raketu, prati njen zahvat, izveštava da je zahvaćena, pra-ti vođenje i izveštava da je vođenje normalno. Druga raketa startuje automatski posle pet sekundi. Oficir za vođenje raketa izveštava da druga nije zahvaćena. Nastavlja da kontroliše praćenje cilja i prativođenje prve rakete. Pilot Dejl Zelko, kroz staklo pilotske kabine, uočava najpre jednu, a potom i drugu svetleću kuglu. Shvatajući da neće moći da ih izbegne preduzima jedini mogući korak u tom trenutku, a to je manevar visinom na gore. Kao dodatnu meru zaštite izbacuje infracrvene mamce pre ulaska u oblak. Oficir za vođenje osmatra susret rakete i cilja i izveštava da je cilj uništen na daljini 14 km. Visina cilja u trenutku susreta bila je oko 8 km. Druga raketa nije vođena ka cilju jer nije bila zahvaćena, pa je sve vreme leta imala putanju kosog hica, sa nepoznatom lokacijom pada. Rukovalac gađanja potpukovnik Zoltan Dani izveštava KM rbr PVO da je cilj uništen. Traži dozvolu za premeštanje na naredni položaj. Naređenje za premeštanje dobija oko 21.15 časova. U rekordnom roku divizion se prevodi u marševski položaj i napušta vatreni položaj do 22.30 časova. „Vega 31 is going down!” Pilot američke avio-cisterne KS-135 USA (Frank-36), koji je nad teritorijom Bosne, uočava eksploziju aviona, a potom na SOS kanalu čuje glas katapultiranog pilota: Mayday, Mayday, Mayday, Vega 31 i Vega 31 going down. Istu poruku čuje i AWACS (Magic-84). Na visini 5.000 metara pilot se odvaja od sedišta i nastavlja da pada sopstvenim padobranom, koji je sa unutrašnje strane, kako je jednom prilikom rekao, „svetleo kao kineski fenjer”. Komunicira sa AWACS-om povremeno i otežano. Prizemljuje se na njivu na kojoj nema nikakvog zaklona, sa željom da se što pre skloni dalje od mesta pada. Smanjuje kretanje, nivo buke i ne koristi baterijsku lampu. Pronalazi plitki kanal za navodnjavanje, u njemu se skriva i tu ostaje do spasavanja. Svedočenje dela borbene posluge o obaranju F-117A Potpukovnik u penziji Boris Stoimenov pomoćnik rukovaoca gađanja “U sastavu druge borbene posluge bio sam na dužnosti pomoćnika rukovaoca gađanja. Bili smo smešteni na seoskoj farmi sela Šimanovci . U iščekivanju potpukovnka Aničića, koji je bio na drugom zadatku, javljeno mi je da sa ostatkom ljudstva krenem na vatreni položaj. Prevezli smo se vozilom TAM-150 i tamo stigli nešto pre 18 časova. Divizion je bio u pripravnosti broj 3. Borbene posluge se smenjuju. Dani kaže: „Ja ostajem jer Đorđa nema.” Na osnovu prethodnih sat vremena rada zaključujemo da radar P-18 ima problem sa prijemnikom, jer ne daje sliku ciljeva bližih od oko 60 do 70 km. U razgovoru sa Danijem zaključujem da treba da odem na radar i da Ljubenković i ja pokušamo da potpuno osposobimo radar, odnosno da uspostavimo potreban odnos signal – šum i uradimo sva neophodna podešavanja da bismo imali kvalitetnu radarsku sliku. Odlazim na radar nepunih 15 minuta nakon dolaska na položaj i kažem Daniju da nam treba do sat i po vremena. On ostaje u kabini UNK sa ostatkom borbene posluge. Vodnik Ljubenković i ja radili sve neophodne radnje na podešavanju aparature bez uključenog visokog napona i zračenja u prostor. Kažem Ljubenkoviću: „Vraćam se u kabinu UNK i tražiću odobrenje od Danija da uključimo zračenje sa P-18 radi finalnog podešavanja prijemnika. ” U kabinu dolazim oko 19.20 časova i izveštavam Danija da smo uradili sve što je bio potrebno, ali da je još neophodno da podesimo prijemnik pri uključenom zračenju. S obzirom na to da se nalet očekuje sa zapadnog pravca odlučujemo da podešavanje završimo zračenjem u pravcu azimuta 90°. U direktnoj komunikaciji sa Ljubenkovićem okrenuli smo i zaustavili antene na oko 90°. Uključujemo zračenje. Ljubenković radi završna podešavanja i nakon toga isključuje visoki napon. Ubrzo nakon toga, nakon možda nekih petnaestak minuta, Dani prima signal za prevođenje diviziona u pripravnost broj 1. Uključujemo stanicu za vođenje raketa (StVR) i radar P-18 i ponovo vršimo kontrolu. Dani sedi na stolici ispred izdvojenog pokazivaču radara P-18 (VIKO-a) i na vezi je sa Komandnim mestom raketne brigade PVO ( KM rbr PVO). Sedim na pomoćnoj stolici iza njega i sa strane gledam u pokazivač. Pratimo situaciju u vazduhu. Ima ciljeva, ali su za nas daleko. Neki od njih jasno se vide iz pravca 270° na daljinama oko 70 km. Sa svakim okretajem antene oni se približavaju. U jednom trenutku vodnik Tepavac me putem telefona obaveštava da čuje avione u vazduhu. Kažem mu: „Znamo, vidimo ih.” Nakon nekog vremena u kabinu ulazi potpukovnik Aničić. Malo se pomeram, ali i dalje sedim na stolici. On staje pored Danija na ivicu platforme na kojoj je VIKO. Tesno je jer smo sva trojica na veoma malom prostoru. Računam da to neće dugo trajati, da će se njih dvojica zameniti, Dani će otići, a Đorđe će sesti na njegovo mesto. Sad sva trojica gledamo sliku na VIKO-u. Ja gledam preko ramena njih dvojice. Avioni se približavaju u grupi. Dani tad prvi put komanduje da tražimo cilj, na oko 20 km. Darko navodi Senada koji pokušava da otkrije cilj. Ne uspevamo i prekidamo traženje. Pojavljuje se novi cilj. Dani izveštava komandno mesto 250. rbr PVO i traži dozvolu da dejstvuje po njemu. Nakon odobrenja komanduje azimut i daljinu. Darko i Senad po toj komandi traže cilj. Nakon otkrivanja Senad ga predaje na praćenje, ali ga operatori ne zahvataju. Cilj se i dalje približava. Dani ponovo komanduje: „Traži cilj”, ali ga operatori opet ne zahvataju. Dani treći put daje azimut cilja i komanduje: „Traži”. Samo traženje traje nešto duže nego što je uobičajeno, zbog čega u tom trenutku Đorđe traži da više ne zračimo, da isključimo antenu, odnosno da više ne tražimo taj cilj. Traženje se ipak nastavlja. Senad ga otkriva i predaje operatorima na praćenje. Matić uspeva da ga vidi na pokazivaču i glasno govori: „Daj ga, daj ga, … imam ga.” Od tada kreće stabilno praćenje. Senad izveštava da pratimo cilj. Dani tada komanduje: „Lansiraj”, bez bilo kakvih drugih objašnjenja o načinu vođenja ili svim drugim komandama koje predviđa pravilo gađanja. Sa stolice na kojoj sedim ne vidim pokazivač oficira za vođenje, već gledam u VIKO, očekujući da vidim ono što smo u školama učili da će se cilj uvećati ili razdvojiti na komade ili nestati. Senad izveštava da je cilj uništen. Međutim, na VIKO-u i dalje vidim cilj. Pitam se da li smo ga uopšte pogodili, šta se desilo! U prvom trenutku nastaje tajac. Očekujem da nas pogodi neka protivradarska raketa jer smo tri puta tražili cilj, a uz to smo i vodili raketu na njega zračeći sve vreme. Pomišljam, šta sad. Ili da stavljamo nove rakete ili da izlazimo iz kabine. Dani kaže: „Nešto smo oborili, ali za sad ćutite.” Shvatamo da je avion pogođen. Nastaje radost u kabini. Stanica je i dalje uključena, ali druge ciljeve ne tražimo. Ustajem sa stolice. Dani kaže: „Idi do Senada i Darka (pomeri se i stani iza njih) vidi šta je bilo.” Pitam ga šta da vidim kad smo na ekvivalentu i više ne zračimo. Verovatno je hteo da detaljnije prodiskutujem sa Senadom i Darkom o manifestacijama na ekranu prilikom pogotka. Posle nekog vremena ostatak ljudstva diviziona se prikupio na položaju, pripremili smo sredstva za marš i premestili se u susedno selo Prhovo. Senad Muminović, potpukovnik u penziji ” Druga borbena posluga, u čijem sastavu sam bio oficir za vođenje raketa, dužnost na komandnom mestu je preuzela u 18 časova 27. marta. Zbog neispravnosti na osmatračkom radaru komandant Zoltan šalje svog pomoćnika rukovaoca gađanja majora Borisa Stimenova da sa vodnikom Ljubenkovićem otkloni neispravnost. Uspešno podešavaju prijemnik do trenutka prevođenja diviziona u pripravnost broj 1. Nakon kontrole funkcionisanja izveštavam komandanta o spremnosti za borbeni rad. On na svom radarskom pokazivaču prati situaciju u vazdušnom prostoru. Sa svog mesta ne vidim radarsku sliku na njegovom pokazivaču, a veoma me interesuje. Boris na mestu pomoćnika rukovaoca gađanja prima telefonski poziv i u razgovoru sa nekim odgovara „vidimo ih“. U nekom trenutku u kabinu UNK ulazi potpukovnik Aničić, koji treba da zameni komandant – rukovaoca gađanja Danija, ali do zamene ne dolazi. U daljem toku, na osnovu ponašanja Danija i Aničića, osećam da se situacija u vazdušnom prostoru usložnjava, što se ubrzo potvrđuje. Dani ubrzo komanduje traženje cilja, navodeći daljinu i azimut na koji me navodi komandir baterije potporučnik Darko Nikolić. Tražim ustaljenim postupkom. Prva dva pokušaja traženja i otkrivanja, bila su nešto duža. Nakon drugog pokušaja potpukovnik Aničić je protivno komandi komandanta zahtevao isključivanje visokog napona. Komandir baterije, za trenutak u nedoumici, ali zbog postupka nenadležnog starešine, ne postupa po tom zahtevu. Povišenim tonom Aničić ponovo zahteva skidanje visokog napona i prekid traženja cilja, što je i urađeno. U trećem pokušaju, zbog velike uglovne brzine cilja, traženje, otkrivanje i navođenje opet traje duže od 10 sekundi. Komandant, rukovalac gađanja Dani Zoltan komanduje „prati cilj“. Sledi ponovni zahtev potpukovnika Aničića za isključenje visokog napona i prekid borbenog rada. Komandant Dani Zoltan energično naredjuje Aničiću da se ne meša u komandovanje borbenom poslugom i naredjuje nastavak rada. Odmah nakon toga cilj je zahvaćen na praćenje. Važnu ulogu u tom trenutku odigrao je zastavnik Dragan Matić koji rečima „imam ga imam ga, daj mi ga ,daj…“ prelazi na ručno praćenje po svojoj ravni, nakon čega je praćenje uspostavio i operator po drugoj ravni vodnik I klase Dejan Tiosavljević. Započinje stabilno praćenje cilja. Komandant komanduje „LANSIRAJ“. Lansiram serijom dve rakete koje poleću uz gromoglasnu buku. Prva je zahvaćena, nakon čega je nastavila vođeni let u pravcu cilja. Sa zaprepašćenjem oučavam odsustvo zahvata druge rakete, o čemu takođe izveštavam komandanta. Pažljivo posmatram ekrane pokazivača, pratim let prve rakete i njen dolazak u rejon cilja. Uočavam eksploziju o čemu odmah izveštavam komandanta rečima „PRVA EKSPLOZIJA, CILJ UNIŠTEN“. Nastaje najpre muk, a potom euforija. Pukovnik u penziji Zoltan Dani Dana 27. marta 1999. godine borbena posluga u kojoj sam bio rukovalac gađanja prema rasporedu bila je u dežurstvu od 12 do 18 časova. Bili smo u pripravnosti broj 3 na vatrenom položaj Šimanovci. U vreme ručka, na osnovu usmenog naređenja komande brigade, upućujem mog zamenika potpukovnika Đorđa Aničića da sa vodnikom Igorom Radivojevićem i vozačem Ranisavom Lukićem, vozilom TAM-110, od 14 do 18 časova obiđu širi rejon sela Šimanovci i imitiraju zračenje sa tri lokacije. To je podrazumevalo uključivanje imitatora radarskog zračenja na desetak minuta u svrhu obmanjivanja. Nakon završetka da se vrate do 18 časova, jer su po planu u dežurstvu u sastavu druge borbene posluge. U 17.05 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 1. Kontrolu funkcionisanja stanice za vođenje raketa (StVR) vrši oficir za vođenje potporučnik Tiosav Janković, u prisustvu komandira baterije za vođenje raketa kapetana I klase Slaviše Golubovića i komandira raketne baterije majora Milorada Roksandića. Nakon sprovedene kontrole funkcionisanja StVR izveštavam komandno mesto raketne brigade PVO – majora Janka Aleksića da je divizion u pripravnosti broj 1 i da je StVR ispravna, da je potrebno da izvršimo dodatna podešavanja radara P-18, te da čekamo dalja naređenja. U međuvremenu na položaj pristiže deo druge borbene posluge koja je po planu u dežurstvu od 18 časova. Članovi borbenih posluga se zamenjuju, osim potpukovnika Đorđa Aničića i vodnika Igora Radivojevića, koji se nisu vratili do tog vremena. Nešto pre 18 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 3. Pre isključenja StVR naređujem proširenu kontrolu funkcionisanja. Nakon njenog završetka komandir baterije za vođenje rakete kapetan I klase Golubović me izveštava da je stanica ispravna, ali da i dalje ima manjih problema sa kvalitetom odraza na radaru P-18 jer poslužilac ne može da podesi prijemnik. Naime, ciljevi i stalni odrazi ne vide se dobro na daljinama manjim od 60 km. Naređujem kapetanu I klase Goluboviću da ljudstvo iz sastava prve borbene posluge što pre skloni sa položaja i povede u logor u selo. Umesto odsutnog potpukovnika Aničića, kao rukovalac gađanja ostajem ja, a umesto vodnika Radivojevića, kao operator ručnog praćenja po F1 ostaje vodnik Tiosavljević. Pored mene, na pomoćnoj stolici do bočnih vrata sedi major Boris Stoimenov. Nakon što smo dobili signal za prelazak u pripravnost broj 3 šaljem ga da pomogne. Ljubenkoviću da podesi prijemnik. Ipak je on inženjer diviziona, pa nek zajedno pokušaju da reše problem. U 19.20 časova Boris se vraća u kabinu UNK i traži odobrenje da uključi zračenje sa antenama radara P-18 radi završnog podešavanja prijemnika po stalnim odrazima. Odobravam uključenje uz sugestiju da zračenje bude kratko i usmereno u pravcu azimuta 90°. U 19.30 časova izveštavam KM rbr da je radar P-18 ispravan. Dijalog sa Jankom i naizmenično Ljubenkovićem vodim 15-ak minuta o tome ima šta ili nema, vidimo li ili ne vidimo. U 19.45 časova dobijam signal za prelazak u pripravnost broj 1. Naređujem uključenje sredstava i kontrolu funkcionisanja StVR i OASt. Kontrolu funkcionisanja StVR u ulozi oficira za vođenje raketa vrši kapetan I klase Senad Muminović sa operatorima ručnog praćenja po F1 vodnikom I klase Dejanom Tiosavljevićem i po F2 zastavnikom Draganom Matićem. U ulozi komandira raketne baterije je potporučnik Darko Nikolić. Zatim oficir za vođenje raketa izveštava da je StVR za borbeni rad sa dva kanala gotova. Komandir odeljenja OASt vodnik I klase Ljubenković izveštava da ponovo nema kvalitetne odraze na daljinama manjim od 60 do 70 km i traži dozvolu da bude van pripravnosti, radi dodatnog podešavanja. Ne dozvoljavam mu, smatrajući da nemamo dovoljno vremena za to. Oko 20.15 časova naređujem da se četiri rakete stave na pripremu 1. I dalje na pokazivaču nemam odraze nijednog aviona koji je bliži od 60 km. Ljubenković ponavlja zahtev da mu dozvolim da bude van pripravnosti kako bi izvršio podešavanje prijemnika. Odobravam mu ali samo 10 minuta. Oko 20.30 časova dobijam radarsku sliku na mom pokazivaču. Možda čak i koji minut ranije. Odrazi ciljeva su bili veliki, ali nisu bili uobičajenog intenziteta već bledunjavi – anemični. Pojavilo se četiri do pet odraza na daljinama oko 25 km. U tom trenutku bočna vrata se otvaraju i kroz njih pokušava da uđe potpukovnik Đorđe Aničić. Vraćam ga i kažem da je u toku borbeni rad i da sačeka. Nakon kraćeg vremena vrata se ponovo otvaraju i Đorđe ulazi, bez obzira na moje prethodno upozorenje. S obzirom na izuzetno mali prostor ispred VIKO i blokova za startnu pripremu rakete UK-67, Boris se pomera sasvim unazad do vrata, a Đorđe stoji iza mojih leđa u pognutom položaju, jer je prostor nizak i preko mog ramena ukazuje mi rukom na ciljeve na ekranu. Kažem mu da ih vidim i da pratim situaciju već duže vreme. On samo skakuće iznad mene i unosi nervozu. Posluga je potpuno smirena i svako je koncentrisan na svoj deo posla. Oko 20.40 časova usmeravam POSt ka cilju koji dolazi sa azimuta 150°, sa namerom da prvi put uključimo zračenje i praktično proverimo ispravnost nišanskog radara. Izveštavam Janka da imamo cilj i da ćemo pokušati da ga otkrijemo. U traženju, koje nije bilo duže od pet-šest sekundi, ne uspevamo da ga nađemo sa StVR. On je došao do daljine 18 km, nakon čega je počeo da se udaljava krećući se ka azimutu 90°. U stvari, prošao je pored nas sa velikim parametrom i udaljio se na sever. Nakon toga su nestala i druga četiri cilja te grupe sa ekrana osmatračkog radara. Ubrzo se pojavljuje novi cilj sa azimuta oko 180–190°. U komunikaciji sa Jankom izveštavam ga da procenjujem da će ovaj cilj ući u zonu uništenja i tražim da mi da signal za odobrenje gađanja ovog cilja. Janko mi daje signal koji po tablici znači da dejstvujemo po cilju. Posluga je potpuno spremna i skoncentrisana. Sve vreme ga pratimo na ekranu radara. Sa daljine 23 km dolazi već na 20 km. Približava se sa azimuta 180° u smeru ka 190°, dovoljno veliki odraz i anemičan. Pomišljam da je to F-117A jer odraz ne izgleda uobičajeno, ali posluzi ništa ne govorim, neću da ih uznemiravam. Cilj je cilj. Na oko 16 km idemo u njegovo prvo otkrivanje. Komandujem: „Azimut 195° daljina 16, traži.” Darko uključuje prekidač antena i navodi Senada. (Dogovorili smo se da traženje bude iznad 5 km visine.) Senad otkriva cilj na visini 6 km, predaje na ručno praćenje, ali operatori ne uspevaju da uspostave praćenje, odnosno nemaju cilj na pokazivaču UK-33. Darko isključuje antenu i „skida” visoki napon. Nakon nekoliko trenutaka ja popravljam podatke i komandujem: „Azimut 215°, daljina 14, traži”. Ponavljaju postupak, ali je rezultat isti – neuspešan. Operatori ne uspevaju da zahvate cilj na praćenje. Darko isključuje antenu. Cilj već dolazi na 13 km. Kažem sebi, tu je blizu, nemoguće da ne možemo da ga uhvatimo. Komandujem i treći put: „Azimut 235° i daljina 13”, sugerišući Senadu i Darku da uzmu malo preticanje jer se avion kreće u pravcu ka 240°. Đorđe u tom trenutku, stojeći pored mene na stepeniku između VIKO i operatora po F2, viče: „Gasi, gasi, pogibosmo, to je treći put, treće traženje nema, gasi, gasi.” Kažem mu: „Ti da ćutiš, ja komandujem” i ponavljam glasno: „Traži”. Nakon toga, Darko izvršava moju komandu, Senad takođe, Darko uključuje antenu. Senad ga i treći put otkriva, sada na azimutu 240° i daljini 13 km i uz delimično preticanje predaje operatorima na praćenje. Prvi ga uočava operator po F2, zastavnik Matić: „Imam ga, imam ga.” To je ključno, naglo je okrenuo točkić praćenja i dobio ga na sredini. Nakon toga, uočava ga i operator po F1, vodnik Dejan Tiosavljević. Obojica izveštavaju: „Ručno pratim.” Samo sam komandovao: „Lansiraj”, bez bilo kakve druge komande jer je cilj bio preblizu da izgovorim sve što predviđaju odredbe pravila gađanja. A bilo je i suvišno jer smo unapred dogovorili metod vođenja i način aktiviranja bojeve glave. Poručnik Nikolić je već bio odabrao lansirnu rampu sa koje će se vršiti lansiranje. Posluga je bila potpuno smirena. Senad pritiska dugme PUSK i izveštava: „Prva lansirana, prva zahvaćena daljina 12” (Darko izveštava: „Azimut 245°”), potom „druga lansirana, druga nije zahvaćena”. Raketa se vodi normalno i Senad izveštava da je cilj uništen na daljini 14 km. Na mom pokazivaču odraz se vidi još neko vreme, a onda nestaje. Naređujem da isključe antenu. Pukovnik u penziji Dragan Stanković načelnik štaba 250. raketne brigade PVO VJ 1999. “Te noći 27. marta na komandnom mestu brigade pored grupe za borbeno komandovanje bili su pukovnik Vukosavljević iz Komande RV i PVO i general Veličković. U 17.04 časova brigada je dobila naređenje od KM Korpusa PVO da prevede sve divizione u pripravnost broj 1. Pripravnost je trajala do 18.00 časova, kada je deo diviziona dobio zadatak da osmatra vazdušni prostor osmatračkim radarima sa težištem na zapadnom pravcu, a ostali divizioni su prevedeni u pripravnost broj 3. U 19.30 časova 3. rd PVO je izvestio da je otklonio kvar na osmatračkom radaru i da je spreman za borbena dejstva. Do 19.45 časova nije bilo ciljeva u vazdušnom prostoru, a onda smo dobili informaciju od radio amatera da ima ciljeva iznad Fruške gore. Naredio sam 3. rd PVO da se prevede u pripravnost broj 1 i da proveri ima li ciljeva u navedenom rejonu. Nedugo zatim, KM ( Komandno mesto) Korpusa PVO naređuje prevođenje svih diviziona u pripravnost broj 1. Sa generalom Veličkovićem stajao sam iza referenata pravaca i diskutovali smo o dotadašnjem radu, problemima i angažovanju jedinica brigade. Major Janko Aleksić referent pravca koji je komandovao sa 3. rd PVO oko 20.40 dobija podatak od komandanta 3. rd PVO potpukovnika Danija, tada rukovaoca gađanja u borbenoj posluzi, da će sudeći prema kursu leta jedan avion ući u zonu uništenja diviziona i da traži dozvolu za dejstvo po cilju. Naredio sam dejstvo po cilju, a major Aleksić je preneo naređenje divizionu i divizion je izvršio dejstvo. Kada je divizion izvestio da je cilj uništen, tražio sam da mi sa KM diviziona ponove podatke o rezultatu dejstva, uključujući parametre i poziciju na kojoj je cilj pogođen, jer je general Veličković tražio procenu mogućeg mesta pada aviona. Na osnovu dobijenih podataka procenio sam da bi mesto pada aviona moglo biti u rejonu mesta Pećinci. General Veličković je rekao da ima prijatelje u MUP-u pa će probati da ih angažuje da provere taj rejon, a zatim je otišao sa KM brigade. Kad sam se rano ujutru vratio na operativni centar posle obilaska jedinica zatekla me je poruka da se javim generalu Veličkoviću. Želeo je prvo meni da čestita pa onda i drugima”. U izradi teksta korištena knjiga i fotografije pukovnika Slaviše Golubovića Pad noćnog sokola, izdavača MC Odbrana
  2. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор
  3. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор View full Странице
  4. Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ аутора протојереја Слободана Јокића, представљена је, у недјељу 5. новембра 2017, у Парохијском дому у Никшићу. Књига је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изашла као заједничко издање „Светигоре“, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и „Свевиђа“. Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. У издању „Светигоре„, „Свевиђа“ и Матице српске-Друштва чланова у Црној Гори октобра 2017. године из штампе је изашла књига Протојереја Слободана-Бобана Јокића Архијерејског намјесника никшићког „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку„. Своју историографску и теолошку студију представио нам је аутор отац Слободан Јокић. Промоција књиге биће одржана 5. новембра у Црквеном дому у Никшићу са почетком у 19 часова. О књизи ће, између осталих, осим аутора говорити и Преосвећени Епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са чијим благословом је ово дјело и угледало свјетлост дана. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
×
×
  • Create New...