Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags '100'.
Found 24 results
-
Црквена прослава 100 година обнове односа пољско-грчких
Dominika је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Прошле године, 11. новембра, Пољска држава обележила је стогодишњицу обнове незавнисности после 127 година окупације Русије, Немачке и Аустрије. После 11. новембра 1918. године Пољска постепено је била призната као независна држава код других народа, такође је био то пут за православне хришћане у Пољској према аутокефалној Цркви. Парохија св. Марине у Атини већ од 1997 године је везана са Пољском, пошто тадашњи архиепископ Бијалистока, а садашњи поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава – даровао је овој заједници копију чудотворне остробрамске иконе Пресвете Богородице, која је важни део пољског идентитета и духовности, и за православце, и за католике. Тако, није чудно, да ова парохија је била изабрана за прославу јубилеја 100 година обнове односа пољско-грчких. Свечаности биле су одржане у недељу 10 фебруара; Литургију су служили епископ Хајнувке Павле (Пољска Православна Црква) и епископ Салонон Антоније (Грчка Православна Црква), а такође свештеници из Грчке и Пољске. Литургија је била служена на грчком, пољском и црквенословенском. Присуствовали су њој пољски и грчки дипломати и журналисти. После Евхаристије одржана је литија са остробрамском иконом Пресвете Богородице и заставама Пољске и Грчке. Снимак са Литургије (30 минута): Извор слика -
Филозофија дебелог црева Николе Калинића или Завет наших предака
о.Небојша је објавио/ла тема у Политика
Подржи 100RSD50RSD5RSD Филозофија дебелог црева Николе Калинића или Завет наших предака 35•пре 19 сати/а•Published in Србија • Political debates and analysis 1935. године Алберт Ајнштајн је заједно са физичарима Борисом Подолским и Натханом Росеном осмислио ЕПР парадокс да би показао непотпуност квантне механике. 1964. ирски физичар Џон Стјуарт Бел анализирајући ЕПР парадокс покушао је доказати да је наш свет нелокалан. Никола Калинић није изнео своје цењено мишљење од квантној механици вероватно свестан да о њој нема појма. Метафизика је изнад физике. Она претходи физици. Косово је метафизика. Косово је комплексније од Беловог теорема и ЕПР парадокса, па ипак Калинић мисли да је позван да о њему говори. Калинић је на себе узео улогу просветитеља који ће Србима објаснити "да нису небески народ, да је Србија мала и небитна тачка на мапи света" и "да је најбоље да се реши проблема Косова и настави даље". Како би он назвао народ који је увек стајао на путу сваком освајачу и свакој најмоћнијој сили света? Како би назвао народ који је иако чини 0.1 светске популације дао два од 10 највећих умова човечанства? Како би он назвао народ који иако чини 0.1 посто светске популације увек је између 3 или 4 најуспјешније нације у спорту? Како би назвао народ који је створио Белог анђела из Милешеве којег је људски род од све умјетничке баштине послао у свемир као поруку мира и љубави да га види нека ванземаљска цивилизација ако постоји? Ако су Јевреји изабрани народ, зашто Срби не би били небески? Посебно зато што је синтагму небески народ за Србе осмислио један Јеврејин? Калинић своју изјаву даје баш у данима када Новак опет руши све могуће и немогуће рекорде, а Јокић и Вучевић улазе у all star тим НБА-а. Ако је Србија мала и небитна тачка на мапи света, зашто Америка отима Косово од те мале и небитне тачке? Зашто су на ту малу и небитну тачку јуришали сви редом, од Римљана до Хитлера и Клинтона? Зашто је његов султан Мурат скупио војску са пола света да отме то небитно Косово Србима? За Калинића је Косово проблем. За генерације Срба било је светиња. Шта би се десило да Калинићу неко отме стан у Београду док је у Турској? Да ли би рекао, ма тај стан већ годинама није мој, најбоље да га се решим?! Прво ти неко отме Косово, а онда те преко медија ратом појмова уверава да Косово није светиња, него проблем и увек уз реч Косово иде и реч проблем. Према филозофији дебелог црева Николе Калинића наш животни мото мора бити усе, насе и подасе, а Косово је проблем ког се треба решити да би наставили даље и да се на миру можемо бавити вагином Јелене Карлеуше и слушати проповеди Баке Прасета. У нормалној држави један државни репрезентативац никад себи не би дозволио да пљује по светињама свог народа. Кад би му то и пало на памет, медији би ту изјаву пренели само уз осуду. Не требају нама ни Калинић, ни Мики Манојловић ни Сергеј Трифуновић објашњавати да је Косово одавно отето. Знамо да су Срби прогањани још од доласка Турака, а да је популација Албанаца која је до тада била незнатна расла јер је била лојална сваком окупатору. Знамо да су и пре и након Призренске лиге протеривања и ликвидације Срба биле масовне и да су Срби почетком 20. века престали чинити већину становника Косова. Знамо да су за време 2. светског рата Срби са Косова поново терани и да је Броз након 1945. забранио њихов повратак, а широм отворио врата за усељавање Албанаца који су бежали пред Енвер-Хоџиним режимом из Албаније. Знамо да је 1999. агресијом НАТО пакта Косово отето Србији. Али знамо и то да је столица Косова у УН-у још увек у Београду и да је Косово може добити једино ако Срби сами себе издају и озваниче агресију и отимачину. Оно што је отето насиљем, једном се може вратити. Оно чега се својевољно одрекнеш више никад не може бити твоје. И Хонг Конг је 156 година био окупиран од стране Британаца, па га је Кина 1997. вратила. Косово је тренутно отето. Али столица Косова за УН је још увек у Београду. У УН је може однети само Србија. На Србима је да одаберу филозофију дебелог црева Николе Калинића или завет милиона, наших предака, јунака и светаца. Горан Шарић -
На данашњи дан прије 100 година побједоносна војска Краљевине Србије донијела је слободу у Сплит
Ромејац је објавио/ла тема у Друштво
О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“. -
Православни свештеник између 25 награђених за јубилеј 100 година независности Пољске
Dominika је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl-
- 1
-
-
- година
- независности
- (и још 13 )
-
Православни свештеник између 25 награђених за јубилеј 100 година независности Пољске
Dominika је објавио/ла тема у Остале Помесне Цркве
Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла 25 угледних Пољака 20. века, између њих православног свештеника и војника, Шимона Федороњко. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl View full Странице-
- 2
-
-
- година
- независности
- (и још 13 )
-
Вијек од ослобођења Сарајева Навршено је 100 година од уласка српске војске под командом војводе Степе Степановића у Сарајево, чиме је симболично окончана, четири деценије дуга, аустроугарска окупација БиХ. Позив српској војсци да дође, упутила је новоформирана Народна влада у Сарајеву, гдје данас нема ни трагова овог значајног датума. Када је 6. новембра 1918. године, обалом Миљацке промарширала Друга армија Војске Краљевине Србије под командом Степе Степановића, дочекана је као ослободилачка, као вјесник слободе за православце, католике, муслимане након вјекова туђег јарма, каже Александра Костовић, историчар из Источног Сарајева. - Након што су нове власти то тражиле да српска војска уђе у БиХ, она улази без борби. За разлику од 1914. када након побједа на Церу и Колубари стиже пред Сарајево, овај пут долази без борби и улази у град, дочекана са једним одушевљењем, како становништва тако и водећих личности тог времена - прича Костовић. Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа. Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга". - Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа - рекао је тада Чаушевић, реис улема ИЗ у БиХ. Вијек послије, власт у Сарајеву о уласку војске Краљевине Србије говори као о преврату и успостављању "српске власти" којом је почео прогон муслимана. Нема ни помена славног војводе Степе Степановића и жртава које је српски народ поднио за ослобађање од туђинаца. Од 1919. до посљедњег рата, с прекидом током њемачке окупације у Другом свјетском рату, сарајевска улица носила је назив "Обала војводе Степе Степановића", команданта српске војске која је ослободила Сарајево. Српски војвода данас је уступио мјесто Кулину бану. Као што се свјесно прећуткује свечани дочек српских трупа у Сарајеву, тако се занемарује историјска истина да је БиХ у јесен 1918, након слома Аустроугарске, била на ивици уједињења са Краљевином Србијом. - 42 од укупно 54 среза у БиХ проглашавају директно уједињење са Србијом, не питајући уопште за мишљење Народну владу у Сарајеву. Срез Фоча 3. децембра проглашава уједиње са Србијом. Житомислић, Јабланица... бањалучко вијеће је такође прогласило уједињење са Србијом -истиче Драга Мастиловић, историчар из Источног Сарајева. Ипак, умјесто уједињења са матицом, српски политичари из БиХ прихватају магловиту идеју југословенства, што ће се касније показати као мајка свих грешака, плаћена милионама жртава, губитком територије и националне свијести. У супротном, данас би војвода Степа Степановић и даље имао своју улицу у Сарајеву. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=315602
-
Тренутак формалног чина ослобођења и предаје српске Боке Краљевини Србији. Аустроугарски подмаршал Хоусек, командант ратне луке Бока Которска, испред хотела "Бока" у Херцег Новом, предаје управу над Боком потпуковнику Српске војске Светиславу Т. Симовићу. Након потписивања предаје двојица званичника излазе из хотела док Новљани радосно кличу “а градска музика свира ‘Боже Правде’" (7. новембар 1918)... Томо Крстов Поповић, управитељ Српске поморске закладне школе у Херцег Новом описује тренутак ослобођења српског мора: “...По томе музика – ту пред аустријским официрима! – засвира српску химну коју народ саслуша побожно гологлав и сузнијем очима од радости. А бијаше около наоколо мноштво народа све прекрилило, да се од силнога свијета нигдје није могло приступити. Све ово изгледаше нам као сан, нипошто јава, нарочито гледајући, како се све ово, послије дојучерашње аустријске строгости, све врши пред ц. и к. аустријским официрима, који на глас српске химне стоје укочени, салутирајући по војнички са руком на сљепочници. У овом неисказаном одушевљењу омладина подиже на рукама потпуковника Симовића, те га у заносу раздрагани понесе тако около свега града“. А ево како се тога дана сећао потпуковник Симовић (његово писмо чува се у Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови): “У Херцегновом (7. новембра) чекало ме је пријатно изненађење. На пристаништу су нас дочекали претседник општине уважени г. Гојковић са неколико особа, који су нас братски поздравили и загрлили. Потом смо са спроводником сели у аутомобил и кренули у варош. Пут од пристаништа до хотела 'Боке' био је 'окићен' масом света, који су нас поздрављали и бацали на нас цвеће. Одвезли су нас право у команду Ратне луке Боке Которске, садањи хотел 'Бока'... Одмах за нама у дворану за пријем дошао је командант Ратне луке подмаршал Хоусек са штабом... У то време чули су се споља звуци музике, која је свирала српску химну. Одмах затим у дворану је ступио марински официр – поручник фрегате Бабић и на немачком језику обратио се подмаршалу: 'Екселенцијо, народ је свечано дошао да поздрави српскога команданта и моли да српски командант изађе, јер ће у противном светина продрети у дворану.' Подмаршал нас је замолио да изађемо. Кад смо се појавили на улазним вратима хотела 'Боке' били смо најбурније поздрављени (ова фотографија, начињена управо у том тренутку, чува се у Завичајном музеју у Херцег-Новом). Кад је се утишало клицање, одржао је поздравни говор римокатолички бискуп из Котора, пресветли господин Учелини, прво на српском језику српском команданту и ослободилачкој Српској војсци, почињући свој говор са 'Драги брате'... После њега поздравили су нас врло лепим и патриотским говорима: претседник општине г. Гојковић, претседник Сокола г. Јово Секуловић и у име омладине г-ца Даница Обрадовић... После овога хтели смо се вратити у дворану, где смо били позвани на закуску код подмаршала Хоусека, али нас је омладина дограбила и на рукама пронела кроз варош...“ Сто година касније црногорски премијер изјавио је како тврдња да је српска војска 1918. године ОСЛОБОДИЛА Боку Которску од аустроугарске окупације представља „фалсификовање историје које се неће дозволити“ (25. априла 2018). Док је фантомска организација “Црногорски покрет“ утврдио да је српска војска (у којој је притом било више од 500 добровољаца Бокеља који су прошли Албанску голготу и учествовали у пробоју Солунског фронта) у Боку дошла као ОКУПАТОР...
-
Најава предавања: 100 година Војводине у Србији
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Архиепископије
Извор: Епархија бачка -
Најава предавања: 100 година Војводине у Србији
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Извор: Епархија бачка View full Странице -
Ove godine još jedno evropsko Ratno vazduhoplovstvo proslavilo je vek svog postojanja. U vazduhoplovnoj bazi Radom 25. i 26. avgusta održan je specijalni aeromiting posvećen veku postojanja poljskih vazduhoplovnih snaga. Iako je događaj uglavnom ocenjen kao veoma dobro organizovan i uspešan, dobar deo publike očekivao je više a mnogi su iz Radoma otišli relativno nezadovoljni onim što su videli. Ipak, mora se reći da je na takav opšti utisak (koji je stekao i autor ovog teksta) uticalo nekoliko faktora. Prvo, vreme je oba dana bilo veoma loše, u subotu su borbeni avioni, koji su i najzanimljiviji počeli da lete tek oko 15 časova ali je do uveče letelo skoro sve što je bilo planirano. Deo vazduhoplova koji je učestvovao u letačkom programu / Foto: Živojin Banković, Tango Six U nedelju je bilo još gore, kiša nije prestajala pa je letački programa bio slabiji nego dan ranije zbog čega su piloti i posade vazduhoplova uglavnom izvodile rezevne skraćene programe a mnogi nastupi su čak i otkazani. Drugi utisak je da aerodrom Radom nije baš najbolje mesto za jedan ovakav aeromiting jer je relativno mali i nije sposoban da primi veći broj vazduhoplova. Zbog toga je deo aviona bazirao u vazduhoplovnoj bazi Deblin gde se nalazi sedište poljske vojne Vazduhoplovne akademije. Radom nema mnogo mesta za parkiranje aviona i helikoptera pa su neki od njih morali biti postavljeni u hangare a neki čak i na travnatim površinama. Školski PZL-130 koji koristi akro-grupa Team Orlik / Foto: Nebojša Mirković Na ovom aerodromu se nalazi 42. školska avijacijska baza koja nosi ime kapetana pilota Franciszka Zwirki i inženjera. Stanislawa Wigury. Vazduhoplovna jedinica u njenom sastavu leti na školskim avionima PZL-130TC-1 i TC-2 “Turbo Orlik“ kao i na lakim transporterima M-28TD Bryza. Još jedno od razočarenja bilo je potpuno odsustvo borbenih aviona Su-22 i MiG-29 RV Poljske koji ne samo da nisu leteli nego ih nije bilo ni na statičkoj izložbi. Međutim njihov nedostatak jeste opravdan jer su obe flote prizemljene, pre svega zbog nedostatka piropatrona za izbaciva sedišta i zbog udesa MiG-a 29 početkom jula meseca. Jedna od zvezda letačkog programa, ukrajinski Su-27UB / Foto: Nebojša Mirković Treba napomenuti da je mesecima pre aeromitinga nerealno podgrejavana atmosfera, nezvanično je najavljivano da će to biti mnogo veći spektakl iako iskusni posetioci ovakvih događaja znaju da se konačan spisak gostiju uglavnom objavljuje nekoliko dana pre početka manifestacije. Tako je na primer najavljivano da će u letačkom programu učestvovati ukrajinski Su-25, slovački MiG-29 da će biti prisutni američki F-22 čak i F-35. I pored toga što se znalo da se u Radomu neće moći videti poljski Suhoji i MiG-ovi, domaćin je morao biti nešto bolje zastupljen, pogotovu u letačkom programu. Od solo nastupa videli smo samo F-16 iz njihovog Tiger Demo tima. Školski PZL-130 ‘’Turbo Orlik’’ nastupili su u akro-grupi Team Orlik a školsko-borbeni TS-11 ‘’Iskra’’ u akro-grupi Team Biało-Czerwone Iskry uz sasvim dobar program oba tima. Najnoviji avion RV Poljske, školsko-borbeni M-346 Master (u Poljskoj nazvan Bielik) pojavio se samo u preletu formacije 4 aviona. Formacija Boinga 737 nacionalne kompanije LOT i akro-grupe Team Biało-Czerwone Iskry / Foto: Nebojša Mirković I to je, ako izuzmemo još i zajednički prelet putničkog aviona Boeing 737 poljske avio-kompanije LOT u formaciji sa akro-grupom Team Biało-Czerwone Iskry, sve što smo videli od vazduhoplova poljske vojne avijacije. Nije leteo na primer gotovo nijedan njihov vojni helikopter iako su njima sasvim dovoljno opremljeni i imaju ih operativnih u većem broju. Lovac P.11C bio je jedini poljski oldtajmer prisutan na aeromitingu / Foto: Živojin Banković, Tango Six Kada je reč o istoriji RV-a jedina zanimljivost bio je lovac P.11C iz 30-tih godina 20. veka koji je kao jedini očuvani primerak u svetu dovezen iz muzeja u Krakovu. Iako ne može da leti, ovom avionu je obnovljen motor pa je njime izvedeno rulanje ispred publike. Svakako da su Poljaci morali mnogo bolje da se pripreme za ovu proslavu i da su trebali da obezbede mnogo više vazduhoplova koji čine njihovu bogatu vazduhoplovnu istoriju. Spisak stranih učesnika bio je impresivan a najveća atrakcija bilo je prisustvo Pakistana koji je u Poljsku stigao između ostalog i sa borbenim avionima JF-17‘’Thunder’’. Neupućeni su postavljali pitanje zašto baš Pakistan, međutim postoji veoma čvrsta veza između dve države kada je u pitanju vazduhoplovna istorija jer su Poljaci nakon Drugog svetskog rata pomogli Pakistancima da formiraju svoje vojne vazduhoplovne snage. Pakistanski školski avion Super Mushshak / Foto: Živojin Banković, Tango Six JF-17 jeste bio najinteresantniji borbeni avion na nebu iznad Radoma i prava retkost u Evropi ali njegov pilot se možda i nije baš potrudio da ostavi najbolji utisak ako ga poredimo sa drugim avionima iste klase, poput Gripena i F-16. Ono što je bio propust organizatora je da se ovaj avion nije mogao videti na statici a Pakistanci su na zemlji izložili svoj školski avion Super Mushshak. Belgijanac ostavio najbolji utisak na F-16 / Foto: Nebojša Mirković Od ostalih solo nastupa inostranih RV-a videli smo tri demo tima na F-16, iz Belgije, Grčke i Turske, po mnogima je Belgijanac bio najbolji dok je grčki pilot pokazao da je F-16 čak i sa dodatnim tzv. CFT rezervoarima solidno pokretljiv, makar oni bili i prazni. Češki JAS-39C u specijalnoj šemi farbanja. Gripen je jedan od kandidata za zamenu sovjetskih aviona Su-22 i MiG-29 u RV Poljske / Foto: Nebojša Mirković Pored njih nastupili su i češki Gripen ofarban u specijalnu šemu povodom veka vojne avijacije u toj zemlji, britanski Tajfun takođe sa oznakom obeležavanja 100 godina RAF-a a prisutnima je posebno bio zanimljiv ukrajinski Su-27 koji je međutim, svoj najbolji program, usled lepog vremena imao na pripremama dan pre aeromitinga. Finska akro-grupa “Midnight hawks“ / Foto: Nebojša Mirković Pored dve domaće, svoj program je izvelo još 7 stranih akro-grupa i to italijanska ‘’Frecce Tricolori’’, švajcarska ‘’Patrouille Suisse’’, španska ‘’Patrulla Águila’’, finska ‘’Midnight Hawks’’, litvanska Baltic Bees Jet Team, jordanska ‘’Royal Jordanian Falcons’’ i hrvatska ‘’Krila oluje’’. Bile su zastupljene i civilne akro-grupe i to Cellfast Flying Team (avioni Morane-Saulnier MS-880B Rallye Club), 3AT3/Fundacja Biało-Czerwone Skrzydła (avioni Aero AT-3) i Żelazny aerobatic team (avioni Zlin-50, Zlin-526, Extra-330LC). Na helikopterima su leteli samo Česi koji su osim solo nastupa desantno-jurišnog Mi-35 (izvozni Mi-24V) prikazali i akciju borbenog traganja i spasavanja (CSAR) u kome su učestvovale posade u helikopterima Mi-171Š i Mi-35. Od ostalih dešavanja u vazduhu kada su u pitanju vojni avioni treba izdvojiti još samo prelet letećeg radarskog sistema E-3A ‘’Sentry’’ zajedničkih snaga NATO koji je bazirao na aerodromu Deblin. F4U Corsair “Flying Bulls“ / Foto: Nebojša Mirković Tu su bili i širom Evrope u poslednje vreme često prisutni ‘’leteći bikovi’’, Red Bull-ovi avioni od čega dva aviona iz Drugog svetskog rata, lovac F4U Corsair i bombarder B-25 Mitchell, zatim trenažni avion T-28 ‘’Trojan’’ i dva mlazna školsko borbena Alfa Džeta. Najnoviji vazduhoplov u inventaru RV Poljske, italijanski školsko-borbeni M-346 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Izložba vazduhoplova na zemlji bila je solidna, što se tiče aviona i helikoptera RV Poljske bio je prikazan skoro svaki tip iz inventara uz već pomenuto odsustvo Su-22 i MiG-29 ali je nedostajao i transporter C-130 ‘’Hercules’’. Poljski laki višenamenski helikopter SW-4 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na stajankama Radoma videli smo školski PZL-130 ‘’Turbo Orlik’’, školsko-borbene TS-11 ‘’Iskra’’ i M-346, višenamenski borbeni F-16C, transportne M28 u dve verzije, transportni C295M, lake višenamenske helikoptere Mi-2, SW-4, višenamenske W-3 u tri verzije, transportne Mi-8PS i Mi-17-1V, desantno-jurišni Mi-24V. Ukrajinski Su-25UB / Foto: Živojin Banković, Tango Six Od stranih letelica najveću pažnju privukao je još jedan tip aviona koji je danas prava atrakcija u ovom delu sveta, bio je to ukrajinski Su-25UB. Tu su zatim bili izloženi britanski i nemački EF-2000 od kojih nemački u specijalnoj šemi za ovogodišnji Nato Tiger Meet. Zanimljiv umetnički rad na belgijskom Herkulesu / Foto: Živojin Banković, Tango Six Holanđani su stigli sa dvosedom F-16BM, austrijanci sa SAAB-105OE, Rumuni i Litvanci sa C-27J ‘’Spartan’’, Belgijanci i SAD sa C-130, Ukrajinci, osim već pomenutog Su-25 i sa transporterom An-26. Pošto je u Poljskoj krajem novembra prošle godine pokrenut program ‘’Harpia’’ za izbor novog višenamenskog borbenog aviona koji bi zamenio Su-22 i MiG-29, aeromiting u Radomu je bila prilika da neki od proizvođača ovakvih letelica prikažu šta mogu da ponude. RAF-ov Tajfun pred poletanje / Foto: Nebojša Mirković Od aviona koji su mogući kandidati leteli su Gripen kao i EF-2000 za čiju promociju u Poljskoj je zadužena italijanska kompanija Leonardo koja je ovoga puta izložila avion M-346FA. Američka kompanija Lockheed Martin imala je svoj poseban štand na kome su se osim simulatora aviona F-16, nalazili i tzv. mock-up aviona F-16 i F-35. Oba američka aviona smatraju se najvećim favoritima za zamenu ruskih aviona u poljskom RV-u koje već koristi 48 F-16C i D Block 52. Sada se nudi najmodernija verzija F-16 odnosno F-16V a želja Poljaka je da se u narednoj deceniji nabavi i/ili borbeni avion 5. generacije F-35. Poljski osmatrački radar NUR-15M / Foto: Živojin Banković, Tango Six Radom airshow bio je samo jedan od događaja kojim se obeležava ne samo 100. godina vojne avijacije već i 100. godina oružanih snaga kao i vek od sticanja nezavisnosti Poljske nakon Prvog svetskog rata 1918. godine. Zbog toga je je na zemlji bila izložena i raznovrsna vojna tehnika Kopnene vojske. Sistem Hibneryt sa sovjetskim dvocevnim topom ZU-23-2. Pored njega vidi se izviđačko oklopno vozilo BRDM-2 R5 / Foto; Živojin Banković, Tango Six Veliku pažnju posetilaca, posebno onih najmlađih privlačile su samohodne haubice DANA, Krab, samohodni minobacač Rak, izviđačko oklopno vozilo BRDM-2 R5, višenamensko oklopno vozilo Rosomak, tenkovi PT-91 i Leopard-2, sistem Hibneryt sa protivavionskim topom ZU-23-2, laki prenosivi raketni PVO sistem Grom, samohodni PVO raketni sistem Sola, radari NUR-22, NUR-15M, N-26A/MMSR. Živojin BANKOVIĆ
-
Јеромонах Петар (Драгојловић): 100 година од мученичког страдања Свете царске породице Романов! (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
Јеромонах Петар (Драгојловић): 100 година од мученичког страдања Свете царске породице Романов! (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис емисије "Личност и заједница" у којој је гост био јеромонах Петар (Драгојловић), који је говорио о стогодишњици мученичке кончине Свете царске породице Романов. View full Странице -
Бањалучком "Космосу" 100 милиона динара од Министарства одбране Србије
Милан Ракић је објавио/ла тема у Одбрана и безбедност
Улагање значајних напора у заједничку економску сарадњу Републике Србије и Републике Српске у складу са препорукама председника Александра Вучића, порука је данашњег састанка министра одбране Александра Вулина и председника Републике Српске Милорада Додика у Бањалуци, који су потом присуствовали потписивању Уговора о пружању услуга генералног ремонта оправке и верификације ракетних система у предузећу за ремонт радарских, ракетних и рачунарских система "Космос". Министар Вулин је поручио да, као што је договорено на састанку између председника Вучића и председника Додика, ће Република Србија учинити значајне напоре да у економском смислу оснажи и помогне Републику Српску. Ево, већ видите и прве резултате. Ми смо на споразуму са "Космосом" доста дуго радили, али након састанка два председника смо то убрзали и сада видите конкретан резултат. "Космос" може да рачуна у овом тренутку на 100 милиона динара од стране Министарства одбране, а укупно, до данашњег дана, у складу са наређењем врховног команданта Војске Републике Србије Александра Вучића и договора са председником Републике Српске, Министарство одбране је обезбедило 850 милиона динара за различите потребе предузећа одбрамбене индустрије Републике Српске, односно за ремонт наших тенковских мотора, наших авионских мотора и ево, сада споразум који се потписује са "Космосом", рекао је министар одбране. Он је истакао да док год је на челу Републике Србије Александар Вучић, Република Српска може с пуним правом рачунати да има пуну подршку Републике Србије и да ће наши економски, политички и дипломатских капацитети увек бити на располагању Републици Српској, њеном руководству и њеном народу. Према речима председника Додика споразум је пример континуитета добре сарадње. - Имамо и добар уговор са "Палама", са "Орлом" и са свим тим предузећима. Наша обострана намера је да то појачамо у наредном периоду, да покушамо за овај део наше индустрије који је знатно девастиран кроз интервенционизам међународног фактора, који је довео до тога да се направио потпуни дебаланс у Босни и Херцеговини, а где је на страни Федерације остало веома функционалних шест фабрика оружја и муниције, а у Републици Српској је то све девастирано. Ми покушавамо, не из конкурентског разлога, него из комерцијалног разлога, да подигнемо одређене врсте производње и ту имамо подршку Министарства одбране Републике Србије и министра који даје значајне напоре у том погледу, рекао је Додик. Он је изразио захвалност и задовољство добром сарадњом са Републиком Србијом. - Постоји енергија коју је унело руководство Србије, на челу са председником Вучићем. Енергија и добра сарадња осећа се у континуитету, поручио је председник Републике Српске. Министар индустрије, енергетике и рударства Републике Српске Петар Ђокић истакао је да је потписан значајан уговор и захвалио министру Вулину на његовом личном доприносу за успостављање добрих односа. - Започели смо свеопшту сарадњу у сектору наменске индустрије између више предузећа из Републике Српске и Министарства одбране Србије. Развој је видљив у томе што постоје већ закључени уговори и планови и са другим предузећима. У свакој од фабрика наменске у Републици Српској одвија се одређени облик производње захваљујући споразуму о сарадњи који је потписан са Министарством одбране Србије. Веома сам задовољан што смо заједно препознали да ова сарадња може бити од великог значаја за укупан економски развој Републике Српске и Србије и наставићемо даље да радимо на томе. Од великог је значаја стратешка сарадња са Србијом. Народна Скупштина је усвојила обавезу да урадимо стратегију развоја наменске индустрије Републике Српске, а њу ћемо искључиво радити у сарадњи са Владом Републике Србије, односно Министарством одбране, и то ће бити нови колосек сарадње која ће се одвијати у наредном периоду, поручио је министар Ђокић. Начелник Управе за логистику Генералштаба Војске Србије бригадни генерал Жељко Нинковић рекао је да је ово први заједнички задатак већег обима. - Ово је значајан уговор, јер континуитет који ћемо успоставити је нешто што обезбеђује нашој војсци да одговори својим обавезама, а значајан је и за "Космос", јер ће се на овај начин значајније бавити својом основном делатношћу. Директор "Космоса" Душан Вјештица нагласио је да је данашњи уговор само један у низу и да ће их у будућности бити више. - Отварањем овог стратешког посла који даје нову димензију ремонтном заводу „Космос“ ми свакако имамо потребе за новим запошљавањем. Када се овај процес реализује и омасови ми очекујемо нових 40 до 50 запослених у предузећу, само захваљујући пројектима са Министарством одбране Србије, рекао је Вјештица. -
Црна Гора достојно прославила 100 година од страдања руских царских страстотерпаца Романових
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Учесници прославе били су и изасланици Патријарха Александријског Теодора Другога (Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим) и московског Кирила (Епископ городецки и ветлужски г. Августин) и Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил. Учествовали су и представници Имераторског православног палестинског друштва, основаног под покровитељством руских царева у другој половини 19. вијека због православне мисије у Светој земљи. Међу угледним гостима били су академик Олег Колобов, представник овог друштва из Нижњег Новгорода, прф. др Светлана Колоб ова и предсједник Словенске академије наука из Москве Сергеј Бабурин. У суботу, 19. маја манифестација је отпочела Светом архијерејском литургијом и освећењем новоподигнутог спомен-обиљежја царским страстотерпцима: http://www.mitropolija.com/u-manastiru-dajbabe-osvestano-spomen-obiljezje-carskim-strastoterpcima-romanovima Истога дана увече у крипти подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења отворена је изложба фотографија „Црна Гора и Романови“ и уприличено предавање о њиховом животу, страдању и светости: http://www.mitropolija.com/prof-dr-oleg-kolobov-ubistvo-romanovih-je-pokusaj-sprijecevanja-razvoja-ruskog-i-pravoslavnog-svijeta Светом архијерејском литургијом у цркви Свете Петке и отварањем представништва Императорског православног палестинског друштва за Црну Гору, у Будви је у недјељу, 20. маја настављено четвородневно обиљежавање стогодишњице страдања руских царских страстотерпаца: http://www.mitropolija.com/sabornom-arhijerejskom-liturgijom-i-otvaranjem-predstavnistva-imperatorskog-palestinskog-pravoslavnog-drustva-u-budvi-nastavljena-duhovna-manifestacija-porodica-romanov-sto-godina-svetosti/ Архијереји гости манифестације су након тога посјетили Цетињски манастир, гдје је служена свечана доксологија: http://www.mitropolija.com/arhijereji-gosti-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-posjetili-cetinjski-manastir Трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова: http://www.mitropolija.com/treci-dan-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-saborna-arhijerejska-liturgija-u-niksicu Истог дана увече, у Словенском културном центру у Никшићу је одржано предавање о царској породици: http://www.eparhija.me/maj-2018-predavanje-u-niksicu Манифестациуја је завршена у уторак, 22. маја Светом архијерејском литургијом у цркви Светог Николаја Мирликијског и освећењем новог парохијског дома при овоме храму у Бару: http://www.mitropolija.com/cetvrti-dan-manifestacije-porodica-romanov-sto-goina-svetosti-arhijerejska-liturgija-i-osvecenje-parohijskog-doma-u-baru Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Црна Гора достојно прославила 100 година од страдања руских царских страстотерпаца Романових
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Од 19 – 23. маја у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој одржана је духовна манифестација „Породица Романов – сто година светости“, којом је на торжествен начин обиљежено 100 година од мученичке кончине последњег руског цара Николаја Другог Романова, царице Александре и њихове дјеце – царевића Алексеја и принцеза Олге, Татјане, Марије и Анастасије. Учесници прославе били су и изасланици Патријарха Александријског Теодора Другога (Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим) и московског Кирила (Епископ городецки и ветлужски г. Августин) и Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил. Учествовали су и представници Имераторског православног палестинског друштва, основаног под покровитељством руских царева у другој половини 19. вијека због православне мисије у Светој земљи. Међу угледним гостима били су академик Олег Колобов, представник овог друштва из Нижњег Новгорода, прф. др Светлана Колоб ова и предсједник Словенске академије наука из Москве Сергеј Бабурин. У суботу, 19. маја манифестација је отпочела Светом архијерејском литургијом и освећењем новоподигнутог спомен-обиљежја царским страстотерпцима: http://www.mitropolija.com/u-manastiru-dajbabe-osvestano-spomen-obiljezje-carskim-strastoterpcima-romanovima Истога дана увече у крипти подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења отворена је изложба фотографија „Црна Гора и Романови“ и уприличено предавање о њиховом животу, страдању и светости: http://www.mitropolija.com/prof-dr-oleg-kolobov-ubistvo-romanovih-je-pokusaj-sprijecevanja-razvoja-ruskog-i-pravoslavnog-svijeta Светом архијерејском литургијом у цркви Свете Петке и отварањем представништва Императорског православног палестинског друштва за Црну Гору, у Будви је у недјељу, 20. маја настављено четвородневно обиљежавање стогодишњице страдања руских царских страстотерпаца: http://www.mitropolija.com/sabornom-arhijerejskom-liturgijom-i-otvaranjem-predstavnistva-imperatorskog-palestinskog-pravoslavnog-drustva-u-budvi-nastavljena-duhovna-manifestacija-porodica-romanov-sto-godina-svetosti/ Архијереји гости манифестације су након тога посјетили Цетињски манастир, гдје је служена свечана доксологија: http://www.mitropolija.com/arhijereji-gosti-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-posjetili-cetinjski-manastir Трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова: http://www.mitropolija.com/treci-dan-duhovne-manifestacije-porodica-romanov-sto-godina-svetosti-saborna-arhijerejska-liturgija-u-niksicu Истог дана увече, у Словенском културном центру у Никшићу је одржано предавање о царској породици: http://www.eparhija.me/maj-2018-predavanje-u-niksicu Манифестациуја је завршена у уторак, 22. маја Светом архијерејском литургијом у цркви Светог Николаја Мирликијског и освећењем новог парохијског дома при овоме храму у Бару: http://www.mitropolija.com/cetvrti-dan-manifestacije-porodica-romanov-sto-goina-svetosti-arhijerejska-liturgija-i-osvecenje-parohijskog-doma-u-baru Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
NISAM KARLEUŠA, VEĆ "SAMO" DOKTOR: "Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina"
Милан Ракић је објавио/ла тема у Медији
Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorijenila prije 100 godina. Niste vakcinisali svoje dijete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dijete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pjevačica o vakcinama i sad je vaše dijete mrtvo. Uspjeli ste u tome i Vaše dijete nije umrlo kao autistično i poremećeno nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorijenili prije mnogo godina upravo vakcinama ali eto Vaše dijete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u cijeloj zemlji. Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavjere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumijemo da nam ne vjerujete jer nemamo milion pratioca na instagramu i fejsu ali vidite mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vijek Vama i Vašoj djeci ali nismo pjevači i poznate ličnosti pa razumijemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu djecu i onda Vaša djeca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorijenili... Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate gospođo da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa on je nažalost umro na liječničkim rukama... Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na fejs posljedicu ne vakcinacije jer to ne bi skupilo milion lajkova ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo ali ako će Vam biti lakše možete biti sretni jer ste imali savršeno zdravog dječaka kojeg je ubila bolest iz prošlog vijeka. Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vijek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vijek i sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta odlučuju o sudbini Vašeg djeteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dječaka objavite još nekoliko statusa o zlokobnom djelovanju vakcina na ljudsko tijelo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posljedice na mozgu? Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam ako pogledate bolje u riječnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše vidjet ćete uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije djece također i zaostalost u svim ostalim područjima života. Naravno znamo, razumijemo Vas ona je diva, uspješna, zgodna, moćna i atraktivna žena koja je ostvarena na svim životnim poljima a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primjer i nit vodilju uz jedan problem-Vaše dijete je mrtvo. Kako rekoh ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorica, infektolog u kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam fejs i nisam na instagramu pa moj rad o bolestima koje iskorijenjuje vakcinacija nije nikad podijeljen i lajkan na mrežama gdje Vi i Jelena Karleuša provodite vrijeme sa svojim vijestima iz svijeta vakcina. Nažalost nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podijelim milionima ljudi informaciju kako će djeca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorijenila... Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smjenu, ide na večeru i poslije toga u kino. Nemam potrebu da se namećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila deset godina medicinu a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bi mogla sutra spasiti dijete poput Vašeg sina ali vidite nisam uspjela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svijetu vakcinacije i lijekova. Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog a potom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dijete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina jer ona nije doktor. Žao mi je ali ta žena nema diplomu iz medicine ali to svakako nitko nije ni tražio zar ne? Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li sjeli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gdje je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena? Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvijek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice...Nije moguće. Nisam vidjela u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu ali čula sam da je vidjela Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona vidjela jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i nitko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju djecu. Možda je vidjela vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj djeci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj djeci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unešena u organizam šalje informacije tijelu da ono može stvoriti antitijela i izgraditi imuni sistem na taj način da drugi put kad Vaše tijelo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i u maloj količini kad se one daju natjeraju organizam da proizvede antitijela da se sljedeći put pri kontaktu tijelo može jednostavno i bez problema obraniti. Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za cijelu civilizaciju. Nažalost nema a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i njege bolesnika. Nisam nikad vidjela te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovjek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolazi u vakcinama i ne liječi se sa vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta-Da izgradite imuni sistem kod svoje djece da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovjekovnih bolesti. Žao nam je. Vaše dijete i stotine drugih polako ali sigurno umiru od srednjeg vijeka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život povjeriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju... Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas natjeramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš prijedlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice žao nam je. Vaše dijete je samo jedno od niza djece žrtvi koje je vakcina mogla spriječiti i tek će epidemija narasti jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem vijeku u svoj život... Nadam se da ćete vakcinisati ostalu djecu ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život liječenju ljudi i djece-Ne morate vakcinisati svu djecu samo onu koju želite da zadržite. Jelena Karleuša je vakcinisana znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala djeca protiv bolesti iz srednjeg vijeka. Kad bolje razmislim ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čovjeka i nažalost s tim se moram kao doktorica na kraju složiti jer imam dokaz ispred sebe-Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dijete i Vama slične... Trajna posljedica vakcinacije. -
Mak Dizdar – rođenim imenom Mehmedalija – rodio se 17. oktobra 1917. godine u historijskom gradiću Stocu, u “donjoj Hercegovini”, kako je to zapisao u jednoj rukopisnoj autobiografskoj crtici. Njegov rodni kraj tad je bio u sastavu austrougarskog kondominija Bosne i Hercegovine, a 1918. godine postaje dio Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U šestoj godini života ostaje bez oca Muharema, koji umire od posljedica ranjavanja u Prvom svjetskom ratu. Slijedeći starijeg brata Hamida, koji je već tad bio afirmiran pisac i novinar, 1930. godine dolazi u Sarajevo, gdje upisuje Državnu šerijatsku gimnaziju. U književnost ulazi još kao gimnazijalac, a radove uskoro počinje potpisivati pseudonimom Mak, koji će, i privatno i službeno, koristiti do kraja života. Svoj prvi pjesnički tekst objavio je u listu Saveza trezvene omladineTrezvenost, gdje je 1933. godine dobio i prvu nagradu za najbolju pjesmu. S 19 godina, u tek pokrenutoj “Novoj biblioteci” (“No-Bi”), čiji je bio inicijator, objavljuje prvu zbirku pjesama Vidovopoljska noć (1936), koja je zbog njezinih društvenokritičkih ideja značajnim dijelom bila cenzurirana. Kao i brat mu Hamid, istovremeno se bavi i novinarstvom, a poeziju i druge tekstove objavljuje i u časopisima Gajret, Novi Behar, Jugoslavenski list, Pregled…, kao i u almanahu Oblaci nad kolibama (1937), koji je također objavljen kao izdanje “Nove biblioteke”. Za vrijeme Drugog svjetskog rata izbjegava učešće u javnom i književnom životu pod fašističkom okupacijom. Radi kao poštanski službenik i, s bratom Hamidom, ilegalno djeluje kao član partizanskog pokreta otpora, zbog čega mu ustaške vlasti hapse majku Neziru i sestru Refiku i odvode ih u Jasenovac, na put smrti. Godine 1941. ženi se Bišćankom Senijom Dedić, s kojom će tokom narednih godina dobiti tri sina – Faruka (Murkela), Envera i Maju. U poslijeratnoj, socijalističkoj Jugoslaviji najprije radi ponovo kao novinar, odnosno kao urednik u državnoj novinskoj agenciji “TANJUG” za Bosnu i Hercegovinu (1946–1948) te u sarajevskom dnevnom listu Oslobođenje(1948–1951). Jedan je od osnivača “Seljačke knjige”, koja kasnije prerasta u “Narodnu prosvjetu”, jednu od najznačajnijih izdavačkih kuća svog vremena u Jugoslaviji, gdje je bio urednik i glavni urednik (1951–1959). Nakon žestokih prigovora i afere prouzrokovane izborom romana Bihorci Ćamila Sijarića za najbolji jugoslavenski roman 1956. godine, pada u nemilost vlasti i gubi posao, a “Narodna prosvjeta” ukida se. U međuvremenu, vraća se književnom radu i objavljuje prije svega pjesme, ali i nekoliko pripovijetki u onovremenoj periodici. U časopisu Život 1954. godine objavljuje prekretno važnu poemu Plivačica, koju će potom, u nešto drugačijoj verziji, objaviti i kao zasebno izdanje, u vlastitoj nakladi (1954). Iako materijalno nezbrinut nakon gubitka posla, od kraja pedesetih godina 20. st. pa nadalje sve intenzivnije piše i objavljuje niz knjiga poezije: poemu Povratak (1958) te pjesničke zbirke Okrutnosti kruga (1960), Koljena za Madonu (1963), Minijature (1965) i Ostrva (1966). Kao rezultat više od jednog desetljeća dugog kreativnog i istraživačkog procesa, konačno objavljuje Kameni spavač (1966), koji se smatra krunom njegova sveukupnog književnog stvaralaštva i jednim od temeljnih ostvarenja književnosti Bosne i Hercegovine. Objavio je i knjigu Poezija (1968) kao autorski izbor iz svog dotadašnjeg pjesničkog rada, kao i drugo, prošireno te izmijenjeno izdanje Kamenog spavača (1970), a neposredno pred smrt i zbirku Modra rijeka (1971), također svojevrsnu autorsku pjesničku rekapitulaciju i još jedno od izrazito značajnih ostvarenja bosanskohercegovačke književne prakse. Kratko prije smrti za objavljivanje je pripremio i treće, konačno izdanje Kamenog spavača, koje je znatno skratio, izostavivši i cijeli ciklus Slovo o slovu, ali nije dočekao izlazak knjige iz štampe (1973). Za života i posthumno objavljeni su i brojni prijevodi njegovih pjesama i pjesničkih knjiga na niz stranih jezika. Uz veći broj novinskih članaka, objavio je i više desetaka publicističkih i naučno-stručnih radova, od kojih su najznačajniji knjižica Stari bosanski epitafi (1961) i knjiga Stari bosanski tekstovi (1969), inače prva integralna antologija srednjovjekovne bosanske pismenosti i književnosti. Objavio je i nekoliko priređenih knjiga, među kojima je posebno važna Panorama savremene bosansko-hercegovačke proze (1961), jedna od prvih antologija modernog bosanskohercegovačkog književnog stvaranja. Bio je član Uprave te potpredsjednik i predsjednik Udruženja književnika Bosne i Hercegovine, a od 1964. godine do smrti i glavni urednik časopisa Život. U ovom časopisu, uz ostalo, pokrenuo je i raspravu o jezičkom pitanju u Bosni i Hercegovini, te je u poznatom tematu Života posvećenom ovom problemu objavio glasoviti esej Marginalije o jeziku i oko njega (1970), u kojem se otvoreno zalaže za priznavanje treće, bosanske varijante nekadašnjeg srpskohrvatskog / hrvatskosrpskog jezika. Izložen žestokim kritikama i napadima te suočen s intenzivnim javnim i tajnim pritiscima, prijetnjama i uvredama, kao i političkim malverzacijama vezanim za njegov privatni život – 14. jula 1971. godine umire u Sarajevu, u 54. godini života. Dobitnik je više značajnih priznanja i nagrada, od kojih su najvažnije: Nagrada Udruženja književnika Bosne i Hercegovine (1961), Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva (1964), Zmajeva nagrada Matice srpske (1967), Dvadesetsedmojulska nagrada Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine (1967) te Zlatni vijenac Struških večeri poezije (1969). dr. Sanjin Kodrić / dr. Gorčin Dizdar
-
Молитвеним скуповима обележено 100 година Прве српске ескадриле
Милан Ракић је објавио/ла a Странице у Остале вести из Цркве
Почетком 1918. године коначно су сазрели услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у чисто српске јединице. Овим је остварена жеља Врховне команде да се на Солунском фронту, српско ваздухопловство што више оспособи за даљи самостални рад и развој. Ради реализације овог програма, начелник штаба Врховне команде војвода Петар Бојовић, донео је 17. јануара 1918. године следећу одлуку: "По решењу Париске конференције од марта 1916., Французи нам имају дати комплетне ескадриле са својим особљем. Питање о авијатичком материјалу још није рашчишћено и за сада се исти има сматрати као француски. Према томе, а с обзиром на остале прилике у којима се налазимо, као и да бисмо могли постићи што боље успехе и на овом пољу и створити добар основ за нашу будућу авијатику, наређујем: да командант Аеропланске ескадре, споразумно са шефом Српске Авијатике, наше особље постепено прикупи и групише у две армијске ескадриле, једну код Прве, а другу код Друге армије, да би се што боље омогућило командовање, употреба и снабдевање. За командира ескадриле по могућству одредити нашег официра, али материјал не примати, већ да њиме и даље рукују Французи. Нашег особља имати толико да оно поступно испуни ескадриле до формационог састава (за сада француског), и то прво једну па онда другу. Поред груписања нашег особља у армијске ескадриле, настојати да имамо неколико пилота у ескадрили за гоњење. У ешалону Парка у Верткопу имати довољан број нашег људства, те да би смо могли и Парк примити на сопствено руковање, када то потребе буду захтевале или када то буду Французи затражили. По напред наведеном командант Аеропланске ескадре управљаће се убудуће при тражењу, распореду и попуни нашег особља по ескадрилама у парку. Командант ескадре по свом нахођењу, а у споразуму са шефом авијатике, може се преместити са својим штабом у Вертекоп, о чему ће ме накнадно обавестити". Аеропланска ескадра адмах је приступила реализовању овог наређења, па је српско-француска ескадрила АР 521, која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила. За њеног командира постављен је француски поручник, Србин, Михајло Мишел Маринковић. (опширније овде и овде) Традиције Прве српске ескадриле данас баштини и негује 252. школско тренажна авијацијска ескадрила (штае) - "Курјаци са Ушћа". Као и годинама унатраг и овога пута су, јуче 16. јануара 2018. године припадници ескадриле одржали парастос свим погинулим и умрлим колегама ваздухопловцима, који је служен у Цркви Ружици на Калемегдану. Парастос су служили протојерер-ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве и јереј капетан Предраг Докић војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде аеродрома Батајница, те ђакон Сава Милин. Овом молитвеном скупу су поред припадника ескадриле, активних и пензионисаних, чланова породица и пријатеља, присуствовали и Командант РВ и ПВО генерал мајор Ранко Живак, те бригадни генерал Душко Жарковић, изасланик Начелника Генералштаба. На сам дан оснивања ескадриле, данас 17. јануара 2018. године Преосвећени епископ сремски Г. Василије уз саслужење архијерејског намесника протојереја-ставрофора Мила Јокића, војног свештеника 1. бригаде копнене војске капетана Ђорђа Стојисављевића и војног свештеника 204. ваздухопловне бригаде капетана Предрага Докића, освештао је просторије у којима живе и раде припадници 252. штае. Преосвећени Владика обратио се присутнима, првенствено команданту 204. ваздухопловне бригаде пуковнику Жељку Билићу и команданту 252. школско тренажне авијацијске ескадриле потпуковнику Бошку Шербеџији пригодном беседом и поуком. Владика је нагласио да увек и у свакој прилици треба да се угледамо на светле примере из прошлости, јер јубилеј од 100 година није мали. Првенствено углед треба да буду светитељи Божији, а нарочито Свети пророк Илија који је и први путник небески, а и заштитник је вазухопловаца. јереј Предраг Докић, Милан Ракић фото: Драган Величковић-
- 1
-
-
- молитвеним
- скуповима
- (и још 6 )
-
Молитвеним скуповима обележено 100 година Прве српске ескадриле
Милан Ракић је објавио/ла тема у Ваздухопловство
На данашњи дан пре 100 година формирана је Прва српска ескадрила. Почетком 1918. године коначно су сазрели услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у чисто српске јединице. Овим је остварена жеља Врховне команде да се на Солунском фронту, српско ваздухопловство што више оспособи за даљи самостални рад и развој. Ради реализације овог програма, начелник штаба Врховне команде војвода Петар Бојовић, донео је 17. јануара 1918. године следећу одлуку: "По решењу Париске конференције од марта 1916., Французи нам имају дати комплетне ескадриле са својим особљем. Питање о авијатичком материјалу још није рашчишћено и за сада се исти има сматрати као француски. Према томе, а с обзиром на остале прилике у којима се налазимо, као и да бисмо могли постићи што боље успехе и на овом пољу и створити добар основ за нашу будућу авијатику, наређујем: да командант Аеропланске ескадре, споразумно са шефом Српске Авијатике, наше особље постепено прикупи и групише у две армијске ескадриле, једну код Прве, а другу код Друге армије, да би се што боље омогућило командовање, употреба и снабдевање. За командира ескадриле по могућству одредити нашег официра, али материјал не примати, већ да њиме и даље рукују Французи. Нашег особља имати толико да оно поступно испуни ескадриле до формационог састава (за сада француског), и то прво једну па онда другу. Поред груписања нашег особља у армијске ескадриле, настојати да имамо неколико пилота у ескадрили за гоњење. У ешалону Парка у Верткопу имати довољан број нашег људства, те да би смо могли и Парк примити на сопствено руковање, када то потребе буду захтевале или када то буду Французи затражили. По напред наведеном командант Аеропланске ескадре управљаће се убудуће при тражењу, распореду и попуни нашег особља по ескадрилама у парку. Командант ескадре по свом нахођењу, а у споразуму са шефом авијатике, може се преместити са својим штабом у Вертекоп, о чему ће ме накнадно обавестити". Аеропланска ескадра адмах је приступила реализовању овог наређења, па је српско-француска ескадрила АР 521, која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила. За њеног командира постављен је француски поручник, Србин, Михајло Мишел Маринковић. (опширније овде и овде) Традиције Прве српске ескадриле данас баштини и негује 252. школско тренажна авијацијска ескадрила (штае) - "Курјаци са Ушћа". Као и годинама унатраг и овога пута су, јуче 16. јануара 2018. године припадници ескадриле одржали парастос свим погинулим и умрлим колегама ваздухопловцима, који је служен у Цркви Ружици на Калемегдану. Парастос су служили протојерер-ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве и јереј капетан Предраг Докић војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде аеродрома Батајница, те ђакон Сава Милин. Овом молитвеном скупу су поред припадника ескадриле, активних и пензионисаних, чланова породица и пријатеља, присуствовали и Командант РВ и ПВО генерал мајор Ранко Живак, те бригадни генерал Душко Жарковић, изасланик Начелника Генералштаба. На сам дан оснивања ескадриле, данас 17. јануара 2018. године Преосвећени епископ сремски Г. Василије уз саслужење архијерејског намесника протојереја-ставрофора Мила Јокића, војног свештеника 1. бригаде копнене војске капетана Ђорђа Стојисављевића и војног свештеника 204. ваздухопловне бригаде капетана Предрага Докића, освештао је просторије у којима живе и раде припадници 252. штае. Преосвећени Владика обратио се присутнима, првенствено команданту 204. ваздухопловне бригаде пуковнику Жељку Билићу и команданту 252. школско тренажне авијацијске ескадриле потпуковнику Бошку Шербеџији пригодном беседом и поуком. Владика је нагласио да увек и у свакој прилици треба да се угледамо на светле примере из прошлости, јер јубилеј од 100 година није мали. Првенствено углед треба да буду светитељи Божији, а нарочито Свети пророк Илија који је и први путник небески, а и заштитник је вазухопловаца. јереј Предраг Докић, Милан Ракић фото: Драган Величковић View full Странице -
Rusi rekli Vučiću: Zaboravite S-300, kupite Superjet 100 za Avio-službu Vlade i Er Srbiju
Милан Ракић је објавио/ла тема у Ваздухопловство
Dok je strateška lista želja Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i dalje orijentisana na dugoročne pregovore o PVO sistemima i donaciji oklopnih sredstava za kopnenu vojsku, Rusiju zapravo zanimaju samo Avio-služba Vlade i Er Srbija. Suhoj ofanziva u regiji pored Avio-službe Vlade Srbije i Er Srbije usmerena je i na slovenačku Adriju ali i hrvatsku Kroaciju / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kada se ovoj listi već poznatih mogućih dilova doda i novogodišnje iznenađenje u vidu eventualne nabavke još šest novih transportnih helikoptera Mi-17(prema nekim glasinama ponovo bez dugog čekanja na isporuku), dva srpska civilna klijenta su jedini poslovi za koje se ruski proizvođači vazduhoplova zaista bore i od kojih nešto mogu i da zarade. Kada je Vučić poslednji put obišao neke avione blizu Moskve oni su se kasnije našli u Srbiji. Ovome se sigurno nadaju iz UAC-a i posebno Suhoja te su juče, poslednjeg dana posete predsednika Srbije, organizovali obilazak Superjeta 100 na moskovskom aerodromu Vnukovo. Avio-služba Vlade Srbije kao mušterija VIP verzije SSJ-a 100? / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako Tango Six saznaje Vučić je obišao tri letelice koje je Suhoj doleteo na Vnukovo za ovu priliku. U pitanju su VIP verzija („Sukhoi Business Jet“) koja službuje u predsedničkoj floti, zatim još jedan „Sukhoi Business Jet“ ali u MEDAVAC konfiguraciji u službi EMERCOM-a/MČS-a (Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije) kao i jedan SSJ100 u putničkoj konfiguraciji, vlasništvo avio-kompanije Gazpromavia. Kako takođe saznajemo, aktivnosti konzorcijuma Superjet International koji predvodi Suhoj (deo UAC-a) u pogledu prodaje VIP opremljenog Superjeta 100 Avio-službi Vlade Srbije traju već mesecima. Rusko-italijanska kompanija (u kojoj je italijanski Leonardo 2016. godine smanjio udeo na samo 10%) želi da proda „Sukhoi Business Jet“ kao zamenu za stariji Falkon 50 sa kojim je državna delegacija Srbije i doletela na danas završenu posetu Putinu. Kako smo ranije preneli, Dmitri Rogozin je već pokušao da predloži Srbiji neku vrstu centra za opremanje enterijera modifikovanih VIP letelica. Pored željene prodaje jednog VIP primerka SSJ-a 100 državi, Suhoj takođe već skoro dve godine pokušava da ubedi i Er Srbiju da iznajmi ovu letelicu u putničkoj verziji. Pored najavljenog uspeha sa slovenačkim nacionalnim avio-prevoznikom (što je Tango Six detaljnije analizirao) Er Srbija ali i Kroacija Erlajnzostaju najozbiljnije mete Suhoja u regiji. Petar VOJINOVIĆ -
Пре тачно 100 година српски пилоти су постигли прву ваздушну победу на Солунском фронту
Милан Ракић је објавио/ла тема у Ваздухопловство
У знак сећања на 2. април 1917. године када су српски пилоти постигли прву ваздушну победу, 101. ловачка авијацијска ескадрила са аеродрома Батајница-"Витезови", овај датум обележава као Дан ескадриле Након завршених ваздухопловних школа у Француској – пилотске у Шартру, хидроавионске у Аркашону, школе гађања у Казоу, акробатског летења у Поу и обуке за пилота-ловца у Авроу, капетан Бранко Вукосављевић је послат на Солунски фронт, где је у оквиру Српске друге армије основано Нијепорско одељење. То је била прва самостална авијацијска јединица попуњена искључиво припадницима српске војске, а капетан прве класе Бранко Вукосављевић био је први командир „Нијепорског одељења“. Ово одељење је базирало на аеродрому „Вертекоп“ и било је веома много ангажовано на разним борбеним задацима, а првенствено у ловачкој заштити. Иако командант, Вукосављевић је често вршио извиђања, дубоко у позадину непријатеља. На те задатке је више пута одлазио са потпоручником Милетићем Међутим, за пилота ловца извиђање је досадно, па је прешао у једноседе. Први је почео да гони непријатељске аероплане и да води борбе у ваздуху. Дешавало се да сам кидише и на читаве непријатељске ескадриле, ако би се некако задесиле изнад фронта. Тако се 2. априла 1917. године десило да, крстарећи у „нијепорима” једноседима, Вукосављевић и пратилац му Милетић налете на један непријатељски „авијатик”. Стуштили су се на њега, и убрзо се непријатељ у ковитлацу и пламену срушио на ничијој земљи у кланцима Кожуха. За ову прву победу у ваздуху похвалио га је војвода Петар Бојовић. Похвалама се придружио и ђенерал Сарај, главнокомандујући војске на Солунском фронту. У знак сећања на тај дан, 101. ловачка авијацијска ескадрила са аеродрома Батајница, овај датум обележава као Дан ескадриле. „Витезови“-срећан вам празник! Милан РАКИЋ -
Први орао сломљених крила... или 100 година од погибије Михаила Петровића
Милан Ракић је објавио/ла тема у Ваздухопловство
У срцу Шумадије, у близини Страгара, налази се питомо село Влакча у којем се 27, јуна 1884. године родио Михаило Петровић. А тај Михаило Петровић је био први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва (а друга у свету...) Михаило Петровић (Влакча, 27.06.1884.г-Барбалуши (Скадар) 20.03.1913.г.) А ништа у његовој раној младости није назначавало да ће бити пилот. Можда само мајстор у крагујевачком Арсеналу, јер је након завршене основне школе у родном селу, због сиромаштва и немогућности да се школује у "цивилним" школама, отишао у Крагујевац и постао питомцем Војно-занатске школе, која је барем обезбеђивала посао у фабрици оружја. Међутим, почетком 20. века, код Михаила се јавља жеља да напусти тај занат и да упише Војну академију и са тим наумом одлази у Санкт Петерсбург. Нажалост, упала плућа и исцрпљеност га је омела у том науму и он се 1903. године разочаран враћа у Србију где проналази "утеху" поставши питомцем Подофицирске артиљеријске школе, коју завршава 1905. године и бива распоређен у Ниш, као артиљеријски поднаредник. Служба га у наредних пет година опет враћа у Крагујевац, па наново у Ниш, да би се 1910. године, са чином наредника обрео у Београду. Иако војник по професији, у души је био уметник, сликао је и писао песме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена "људска крила": Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако... Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михаило Петровић је изабран међу првих шест питомаца. Одлази у Француску, где је крајем маја 1912. године распоређен у пилотску школу Фармана која се налазила у градћу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летење. Чувени француски пилот Броден који је пратио прве Петровићеве летове, рекао је за њега да ће "бити ас, јер је миран и презире смрт". Само двадесетак дана обуке било је довољно да Михаило Петровић изврши самосталан лет. Први је полетео међу нашим пилотима. Тај догађај је изазвао изузетну пажњу, па је дописник листа "Фигаро" из Париза, који је и сам присуствовао том лету, написао велику репортажу о "неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта", са фотографијом преко читаве стране. Михаило Петровић за време школовања у Француској Крајем јуна Михаило Петровић испунио је све услове, тако да је 22. и 23. јула положио испите за дозволу пилота. Он је први српски пилот са дипломом (диплома ФАИ-пилотска дозвола број 979), а о његовом таленту сведочи чињеница да је звање пилота добио месец дана пре осталих српских питомаца. По повратку у Србију, баш у време када је почео Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим ваздухопловцма укључен у припреме за ангажовање у ратним дејствима. Први је у Србији 10. децембра 1912. године летео на једном од набављених авиона (у Скопљу). У току јануара 1913. године одржавао је на тренажу на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Био је одушевљен када је сазнао да ће бити у саставу Приморског аеропланског одреда, који је формиран као подршка српске војске црногорској у операцијама опсаде Скадра. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса. Приморски аероплански одред је био састављен од 4 авиона и 5 српских и два страна искусна пилота који су унајмљени како би помогли неискусним српским пилотима. На авионима су за ту прилику са доње стране крила и на вертикалном стабилизатору (кормилу правца) нафарбане заставе Краљевине Србије. Михаилов Фарман ХФ-20 Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра. Након што су авиони склопљени, 20. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. После поручника Станковића, на ред је дошао и наредник Петровић који је узлетео у свом авиону. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1500 метара, при томе прелетевши турске положаје. Када је окренуо назад, на прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Током тог леђног лета, гуртне којима је био везан су попуцале, а пошто тада пилоти нису носили падобране, наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1000 м и није преживео пад. Тако су се обистиниле Михаилове речи од неколико дана пре трагичне погибије, где је међу друговима изјавио: "Ја или ћу се прославити, или ћу погинути." Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао висину 1234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету. Приказ летова Станковића и Петровића Наредник Михаило Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј, премда већ неколико година постоји идеја да се спрам Михаилове куће у Влакчи, а на обали једне речице која пролази кроз село, подигне музеј у част Миахила Петровића и свих српских пилота који су дали своје животе... Гроб Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду Иначе Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети. Михаилов качкет "познат" са готово свих фотографија овог честитог наредника Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од девет деценија. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале" земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”. Михаилова родна кућа у Влакчи на којој се налази спомен-плоча На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба? На нашу срамоту, свих ваздухопловаца и читавог друштва, стоји једна чињеница. Сем породичне гробнице у којој је сахрањен, односно спомен плоче на родној кући (која је иначе у приватном власништву и наследник који живи у Словенији већ годинама одбија да сарађује са Републичким Заводом за заштиту споменика културе), наредник Михаило Петровић, први српски пилот и прва жртва српског ваздухопловства нема нигде достојно спомен обележје, баш као ни Коста Милетић, први командант српског ваздухопловства.... Не служи нам на част... -
Владика Иринеј је у свом кратком излагању поздравио присутне подсетивши их на православне вредности којима су ондашњи Срби били посвећени у борби за ослобођење давно окупираних територија, али је и упозорио на проблем данашњих генерација које нису у стању да у довољној мери идентификују те исте вредности, када се као друштво налазимо у сличном стању као пред Први балкански рат. Ђорђе М. Србуловић је присутне подсетио на сâм ток догађаја Кумановске битке, рекавши да су Турци 24 сата пре свог потпуног пораза заправо славили победу јер су погрешно проценили да се целокупна српска војска повлачи. - Десетине хиљада Турака је отприлике у ово време, тачно пре сто година, прослављало величанствену победу турског оружја и превласт Алаха над Исусом. Наиме, стигао је извештај Зеки-паше да су српске снаге потучене. Ситуација је, међутим, била сасвим супротна. Он је видео оно што је желео да види – рекао је Србуловић, истакавши да је Кумановска битка извојевана захваљујући вештини и храбрости теренских официра српске војске, будући да сама војска није имала никакву везу са врховном командом. У наставку излагања Србуловић се осврнуо на стање српске националне свести у то доба: - Никада се у историји нашег народа није десило такво јединство круне, Цркве, војске, народа, политичких странака.... Никада као тада није постојало такво одушевљење за борбу. Није био проблем како мобилисати људе већ је био проблем како објаснити прекобројнима да не морају у рат. Нико није желео да се врати кући; било их је срамота, па су у цивилу желели да буду што ближе војсци, пратили су је као комите. Желели су да буду део вредности која иде да освети Косово – истакао је Србуловић и закључио да је српски народ поделио судбину сопствене историје која је више митолошка него рационална. - Сваки пут када смо покушали да будемо рационални прво смо губили себе, па после и битке – закључио је он. Професор Слободан Антонић се у свом излагању осврнуо на поуке које се могу извући из тог времена. - Ми се данас према тим победама српског оружја односимо као да је то била нека нормална ствар. Међутим, Србија је 1912. године била друштво за које бисте пре рекли да нема никаквог изгледа да успе у својим амбицијама. Прво: Србија је са севера и југа била окружена са два непријатељска царства која су заједно имала двадесет пет пута више становника него она. Друго: тадашње српско друштво је било неразвијено, око 87% становништва су били неписмени сељаци. Треће: Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па и демократијом – истакао је Антонић, додавши да поред свих тих чињеница које нису ишле Србији на руку треба имати у виду и ону да су скоро све велике силе биле негативно настројене ка српским циљевима, изузев Русије. Приметивши да су и поред свих тих проблема, међу њих убрајајући и тада присутно неслагање између различитих политичких странака, тадашњи Срби ипак били свесни шта је то заједнички општи интерес, професор Антонић је закључио да би се из свих тих чињеница много тога могло научити како се према општем националном интересу треба односити и данас. - Треба имати у виду да тадашње друштво није имало седамдесет година искуства Југославије. Данас многи из моје генерације имају подељен идентитет, код њих је још увек присутан јак осећај да је Југославија њихова земља. Не мислим да је то нешто лоше, просто тај догађај са Југославијом је уздрмао и поделио наш културни идентитет, тако да ми данас имамо у Србији људе који су не само Срби већ и Југословени, па су некад односи између Срба-Срба и Срба-Југословена и изразито непријатељски – приметио је Антонић, закључивши да су пре тог југословенског искуства готово сви Срби ипак имали друштво сагласности око националног идентитета и елементарних националних циљева. Ђорђе Вукадиновић је у свом излагању највише пажње посветио немару данашњих институција и медија када је обележавање оваквих догађаја у питању. - Данас је први дан Кумановске битке, на јучерашњи дан је српска војска ушла у Приштину итд. Тешко је описати величину тог успеха, који је бацио у шок не само Турску већ и све тадашње силе. Тек од Србије нико није очекивао да ће бити главна сила у Балканском рату, јер се највише очекивало од Бугара који су сами имали онолико војника колико сви остали савезници заједно – рекао је Вукадиновић, објашњавајући сличности и разлике између тадашње и садашње ситуације у Србији. - Ми смо последњих деценија научили да се гледамо у лажном, споља наметнутом огледалу, у којем сами себи изгледамо као мали, прљави, ружни, зли. Део те матрице која нам се натура преко разних медија (и наших, а нарочито страних) свако од нас је свесно или несвесно усвојио. То се зове аутошовинизам. То је до те мере ушло у нас да често можемо да чујемо да нигде није као код нас, да смо најгори и томе слично, али то, наравно, најчешће није тачно. Оно што је битно јесте до које мере ми прихватамо такву искривљену, карикатуралну слику о нама – истакао је Вукадиновић, приметивши да обележавање неких позитивних тековина нашег друштва, попут Балканских ратова и Кумановске битке, циљано немају довољно простора у нашем културном и медијском простору. - Уместо прославе ослобађања Старе Србије ми данас на телевизији гледамо „Сулејмана“, „Малу невесту“, свакакве ријалити-шоу програме којима се залуђујемо. Мислимо да се уз њих одмарамо, а заправо трујемо свој мозак, мозак наше деце и земље. Ту су и неке кладионице и сличне ствари, које су само део цивилизације преваре на чијем ободу живимо – закључио је Вукадиновић, додавши да су млади данас обманути и онемогућени за било какву врсту креативног рада, тако да постаје готово несхватљиво да би данас могао успешно да се спроведе и делић онога што су наши преци остварили пре сто година. Вукадиновић је своје излагање ипак завршио у позитивном тону: - Сви знате песму „Наши дани“ Владислава Петковића Диса. Знате њене сурове стихове, знате како он описује тадашње стање нашег народа, а песма је из 1910. године. Сви знамо и за духовите, али болне сатире Радоје Домановића из тог периода. Позитивно је то што је српски народ после таквог стања које су они описивали смогао снаге за такав трзај којим је изнео Балканске ратове. Он то можда може и данас. Ја ту видим неку наду и за нас – закључио је Вукадиновић. После излагања учесникâ трибине уследила су питања присутних у којима су углавном тражени одговори на то како би друштво требало да се односи према различитим негативним утицајима којима је изложено, на шта су учесници констатовали да је потребно да се свако понаособ бори у сопственој породици за духовно здравље пре свега најмлађих чланова и да о њима посебно брине, јер су се млади нашли у изразито непогодном положају због лошег стања у готово свим аспектима живота: од угроженог социјалног положаја, преко медија, до образовног система који је данас чешће резултат политичко-економских договора него науке. Марко Радовановић Нова српска политичка мисао 24. октобар 2012. Извор: Епархија бачка
-
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Филарета, уз подршку Друштва српских домаћина и Општине Пријепоље, 13. и 14. октобра 2012. године у манастиру Милешеви на најсвечанији начин прослављена је стота годишњица ослобођења Старе Србије од турске власти. У наставку доносимо део беседе коју је овом приликом изговорио протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски. Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманијо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, господине председниче Друштва српских домаћина, чланови Друштва, културни и јавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог! Сабрали смо се данас у овој древној светињи, и на овај недељни васкрсни дан, да прославимо својеврсно васкрсење српске слободе, које се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светога Саве, који је сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а његове чудотворне мошти преко триста педесет година за Србе су биле непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Сабрали смо се да бисмо се сетили славних предака својих који пре тачно сто година животе своје положише да би нама, њиховим потомцима коначно засијало сунце слободе, сунце правде и љубави. У догађају ослобођења Старе Србије, врхуне се речи Светог владике Николаја Српског који нам благовести: „После сваке ноћи неправде рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније рађа се Христос као Сунце Слободе; после сваког мрачног страха од смрти рађа се Христос као Сунце Живота; после сваког тамног страдања од лажи и насиља рађа се Христос као Сунце Истине и Љубави.“ Полажући на бранику Отаџбине највредније што су имали, животе своје или, боље речено, душе своје, српски јунаци испунише заповест Христову коју је Он дао ученицима својим: “да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 12–13). Овом заповешћу Христос нас учи да своју љубав увек проверавамо Његовом, еванђелском љубављу, која се непрестаним подвигом и трудом стиче и исто тако се увек чува светом, божанском и радосном. Само таква љубав је највећа љубав, љубав која подразумева жртвовање душе своје за пријатеље, за ближње. То је љубав Христова, љубав саможртвена, која је увек спремна да се жртвује за све што је узвишено, божанско, еванђелско, национално. Таквом љубављу живели су српски војници – јунаци, који су животе своје, душе своје дали, знајући шта дају и зашто их дају. Да је тако, сведочи нам и норвешки пуковник Ангел Христијан, који је у својој књизи од заборава сачувао његово одушевљење српским народом и српским војником. Он овако казује: “Ми смо видели да је то један миран народ, који влада собом и који је родољубив. Ми смо у њима (Србима) открили најбоље војнике света, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, који радо дају свој живот за своју земљу, за своју браћу и за велику националну идеју.” Да је тако, сведочи нам и Љубомир Ковачевић, велики српски историчар и академик, који је након чувене Кумановске битке, сам у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог јединца сина, Владете, који је положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. У својој краткој надахнутој беседи он је рекао: “Сине, пет стотина година српски народ је чекао да ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар, и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!” Ових неколико реченица, драги моји, описују дубину и ширину српског етоса, те златне нити уткане у биће нашег народа. Зато и не чуде једнодушност и једномислије које је владало међу свим слојевима тадашњег српског друштва: и сељаци, студенти, песници, научници, државници, сви сложно, раме уз раме, надахнути најпре косовским Видовданом, али и Орашцем и Таковом, крећу у одлучујући бој за Крст часни и слободу златну, да испуне најсветију људску дужност: тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права! А отоманска тиранија је била заснована на друштвеном, националном и верском угњетавању поробљеног српског народа. Срби су били обесправљени, насилно су исламизирани, расељавани, набијања на колац и многа друга зверства била су лајтмотив у петвековном невремену. Из године у годину, из века у век, положај Срба бивао је све тежи и тежи. Са својим народом страдала је и Црква. Српске светиње су рушене, спаљиване, помунарене. Управо је Милешева страдала неколико пута, ови неосликани зидови светиње које видите живе су ране њене, и сведочанство великог страдања њеног. Само у овом делу Старе Рашке порушено је седамнаест манастира, а међу њима и Давидовица, Куманица, Дубница, Ораховица у Мажићима, Довоља, Пустиња и многи други. Већина манастира је обновљена, а своју обнову у рушевинама још сањају манастири Заступ, Мили и Житин. Овакве околности су чиниле живот неподносивим и допринеле су да се српски народ тргне из кошмара и започне борбу противу угњетача. Народ жедан и гладан слободе и мира, подиже буне и устанке, започиње ратове. Велики допринос уобличавању националних ослободилачких идеја дала је управо Српска Православна Црква и њени свештеници као главни проносиоци тих идеја кроз многострадални народ. Поменимо хаџи Рувима, проту Матеју Ненадовића, игумана Мелентија Стефановића, архимандрите Нићифора Дучића, Гедеона Марића и Прокопија Бујишића, свештенике Јевту Поповића, Чедомира Чакаревића и незаборавног попа Милосава Поповића из Страњана под Јадовником, тог страњанског мученика, у чијим се страдањима огледају страдања и патње свеколиког српског живља у овим крајевима. Зато се ми данас сећамо не само ослободиоца Старе Србије, већ и свих оних који су у свим ратовима од Косовског боја до данашњих дана храбро положили животе своје за слободу земље своје и свога народа. Многобројне године и векови ропства и патње, неправде и недосањане слободе, кључали су, кључали и прокључали у херојској и неустрашивој генерацији Срба с почетка друге деценије двадесетог века пробудивши у њој дамаре најискренијег и најдубљег патриотизма, који је поведоше у свети бој, који ће поробљеној браћи донети слободу, бољи и у сваком погледу напреднији живот. А када се са овако чистим намерама крене у свети бој, циљ је само један – ослобођење, и ништа друго, и ту нема места освети, злотворењу. Сетимо се само Наредбе Врховног команданта војсци за рат против отоманске власти. У њој наш велики краљ Петар Први, између осталог, наређује: “…Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања. Нека вам, војници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био”. Ето каквог смо Краља имали, незлобивог, неосветољубивог, који чињаше само оно што је добро и праведно пред Господом. Такве Господ љуби, таквима Господ и помаже. Господ беше “застава његова” која га је водила до коначне победе. Краљ Петар беше најсличнији Исусу Навину који је увео Израиљски народ у Oбећану земљу, и коме се Господ јавио рекавши му: “Буди слободан и храбар, јер ћеш ти предати томе народу у наследство земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати. Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсије, слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда ти хоћеш” (ИНав. 1,6–8). А наш возљубљени Краљ Петар беше слободан и храбар, одлучан и неустрашив, упоран и истрајан у Божијем закону и животу по Божијој вољи и због тога је напредовао. И ето, српски Исус Навин улази у српски Јерусалим, на Косово и Метохију и доноси слободу народу своме и Божијем. И након стотину година ми се сећамо ове славне српске епопеје, сећамо се јунака, витезова без мане и страха, сећамо се Краља који је испунио свету дужност коју је његов бесмртни деда започео. Овај догађај је, по речима проф. др Славенка Терзића, “лекција из истинског родољубља, сјајна илустрација дубине историјске свести и ширине гледања претходних српских генерација…” Протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски 14. октобра 2012. године, у манастиру Милешеви Извор: СПЦ
