Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '...'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Амерички амбасадор Скот је у једној апатинској основној школи одржао предавање из географије а да родитељи о томе нису били обавештени. https://www.srbijadanas.com/vesti/info/skot-pokazao-dacima-mapu-srbije-bez-kim-od-njihove-reakcije-mu-jos-zuje-usi-2019-04-18
  2. Za one koji nisu imali sreću ličnog iskustva … a opet sviđa im se nešto od ovoga … 22-40 Uživajte … I pratite kanal … uh biće tog još veoma, veoma zanimljivog …
  3. Evo, juče sam se sa Željkom prepucavao u vezi Šešelja, pa me je neko kritikovao zbog toga ... Zato otvaram ovu temu za ljubitelje prepucavanja ... kao razbibrige i mentalne gimnastike ! Podforum je RAZBIBRIGA , tako da ne prihvatam kritike ! ko voli - nek izvoli ... ko ne voli ... nek' prošeta ... Za početak , izazivam vas na dvoboj ! aj ... ko sme ? tema ? pa , evo ... zašto se ja , bezbožnik muvam po ovom pravoslavnom forumu ... zašto ne pišem na ćirilici ... ... bilo šta ... politika, muzika ... ................. predložite ... aj nek se neko javi , pa ćemo već krenuti nekako ... ............... bez vredjanja , naravno ..................................
  4. Filipinski predsednik Rodrigo Duterte obećao je da će podneti ostavku ukoliko iko dokaže da Bog postoji. "Ukoliko postoji i jedan svedok koji može da dokaže, možda sa fotografijom ili selfijem da ljudi mogu da razgovaraju i vide Boga, odmah ću podneti ostavku", rekao je Duterte, prenosi AP. On je time još jednom izazvao bes u svojoj zemlji u kojoj živi pretežno katoličko stanovništvo, piše AP i dodaje da je nedavno Duterte takođe naljutio javnost kada je Boga nazvao "glupim" Ovoga puta Duterte se tokom svog govora na otvaranju naučno-tehnološkog skupa u Davau osvrnuo na osnovna načela katoličke vere, između ostalog i na "prvi greh". mondo
  5. Обично кажемо да постоје два пута према Богу: брак и монаштво; и да средње путање нема. У прилог томе послушајте предавање о. Игора Игњатова линк. извор или: извор Тако каже "теорија": или-или трећег нема. Пракса говори нешто друго. Много је оних који не могу да се прихвате ни брачног венца, ни ађелског образа. По теорији би рекли да не могу да нађу пут ка Богу. Да ли је баш тако, шта можете да кажете на ову тему?
  6. JESSY

    Rešite se svake SVAĐE ...

    Ne gubite energiju uludo. Ruski psiholog Aleksandar Svijaš život je posvetio popularnoj psihologiji i pronalaženju jednostavnih rešenja za probleme koji nas svakodnevno orkužuju. Jedan od najmoćnijih i najpopulnijih saveta koji je dao jeste onaj koji se odnosi na svađanje - te pomoću njegove tehnike možete da izbegnete svaku dramu. Ali, morate da budete spremni da se odreknete jedne stvari. To je dokazivanje da ste u pravu. Naime, upravo to je cilj velike većina svađa (u kojima obe strane misle da je baš njihova tačka gledišta ispravna) i u najvećem broju slučajeva ne rešavaju ništa - samo dovode do još veće svađe! Na ovaj način mogu da se uruše ljubavni odnosi, stara prijateljstva, kolegijalni odnosi i, što je najbitnije, vaš lični unutrašnji mir. Sledeći put kada neko pokrene svađu sa vama, a vi baš ne želite da se raspravljate, samo pratite dva koraka koja preporučuje prisholog Aleksandar Svijaš. Foto: Profimedia/ilustracija
  7. Те 2002. године, Светосавска академија је измештена из центра "Сава" у примерен (лично мишљење) простор (тада) Богословског факултета СПЦ. Литургију је у капели служио патријарх Павле, а на самој академији Светом Сави у част беседу (једну од по мени најлепших), одржао је тада доцент др Владан Перишић. Академија се звала "Христос-Алфа и Омега" и након беседе је одржан и краћи програм који је тада био уживо "стримован" преко интернета. Беше то време неког оптимизма након збацивања Милошевића са власти, а онда опет наступише скакавци... Владан Перишић Светосавска беседа, 27. јануар 2002. АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ... Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу... Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином. - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином. - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином. - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим... - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста. Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском... Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ... Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ... Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна. Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг View full Странице
  8. Владан Перишић Светосавска беседа, 27. јануар 2002. АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ... Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу... Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином. - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином. - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином. - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим... - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста. Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском... Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ... Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ... Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна. Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  9. Како победити присилне мисли? 1. Признајте постојање присилних мисли и неопходност избављења од њих! Признајте да те мисли нису Ваше, да су они последица спољашњих напада других бића на Вас. До тренутка док будете сматрали присилне мисли својим, неће моћи да урадите ништа да им се супротставите и предузмете мере за њихову неутрализацију. Немогуће је неутралисати себе самога! Донесите чврсту одлуку да се избавите из тог ропства, да би даље могли да градите живот без тих вируса. 2. Понесите одговорност за себе Желим да приметим да ако ми примамо присилне мисли извана, вршимо под њиховим утицајем одређене поступке, управо ми и носимо одговорност за те поступке и последице тих поступака. Пребацити одговорност на присилне мисли је немогуће, зато што смо их прихватили и деловали у складу са њима. Нису мисли деловале, већ ми сами. Појаснићу примером; ако руководиоцем покушава да манипулише његов помоћник, онда су случају ако му то пође за руком и руководилац донесе погрешну одлуку због тога, одговорност ће сносити управо руководилац, а не помоћник. 3. Мишићна релаксација За све доступно средство борбе са присилним мислима, ако су оне изазване страховима и бригама, јесте мишићна релаксација. Ствар је у томе да кад можемо у потпуности да опустимо тело, да уклонимо мишићну напетост, заједно са тим се обавезно смањује и забринутост и одступају страхови, а следи, у већини случајева се смањи и интензитет присилних мисли. Прилично је једноставно чинити то: Лезите или седите. Максимално опустите тело. Почните са опуштањем мишића лица, затим мишића врата, леђа, груди, руку, ногу, завршавајући прстима руку и ногу. Покушајте да осетите да код вас нема ни најмање напетости, ни у једном мишићу тела. Осетите то. Ако нисте могли да опустите неки део или групу мишића, онда испочетка максимално напрегните тај део, а затим опустите. Учините тако неколико пута, и тај део или група мишића ће се обавезно опустити. У стању потпуне опуштености се треба налазити од 15 до 30 минута. Немојте се бринути, колико успешно постижете релаксацију, немојте се мучити и напрезати - дозволите и релаксацији да се јави у свом темпу. Ако осећате да Вас у време опуштања посећују стране мисли - потрудите се да их одстраните из свести, преусмеравајући своју пажњу са њих. Чините то неколико пута у току дана. То ће Вам помоћи да значајно снизите забринутост и страхове. 4. Преусмерите пажњу! Боље је преусмерити пажњу на оно што помаже ефективној борби са тим наметљивим бићима. Пажњу можете преусмерити на помоћ људима, стваралачку делатност, друштвену делатност, на рад на домаћинству. Наши преци су сматрали да је за прогнање присилних мисли врло корисно занимање корисним физичким радом. 5. Немојте се бавити негативним аутосугестијама, понављајући у себи те мисли! Свима је добро позната моћ аутосугестије. Аутосугестија понекада може помоћи у веома тешким случајевима. Њоме се могу смањити болови, лечити психосоматска обољења, значајно побољшати психолошко стање. Захваљујући једноставности коришћења користи се у психотерапији још од давнина. Нажалост, често се може видети самосугестија негативних тврдњи. Човек, који је упао у кризну ситуацију, у себи и наглас непрестано несвесно изговара тврдње које не само да му не помажу да изађе из кризе, већ и погоршавају стање. Например човек се непрестано жали познаницима или тврди сам себи: - Мене нико не воли; - Ништа не успевам; - Мој положај је безизлазан; На тај начин, укључује се механизам самосугестије који заиста доводи човека до одређених осећања беспомоћности, тескобе, очајања, обољења, растројстава из области психе. Добијамо да што чешће човек понавља те негативне тврдње, оне негативније утичу на мисли, осећања, емоције, представе тог човека. Не треба понављати то без краја. Тиме нећете помоћи себи већ ћете и гурнути себе у дубину кризног блата. Шта чинити? Ако хватате себе да често понављате ова "заклињања", учините следеће: Измените тврдњу на директно супротну и често је понављајте по много пута. Например, ако стално мислите и говорите да се живот завршио разводом, онда 100 пута пажљиво и јасно изговорите да се живот наставља, и да ће сваким даном бити све боље и боље. Боље је поновити неколико пута тако у току дана. И Ви ћете реално осетити дејство и то веома брзо. При састављању позитивних тврдњи избегавајте додатак "не". Пример: "Нећу у будућности бити усамљена", већ "Ја ћу у будућности ипак бити са вољеним човеком". То је веома важно правило састављања тврдњи. Обратите пажњу на то. То је важно. Немојте састављати тврдње за оно што није достижно, етично. Не треба себи стварати тврдње да би подигли самопоштовање.
  10. RAMBO AMADEUS I KAFIĆ ZA SVAKU PRILIKU Bilo je to 1997. u herceg novom (odakle je Antonio Pusic (rambo) i rodom ...) ja i jos jedan tip smo svirali na ulici... obicno sam devedesetih odlazio u budvu avgusta meseca ali tada sam prvi put otisao u herceg novi poveo sam jednog tipa da svira sa mnom ... udaraljke , raznorazne ... ja sviram gitaru (sa dva vrata) na "klavirski" nacin ... (stanley jordan fazon ...) i tako pocnemo mi da sviramo u onoj ulici , lepoj , u centru ... ali nesto nismo izazivali interesovanje ... resimo da promenimo mesto ... i spustimo se dole pored mora da probamo tamo... ali ni tamo nesto nije islo... medjutim prodje Rambo tu slucajno i ... da ne duzim , pocnemo mi sa njim da sviramo... on uzeo neke udaraljke i otkacio se covek ... veliki za..bant ... posle nam rece da dodjemo u neki kafic , zaboravih ime ...a i zasto da idemo tamo ... da sviramo , da se zezamo ... zaboravio sam tacno zasto ... ode on , a mi nastavimo da sviramo... opet nije bilo kako treba (interesovanje prolaznika) ... ja se iznerviram i kazem kolegi da idemo u tunel da sviramo ! (ima neki tunel 30-tak metara dugacak kojim prolazi setaliste pored mora ...) rekoh , aj' kad vec slabo ide , da se bar mi za..bavamo ... i ... bilo je super zezanje a, i publike je bilo... napravili smo mini show ... na kraju je bilo samo ... give me five... sa kolegom ... posle smo nastavili da samo u tunelu sviramo ... tih 10-tak dana ... Jedno vece je rambo odrzavao koncert gore u tvrdjavi u herceg novom (citadella se ,valjda, zvase...) mi , naravno, isli da gledamo ... uvek je zanimljiv uzivo ... posle koncerta on seo pored miksete i mi , u odlasku, svratimo do njega ... zdravo - zdravo ... i pohvalimo se mi kako smo nasli super mesto za svirku, tunel itd ... on nam opet kaze da svratimo u taj kafic .... pomenuti ... u tom trenutku prolaze neke devojke ... i valjda ohrabrene time sto Rambo ne izigrava zvezdu , nego prica sa ljudima - one pridju ... kaze jedna ,kao , super je bilo (koncert) i tako to ... on njoj kaze kako je lepa (muvanje ,ov korz ...) a, ona ,da uzvrati, kaze njemu kako je i on lep ... a rambo njoj :"aj' dodjite u kafic (doticni ...) da nastavimo sa komplimentima" ja i moj kolega smo umrli od smeha posle ... taj njegov kafic ... ha ha ha ... za sve prilike ...
  11. Svi mi koji smo imali tu sreću da odrastamo uz emisije, pesme i priče čika Raše Popova možemo reći da je on bio jedna od glavnih figura našeg detinjstva. Bilo da se radilo o emisiji Fazoni i fore, Radost saznanja ili pak Šešir bez dna, svi smo voleli da slušamo šta Raša Pronalazač ima da nam kaže o stvarima koje vidimo oko sebe i čemu to ima danas da nas nauči. Malo je onih ličnosti koji za života zasluže da ih generacije oslovljavaju samo imenom, još je manje onih kojima se uz to ime nadene i neka titula od milošte. Ipak, čika Raša je to zaslužio gotovo čim se pojavio na televiziji, jer su njegov blizak odnos sa decom, harizma i blagonaklonost činili da se svi redom osećamo povezani sa njime na nekom suštinskom nivou. Raša Popov nije bio učitelj, pripovedač, ponajmanje profesor sa čvrstim autoritetom. Bio je drugar sa malih ekrana, jedan od nas koji je, eto, imao priliku da nešto malo više iskusi od nas, pa je sa nama ta iskustva delio. To što je iskusio dugovao je godinama i životu koji je tokom njih proživeo, ali je za sve nas on nekako uvek više bio dečak, večita mlada duša, Petar Pan u srcu, mi njegova izgubljena deca.
  12. Идеја о стварању храма Уралс посвећена једном од најугледнијих српских светитеља, је настао као одговор на трагичне догађаје из 1999. године у Југославији, када се ваздушни удари НАТО-а спаљених древна и лепа Балкана земља, и окрутан верски и етнички конфликт убили своје људе, напуштен њени села и градови, дробљење споменика историје и културе, међу којима су српске православне цркве и манастире ... Млади Срби из Крагујевца, преживео 79 дана НАТО бомбардовања, у августу је 99. стигао у Јекатеринбургу у посету ученика словенске школе који је иницирао овај састанак и прихватање све трошкове летова, смјештај и психолошке рехабилитације од 24 српских ученика, међу којима је био тренутна познати српски певач - Јелена Томашевић. То је била прекретница догађај у развоју неформалних људске, руско-српских односа - комуникација деце из древног обичаја церемоније братимљења завршила. Славиц школа, невладине образовне институције које раде у Јекатеринбургу у 1991. и 2008. години. Она је организовао њен учитељ-иноватор Лианна Петровна Никитина. Поред општих предмета у различитим фазама деце обуку да проучава историју словенских народа, словенски језици, руски филозофија и главни циљеви образовања су били верни духовном и историјском наслеђу и љубави према отаџбини. Добро јак пријатељство повезан школу са различитим образовним институцијама и јавним организацијама балканских земаља. Неколико пута и ученици су Словени школа је дошао у Србију у лето - у медународном дечјим камповима, а зими - на празник Светог Саве, који је у Србији поштованог као покровитељ школа и образовања, а његов дан и нашироко слави свуда. У словенској школе смо проучавали децу различитих националности, религија и идеологија, уједињени у заједничком љубављу према отаџбини и поштовање једни другима културе. На захтев родитеља на тему "Православна етика" је уведен за децу из православних породица. За његовог учења у 2002. години у школу са благословом архиепископа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент дошао до свештеника Олег Вокхмианин. Отац Олег, у догледно време дипломирао је на Урал Политехничком институту смер у "Радио инжењеринга" и прошла кроз рат у Авганистану на захтев оснивача и директора школе Лианна Петровна Никитина водичу и физике лекције. Уз искрене љубави и поштовања према њему, и третиране са децом, и средњошколаца, наставника и родитеља. Са доласком оца, Олег, а на идеју да отвори школу у храму Светог Саве као симбол руско-српске православне братства. Директор је истакао један од школских зграда са одвојеним улазима, грађевинског материјала за поправку, а у јануару 2003. године надбискуп Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент посети школу, епископ благословио стварање салашу у име Саве, а његов отац је био ректор Олег је именован. Црква желео да светло, топло, у традицији руске дрвене архитектуре. Отац Олег и један од парохијана, Генадиј О Еремеев сами завршио главни посао - плаштом зидови, преградни зидови направљени, поставити иконостас и олтар. Први сервис је одржан на празник Благовести 7. априла 2003. године. Тако је почео причу о храму Светог Саве у Јекатеринбургу - једини у Русији, на граници континената Европе и Азије на века и миленијума ... Како гласан звук, зар не? И поред тога, то је једина црква у огромном делу града. Због тога, он је уједињена под окриљем многих људи, он је дошао и зреле верници, и младе породице са децом. Важан део црквеног живота, осуда Олег оца је ранг у саопштењу. Цоминг током године да разговара са свештеником, подучава основе вере, човек навикао на свакодневни одговорно морално-религијског избора у њиховом понашању и начин живота, у односима са другима, и постаје свестан себе као део заједнице. Јануар 25, 2004 на Дан сећања на храма Светог Саве је посетило надбискупа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморје. Студенти словенска школа одржао је концерт, који је извео древне руске народне песме и песме и песме о Светог Саве српског језика, са топлим и одушевљено примили госте. Мали храм, тихо али упорно служили за очување и јачање везе духовног јединства Православне Русије и балканских земаља. Међутим, до септембра 2005. године словенска школа била приморана да се пресели у другу зграду, а бивши - био пребачен за само власницима приватних вртића чији храм није била потребна. Без зидина Храма духовног отпора Светог Саве расте своје вернике. Услуге су парохијани у зградама, заменик централни - и тако је то трајало три године. Током овог периода, тешкоће верници окупили, и зато што је духовно и активности заједнице и живи темељ сваког истински националне цркве. Сваки дан збор стоје у реду на пријему у различитим градских власти, и на крају, његова упорност је званичну доделу земљишта за изградњу храма. Екатеринбург Управа одобрила Мастер план за изградњу каменог храма Светог Саве у српско-византијском стилу архитекте Предрага Ристића и Саве, под условом заједницу као поклон. Изградња великог храма каменим захтева много средстава за изградњу и времена да се припреме документацију о вези комуналних услуга. Стога, у почетку, за брзо организовање црквеног живота у парохији стицања место 5. децембра 2008. године у углу додељена подручју града са благословом архиепископа Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморски парохијани су почели да граде малу дрвену цркву Св Симеон Миро-стреаминг, отац Светог Саве. Парохијани су рекли: "градимо на могућности - богати људи које смо - зато полако. Ми нисмо узнемирени ову чињеницу: време да, бар мало, али учествовати сваки. Чак је и бака од пет са сваке стране, повлачење трупаца са конопцима горе. Зато смо ојачали пријатељство да су сви препознали. " У ствари, свако урадио оно што је могао. Виктор Ђермановић Антонов украшен храм богато дрвене резбарије, Виталиј О Игнатиев извршен сликање иконостаса, а свештеник је овладао професије и дизајнера и електричара и кровних покривача, и пеци-монтер и лимар. У дизајну једног од парохијана, Иоури, он је понудио да направи транспарентан кров. Тако су чинили: осмерокут деликатан, транспарентан, - Небо испуњава молитву. Већина руски шпорет греје храм. Љубав према Богу, људи и Завичајни обичан вежите своје јединство. Црква је био разноврстан едукативни рад: војно-патриотске догађаје, спортске догађаје, планинарење, свечаних представа и концерата духовне или историјских датума. Ефективна дечија недеља школа, где је, заједно са духовним стварима, у распореду часова за дечаке и девојчице - "домаћица", "Кување", "занатлије". Млади парохијани који су укључени у обнови напуштених храмова у удаљеним селима, посетите сиротишта, не заборави пажњу на бораца војних сукоба. У правцу "Нативе линије" у парохији горе и трчање матичног одбора, која се бави образовањем деце на основу традиционалних православних моралних вредности, породичне заштите од непотребног уплитања функционера старатељства, помоћ у превазилажењу породичних сукоба духовни и правни начин. Прошле године, неколико парохијани направио ходочашће у храмовима и манастирима Србије и Црне Горе, где их је примио као породица, уживање постојање у храму на удаљени Уралс у име српског свеца и показује цркве изграђене на Балканском земљишта у част руског, дубоко поштовани међу Србима и Црногорци. Инспирисан сликама милости и светло света мјеста ходочашћа на путу збор вратио у родни, чекајући наставак радова на изградњи великог храма каменим. Парохијани су припреме за дуго, одговоран, напорног рада. Још једном, и имала је неопходна средства за прикупљање цео свет, а за изградњу заједно. Али свештеник је уклоњен са дужности ректора, са текстом "неефикасан коришћења земљишта", његово место је заузела друго свештеник, који је рекао збор епархијског планова за брзо изградњу храма у име Св Сава. Шест месеци касније, он је представио скице план заједнице, који је већ подигао и постојећи дрвену цркву у част Светог Симеона Миро-стреаминг ... није било. То није било у том авиону, и просторије за рад са децом и организовање парохијски живот. На слуђеним питања парохијана затим умирујућим одговор који рушењу цркве брвнаре, нико неће, "ово је Храм народа, нико неће дирати." Шест месеци касније, нови пројекат, који још увек није био дрвена црква и више није црква Светог Саве - и његово име појавило густо извести у црним маркером ... А сада, након писменог захтјева за митрополита, након састанка са својим помоћницима, заједница чује исту ствар: "У вашем мишљењу неће напустити наду - постоји још један храм, други светац." Да ли је Свети Спиридон Тримифунски (који жели да изгради храм представника грчке дијаспоре са благословом митрополита) у животу некога опљачкала, уништена, користећи свој ауторитет епископа, интервенисала насилно у нечијој судбини? Напротив, он је дао сиромашнима све његове. Зашто га воле - јер је био велики асистент у потребама и проблемима људских, а не разарач. Целог живота без сумње, каже да неће дати сагласност на такву акцију икада, али да нико и не поставља. Као да није било живота и заједнице историја, парохија, садашњи Храм народа, живи симбол руско-српском пријатељству, које је издао дефаулт преко ноћи, заборав, а некоме иде у прилог - Бог зна - да су занемарили интересе духовног и историјског и геополитички значај. У Јекатеринбургу, живи и ради велики број Срба, али у храму њиховог националног јединства су свети. Али заједница ради као физичка и ментална снага вршили подстицање, украсе и одржавање место духовног заједништва са братским словенским народима у Урала. Не за награде и признања - на захтев руског срца. Не очекујући захвалност од Срба - без патетике. Али у садашњој ситуацији, која угрожава опстанак цркве, збор има право да се ослони на помоћ и подршку српске дијаспоре у Јекатеринбургу. Од првог сервиса у 2003. години и до данашњег дана, без паузе, свештеник изговара молитву за заштиту и спас православних хришћана у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији и на Косову. И ко би рекао ни реч молитве и награде за издржавање парохијана, за сигурно обављање њихових надања? У наставку изградње храма само Саве Русије - симбол словенског јединства. За очување дневника цркве Светог Симеона Миро-стреаминг - Народне Темпле, која је изграђена руке обичних људи, где кроз транспарентан куполом неба осмех на вернике благослов на свакодневни феат ... Адрес статьи: http://ruskline.ru/analitika/2016/05/25/narodnyj_hram/ Сайт храма Симеона мироточиваго: http://savva.orthodoxy.ru
  13. Те 2002. године, Светосавска академија је измештена из центра "Сава" у примерене (лично мишљење) простор (тада) Богословског факултета СПЦ. Литургију је у капели служио патријарх Павле, а на самој академији Светом Сави у част беседу (једну од по мени најлепших), одржао је тада доцент др Владан Перишић. Академија се звала "Христос-Алфа и Омега" и након беседе је одржан и краћи програм који је тада био уживо "стримован" преко интернета. Беше то време неког оптимизма након збацивања Милошевића са власти, а онда опет наступише скакавци... Владан Перишић Светосавска беседа, 27. јануар 2002. АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ... Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу... Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином. - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином. - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином. - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим... - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста. Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском... Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ... Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ... Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна. Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг View full Странице
×
×
  • Create New...