Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(шестаков):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Амин. Извор: Православие.ру
  2. Свако од нас улаже много напора у изучавање закона Божијег. Посебно људи који тек улазе у Цркву и омладина која иде у школу. Њихов ум има способности за учење, и они теже ка томе да сазнају што више из веронауке, из богослужења, из догмата Цркве и из њене историје. И ми, нахранивши се знањима, почињемо да учимо ближње, људе из околине, и то је природно. Међутим, често запажамо да то не доноси никакав добар плод, да оне исправне и наизглед лепе речи које говоримо немају одјека у срцу ближњег, а то су речи из Закона Божијег. Зашто се то дешава? Зато што често заборављамо, поучавајући се у Закону Божијем и сакупљајући ова знања која су нам, наравно, потребна, да, пре свега – ако живимо духом, по духу треба и да поступамо. Данас нам о томе говори Апостол (Гал 5, 25). Уколико живимо духом, по духу треба и да поступамо. Спомен на светог којег данас прослављамо у овом храму, на преподобног Серафима Саровског, у том смислу нас заиста буди и отрежњује. Овај човек, који се подвизавао у пустињи и који је разапео своје тело „са страстима и похотама“ (Гал 5, 24) стекао је миран дух, стекао је Светог Духа, и био онакав као што Црква пева: „Многима си био пут ка спасењу.“ Он није завршио ни духовну академију, ни неки богословски институт. Наравно, то нипошто не треба да вређа људе који су их завршили, или да их заустави на овом путу. Међутим, главно је да сви треба стално да имају на уму да стицање Духа Светог, путем разапињања нашег тела „са страстима и похотама“, затим смирење, милосрђе и миран дух – оно без чега ће сва наша знања бити прапорац који звечи, како каже апостол Павле (1 Кор 13, 1). Произносићемо бесмислене звуке, а дух наших речи биће мртав. Данас нам апостол говори такве речи, да вероватно ниједну од њих не би требало да пропустимо тек тако. Веома бих желео да све ово узмем, одштампам великим словима, исечем и окачим на зид, и да сваки дан читам. А плод Духа јесте – пише апостол Павле – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22-23). На основу ових речи треба да оцењујемо своје стање. Имамо ли дух љубави, мира, дуготрпљења, доброте, уздржања, као што је имао преподобни Серафим Саровски? Или ћемо, напротив, бити сујетни, љутити се једни на друге и завидети једни другима? Подвиг преподобног Серафима је наизглед био тако једноставан и прост, а опет тако тежак и неразумљив за наше савременике. Он је дуго времена тражио Христа, али не међу људима, не међу ученим и славним главама, већ у шуми, у молитвама, искушењима и страдањима. И тамо, у пустињи, овај испразни свет га је нападао. Сећамо се како су дошли разбојници који су тражили богатство, како су га претукли, али је он био толико смирен, да чак ни разбојнике који су га унаказили није хтео да осуди, није им желео зло. Ето, такав изванредан пример имамо. Пример заиста смиреног човека, једноставног, а истовремено мудрог, мудријег од многих богослова, философа и познавалаца овог света. Код преподобног Серафима долазило је веома много људи, као што и данас долазе у Цркву код свештених лица, и сви су они доносили свој бол, своје бреме, своју патњу, и он никога од њих није одбијао. Са свима онима који су долазили делио је љубав коју је стекао у својим подвизима. Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон (Гал 6, 2). Ове речи за њега нису биле просто нека поука, већ читав живот. Топлина коју Серафим сваком од нас дарује данас, овај миран дух и блаженство у Духу Светом, нека буду са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру
  3. Јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира у Москви и уредник најпраћенијег православног сајта на свету „Православље Русија“, у Божићном разговору за радио „Источник“, каже да живот са Христом треба да буде човекова свакодневница, те да је веома важно да се Света Литургија служи свакодневно где год је то могуће. „Кад имамо слободу, треба да узносимо захвалност Богу“, додаје отац Игнатије који подсећа да је 2019. година била веома тешка за РПЦ, те да је захваљујући васељенском Патријарху и украјинском председнику створена црквена организација коју поистовећује са циркусом или мафијом. „Православни народи нису доминантни као припадници других конфесија, па и поред тога стојимо пред бројним поделама унутар себе“, закључује отац Игнатије. Извор: Радио Источник
  4. На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру
  5. Данас смо у излагању апостола и јеванђелисте Луке чули причу о томе како је Христос дошао с ученицима у Гадаринску земљу и како је ту срео човека који је дуги низ година био опседнут демонима. Људи су га стављали у окове, али је он ове окове кидао и пошто га је демон прогањао, бежао је у пустињу, живео је у гробовима – у пећинама ван града. Између њих се одиграо дијалог, тачније, заправо је Господ разговарао с демонима који су заробили и запосели овог човека и заповедио им је да изађу из несрећног страдалника. Легион демона је појурио ка стаду свиња које је пасло у близини и оно се бацило у Галилејско језеро и потонуло је у његовој пучини. Несрећни човек се исцелио и седео је покрај Исусових ногу. Није хтео да га напусти. Пастири који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали Гадаринцима о чудесном догађају који се десио и о погибељи свиња. Гадаринци су дошли код Христа, уверили су се у истинитост догађаја, видели су човека којег су сви познавали као неизлечивог болесника и ђавоиманог и обузео их је ужас – каже јеванђелиста Лука. Обузео их је ужас због онога што се десило, па су замолили Христа да напусти њихов град. А исцељени је хтео да остане са Христом, али му је Он заповедио да проповеда о ономе што му се десило. У овој причи видимо и причу о нашем животу. Људима је својствено да се често плаше и да страхују. У принципу, живимо у сталном страху – за своје здравље, за своју децу, за своју будућност, за своју имовину, за своју земљу – бојимо се разних ствари – таква је судбина човека који је истеран из Раја: често га обузимају страх и ужас од разних опасности. Међутим, многим људима је својствено још да се плаше свог спасења, да се плаше Истине, да се плаше Христа. Они не желе да чују за Њега. Притом ови људи наизглед живе врло пристојно и побожно у смислу да на први поглед нису некакви болесници, окорели грешници и асоцијални случајеви. Међутим, они су у ствари у власти својих брига и страсти, дакле, живота на који су навикли. И кад почнеш да им причаш о Христу, о истини, о спасењу, о Божијим заповестима – они почињу да се љуте, прекидају вас и не желе да слушају: као да их боли да то чују, обузима их ужас зато што су се већ толико навикли на свој живот да им Истина није потребна, да им спасење није потребно. Њихов живот је и без тога добро уређен, све је у њему нормално, а јеванђељска реч као да уништава њихов устаљени мир. Они се плаше и многих других ствари: плаше се конкуренције, плаше се својих непријатеља, плаше се за свој новац, за своју каријеру, за своју власт, али се највише плаше да ће у њихов живот доћи Христос, Спаситељ света и да ће се њихов живот променити. Они се боје као што су се бојали ови гадарински житељи којима више није било важно то што је Христос учинио такво чудо исцељења човека којем ништа није могло да помогне. Било им је важно да се њихов живот не промени. У томе је права страхота нашег живота. Плашимо се Христа, јер да бисмо постали Његови ученици треба да изгубимо нешто у овом свету. И ђаво све нас држи за једну удицу – за нашу таштину, за нашу гордост, за то што се бојимо да нешто не изгубимо. Заиста, да бисмо постали верни Христови ученици мораћемо да се одрекнемо нечега у овом свету, а ми то не желимо. Истовремено желимо и да се спасимо и да служимо овом свету – дешава нам се тако чудна и невероватна ствар. Апостол данас каже да је наш свет Христос, да је Христос за нас све, да је Он смисао нашег живота, да нам је Он најближи, да је Он све за нас. И зато смо ми суграђани светих и преподобних људи. Блиски смо им посредством блискости са Христом. Међутим, свет ово не жели и ми се плашимо заједно с њим и говоримо Христу: „Господе, тачно је све што говориш, али прођи, заобиђи нас! Ми чак верујемо у Тебе, волимо Те, али је блискост с Тобом превише опасна по наш живот, и ми се плашимо да ћемо изгубити своје навике, да ћемо изгубити своју власт, да ћемо изгубити свој новац...“ Зато има тако много богатих људи који нису у стању да било кога воле. Прекомерно богатство и љубав су неспојиве ствари. А никога не могу да воле, зато што не могу да заволе Христа. Нису у стању да изгубе нешто пролазно да би стекли вечно. Хтео бих да свима нама пожелим да се не плашимо, пре свега, свог живота и својих грехова, и да се радујемо кад Христос долази у наш дом, у наше срце и кад нас води спасоносним путем у Царство Небеско. Амин. Извор: Православие.ру
  6. Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру
  7. „Духовни извори руске револуције“ – тако гласи наслов књиге Митрополита мурманског и мончегорског Митрофана Бадањина коју је на српски језик превела и објавила издавачка кућа „Бернар“ 2019. године. У Русији је оригинал издала Свето-Тројичка Сергијева лавра, а саму књигу је одобрио Издавачки савет Руске Православне Цркве. Ово по обиму релативно мало издање намењено је најширем кругу читалаца. Књига ће пре свега бити корисна за правилно и хришћанско схватање трагичних догађаја 20. века услед којих је уништена Руска империја, убијен православни монарх, а Руска Црква је доживела невиђена страдања и муке. Ови догађаји, као што је познато, нису имали далекосежне последице само за православну Русију, већ и за све православне народе и Цркве, као и за цео свет у извесној мери. Све ове догађаје аутор анализира у приступачној форми користећи притом историјске чињенице и статистичке податке. Књига ће бити од користи свим људима који се занимају за историју Русије и Руске Цркве. Може се прочитати за пар вечери и у њој се могу пронаћи одговори на многа питања која раније нису била разматрана. Аутор детаљно анализира теме као што су бољшевичка митологија, историја револуционарних токова који су утицали на догађаје у Русији, идеологија ратоборног атеизма, трагична судбина царске породице, природа мржње према Православној Цркви и борбе с националним традицијама и многе друге. Саветујући ову књигу за читање важно је да истакнемо да ћемо боље схвативши догађаје из недавне прошлости с већом сигурношћу моћи трезвено да гледамо у будућност. Занимљива је и необична биографија самог аутора – поморског официра који је постао митрополит. О аутору МИТРОПОЛИТ МИТРОФАН (БАДАНИН) Садашњи архијереј Мурмански и Мончегорски Митрофан (Бадањин) рођен је 27. маја 1953. године у тадашњем Лењинграду. Завршио је војно-поморску академију и у прошлости био поморски официр. Аутор је многих књига и публикација о историји Крајњег Севера. Морнарицу напушта 1997. године у чину капетана II класе и потом завршава Православни Свето-Тихоновски богословки институт. Монах постаје 2000-те године по благослову великог руског старца из Псковско-Печерске лавре, архимандрита Јована Крестјанкина. Ускоро постаје и магистар богословских наука и занима се хагиографским наслеђем Цркве. За епископа Североморског и Умског наречен је 2013. године а 2018. године улази у састав Вишег црквеног савета као председник Патријаршијске комисије за физичку културу и спорт. Прво је почетком 2019. године одређен за епископа Мурманског и Мончегорског да би већ 17. марта 2019. године био одређен за Митрополита Мурманског. Велики је поштовалац дореволуционарне Русије и истинским руским (и не само руским) монархистима у сећању је остала следећа његова констатација: „Однос према Цару-Страстотрпцу Николају II представља лакмус-папир за стање душе“… САДРЖАЈ Увод Духовно страдање Ко је заузео власт? Генератори метежног духа Лаж о изворима Још једном о бољшевичкој митологији Интелектуалац Професионална мржња према Русији Револуција ХVIII века Ратнички атеизам Проблем моралних баријера Призивање демона Револуционари у Цркви Сила која задржава Монархистичка идеја Повратак изворима Зло у свету Цар и вође Зашто 1937. година? Закључак Извор: Православие.ру
  8. Данас смо чули два изванредна одломка из Јеванђеља која се међусобно допуњују и која нам говоре о томе каквог дара и какве Божанске љубави смо сви ми удостојени и како пажљиво треба да се односимо према овом дару. Према томе ко смо, зашто живимо, и какву изузетну благодат је творац Неба и Земље излио на наша срца, како нас је позвао да будемо Његови ученици. У Јеванђељу по Јовану се говори о томе како је Господ наш Исус Христос дошавши у свет био за нас Исцелитељ, Учитељ и Утешитељ, а не Судија. То како су људи живели било је довољно да Творац дође као Судија, да им суди због тога како су живели и како су користили дар живота који им је Господ дао. Али је Он Свог Сина послао да спаси свет: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега Једнороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина Својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега“ (Јн. 3: 16-17). Господ наш Исус Христос је дошао као Лекар, као Спаситељ, као Учитељ, као Пастир, а не као строги Судија Који би све одједном позвао на суд и рекао: „Ево, радили сте овако и за то ћете добити овакву плату, а ви сте поступали другачије – достојни сте другог.“ Не, Господ је дошао и све нас је призвао спасењу. Он је као добри учитељ, као родитељ, као Лекар, он је био Дар, а не Судија који је дошао да казни људе. А у следећем одломку из Јеванђеља по Матеју (22: 1-14) из уста Спаситеља чујемо причу о томе шта је Небеско Царство. И ова прича представља слику понашања свег људског рода, с једне стране, а с друге стране за сваког од нас је то слика нашег живота и тога како се понашамо према Божанском дару који смо добили од Спаситеља и од нашег Творца. Господ говори о томе како је Царство Небеско попут човека, цара, који је приредио брачни пир за свог сина и почео је да позива зване – госте, да би поделили с њим ову радост. А они нису хтели да дођу, били су заузети својом трговином, домаћинством, разним бригама овог света које све нас заокупљају. Онда их је позвао још једном и рекао: заклана су телад, припремљено је јело и пиће да се почастите, и послао је своје слуге да замоле ове људе да дођу на празник, да поделе радост с њим. А ови зли људи су опет нашли изговор да не дођу, и не само то, него су још исмејали ове слуге и неке од њих су убили. Онда се цар разгневио на ове званице и послао је војску да спали град и истреби убице – казнио их је због оваквог занемаривања његовог позива који им је упутио с љубављу. И опет је послао своје слуге на раскрснице, на разна места – да позову све оне које сретну на брачни пир. Слуге су то учиниле, пир се напунио, али је у јеку гозбе цар ушао и угледао је тамо једног човека који није био у брачној одећи. Односно, овај човек се одазвао на позив, али је дошао и није се понашао у складу са свечаношћу и местом. Тако је и он изразио немар и лакомисленост и понизио је величину празника. И тада је цар наредио слугама: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних“ (Мт. 22: 13-14). Сва ова прича је наш живот, и то је слика целог човечанства. С једне стране, видимо како је Бог, Творац, слао пророке у овај свет, Божије људе, и они су говорили Његовој деци, људима: „Опаметите се, дођите на брачни пир, сједините се са својим Творцем, с Господом, радујте се с Њим, наслађујте се Његовом љубављу.“ Али људи нису хтели то да чују, разапињали су и убијали пророке и дошли су до тога да су и Сина Јединородног, Онога Којег је Бог послао у свет, не да му суди, већ да га спаси – и Њега су разапели због своје злобе. И наш живот, живот сваког од нас је препун примера за то како не слушамо нашег Спаситеља, одбијамо да учествујемо заједно с Њим на овом брачном пиру, на пиру Божанске благодати. Како је мали број људи који су данас дошли на литургију у Божије храмове. Наравно, ми се радујемо што су сви ови храмови пуни, али знамо колико је мало људи који су оставили по страни своје испразне послове, који су натерали себе да се одазову на овај позив Спаситеља и да дођу данас, и да поделе с Њим брачни пир. И знамо колико често смо у свом животу поступали тако да смо издавали Христа и говорили Му: имам посла, заузет сам овим, оним, и није ми потребан овај Твој брачни пир Божанске благодати, имам друга посла. Не само то, често смо исмевали људе које нам је Господ слао и који су нам говорили: хајдемо, Он те је позвао на овај велики празник! – а ми смо им се смејали, ругали смо им се и ућуткивали смо их, постајући тако налик на ове неразумне званице којих је било врло много. Званих има много више него изабраних – ове речи Цара, ове речи Господа нашег Исуса Христа, наравно, треба да нас пробуде из сна, из овог лакомисленог пребивања у испразним стварима и мислима о томе да су оне много важније од позива на Божански пир. Сви они који су данас дошли и достојно се припремили за Причешће Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа – ови људи су се приближили изабранима, али је пред њима још читав живот, и Господ нас сваког дана зове на Божанску молитву, на радост у Господу нашем Исусу Христу, и ми никад не треба да дозволимо да нас обузме раслабљеност, и никакве бриге овога света не треба да нам заклањају Божанску љубав и да постану приоритет за нас. Приоритет за нас треба да буде то да будемо с Господом нашим Исусом Христом, да се радујемо заједно с Њим, да страдамо заједно с Њим, да служимо нашем ближњем заједно с Њим и да увек имамо на уму да је овај Божански дар велико благо и да имамо на уму страшне и праведне речи: много је званих, мало је изабраних. Амин. Извор: Православие.ру
  9. Данас смо чули врло важну причу – важну за вас, драги родитељи и децо. Код Христа је дошао отац напаћеног детета – ђавоиманог и месечара: овај дечак је посебне нападе ђавоиманости имао за време младог месеца, кад би на небу изашао нови месец. Отац је молио Христа да исцели сина и Господ се смиловао овом несрећнику, исцелио је ђавоимано дете – јеванђелиста Марко додаје да је овај био још и нем, а кад би га напао ђаво, он је викао, пре се чак може рећи да је рикао, и онда би пао као мртав. Ова прича се понавља и данас. Несрећни родитељи долазе у храм, пошто их доводи несрећа и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Погледајте шта се дешава на улицама нашег града! И не треба далеко да идете: прођите булеварима у 9 сати увече и видећете читаву војску ђавоиманих месечара – то су наша деца, то је наша будућност, будућност наше земље, будућност нашег народа. И то је будућност наше Цркве. Они стално пију алкохол, по читаве ноћи проводе на местима својих окупљања и заиста су ђавоимани у правом смислу те речи. Несрећни родитељи ништа не могу да учине, а оне који су постављени да нешто предузимају, и који су такође очеви, родитељи, нимало не занима оно што се дешава. Зашто их то не занима? Зато што су им важни само новац и материјална добит, они никоме не желе да праве проблеме – али себи стварају проблеме. Шта ће бити с нама пошто је толико много омладине увучено у ову ђавоиманост? Шта ће бити с нашом Црквом? Ко ће носити светлост јеванђељске вере кад од младости сами своју децу дајемо да служе сатани? Један средњовековни аутор је писао о људима тог доба, које се, наравно, не може упоредити с оним што се данас дешава: „тако су тешили мамону у свињском обличју и скакали су у сатанском идолишту“. Данас су ова сатанска идолишта раштркана по читавом граду и у њима наша деца своје душе и своја тела дају на служење ђаволу. А ми спавамо, то нас не занима, и тек кад се то дотакне наших најрођенијих и ближњих, ми се будимо, долазимо и плачемо. Мајке плачу: „Син је игроман“; очеви плачу: „Кћерка неће ни да учи, ни да ради, три пута се разводила… Шта да радим?! Све сам јој дао!“ Они сматрају да је главна ствар обезбедити материјално благостање. Размишљају о свом бизнису, о својој каријери, о својим конкурентима. Занима их само питање: „Где је мој новац?“ И таквог човека бих хтео да упитам: „А где су твоја деца?“ Човек се врло често суочава с тим да су деца, посебно деца имућних родитеља – прави месечари. Равнодушни су према свему, ништа их не занима, на њиховим лицима је мртав израз човека који је презасићен свим у овом животу, којем више ништа није потребно. А што је главно, ова несрећна деца су изгубила, а многа нису ни стекла, најважнију способност – способност да воле. Кад већ заснује своју породицу такав човек признаје: „Оче, не могу да комуницирам са својом женом… са својим мужем… Немам пријатеља. Не умем да волим!“ Његови родитељи су се бринули само за то да иде у најбољу школу, да вози најбоља кола, све време су га чували, пазили, лечили и учили – али погрешним стварима. И одрасла је војска – читава армија – таквих несрећних и ђавоиманих месечара. Данас смо чули како је отац једног од њих дошао код Христа и молио да му исцели сина. И он као да се чак жали на то што га је већ доводио код Христових ученика, код људи који су већ тада добили посебне дарове да исцељују и да уче и који су то чинили, али ису могли да исцеле овог несрећника. И Христос кличе: „Роде неверни! Докле ћу вас трпети?“ (уп.: Мт. 17: 17). Ове речи Христос упућује јеврејском народу, апостолима и нама. Недостаје нам вера. То звучи банално, често чујемо ове речи, али не размишљамо о њима. А Христос каже: кад бисмо имали веру као зрно горушичино, могли бисмо да померамо горе (уп.: Мт. 17: 20). То не значи да је хришћанство вера рудара који својим молитвама треба да померају горе као што је било у време богоборства: ето, све можемо, све ћемо преокренути, све ћемо поправити… Не ради се о томе. Свети оци кажу да се овде ради о способности хришћанина који поседује веру, макар и најмању, да истера читаву идолску планину демона. Ми, родитељи, призвани смо да васпитавамо своју децу, да их исцељујемо и да им дајемо најбољи лек, а не желимо то да чинимо – просто због нашег неверја: нема у нама ни горушичиног зрна вере. И мислимо да ће све бити добро само по себи, да ћемо одвести децу у школу веронауке и да ће их тамо свему научити – и хвала Богу што таква могућност постоји. Али сви свештеници и професори веронауке треба врло много да се труде да се ова могућност прошири, да има правих учитеља, мисионара – у то пре свега треба да улажемо своје снаге и средства, да то буде учињено озбиљно, правилно и на високом нивоу, да не буде налик на циркус. Али ни сами родитељи не треба да мисле да ће дати дете у православни камп, у православну гимназију и да је то довољно. У правосалвним гимназијама сам наилазио на децу на основу чијег понашања се не би могло рећи да су из такве средине док не почнем лично с њима да разговарам. Зато, драги родитељи, на вама лежи највећа одговорност: ви треба да будете друштвено најактивнији људи. Немојте мислити да ће неки чика решити нешто уместо вас! Ништа неће решити! Ви сами треба да будете пример, ви треба да имате веру која може да помера горе, а у томе ће вам од помоћи бити молитва и пост. Кад апостоли насамо питају Христа: „А зашто ми нисмо могли да исцелимо овог дечака?“ – Он им каже: „Нечисти непријатељ се изгони молитвом и постом“ (уп.: Мт. 17: 21). Молитвом и постом! Пост заједно с молитвом – у томе је наша снага, то нам омогућава да јачамо веру. Понекад имам прилике да видим чудну ситуацију: родитељи посте, а деца, која више нису мала, од по 10-11-12 година, односно и више нису деца, због нечега не посте. Зашто деца не посте? У чему је проблем? Зашто лишавате децу искуства стицања духовне снаге? Зар ће им свешеници све објаснити? Хоће ли свештеници слушати вашу децу кад дођу, већ испрљана, замазана, уништивши своју чистоту и упропастивши свој живот? Доћи ће и плакаће зато што су родитељи мислили да је вера нешто што се појављује само од себе одозго, као струја или топла вода! Не! Царство Небеско с на пором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11: 12). Зато будите добри да се потрудите макар мало, нађите времена навикните своју децу, научите их какву снагу дају пост и молитва. Слава Богу на томе што наша деца хоће да се причешћују – хвала родитељима на овом труду, на томе што не заборављају главно, али све нас тек очекује, још много тога нам предстоји да учинимо. Завршавају се дани поста, али не заборављајмо на молитву, на веру, на то какви страшни злочини се дешавају око нас, и на то да нам Христос даје снагу да исцељујемо ђавоизмане и месечаре и да носимо светлост јеванђељске вере. Амин. Извор: Православие.ру
  10. Данас је први дан Госпојинског поста, благодатног, спасоносног и утешног времена за хришћане када се они укрепљују. Ово је врло радостан и важан дан у који славимо спомен на свете мученике Макавејце и поштујемо Крст Господњи. Пагански владар, император из династије Селеукида, Антиох Епифан IV, освојио је и опљачкао Јерусалим и оскрнавио је храм Божији – подигао је у њему идол Зевса, паганског бога и натерао је народ Божији да му се поклони. И многи људи су због слабости и страха одступили од истинске вере и приносили су жртве идолима. Међутим, било је и других, верних синова Божијих, који су не плашећи се ничега, исповедали своју верност и своју љубав према истинском Богу. Такав је био учитељ Јелеазар. Он је у народу будио истинску веру и због тога је био погубљен. Међу његовим ученицима је била породица Макавејаца, седморица браће, незнабошци су их мучили и убили на мајчине очи, а мајка се молила и храбрила их је да нипошто не оставе веру. Сурово су мучени, по реду, од најстаријег брата до најмањег и говорили су мајци: „Реци да се твој најмлађи, последњи син, поклони идолима!“ – а она га је, напротив, укрепљивала у вери и бодрила да пострада за свог Творца, за Господа. Њихова мучења, њихова страдања улила су јеврејском народу још већу ревност за Бога, подигнут је устанак и они су победили паганског владара. И истерали су незнабошце и на извесно време су обновили чистоту вере у Светој земљи. Оно што данас видимо око себе, и у отаџбини, и у нашем граду, нажалост, мало се разликује од времена кад је нечастиви цар дошао и оскрнавио храмове Божије. Данас су храмови Божији наше душе, душе наше деце, свих хришћана који се такође скрнаве различитим идолима, одвратним и погубним греховима, идолима овог времена. Међутим, народ Божији је позван да данас, у овај дан, у први дан поста, подигне духовни устанак. Мало нас је, нема нас много, слабо се чујемо, али су људи исто тако слабо чули ову седморицу браће коју су пагани мучки убили, а какав плод је донела њихова жртва. И ми треба тако да поступамо. Овај кратки пост, само две недеље, пролетеће врло брзо, али можемо стићи да принесемо праву, истинску жртву, која ће пробудити људе око нас, народ Божији, и истерати идоле из људских душа. Заграђујмо, као што је говорио апостол Павле, уста лавовима, чинимо правду, истерујмо пукове туђинаца, истерујмо демонску војску и ђавола који муче душе наших рођених и ближњих, који муче и нашу Цркву. Без обзира на спољашњу лепоту ми видимо шта се заправо дешава с хришћанима, да многи од нас у ствари служе идолима, видимо како се свакодневно скрнаве људске душе, каква се срамота и поруга наноси Цркви Божијој и јеванђељској истини. Дакле, у ове дане поста треба да будемо посебно храбри, смели и принципијелни у свим својим поступцима и делима и верни Богу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Чији Крст данас поштујемо. Крст који је јуродство и безумље за овај свет, а за нас је спасење и сила Божија. Управо ову силу исповедајмо и проповедајмо и њом побеђујмо своје грехове и посрамљујмо ђавола, и водимо наше ближње ка спасењу и Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру Jeромонах Игнатиjе (Шестаков). Духовни устанак / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Заграђујмо, као што је говорио апостол Павле, уста лавовима, чинимо правду, истерујмо пукове туђинаца, истерујмо демонску војску и ђавола који муче душе наших рођених и...
  11. Чули смо јеванђељску причу о Гадаринцима: кад је Христос пролазио кроз гадаринску земљу у сусрет су Му изашла двојица ђавоиманих, у великој мери опседнутих злим духовима. Јеванђелисти с незнатним разликама описују овај догађај. И ево, ови ђавоимани, тачније, нечиста сила, демони, који су се уселили у њих, почели су да говоре Христу: зашто си дошао да нас мучиш? И почели су да Га моле да ако их истера, уђу у крдо свиња које је пасло у близини. Господ је исцелио ове несрећне људе и истерао је демоне, они су се уселили у крдо свиња и цело крдо свиња је потрчало и утопило се у језеру. Чобани који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали шта се десило. Становници овог града су се збунили. Јеванђелиста Лука пише да је све људе из околних места обузео ужас, уплашили су се. Дошли су код Христа и замолили Га да не остаје код њих, да иде даље. У овој краткој причи свако од нас ће наћи врло поучне моменте за свој живот и за живот целе Цркве. Као прво, Господ показује Своју силу и то да је чак и наизглед потпуно изгубљеног човека у стању да ослободи од власти ђавола. Како је много људи међу нама за које говоримо да су већ потпуно пропали, да нема силе и могућности да се опамете. И често чак правдајући себе говоримо једни другима: па он стварно као да је ђавоиман! Међутим, Господ показује да и такве свирепе ђавоимане људе који су, како их описују јеванђелисти, ишли наги, кидали ланце у које су били оковани, нападали пролазнике, тако да поред њих нико није ни пролазио – да је Господ у стању да исцели и такве људе, зато што је Син Божији, Творац неба и земље, и у Његовим рукама се налазе све силе за наше спасење. Прича о овој двојици несрећника разобличава и нас, неверујуће – нас који смо већ прежалили своје ближње, често и рођаке. А што се тиче других Гадаринаца – то су били становници овог града и ове околине – врло често личимо и на њих, и оваквих Гадаринаца има много међу нама, свуда их има. То су људи који су видели чудо Божије, који не мрзе Христа, који се у принципу према Њему односе мирно и спокојно, али који су схватили да ради спасења ближњег и ради спасења своје душе њихов привремени ред, њихов живот може бити поремећен. Свиње су угинуле у језеру и ови људи, који су живели у граду, пре свега су видели да су изгубили иметак – свиње – и да су претрпели материјалну штету. И испоставило се да је то за њих важније него исцељење ђавоиманих о којима су се гласине проносиле надалеко, за које је знао цео град и сва ова околина, тако да су се плашили чак и да пролазе поред њих. Испоставило се да им ово чудесно исцељење није толико важно као губитак уређеног живота, зато су и рекли Христу: прођи поред нас, иди од нас. То се свуда дешава, стално то видимо, у свом друштву, у својој земљи, уопште, у целом свету има врло много таквих људи. Они говоре Цркви, кад почне да проповеда Јеванђеље и да позива на покајање: само немојте овде гурати свој нос! Молим вас, оче, проповедајте у свом храму, али овде не треба! Има их свуда – у министарствима, на власти, они живе поред нас у комшилуку, у улазу, то су често наши најближи: мајка, отац, браћа. Кажу нам: па видиш да живимо нормално, нисмо грешници, нисмо лопови, нисмо убице, нисмо прељубочинци, зато не треба да нам причаш о Христу. Тога има врло много: вероватно да таквих људи има и више него јаросних Христових противника који хуле на Цркву. Ђавоимани је касније сам дошао код Христа и молио Га је да иде заједно с Њим и Његовим ученицима, а Христос га је послао у град да исприча шта му се десило, односно и њега је послао на апостолску проповед, на најтежу проповед у овом свету – кад човек иде код својих ближњих, у заједницу људи који су га познавали као тешког грешника, као болесника и изгубљеног човека, да сведочи о истини, о спасењу. На ову проповед Христос је Сам изашао, Он је проповедао изабраном роду, израиљском народу, и они Га нису слушали. Човеку је веома тешко да проповеда међу својим ближњима. Нема пророка у својој отаџбини – сви знамо ову крилатицу, али јој ретко придајемо дужан значај, и у својој мисионарској делатности, у смислу да ако проповедамо Христа постоји представа о томе да мисија обавезно значи да човек оде у Папуа Нову Гвинеју и да тамо крсти пет племена и тако даље. Дакле, то је наша слика о мисији. Најтежа и често најнезахвалнија, али зато најплеменитија у очима Божијим – јесте мисија међу својим ближњим, међу оним Гадаринцима, ђавоиманим људима који ће нам говорити: ма шта нам причаш, па знамо те! То је најтежа мисија, зато што од сваког од нас захтева потпуни препород, потпуно ослобођење од свих наших грешних и демонских страсти. Исто онако потпуно као и од ових ђавоиманих који су се од бића налик на звери опет претворили у људе који су у стању да опште са својим ближњима. И ми смо исто као они данас, надахнути благодаћу Светог Духа, милошћу Бога Оца и љубављу Сина Божијег Исуса Христа, подједнако призвани да проповедамо спасоносну јеванђељску мисију. Амин. Извор: Православие.ру
  12. Сабрат Сретењског манастира, уредник портала „Pravoslavie.ru“, јеромонах Игњатије (Шестаков) одговара на питања гледалаца и водитеља програма телевизијског канала „Сојуз“ „Разговори са свештеником“ о томе да ли је тежња ка комфору спојива са хришћанством? Како ускладити ритам савременог живота и ритам Цркве? Које проблеме нам доносе нове технологије које су врло раширене у нашој свакодневици? „Ламборгинијем нећеш ући у рај“ – Човеку је својствено да тежи ка комфору, он се труди да олакша себи живот, да олакша и поједностави свој рад. Али да ли је то за њега корисно у духовном смислу? – Чини ми се да човекова тежња ка комфору делимично изражава његову тежњу ка повратку у рај. Живећи овде стално осећамо извесну нелагоду. И тежња ка комфору такође сведочи о томе да плачемо за изгубљеним рајем. Није случајно што многи центри удобности, на пример, раскошни хотели, дворци, тржни центри и центри за разоноду носе назив „Paradis“, односно „Рај“. Ово је наизглед вулгарно, али с друге стране, људи тако несвесно покушавају да се врате у неко рајско место и стање. Јасно је да ако се човек буде бавио само стварањем материјалног комфора то неће имати никакве везе с богоопштењем. Наизглед, овде није очевидан и очигледан грех који нас одваја од Бога. Али погледајмо неке савремене цивилизације, на пример, нагли пораст комфора на Западу у ХХ веку – а сад је то дошло и код нас – или наш комунистички експеримент. – Жеља за изградњом раја на Земљи? – Да. Овај совјетски рај је био у извесној мери аскетски, али је много учињено и за комфор: електрификација у свим крајевима, изградња зграда у којима је у становима било грејање и топла вода, струја, и све то скоро бесплатно. А сад видимо примере бескрајног комфора који достиже невероватне размере – таквих ствари никад није било међу људима. Истовремено је то често праћено окретањем од Христа, од Бога. То се дешава и на Западу и код нас. Међутим, апсолутни физички комфор и Бог су неспојиви. Они су као уље и вода. Премда бисмо веома желели да их спојимо. Желимо да уђемо у рај ламборгинијем. Желимо да будемо с Богом, а да притом живимо некако изузетно лепо, добро и срећно као што живе некакве звезде Инстаграма: да будемо вечно млади, лепи и успешни. Ова реч „успешни“ се данас стално понавља. Премда се често не објашњава: успешни у чему? Чак и страх Божији који постоји у нама, православним хришћанима, понекад се претвара у некакав сујеверни страх – у жељу да нам и тамо, у другом свету, буде комфорно. Чини ми се да данас постоји тренд у свакодневном животу православних хришћана: да не излазећи из зоне комфора, као да седимо у кабриолету, будемо с Богом, да будемо причесници божанске благодати. Међутим, ту постоји врло озбиљан дисонанс и ми то још увек не схватамо. Још увек нисмо у стању да схватимо суштину и последице оног степена комфора који се обрушио на човечанство, укључујући, ако не пре свега, народе који исповедају Христа. – У чему је корен противречности између комфора и духовног живота? – Почећемо од главног. Ми идемо за Господом Исусом Христом, Он је наш „Начелник“, пример за углед. Али хајде да погледамо како је Он живео овде, на Земљи, да погледамо и окружење у којем је проповедао, у којем је одрастао. Људи су у време Христа живели много скромније. Чак су и најбогатији цареви тада живели скромније него што данас живи неки просечан власник салона аутомобила. Али је чак и за тај свет Христос био сиромашан: није имао ни кућу, ни неку имовину, и то није случајно. Постоје друге религије и вероисповести које су везане за одређене личности и људи, без обзира на ове личности, виде оваплоћење моралног начела. А ми се угледамо на Христа, на апостоле. Али они су живели врло скромно, чак и по стандардима ондашњег света. И није случајно то што Господ није дошао у овај свет као богати цар, или као освајач, или као трговац. –Рођен је у јаслама, у врло некомфорним условима... – Да. Дошао је као прогнаник. И у томе је важна основа нашег хришћанског живота. И треба да се угледамо на овај идеал. Не можемо да заборавимо на то. Некадашње генерације хришћана, и код нас у Русији, никад то нису заборављале. Може се рећи да људи нису тежили да премаше извесну границу комфора управо зато што су се руководили Христовим моралним идеалом. Једном ми се десила следећа ствар. Нека бака је продавала чарапе у метроу. Та бака ми је била симпатична и одлучио сам да купим њен производ. Питам: „Пошто?“ Одговара: „150 рубаља.“ А тада је већ 150 рубаља била скоро као сад, врло мало новца. Нисам имао потребне новчанице, па сам јој дао нешто више, а она каже: „Не, нећу да узмем.“ Узела је колико је тражила, није хтела да узме више. Чак је рекла: „То је грех.“ Разумете? Генерације наших предака су живеле тако да се врло строго односе према томе да стекну неко материјално богатство, уопште нешто материјално. Опрезно су се односили према томе. И полазећи од тога чак се наша цивилизација развијала посебним путем. То су међусобно повезане ствари. Чини ми се да прави хришћанин не може бити претерано богат човек и да се купа у луксузу. Односно, он може de facto, али то нема никакве везе са хришћанством. Човек може бити богат, може имати, рецимо, две куће, и још много свега. Али постоји извесна црта после које се поставља питање: „А да ли си ти уопште хришћанин? Да ли живиш по Јеванђељу ако се купаш у таквој раскоши?“ Живети у ритму Цркве – А да ли је уопште дозвољено прилагођавати себи принципе хришћанског живота? Уобичајена је ситуација: човек се понекад толико умори да га мрзи да чита јутарње или вечерње правило, жели дуже да одспава или увече да што пре легне у кревет. Да ли треба да приморава себе да се моли? Да ли је то исправно? Јер постоји пословица: „Невољник није богомолник.“ Или честа ситуација, посебно у току лета кад многи суботом и недељом одлазе у викендицу: нема храма у близини и људи изостају се недељне службе, иду у храм у граду – за време радних дана и чак на празнике само кад падну у радни дан. Овде се такође ради о томе како је нама згодније, комфорније... – Ако је човек уморан и буквално приморава себе да обави молитвено правило мислим да неће погрешити. Не треба се плашити тога. Ако се мало потрудимо, ако будемо поштовали молитвено правило, то ће нам бити само на корист. Али је притом врло важно унутрашње расположење. Као прво, треба да постоји радост и захвалност Богу. Уопште, било би исправно кад бисмо пробудивши се започњали дан речима: „Господе, хвала Ти за ову кишу напољу, за ово сунце, за место на којем живим, за посао који имам, за моју родбину.“ Врло је важно да је човек захвалан. Захвалност и радост увек треба да буду присутне у нашој молитви, па ће се мењати свет око нас. Чини ми се да је то главно. Али важно је и молитвено правило. То је исто као и тренинг у спорту: ако редовно тренираш, лакше ти је да тренираш. Понекад се вероватно може нешто скратити, али не тако да пређе у навику. А што се тиче одласка у храм... Јасно је да понекад не можемо да одемо на службу недељом или на празник и да после то на неки начин надокнађујемо, али то такође не сме да постане правило, зато што су недељна Литургија, недеља или празнични дани – посебни дани, то су Божији дани. Црква их није случајно установила и овај ритам је врло важан за нас. И ако га нарушимо добро је да то на неки начин надокнадимо. Има људи који су просто узели за правило да иду на Литургију средом или четвртком, али често не оду недељом. Наравно, то је чудно и погрешно с духовне тачке гледишта. Треба да се трудимо да се придржавамо црквене богослужбене струје. Робови испразности – Оче Игњатије, рекли сте да Црква задаје одређени животни ритам. Кад човек тежи комфору он мења свој животни ритам: обично га убрзава, труди се да све уради брже, да поједностави општење. Да ли је то благотворно? – Мислим да је тежња ка убрзавању и поједностављивању већ ропство у извесној мери. Шта значи тежити комфору? Човек који тежи комфору неминовно тежи богаћењу. Заправо, он почиње мање да служи себи, а више мамони и почиње да поступа по законима који му се намећу и хтео или не хтео доспева у таштину. Практично, сви ми живимо у овој таштини и вреви. То се посебно види у градској средини, у Москви. Дођеш у Москву, враћаш се однекуд и просто осећаш да си ујутру устао и да у глави почињу да ти се врте неке куглице. Мораш да трчиш негде, зато што сви некуда трче. А куда сви трче? Сви трче да зарађују новац. Куда још могу да трче у Москви?! Наравно, има професија у којима се људи баве служењем ближњем, где материјални фактор није основа. Али у суштини, већина људи који живе у великом граду, као што је на пример Москва, заузета је зарађивањем новца. Заправо, зато и долазе овамо. Цела Русија долази у Москву да би овде зарађивала новац и преживела. Створен је такав систем. И људи који желе да се обогате врте се као у зачараном кругу, практично постају робови. Почиње врева и није јасно чему то. Наравно, у томе има нешто болесно. И нажалост, сви смо тиме обузети. Треба чешће да размишљамо о томе како живимо и због чега и чему сва та трка. Човек некуда жури и каже: „Брже, брже, брже!“ И поставља се питање: „Чујте, а зашто? Који је коначни резултат? Куда трчимо?“ То је у ствари нека нездрава журба, врева у чистом облику. Брже и више. И човек губи контролу, он више не разуме шта ће му све то. Управо то је замка среброљубља, стицања богатства и комфора. Јер практично, што више новца људи зарађују, тим више троше. А кад дођу на ниво врло богатих људи, практично сви постају робови. Робови трендова, моде, положаја, одређеног начина живота. Ова луда трка и убрзање рађају тежњу ка средствима за брзо преношење информације. Брже и више. И на крају се не сећаш с ким си јуче причао и о чему, зато што ти је глава препуна огромног броја порука и информација и мозак не може да издржи. Судим по себи. Понекад ме то просто плаши: сећам се да сам после ручка разговарао с неким, и не сећам се о чему. Човек више није у стању да прима овај ритам, мозак се искључује и готово. Али лако је нама, причесницима божанске благодати, православним хришћанима, да причамо. А можете ли да замислите како је онима који се не причешћују, не исповедају и нису заједничари божанске благодати? Они чак нису ни свесни тога. Они су као куглице из лутрије „Спортлото“, убачени у центрифугу, па се врте. То је испразност – плата за тежњу ка комфору. Човек тежи комфору и постаје роб испразности, трке, вишка информација. – И сам човек се неприметно мења изнутра. – Да, човек се мења. У принципу, комфор као и богатство – они иду раме уз раме – нису безопасна и наивна ствар. Кад човек улази у одређене односе с новцем, са својом каријером, он се мења. И чини ми се да је то главна ствар на коју ђаво хвата човека. Сад нико не каже, бар у Русији: „Ви сте хришћанин, нећемо вас примити на посао.“ Чини ми се да тога нема, иако се не зна шта ће бити даље. таква је ситуација и у Европи, и у Америци. Наравно, суочавамо се с тим да и код нас неки желе да скину извесне хришћанске симболе, али нема ствари као што су биле у Русији 1918. године или негде у Мексику за време револуције кад су свештеници стрељани. Како ђаво данас може да зароби човека, да га убаци у свој програм? Управо кроз тежњу ка богатству, ка комфору, ка неким насладама које се свуда проповедају. Сва реклама је усмерена на то, чак и реклама неких невиних ствари, хемијских препарата за кућну употребу, лекова и услуга. Тако се рекламира сваки вид људске делатности: ево, уради ово и одмах ћеш почети да живиш у рају, бићеш вечно млад и леп, имаћеш власт и могућности. Овом картицом ћу тамо да платим, овде ћу да платим, све ћу да купим, не излазећи из куће. И чини ми се да тежња ка богаћењу и комфору, ка бесконачном одмору и забави упропаштава човека, он је управо за то спреман да добровољно прода душу. „Не можемо да ‘промовишемо’ православље исто ка шампон“ – Да ли дух комфорног живота продире и у православну средину? – Чак не бих рекао да продире, просто живимо у свету у којем ликује дух комфора. Природно, то утиче на нас. По мојим запажањима, за последњих пет-седам година чак и у сфери православних медија, кад изражавамо став Цркве на неким каналима, у часописима и друштвеним мрежама испољава се чудан став: немојте мислити да смо ми тако ограничени, у војничкој униформи и у војничким чизмама, не, не и не, ми смо врло симпатични, савремени интелектуалци, а што је главно, ми смо лепи и успешни – ето, такви смо ми православци! Све се то говори под изговором да треба под хитно да изађемо из „гета“. Међутим, ради се о томе да, као прво, у томе има неке нарочите тежње ка томе да се свидимо овом свету. А као друго, постоји тежња да се примењују модели које овај свет користи за пропаганду, за продају, за маркетинг, рецимо, шампона, а ми тако желимо да промовишемо православље. На пример, да узмемо глумца и да га ставимо на корице православног часописа и испоставља се да је он истовремено на корицама нашег часописа и неке „жуте штампе“. Чини ми се да ту постоји опасност. Наравно, не треба да будемо ни у каквом „гету“, све је то апсолутно јасно, али треба да схватимо, и од тога смо започели разговор, да ће хришћани у овом свету свеједно изгубити. Изгубиће у смислу да не могу да буду неки супер-Рамбо или нека суперлепотица целог живота. Човеков живот је свеједно трагедија. Да, човек тежи ка срећи, рецимо, ка породичној срећи, али нећемо вечно бити млади, нећемо сви до једног вечно бити лепи. Не могу сви да иду по летовалштима и да стављају своје фотографије на друштвеним мрежама, не може цела земља да оде у ресторан и да фотографише своју храну. То се неће десити, ма колико то да желимо. Не могу све добре и симпатичне девојке наћи православне Алене Делоне, разумете? И обрнуто. Па то се неће десити, то се не дешава. Тим пре што лепота није у томе и човек се не воли због тога. И кад почнемо да тежимо ка овом стандарду ми не схватамо ка чему тежимо. А тежимо ка стандарду рекламних часописа за козметику; у суштини, наше поступке често покрећу неке пи-ар технологије. Али од тога нема користи. Само ћемо секуларизовати свест и то је све. Људи од нас очекују нешто друго. То не значи да треба да идемо неочешљани и неумивени, то нико не каже. Али не треба да мислимо да се не зна ко смо ако не будемо изгледали као с корица модног часописа. Не желим никога да оптужујем, али нажалост, нешто слично постоји, на пример, међу православцима који пишу и наступају у јавности. Посебно међу мирјанима, али то постоји и међу свештеницима, и међу монасима. Овде постоји извесна нејасност: у суштини, узимамо клише по којем живи овај свет и који се свима намеће и покушавамо да се свидимо овом свету и да будемо успешни у њему. Међутим, суштина хришћанства није у томе. Не ради се о томе да ископамо земуницу у шуми и да живимо у њој и једемо корење. Јасно је да то не могу сви, а у принципу и не треба. Али сад је ова тежња према комфору као некакав цунами. Али раскош и комфоран живот се ни на који начин не могу повезати са стварима као што је, на пример, рад. А ако се у реклами приказује породица у њој увек има једно или двоје деце. Зашто не шесторо? Рекламирате неку храну, па прикажите велику породицу која је блиска идеалу традиционалне, хришћанске породице. Данас се све гради на пропаганди греха. И кад почињемо да користимо исте методе то је врло опасно и чини ми се да тако нећемо постићи никакав циљ. То ће бити близу онога што је Господ рекао: не бацајте бисере пред свиње да се не окрену и не згазе вас (уп.: Мт. 7: 6). Врло је важно да то имамо на уму. Кад се у Цркви дешавају неки већи скандали најчешће се може видети да смо прво нешто покушали да учинимо по законима овог света. То сам имао прилике да видим и у другим помесним Црквама. Одлучили су људи да узму неке пи-ар менаџере да све убеде да је то добро и на крају нису никога убедили. Или свештеници почињу да се понашају као фудбалски навијачи и то је потпуно бесмислено. Има много сличних ствари. Чини ми се да треба то да сагледамо и да се опрезно односимо према томе, зато што ни ми нећемо бити потребни овом свету ако обљутавимо (уп.: Мт. 5: 13). Не с „френдом“, већ с другом – Друштвене мреже су једно од обележја савременог света. Реците ми, молим вас, да ли општење у друштвеним мрежама има исту вредност као и жива комуникација? И како се уопште односите према друштвеним мрежама? – Мислим да општење у друштвеним мрежама и посредством месенџера и мобилних уређаја не може у потпуности да замени нормално дружење. Чак се често дешава: с неким човеком дуго времена комуницираш преко електронске поште, почињеш да се дружиш, ступаш у пријатељске односе, чак као да сте истомишљеници. А онда сретнеш овог човека и осећаш да немаш о чему да причаш. Наравно, све ове техничке иновације су у извесној мери корисне, посебно кад помоћу њих превладавамо растојање. На пример, ти живећи у својој улици не можеш да се упознаш с човеком који, рецимо, воли Пушкина и преводи га на шпански језик. И упознајеш се с таквим човеком захваљујући мобилним уређајима и интернету, а он живи у Барселони. Наравно, то је корисно. И човек може много тога да уради захваљујући друштвеним мрежама. Имао сам много случајева кад нам је пошло за руком да урадимо нешто добро – у области издаваштва, и у организационом смислу, на пример, неке изложбе, и у Цркви, разуме се – кад сам се упознао с људима преко друштвених мрежа. Међутим, видим у томе и озбиљну опасност, зато што људи – посебно млади и деца који данас почињу да комуницирају у друштвеним мрежама – практично не умеју да комуницирају уживо, нормално. Зато што френда имаш на Фејсбуку – то ти није баш друг и ако тамо имаш 500 „пријатеља“ то не значи да су сви они стварно твоји пријатељи. Наравно, овде долази до велике замене појмова. Ово је постало класична слика: људи се окупљају и свако држи свој мобилни. Треба да постоји нека златна средина. Данас не би било сасвим исправно искључити општење на друштвеним мрежама, а то не могу сви: треба одржавати извесне контакте и везе. Али обавезно треба да имамо институцију општења уживо и чини ми се да Црква овде треба да одигра важну улогу. Врло је важно да људи могу да остану после Литургије и да поседе и попричају. Често одлазим у Србију и тамо је то као део богослужења, кад се заврши Литургија, посебно у манастирима. Људи се причесте и обавезно поседе заједно после Литургије. На неким местима ће се чак и увредити ако одмах побегнеш. Таква окупљања се зову „послужење“. Људи пију кафу, мезете, причају. Али главно је, друже се – пола сата, четрдесет минута, сат. И било би добро да се у манастирима, и посебно у градским храмовима пронађе такво место, нека то буде напољу, под надстрешницом, за дружење. Зато што људима недостаје комуникација. Постоји опасност: људи комуницирају на друштвеним мрежама и престају да комуницирају уживо. Чини ми се да је један од наших црквених задатака да развијамо ову способност међусобног општења. И треба то људима да омогућимо, да им дамо кров под којим ће моћи да се друже, посебно млади људи, деца, пубертетлије. Јеванђеље се такође преноси преко речи, кроз лично општење. Јер Христос није узео и послао свима писма као што се шаљу обавештења свим запосленима да ће сутра бити одржан састанак или да се уводи нешто ново. Да, апостоли су писали посланице, али су свуда ишли и сами. Комуникација је врло важна. Сећам се, пре неколико година, кад је „Живој журнал“ био врло популаран, дошло је до серије међусобних скандала између прилично познатих православних публициста. Било је потпуно јасно да се то дешава зато што се ови људи просто нису срели и нису попричали. – Односно, друштвене мреже удаљују људе: они већ комуницирају с аватарима, а не међусобно? – Да, посебно кад људи крију своју личност. То уопште није нормално. Пре свега 30 година то би био неки апсолутно немогући начин општења. А постоји и друга ствар. Често се дешава да човек на пише, на пример на Фејсбуку или „ВКонтакте“ нешто у љутњи или да погреши, или је био просто превише узбуђен, није спавао, уморан је, можда је попио... И онда се и каје због онога што је написао, али више не може да врати, јер што је написано, написано је. Дешава се да људи уђу у неку богословску дискусију и напричају штошта. А после бране свој став, на известан начин су већ таоци онога што су написали, срамота их је да повуку реч. Јасно је да кад би се људи просто окупили, сели и поразговарали, они би и спорили, а онда би неко рекао: „Стварно, нешто сам лупио, па добро-де, то је глупост. Нисам прочитао ову или ону књигу.“ Осим тога, друштвене мреже нам постављају стандарде у комуникацији: ово треба да лајкујемо, да покажемо да нам се оно не свиђа. Практично нам намећу како да се понашамо. Да ли знате да сад у новим моделима телефона у режиму камера постоји функција „Храна“ за фотографисање онога што једемо? – Програмирано је у телефону? – Да. Већ је достигло такав врхунац да, на пример, произвођач „Самсунг“ у камеру убацује функцију фотографисања јела. Чини се да је то потпуно лудило. А откуд то? То је ефекат истих ових друштвених мрежа. Људи воле да сликају храну и стављају слике на друштвеним мрежама. Односно, ако купиш телефон, он ти каже: и ти се тако понашај – фотографиши храну. И већ ти је жао да то не искористиш, осим тога тамо постој одличан ефекат: ивице су нејасне, а у средини је све јасно. Телефон ти каже: буди таква будала – фотографиши храну у сваком ресторану и објављуј фотографије онога што једеш. А шта је то? Све је заправо почело од друштвених мрежа. Намеће нам се такав модел понашања. Друга опасност од општења на друштвеним мрежама је та што се људи навикавају да не одговарају за своје речи. Јер човек зна ако се не сретне с оним кога је увредио неће морати да му се извињава. А да би „регулисао“ односе просто ће му ставити неки лајк или ће обрисати свој пост и све ће бити у реду. Чини ми се да сви треба да имамо на уму одговорност за речи, пре свега они који одговарају за васпитање: и родитељи, и ми, свештеници. И треба то да учимо. И поновићу: треба да се учимо живој комуникацији. У последње време се често срећем с тим да се родитељи жале: одрасла деца која су већ завршила факултете ништа неће да раде и врло је тешко комуницирати с њима. А ради се о томе што су одрасли на таквом општењу и то им већ деформише психу. Тако да је то озбиљан проблем. Христос нам даје слободу – Оче Игњатије, шта бисте желели да кажете у закључку нашег разговора? – Пре свега не смемо да заборавимо шта је хришћанство и шта значи бити хришћанин. То звучи уобичајено, али у ствари једноставни идеали хришћанства, између осталог, скромност, треба да нам буду најважнији. У комфору, у трци за новцем, нити ћемо побољшати свој живот, нити ћемо постати прави хришћани. Испоставиће се да нисмо ни тамо ни овамо. Заправо, у томе се састоји наша слобода: треба да будемо слободни од свега тога. А слободу нам даје Христос. Он нам је донео управо ову слободу, слободу од овог света. Треба да будемо просто слободни људи, слободни у Христу и у Духу Светом, и тада ћемо разликовати дух овога света, видећемо шта је добро, а шта лоше. Свима бих хтео да пожелим да сачувамо трезвен ум, да умемо да разликујемо знамења овога века како не бисмо постали робови и како не бисмо обљутавили. Извор: Православие.ру
  13. Људи воле да се хвале својим достигнућима и успесима, својом лепотом и богатством, оним што им добро полази за руком, тиме како изгледају, како живе, шта једу и шта гледају; воле да се хвале својом децом, својим пореклом и својим образовањам. А апостол Павле нам данас говори о томе да се хвали својим немоћима. Управо је немоћ предмет којим се он хвали. Ово човеку није јасно, посебно савременом човеку који живи у свету који обећава да ће га избавити од свих брига: човек треба да буде вечно млад, набилдован, леп, богат и здрав – сви теже ка томе, и овај свет то нуди човеку. А овде чујемо речи првоврховног апостола, једног од стубова Цркве, једног од оних камена-темељаца на којима је Господ саградио Своју Цркву, коју врата пакла неће савладати – шта каже? – „Похвалићу се својим немоћима!“ Апостол Павле је био на многим мисионарским путовањима и свуда је проповедао. Он, човек који је био прогонитељ Христа, човек који је одобравао убиства хришћана, који је био њихов сведок и сам их је захтевао, постао је највећи и одани Христов ученик, иако за живота Спаситеља није ишао за Њим, а можда Га чак никад није ни видео. И овај човек говори о свом животу у Христу: о томе како је тучен палицама, како је каменован, како се давио, како је био у опасностима међу непријатељима, међу паганима, међу лажном браћом, у граду, у пустињи, на мору… Све време је прогањан, а притом је радио сам, својим рукама – о томе такође сведочи… Наизглед, све саме незгоде, све оно што свет сматра увредљивим, страшним и тешким, од чега наводно покушава да заштити човека, Павла је свуда пратило. Апостол Павле сам тежи ка томе и сам се хвали, зато што му Господ каже да се „сила Моја у немоћи остварује“ – то је истина коју нам је врло тешко да схватимо, зато што наша природа жели нешто друго. Постоји још нешто: човек је истеран из раја, и тежња ка комфору која га данас покреће – заправо је делимично такође тежња ка повратку у рај. Зато има тако много назива за разна места, удобна, лепа и комфорна, која се данас називају „Рај“ на разним језицима. „Одмарао сам се у том и том летовалишту, хотелу, био сам као у рају,“ – кажу људи. Апостол Павле је пронашао рај у Христу, и рај се уселио у његово срце, и Христос га није оставио, и сила Христова се остваривала у немоћи апостола Павла. Он говори о томе да му је дат анђео сатане – нека болест, нека бољка, како кажемо, која је смиравала његово тело – он је три пута молио да га Господ избави од ње, било му је тешко, лоше и болно, очигледно да је чак размишљао: ако ме Господ избави од ове болести, још више ћу Му послужити, бићу здравији и јачи и ништа ми неће сметати да служим Господу. Али Господ говори свима нама – и људима који као апостол Павле моле за избављење од разних невоља – Он каже: „Не знате шта вам је на корист. Сила се Моја у немоћи остварује.“ Управо зато што су неки тукли апостоле, ударали палицама и каменовали, али су они притом своје прогонитеље преобраћали у верне Христове ученике. Као што је и сам апостол Павле од прогонитеља постао Христов ученик – ето, у тој немоћи се остварује Божија сила, и кад молимо за нешто супротно, усуђујемо се да узимамо од Бога Његову славу. И не знамо шта је за нас боље. Нека болест, заправо и безначајна, можда ће нас спасити спречивши нас да заборавимо Бога. Зато што тамо где се људи претварају у фотогрфију с насловне странице модног часописа – нема места за Божију благодат. Трудимо се да се свидимо свету, покушавамо да спојимо неспојиво, али ништа нам неће поћи за руком, јер се сила Божија у немоћи остварује, човек у смирењу стиче благодат Светог Духа, благодат која је у стању да исцели и све око овог човека. Данас је посебан дан – спомен на свете апостоле, спомен на служење на које смо сви позвани. Сви смо ми апостоли у овом свету, сви смо ученици Христови, сви смо посланици. Зато, пре свега, треба да престанемо да ропћемо и да се жалимо на свој живот и на своје немоћи, и како каже Јован Златоусти, треба да се односимо према свему томе с радошћу и весељем. Кад се ујутру пробудимо прво што треба да кажемо јесте: „Слава Теби, Господе! Благодарим Ти за овај дан, за ово сунце, за ову кишу, за ову руску студен, за ову топлоту, за незгоде и искушења која ми шаљеш и не лишаваш ме благодати Светог Духа – што не остављаш мене, последњег грешника, блудника и издајника. И дајеш ми да будем Твој ученик, да будем друг апостола Петра и Павла – дајеш ми могућност да Ти служим, дајеш ми могућност да говорим и сведочим истину о Теби, Господу Исусу Христу, Спаситељу нашем!“ Амин. Извор: Православие.ру
  14. После Вазнесења Господњег апостоли су једнодушно пребивали заједно у молитви. И десетог дана, на дан Педесетнице Свети Дух је видљиво, у обличју огњених језика сишао на њих и Његово посебно дејство се испољило у нарочитом дару, кад су апостоли почели да благовесте Реч Божију с изузетно великом силом и благодаћу на различитим језицима. Људи „из свих народа“, који су се тог дана окупили у Јерусалиму одједном су разумели говор апостола, премда су ови претежно били из Галилеје. Овај догађај је обележио рођење Цркве Божије – заједницу апостола, Христових ученика, испунила је благодат Светог Духа (в.: Дап. 2, 1-6). Целокупна историја Цркве јесте историја деловања Светог Духа. Преподобни, свети оци и учитељи Цркве су полагали цео свој живот како би стекли дарове Светог Духа и Божанску благодат, како би је сачували и спасили од отровних примеса, лажних учења и греховне прљавштине. У то су улагали сав свој живот, као и апостоли. Као што смо и сви ми, који смо се данас окупили у храму Божијем, на то призвани. Божански апостоли су почели да говоре разним језицима и неки људи су то погрешно схватили или су лукаво покушали да их исмеју говорећи се: „Напили су се слатког вина“ (в.: Дап. 2, 13). И овај однос нам је познат; често људи које волимо, који су дуги низ година повезани с нама заједничким животом или радом, чак и добрим делима, одједном почињу да исмевају хришћане кад проговоримо језиком Божанске љубави који је њима непознат. Свети Дух делује у хришћанима, а људи који су лишени ове благодати не могу то ни да схвате, нити да издрже, већ покушавају да исмеју, често због неразумевања. Међутим, Дух Божанске благодати делује и на њих, само што ми треба да покажемо апостолску ревност и да уложимо труд како бисмо ову Божанску благодат носили по целом свету. Свети Дух обједињује, исцељује људе од слепила и дарује им истинску снагу и душевно здравље. Он исцељује све око Себе; а ђавољи дух, напротив, све уништава, разара, скрнави и трује. Видимо како данас пати мала црква, породица. Зашто? Пре свега због недостатка благодати Светог Духа. Благодат Светог Духа напушта наша срца због нашег немара и долази ђаво и сугерише нам разноразне страшне и одвратне мисли и грехове: сумњу, злобу, завист, поквареност и похлепу; све више нас обузима дух блуда и среброљубља. Покушавамо да спојимо у себи благодат Божанског Духа и служење овом свету, али је то немогуће, исто као што је немогуће помешати чисту изворску воду и прегорело машинско уље или мазут, то је безуспешно; извор Божанске благодати се прља и више не тече „жива вода“ из наше утробе, као што је Христос говорио: „Који у Мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38). Данас смо то чули у Јеванђељу. Реке Божанске благодати... Својим греховним животом често цементирамо ове реке, засипамо их камењем, као што су то богоборци у совјетско време чинили са светим изворима, засипамо их земљом греха и трулежи и ови извори гасну у нама. На дан Свете Тројице, као и на Божић и Васкрс, у цркви се може видети велико мноштво људи; и многи од њих су, што је сасвим очигледно, људи који нису нарочито уцрквљени. На дан Свете Тројице Божански Дух који још увек живи у овим људима, подиже их из греховног сна и приморава их да дођу, понекад буквално да допузе до цркве. Као рањени војници у пустињи ови људи изранављени својим греховима, у пустињи греха пузе ка извору Божанске благодати како би и свој извор очистили од прљавштине, трулежи, греха и ђавољег отрова. То је веома радосно и Господ нам још једном дарује чудо: и на све нас заједно с апостолима силази Божански Животворни Свети Дух и ми ујединивши се, без обзира на своје грехове „једним срцем и једним устима опевамо Беспочетног Оца и Сабеспочетног Сина и Саприсносушног и Пресветог Духа, Тројицу Једносушну, Животворну и Нераздељиву.“ Извор: Православие.ру
  15. О милосрђу и сарадњи са ВДС-ом разговарамо са јеромонахом Игнатијем Шестаковим, сабратом московског Сретењског манастира. Преносимо уводник овогодишњег Летописа, из пера јереја Владимира Марковића, генералног секретара ВДС-а, који је Инфо служба СПЦ објавила на својој интернет страници. Позивамо на традиционални 11. Литургијски фестивал, који Актив вероучитеља основних школа Чукарице и Раковице организује заједно са Верским добротворним старатељством, уз подршку ГО Чукарица. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  16. Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима. Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га. То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар. Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује. Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас. Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника. Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи. Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен Грјадиј во имја Господње!» («Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!») Извор: Православие.ру
  17. Јеромонах Игњатије (Шестаков), сабрат московског Сретењског манастира, професор тамошње богословије и уредник српске верзије највећег руског православног сајта Православие.ру, поводом изложбе посвећене последњој царској породици Романов, боравио је у Загребу и био гост Црквене општине загребачке и Српског привредног друштва Привредник. Овај неуморни православни мисионар том приликом је за П-портал говорио о руско-српским односима, духовним проблемима савременог друштва, Косову и Метохији и, наравно, изложби фотографија „У сусрет Руском Цару“. Сретењски манастир одакле долазите је по много чему специфичан. Реците нам нешто више о њему. Специфично је најпре то што се манастир налази у самом центру града. То је један од најстаријих руских манастира, основан 1395. године. На овом месту догодио се сусрет, односно сретење иконе Пресвете Богородице Владимирске, када је Русију напао Темерланна овом месту митрополит и велики кнез срели су ову икону и она је била заштита, након молитве овој икони Темерлан је побегао из Москве. Тако је основан наш манастир, не у част Сретења господњег него сретења иконе Пресвете Богородице Владимирске. То је наша највећа светиња, и сада се чува у храму светог Николаја при Третјаковској галерији. Манастир је познат и по томе што је после револуције био центар одбране православља, у њему се чувају мошти игумана Илариона (Троицки) руског новомученика који је био заточен и који је страдао због вере, он је био и наш покровитељ. Манастир је познат још по низу мисионарских делатности. Имамо Богословију у саставу манастира, имамо један од најпосећенијих православних интернет портала и имамо једну од највећих руских православних издавачких кућа и још много других активности. Уосталом, наш манастир је јако посећен, литургију служимо сваки дан и сваки дан имамо пречеснике и исповеднике. Братство манастира чини негде око 40 монаха и највише смо посвећени том пастирском раду са народом. На неки начин личимо на неку хитну помоћ, само што код нас долазе на исповест и на причешће и народ јако воли ову светињу. Споменули сте портал Православље, осим руске и енглеске верзије, постоји и верзија на српском језику коју управо Ви уређујете. Какво је интересовање за садржаје које објављујете? И колики је значај интернета, друштвених мрежа, медија генерално за ширење православне речи? Као црква морамо на прави начин да искористимо ту могућност, живимо у информативном друштву и, иако у одређеном смислу морамо да будемо затворени, морамо и да пружимо неке основне информације, и то на неки савремен начин. То не значи да поступамо по истим законима по којима живе сви медији, али ипак морамо да изгледамо савремено и да језик којим говоримо и визуелни језик буду савремени. То је првенствено битно због омладине која просто живи на тим дигиталним стварима и ми се трудимо од самог почетка, од почетка смо више усмерени ка нецрквеном свету него црквеном, како бисмо људе увели у цркву. Пишемо доста о неким друштвеним питањима, о историји, о породици и о политици итд. А што се тиче српске верзије портала, ту се трудимо да највише представимо тзв. руску верзију православља, православни живот у Русији, битна је та размена искуства, која постоји и која је увек била обострана. Али и да просто поделимо наше искуство и да покажемо неку савремену богословску мисао и живот и историју и наше цркве и нашег народа и у неком смислу да будемо неки уједињујући фактор. Доста објављујемо вести из живота српске цркве и српског народа у читавом свету, па нас зато често више читају него неке српске медије. Сложићете се да су Срби Русе генерално одувек перципирали као своју вековну браћу и да постоји љубав и поштовање према супериорној већој православној држави. Како вам се чине ти односи данас? И изван оквира Цркве. Има још огромног потенцијала који није искоришћен ни са руске ни са српске стране. Односи су сад наравно добри, али по мом мишљењу би морали да се развијају још више зато што напросто постоји потреба и у томе је неки извор живота и за Русе и за Србе. Мислим да се узајамно обогаћујемо кад смо заједно и то наше дружење, тај наш сусрет за нас је извор живота. На неки начин се охрабрујемо и постоји још доста ствари које бисмо ми могли урадити заједно, просто народ то тражи. Српски народ то тражи и руски народ то тражи. Сад нам Господ даје неку слободу коју нисмо имали пре 50 година на пример и ми често због свог нерада не успевамо нешто да постигнемо. Постоје конкретне ствари које можемо да урадимо заједно и без икаквих великих улагања или материјалних издатака. Треба се просто мало потрудити, наћи времена и могу настати лепе ствари попут ове изложбе о Романовима. Кад смо код других конкретних ствари, Ви често обилазите Косово и Метохију. Којим поводом и каква сарадња је у питању? Дуго сам желео да тамо одем, први пут сам посетио Косово и Метохију 2004. године, а од тада сам био 7–8 пута и увек сањам да одем поново. То је и за нас посебан осећај који се не може речима објаснити. То је битна тачка у животу православног света и наше цивилизације и ми се трудимо да што више ширимо ту информацију. Нажалост, у Русији то и даље није довољно познато. Ето, на том нивоу сарађујемо, скоро нам је у гостима био и владика Теодосије, служио је код нас литургију и тако се дружимо и са монасима и са богословцима, били су код нас у посети, имали једно поклоничко путовање. Поред тога, по благослову патријарха Кирила организовали смо прикупљање помоћи за обнављање Призренске богословије и та новчана помоћ коју је сакупила руска црква била је врло значајна, негде око 400.000 евра. А можда то чак није финансијски било толико значајно колико је било озбиљно јер је у томе учествовала читава наша црква. Колико знате о животу Срба у Хрватској и о овдашњим православним светињама? Могу да се похвалим да знам доста, то ми је била специјализација кад сам студирао на Ломоносовом факултету, тада је још постојала Југославија, таман се распала. Доста знам историју Срба на територији данашње Хрватске, писао сам и доста чланака о томе. Блиске су ми те теме, али ме и боле у неком смислу. Мислим да има доста тачака које морамо да развијамо и мислим да је ова изложба неки од најбољих темеља за то. Али да будемо трезни, просто, знате има доста неких изјава иза којих ништа не стоји, треба радити неке конкретне ствари – организирати поклоничка путовања одавде у Русију, дружења, братимљења, рецимо. Трудимо се да инсистирамо што више на томе. Али смо некад превише лењи, па урадимо мало. Ви сигурно нисте, макар у односу на остале. Изложбе фотографија о Романовима радите од 2016. године. Колико градова, земаља, поставки, можете ли уопште да побројите? Отприлике – 100. Мозда и несто висе. Неко време смо све бројали, па смо престали. Наравно, првенствено смо кренули са Србијом и Црном Гором и ту смо већ дошли до 60. Али паралелно смо постављали изложбе и у БиХ, највише у Републици Српској. Једну смо већ имали у Хрватској, у манастиру Крка, када су прослављали славу Три јерарха. А паралелно смо кренули да радимо у Русији, тамо је било око 20 изложби, и по свету. Наравно, највише смо се ослањали на српску и руску дијаспору, највише заправо на српску, она је ту била много активнија. На пример, недавно смо радили изложбу у Дортмонду, у Цириху где је била постављена у српским парохијама, у Канади су је Срби такође организовали, чак су је носили у неке руске храмове и тако она тамо путује кроз читаву Канаду. Док је руска дијаспора на пример постављала изложбе по Јужној Америцци, Новом Зеланду, јужној Африци. Скоро је била у Чешкој, па у Румунији… То још једном доказује да је царска породица велика светиња коју још нисмо препознали довољно. Колико је совјетско раздобље оставило последица на православни свет? Како живи данас православље у Русији? Је л’ ослобођено тог наслеђа? Не у тој мери у којој бисмо очекивали. И сама ова изложба нам показује да људи не знају ништа, у томе је проблем. Ти можеш да будеш критичар царске породице ако знаш неке основне ствари. Али критичари углавном нису упућени. Чак и људи на неким функцијама, државни службеници, професори. Каква примитивна питања постављају, ти просто паднеш у несвест. То је можда и одлика савременог друштва где је све на брзину и све тако површно, а можда је и последица тог периода. Ко су највернији посетиоци? Показало се интересантним да су младе генерације, које можда и нису имале прилику да слушају разне предрасуде, баш оне најблагодарнији посетиоци изложби. Кад је Мојсије узео богоизабрани народ и изводио га из Египта у обећану земљу, то је трајало 40 година. Толико их је водио по пустињи, да они који су одрасли у Египту нису успели да уђу у обећану земљу. У обећану земљу су ушли само они који су се родили у пустињи, чак ни вођа који је извео народ и спасио га, и он је морао исто то да испоштује. Како је рекао Господ, нико ко је изашао из гета неће ући у земљу обећану. И сад се мењају генерације. Ове генерације трују, њих трују таквим информативним отровима који су били незамисливи за претходне генерације. С једне стране, а са друге стране ту постоји једна благодат да они просто виде то. Они мало старији често не виде. У таквој ситуацији морамо да се трудимо да макар на такав начин ту децу мало спасимо, да они виде и нешто друго, не само ту неку поп сцену него и најмоћније људе у своје време, најбогатије по власти, по површини империје, а скромне. Цар је носио само војну униформу читав свој живот. Знате како млађа деца носе хаљине старије деце, и царска породица је тако живела. Скромно. Сви су нешто радили, својим рукама, знали су занате. И то је за ову нашу омладину просто филмски доживљај. Говорили сте о кризи породице на отварању изложбе. Поред тога, који су највећи изазови православља данас? Мислим да је то највећи изазов. Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника. Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога? У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то. Извор: Православие.ру
  18. „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо.“ Данас, на средини Велико поста, на посебан начин и поново се клањамо оруђу нашег спасења – Часном и Животворном Крсту Господњем. Износимо га на средину храма, у свим црквама, у целом свету, клањамо му се, целивамо га, сећамо се страдања Господа нашег Исуса Христа и предосећамо Васкрсење Господње. Данас се, нажалост, и у земљама и међу народима који су некада дали свету много мученика за Христову веру, Христов Крст гази и прогања. Људи се труде да га уклоне, да га не показују, под изговором да не желе да вређају у људе који не верују у Христа и у Крст Господњи. И то чине људи који су некада и сами ишли за Христом. Зашто се то дешава? Зато што су људи више пожелели нека пролазна уживања, и зато што су пожелели да већ овде, у овом животу, живе као у рају. Нису кренули за Христом и одбацили су Његов Крст, као што нам Господ данас каже: „Ко не узме Крст свој и не иде за Мном.“ Људи су ишли за Христом, а после им је то у извесном тренутку досадило, па су Га се одрекли. И већ је дошло до тога да са злобом и љутњом не могу да поднесу Крст Господњи. Али онај ко не поштује Крст Господњи, ко не верује у спасоносна страдања Господа нашег Исуса Христа, не верује ни у Васкрсење. Човек који не жели да носи свој крст, који га одбацује – на тај начин се одриче и свог Васкрсења, свог спасења. Црква је пре више векова увела овај празник у Велики пост. Увела је целу Крстопоклону недељу како би још једном пробудила наше сећање и нашу свест и како би нас припремила за празник Васкрса. Поштујући Крст ми тако већ почињемо да славимо васкрсење и Васкрс. Почињемо да славимо и наше васкрсење, и васкрсење наших душа, и наш сусрет са Спаситељем у Царству Небеском. Који откуп ће човек дати за своју душу? Нема ничег драгоценијег од душе и нема ничег драгоценијег од пребивања душе хришћанина са Христом, од његовог сједињења с Богом. И никакве пролазне насладе овог света не вреде тога, и људи који се одричу Христа чине страшну, глупу и чудовишну грешку. Али наша заједничка молитва може да пробуди и такве људе, да их доведе до Крста Господњег и да их доведе до васкрсења, тако да данас, по речима апостола, поново смело приступамо престолу благодати, како бисмо добили милост и стекли благодат, ради благовремене помоћи, како би наша срца и душе били испуњени Божанском благодаћу, како бисмо с радошћу и захвалношћу носили овај крст Господњи и били наследници васкрсења Христовог. Амин. Извор: Православие.ру
  19. Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја. Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот. Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина. Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете. У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност. Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу. Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света. Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу. Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру
  20. Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Извор: Православие.ру
  21. Грађанска нова година само што није стигла, и сви чекају нешто ново, чекају срећу, чекају бољитак, и све то искрено желе једни другима. Људи желе да им нова година буде мало, или много боља од предходне. Али, најважније – разумеју ли они то или не, могу ли да изразе то својим речима или не – сви желе да постану бољи и да све око њих постане боље. Да се промене и препороде, да се избаве од онога што их је мучило, оптерећивало, желе да олакшају душу – то у ствари, желе сви људи. Једна стара песма је певала овако: ”Долази Нова година, Са Новом годином, са новом срећом!” Људи желе нову срећу, препорођену срећу, срећу какву још нису лично осетили, али какве се човекова душа сећа, и за коју зна. И данас се окупљамо у храму, пре свега, да би нови живот ушао у наша срца, да бисмо се препородили, да бисмо пред собом видели новог човека, новог Адама, да би се наша душа ослободила робовања греху. И ми желимо срећу једни другима – срећу сједнињења са Богом, са Господом нашим Исусом Христом – срећу која је немогућа без таквог препорода. Ми смо људи Новог Завета, о којем је Сам Господ говорио – ”ово је Нови завет у крви мојој” (Лк. 22, 20), и Крв Христова испуњава наша срца, и мења наш живот. Нисмо ништа бољи од оних људи који сада сасвим другачије дочекују овај дан, али смо срећнији јер знамо нешто што они не знају, и јачи смо јер имамо знање и снагу од Господа, коју они не могу задобити, све док иду путем којим иду. То свакако није повод да се погордимо, већ је то извор наше радости, покајања и молитве. Како је важно што се толико људи, сада, моли Господу, што призива Његову благодат, и у своја срца, и у срца својих ближњих. Тако Црква Крвљу Христовом обнавља народ Божији. Црква је увек обнављала празнике, а са тим и све биће човеково, које би приступало к Богу. Са љубављу, мењајући живот сваког човека и читавих народа. Каква се дивна традиција усталила у нашој Цркви: Божанствена литургија за грађанску Нову годину. Данас у појединим градовима, у скоро свим црквама свештеници служе литургију, а у некима ће служити ујутру, за оне који нису могли ноћу да дођу. Али, понекад и верници, и свештенослужитељи сасвим искрено сумњају у неопходност овога, па често се позивају на то да треба ”поштовати устав”. Богослужбени устав, којим ми живимо, његова основа, темељ, писан је још у XVII веку. И у XVIII, и у XIX, па чак и почетком ХХ века, нису се дешавале ствари које су за нас постале свакодневица. Никада таква количина Руса, верника, крштених људи, није се у ту ноћ препуштала неком разузданом безумљу. Зато се од нас, савремених хришћана, много очекује, а посебно се то односи на свештенослужитеље Цркве: треба да урадимо нешто да бисмо исправили то, да бисмо се спасили и спасили друге. Стога и омивамо душу покајањем и препорађамо наше срце Крвљу Господа Нашег Исуса Христа са смирењем и молитвом, која је тако потребна нашим ближњим. ”Одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нов дух” (Јез.18, 31). Како су блиске и разумљиве ове речи сада, у прве минуте Нове године. Ново срце и нов дух – ево шта сви људи траже, и ево шта хришћани први могу да добију и пренесу ближњима око себе. Господ говори кроз пророка: извадићу из тела њихова срце камено и даћу им срце месно (уп. Јез. 11,19). Срце које је способно да прими Христа и благодат Светог Духа, ”Нови Завет закључићу са народом Божијим” – говори Господ. Ми смо учесници тог Завета, и наша срца нису камена, већ жива, срца која живе Светим Духом. Обновимо својом молитвом и срца наших ближњих. Исправимо свој живот. Господе, уразуми неразумне; уразуми младе и утеши старе; усмери јаке и помози слабима. Господе умиј срца наша, обнови живот наш благодаћу Духа Твог Светог! Амин! Извор: Православие.ру
  22. Данас смо у Јеванђељу чули причу о исцељењу десеторице губаваца. Губа је страшна болест. Губа, и телесна и духовна, је један од најтежих крстова за човека. Христу је пришло десет губаваца који су громким гласом говорили: „Исусе, Наставниче! Помилуј нас!“ И Господ их је послао код свештеника. Једна од обавеза свештеника била је да сведочи о исцељењу губавца; кад би се исцелио он би ишао код свештеника и свештеник би то потврдио. И док су ишли, исцелили су се. И само се један од десеторице људи, и то припадник другог народа и друге вере, вратио да узнесе славу Богу, да се захвали Христу за избављење од болести. И Христос пита: „Зар се нису десеторица очистила? Где су деветорица?“ Па рече овом Самарићанину: „Иди, вера твоја спасила те је“ (в.: Лк. 17, 11-19). Ова јеванђељска прича нам говори о томе колико је спасоносно наше благодарење Богу. Нажалост, људи су незахвални и зли, и што дуже траје историја човечанства, постају све незахвалнији. И не само незахвални према Богу, већ и према ближњем: чак и на елементарном нивоу видимо како се људи којима је било учињено неко добро или пружена помоћ, не сећају тога. Како издајемо једни друге и плаћамо једни другима незахвалношћу и злом. Ученици заборављају своје учитеље, људи који су дошли на неки положај на власти заборављају људе који су их тамо довели, који су им дали знања, који су им чинили добро, и то се свуда дешава. Најстрашније је што тако не показујемо само незахвалност према ближњем, већ и према Богу. Не можемо да презремо ближњег, да га заборавимо, а да притом мислимо да смо испољили захвалност према Богу. Не, те две ствари су неодвојиве. Људи који мисле да живе о трошку других или да ће стећи славу користећи туђи труд, не само да греше, они греше и против Бога. О томе данас треба да размислимо и да погледамо сопствени живот. Како можемо показати своју захвалност Богу? Пре свега тако што ћемо учествовати у Евхаристији. „Евхаристија“ се преводи као „благодарење“ и за време литургије ми се, слушајући речи молитава, и сами молимо: „Тебе појем, Тебе благословим, Тебе благодарим.“ Дошли смо да благодаримо Богу. С једне стране се сједињујемо с Њим, добијамо велика добра, дарове, и у томе се састоји наша права захвалност. Господ нас и исцељује, и учи да Му се захваљујемо и да будемо с Њим у љубави и јединству. Сад је повољно, благодатно време за то, Божићни пост. Истовремено, сад видимо и мноштво јаких искушења. Ближе се безумне предновогодишње светковине које су повезане с великим количинама пића, преједањем и бујицама апсолутно тупих забавних информација, које се деценијама обрушавају на свест наших суграђана: иста лица, исте идиотске шале, вулгарне песме – бесмислени покушај стварања некакве извештачене радости. Људи су већ исцрпљени од тога, уморни су, не могу више све то да примају, али то траје и траје. Често је то права мука за хришћане. Удруживање у извештаченој радости представља својеврсну псеудолитургију (литургија је заједничко дело). Сав овај свеопшти и фантастични шоу, ова ђавоиманост и привидна радост такође представљају покушај служења, али многима није јасно чему. Наравно, у свему овоме има много искрених људи који једноставно желе ближњима добро, мир и срећу у наступајућој новој календарској години. Не треба да стављамо маску неке злобне ревности, већ треба да им одговарамо с љубављу, али истовремено овој бујици безумља можемо да супротставимо своју љубав и благодарење Богу. Нека се неко радује телесно, нека пије, једе и игра, а ми ћемо у то време благодарити Богу за Његова добра дела и удруживати се у молитви, у причешћу, у Евхаристији. Данас је апостол рекао изванредне речи: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме... као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3, 12-13). Ове изванредне речи за нас ових дана треба да постану просто животно правило: мир, доброта и милосрђе су управо оно што Господ жели од нас, и то ће бити право благодарење које за нас представља спасоносну звезду-водиљу на путу ка Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру
  23. Христос је створио Цркву како бисмо ми имали Његову радост; Он о томе говори у молитви Богу-Оцу коју смо данас чули у јеванђељском тексту: „Да имају у себи радост Моју савршену и да буду јединствени“ (уп. Јн. 17, 13) – Спаситељ за то посебно моли пре Свог страдања. Али ђаволу то не треба и он се нарочито бори против тога да имамо радост у Христу, и против тога да међу нама буде јединство у Христу, у савезу љубави и мира. Зато увек изазива јереси и немире у Цркви, због којих долази до раскола и потреса, па свети људи морају да улажу огромне напоре како би залечили ове црквене ране. Међутим, не успевају увек да их у потпуности залече. Многи одлазе у далеку земљу, и зато је Црква увек знала да су неки Христови следбеници одлазили на страну – у јереси и секте – али у свему томе постоји врло важан моменат над којим сви ми треба да се замислимо. Који је узрок ових подела? Људска гордост, властољубље, танана прелест и разврат јесу узроци који изазивају јереси и због којих цели народи одступају од истинске вере. Све почиње од тога што се неколико људи предаје ђаволу и пушта га у своје срце. Заиста, иза лепих речи, иза разговора, иза обећања, чак и иза цитата из Светог Писма, по правилу се крије гордост, заслепљено самољубље, властољубље или најотворенији и најпрљавији разврат. Историја Цркве зна да је то увек или претходило свакој издаји Христа или ју је пратило. Тако је дошло и до одласка у унију. Често се дешавало следеће: прво је архијереј или свештеник дозволио да у његово срце уђу извесна задовољства далека од хришћанског подвига, оправдавао их је и то се све више и више укорењивало у њему, све док више није могао да се врати назад. И тада су му прилазиле власти овог света, нудиле нешто, мамиле га и уцењивале – и тако су људи издавали Христа. И Јуда је практично пао као жртва ове уцене. Шта је зарадио? Ништа није зарадио осим омче. Тако завршавају и сви оснивачи јереси и расколници, људи који су се одрекли Христове Цркве, премда су на почетку свог пута и свог живота, можда и желели да служе Цркви и Христу. Исто се дешава сваком хришћанину. Сви ми из сопственог искуства одлично знамо како покаткад некој страсти дозвољавамо да се настани у нашем срцу, кајемо се за њу, али је не напуштамо, а онда после извесног времена постајемо њене слуге. То је страшно стање и нико од нас који овде стојимо не може да каже да га је избегао или да ће избећи, јер то може да се догоди сваком од нас. Кад би људима који падну у грех и оду из цркве на почетку њиховог пута неко рекао шта ће им се десити, ни они не би поверовали, рекли би: „То ми се неће догодити.“ Ово се нарочито може запазити у манастиру. Човек дође у манастир, постане искушеник, и ако, нарочито у прво време живота у манастиру, почне да даје громогласне изјаве о томе како, на пример, никад неће пити, како неће чинити друге грехове, да тако нешто никад не може да му се деси, то 99,9% значи да овог човека за пар месеци или пола године уопште неће бити нигде на видику. Ето, то се дешава људима, и толике потресе видимо унаоколо, а пре свега се дешавају због тога што у свом срцу дозвољавамо извесну раслабљеност, задовољства и тајне грехове. То су у прво време тајни грехови за које нико не зна, а после извесног времена се више не стидимо да их чинимо јавно. Данас апостол каже: „Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 19). Ово је могуће само ако своју душу очистимо од греха и од страсти у оној мери у којој свако од нас то може да учини, али не чини због своје лењости. Нека би живео у нама Христос и нека би нас Христова радост ујединила у Божанској љубави на путу ка Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру
  24. На спомен отаца VII Васељенског сабора Данас прослављамо спомен отаца VII Васељенског сабора – светих људи, подвижника и архијереја који су се окупили како би одбранили истине наше вере. У то време се појавила врло озбиљна јерес – иконоборство. Јерес је била веома јака, и њене присталице су били чак и људи који су поседовали световну моћ, па су прогањали бранитеље светих икона. У принципу, у историји је било много таквих случајева, а очигледно је да ће их бити још доста. Христос је створио Цркву како бисмо ми имали Његову радост; Он о томе говори у молитви Богу-Оцу коју смо данас чули у јеванђељском тексту: „Да имају у себи радост Моју савршену и да буду јединствени“ (уп. Јн. 17, 13) – Спаситељ за то посебно моли пре Свог страдања. Али ђаволу то не треба и он се нарочито бори против тога да имамо радост у Христу, и против тога да међу нама буде јединство у Христу, у савезу љубави и мира. Зато увек изазива јереси и немире у Цркви, због којих долази до раскола и потреса, па свети људи морају да улажу огромне напоре како би залечили ове црквене ране. Међутим, не успевају увек да их у потпуности залече. Многи одлазе у далеку земљу, и зато је Црква увек знала да су неки Христови следбеници одлазили на страну – у јереси и секте – али у свему томе постоји врло важан моменат над којим сви ми треба да се замислимо. Који је узрок ових подела? Људска гордост, властољубље, танана прелест и разврат јесу узроци који изазивају јереси и због којих цели народи одступају од истинске вере. Све почиње од тога што се неколико људи предаје ђаволу и пушта га у своје срце. Заиста, иза лепих речи, иза разговора, иза обећања, чак и иза цитата из Светог Писма, по правилу се крије гордост, заслепљено самољубље, властољубље или најотворенији и најпрљавији разврат. Историја Цркве зна да је то увек или претходило свакој издаји Христа или ју је пратило. Тако је дошло и до одласка у унију. Често се дешавало следеће: прво је архијереј или свештеник дозволио да у његово срце уђу извесна задовољства далека од хришћанског подвига, оправдавао их је и то се све више и више укорењивало у њему, све док више није могао да се врати назад. И тада су му прилазиле власти овог света, нудиле нешто, мамиле га и уцењивале – и тако су људи издавали Христа. И Јуда је практично пао као жртва ове уцене. Шта је зарадио? Ништа није зарадио осим омче. Тако завршавају и сви оснивачи јереси и расколници, људи који су се одрекли Христове Цркве, премда су на почетку свог пута и свог живота, можда и желели да служе Цркви и Христу. Исто се дешава сваком хришћанину. Сви ми из сопственог искуства одлично знамо како покаткад некој страсти дозвољавамо да се настани у нашем срцу, кајемо се за њу, али је не напуштамо, а онда после извесног времена постајемо њене слуге. То је страшно стање и нико од нас који овде стојимо не може да каже да га је избегао или да ће избећи, јер то може да се догоди сваком од нас. Кад би људима који падну у грех и оду из цркве на почетку њиховог пута неко рекао шта ће им се десити, ни они не би поверовали, рекли би: „То ми се неће догодити.“ Ово се нарочито може запазити у манастиру. Човек дође у манастир, постане искушеник, и ако, нарочито у прво време живота у манастиру, почне да даје громогласне изјаве о томе како, на пример, никад неће пити, како неће чинити друге грехове, да тако нешто никад не може да му се деси, то 99,9% значи да овог човека за пар месеци или пола године уопште неће бити нигде на видику. Ето, то се дешава људима, и толике потресе видимо унаоколо, а пре свега се дешавају због тога што у свом срцу дозвољавамо извесну раслабљеност, задовољства и тајне грехове. То су у прво време тајни грехови за које нико не зна, а после извесног времена се више не стидимо да их чинимо јавно. Данас апостол каже: „Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 19). Ово је могуће само ако своју душу очистимо од греха и од страсти у оној мери у којој свако од нас то може да учини, али не чини због своје лењости. Нека би живео у нама Христос и нека би нас Христова радост ујединила у Божанској љубави на путу ка Царству Небеском. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...