Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(шевкунов):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру
  2. ризница богословља

    Митрополит Тихон (Шевкунов): Страстотерпец цар Николај други

    Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру
  3. Данас Света Црква празнује дан Светог праведног Јова Многострадалног. Он је прошао страшни пут богоостављености и патње, прошао је пут испуњен таквим мукама да његови ближњи нису могли то ни да гледају. Прошао је пут, може бити, још страшнији, пут потпуног неразумевања и издаје од стране оних који су га окруживали, укључујући и његову жену, пријатеље. Сачувао је само наду и ослонио се на Бога да је све што му Господ шаље неопходно за нешто у свету. Неопходно и за њега самог. Или за људе који заједно са њим живе на овом свету, или за људе будућег доба. Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру View full Странице
  4. У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19).   Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу.   Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти.   Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања?   Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога.   На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас.   Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна.   Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање.   Амин.     Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године   Извор: Православие.ру
  5. Какве смо дивне речи у црквеној песми сада чули: „Јер порани душа моја твоме светоме храму, носећи храм телесни сав оскврњен…“ У тим речима је истина о нашем паду, коју је спознала људска душа: од раног јутра, с првом мишљу после буђења, мој дух стреми ка Твоме светоме храму, ка светом дому Божијем, али тај мој дух пребива и чами у храму мога тела, оскрнављеног гресима... У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру View full Странице
×