Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(хаџиниколау):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Протеклих месеци сведоци смо веома опасне, и очигледно неоправдане, кризе која се разбуктала у нашој Цркви. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви или пре стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да постоји проблем у унутар-православним односима: док се трага за јединством са хетеродокснима, православни свакако исповедају љубав која их све уједињује, али је занемарују у својим свакодневним односима. Они објављују везу заједништва која их уједињује, али показују супротно. Што се тиче верника, они виде своје вође како се расправљају законским аргументима. Уместо да уједињују верне, они стварају таборе својих фанова и групе следбеника. Каква жалост! У целој овој расправи, имамо изговор и узрок. Изговор је потреба за аутокефалношћу Украјинске цркве. А узрок је право да се она додели. Међутим, ко има право да то учини? Цркве које су укључене позивају се на историјске привилегије, на право и каноне. Нажалост, оне се не позивају на Јеванђеље. Прво питање које пада на памет: да ли је аутокефалност тако неопходна? И ако јесте, зар се на њу не може чекати мало дуже? Постоји и друго питање: да ли су наша права толико важна да их бранимо док занемарујемо или се боримо против наше браће или, још горе, док прекидамо наше хиљадугодишње заједништво са њима? И треће: да ли је важније позивати се на историјска права и каноне него се ослањати на речи Јеванђеља? Од сада, Константинопољ назива „пријатељима“ оне који су до недавно били браћа из Русије, а ови други одбијају да признају васељенски карактер Цариградске патријаршије. Суштински темељи јединства Цркве су на тај начин уништетни: братство, чега је свеправославно заједништво израз, и васељенскост, чега је Цариград гарант према канонима и историјском предању. 1. Заправо, аутокефалија Украјине је мање ствар неопходности колико је то ургентно право и тврдоглав политички захтев. Насупрот томе, јединство Цркава јесте неопходност која се не доводи у питање и представља јеванђелску заповест. Шта је претежније: аутокефалност локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“? Ко су они који траже аутокефалност? Да ли је могуће да један председник упитне духовности и самопрокламовани „патријарх“ проблематичног црквеног осећања, који је све до сада био изопштен као расколник, буду одговарајући људи да изразе ову неопходност у Украјини, у Духу Светом, вољу Божју и настројење Цркве? А уколико не желимо да чујемо гласове оних који се противе аутокефалији, како можемо подржати наше наде за јединством, пред лицем оних који су већ изазвали раскол пре много година и који већ дуго времена прихватају присталице старокалендараца у Грчкој и на другим местима? Да је Филарет био изабран за московског патријарха 1990. године, ствар коју је тако силно желео али која му је промакла, да ли би он данас тражио да постане митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И када би било тако, кога би питао? Синод Московске патријаршије, којим би сâм началствовао, или, Цариград, за који се претвара да га данас поштује и коме се наводно поклања? 2. На основу хришћанске логике, ко год узима у разматрање само своја права – није у праву. У праву је свако ко ихштити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, опраштања и помирења, јер се једино на овај начин чувају Божја „права“. Осим тога, не почива ли наше спасење на огромној неправедности? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведног. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Своја права!“ У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини приступа се упућивањем на права оних који је дају, то јест на Фанар и Москву, на историјску или политичко-економску моћ, а не на Јеванђеље, или макар на црквене потребе у Украјини. Поврх свега, моћни политички планови, наређења и притисци назиру се на хоризонту. Што се тиче светог Јеванђеља, њиме се само прикрива све ово. 3. Заиста, како се све ово може повезати са логиком распетог Бога, етиком Блаженстава и Беседе на гори, са платном Тајне вечере, са служењем које нам је Христос заповедио, са узвишеношћу Есхатона, Господњом првосвештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанственим учењем и умом апостола Павла, беседама које чујемо сваке недеље и посланицама упућеним током главних литургијских празника? Може ли примена канона укинути Јеванђеље? Ко може разумети да се током толиких столећа сестринске Цркве у Христу сада радују откривању пропуста и грешака оне друге? Да ли тензија кроз коју данас пролазимо значи да се нисмо довољно волели у прошлости? Како можемо оправдати то да наше црквене вође жестоко подржавају међурелигијски дијалог, а пак одбијају да заједничаре једни са другима? Зашто нису у стању да прихвате чињеницу да благодат Божја просијава другу страну нешто другачије? Да ли је могуће да са нама буде све просветљење а да ниједан зрачак не обасја оне који су све до сада били наша браћа? Напослетку, које је значење појма „заједничарење“ ако оно не укључује међусобно разумевање? Или да ли је могуће да они не увиђају катастрофалне последице претећег раскола? Каква би онда била кривица обичних верника који су лишени благодати места ходочашћа оних других православних? Зашто би руски верници били ускраћени за Свету Гору, а верници који говоре грчки лишени св. Серафима Саровског, Кијевопечерске лавре, Валаама и благодати руских новомученика? Није ли благодат Божја свеопшта и не треба ли сви да је делимо? Када смо уједињени заједничком вером и догмом, како можемо оправдати поделу засновану на административном неспоразуму? И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена? 4. Додатно, какво је наше православно исповедање у дијаспори или у земљама у којима треба мисионарити? Каквог ћемо то Христа проповедати и исповедати? Христа који је „све позвао на јединство“, али чије речи поричемо својим понашањем? Или Христа који није чак успео ни да уједини оне који верују у Њега две хиљаде година? Задовољство због постизања аутокефалије је краткотрајно и тиче се малог броја. Но, саблазан којој се изложу верници и свет јесте немерљива и нашироко распрострањена. Водити ка греху раскола јесте неизлечиво и неопростиво. 5. Но, да ли је такође могуће да Москва казни своје свештенике и верне који се причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или вероватно касније у Јерусалиму и Грчкој? Може ли божанско причешће постати полуга политичког притиска или уцене? Након што смо имали хиљадугодишње искуство тајне, да ли је ово оно што смо разумели? Можемо прихватити тренутно прекидање помињања на нивоу патријаршија као знак жестоког протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид општења међу верницима. Сама Црква, уместо да води народ Божји на места освећења, не може их лишавати благодети. Уместо да слабе веру народа, није ли боље јачати је у нади да ће она уразумити и њихове вође? Надамо се да ће наш патријарх раширити своје руке тако да у васељенском загрљају своје место могу пронаћи и Руси. Што се тиче Украјинаца, они се неће ујединити на црквеном нивоу ако не науче да опросте Русима у Цркви и уједине се са њима. Црква је Црква онда када поражава своје непријатеље. Речи св. Амфилохија Млађег Патмоског, кога је недавно канонизовао васељенски патријарх, јесу више него икад релевантне: „Да ли желите да се осветите онима који су вас ставили на искушење? Најбоља освета јесте љубав: она преображава чак и љуте звери.“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, којима се народ моли на крају сваке службе, да уједине Цркву делујући са смирењем а не у освајачком духу. На тај начин освојиће срца свих православних благодаћу Божјом. Нема разлога да постану „трећи Рим“ према духу овог света, већ „прва и света Москва“ на духовном плану и да у нашим срцима буде преузвишена. Са укусом њиховог искуства недавног и суровог прогона и благодаћу њихових новомученика, ми такође очекујемо да понуде нашој Цркви миомирисно сведочење јединства. Колико год да је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудростмоћних и великих. Ово је оно што нам је свима потребно, јер оно што се коначно рачуна није ко је имао снагу или право на својој страни већ ко је деловао у Духу Светом и преносио Његову благодат. Можда нам богонадахнута забрана апостола Павла „ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал 5,15) свима показује пут који треба да следимо. У црквеним сукобима међу браћом нема победника. Али када се измиримо, нико није изгубљен. Сви су благословени. Северна Кореја се споразумела са Јужном Корејом, па зар ми који се сваког дана молимо са „Оче наш“ у нашим срцима и на нашим уснама не можемо да се сложимо једни са другима? Молимо се усрдно да нам Господ подари „избављење од искушења“ и да нас „води“ брзо ка покајању (metanoia) и „опроштају“. Амин. Извор: Теологија.нет
  2. Трансплантације органа све више представљају свакодневну хируршку праксу, на коју полажу наде хиљаде људи широм света, и није мали број оних који верују да су оне будућност хирургије. Већ је, од јануара 1988. године, па до априла 1994, у Сједињеним Америчким Државама 95.587 органа трансплантирано код 92.966 пацијената [JAMA 1998; 1153-1160], што значи да је у просеку на око 12.000 американаца годишње обављена операција пресађивања органа. Све листе примаоца органа су попуњене. У новембру 1998. године, у Сједињеним Америчким Државама било је 11.687 пацијената на листи чекања само за трансплантацију јетре, у тренутку када је 1997. обављено 4.167 ових операција. У међувремену, 1996. године, 923 људи је умрло услед недостатка јетри за трансплантацију, у поређењу са 1991, када је умрло њих 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999] Најдуговечнијем пацијенту код кога је, у јануару 1970. године, успешно извршена операција трансплантације јетре, продужен је живот за око тридесет година! Од 1954. године, па надаље, у Сједињеним Америчким Државама је обављено скоро 200.000 трансплантација. Процењује се да данас у овој земљи живи око 70.000 људи који своје животе дугују пресађивању органа. У области срчане трансплантације, према подацима из Аmerican Heart Аssociation, 1997. године је обављено 2.290 трансплантација, у односу на 2.345 операција у 1996. години. Да је на располагању био довољан број трансплантата, око 16.000 американаца млађих од 55 година, односно њих око 40.000 испод 65, на годишњем нивоу, могло би да буде подвргнуто трансплантацији срца, са могућношћу преживљавања од око 82,5% једну годину, 78,2% две, 74,4% три и 70,4% четири године. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update] Ефикасност трансплантација органа, посебно након открића имуносупресива, значајно је порасла, јер проценат трогодишњег преживљавања трансплантираних у 742 центара у Сједињеним Америчким Државама, у односу на укупне трансплантације органа (изузев плућа и кардиопневмоније), тренутно износи око 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.] У Грчкој је 1998. године обављено 92 операције трансплантације бубрега, 12 срца, 18 јетре и 150 рожњаче – ово последње уметањем трансплантаната. Поред тога, обављене су трансплантације плућа, панкреаса, коштане сржи, коже или понекад двоструких органа, на пример срце – плућа. Док је у 1991. години укупан број трансплантација достигао 200, у 1994. години дошло је до њиховог наглог пада на 130, што се у последње две године показало као пролазни феномен. Без обзира на све ово, у јавности је присутна одређена доза скептицизма и константног преиспитивања у односу на трансплантације органа, што последично доводи до ограничавања расположивости броја донатора орагана. На ширем Европском простору, ова празнина у трансплантацији бубрега се све више увећава. Раст броја извршених трансплантација много спорије прати ток умножавања броја особа које се уписују на листу чекања. Фактори који негативно утичу на доступност донатора орагана су: Емоционална, односно идеолошка потешкоћа да би некопостао донатор органа. Најчешћи одговори које су дали они који заузимају негативан став о идеји донирања органа су: Могу да ми ураде нешто пре него што будем стварно мртав. Лекари би могли да убрзају моју смрт. Не желим да размишљам о смрти. Не бих желео да неко после моје смрти сече моје тело. Нисам никада размишљао о томе. Желео бих да моје тело остане читаво за живот после смрти. Можда ово неће желети моја породица. Не дозвољава ми моја вера. Ово је превише компликована тема да бих (тек тако) дао свој пристанак. Остали фактори су: Медицинска некомпатибилност примаоца и донатора. Одбијање породице да да сагласност. Неприпремљеност кључних лекара интензивне неге, анестезиолога и болничког особља да породици образложи идеју донирања органа. Немогућност да се сви потенцијални донори испитају замождану смрт. Неуспех медицинских јединица да одрже потенцијалнедонаторе у хемодинамски стабилном стању. Пропуст кардиолошких клиника да релевантне трансплантационе центре на време информишу о постојању пацијената. Непостојање или присуство недовољног броја тимова затрансплантацију како би могао да се преузме већи број органа. Лоша информисаност и оглашавање у вези сатрансплантацијама органа у медијима. Према међународним статистичким подацима који су у оптицају, проценат потенцијалних донатора у Шпанији и Сједињеним Америчким Државама је око 50 на милион становника годишње. У Грчкој, њихов број се једва приближава 10 на милион. Поред тога, иако наша земља у посмртном донирању органа има најнижу стопу у Европи (5,5 донатора на милион становника), проценат донирања органа од живог даваоца је међу највишим у Европи (7,8 на милион); узрок овоме су тесни породични односи. Статистике показују да је проценат пристанка породице да донирају органе упокојеног сродника врло низак у нашој земљи – око 40%, док у земљама са развијеним здравственим системима овај број достиже 70-80% [Преузето из архиве Националног савета за трансплантацију. Сведочење проф. Ιωάννη Βλαχογιάννη]. Чини се да је у нашој земљи лакше да се донира свој орган од органа свог (преминулог) сродника. Ово је специфичност нашег народа која заслужује нарочиту пажњу, јер представља снажан показатељ да у нашој земљи кампања за тзв. „категоричку сагласност“ може да реши много више проблема од било ког покушаја за породичну или, још много више, „претпостављену сагласност“. У тренутку када сродници осећају да губе своју вољену особу, веома трагично и најчешће изненада, незамисливо је за грчку заједницу да један безличан ентитет, на пример Национална организација за трансплантацију (Е.О.М.), „претпостави“ сагласност умрлог даваоца, без узимања у обзир сагласност живих чланова његове породице. Питање донирање органа је мање ствар политичке или правне природе; оно је углавном ствар идеолошког обликовања и адекватне информисаности. У Шпанији, земљи са иновативним праксама у области донације органа, у последњих неколико година смањен је број саобраћајних незгода и, последично, случајева мождане смрти, али је значајно повећан број донатора. Наравно, у овој земљи, као и у Белгији, Аустрији и, од недавно, Италији, у законодавству је успостављена „претпостављена сагласност“ како би се превазишао проблем недостатка органа. Другим речима, сада се сматра да је донатор свако ко ово написмено не негира за живота. Како пролази време, читав свет постаје свестан да је донација органа, када је у одређеним случајевима препоручује медицина, и у моралном и логичком смислу, потпуно оправдана. Тако би, у Сједињеним Америчким Државама, око 55% беле популације и приближно 33% популације црнаца и Американаца хиспано порекла, желело да понуди властите органе за своје сроднике, без обзира на то што је у пракси само две трећине њих изразило жељу да да писану сагласност за донацију органа. Извор: Теологија.нет
  3. Трансплантације органа све више представљају свакодневну хируршку праксу, на коју полажу наде хиљаде људи широм света, и није мали број оних који верују да су оне будућност хирургије. Већ је, од јануара 1988. године, па до априла 1994, у Сједињеним Америчким Државама 95.587 органа трансплантирано код 92.966 пацијената [JAMA 1998; 1153-1160], што значи да је у просеку на око 12.000 американаца годишње обављена операција пресађивања органа. Све листе примаоца органа су попуњене. У новембру 1998. године, у Сједињеним Америчким Државама било је 11.687 пацијената на листи чекања само за трансплантацију јетре, у тренутку када је 1997. обављено 4.167 ових операција. У међувремену, 1996. године, 923 људи је умрло услед недостатка јетри за трансплантацију, у поређењу са 1991, када је умрло њих 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999] Најдуговечнијем пацијенту код кога је, у јануару 1970. године, успешно извршена операција трансплантације јетре, продужен је живот за око тридесет година! Од 1954. године, па надаље, у Сједињеним Америчким Државама је обављено скоро 200.000 трансплантација. Процењује се да данас у овој земљи живи око 70.000 људи који своје животе дугују пресађивању органа. У области срчане трансплантације, према подацима из Аmerican Heart Аssociation, 1997. године је обављено 2.290 трансплантација, у односу на 2.345 операција у 1996. години. Да је на располагању био довољан број трансплантата, око 16.000 американаца млађих од 55 година, односно њих око 40.000 испод 65, на годишњем нивоу, могло би да буде подвргнуто трансплантацији срца, са могућношћу преживљавања од око 82,5% једну годину, 78,2% две, 74,4% три и 70,4% четири године. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update] Ефикасност трансплантација органа, посебно након открића имуносупресива, значајно је порасла, јер проценат трогодишњег преживљавања трансплантираних у 742 центара у Сједињеним Америчким Државама, у односу на укупне трансплантације органа (изузев плућа и кардиопневмоније), тренутно износи око 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.] У Грчкој је 1998. године обављено 92 операције трансплантације бубрега, 12 срца, 18 јетре и 150 рожњаче – ово последње уметањем трансплантаната. Поред тога, обављене су трансплантације плућа, панкреаса, коштане сржи, коже или понекад двоструких органа, на пример срце – плућа. Док је у 1991. години укупан број трансплантација достигао 200, у 1994. години дошло је до њиховог наглог пада на 130, што се у последње две године показало као пролазни феномен. Без обзира на све ово, у јавности је присутна одређена доза скептицизма и константног преиспитивања у односу на трансплантације органа, што последично доводи до ограничавања расположивости броја донатора орагана. На ширем Европском простору, ова празнина у трансплантацији бубрега се све више увећава. Раст броја извршених трансплантација много спорије прати ток умножавања броја особа које се уписују на листу чекања. Фактори који негативно утичу на доступност донатора орагана су: Емоционална, односно идеолошка потешкоћа да би некопостао донатор органа. Најчешћи одговори које су дали они који заузимају негативан став о идеји донирања органа су: Могу да ми ураде нешто пре него што будем стварно мртав. Лекари би могли да убрзају моју смрт. Не желим да размишљам о смрти. Не бих желео да неко после моје смрти сече моје тело. Нисам никада размишљао о томе. Желео бих да моје тело остане читаво за живот после смрти. Можда ово неће желети моја породица. Не дозвољава ми моја вера. Ово је превише компликована тема да бих (тек тако) дао свој пристанак. Остали фактори су: Медицинска некомпатибилност примаоца и донатора. Одбијање породице да да сагласност. Неприпремљеност кључних лекара интензивне неге, анестезиолога и болничког особља да породици образложи идеју донирања органа. Немогућност да се сви потенцијални донори испитају замождану смрт. Неуспех медицинских јединица да одрже потенцијалнедонаторе у хемодинамски стабилном стању. Пропуст кардиолошких клиника да релевантне трансплантационе центре на време информишу о постојању пацијената. Непостојање или присуство недовољног броја тимова затрансплантацију како би могао да се преузме већи број органа. Лоша информисаност и оглашавање у вези сатрансплантацијама органа у медијима. Према међународним статистичким подацима који су у оптицају, проценат потенцијалних донатора у Шпанији и Сједињеним Америчким Државама је око 50 на милион становника годишње. У Грчкој, њихов број се једва приближава 10 на милион. Поред тога, иако наша земља у посмртном донирању органа има најнижу стопу у Европи (5,5 донатора на милион становника), проценат донирања органа од живог даваоца је међу највишим у Европи (7,8 на милион); узрок овоме су тесни породични односи. Статистике показују да је проценат пристанка породице да донирају органе упокојеног сродника врло низак у нашој земљи – око 40%, док у земљама са развијеним здравственим системима овај број достиже 70-80% [Преузето из архиве Националног савета за трансплантацију. Сведочење проф. Ιωάννη Βλαχογιάννη]. Чини се да је у нашој земљи лакше да се донира свој орган од органа свог (преминулог) сродника. Ово је специфичност нашег народа која заслужује нарочиту пажњу, јер представља снажан показатељ да у нашој земљи кампања за тзв. „категоричку сагласност“ може да реши много више проблема од било ког покушаја за породичну или, још много више, „претпостављену сагласност“. У тренутку када сродници осећају да губе своју вољену особу, веома трагично и најчешће изненада, незамисливо је за грчку заједницу да један безличан ентитет, на пример Национална организација за трансплантацију (Е.О.М.), „претпостави“ сагласност умрлог даваоца, без узимања у обзир сагласност живих чланова његове породице. Питање донирање органа је мање ствар политичке или правне природе; оно је углавном ствар идеолошког обликовања и адекватне информисаности. У Шпанији, земљи са иновативним праксама у области донације органа, у последњих неколико година смањен је број саобраћајних незгода и, последично, случајева мождане смрти, али је значајно повећан број донатора. Наравно, у овој земљи, као и у Белгији, Аустрији и, од недавно, Италији, у законодавству је успостављена „претпостављена сагласност“ како би се превазишао проблем недостатка органа. Другим речима, сада се сматра да је донатор свако ко ово написмено не негира за живота. Како пролази време, читав свет постаје свестан да је донација органа, када је у одређеним случајевима препоручује медицина, и у моралном и логичком смислу, потпуно оправдана. Тако би, у Сједињеним Америчким Државама, око 55% беле популације и приближно 33% популације црнаца и Американаца хиспано порекла, желело да понуди властите органе за своје сроднике, без обзира на то што је у пракси само две трећине њих изразило жељу да да писану сагласност за донацију органа. Извор: Теологија.нет View full Странице
  4. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.
  7. Извор: http://www.pravoslavie.ru/108815.html Превод с руског језика: А.Ж. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...