Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(свима'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Био је будан кад је звонио аларм на мобилном. Ана је обавила свој јутарњи ритуал читања вести по друштвеним мрежама, а потом отишла по хлеб у пекару. Вратила се са лошим вестима. Саво је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Млад човек, изгубио је живот два месеца након што је добио сина. Заједно су ишли по бадњак. Отац му долази у цркву. Ненад се у први мах растужи. А потом се осети збуњено. Није знао шта да мисли о својим сукобљеним осећањима. С једне стране, сматрао је да би било боље да зову свештеника да опоје покојника, да оде уз молитву. С друге стране, негде потмуло и сасвим нејасно, осећао је благи страх. Живела је у њему нека противречна жеља, да тамо не оде, да не поје док сахрањују младог човека и многи горко плачу. Верује он у живот после смрти, верују и многи други, али потребно је велико искуство да би се ублажио тако велик бол и да би се контролисала силина својих осећања. Још је већи страх имао од беседе на таквој сахрани. А највише се плашио ако га покојникови најближи питају: „зашто”. Оно што ће рећи или неће рећи може променити њихов поглед на Бога, живот, Цркву, на све. Телефон је звонио, а он је скоро немоћно подигао слушалицу. Наредни дан је био ветровит, сув. Чинило му се да нема никога на улицама. Зар су сви отишли на сахрану? Кад је паркирао ауто, осетио је као да му нешто стаје на груди. Прекрстио се и помолио тихо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Кад су угледали свештеника, многи почеше горко да плачу. Млада удовица, Сандра, зарида и загрли мртвачки сандук. Малу капелу испуни грцање и плач. Људи скоро увек тако реагују. Као да је долазак свештеника наступање мрачног отрежњења: твој вољени је мртав. Као да је свештеник онај који одводи драгу особу. Као да је анђео који удаљује душе и закопава тела. А он предводи молитву. Требало би већ и самом појавом да теши и подсећа: постоји Бог, постоји вечни живот. Није твој вољени нестао, преселио се. Али многи свештеника доживљавају као да је службеник који чини да се нечији леш достојанствено и по обичају затрпа. И он их не криви. Крхки смо, ми, људи. Туга нас додатно ломи и гњечи. Некад пожели, иако је парохија мала, да има помоћника. Помоћник му је најпотребнији на сахрани, да с њим поје стихире, или одговара на јектеније. Свештеник мора остати прибран, срце мора отпевати све, до последњег „вјечнаја памјат”, без горчине и велике туге у гласу. Треба за то снаге. Нарочито ако си, као сад, добро познавао умрлог. Саво се исповедио само њему и, како је рекао, први пут у животу, јер се посвађао с братом. Ненад је посредовао да се помире и није знао да ли је успео у томе. Али брат је био ту. Ветар је дувао и гасио свеће, а људи су покушавали да их наново упале. Па би држали длан тик уз пламен, не марећи ни ако се опеку. За њих, у тим тренуцима, у пламену је на неки начин било њихово сећање, молитва, њихов поздрав и пољубац покојноме. Желе да тај пламен гори. „Плачем и ридам када помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божијој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се то тајна догоди са нама, како се предадосмо трулежи? Како се присајединисмо смрти?...” Певао је и гледао уоквирену фотографију снажног, насмејаног младића. Имао је младеж испод ока, на меснатом образу. Обрве су му биле танке, нос мален, вилица широка. Личио је на оца. На фотографији се чинило као да гледа ка горе. Замолили су Ненада да каже коју пригодну реч. У таквим околностима није пуно речит. Имао је неки основни шаблон за беседе на сахрани. Томе би придодао своје лично искуство са покојником, као што је и сад учинио. Осмислио је другачији завршетак али није успевао да га се сети. „... и убеђен сам да ће његова Сандра... сину приповедати ко му је и какав био отац.” Скоро сви су бризнули у плач. Погледао је фотографију. „...са тугом што није тренутно уз њих, али... али...” Празнина. Не зна како да настави. То је трајало неколико тренутака али њему се чинило као да пролазе минути. Глас му је задрхтао. „Људи као Саво, у ствари, живе вечно. И ја сам убеђен да ће бити уз вас као анђео чувар. Вечно ћемо га се сећати и нека му Бог душу прости.” „Бог да му душу прости.”, прекрстише се сви, а неки промрмљаше и „Слава му”. Нарочито је потресан последњи целив. А за њим и полагање у раку. Ту се види сва окрутност смрти. Особу без које до јуче ниси могао да замислиш живот затрпавају у дубоку рупу. Или бар њено тело. И знаш да од сад мораш овде да осмислиш живот без ње. Јер би то и та особа волела. После сахране, кратко је седео на даћи. Није могао да једе. Ожалошћени отац му је пришао и питао да реше око плаћања. Део посла који Ненад у овим околностима уопште не воли али је неопходан. Рекао му је да ће решити касније, није ништа хитно. „Требао си се спремити, добро је што о томе размишљаш, али на крају свега твоје речи нису заиста толико битне.”, рекао му је те вечери отац Коста. Ненад се снебивао што је одржао тако отужну беседу на сахрани. „Грешка многих младих свештеника је што мисле да их је сâм Бог послао да спасу свет... Или у твом случају, село Трновито.” Стари прота је сркнуо гуљај вина. „Зар нас није Бог послао?”, упита Ненад. „Као што је послао и оног доктора, и оног механичара, и оног таксисту, и ону чистачицу... Сви смо ми послати у свет и боримо се, по својим даровима.” Ненад се загледао у стару, избледелу фотографију на зиду протине дневне собе. На њој су били ликови свршених богослова, од којих су многи касније постали истакнути свештеници или владике. Многи су и покојни. „Не мислиш ли, оче, да је наш дар мало другачији?” „Другачији, то сасвим сигурно јесте. Али ако мислиш да је бољи, ту се сигурно вараш.”, говорио је прота. „Имаш огромну одговорност, Ненаде. Али мораш разлучити шта од тога носиш ти, по Божијем дару, а шта ће Бог решити. И шта други човек мора сâм са собом и Богом да изнесе до краја.” „Колико младих људи си сахранио?”упита га Ненад. Прота облиза усне, подбочи се на сто и загледа се свом пријатељу у очи. „Исувише. Један млад човек је сувише. А сахранио сам ћерку од три године. Знаш то.” „Знам... Знам. И како си пребродио?” „Ко каже да јесам? Само сам прихватио и наставио да живим.” Кад се вратио кући, већ је почело да се смркава. Деца су гледала цртаће, а Ана је плела бројанице. Софија дотрча и баци му се у загрљај. Причала је нешто своје, дечије, сувише гласно и одушевљено. „Здраво.”, поздрави га жена. „Задржао си се.” „Свратио сам до Косте по ону књигу. Јеси ли нахранила пилиће?” „После ћу, дођи, одмори мало.” Звонио му је телефон док је са Софијом хранио пилиће. Марта је желела да се исповеди. Опет. „Зашто опет облачиш мантију, сад си је скинуо?”, питала је Ана. „Брзо ћу. Јуродива Марта.” „Ти си луђи од ње. Нека нађе неког мужа да се њему јада!” „Да, као ти.” „Не вуци ме за језик и немој дуго, печем палачинке.” наставак приче прочитајте на овом линку Извор: Блог Марка Радаковића
  2. Кад је отворио капију на адреси Светосавска 83, отац Ненад се затекао у густом мраку. Није било светла у дворишту, ни у отвореном ходнику, само је кроз један прозор допирала слаба светлост сијалице. Унутра је лежала бака Милица у својим осамдесетим, мршава и оболела, али се искрено насмеши кад је у њен дом ушао млади свештеник и поздравио је с „Помаже Бог“. За столом је седела бакина неговатељица, госпођа Вера, која ни сама није била млада, ни најбољег здравља. Водила је рачуна о пет старица у селу. Свештеник је пришао баки Милици, која полако испружи руку. Мислио је како она жели да се рукује, али осети да му слабашно привлачи руку уснама и на крају је пољуби. „Ја вам, попе, немам времена, морам да обиђем још две баке. Овде вам је све.“, наложи Вера пећ до врха, поздрави и оде носећи неко посуђе. Засмрде дим. На столу је стајала погача из пекаре, раније упаљена свећа, шерпица са кољивом и вино. На испуцалим зидовима висиле су урамљене старе фотографије, покварени стари сат, избледела икона Светог Алимпија и старо кандило. „А Ви, бако? Ви сами на слави?“, свештеник седе. „Долазиле су сестричине док је сестра била жива...“, рече старица. Иако јој је лице било пуно дубоких бразда, а суве руке пуне старачких пега, очи су јој биле необично ведре и мудре. Разум је надјачао болест. Имала је благ босански нагласак. „Али доћи ће сутра, вјерујем. Посјете ме с времена на време.“ „Да се ми прво помолимо Богу, па ћемо се испричати.“ „Ето. Beра кандило не упали.“, рече бака и поче дланом да намешта косу, да делује уредније. „Ма ништа, ја ћу.“ Он извади стару, умашћену чашу кандила, те доби инструкције где су фитиљи и уље. Напуни чашу до врха, упали и пође да је врати у обешено кандило. „Имате овде неку... шта је ово, восак? Испод чаше у кандилу је била ова гранчица у воску, да бацим?“ „Не. Немојте још. То ми значи.“ Ненад послуша, постави кандило које се сад благо њихало и одмах упита: „Можете ли ми рећи шта Вам једна гранчица може значити?“ А старица се благо насмеши и уздахну. „Сједите, оче. Сједите. Ви знате да сам ја избјегла из Вишеграда јако давно. Тамо сам била верена. Мислили смо да се узмемо кад рат заврши. Били смо из сусједних села. Кад смо се једном видјели, ја мом Јовану дам јабуку, најруменију коју сам нашла, да поједе. Каже, појешће на путу до куће. И пође. Морали смо ускоро сви бјежати. На путу кроз шуме видимо на тлу гомилицу неких капута, многи од њих крвави. И препознам Јованов капут. У џепу – јабука. Узмем јабуку, да му сачувам док се опет не видимо.“ Бака спусти поглед и протрља око. „То је било четрдесет пете. Чувала сам јабуку, али се почела кварити. Рат се завршио а јабука је сасвим угњила. Од мог Јована ни трага, ни гласа. И ја ту петељку ставим у восак, да бар нешто од јабуке остане. Јер дешавало се да се људи сретну и неколико година касније. Преживе логоре, разна зла и дођу својима. И ту је, ето, стајала петељка, под кандилом. Сјећала сам се Јована сваки пут кад бих кандило палила и сваки пут кад бих се Богу молила. И сијао је с кандилом његов помен и пред Богом и пред Алимпијем.“, ту се Милица прекрсти. „Нисам се удавала, нисам имала дјеце. Не зато што сам имала дужност према Јовану, него... него некако...“ И ту бака не нађе праву реч. Или остаде без речи. А ни отац Ненад није знао шта да каже. Чула се ватра како пуцкета из старе пећи. „Питале ме сестричине да ли да ме сахране са том петељком...“, погледа га бака топло. „А ја им кажем: па што ће ми онда? Ваљда ћу тад најзад срести мог Јована? Шта кажете, оче? Ја ако будем добра, пустиће ме да га видим тамо. То цијели живот говорим себи.“ Међу сликама на зиду, највише је избледео, скоро нестао, лик момчића у грубом оделу који гледа некуд лево, где бака Милица проводи своје последње дане. (Марко Радаковић. Прича је надахнута стварним догађајем. Захвалан оцу Богдану Томићу што је поделио са мном.)
  3. ГЛАВА ДРУГА МОТИВАЦИОНИ ГОВОРНИК 1 Кад су тек дошли, двориште је било запуштено. Није било покошено, ружила га је давно срушена шупица и нечије старе тракторске гуме прислоњене на комшијски зид... Киша је обилно падала, па није било прилике да се тај неред боље осмотри. Из олука поред амфор улаза вода је сипила по дворишту и стварала огромну локву. Ана је ћутала је и стискала децу уз себе, као да их штити од нереда, не склањајући ни кишобран. „Не треба ти кишобран. Мислим да те он неће заштити ако се кров сруши.” Зажалио је чим је то изговорио. Да се погледом убијало, био би разнет у парчиће. „Теби је то смешно, Ненаде? Теби је то...” „Мислио сам да се нашалим мало, ниј...” „Деца ће нам овде живети, 'оћеш да их убије ова кућа? Прљавштина и...” Тад је угледала распаднуте остатке угинулог голуба које је киша избацила из олука. Кад су ушли у кућу, у улазу су видели стари линолеум који је прекривао под, столић и прљаву шкрињу која је служила да се у њу ставља огрев. Ненад отвори следећа врата и упали светло. Дневни боравак је нејако осветљавала само једна сијалица од мало вати са старинског лустера. Просторија је имала необично висок плафон са флекама влаге и буђи у ћошку. Стари регал је заузимао целу једну страну просторије, а на средини је стајала једна столица. У углу солидно очувана каљева пећ. „Паркет је добар... Недавно мењан, рекао бих.”, рече Ненад и лупну неколико пута ногом о патос. Ана је изгледала уплашено, као да гледа хорор филм. Кухиња је била пуна флека од уља и хране по зиду. Прота им је оставио све кухињске елементе али Ненаду је било јасно као дан да они морају да се замене. Можда оставе сто и четири столице. И шпорет. Шпорет би био велики трошак. Спаваће собе су биле у незнатно бољем стању. Али једна је имала бродски под. Док би ходали, по звуку се чинило да је испод дасака празнина. Свуда их је пратила влага у ваздуху и мемљив мирис устајале куће. Свака просторија је имала велике, двокрилне прозоре који нису савршено дихтовали. Остављене су и све завесе, неке су и пожутеле од старине. „Имаш ли кључ од ове просторије? Закључано је.”, упита Ана. „Прота је замолио да сачекамо док не преузме и те ствари.”, рече Ненад. „И ми не можемо у ту собу? Заиста? Па шта је унутра?” Ненад је ћутао. „Чак ни не знаш шта је унутра?” „Неке ствари, шта може да буде?” „Извор заразе, ето шта може да буде, Ненаде, слојеви прљавштине, накот пацова, породица пасâ луталица!” „Сигурно су неке књиге.” „Где је наш камион?” „Сад ће доћи.” „Немамо скоро ништа ствари овде, рекао си да су ти људи поуздани!” „Да, то су добри људи, и јефтини, нис...” „Мене не занима да ли су добри, занима ме да ли ће ми доставити ствари.” „Нисам хтео да те оптерећујем, јавили су да имају малих потешкоћа у путу.” „Камион је цркао, зар не?” „Хоћеш ли престати да будеш тако негативна?”, Ненад се наљутио. „Само сам реална, познајем те, нашао си неке добре људе, неке модерне Пају и Јарета да им помогнеш, и њима је цркао камион!” „Не, само су... залутали.” Ана је дубоко уздахнула. „Ненаде, ја сам...”, процеди кроз зубе, а затим се продера: „Дејане, не!! Остави ту четку за ципеле! Не дирај сестру са тим!”, и потрча ка деци. „Чешља ми косу...”, бранила га је Софија. 2 Како се Литургија на Благовести завршила, тако је и сунце грануло. Док је Софија халапљиво јела нафору, отац јој је показивао дугу у даљини, али она је није видела. Показао је и Ани, али ни она је није видела. На крају је и сâм посумњао да ли је то уопште била дуга. Породица Јокић се још није сасвим ни распаковала и сместила, а у селу је само једна кафана повремено спремала храну, чини се, сумњивог квалитета, те је млади парох предложио намеснику и старом проти да их одведе на ручак у оближњи град. „Биће приликâ, мали, биће приликâ, журим.”, говорио је намесник док је седао у ауто. „Ето, ако прота жели.” Прота је промумљао неки неупечатљив изговор, сео у свог форда и отишао. Ненаду је било нејасно и тужно сазнање да је тек тако отишао, после пет година службовања у селу. У храму се званично поздравио са оних неколико парохијана. Поздравио се, као са неким колегама, а не својим пријатељима, својом црквом. Отишао, тек тако, као да не завршава тридесет пет година службовања. „Добро је да нису хтели на ручак.”, причала је попадија док је прала прозор. „Ко зна колико ће нам пара требати да ово доведемо у ред. И ко зна колико ћеш ти овде моћи зарадити новца. То ни анђели на небу не знају, зна само Отац Небески.” „По твојој реакцији, чини ми се да и ти знаш.” „Не морам бити пророк Илија, па да видим да овде 'леба нема.”, рече Ана и поче жустрије да пере прозор. Ненад је цупкао сина на коленима док је он занимао зубе јабуком. „Остави то, недеља је.”, рече жени. „Дејан је јуче мрљао по овом прозору и руке су му постале жуте. Не знам од чега, не знам ни зашто. Ако ме Бог убије јер не желим да ми се дете разболи, онда...”, она баци крпу у лавор пун пенушаве воде. „А неће ни тебе убити ако најзад распакујеш оне своје књижурине, немам куда да прођем.” Ненад одгризе мало јабуке и врати је сину у руке. „Немој да жениш девојку која има босанске крви...”, рече му тихо. Дечак се радовао оцу. 2 „Да знате, попе, како се само брзо пренела вест о томе како је село добило новог проту.”, прича Раша, нови комшија. „Чисто живнуло село, сви радознали да виде или шта сазнају о попу.” „Баш лепо. A ето нико од њих није дошао у цркву, па бар због чаршијских прича.”, вели отац Ненад. „А ето. Чудо!”, слеже Раша раменима. „Велико чудо. Могао бих Синод зовнути да размотри. Сипај, Рашо, ракије, немој да те нудим.” „Сад ово већ личи на нешто, зар не?”, упита Раша домаћицу која је између циглица у горњем дворишту шпаклом вадила траву. Лепи, сунчани дани су се смењивали од Благовести. Ана се захвали на помоћи, обриса ознојено чело и настави да чепрка. Раскрчивали су запуштено двориште парохијског дома. Прота Милан је био удовац, живео је сâм. У доњем дворишту је држао кокошке и ништа га више није занимало. Требало је сасећи самоникло грмље, ишчупати два трула стабла крушке. Требало је решити се срушене шупице: из брдашцета земљане грађе, черпића, растао је коров и дивља трава. Мала тракторска приколица је до мрака други пут била напуњена. Раша је хтео да узме новац само за потрошено гориво, али домаћин је инсистирао да мимо тога узме бар још једну црвену новчаницу. Његова помоћ и добродушност му је у тако тешкој ситуацији веома добро дошла. Раша је добар човек, закључио је Ненад, али и поуздан, ето, пошаље Бог некога у невољи. 3 „Шта радиш, зашто не спаваш?”, Ана се усправила у кревету. Назирала је мрачну силуету свог мужа како седи на столици и гледа кроз прозор. „Колико сати има?”, шаптала је. „Не знам. Два, три.”, у рукама му је била бројаница. Нервозно је превртао по чворићима. „Дођи, лези.” Он седе на ивицу кревета и упита кроз уздах: „Да ли је ово све грешка?” „Овде смо тек пет дана, о чему ти причаш? Видећемо све...” „Да, али шта ако сам погрешио? Ако не успем... Морам да се постарам за вас троје.” „Ти си блесав, драги мој мужу.”, рече она благо. „Убедио си себе да ћеш горе да помераш својом вером, а онда видиш да је тешко и срушену шупу померити.” Ненад се насмеши, а Ана рашири руке и позва га у загрљај. „Бринем и ја.”, шапутала је док су лежали. „Нормално је да бринеш, немој само да се паралишеш. Ти си ми рекао да Бог помаже борцима. Борићемо се. Па ће бити све у реду, овако или онако. Само немој толико да кукаш.” „Ја кукам? Ти не престајеш од кад смо стигли!” „Не кукам, само мотивишем. Да ти није мене, све ово би прихватио као неки крст и можда чак био и задовољан.” Ненад се збунио. „То је лоше?”, упита. „ Да, јесте, јер можеш пуно више и боље. Ми можемо више и боље. Скромност је лоша ствар кад води у... знаш. Како се зове кад не радиш ништа?” „То у овој породици не постоји, не постоји реч за то.”, рече Ненад. „Тако да ја не кукам, ја те мотивишем. Ја сам твој гласић који ти говори да учиниш нешто...” Он хтеде рећи да је она све, само не гласић¸али прећута. „Да ти није мене, још би књиге стајале у кутијама, земљурина у дворишту, а ти би се само играо са сином или тражио дуге по небу.”, рече Ана. „Баш ти хвала, сад се боље осећам.” Ана се насмеја и пољуби га у образ. „Де, де. Знамо обоје да би тако некако било. И мислим да знаш какав је мој савет на твоју бригу.” „Да урадим нешто?” „Тако је. Уради нешто. Увек је боље радити нешто, него ломити главу бригама.” „У праву си... Ти би била добар свештеник.” „Мислиш?” „Забога, не.” Прво поглавље романа прочитајте овде. Аутора пратите овде. Већ сам напоменуо да жељно ишчекујем да прочитам или чујем ваше занимљиве анегдоте о свештеницима или које су доживели свештеници. Сматрам да би то била занимљива збирка (јасно је да треба да избегавамо приче које нису за јавност, свакако). Неки од вас су ми већ помогли, остали нека одвоје времена да испричају своју причу, а ја ћу је већ накалупити на ово дело. Имајте на уму да ово није неко капитално дело, већ занимљив запис о фиктивном (или стварном?) оцу Ненаду. Поучна разонода. Надам се да ћете уживати и слободно саветовати и критиковати
×
×
  • Креирај ново...