Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(разговор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Радован Биговић (1956–2012) Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу. Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју. Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић. Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске? Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним. Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука. Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса? Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро. Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања? Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно. Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу? Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас. Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама. http://teologija.net/perspektive-crkvenog-obrazovanja/?fbclid=IwAR1gIIl0jPaPIEZ34re4BWtTo7MFRIqsDwdGfZykFRnXayRnvFuWT4nR7Dc
  2. Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас. Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам? Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма. У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам? Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?! Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“. Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено? Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог. О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације. Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету? Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати. Извор: Теологија.нет
  3. Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana. И овом приликом им се најтоплије захваљујемо на љубазној понуди да ми премијерно објавимо интервју. У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја: запљускују нас светлеће рекламе, осветљени излози и тргови, ту су разни украси, слаткиши и фигурице које се свиђају деци, купују се обавезни поклони, ресторани су пуни лепих, дотераних људи, новогодишњи симболи ирваса, саоница, деда Мраза су доминанти. Међу њима, међитим, нема једне Богомајке ни једног Христа који се родио скромно, а величанствено у јаслама. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику од којег почиње суштинска могућност нашег преображаја и спасења? Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из 7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио телоу оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света. Наш угледни социолог Ђуро Шушњић је писао о манипулацији идејама истакавши да постоје пет кључних области где се истина о човеку и животу окрећу против човека (економија, политика, васпитање, слободно време и религијски живот). Тако смо дошли до манипулације истином због различитих интереса. Да ли је могуће човеку избећи ове многобројне маnипулације и открити тајну, смисао и лепоту човека и постојања? Почео бих позитивним ставом да свако од нас има неко унутрашње искуство љубави Божије. Бог у сваком тренутку, па и онда када смо нашли привремени спокој, позива у ризичну авантуру слободе, да бисмо истинско своје биће пронашли кроз самоодрицање. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Лк 9, 23). То је највећа пустоловина у знаку благодати и истине. Ипак, не треба сметнути с ума да, историјски, напоредо са истином корачају прелест, фалсификат или зло. Они, додуше, немају суштину, но то демонско у животу настоји да кривотвори богодану стварност. Како каже један Светогорац, лаж има своју „теологију“, која предлаже првоствореним људима да постану богови слушајући ђавола. На том примеру се види како један теолошки фалсификат доводи до духовне неуравнотежености а потом и до убиствене болести унутрашњег немира. Пет области склоних манипулацији нису новитет нашег времена: одувек је мрачна страна човека желела да „профитира“ или „паразитира“ унутар политике, економије, религије, образовања итд. Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време? Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. Ми знамо да ће до Судњег дана пшеница и кукољ да расту једно крај другог и само ће Господар жетве знати да их раздвоји. За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање. Доста путујете и сусрећете различите људе који носе различито порекло, културни, национални, идеолошки код времена. Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су одлике нашег времена? Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму. Поједини наши теолози, као и неки јерарси, гаје нескривени анимозитет према Западу, али и те како уживају у благодетима западне цивилизације: аутомобили, телефони, сатови, бела техника – списак тих „уступака“ Западу уопште није кратак. Није ми јасна за врста духовне хипокризије. По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Политичка врења у Америци, идеолошка мњења у Русији, утврђивање пазара између велесила, међународна политика на глобалном плану и сл., све то чини нашу свакодневну реалност. То је одвајкада била судба нашег простора и можда ће та неизвесност заувек пратити Балкан, као његов модус егзистенди. Ако је друга половина XX века у бившој Југославији била у знаку болести, онда треба сачекати да болест да заврши свој круг како би напустила болесника. Ако су се створили предуслови за нову и бољу стварност, тада „плод треба да заокружи своју путању у одговарајућој клими, да би достигао до зрелости“, као би рекли сиријски аскетски оци. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава. Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином… Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Приметио сам такву горду самоувереност код многих уредника и чланова „духовних“ интернет портала. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“, тако истинито а потресно каже певач Бајага у песми „Ако треба да је крај“. Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски у овим речима: „Истинско налажење Бога је у трајном трагању за Њим, никадa не заситивши жудњу“ (Григорије Ниски, О животу Мојсијевом). Данас нам звучи скоро невероватно да неко живи тако да себе и читав свој живот повери и препусти сили и благодати Божијој. Наш рационални ум нам говори да ствари можемо да држимо под контролом, уверени смо да све зависи од нас; тешко нам је да породимо знање које би нас смиривало, а то је својеврсна замка у којој се гуши благодат. Зашто је то тако? У вашем питању је истовремено на лаконски начин сажето дат и одговор. На то бих додао да искрено верујем да међу савременим људима постоје они непознати и невидљиви који се препуштају вољи Божијој, остајући сакривени од наших очију. Да се разумемо, сувише рационални ум претендује да „обухвата“ и, како рекосте, „контролише“ свој живот… Пад првог човека се управо у томе састојао: када му је Бог понудио да живи на начин који превазилази „контролисани“ живот, живот слободе, Адам се ипак определио за „сигурност природе“ (земља, Ева, биолошки ритам, итд). Да се разумемо, на исти начин је поступила и Ева. Тај њихов одговор понављамо и ми. Мислим да је, на ширем плану, света Евхаристија (молитвени простор цркве) једини простор у коме негирамо своју контролу и припуштамо да нас неко други води држећи дизгине нашег корачања кроз историју ка будућем Царству. Што се више препустимо том простору, то ћемо ближе бити Благодати. Зато на Литургију треба ићи не тражећи ништа и бивајући срећан што си се тамо нашао. Светитељи су људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе која се манифестује као произвољност. Слободни и самовласни су синови и кћери Божије када у датој слободи пребивају волећи друге. Свако време има своје стваралачке личности које остављају печат у времену, подстичу и буде младе на критичко размишљање и промишљање о тајни постојања, позивају на лично преиспитивање и премеравање постављених вредности, отварају људску мисао и душу за тајну Бога и обожења. Узмимо на пример Достојевског. Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности? Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Као изузетак и пример позитивног настојања истакао бих интернет магазин „Теологија.нет“. Ради се о групи младих теолога који, не скривајући верност Цркви и предању, на стваралачки и оригиналан начин коментаришу стварност коју живе. Види се да их она животно занима и да често осећају „жаоке“ са места одакле би требало да их сачека благослов. Подсећају ме на јеромонаха Јустина Поповића који је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Треба погледати његове уводне речи у листовима попут „Хришћанске мисли“, у којима је и највишу јерархију критиковао са љубављу и слободом, без бојазни да ће због изнетог става бити скрајнут са парохије или из манастира. Када је 1928. године од, рекао бих осионих, чланова тадашњег Синода ипак био послат у Призренску богословију, повиновао се томе али није пропустио да каже да је то зато што су „неке митроносне главе пожелеле да ме ућуткају“… Ипак, после годину дана је враћен (обратите пажњу: ипак је „помилован“) и наставио своју борбу разобличавања лицемерја црквених великодостојника. Мислим да би Јустин и данас имао шта да приговори црквеном вођству. Свака ауторитарна власт се боји критичког става и новог израза. За такве, било да живе у 21. или у 6. веку, Ареопагитски списи (VI век) би представљали ”опасно новачење” или „увођење философије у теологију“, један Симеон Нови Богослов (X век) би био одбачен (додуше, као и у своје време) због смелог критиковања „јерархије“, а Василије Велики због комбиновања (тадашње) научне слике света са теологијом, итд. итд. С друге стране, и светитељима треба „мера“, (или „претња“, како каже једна грчка народна пословица), просто зато да бисмо сви схватили да се критеријум не налази у нама него изван нас – у Богу. Селективност код неких наших црквених великодостојника превазилази меру укуса: Митрополит Калистос Вер им је добар (идеалан) када критикује Критски сабор, али када сасвим афирмативно говори о теорији еволуције – тада га заобилазе у широком луку. Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством. Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Ко данас утиче и креира водећи богословски образац, теме и начин размишљања? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи? Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена. Битно је разумети да нас теологији учи сами Логос. Митрополит Јован Зизјулас је формулисао важно питање, које истовремено изражава на најбољи начин његову теолошку перспективу и критеријуме на основу којих се схвата Црква. „Када се Црква моли Богу, ко се моли?“ Овај проблем се тиче врсте односа Исуса Христа и Цркве, врсте хришћанског виђења плана божанске Икономије. Одговор који Зизјулас даје за многе је изненађујући: „Када се Црква моли Богу Оцу, Христос је тај који му се моли за нас и са нама“. То је посебно очевидно у евхаристијским молитвама. Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“. Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“. Које су личности пресудно утицали на Вас и Вашу мисао? Моји јунаци су они који су прошли кроз велике животне урвине. Наравно, нисам несвестан њихових слабости и могућности да греше у проценама и судовима. Стога овде не бих наводио њихова имена како не би испало да „рекламирам“ врлине тих личности и онда себе саморекламирам као ученик изузетних учитеља. Један грчки теолог лаик ми је увек био подстицајан због смелог теолошког језика који и данас делује као свежина богословског пролећа. Један српски владика ме је фасцинирао неустрашивим сведочењем пред световним и црквеним властима. Неки београдски прота-професор факултета због свог преданог парохијског рада у велеграду какав је Београд. Код једне српске списатељице ме је пленила осетљивост, поштење и одговорност у писању. Други један епископ са средине прошлог века ми је открио осећај за „друго“ и „другачије“, када је 1946. године у Њујорку говорио протестантском свету: „Погледајте на нашег Господа и Спаситеља. Исток и Запад су се срели у Њему изванредно. Он је био савршени Источњак, али у исто време савршен Западњак. Он је био савршен Азијат и савршен Американац у исто време“. Искрен да будем, један од мојих „духовних“ јунака је и један бразилски фудбалер са којим делим искрени осмех чак и када ситуација налаже тмурно расположење. Сви они су ми, свако на свој начин, показали да привремени неуспех може да буде почетак преумљења, повод за наду и могућност за живот. Сећам се и Унамуна који је служио као ректор Универзизета у Сламанци у два периода, и то у време великих друштвених и политичких преврата. Године 1924. га је „смакнуо“ тадашњи режим и послао у егзил. Остао је у егзилу до 1930. да би онда отишао у Француску. Вратио се после пада диктатуре генерала де Ривере и поново прихватио службу декана. Када се, рехабилитован, вратио у Саламанку на универзитет, своје предавање студентима Унамуно је за почео речима: „И, као што јуче рекох…“, као да није уопште био толико година одсутан. Каква величина духа! Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа? Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету. Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију. Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу. Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао га „правим Божјим човеком“). Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва. Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић. Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу… Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина. Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву. http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/?fbclid=IwAR08E3KcDGoLkb82Q_lvV52B8vL7qUQviS1zNNdjYm-X6MKas2zK9Mnxenw
  4. У оквиру Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду покренут је пројекат превођења Септуагинте, односно превођења хришћанског Старог Завета са старогрчког на српски језик. Пројектом „Септуагинта на српском“ руководи проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Катедри за Стари Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, чије је тренутно поље научних интересовања управо Септуагинта. Преводилачки тим је започео са радом половином октобра 2018.[1] За сам почетак замолили бисмо вас да појасните недоумицу која се често јавља у широј јавности по питању тога да ли хришћани и Јевреји у својим традицијама праве разлику у поимању Старог Завета, односно Јеврејске библије? Да, постоји разлика између хришћанског Старог Завета и Јеврејске библије. Битно је нагласити да се под хришћанским Старим Заветом искључиво подразумевају текстуалне варијанте и канонска структура књига присутних у Септуагинти. Историјски и богословски гледано, Стари Завет се уобличио у окриљу ране Цркве у септуагинтиној текстуалној традицији. Стога је нужно правити разлику између хришћанског Старог Завета и Јеврејске Библије, познатије под називом Танах која се текстуално заснива на масоретској традицији. Наравно, овом констатацијом се ни у ком случају не дискредитује јеврејска теолошка и текстуална традиција. Напротив, она се сматра једним од легитимних наследника староизраилског религијског и литерарног предања. Овом констатацијом се само увиђа и акцентује разлика која постоји између Старог Завета и Танаха, то јест између хришћанског и јудејског разумевања Светог Писма. Септуагинта је посебно важна за источноправославну Цркву, како грчку, тако и остале. То важи и за нас, јер су наши стари преводи (старословенски, српскословенски) били засновани на Септуагинти. Самим тим наша целокупна богослужбена, канонска и иконографска пракса, као и средњовековно књижевно и црквено стваралаштво, засновано је на тој писаној традицији. Библијски институт на Православном богословском факултету покренуо је пројекат превођења Септуагинте. У чему се пре свега огледа допринос овог подухвата? Покретањем пројекта „Септуагинта на српском“ отвара се могућност да се први пут у нашој историји (ма колико чудно звучало) појави интегралан превод Старог Завета на српском језику Досадашњи интегрални преводи Старог Завета, сем девтероканонских књига, на савремени српски књижевни језик било да је у питању превод Ђ. Даничића или Л. Бакотића, настали су највећим делом са латинског, при чему су преводиоци консултовали још неке преводе. У оба превода распоред грађе, садржина књига и нумерација стихова урађени су према масоретској и латинској традицији. У наведеним преводима појављују се текстуалне верзије књига на основу масоретског текста. Тако верзије књига, као што су: Књига пророка Јеремије, Књига о Јову, Књига Исуса Навина, Књига о Јестири, Књига пророка Данила итд, прате масоретску текстуалну традицију. Самим тиме не садрже изворни потенцијал и потребну корелацију са новозаветним књигама. Књиге се и именују према масоретској традицији, тако нпр. уместо назива Прва или Друга књига царства, који се налазе у Септуагинти, у овим преводима се именују као Прва или Друга књига Самуилова. Посебно су проблематична и осетљива месијанска места, где постоје значајне разлике између Септуагинте и масоретског текста (нпр. Пост 3, 15; Ис 9, 5; Дан 7, 14 итд). Уз то, оба наведена превода су са језичке стране делом не разумљива тако да приликом читања појављује проблем исправног разумевања појединих речи, тачније препознавања смисла текста. Како би требало разумети то да Септуагинта до сада није преведена на српски језик? Одсуство Септуагинте у нашим новим преводима, делом је изазвано њеним општим статусом у донедавним библијским студијама на Западу. Западноевропска библијска традиција има мало непосредних веза са Септуагинтом. Западни хришћани су се држали Вулгате, превода Светог Писма на латински језик из 4. века. Протестанти су се из идејних разлога већ у раним фазама определили за масоретску текстуалну традицију. Услед убрзаног развоја библистике код протестаната, временом је дошло до велике фаворизације масоретског текста. Променио се однос и према „латинској Библији“, чак и код римокатолика. Новији преводи Библије углавном су рађени са масоретског текста. Задуго је у научним круговима Септуагинта углавном доживљавана као најстарији превод, који је имао извесну тежину у текстолошким истраживањима. Међутим, након откривања Кумранских рукописа (половином 20. века) научници су дошли до неких важних увида, који су бацили сасвим ново светло на Септуагинту. Између осталог установљено је да Септуагинта представља и посебну рукописну традицију, која се делом разликује од масоретске. Ревидирани су ранији ставови и јасно констатовано да су рукописи Септуагинте старији преко пет стотина година од масоретских рукописа. Убрзо после тих сазнања кренуле су озбиљније студије на тему Септуагинте. То је резултовало чињеницом да су основани институти и започети радови на преводу Септуагинте. До сада су се појавили интегрални преводи на енглеском (2007), немачком (2009), румунском (2011) и шпанском (2015), већим делом на француском (1984сс) и Петокњижје на италијанском (1999). Незванично се говори да ће такав пројекат бити покренут у Русији и Мађарској. Иначе, изучавање Септуагинте је једна од тренутно најдинамичнијих област у оквиру библијских студија на светском нивоу. На православном Истоку, који је непосредно ослоњен на Септуагинту, из већ познатих разлога, у новије доба (XVIII–XX век) није било озбиљнијих радова на том пољу. Томе је свакако доприносила и базично мала писменост, а тиме и слаба општа заинтересованост за Свето Писмо. С друге стране, богослужбени језик је у многим словенским Црквама углавном црквенословенски, што се негативно одражавало на потребу за преводом на савремени језик конкретне православне заједнице. Све је то условило да су православни народи готово по инерцији почели да праве савремене преводе на основу западних издања. Библијске студије код православних донедавно нису биле довољно развијене да би се ушло у такав подухват. То је основни разлози због којих се у новијој историји већине помесних православних Црква, сем код Румуна, није појављивала организована иницијатива да се Стари Завет (Септуагинта) преведе на неки од савремених језика. Иако до сада није постојао плански организован пројекат превођења Септуагинте на православном Истоку, да ли су забележени барем појединачни преводи? Било је неких појединачних покушаја у Русији крајем XIX и почетком XX века. Професор Казанске духовне академије, П. А. Јунгеров превео је један број старозаветних књига на руски (Пост, Јов, Псалми, Пр, Проп, Пнп и пророке). Код нас су у новијој историји митрополит Амфилохије Радовић и епископ Атанасије Јевтић, такође, појединачно превели један број девтероканонских књига, као и Књигу постања (А. Јевтић). Њихов рад представља добру основу за даљи превод целокупне Септуагинте. Преводи митр. Амфилохија и еп. Атанасија су много допринели на буђењу свести о значају таквог подухвата и његовом резултату. Међутим, целокупан превод Септуагинте, који подразумева текстолошка сравњивања рукописа, додатна стручна појашњења, дефинисања јединственог вокабулара итд. подразумева заједнички рад већег броја стручњака из различитих научних области. Како би се овако захтеван подухват спровео до самог краја, претпостављамо да је потребан велики број стручњака и мултидисциплинарни приступ самој тематици. Да ли српска академска сцена поседује довољан број стручњака за наведени пројекат? Ми се на Библијском институту већ годинама прпремамо за такав подухват. Један број наших докторанада за предмет својих дисертација имају теме из домена студија Септуагинте. Припремљена је и остала логистика у смислу стручне литературе и других техничких помагала. С друге стране, савремена српска академска заједница располаже пуним капацитетом за један овакав пројекат. На овом пројекту учествује петнаестак стучњака из области класичних наука. Ту су и теолози, старослависти, србисти, хеленисти, текстолози, палеографи итд. У овом тренутку на пројекту је укључено преко тридесет пет сарадника. Радна концепција је таква да су направљена четири преводилачка тима који преводе поједине књиге. Групе су оформљене тако да у њима буду заступљене све битне научне области (класични филолози, теолози, слависти и србисти), с тим што срж преводилачких група чине класични филолози, који су и најбројнији. Будући да су истраживања и преводи Септуагинте актуелни, да ли сте у контакту са колегама из иностранства? Свакако. Успостављен је контакт и начињени први кораци у сарадњи са значајним светским центрима који се баве Септуагинтом (нпр. United Bible Societies, The International Organization for Septuagint and Cognate Studies). Један од приређивача немачке Септуагинте (Septuaginta-Deutsch), проф. др Мартин Мајзер, био је гост нашег Института. У оквиру посете, одржао је два јавна предавања из домена студија Септуагинте, као и већи број консултација са колегама на пројекту. Уговорена је и посета професора емеритуса Емануила Това, са Јеврејског универзитета у Јерусалиму, иначе, водећег стручњака из ове области. Ступили смо у контакт и са другим колегама, и сви су они спремни на сарадњу. Планирамо да у предстојећем периоду сазовемо међународну научну конференцију на тему Септуагинта у словенској традицији. Будући да је реч о дугорочном пројекту, колико фаза има и у којој се фази тренутно налази? У првој фази, из више разлога, кренуло се са превођењем Петокњижја и Псалама. Петокњижје је у процесу настанка Септуагинте прво и преведено на грчки, а његов превод је био узор и за касније преводице. Значај Петокњижја и његова канонска позиција у Старом Завету дају му неупитну предност. Псалми, као поетски текст и богослужбено важна књига, такође ће бити превођени од самог почетка. У следећој етапи би се преводиле историјске књиге, затим поетско-мудросне и пророчке Такође би за студијско издање били преведени апокрифни текстови, који су присутни у старим кодексима Септуагинте. Конципирање мултидисциплинарног пројекта у хуманистичким наукама представља знатан изазов, посебно када је реч о преводу теолошки традираног текста. Како је замишљена структура овог превода? Приликом превођења посебну улогу имаће наша досадашња преводилачка и рукописна традиција. Планирани превод биће заснован на основним преводилачким матрицама које се већ појављују у старим преводима, чиме ће се очувати континуитет са ранијом традицијом. На тај начин био би очуван „теолошко-језички код“ који је уткан у нашу богослужбену, химнографску, канонско-правну, хагиографску и општу културну баштину. Слично ће бити узети у обзир и новији српски преводи (Даничић, Вук Караџић), који су код нас нашироко прихваћени. Нарочито ће се уважити њихов језички израз и стил. Треба имати на уму да су та два превода, преводилачка ремек дела у којима је народни језик дошао до пуног израза. С друге стране, превод ће бити у духу савременог српског језика. Стога ће на пројекту бити ангажован један број лингвиста и познавалаца наше језичке културе, с циљем да превод испуни највише језичке стандарде. Колико је важно успоставити такав однос са нашом традицијом? Ослањањем на постојећу традицију, освешћује се сопствена културна баштина, која до сада није истраживана из ове перспективе. У теолошком и уопште културолошком смислу они представљају важну спону, која ојачава наш духовни и културни идентитет. Стари словенски рукописи, поред тога, имаће још једну улогу. Наиме, планирано је да се истраживања усмере у правцу поређења старословенских и српскословенских превода, с једне, и грчког текста, с друге стране. Та област је, иначе, у савременој науци неистражена, тако да се тиме отвара простор нашим стручњацима (поготово младим теолозима, класичним филолозима и славистима) да дају свој допринос на општем пољу истраживања Септуагинте. Још битније је то што се таквом концепцијом отварају нове могућности за текстолошка истраживања Септуагинте. Научна парадигма, на основу које се тражи изворни текст, биће узета у обзир. На овом пројекту циљ неће бити искључиво да се реконструише хипотетички изворни текст. Овим подухватом се покушава афирмисати и теолошко-текстолошки утврдити развој текста са фокусом на рецепцију. Циљ је да се утврди и стандардизује Септуагинтин рукописни ток својствен византијској, односно нашој црквеној традицији. Из тог рукописног тока настали су словенски преводи, који у овом случају треба да помогну да се, у мери у којој је то могуће, реконструише и стандардизује византијско-словенски текст. Такав текст би могао послужити као основни текст за ново критичко издање Септуагинте. Да ли би то значило да би резултати овог пројекта поред националног доприноса могли имати и међународни значај? Оваквим поступком у знатно већој мери постајемо занимљиви широј, међународној научној заједници. То у стратешком смислу значи да се овим пројектом код нас дефакто оснива истраживачки центар, који се бави старословенском и српскословенском библијском текстуалном традицијом. С обзиром на то, планирано је да се постојећи старословенски и рукописи и касније српске редакције тих рукописа каталогизују, дигитализују и транскрибују у електронски формат, како би се створиле основе за даља истраживања. Рад на старословенским и редакцијским рукописима, који подразумева њихово међусобно поређење, затим сравњивање са грчким текстом и даља стручна истраживања, предвиђен је да буде предмет већег броја докторских дисертација, како библиста, тако и класичних филолога и слависта. Млади истраживачи би тако били у прилици да расветљавају Септуагинтину рукописну традицију, њен историјски развој и однос према најстаријим сачуваним рукописима. Већ постоји један број започетих дисертација, чији је предмет истраживања из ове области. У оквиру пројеката управо се омогућава стицање потребних знања, вештина и компетенција за израду таквих дисертација или мастер и других стручних радова. Будући да је сам пројекат изузетно сложен и да ће се обрађивати различити аспекти класичних наука, славистике и теологије, да ли су у плану и нека стручна издања која би пратила сам превод текста Септуагинте? Поред студијског издање, које би подразумевало критичке напомене и појашњења важна за овакав превод, биће приређено и популарно (црквено) издање (укључујући и Паримејник), које би се користило у свакодневној, црквеној и приватној употреби. У основи то би био један превод, с тим што би студијско издање, поред ширих преводилачких појашњења, садржавало и извесне текстуалне варијације и додатне стручне коментаре. Такође, студијско издање ће садржати и књиге које не улазе у категорију канонских или девтероканонских књига, а налазе се у најранијим септуагинтиним рукописима. Друга могућност је да у једном тому буде само превод, док би други садржавао апокрифне списе, додатна појашњења и коментаре. Међутим, пре самог штампања превод ће бити приређен у електронском формату, са могућношћу коначне одлуке у вези са материјалом који ће бити одштампан у зависности од непосредних захтева и предлога будућих корисника. Паралелно са процесом превођења радиће се: Речник библијско-грчког језика, који би требало да буде важно и поуздано помагало за даља изучавања светописамског текста; Граматика библијско-грчког језика, коју ће приредити колеге са класичних наука; Граматика старојеврејског језика, чији аутори ће бити теолози и класични филолози; Увод у Септуагинту, који ће садржавати општа питања која се тичу Септуагинте. Добар део тога Увода сам већ написао. Такође ће се радити Увод у Стари Завет, на основу септуагинтиног текста. Тај посао је планиран да ураде наставници и сарадници са Катедре за Стари Завет ПБФ. Поред заснованости на Септуагинти, Увод ће садржавати вишеструку рецепцију старозаветних књига, и као такав, биће јединствен у свету библијске науке. У оквиру пројекта је планирана и израда појединачних монографија и научних студија. Свесни смо чињенице да се пројекат налази у почетној фази и да је још увек тешко спекулисати о томе колико ће цео пројекат укупно трајати, али према вашој процени када одприлике можемо очекивати прва издања? Процена временског рока трајања пројекта „Септуагинта на српском“ условљена је обимом и дубином захвата. То значи да сам превод, без додатних коментара, подразумева знатно краћи временски рок. Све даље елаборације, које би се нужно одразиле и на сам квалитет превода, захтевају додатно време. Оне су у сваком случају неопходне и представљају condiciones sine quibus non за квалитетан и стручан превод. Ако се узме у обзир и израда наведених речника, граматика и увода, тај рок би био још померен. У сваком случају, овако постављен пројекат захтева вишедеценијски ангажовани рад. Шта бисте издвојили као особеност овог подухвата? Ствар коју треба посебно издвојити и нагласити јесте то да је један од важнијих циљева овог подухвата – као што сам већ напоменуо – истраживање старозаветне старословенске и српскословенске рукописне традиције и њених грчких предложака. Та истраживања су већ почела и изводе их млади докторанди уз подршку нас професора и сарадника. Тим сачињавају теолози/библисти, класични филолози и слависти. Циљ је, дакле, да се преко старих словенских и српских рукописа установи грчки текст са којег су настали наши преводи. То је реалан историјски текст, који у основи источно-православне теологије и културе. Управо, тај грчки текст у даљем кораку треба да буде предложак (Vorlage) за будуће критичко издање Септуагинте. Наиме, пројекат „Септуагинта на српском“ се неће завршити преводом и издавањем наведених приручника и стручних студија. Замисао је да се код нас оформи стручни тим који ће радити на новом критичком издању Септуагинте. Такав посао по природи ствари добија међународни значај. Све што бих даље рекао спада у домен прогноза. Требаће много добре воље, рада, енергије и памети да у томе успемо. Иако може звучати тривијално, једна од најчешћих препрека у реализацији научних пројеката на нашим просторима јесу материјална средства. На који начин је замишљено да се финансира целокупан пројекат? Са стручне и техичке стране углавном су створени сви потребни предуслови из извођење оваковог пројекта. Остало је још отворено питање његовог финансирања, а под финансирањем се пре свега подразумевају хонорари за учеснике на пројекту. У питању је велики и дуготрајан посао, који се не може извести без материјалне подршке. Иако нико од сарадника ни на који начин није чак ни сугерисао такво питање, ствари су јасне. Ми припремамо пројектну документацију с циљем да пријавимо пројекат код Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Отворено је питање колико се концеп пројекта поклапа са постојећим пропозицијама. Лично планирам да у министарству представим пројекат и укажем на његов значај. Можда ће звучати нескромно, али овакав подухват је од прворазредног значаја – црквеног и националног. Искрено се надам да ћемо наићи на разумевање и подршку. Такође, очекујемо подршку унутар Цркве, јер се овај превод највише тиче нас. У сваком случају, то је једна од ставки коју ћемо решавати у предстојећем периоду. Оно што охрабрује јесу добра воља, одлучност и озбиљност са којом смо ушли у овај посао. Коначно, потребна је вера у успех јер „све је могуће онима који верују“ (Мр 9, 23). Извор: Теологија.нет
  5. Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет
  6. Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет View full Странице
  7. Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)? – Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику. Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева. – Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности. Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно? – Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори. Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско. Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима? – У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају. Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом? – Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити. У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља. Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије? – Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви. На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов? – Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве. Благоје Пантелић
  8. Пре неколико месеци, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета и Службеног гласника, појавила се капитална научна монографија Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917). Аутор је наш водећи црквени историчар млађе генерације, др Владислав Пузовић, ванредни професор на Групи за Историју Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Књига је наишла на добар пријем у академским и црквеним круговима, а недавно је добила и награду Задужбине Веселина Лучића. Са проф. Пузовићем разговарали смо, између осталог, о томе како је изгледао рад у руским архивама, да ли планира да настави истраживање теме којој је посвећена ова његова књига, какав је однос наших теолога према српском богословском наслеђу… Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)? – Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику. Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева. – Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности. Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно? – Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори. Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско. Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима? – У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају. Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом? – Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити. У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља. Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије? – Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви. На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов? – Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве. Благоје Пантелић View full Странице
  9. У биографији на корицама књиге читамо да сте православни теолог који са породицом живи у Атини и ради у високом теолошком образовању. Шта, међутим, ви лично можете да нам кажете о себи? Шта је то што вас заокупља као човека, хришћанина, богослова? Рекао бих да ме заокупљају две основне теме. Најпре, у којој мери живимо живога Бога? У којој мери га доживљавамо као живо постојање које нам се лично обраћа? Да ли га љубимо толико да нам је радост да чинимо Његову вољу? Наиме, неко може савршено да испуњава различита верска правила, да живи у оквиру Цркве, да тачно исказује њено богословље, али, колико год да је то контрадикторно, да не доживљава Бога као присутног, као Господа, и на крају, као Судије свих. Непрекидно вреба искушење да живога Бога заменимо неким идолом, и тако и најсветије ствари искваримо и да их доживљавамо као идоле. Друга тема која ме заокупља јесте присуство Цркве у јавном простору и њено сведочанство у сваком „данас“. О важности тог питања ће се сви православни сложити. Међутим, велики проблем представљају критеријуми њеног присуства и сведочења. Агресивност, жеља да наметнемо „добро“ у животу људи, то што нам смета постојање људи који се не слажу са нама, наша подршка тоталитарним идеологијама које проповедају мржњу међу људима, неке су од најкарактеристичнијих коренитих супротности Еванђељу. А наш став, напротив, треба да у данашњицу уноси светлост Еванђеља, не само светиљке из неких других епоха. Напоменимо и да се ваше бављење мисијом, дакле, сведочанством и присуством живе Цркве Божије, не заснива само на вашим докторским студијама и научном раду, него и на практичном искуству мисије у Африци. Реците нам нешто о том искуству, у којој мери је утицало на вас, и у којој мери је у вези са искуством живота у савременом свету „различитих криза“ – економске, друштвене, мигрантске? Да, свакако је све, на свој начин, играло неку улогу. А моје искуство из Африке је нешто посебно. Имао сам прилику да три пута на кратко боравим у Православним мисионарским црквама, у Кенији 1995, у Нигерији 2000. и у Танзанији 2004. године. Била ми је пружена драгоцена могућност да искусим стварне животне услове у тим земљама, који имају сличности међу собом, али су истовремено и различити, и да из прве руке прикупим материјал за своја академска истраживања, као и за радове које сам потом објавио (о традиционалном афричком полигамном браку, о појму болести и оздрављења, о настојању да се хришћанска теологија изрази на афрички начин). Африка је континент са изворном религиозношћу у сваком аспекту живота, јавном и приватном, а њени становници имају истакнут осећај друштвености и солидарности. Међутим, ови изузетни народи имају и мноштво проблема, попут племенских мржњи, аутократских режима, искушења такозваног „еванђеља благостања“ (по ком се богатство и друштвени успех сматрају за знак божанске наклоности, а потцењује се тајна крста) итд. Али, у сваком случају, глобално православље се заиста духовно обогаћује тиме што афрички допринос (уметност, љубав према животу, искуство бола) улази у Цркву, са својим посебним гласом. Неозбиљно је сматрати да је Африка континент без културе. Она је, напротив, постојбина различитих значајних цивилизација. Посебна перипетија афричких народа у новијем добу (са колонизацијом до 1960-их година и неоколонизацијом у наставку) заиста отварају наш ум и срце пред тешкоћама с којима се суочава Европа, као што су мигрантска и избегличка криза. Често заборављамо да су расељавања општељудско искуство и да су га кроз историју човечанства доживљавали многи, ако не и сви народи. Дакле исељавања људи са њихових огњишта треба да третирамо као општељудско искуство, али и наслеђе и допринос. Оно доводи различите цивилизације у комуникацију, пружа прилику за међусобно обогаћивање. А када смо уљуљкани у свом благостању, подсећа нас да је бол заједничка судбина свих људи, кроз који напросто ми не пролазимо у конкретном тренутку. Због тога је једини излаз у солидарности са прогнанима и у подстицању правде и просперитета у њиховим матичним земљама. Вашу теолошку мисао, коју градите око две претходно наведене теме, изражавате на различите начине – као професор, научник, писац многобројних књига и чланака, објављивањима и дискусијама на различитим блоговима и порталима, али и као главни и одговорни уредник познатог теолошког тромесечника „Синакси“. Шта можете да нам кажете, на основу богатог искуства, о теолошком говору у савремено доба? Које потребе постоје и који су предуслови да би га савремени човек чуо? Говор треба да има вредност. Чињеница да олако изговарамо велике речи, које имају минималну или никакву везу са стварним животом (а то не важи само за свакодневицу сваког понаособ, него и за црквени и академски живот), нанела је велику штету и довела до тога да су многи људи незаинтересовани, или да сматрају да је теолошки говор празна прича. С друге стране, постоји велика потреба да теологија изнова формулише веру Цркве, односно да је изрази језиком савременог човека. То није нешто ванредно, него је само по себи дужност Цркве, која проистиче из њене природе. Представља наставак оваплоћења Христовог у људским датостима, у животу сваког савременог, конкретног човека. То, наравно, не значи да треба да ласкамо свету! Значи да истина Еванђеља (која је човеку који је обоготворио свој егоизам или национализам или богатство, често непријатна) треба да се формулише на начин који је савременом човеку разумљив. Истовремено, не треба да се задржавамо на једноставној употреби сваког појединачног савременог језика, него да трагамо и за дубљим језиком људског постојања. Другим речима, треба да ослушкујемо човекову жеђ за смислом постојања. Та жеђ увек постоји, само се често не разазнаје лако, или се изражава на начине који нису блиски теолошком простору. Ваш теолошки говор је нашироко познат и прихваћен међу јелинофоном публиком. Ваша дела су превођена и на енглески, француски, немачки и руски језик. Сада је и збирка ваших чланака преведена и објављена на српском језику. Преко онога што пише у самој књизи, имате ли неку посебну поруку за публику српског говорног подручја? Веома сам се обрадовао предлогу да моји текстови буду преведени на српски језик. Пре свега, велика ми је радост што ми се пружа прилика да „разговарам“ са још више људи. Поред тога, гајим велику љубав према Србији, чија је богословска комуникација са грчким богословским стваралаштвом дугогодишња. Посебно ме је обрадовала чињеница да су ове конкретне текстове одабрали српски теолози, који су их очито издвојили зато што сматрају да имају нешто да кажу Србима који воле теологију и који прате различите теолошке токове савременог православља. А морам да признам да и мене ови текстови посебно изражавају. У њима сам покушао да изложим своје уверење да је теологија истовремено и молитва и промишљање и критика. Целокупно православно предање то сведочи. Теологија се рађа из догађаја Цркве, али истовремено просуђује црквену стварност. Паралелно сам покушао да покажем да је место теологије у јавном, а не у приватном простору, и не само унутар Цркве. Теологија има дужност да у јавном простору да сведочанство, да разговара (а не просто да осуђује), да објашњава… Она је дело служења које се врши речима, као што је и солидарност теологија изражена кроз дела. Заокружење радости коју ми је пружило објављивање књиге, биће дискусије за које се надам да ћу имати са српском читалачком публиком. Извор: Теологија.нет
  10. Недавно је у издању београдског Библијског института српској читалачкој публици представљена збирка чланака под насловом Апостоли субверзивне наде. Тим поводом смо разговарали са аутором, Танасисом Н. Папатанасиу. У биографији на корицама књиге читамо да сте православни теолог који са породицом живи у Атини и ради у високом теолошком образовању. Шта, међутим, ви лично можете да нам кажете о себи? Шта је то што вас заокупља као човека, хришћанина, богослова? Рекао бих да ме заокупљају две основне теме. Најпре, у којој мери живимо живога Бога? У којој мери га доживљавамо као живо постојање које нам се лично обраћа? Да ли га љубимо толико да нам је радост да чинимо Његову вољу? Наиме, неко може савршено да испуњава различита верска правила, да живи у оквиру Цркве, да тачно исказује њено богословље, али, колико год да је то контрадикторно, да не доживљава Бога као присутног, као Господа, и на крају, као Судије свих. Непрекидно вреба искушење да живога Бога заменимо неким идолом, и тако и најсветије ствари искваримо и да их доживљавамо као идоле. Друга тема која ме заокупља јесте присуство Цркве у јавном простору и њено сведочанство у сваком „данас“. О важности тог питања ће се сви православни сложити. Међутим, велики проблем представљају критеријуми њеног присуства и сведочења. Агресивност, жеља да наметнемо „добро“ у животу људи, то што нам смета постојање људи који се не слажу са нама, наша подршка тоталитарним идеологијама које проповедају мржњу међу људима, неке су од најкарактеристичнијих коренитих супротности Еванђељу. А наш став, напротив, треба да у данашњицу уноси светлост Еванђеља, не само светиљке из неких других епоха. Напоменимо и да се ваше бављење мисијом, дакле, сведочанством и присуством живе Цркве Божије, не заснива само на вашим докторским студијама и научном раду, него и на практичном искуству мисије у Африци. Реците нам нешто о том искуству, у којој мери је утицало на вас, и у којој мери је у вези са искуством живота у савременом свету „различитих криза“ – економске, друштвене, мигрантске? Да, свакако је све, на свој начин, играло неку улогу. А моје искуство из Африке је нешто посебно. Имао сам прилику да три пута на кратко боравим у Православним мисионарским црквама, у Кенији 1995, у Нигерији 2000. и у Танзанији 2004. године. Била ми је пружена драгоцена могућност да искусим стварне животне услове у тим земљама, који имају сличности међу собом, али су истовремено и различити, и да из прве руке прикупим материјал за своја академска истраживања, као и за радове које сам потом објавио (о традиционалном афричком полигамном браку, о појму болести и оздрављења, о настојању да се хришћанска теологија изрази на афрички начин). Африка је континент са изворном религиозношћу у сваком аспекту живота, јавном и приватном, а њени становници имају истакнут осећај друштвености и солидарности. Међутим, ови изузетни народи имају и мноштво проблема, попут племенских мржњи, аутократских режима, искушења такозваног „еванђеља благостања“ (по ком се богатство и друштвени успех сматрају за знак божанске наклоности, а потцењује се тајна крста) итд. Али, у сваком случају, глобално православље се заиста духовно обогаћује тиме што афрички допринос (уметност, љубав према животу, искуство бола) улази у Цркву, са својим посебним гласом. Неозбиљно је сматрати да је Африка континент без културе. Она је, напротив, постојбина различитих значајних цивилизација. Посебна перипетија афричких народа у новијем добу (са колонизацијом до 1960-их година и неоколонизацијом у наставку) заиста отварају наш ум и срце пред тешкоћама с којима се суочава Европа, као што су мигрантска и избегличка криза. Често заборављамо да су расељавања општељудско искуство и да су га кроз историју човечанства доживљавали многи, ако не и сви народи. Дакле исељавања људи са њихових огњишта треба да третирамо као општељудско искуство, али и наслеђе и допринос. Оно доводи различите цивилизације у комуникацију, пружа прилику за међусобно обогаћивање. А када смо уљуљкани у свом благостању, подсећа нас да је бол заједничка судбина свих људи, кроз који напросто ми не пролазимо у конкретном тренутку. Због тога је једини излаз у солидарности са прогнанима и у подстицању правде и просперитета у њиховим матичним земљама. Вашу теолошку мисао, коју градите око две претходно наведене теме, изражавате на различите начине – као професор, научник, писац многобројних књига и чланака, објављивањима и дискусијама на различитим блоговима и порталима, али и као главни и одговорни уредник познатог теолошког тромесечника „Синакси“. Шта можете да нам кажете, на основу богатог искуства, о теолошком говору у савремено доба? Које потребе постоје и који су предуслови да би га савремени човек чуо? Говор треба да има вредност. Чињеница да олако изговарамо велике речи, које имају минималну или никакву везу са стварним животом (а то не важи само за свакодневицу сваког понаособ, него и за црквени и академски живот), нанела је велику штету и довела до тога да су многи људи незаинтересовани, или да сматрају да је теолошки говор празна прича. С друге стране, постоји велика потреба да теологија изнова формулише веру Цркве, односно да је изрази језиком савременог човека. То није нешто ванредно, него је само по себи дужност Цркве, која проистиче из њене природе. Представља наставак оваплоћења Христовог у људским датостима, у животу сваког савременог, конкретног човека. То, наравно, не значи да треба да ласкамо свету! Значи да истина Еванђеља (која је човеку који је обоготворио свој егоизам или национализам или богатство, често непријатна) треба да се формулише на начин који је савременом човеку разумљив. Истовремено, не треба да се задржавамо на једноставној употреби сваког појединачног савременог језика, него да трагамо и за дубљим језиком људског постојања. Другим речима, треба да ослушкујемо човекову жеђ за смислом постојања. Та жеђ увек постоји, само се често не разазнаје лако, или се изражава на начине који нису блиски теолошком простору. Ваш теолошки говор је нашироко познат и прихваћен међу јелинофоном публиком. Ваша дела су превођена и на енглески, француски, немачки и руски језик. Сада је и збирка ваших чланака преведена и објављена на српском језику. Преко онога што пише у самој књизи, имате ли неку посебну поруку за публику српског говорног подручја? Веома сам се обрадовао предлогу да моји текстови буду преведени на српски језик. Пре свега, велика ми је радост што ми се пружа прилика да „разговарам“ са још више људи. Поред тога, гајим велику љубав према Србији, чија је богословска комуникација са грчким богословским стваралаштвом дугогодишња. Посебно ме је обрадовала чињеница да су ове конкретне текстове одабрали српски теолози, који су их очито издвојили зато што сматрају да имају нешто да кажу Србима који воле теологију и који прате различите теолошке токове савременог православља. А морам да признам да и мене ови текстови посебно изражавају. У њима сам покушао да изложим своје уверење да је теологија истовремено и молитва и промишљање и критика. Целокупно православно предање то сведочи. Теологија се рађа из догађаја Цркве, али истовремено просуђује црквену стварност. Паралелно сам покушао да покажем да је место теологије у јавном, а не у приватном простору, и не само унутар Цркве. Теологија има дужност да у јавном простору да сведочанство, да разговара (а не просто да осуђује), да објашњава… Она је дело служења које се врши речима, као што је и солидарност теологија изражена кроз дела. Заокружење радости коју ми је пружило објављивање књиге, биће дискусије за које се надам да ћу имати са српском читалачком публиком. Извор: Теологија.нет View full Странице
  11. У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018.
  12. Ове године навршава се 70 година од оснивачке Генералне скупштине Светског савета цркава (ССЦ), одржане у Амстердаму (1948). Ова организација данас окупља 350 цркава чланица из више од 110 земаља свијета, које представљају више од 500 милиона хришћана. Поводом овог јубилеја, разговарали смо са велеч. др Олафом Фиксе Твејтом, Генералним секретаром ССЦ. Олаф Фиксе Твејт У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018. View full Странице
  13. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено.
  14. Прошло је више од десет година од како сам, случајно (осим ако прихватамо да се ништа не дешава случајно), на татиној полици за књиге пронашла „Деретино“ џепно издање романа Looney Toones. Посматрале су ме те корице неколико година пре тога и мамиле реакцијама које су изазивале код укућана који су их се дохватили, али у својој младалачкој незаинтересованости и надобудности, оглушивала сам се о све оно што што нисам препознавала као погодно било каквој врсти „академског“ напредовања, што сам, нажалост, као студент теологије, поистовећивала и са духовним. О. Дионисије (Ботев) и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2016. Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса. Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим. А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање. У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак? – Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто. Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења. Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља. И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе? – Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи. Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“? – Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима. Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору. Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света. Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene. У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега? – Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли. Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје? – Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар. Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин. О. Харитон (Павлица), еп. Никодим (Косовић), Никола Дробњаковић и Светислав Басара, манастир Ковиљ, 2017. У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена? – Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере. Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај? – Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено. View full Странице
  15. Како сте се упознали са Православљем? Нисам се упознао са Православљем у смислу да сам ишао ка њему. Оно је дошло мени; поклоњено ми је. Mајками је била пореклом из Швајцарске. Године 1945, желећи да упозна француску културу, напустила је Швајцарску и дошла у Француску. Ту, осим што је упознала француску, сусрела се и са руском културом, а преко ње, и са Православљем. Тај се сусрет одиграо у три етапе. Најпре је упознала једног Француза, Жофруа де Сузнел, супруга Аник де Сузнел, једне од великих имена савремене православне мисли, тумача Библије. Жофруа је примио Православље током Другог светског рата,у логору, при сусрету са једним православним свештеником, Евграфом Ковалевским. Жофруа је био први који је мојој мајци открио Православље. Потом је и моја мајка упознала оца Евграфа. Почела је да прати његова предавања у булевару Бланки, у Паризу, где је основао парохију. Та предавању су на њу оставила снажан утисак указујући јој на визионарски дух Православља. На послетку, трећи сусрет: онај са оцем Софронијем. Ученик старца Силуана, отац Софроније је живео уз њега у манастиру Светог Пантелејмона на Сетој Гори. Неколико година после упокојења старца Силуана, опхрван здравственим проблемима проузрокованим дугогодишњим подвигом, отац Софроније је напустио Свету Гору како би био оперисан у Француској. Живећи у једној кули у Сент Женевјев де Буа, размишљао је како да оснује манастир у Енглеској. Што је накнадно и учинио, основавши TheOldRectory у близини Малдена, у Есексу. С обзиром на његову изузетну духовност, личност оца Софронија је била одлучујућа у мајчином примању Православља. Православље је примила 1958. године, а и ја са њом, јер сам са шест година био помазан. Данас није реткост чути како неке особе не желе да крсте своју децу како би им оставили слободу да сами изаберу у шта ће сутра веровати. Уводећи ме у Православље, мајка ми није ограничила слободу. Она ју је умножила. Тај „упад на силу“, ако смем тако да кажем, у Цркву, учинио је да од малена будем свестан да је духовност саставни део живота.Бити слободан, за мене није значило бити слободан да изаберем Православље као религију, већ да кроз њега откријем дубину и лепоту живота. Много касније сам открио да то што смо Православни не значи да и сами не морамо да се преобратимо у Православље. Тога сам данас више него свестан. Када смо заиста Православни? Онда када живимо целим својим бићем, од главе до пете. Када то постане случај, онда постајемо, сходно нашој скромној лествици, попут Пантократора који све привија у загрљај. Већ неко време, сваким даном, све више и више, осећам неопходност живљења целим својим бићем. У том смислу, верујем да полако почињем да се преобраћам у Православље. Који вас је разлог навео на преобраћење? Када сам био мали, лепота и интензитет литургијског живота. Веома брзо, почео сам да се молим. Такође, веома брзо, почео сам да прислужујем у олтару. Када смо дете, када се молимо, и када прислужујемо, ступамо у додир са тајном личности. Небитно што смо дете, осећамо ту тајну. И желимо да јој кренемо у сусрет. Иако дете, осећамо се одраслим самом чињеницом што учествујемо у литургијском животу. Данас, оно што ме наводи на преобраћење почива у одушевљености. Живот је бескрајно дубљи но што то замишљамо. Преумљујем се сваки пут када се осетим сићушним пред бескрајним, неуким пред чудом постојања. Када, живећи, осетимо да постоји још бескрајнији живот који, што га више има, чини наше живљење још бесконачнијим, отвореним за Бога; Бога који јесте сам тај живот, који наш живот чини још живљим. Западна интелигенција која је постала безбожна у Богу види препреку животу. Као што каже Сартр: „Уколико Бог постоји, онда не могу бити слободан“. Ја сам опречног мишљења. Чим Бог постоји и ја почињем да постојим. Чињеница да он постоји, чини да ја постојим. За западног интелектуалца, постојање у својој огољености, у својој грубости, доказ је да Бог не постоји. Оно је знак да је човек напуштен, „занемарен“ како би то рекао Хајдегер, којем дугујем ову мисао. Што се мене тиче, постојање у својој огољености као и усвојој грубости знак је да смо ништа, не због тога што не постоји ништа, него због тога што смо толико мали у односу на величанствену лепоту божанског живота. По томе ми је блиско апофатичко богословље које је у основи православног поимања постојања. Близак ми је, такође, и Мастер Екхарт и његово поимање мистичног ништавила. Слава Крста је средиште Тајне Христове. Када се осетимо ситним пред бесконачним, онда смо у слави Крста. Крст чини да се осетимо ситним. Слава, она чини да бесконачно живи кроз сићушно. Велики светитељи православног предања објашњавају да живети значи непрестаносепреумљивати. То је сасвим тачно. Живети значи да све оно што чинимонепрестано преображавамо у бескрајно. То значи имати широк, великодушан, љубвен поглед на постојање. Не бити баналан. Бити у том смислу „царем“, чинећи од постојања царство. Постати господарем, као што је Христос Господ. Уздићи ниво постојања и свести постојања, оплеменити га. Преобраћење подразумева све речено. Како је Православље изменило Вашу свест и Ваш живот? Православље је изменило мој живот и још увек га свакодневно мења подстичући ме да га живим срцем. Срце је у нама орган равнотеже који регулише слање крви у тело и на тај начин његово обнављање,примањем крви обогаћене кисеоникоми одашиљањем оне из које је кисеоник испражњен. Оно омогућава животу да се обнови и да сваког тренутка дише. Оно је, осим тога и емоционални, морални и духовни орган. Живети срцем значи ући у себе и живети живот који је у нама осећајући га. Када је то случај, оспољашњени и груби човек, човек који не жели живот, већ моћ над животом, бива разбијен у парам-парчад, а на његово место ступа аутентични човек. Човек на тај начин бива обновљен. Онај који није дисао, почиње да дише. Рађа се за живот. Православље које ме призива да живим срцем одговара том рођењу које мења мој живот сваки пут када га живим срцем. На изненађујући начин, ствари се са овим не завршавају. Када живимо срцем понирући у себе, не бивамо само ми препорођени. Свет и други људи бивају препорођени. У свакој ствари, у сваком бићу, почива жишка божанске лепоте. Живећи срцем, уочавамо је. Још боље, чинимо да живи. Чинимо је живом. То је оно што називамо добротом. УИдиотуДостојевског, принц Мишкин је слика те доброте. Када посматра људе, оно што види у њима није зло. Он прво опази добро. И уколико људи чине зло, оно што види јесте патња живота која је жртва зла. Не људску злоћу. Принц Мишкин је живи израз онога што је дубока православна свест. Када Православље мења моју свест, оно производи исти утисак. Оно не само да чини да живи аутентични човек кадар да живи у мени, већ у свакој ствари, у сваком бићу; оно ме подстиче да опазим искру божанског живота која се у свему налази. На крају, православни живот води и даље од тога. Када говори о Богу, Паскал се позива на слику из Књиге XXIVфилософа: кружница којој је центар свуда, а обим нигде. Бог је торжествен. Када се пројави, пројави се попут божанске кише, божанског облака; божанског пожара. Не пројављује се на једном месту, у једном тренутку. Он се непрестано пројављује, свуда, бивајући оно што физичари називају плуриверзумом, у супротности са универзумом. Бог је божанска киша. У будизму, тај начин сагледавања постојањакоји је својствен „живима, а спасенима“, више не бива затворен у временско-просторну димензију ограничену двојношћу. Више не постоји ни сад ни овде, јер више не постоји овде које је у супротности са оним тамо, нити ово сада супротстављено ономе јуче или ономе сутра. Бог је свепросторан и свевременски. Овде је реч о апсолутној слободи која је слободно дисање. Ништа није узвишеније нити пространије од ове свести када се пројави, јер ништа није слободније нити испуњеније креативним духом. Када се, благодарећи Православљу, литургијском животу, молитви отворим за Христа Пантократора који све пригрљава својом бескрајном љубављу, у једном хиљадитом делу секунде, догоди ми се да се дотакнем ове апсолутне и величанствене тајне. Тада, могу рећи, по четврти пут, да доживљавам искуство свести, свести која више није физичко дисање, дисање аутентичног човека, дисање живог живота, већ дисање неког сасвим другогреда, примарног, онтолошког. Која је духовна лепота Православља? Лепота Православља се састоји у томе да испоштујемо све лепоте које сретнемо живећи, узводећи их још више. Прва је лепота телесна. Лепота света. Лепота жена, за мене који сам мушкарац. Духовна лепота Православља састоји се у томе да испоштујем овај телесни порив тако што гаприљубим уз племенитост и дубину. Космичка лепота је отвореност за Бога. Задовољство осећања живота у властитом телу, у живом телу света отвореност је за божански живот. Бог који је изнад свега реченог изражава се кроз лепоту која, у творевини, иде изван материје, придодајући јој лепоту. Лепота жена је друга велика тајна. Та лепота обавезује мушкарца да буде деликатан, пажљив, племенит. У супротном, уколико он остане на нивоу примарног ероса, она ишчезава. Бежи. Испарава. Нестаје. Разбија се. У том смислу, ерос је Христова педагогија, Учитеља промена и преобликовања. Космичка лепота је статична лепота. Лепота ероса је динамична. Уколико Православље велича космичку лепоту као метафизичку отвореност човековог ума за Бога, благодарећи поетском приступу свету, она још више узвеличава лепоту ероса који се преображава у лепоту сусрета мушкарца и жене у којем жеља постаје узвишеном, благодарећи управо том сусрету. Постоји и лепота ума. Свет је, било физички било биолошки, организован. Постоји велика лепота у уочавању те организације. Та лепота почива у пролазу из затовреног ка отвореном свету. То наликује зори. Када се појаве први светлосни обриси зоре у ноћи. Свет који се раздањује је попут духовног живота који је попут светлостикојаодгони таму. Заплењени смо. Ноћ је побеђена. Она није последња реч ноћи. То наликује васкрсењу где смрт нема последњу реч живота. Свет, живот, човек, повезани су овим неисказивим светлом. Само што они то још увек не знају или више не знају. Када се свет, живот и човек припоје тој лепоти, када се са њом усагласе, откривајући узвишеност те хармоније, открију чудесну лепоту. Лепоту сасвим другог реда. Та лепота је још већа када је у спрези са моралном лепотом. На тај начин, потреба за озбиљношћу која је у основи морала узводи ка једном узвишенијем човечанству. Када је то случај, човечанство више није хармонично. Оно је над-хармонично. Карактеристика таквог једног живота: све чега се дотакне постаје лепо. Све се преиспуњује духовном равнотежом. На крају, постоји лепота свих лепота. Она која пружа одговор на све, обасјавајући разлоге нашег бивања на земљи. Реч је о слави. Лепо је рећи некоме да постоји. То помаже да се разуме љубав Божија према свету и људима. У Божијим очима, лепо је што свет и људи постоје. Када се та лепота пројави не само као она лепота која је лепа, већ и лепша од лепоте, тада више не стојимо у лепоти него у слави. Православље које означава право славље јесте живот обасјан славом Божијом која прославља ову славу. Отуд и израз Православље, право-славље, права-слава, пуноћа славе, живот по слави. Које је његово благо? Благо Православља почива у тојвизији, не баналној, не само Православља, већ постојањауопште. Ова нетривијална визија изражена је апофатичким богословљем, а са њим, и антиномијским. Када Дионисије Аеропагит објашњава да Бога познајемо не познавајући га, он тиме не исказује негацију познања, већ један интензиван однос познања. „Бог је толико жив да је мало рећи да је жив“, каже он. Право познање је интензивно познање, а интензивно познање је интензиван живот. И супротно, интензиван живот је интензивно познање, а интензивно познање је познање. У томе почива благо Православља. У том начину познања живота ништа не бива банално. Ништа није пуки конформизам. Ништа није тромо. Све је изузетно оригинално. Све самим тим поседује будућност. Божанска љубав је она која свему пружа будућност. Антиномије апофатичког познања омогућавају да се продре до љубави Божије. Николај Берђајев је написао целу једну студијукако би показао да је истински морал креативан и да се истински морална креативност налази у Христу. Како би исказаоту лепу идеју послужио се парадоксом, а са њим и антиномијом, објашњавајући како је прави морал ствар слободе, субјективности, дакле не-морала и без-закоња у свакодневном и баналном смислу речи. Такво виђење ствари добро изражава благо Православља. Једно апсолутно слободно виђење Бога, човека и морала, јер виђење Бога, човека и морала које полази изнутра, од личности, од њене лепоте, од њене племенитости. Многе православне личности бивају познате и препознате. Како открити Православље Западу? Када се Православље препозна, то увек бива на јединствен, оригиналан начин, преко јединствених и оригиналних личности које око себе шире позитиван дух. „Довољно је да један човек устане и на стотине њих ће за њим устати“, каже свети Серафим Саровски. Тамо где постоје свети, тамо постоји Православље. Када се мушкарци и жене освећују, Православље се разраста. Православље се не мери бројношћу православних, већ њиховом врлином. У сваком случају једна објективна ствар помаже: постојаност литургијског живота и његова лепота. Чињеница да се мушкарци и жене даноноћно моле је оно што је најважније. Када таква једна молитва постоји, постоји основа на коју се можете ослонити. То чини да се свет окреће: духовна и морална утемељеност, лепота. Неретко се на Цркву гледа кроз политичку призму. Црква не напредује усвајањем публицистичког става, већ усвајањем унутрашњег настројења које суштински оживотворава срца. На крају, не треба превиђати мисао, а за њом, и учење Цркве, њено узвишено учење. Свет има потребу да буде нахрањен. Има потребу да се обрадује. Често бива нахрањен и обрадован споља. Потребно је да буде нахрањен и изнутра. Хришћанство се често поистовећује са љубављу према ближњем. Ближњи није свако. У параболи о добром Самарјанину, то је Самарићанин. Њега треба волети. Он чини да се воли оно што спашава. Не волимо увек оно што спашава. Православље нас учи да заволимо оно што спашава. По томе се оно препознаје. Какво је православно виђење човековог спасења? Спасење значи повратак, обновљење, које следи преумљењу. Под спасењем често подразумевамо искупљење за грехе кроз страдање. Овакво једнојуридичко виђење превиђа онтолошку тајнуспасења. Друштво кажњава деликвенте тако што их на неко време затвара и лишава слободе. То међутим не води нужно преумљењу. Човек јецарског рода. Само што је он цар који је остао безцарства. Спасење подразумева проналажење овог краљевског смисла постојања. „Тражите пре свега Царство Божије, а све остало ће вам се додати“, каже Христос. У Слободи морала Христос Јанарас наводи речи Светог Макарија: „Сети се да си царског порекла“. Мастер Екхарт говори о срцу човечијем називајући га „племенитим човеком“. Пронаћи ову царску димензију живота, пронаћи племенитог човека којег имамо у себи, ићи ка царству небеском, то значи спасење. Бог жели да човек не буде само човек. Он жели да човек буде цар. Човек је цар онда када је попут Христа који је по превасходству Цар, Цар царева, по смерности, по љубави, по Речи која живи у њему. Људи сањају о спољашњем царству на овоме свету. Они на тај начин секуларизују царство, чинећи да оно више није духовно. Бог за човека жели духовно царство, вечни живот бивајући вечним животом духовности, а не баналности. Када неко жели да открије Православље шта му кажете? Не кажем ништа. Слушам. Преобраћење је лична ствар, различита од особе до особе. Постоје преобраћењакоја су лажна. Постоје преобраћења која су аутентична. Можемо се наћи у прилици да некоме посаветујемо да не постане православним. Можемо битиу прилици да кажемо и супротно. Монахом се не постаје тако што се одбаци свет. Православним се не постаје тако што се одбаце остале религије или философије. Монаси смо по љубави и благодати. Православни смо по љубави и благодати. Извор: „Entretien avec Bertrand Vergely: ma rencontre avec l’orthodoxie“, www.orthodoxie.com, 21 avril 2018. Превод: Јулија Видовић Изворник:
  16. Разговор са Бертраном Вержелијем, француским философом и есејистом, професором философије на Факултету политичких наука и моралног богословља на Православном институту Светог Сергија у Паризу; аутором преко шездесет наслова, од којих ће „Искушење човеко-бога“ ускоро бити објављено и у српском преводу. Како сте се упознали са Православљем? Нисам се упознао са Православљем у смислу да сам ишао ка њему. Оно је дошло мени; поклоњено ми је. Mајками је била пореклом из Швајцарске. Године 1945, желећи да упозна француску културу, напустила је Швајцарску и дошла у Француску. Ту, осим што је упознала француску, сусрела се и са руском културом, а преко ње, и са Православљем. Тај се сусрет одиграо у три етапе. Најпре је упознала једног Француза, Жофруа де Сузнел, супруга Аник де Сузнел, једне од великих имена савремене православне мисли, тумача Библије. Жофруа је примио Православље током Другог светског рата,у логору, при сусрету са једним православним свештеником, Евграфом Ковалевским. Жофруа је био први који је мојој мајци открио Православље. Потом је и моја мајка упознала оца Евграфа. Почела је да прати његова предавања у булевару Бланки, у Паризу, где је основао парохију. Та предавању су на њу оставила снажан утисак указујући јој на визионарски дух Православља. На послетку, трећи сусрет: онај са оцем Софронијем. Ученик старца Силуана, отац Софроније је живео уз њега у манастиру Светог Пантелејмона на Сетој Гори. Неколико година после упокојења старца Силуана, опхрван здравственим проблемима проузрокованим дугогодишњим подвигом, отац Софроније је напустио Свету Гору како би био оперисан у Француској. Живећи у једној кули у Сент Женевјев де Буа, размишљао је како да оснује манастир у Енглеској. Што је накнадно и учинио, основавши TheOldRectory у близини Малдена, у Есексу. С обзиром на његову изузетну духовност, личност оца Софронија је била одлучујућа у мајчином примању Православља. Православље је примила 1958. године, а и ја са њом, јер сам са шест година био помазан. Данас није реткост чути како неке особе не желе да крсте своју децу како би им оставили слободу да сами изаберу у шта ће сутра веровати. Уводећи ме у Православље, мајка ми није ограничила слободу. Она ју је умножила. Тај „упад на силу“, ако смем тако да кажем, у Цркву, учинио је да од малена будем свестан да је духовност саставни део живота.Бити слободан, за мене није значило бити слободан да изаберем Православље као религију, већ да кроз њега откријем дубину и лепоту живота. Много касније сам открио да то што смо Православни не значи да и сами не морамо да се преобратимо у Православље. Тога сам данас више него свестан. Када смо заиста Православни? Онда када живимо целим својим бићем, од главе до пете. Када то постане случај, онда постајемо, сходно нашој скромној лествици, попут Пантократора који све привија у загрљај. Већ неко време, сваким даном, све више и више, осећам неопходност живљења целим својим бићем. У том смислу, верујем да полако почињем да се преобраћам у Православље. Који вас је разлог навео на преобраћење? Када сам био мали, лепота и интензитет литургијског живота. Веома брзо, почео сам да се молим. Такође, веома брзо, почео сам да прислужујем у олтару. Када смо дете, када се молимо, и када прислужујемо, ступамо у додир са тајном личности. Небитно што смо дете, осећамо ту тајну. И желимо да јој кренемо у сусрет. Иако дете, осећамо се одраслим самом чињеницом што учествујемо у литургијском животу. Данас, оно што ме наводи на преобраћење почива у одушевљености. Живот је бескрајно дубљи но што то замишљамо. Преумљујем се сваки пут када се осетим сићушним пред бескрајним, неуким пред чудом постојања. Када, живећи, осетимо да постоји још бескрајнији живот који, што га више има, чини наше живљење још бесконачнијим, отвореним за Бога; Бога који јесте сам тај живот, који наш живот чини још живљим. Западна интелигенција која је постала безбожна у Богу види препреку животу. Као што каже Сартр: „Уколико Бог постоји, онда не могу бити слободан“. Ја сам опречног мишљења. Чим Бог постоји и ја почињем да постојим. Чињеница да он постоји, чини да ја постојим. За западног интелектуалца, постојање у својој огољености, у својој грубости, доказ је да Бог не постоји. Оно је знак да је човек напуштен, „занемарен“ како би то рекао Хајдегер, којем дугујем ову мисао. Што се мене тиче, постојање у својој огољености као и усвојој грубости знак је да смо ништа, не због тога што не постоји ништа, него због тога што смо толико мали у односу на величанствену лепоту божанског живота. По томе ми је блиско апофатичко богословље које је у основи православног поимања постојања. Близак ми је, такође, и Мастер Екхарт и његово поимање мистичног ништавила. Слава Крста је средиште Тајне Христове. Када се осетимо ситним пред бесконачним, онда смо у слави Крста. Крст чини да се осетимо ситним. Слава, она чини да бесконачно живи кроз сићушно. Велики светитељи православног предања објашњавају да живети значи непрестаносепреумљивати. То је сасвим тачно. Живети значи да све оно што чинимонепрестано преображавамо у бескрајно. То значи имати широк, великодушан, љубвен поглед на постојање. Не бити баналан. Бити у том смислу „царем“, чинећи од постојања царство. Постати господарем, као што је Христос Господ. Уздићи ниво постојања и свести постојања, оплеменити га. Преобраћење подразумева све речено. Како је Православље изменило Вашу свест и Ваш живот? Православље је изменило мој живот и још увек га свакодневно мења подстичући ме да га живим срцем. Срце је у нама орган равнотеже који регулише слање крви у тело и на тај начин његово обнављање,примањем крви обогаћене кисеоникоми одашиљањем оне из које је кисеоник испражњен. Оно омогућава животу да се обнови и да сваког тренутка дише. Оно је, осим тога и емоционални, морални и духовни орган. Живети срцем значи ући у себе и живети живот који је у нама осећајући га. Када је то случај, оспољашњени и груби човек, човек који не жели живот, већ моћ над животом, бива разбијен у парам-парчад, а на његово место ступа аутентични човек. Човек на тај начин бива обновљен. Онај који није дисао, почиње да дише. Рађа се за живот. Православље које ме призива да живим срцем одговара том рођењу које мења мој живот сваки пут када га живим срцем. На изненађујући начин, ствари се са овим не завршавају. Када живимо срцем понирући у себе, не бивамо само ми препорођени. Свет и други људи бивају препорођени. У свакој ствари, у сваком бићу, почива жишка божанске лепоте. Живећи срцем, уочавамо је. Још боље, чинимо да живи. Чинимо је живом. То је оно што називамо добротом. УИдиотуДостојевског, принц Мишкин је слика те доброте. Када посматра људе, оно што види у њима није зло. Он прво опази добро. И уколико људи чине зло, оно што види јесте патња живота која је жртва зла. Не људску злоћу. Принц Мишкин је живи израз онога што је дубока православна свест. Када Православље мења моју свест, оно производи исти утисак. Оно не само да чини да живи аутентични човек кадар да живи у мени, већ у свакој ствари, у сваком бићу; оно ме подстиче да опазим искру божанског живота која се у свему налази. На крају, православни живот води и даље од тога. Када говори о Богу, Паскал се позива на слику из Књиге XXIVфилософа: кружница којој је центар свуда, а обим нигде. Бог је торжествен. Када се пројави, пројави се попут божанске кише, божанског облака; божанског пожара. Не пројављује се на једном месту, у једном тренутку. Он се непрестано пројављује, свуда, бивајући оно што физичари називају плуриверзумом, у супротности са универзумом. Бог је божанска киша. У будизму, тај начин сагледавања постојањакоји је својствен „живима, а спасенима“, више не бива затворен у временско-просторну димензију ограничену двојношћу. Више не постоји ни сад ни овде, јер више не постоји овде које је у супротности са оним тамо, нити ово сада супротстављено ономе јуче или ономе сутра. Бог је свепросторан и свевременски. Овде је реч о апсолутној слободи која је слободно дисање. Ништа није узвишеније нити пространије од ове свести када се пројави, јер ништа није слободније нити испуњеније креативним духом. Када се, благодарећи Православљу, литургијском животу, молитви отворим за Христа Пантократора који све пригрљава својом бескрајном љубављу, у једном хиљадитом делу секунде, догоди ми се да се дотакнем ове апсолутне и величанствене тајне. Тада, могу рећи, по четврти пут, да доживљавам искуство свести, свести која више није физичко дисање, дисање аутентичног човека, дисање живог живота, већ дисање неког сасвим другогреда, примарног, онтолошког. Која је духовна лепота Православља? Лепота Православља се састоји у томе да испоштујемо све лепоте које сретнемо живећи, узводећи их још више. Прва је лепота телесна. Лепота света. Лепота жена, за мене који сам мушкарац. Духовна лепота Православља састоји се у томе да испоштујем овај телесни порив тако што гаприљубим уз племенитост и дубину. Космичка лепота је отвореност за Бога. Задовољство осећања живота у властитом телу, у живом телу света отвореност је за божански живот. Бог који је изнад свега реченог изражава се кроз лепоту која, у творевини, иде изван материје, придодајући јој лепоту. Лепота жена је друга велика тајна. Та лепота обавезује мушкарца да буде деликатан, пажљив, племенит. У супротном, уколико он остане на нивоу примарног ероса, она ишчезава. Бежи. Испарава. Нестаје. Разбија се. У том смислу, ерос је Христова педагогија, Учитеља промена и преобликовања. Космичка лепота је статична лепота. Лепота ероса је динамична. Уколико Православље велича космичку лепоту као метафизичку отвореност човековог ума за Бога, благодарећи поетском приступу свету, она још више узвеличава лепоту ероса који се преображава у лепоту сусрета мушкарца и жене у којем жеља постаје узвишеном, благодарећи управо том сусрету. Постоји и лепота ума. Свет је, било физички било биолошки, организован. Постоји велика лепота у уочавању те организације. Та лепота почива у пролазу из затовреног ка отвореном свету. То наликује зори. Када се појаве први светлосни обриси зоре у ноћи. Свет који се раздањује је попут духовног живота који је попут светлостикојаодгони таму. Заплењени смо. Ноћ је побеђена. Она није последња реч ноћи. То наликује васкрсењу где смрт нема последњу реч живота. Свет, живот, човек, повезани су овим неисказивим светлом. Само што они то још увек не знају или више не знају. Када се свет, живот и човек припоје тој лепоти, када се са њом усагласе, откривајући узвишеност те хармоније, открију чудесну лепоту. Лепоту сасвим другог реда. Та лепота је још већа када је у спрези са моралном лепотом. На тај начин, потреба за озбиљношћу која је у основи морала узводи ка једном узвишенијем човечанству. Када је то случај, човечанство више није хармонично. Оно је над-хармонично. Карактеристика таквог једног живота: све чега се дотакне постаје лепо. Све се преиспуњује духовном равнотежом. На крају, постоји лепота свих лепота. Она која пружа одговор на све, обасјавајући разлоге нашег бивања на земљи. Реч је о слави. Лепо је рећи некоме да постоји. То помаже да се разуме љубав Божија према свету и људима. У Божијим очима, лепо је што свет и људи постоје. Када се та лепота пројави не само као она лепота која је лепа, већ и лепша од лепоте, тада више не стојимо у лепоти него у слави. Православље које означава право славље јесте живот обасјан славом Божијом која прославља ову славу. Отуд и израз Православље, право-славље, права-слава, пуноћа славе, живот по слави. Које је његово благо? Благо Православља почива у тојвизији, не баналној, не само Православља, већ постојањауопште. Ова нетривијална визија изражена је апофатичким богословљем, а са њим, и антиномијским. Када Дионисије Аеропагит објашњава да Бога познајемо не познавајући га, он тиме не исказује негацију познања, већ један интензиван однос познања. „Бог је толико жив да је мало рећи да је жив“, каже он. Право познање је интензивно познање, а интензивно познање је интензиван живот. И супротно, интензиван живот је интензивно познање, а интензивно познање је познање. У томе почива благо Православља. У том начину познања живота ништа не бива банално. Ништа није пуки конформизам. Ништа није тромо. Све је изузетно оригинално. Све самим тим поседује будућност. Божанска љубав је она која свему пружа будућност. Антиномије апофатичког познања омогућавају да се продре до љубави Божије. Николај Берђајев је написао целу једну студијукако би показао да је истински морал креативан и да се истински морална креативност налази у Христу. Како би исказаоту лепу идеју послужио се парадоксом, а са њим и антиномијом, објашњавајући како је прави морал ствар слободе, субјективности, дакле не-морала и без-закоња у свакодневном и баналном смислу речи. Такво виђење ствари добро изражава благо Православља. Једно апсолутно слободно виђење Бога, човека и морала, јер виђење Бога, човека и морала које полази изнутра, од личности, од њене лепоте, од њене племенитости. Многе православне личности бивају познате и препознате. Како открити Православље Западу? Када се Православље препозна, то увек бива на јединствен, оригиналан начин, преко јединствених и оригиналних личности које око себе шире позитиван дух. „Довољно је да један човек устане и на стотине њих ће за њим устати“, каже свети Серафим Саровски. Тамо где постоје свети, тамо постоји Православље. Када се мушкарци и жене освећују, Православље се разраста. Православље се не мери бројношћу православних, већ њиховом врлином. У сваком случају једна објективна ствар помаже: постојаност литургијског живота и његова лепота. Чињеница да се мушкарци и жене даноноћно моле је оно што је најважније. Када таква једна молитва постоји, постоји основа на коју се можете ослонити. То чини да се свет окреће: духовна и морална утемељеност, лепота. Неретко се на Цркву гледа кроз политичку призму. Црква не напредује усвајањем публицистичког става, већ усвајањем унутрашњег настројења које суштински оживотворава срца. На крају, не треба превиђати мисао, а за њом, и учење Цркве, њено узвишено учење. Свет има потребу да буде нахрањен. Има потребу да се обрадује. Често бива нахрањен и обрадован споља. Потребно је да буде нахрањен и изнутра. Хришћанство се често поистовећује са љубављу према ближњем. Ближњи није свако. У параболи о добром Самарјанину, то је Самарићанин. Њега треба волети. Он чини да се воли оно што спашава. Не волимо увек оно што спашава. Православље нас учи да заволимо оно што спашава. По томе се оно препознаје. Какво је православно виђење човековог спасења? Спасење значи повратак, обновљење, које следи преумљењу. Под спасењем често подразумевамо искупљење за грехе кроз страдање. Овакво једнојуридичко виђење превиђа онтолошку тајнуспасења. Друштво кажњава деликвенте тако што их на неко време затвара и лишава слободе. То међутим не води нужно преумљењу. Човек јецарског рода. Само што је он цар који је остао безцарства. Спасење подразумева проналажење овог краљевског смисла постојања. „Тражите пре свега Царство Божије, а све остало ће вам се додати“, каже Христос. У Слободи морала Христос Јанарас наводи речи Светог Макарија: „Сети се да си царског порекла“. Мастер Екхарт говори о срцу човечијем називајући га „племенитим човеком“. Пронаћи ову царску димензију живота, пронаћи племенитог човека којег имамо у себи, ићи ка царству небеском, то значи спасење. Бог жели да човек не буде само човек. Он жели да човек буде цар. Човек је цар онда када је попут Христа који је по превасходству Цар, Цар царева, по смерности, по љубави, по Речи која живи у њему. Људи сањају о спољашњем царству на овоме свету. Они на тај начин секуларизују царство, чинећи да оно више није духовно. Бог за човека жели духовно царство, вечни живот бивајући вечним животом духовности, а не баналности. Када неко жели да открије Православље шта му кажете? Не кажем ништа. Слушам. Преобраћење је лична ствар, различита од особе до особе. Постоје преобраћењакоја су лажна. Постоје преобраћења која су аутентична. Можемо се наћи у прилици да некоме посаветујемо да не постане православним. Можемо битиу прилици да кажемо и супротно. Монахом се не постаје тако што се одбаци свет. Православним се не постаје тако што се одбаце остале религије или философије. Монаси смо по љубави и благодати. Православни смо по љубави и благодати. Извор: „Entretien avec Bertrand Vergely: ma rencontre avec l’orthodoxie“, www.orthodoxie.com, 21 avril 2018. Превод: Јулија Видовић Изворник: View full Странице
  17. Теологија на раскршћу (Разговор са Павелом Гавриљуком) Славиша Костић Павел Гавриљук Павел Гавриљук је један од водећих православних богослова данашњице. Професор је на катедри за теологију и философију на теолошком департменту Универзитета Св. Томе у Минесоти. Био је гостујући предавач на Теолошком факултету Универзитета Харвард и Понтификалном универзитету Св. Томе Аквинског. Оснивач је и председник удружења IOTA. Истакнути је међународни стручњак за грчко отачко наслеђе, модерно православно богословље и руску религијску философију. Такође се бави и философијом религије, литургиком и екуменским проблемима. Гавриљук је аутор књига The Suffering of the Impassible God: The Dialectics of Patristic Thought (Oxford: Oxford University Press, 2004) и Georges Florovsky and the Russian Religious Renaissance (Oxford: Oxford University Press, 2013), а приредио је и неколико зборника као и десетине студија и чланака. Са проф. Гавриљуком разговарали смо о његовим теолошким истраживањима, стању православне теологије данас и активностима IOTA. Можете ли нам рећи нешто више о вашим истраживањима наслеђа о. Георгија Флоровског? Флоровским сам почео да се бавим 2009. године, када су ме колеге из Грчке, Русије и Сједињених Држава замолиле да сачиним текстове о разним аспектима његових радова. Убрзо сам увидео да наслеђе Флоровског потребује озбиљно преиспитивање. Било ми је важно да испричам причу о теологу двадесетог века, нарочито део који се односи на њега као на руског емигранта, користећи Флоровског као прозор у тај свет. На њега се уобичајено гледа као на творца синтагме „повратак оцима“ у православној теологији. Моја монографија, Георгије Флоровски и руска религиозна ренесанса (Оксфорд, 2014), Флоровског ставља у контекст далеко свеобухватнијег теолошког развоја и показује да „неопатристичка синтеза“ није била само истраживачки подухват којим би се оци Цркве учинили видљивијим, већ и полемички став против „западног ропства“ савремене православне теологије. Од Флоровског (1893–1979) и његове генерације теолога, укључујући Владимира Лоског (1903–1958) и Јустина Поповића (1894–1979), савремено православно богословље је наследило становиште да многи западни утицаји на православну теологију воде ка озбиљним извитоперењима наше вере. У својој монографији се критички односим према овој тврдњи и указујем на могућности другачијег сагледавања дихотомије између Истока и Запада. Такође узимам у обзир важност емигрантског искуства за разумевање мисли Флоровског и бавим се анализом наслеђа руске софиологије (Владимира Соловјова, Павла Флоренског, Сергеја Булгакова) која је дала материјал за полемички тон неопатристичке синтезе Флоровског. Књига се појавила у преводу на руски и румунски језик. Надам се да ће се објавити и у преводу на грчки и српски језик. Планирате ли да наставите да истражујете заоставштину о. Георгија Флоровског? Објавио сам неке значајне, до тада необјављене материјале из архиве Флоровског са Принстона и Академије Светог Владимира у Крествуду. Ове године публиковаћу преписку између Георгија Флоровског и Александра Шмемана (1948–1955). Ова преписка је од великог значаја за разумевање природе власти/вођства (leadership), раних Шмеманових година у послератном Паризу и њиховог необичног пријатељства. Реч је о дијалогу између две генерације, прича о две школе (Богословски интитут Св. Сергеја у Паризу и Академија Светог Владимира, која се тада налазила Њујорку), два града, две дијаспоре на два континента. То је прича која се завршава њиховим конфликтом 1955. године, када је Флоровски морао да напусти Свети Владимир, а Шмеман на крају постаје декан те академије. Преписка је својеврсна увертира у Шмеманов Дневник (1973–1983); она увелико употпуњује и исправља успомене из Дневника. Да ли делите мишљење појединих теолога да је православно богословље у озбиљној кризи? Размишљање у терминима кризе (Crisis-thinking) које је уобичајено за многе периоде у историји Цркве, има две стране. Прва подразумева дефетистички став који тежи ка томе да постане самооснажујући наратив и самоиспуњујуће пророчанство. Не делим овај став. Друга се разликује од прве и има везе са оним што се на грчком подводи под појам κρίσις, што значи „суд“ или „одлука“. Флоровски је свакао био у праву у следећем: исписивање историје је немогуће без неке врсте суда, која одређује одабир извора и утиче на излагање грађе. Сматрам да, као историчар, нисам довољно дистанциран од савременог богословља да бих могао да дам суд о томе да ли је оно у кризи. Савремено богословље је далеко од изумирања. Заправо, само у Западној Америци се сваке године објави више теолошких књига него претходне године. Мишљења сам да ће тржиште књига ускоро постати презасићено. Друго значење појма κρίσις се односи на одлуку или на такав суд о савременој ситуацији који подстиче на доношење одлука и делање. Савремено православно образовање не посматрам као статично; управо супротно, значајне студије не изостају ни код младих научника. Те студије би могле да дају значајан допринос Цркви и народу Божијем. Мој задатак је да усмеравам, подржавам и негујем најбоља прегнућа на овом пољу. У ком правцу ће се, према вашем мишљењу, развијати православна теологија? „Нисам ни сам пророк нити пророков син.“ Већ пола века, основни правац развоја православне теологије био је усмерен ка неопатристичкој теологији. Тренутно смо на раскршћу. Потребни су нам стални разговори који сежу преко националних граница како бисмо боље разумели главне теолошке правце. Седам васељенских сабора се хватало у коштац са тајном Бога у Христу. У светлу те тајне, у светлу откривења тројичног Бога, у догледној будућности ухватићемо се у коштац са тајном људске личности у свим аспектима: философском, психолошком, социјалном, политичком, економском, моралном и религиозном. Надам се да ћу, пишући књигу о души и васксењу код црквених отаца, дати свој допринос. Реците нам, на крају, нешто о IOTA, њеним о циљевима, даљим плановима итсл? У фебруару 2017. године основао сам Међународну православну теолошку асоцијацију (International Orthodox Theological Association, скраћено: IOTA). IOTA је нова асоцијација која промовише међународну размену знања о православној вери и иде ка томе да постане носилац свеправославног јединства. IOTA је непрофитна лаичка организација која окупља православне професионалце, истакнуте лаике, клирике и научнике. Руководство IOTA, које чини педесетак уважених научника из двадесет земаља, окупили су се на на међународном симпосиону у Јерусалиму 2018. Кратки видео материјали са симпозијума су доступни на јутјуб каналу IOTA. IOTA ће организовати међународне конференције и у Европи, креирати образовне програме и заједничке истраживачке пројекте. Конститутивна конференција ће бити одржана у Јашију, у Румунији, од 9. до 12. јануара 2019. године. Великодостојници Румунске Православне Цркве и других Цркава благонаклоно гледају на овај подухват. Митрополит диоклијски Калист (Вер) ће бити наш главни говорник на Конститутивној конференцији. Очекујемо да ће у својству излагача бити присутно преко 200 научника из готово 30 земаља. Планирамо да на сваке четири године одржавамо значајне конференције, неку врсту „православне олимпијаде“. Конференција у Јашију би у погледу научне продуктивности и свеобухватности излагања могла да постане највеће окупљање православних интелектуалаца и истакнутих лаика у модерној историји. Надамо се да ће IOTA благовремено доћи и у Србију. http://teologija.net/teologija-na-raskrscu/
  18. Теологија на раскршћу (Разговор са Павелом Гавриљуком) Славиша Костић Павел Гавриљук Павел Гавриљук је један од водећих православних богослова данашњице. Професор је на катедри за теологију и философију на теолошком департменту Универзитета Св. Томе у Минесоти. Био је гостујући предавач на Теолошком факултету Универзитета Харвард и Понтификалном универзитету Св. Томе Аквинског. Оснивач је и председник удружења IOTA. Истакнути је међународни стручњак за грчко отачко наслеђе, модерно православно богословље и руску религијску философију. Такође се бави и философијом религије, литургиком и екуменским проблемима. Гавриљук је аутор књига The Suffering of the Impassible God: The Dialectics of Patristic Thought (Oxford: Oxford University Press, 2004) и Georges Florovsky and the Russian Religious Renaissance (Oxford: Oxford University Press, 2013), а приредио је и неколико зборника као и десетине студија и чланака. Са проф. Гавриљуком разговарали смо о његовим теолошким истраживањима, стању православне теологије данас и активностима IOTA. Можете ли нам рећи нешто више о вашим истраживањима наслеђа о. Георгија Флоровског? Флоровским сам почео да се бавим 2009. године, када су ме колеге из Грчке, Русије и Сједињених Држава замолиле да сачиним текстове о разним аспектима његових радова. Убрзо сам увидео да наслеђе Флоровског потребује озбиљно преиспитивање. Било ми је важно да испричам причу о теологу двадесетог века, нарочито део који се односи на њега као на руског емигранта, користећи Флоровског као прозор у тај свет. На њега се уобичајено гледа као на творца синтагме „повратак оцима“ у православној теологији. Моја монографија, Георгије Флоровски и руска религиозна ренесанса (Оксфорд, 2014), Флоровског ставља у контекст далеко свеобухватнијег теолошког развоја и показује да „неопатристичка синтеза“ није била само истраживачки подухват којим би се оци Цркве учинили видљивијим, већ и полемички став против „западног ропства“ савремене православне теологије. Од Флоровског (1893–1979) и његове генерације теолога, укључујући Владимира Лоског (1903–1958) и Јустина Поповића (1894–1979), савремено православно богословље је наследило становиште да многи западни утицаји на православну теологију воде ка озбиљним извитоперењима наше вере. У својој монографији се критички односим према овој тврдњи и указујем на могућности другачијег сагледавања дихотомије између Истока и Запада. Такође узимам у обзир важност емигрантског искуства за разумевање мисли Флоровског и бавим се анализом наслеђа руске софиологије (Владимира Соловјова, Павла Флоренског, Сергеја Булгакова) која је дала материјал за полемички тон неопатристичке синтезе Флоровског. Књига се појавила у преводу на руски и румунски језик. Надам се да ће се објавити и у преводу на грчки и српски језик. Планирате ли да наставите да истражујете заоставштину о. Георгија Флоровског? Објавио сам неке значајне, до тада необјављене материјале из архиве Флоровског са Принстона и Академије Светог Владимира у Крествуду. Ове године публиковаћу преписку између Георгија Флоровског и Александра Шмемана (1948–1955). Ова преписка је од великог значаја за разумевање природе власти/вођства (leadership), раних Шмеманових година у послератном Паризу и њиховог необичног пријатељства. Реч је о дијалогу између две генерације, прича о две школе (Богословски интитут Св. Сергеја у Паризу и Академија Светог Владимира, која се тада налазила Њујорку), два града, две дијаспоре на два континента. То је прича која се завршава њиховим конфликтом 1955. године, када је Флоровски морао да напусти Свети Владимир, а Шмеман на крају постаје декан те академије. Преписка је својеврсна увертира у Шмеманов Дневник (1973–1983); она увелико употпуњује и исправља успомене из Дневника. Да ли делите мишљење појединих теолога да је православно богословље у озбиљној кризи? Размишљање у терминима кризе (Crisis-thinking) које је уобичајено за многе периоде у историји Цркве, има две стране. Прва подразумева дефетистички став који тежи ка томе да постане самооснажујући наратив и самоиспуњујуће пророчанство. Не делим овај став. Друга се разликује од прве и има везе са оним што се на грчком подводи под појам κρίσις, што значи „суд“ или „одлука“. Флоровски је свакао био у праву у следећем: исписивање историје је немогуће без неке врсте суда, која одређује одабир извора и утиче на излагање грађе. Сматрам да, као историчар, нисам довољно дистанциран од савременог богословља да бих могао да дам суд о томе да ли је оно у кризи. Савремено богословље је далеко од изумирања. Заправо, само у Западној Америци се сваке године објави више теолошких књига него претходне године. Мишљења сам да ће тржиште књига ускоро постати презасићено. Друго значење појма κρίσις се односи на одлуку или на такав суд о савременој ситуацији који подстиче на доношење одлука и делање. Савремено православно образовање не посматрам као статично; управо супротно, значајне студије не изостају ни код младих научника. Те студије би могле да дају значајан допринос Цркви и народу Божијем. Мој задатак је да усмеравам, подржавам и негујем најбоља прегнућа на овом пољу. У ком правцу ће се, према вашем мишљењу, развијати православна теологија? „Нисам ни сам пророк нити пророков син.“ Већ пола века, основни правац развоја православне теологије био је усмерен ка неопатристичкој теологији. Тренутно смо на раскршћу. Потребни су нам стални разговори који сежу преко националних граница како бисмо боље разумели главне теолошке правце. Седам васељенских сабора се хватало у коштац са тајном Бога у Христу. У светлу те тајне, у светлу откривења тројичног Бога, у догледној будућности ухватићемо се у коштац са тајном људске личности у свим аспектима: философском, психолошком, социјалном, политичком, економском, моралном и религиозном. Надам се да ћу, пишући књигу о души и васксењу код црквених отаца, дати свој допринос. Реците нам, на крају, нешто о IOTA, њеним о циљевима, даљим плановима итсл? У фебруару 2017. године основао сам Међународну православну теолошку асоцијацију (International Orthodox Theological Association, скраћено: IOTA). IOTA је нова асоцијација која промовише међународну размену знања о православној вери и иде ка томе да постане носилац свеправославног јединства. IOTA је непрофитна лаичка организација која окупља православне професионалце, истакнуте лаике, клирике и научнике. Руководство IOTA, које чини педесетак уважених научника из двадесет земаља, окупили су се на на међународном симпосиону у Јерусалиму 2018. Кратки видео материјали са симпозијума су доступни на јутјуб каналу IOTA. IOTA ће организовати међународне конференције и у Европи, креирати образовне програме и заједничке истраживачке пројекте. Конститутивна конференција ће бити одржана у Јашију, у Румунији, од 9. до 12. јануара 2019. године. Великодостојници Румунске Православне Цркве и других Цркава благонаклоно гледају на овај подухват. Митрополит диоклијски Калист (Вер) ће бити наш главни говорник на Конститутивној конференцији. Очекујемо да ће у својству излагача бити присутно преко 200 научника из готово 30 земаља. Планирамо да на сваке четири године одржавамо значајне конференције, неку врсту „православне олимпијаде“. Конференција у Јашију би у погледу научне продуктивности и свеобухватности излагања могла да постане највеће окупљање православних интелектуалаца и истакнутих лаика у модерној историји. Надамо се да ће IOTA благовремено доћи и у Србију. http://teologija.net/teologija-na-raskrscu/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  19. Потрага за смислом постојања (разговор са Христом Јанарасом) Дарко Р. Ђого Христо Јанарас У једном од својих интервјуа, на питање новинара зашто је толико књига написао на тему религије, хеленски философ и теолог Христо Јанарас је одговорио: „ниједну нисам написао о религији.“ „Па о чему јесте?“ – упитао је новинар. „О потрази за смислом“ (για την αναζήτηση νοήματος) – одговорио је Јанарас. Када је професор Христо Јанарас 2009. године посјетио Београд и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, поводом објављивања српског превода његове, како сам каже „темељне књиге“ Личност и ерос, настао је овај краћи разговор са великим хришћански мислиоцем. Ваша књига Личност и ерос преведена је на српски језик. Како Вам се та књига чини данас? То је била Ваша докторска дисертација? – Заправо, не у потпуности. Прва „рука“ прва три поглавља књиге представљала су моју докторску дисертацију. Не бих ништа измијенио у њој данас. Свакако, послије ње су се појављивале друге књиге. Рецимо, разликовање између личности и природе, значај слободе личности, покушао сам да проширим као тему и на друге просторе људског постојања, на простор политичког и друштвеног живота. Постоји једна моја књига која се зове Рационализам и друштвена пракса (Ορθός λόγος και κοινωνική πρακτική). Или, на примјер, на простор економије (друга моја књига носи назив Стварно и имагинарно у политичкој економији (Το πραγματικό και το φανταστιώδες στην πολιτική οικονομία). Али и све касније књиге – Изрециво и неизрециво (Το ρητό και το άρρητο), Предлози једне критичке онтологије (Προτάσεις κριτικής οντολογίας) јесу књиге које суштински обасјавају аспекте ове прве књиге. Она (Личност и ерос) је једна основна, базична књига. А она је отворила један нови простор за дијалог православне теологије са Хајдегером… – Не толико са Хајдегером… Можда не само са Хајдегером? – Можда би било боље рећи да је она теолошке проблеме поново вратила на један онтолошки ниво. Дакле, она се преплела са дугим током философске мисли и поново третирала проблем смисла постојања. Мислим да је то веома важно. Ми често говоримо о теологији као о нечему саморазумљивом. А она представља потрагу за смислом постојања. Зато она није књига о Хајдегеру него књига која говори како је у западној мисли, укључујући ту и Хајдегера, у западној онтологији, рјешавано питање смисла постојања. Када сам је писао нисам имао ниједну другу тежњу (τάση). Једна од највећих тема Личности и ероса био је проблем смрти. Како Вам се данас чини тај аспект књиге? Интересантно је да сте пронашли једну херменеутику смрти према којој смрт није само нихилујућа (μηδενιστική), него може да буде и остварење еросног? Шта о томе мислите данас? – Посљедња књига коју сам написао носи наслов Загонетка зла (Το αίνυγμα του κακού) и у њој се бавим и проблемом смрти. Мислим и вјерујем да је једина херменеутика смрти она коју даје апостол Павле када говори: „и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“ (Рим 14, 8). Она нема ни теоретско, ни идеолошко значење. „Бити Господњи“, предати се Господу, значи живјети цјелокупну еросну перипетију као излажење из себе. И тада, ако изаемо из себе, као што каже Павле, ако и умремо, са Христом ћемо бити. Сматрам да се само тако може превазићи страх од смрти, и сама смрт. А то је врло битно питање за човека, не само данас. Питање смрти јесте питање смисла. Зато сам сматрао да је немогуће говорити о онтологији без одговора на питање о смрти. Још једна тема „Личности и ероса“ која и данас има велики значај за теолошку мисао јесте слобода. Зашто је та ријеч толико присутна у Вашој теологији? Које је њено значење? Да ли је отачка самовласност потпуно једнозначна слободи? – Да, слобода је врло важна тема зато што она представља раздјелницу између словесног (λογική) и бесловесног постојања (άλογη ύπαρξη). Она је најзначајнији елемент човјекове иконичности. Бити „по икони“ значи имати слободу. И да: самовласно (αυτεξούσιο) значи слободно. Наравно, помало се промијенио смисао ријечи: данас када кажу „слобода“, људи обично подразумијевају једну могућност безграничног бирања. Слика слободе данас јесте супермаркет: уђеш и бираш. Тачније: мислиш да бираш. Твоји избори су, међутим, ограничени и одређени. Заправо, истинско значење слободе је оно у отачкој теологији: човјек не може бити слободан док се не преда. Са другим човјеком стојиш у односу што значи да не можеш да бираш шта у његовој личности желиш, а шта не. Зато се истинска слобода остварује у односу, а не у могућности бирања као таквој. Господине професоре, често се поставља питање западног утицаја на православну културу и теологију. Шта мислите. Шта ће се у будућности десити са православном културом и теологијом? – Не знам. Уопште не могу да дам било какав одговор. Само Божија Љубав може да окрене ствари на другачији ток. Овако како тренутно иду, све сугерише једно отуђење, један фалсификат. Али не чини ми се да ће се то десити са теологијом. Можда и сама теологија нађе снаге да окрене ствари. * * * Христо Јанарас (1935) јесте један од водећих православних мислилаца данашњице, философ и богослов чије су књиге већ деценијама незаобилазно штиво свакога ко жели да се упозна са хришћанством и православљем на дубок и аутентичан начин. Рођен је у Атини, гдје је одрастао и гдје је започео своје теолошке студије. Од дјетињства бива укључен у рад и постојање Богословског братства Зои , што је одиграло значајну улогу у његовој каснијој опозицији начелима богословских братстава, пијетизму, морализму, идеологизму и било ком облику тоталитаризма. Студије наставља у Бону и на Сорбони, гдје се упознаје са европском философијом, која остаје трајно једна од тачака његове хришћанске философије: нарочито дубок утицај оставља сусрет са дјелом Мартина Хајдегера и Фридриха Ничеа, које у готово свим својим дјелима узима за дубоке свједоке коначних домета отуђења европске културне и философске традиције од онтолошких преокупација Хеладе и отачке теологије. Његове књиге Личност и ерос и Слобода морала представљају најдубље и најпревођеније књиге које је православна мисао дала у ХХ вијеку. Поред њих, у библиографији овог свестраног мислиоца налазимо књиге из политичке економије, културологије, политикологије. Међу њима се нарочито издвајају теолошки лирично Тумачење на Пјесму над пјесмама (Σχόλιο στο Άσμα Ασμάτων ) као и књига мемоара Прибјежиште идеја (Καταφύγιο ιδεών), потресно свједочанство о животу, идеологијама и проналаску смисла изван готових одговора и наметнутих питања. http://teologija.net/potraga-za-smislom-postojanja-razgovor-sa-hristom-janarasom/
×
×
  • Create New...