Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(радовић):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Пре скоро седамдесет година (1904), Баланос је написао књигу под насловом: „Да ли је Православна Јелинска Црква само богослужбена заједница?". Блаженопочивши професор покушава, поменутом књигом, да оповргне критике Западњака, који се баве Православном Црквом, од којих је већина сматрала да је Православна Црква само „богослужбена заједница". Као сажети израз овог става Западњака, Баланос наводи речи познатог Kattenbusch: „Црква је у византијском периоду, и у целој садашњој области источног Хришћанства, само богослужбена заједница, супротно древној Цркви, која није била само богослужење; док је на Истоку била надасве или само богослужење"(1). Уместо да се критички осврне на само схватање Kattenbuschа и других о богослужењу - које схватање је производ читаве духовне конструкције западне мисли - Баланос просто покушава да докаже да је Православна Црква нешто више од богослужбене заједнице. По њему, она је одувек имала и има, осим богослужбеног, догматског и етичког интересовања, још и свест свога посланства (апостолства) у свету. У наставку, он подвлачи цивилизацијску и педагошку њену улогу, улогу у ширењу свештене и световне мудрости, у очувању етоса и обичаја, у буђењу патриотизма итд(2). Поред тога, и за њега богослужење остаје оно што Западњаци зову ritus, тј. пуко вршење богослужбених религијских обавеза (ритуала). Самом својом критиком Баланос прихвата расцепљеност између богослужења и вере (догме), етоса и богослужења, богослужења и живота. Ово схоластичко и неорганско схватање богослужења не одликује само Запад и Баланоса; постоји читав богословски и црквени менталитет те врсте. Тамо, пак, где нема унутрашњег, органског, тј. јеванђелског сагледавања хришћанског живота и свих елемената из којих се састоји тај живот, тешко је, или боље рећи, немогуће дати исправан одговор на било коју тему у вези са реченим. Оно што важи за богослужење, подједнако важи и за девственост (безбрачност). По општем схватању, безбрачност се разликује од брачног живота само по уздржању безбрачника од брачног општења. Ово схватање има непосредни одраз и у схватању о начину и месту живљења безбрачника, и о самом смислу безбрачности, о сврси и вези са богослужењем. По томе, безбрачност као таква бива оцењена као „више доприносећа" Цркви од брака, и безбрачници као веома „искористиви материјал" за разне општекорисне циљеве. Под таквом призмом, богослужење је за безбрачнике средство индивидуалног укрепљења „за делатност". Са друге стране, због њихове безбрачности, они се приносе ради бољег савршавања „богослужбених обавеза". Речено, пак, већ није ни истинско богослужење, ни истинска безбрачност, него је пре својеврсна карикатура и једног и другог. Чак и онда када говоримо о богослужењу као „освећујућем делу" Цркве, не говоримо пуно ствари. И тада раздељујемо нераздељиво тело вере, живота, проповеди и богослужења и, свесно или несвесно, помажемо да се словесна служба претвори у „религиозно вршење обреда" или у ритуализам или у површну сентименталност. Прво, пак, што је потребно чинити ради исправног поимања тајне: богослужење - девственост, јесте богословско-црквени приступ, опипавање унутрашњег њеног здања и органска веза са свеукупним животом у Христу, тј. са вером (догмом) и са етосом Цркве. Тема је веома опширна, и зато ће „опипавање" бити дословно опипавање и покушај исправног постављања пред проблемом. Прво о богослужењу. Шта је заиста богослужење? Да ли је оно „дело", средство, проста обавеза хришћанина између других „дела" и обавеза његових? Да ли констатација, одапета на нашу Цркву као осуда, да је кроз векове она остала „богослужбена заједница" заиста потребује оповргавање, или, пак, прихватање као похвале, која изражава најдубљу истину о Цркви? Пре ће бити ово друго. Зашто? Јер богослужење није, нити може да буде, прост религиозни обред, нити неко дело (освећујуће) просто засебно од такозване поучавајуће или пастирске делатности Цркве. Богослужење се дотиче саме суштине Цркве и васколике њене Тајне. Та, пак, суштина је сам Христос и нови живот у Христу. Богослужење се не просто дотиче, него се поистовећује са тим новим животом у Христу. Црква богослужењем пројављује, остварује и предаје самог Христа и сам живот у Њему. Према томе, богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу. Речено сведочи и прво сабрање верних апостолског доба и свако сабрање у тој вери и животу. Према томе, погрешна вера и искривљени етос не могу да пројаве и дају исправно богослужење. Постоји органска зависност ова три елемента између себе. Читамо карактеристично о пустињским Оцима, да су могли да знају по ставу у време молитве да ли је онај ко се моли јеретик или православан. Ово потврђује да је заиста могуће да само из исправне вере извире исправно славословље и начин славословљења; да је богослужење остварење вере, у пуном значењу израза. Управо је због тога и свети Василије говорио: „Треба да се крштавамо онако како смо примили, да верујемо онако како се крстимо, да славословимо онако како смо поверовали"(3). Није, дакле, случајна чињеница то што су православно богослужење и богослужбени списи Цркве пре свега догматског садржаја, истовремено садржећи и чист православни етос. Православна Саборнокатоличанска Црква нема само литургијско, догматско и морално „интересовање" и делатност, него су исправна вера, истинско славословље и аутентични етос нераздељиво огњиште, које својим пламеном спасава и прображава човека и васиону. Глагол „λατρεύω" значи „служим, услужујем"; а именица „λατρεία" значи „служба", служење приношено Богу. Као што је принос суштина Свете Литургије (која, опет, са тајном Евхаристије представља центар сваког богослужења), тако је и са читавим богослужењем. Богослужење као служба и принос није просто спољашње дело. Оно одликује целокупни став човека пред Богом, а тај став је у целини својој богослужбени. Уколико жели достојно да одговори на покрет бескрајне љубави Божије, човек треба да задобије једнонаравље са Богом, тј. да задобије бескрајно богољубље и човекољубље, тј. да живи на начин Христов. „Словесна служба" као духовна служба није ништа друго до само „живљење по Христу", да употребимо диван израз светог Златоустог. И као што је жртва, Крст, принос крви и живота, суштина дела Христовог, исто треба да буде и суштина људског дела, богослужења и живота. Само тада ће богослужење заиста бити „живљење по Христу". Следствено, богослужење није просто неки обред који се тиче само појединих тренутака у човековом животу. Оно уоквирује све пределе људског живота. Када човек богослужи на исправан начин, не приноси само своје дарове и славословље устима. Он истовремено приноси тело и крв своју, постаје свештеник свога тела и врлине по души. Речено значи да богослужење по својој природи тражи распрострањење свог етоса, тј. богослужбеног и жртвеног етоса, на васцели живот и ход човека пред Богом. Насупрот, ако се одсече или ограничи на вршење обреда без спознаје истинске дубине његове, која је истоветна са дубином вере и живота, онда у ствари губи свој садржај и смисао. Као што су вера и етос повезани, исто су органски повезани богослужење и такозвано „поучавајуће дело" Цркве, тј. њена проповед. Не само зато што је проповед неразумљива изван литургијског сабрања, него и стога што је само богослужење проповед. Оно проповеда „приказом" Домостроја Божијег, сликама и приказима, покретима, силом и благодаћу, које пружа вернима. Литургијско сабрање је опипљиви знак Божијег присуства на земљи. Пројава и откривење Његове славе и красоте, истовремено и остварење тајне Цркве Његове. Свим реченим богослужење проповеда и онима који су унутар и онима који су изван Цркве, на начин живљи од било које речи. Не освећује само тајна. И реч, проповед, силом својом у благодати, освећује ум и срце слушаоца. Не проповеда само реч, него и тајна, јер има у себи Божију силу и премудрост. И богослужење и проповед су темељ и извор пастирствовања, то су основни начини пастирствовања народом Божијим. У време богослужења и било ког чинодејства, човек се учи како треба да верује, како треба да живи, дејствује, љуби; задобија ум Христов, начин живота Светих и саборно расуђивање Цркве. Када живот хришћанина (следствено и свештеника) и свакодневно дејствовање престану да буду наставак богослужења и престану да извиру из његове разборитости, тада тај хришћанин постаје „двоједушан човек, непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1,8). Ако уопште није стекао ову богослужбену разборитост, сматрајући да је његов живот уопштено нешто друго у односу на богослужбени живот, да је могуће да ван богослужења има другачији начин размишљања, други темељ и другачији начин живота и може да користи друга средства и да стреми другим циљевима, онда ће и богослужење његово бити обичан ритуализам без садржаја и живота. Онда ће и живот његов бити без истинске дубине. Чак и ако неко сматра богослужење за „богослужбено време" или за средство „укрепљења" за делатност, показује да није дошао до правог смисла и да није задобио саборни духовни вид вере и живота у вери. Богослужење није средство, оно је начин постојања. Узводи се и приноси се једино Богу: „приличи једино божанској природи". Оно је молитвени и благодарствени став човека пред Богом, принос дарова и живота Њему. Истовремено је и задобијање дарова Божијих (корен „λα" глагола „λατρεύω" значи „имам, стичем, задобијам"). Према томе, „λατρεύω" значи „служим", живим по Христу и задобијам Га, задобијам вечну Силу и Хлеб живота. То је и прави смисао тајни, са Евхаристијом као срцем њиховим, али и смисао васцелог живота. И сама Црква није ништа друго до заједничарење Бога и човека, заједничарење које после Оваплоћења Господњег постоји као реалност, као Богочовечанско Тело и Пуноћа Његова и као простор у Духу истинског богослужења, којим верни узрастају докле не достигну „у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4,13). Ако је речено богослужење, шта је онда девственост? Постоји ли нека веза између њих? Треба одмах од почетка рећи да веза постоји, и то органска. Не само да су повезани између себе, него девственост, као христолики живот, представља органски и нераздељиви део горенаведене словесне службе. И девственост је истинско богослужење као свецелосни принос и као подражавање Богу. Тајна (девствености) исходи из тајне Бога. Јер, по Светим Оцима, Девствени Отац је, пре векова, девствено родио Девственог Сина, који је, опет, у последње време, био рођен од Дјеве (Девственице) Марије. И превечно, и у времену, Рођење Јединородног Сина Божијег садржи у себи тајну Девствености. Према томе, само девствена душа може достојно да прими и роди једног таквог Девственика Сина. Девственост је прво и последње у животу („Јер о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као анђели Божији на небу" Мт 22,30). Онај, пак, ко следи пут девствености, стреми једнонарављу са Богом и Христонарављу, у егзистенцијалном смислу речи. Његово присуство у свету сведочи есхатон човека. Девствена душа је душа која носи Девственог Сина Божијег у себи. И као што се наводи у првој од две посланице девственицима, које се погрешно приписују светом Клименту: „Сви који желе да подражавају Исусу Христу, дужни су да у свему пресликају икону Његову. Будући да су се обукли у Христа, дужни су да пресликају подобије Његово и у срца своја и у сав начин живота и дејствовања свога"(4). Као што је девственост Пресвете Богородице имала за циљ припрему за зачеће Господње, тако и истински девственик, по светом Златоусту, „о једном се само стара, да душу своју изграђује, тај свети Храм да украшава... светошћу по телу и по духу"(5). Безбрачност, пак, која нема за једини циљ уподобљавање Христу изграђивањем душе и чистотом тела, него унапред поставља нешто друго себи за циљ, на пример, општекорисна дела, делатност, ма колико она света била, никада не може достићи до њеног смисла, тј. до истинске целомудрености (=здравоумља), до целовитости и пуноће разборитости и уподобљења Христу. Девственички етос је богослужбени. У свакидашњем језику „λατρεύω" значи апсолутну обожавајућу љубав ка некој личности. Слично је и са девственошћу. Неко је девственик зато што жели да служи Богу свим бићем својим. Без овог свецелосног богослужења није могуће да девственост постоји. Следствено томе, девственик се поистовећује са богослужитељем. Девственик је девственик тиме што има један ерос, једну љубав, једно богослужење: Бездан Божији у Тајни Христовој. Ту, и само ту, он сусреће свог ближњег, налази себе и творевину Божију. Он све предаје Христу, да би исто примио од Њега целовито, христолико, преображено, „ново". Љубав према Господу загрева његово срце љубављу и према ближњем. Христос је за њега „свеза љубави" и пуноћа њена. Оно што не налази у тој пуноћи и кроз њу, он сматра непостојећим и недостојним богослужења, као нешто што загађује и изопачује девственост бића његовог. Целомудреност (=девственост) је словесна служба само као принос и жртва свецелосна на Христов начин. Тај свецелосни принос је суштина трију монашких завета: послушности, нестицања (=сиромаштва) и девствености. То је суштина и уопште хришћанског живота. Јер не постоје два етоса у Цркви Божијој, нити две вере, нити два богослужења („монашко" и „световно"). Постоји само једна вера (православна), само један етос („Христонаравље"), и само једно богослужење (словесно). Ако није могуће да постоји један монашки и други световни етос, утолико мање је могуће да постоји другачији етос оних који по неопходности живе девствено у свету, од етоса оних монахујућих. Погрешно је сматрати девственике првих времена (следствено и савремене девственике који по неопходности живе у свету) за другачије од монаха, који су се појавили као установа, углавном од четвртог века па надаље. Начин њихових живота се поистовећивао и поистовећује се. Монашка пустиња није ништа друго осим наставка пустиње, у којој је живео, не само девственик, него цела прва Црква. Скоро сви проучаваоци се слажу да је прва Црква по свему „монашког" карактера. И то захваљујући интензивном животу у Христу и непосредном есхатолошком ишчекивању. Реч Апостола: „Јер немамо овде постојана града, него очекујемо будући" (Јев. 13,14) изразила је најдубљи осећај и сазнање свих хришћана првих времена, без изузетака. Када су, пак, хришћани почели да праве компромисе са „овде постојаним градом", тј. са световним начином размишљања, већина девственика је отишла ка пустињи организујући „антиполис" (Флорофски) и сведочећи животом и присуством својим есхатон, долазећи град Бога живога. У часу када безбрачник, девственик, изгуби „монашки начин размишљања", пустињског расуђивања, аутоматски се одриче самога себе, јер се одриче бескрајне љубави ка Богу, која је суштина девствености. Поменута љубав је могуће да се роди и узрасте једино у перивоју истинског богослужења (Општежићу, пустињи). Човек који живи у пустињи, „пуст" од своје особите воље (као онај ко у послушности „служи" вољи Божијој), без икаквог овоземаљског имања (будући сиромашан, нестицатељ) и безбрачан (богослужбено приносећи тело и биће своје Девственом Сину), такав човек, као једино имање и храну и једино спасење има веру, молитву и богослужење. Он служи, слуша, богослужи и девственује, да би задобио Христа, једину Наду и Љубав у пустињи свог живота. Пустиња, пак, није само место, него је првенствено начин и став. Богослужење, дакле, за девственике није проста обавеза, већ нешто неупоредиво узвишеније и значајније: начин њиховог постојања, дисање њихово. Пустињацима живота, девственицима, поручује Дамаскин Студит: „Молим вас да се не одвајате од Бога, ни од срца свога, него останите у њему и чувајте га сећањем на Господа Исуса Христа"(6). Богослужење је ово „неодвајање" од Бога, непрестано спомињање Господа. Постоји ли други начин да неко буде послушан, сиромашан и девственик, ако сећање на Бога не замени у њему све што је туђе Богу? По Светом Григорију Синајском, ум блуди чим се удаљи од „сећања на Бога"(7), тј. чим престане да богослужи и да се моли. Човек је по природи богослужбено биће. Када не богослужи истинитом Богу вером, животом и послушношћу, његово богослужбено својство тражи излаз у лажном богослужењу, телослужењу, егоизму, среброљубљу и идолопоклонству свакога облика и вида. Све речено и томе слично, библијски сагледавано, није ништа друго до блуд. А блуд је смрт за девственост. Врло је важно ово органско јединство, са једне стране, између девствености и богослужења, а са друге, између блуда и идолопоклонства. Само када неко има „мисао на Бога уместо дисања"(8), само је тада могуће да буде девственик, само тада узраста истинска целомудреност у њему. Зато Дамаскин Студит даје заповест свима који манастирским животом служе Богу: „Непрестано обитавајте призивајући име Исуса Христа, да срце прогута Господа и Господ срце и да два постану једно"(9). Све напред речено важи за сваког девственика, према томе и за онога ко (по неопходности) борави у свету. Савремени живот плаши превеликим посветовњачењем (секуларизацијом) менталитета. Једини начин отпора том световном начину размишљања јесте богослужење и литургијски живот. Потреба за богослужењем може се осетити посебно тамо где богослужења нема и где је у свим димензијама својим присутан савремени начин живота и посветовњачен (секуларизован) менталитет његов. Савремени свет намеће себе и свој начин размишљања на разне начине: књигом, науком, сликом, новинама, комуникацијама и туризмом, радиом, модом, мноштвом приказа које буквално поробљују сва чула људска и самог човека. Ако свему томе додамо већ постојећи у нама „немар живота" и „телесно расуђивање" са грехом, али и са дејством сатане, постаће нам јасно да једино богослужење, као начин постојања човека и као евхаристијско сабрање, јесте у положају да искорени из нас и около нас расуђивање овога света; да нас спасе од застрањења и да преобрази свет. „Све је, пак, сећањем на Господа открила подвижничка душа, било зло, било добро"(10). Свет једино Господ може да победи. Богослужењем и покајањем човек задобија силу Божију, ум Христов, саборно расуђивање и етос Цркве. Само се тиме побеђују нечастиви, свет и тело. Речено важи за сваког хришћанина, а посебно за монаха. Цвет девствености је посебан цвет, кога је тешко узгајати на путевима овога света. Излазак девственика четвртог века и потоњих векова из света и њихов улазак у пустињу, био је исход искуства света и искуство људске слабости. Да није свет данас постао мање свет, или да се није људска слабост претворила у силу? Насупрот, никада свет није био тако моћан и човек толико немоћан. Али онда, откуд данас тежња за изласком девственика из пустиње и уласком у свет? „Ради добробити света", рећи ће неко. Можда се, пак, иза тог „доброг расположења" крије још један доказ снаге света и његове победе? Да ли је „добро расположење", које превиђа вековно искуство Цркве и Светих Њених, довољно да оправда улазак девственика у свет и њихов излазак из опробаног простора за цветање девствености: излазак из манастира, општежића и пустиње? И, свакако, излазак пре уласка у поменути простор! Данас се налазимо пред парадоксалном појавом: савремени човек, уморан од световне цивилизације и духовно гладан, све више се окреће пустињи да би се спасао; а девственик, голуб и житељ пустиње, одлази из свог дома, да „спасава" тог човека и да би се спасао у свету! Исход, пак, овог парадоксалног феномена може бити веома трагичан: свет и човек да се не спасу, а девственик да обрете свој гроб. Јер свеукупно одрицање од света (које је управо девственост, послушност и сиромаштво) јењава и прети му опасност да се накнадно претвори у прихватање света и следствено у „блуд", ако не узрасте и не развија се у простору саборног богослужења (општежићу, пустињи). Због тога, улазак девственика (безбрачних клирика) у свет могуће је оправдати само као крајњу неопходност Цркве, а никада као нормално стање, које изражава њено расуђивање. Излазак из простора пустиње зарад потреба Цркве не значи и излазак из начина пустиње. Ако се случајно десе обе ствари, онда девственик постаје трагикомично биће. Задобија расуђивање „безбрачника", који је изгубио прави смисао своје безбрачности. Љубав ка девствености и целомудрености, као подражавање Бога и сједињења са Девственим Сином, претвара се у „нељубавну љубав", која се задовољава уздржањем од брака ради „хуманитарних" циљева. „Нељубавном љубављу", пак, нити се свет спасава, нити се Бог задобија, нити је могуће да човек буде неповређен и целовит. И Свети су излазили да би служили Цркви у свету, али већ стекавши пустињу као једину својину, распињани непрестано на крсту Љубави ка ближњем и на Крсту божанске љубави, лишени своје праве и једине отаџбине, пустиње. Ишли су у свет, не зато што су веровали у своје способности, него не би ли се можда спасла која душа, макар они „изгубили" своју душу. Тај Крст је и Крст девственика, који живи у свету, и истинског брака. На изузетан начин описује га један савремени руски Старац, пишући једном јеромонаху, који по послушању живи у свету: „Из искуства знам да је опасно за нас да живимо у грешном свету. Ђаво не спава, грешни свет вуче и саблажњава, тело врије. Бој се света, тела, ђавола, бој се себе! Љуби све и бежи од свих ка Распетом Господу...". Са јелинског превео Дејан Ристић Извор: Српска Православна Црква
  2. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. Извор: Православие.ру
  3. Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Create New...