Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(парадкеваидис):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1 result

  1. Ваше високпреосвештенство Митрополите Варшаве и целе Пољске господине Саво, Ваше вископреосвештенство Митрополите Солунски господине Пантелејмоне, Ваше Екселенције, господо министри, господо уважени професори, драга браћо и сестре, Христос васкрсе! Душâ испуњених радошћу Васкрсења, којом су преплављени и сви хришћани, сабрали смо се данас у нашем другом по величини граду Солуну, благочестивом и славном граду Св. Димитрија, заједно са Његовим високопреосвештенством Митрополитом Варшаве и целе Пољске господином Савом, кога имамо радост и благослов да ових дана угостимо у нашој домовини. Налазимо се међу вама као учесници научног скупа чија тема је еутаназија. Овај проблем, наведен у наслову мог говора, недавно се појавио у читавој икумени, и то на веома интензиван начин. Са њим се многи у различитим државама успешно хватају у коштац, и поред тога што је познато да је у неким земљама почео да се развија као званичан државни концепт; имамо недавну одлуку Холандије да активира закон о еутаназији, и сличну одлуку коју је недавно донела и Белгијска влада. У црквеној химнографији последовања опела смрт је окарактерисана као трагичан догађај људског живота: „плачем и ридам када помислим на смрт, и видим како у гробовима лежи по лику Божијем саздана наша красота, без облика, без славе, немајући вида…“ Писац ове химне је, у наставку службе, сам себи дао одговор на питање смрти, који представља и одговор сваког хришћанина: „Гроб Твој Христе извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као лепши од Раја, ваистину светлији од сваке царске одаје…“ Апостол многобожаца, Павле, оснивач Цркве у Солуну и Атини, и многих других Цркава широм васељене, у посланици упућеној Коринћанима објашњава да је Господ укинуо смрт, називајући је „последњи човеков непријатељ“ (1Кор. 15, 26), и, у наставку ове посланице и свог расуђивања о смрти, изговара познате речи: „Ако мртви не устају да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!“ (1Кор. 15, 32). Због тога наша Црква непрестано узноси молитве за своје вернике да им крај живота буде „хришћански, без бола, непостидан, миран“. Дакле, моли се за оно што ми хришћани називамо „хришћански крај“, како је наведено у прозби горепоменуте јектеније, а чему су стари Грци дали назив еутаназија. Ова, лака за разумевање, грчка реч која је еволуирала у међународни термин еутаназија (ευθανασία), је сложеница и састоји се од придева „ευ“ (или епског „εϋ“), са значењем „добар, леп, храбар, племенит“, и речи θάνατος која означава смрт. Антигона, у Софокловој истоименој трагедији, је починила „добру смрт“ (καλώς θανείν) (Софокле, Антигона, стр. 97), изабрала је, дакле, да умре часно, не обешчашћено, сахрањујући свог брата Полиника. Исту ствар захтева и Хектор од Ахила пред њихов двобој, дакле, да немају „лошу смрт“ (κακό θάνατο), како се и дословце наводи у оригиналном тексту Хомерове Илијаде. Како је, у својој докторској дисертацији Euthanasie in der Antike (Wilhelms Universitat Munster, 1982), нагласио T. Потоф (Potthoff), појам еутаназије у античко време није подразумевао превремени крај несрећног, очајног и болног живота, и нигде није изједначен са данас актуелним концептом „потпомогнуте смрти“ (види такође и Αφρ. Αβαγιανού, „Ευθάνατος θάνατος. Το καλώς θανεϊν στην αρχαία Ελλάδα“). Данас је општеприхваћено мишљење да еутаназија подразумева да лекар, или неко други, донесе одлуку о окончању пацијентовог живота, директно или индиректно, из разлога „самилости“, „олакшања од бола“, или испуњавања пацијентове жеље да има, како је називају, наводно „достојанствену смрт“. Становиште Цркве о еутаназији О проблему еутаназије пре извесног времена говорио сам на Медицинском факултету Универзитета у Крајови, у Румунији, где сам покушао да објасним да смо до тога да говоримо о достојанственој смрти, или о помоћи за њену реализацију, дошли из саосећања, јер су код данашњег човека љубав и оданост према Богу и његовим ближњима деградиране и замењене утилитаризмом и логиком. Ми, као хришћани, не можемо да прихватимо, било директни или индиректни, прекид нечијег живота, јер сматрамо да на то немамо право. Живот не представља нешто наше, нешто што нам припада, нити смо га ми створили да бисмо њиме управљали онако како ми то желимо. Када се, 28. новембра 2000. године, холандски парламент (почетком априла 2002. године овај закон је ступио на снагу) одлучио за легализацију еутаназије, у наредних неколико дана, тачније 14. децембра исте године, Свети Синод Грчке Цркве издао је саопштење чије су главне тачке биле, дозволите ми да на њих подсетим вашу љубав: Живот је највиши дар од Бога, и почетак и крај живота су у Његовим рукама (Јов 12, 10). Тренуци у човековом животу који су повезани са његовим почетком и крајем, као што су, на пример, слабост, бол и слична искушења, у себи скривају јединствену светост и творе мистерију која захтева нарочито поштовање од стране његових сродника, лекара, медицинског особља и друштва. Исти тренуци погодни су за грађење приснијих односа међу људима, развијање љубавних односа у заједници, испољавање саосећања и милосрђа. Захтев неких пацијената за еутаназијом у суштини представља питање наше љубави према њима и наше жеље да остану са нама. Постојање бола у човековом животу, као и било ког другог искушења, представља „саучесника у спасењу“, и понекад, према Св. Григорију Палами, и „унапређује здравље“ (ΕΠΕ, Θεσσαλονίκη1985, τ. 9, стр. 264). Ипак, Црква признајући болест људске природе, увек човекољубиво од Бога захтева избављење „од сваке невоље, опасности и принуде“, али се понекад моли и за крај живота болесника (молитва при исхођењу душе). Ми људи се молимо, а не одлучујемо о животу и смрти. Еутаназија, која се у овом свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнуто самоубиство, дакле, комбинацију убиства и самоубиства. Такозвано „право на смрт“, што представља правно признавање еутаназије, могло би да еволуира у опасност за живот пацијената који нису у стању да испуне финансијске услове лечења и хоспитализације. У чему своје упориште налазе ставови за прихватање еутаназије, творећи на тај начин различите проблеме који произилазе из њене примене? Једно од објашњења које, испитујући разлоге (логику) оних који подржавају еутаназију, можемо добити јесте утицај њихове перцепције живота и веровање да би се човеков живот могао процењивати на основу снаге и капацитета његовог продуктивног рада. Овакво становиште води их до логичног закључка да је човек достојанствен само онда када је снажан и здрав, и да би друштво требало бити састављено само од таквих, „достојанствених“ људи. Ово представља један исти концепт веровања да је човек скуп ћелија које складно и заједно функционишу као једна велика машина, која се непрестано квари и поправља, а када заврши свој век трајања одбацује. Још сам 1974. указао на чињеницу да се крећемо у правцу окрутног, нехуманог и немилосрдног друштва. Тада је (јула 1974. године, у магазину Хуманиста), потписан тзв. „Манифест за еутаназију“, од стране многих научника, међу којима је био и добитник Нобелове награде, француски биохемичар Жак Моно, који је неколико година раније формулисао теорију да су универзум и човек производи случајности и нужности (наравно, није могао да објасни како се догодило толико „случајних подударности“ и због чега би ово представљало „нужност“), и да је, по логичком следу ствари, човек господар самога себе и може (слободан је) да ради шта год пожели. Желео бих да вашој љубави наведем кратак одломак из овог „манифеста“, који показује начин материјалистичке антиципације живота. У њему је, дакле, написано да човек „има право да умре достојанствено, да има слободу да користећи разум одлучи о начину своје смрти, те да му се морају обезбедити средства да умре мирно и лако када његов живот изгуби свако достојанство, смисао и будуће перспективе.“ Овде се, како је манифест окарактерисала професорка Л. Мелина (L. Melina Bioetica, Piemme, Casale Monferrato, 1998), ради о „реторици смрти“, такође и о „бесмисленом разлогу“ за њу, управо због тога што се у наведеном манифесту смрт дефинише као право, а не чињеница или догађај из човековог живота. Једино право које човек поседује је да се заштити и да уради све што може да остане у животу који му је даровао Бог. Овакав став о животу као највећем дару кога имамо од Бога, али и дугу према Њему, налазимо и код Хипократа, који не само да апсолутно одбацује еутаназију него чак и захтева од лекара да се закуне да „неће никада никоме давати смртоносни лек, чак ни уколико би овај то захтевао, нити ће му саветовати да га узме.“ Преносећи Хипократову заклетву у данашње време, професор А. Спаноло наглашава да је „смисао медицинског деловања да лечи и даје живот, а не да шири смрт; смрт никада не може представљати медицинску делатност“ (A. Spagnolo, „Perche non condiviso l’ eutanasia“, у Le Scienze, бр. 88 (1996), стр. 52-53). Многи лекари широм света имају исти став као проф. Спаноло: њихово прихватање еутаназије, дакле, значило би њихов пораз и њихово укидање! Разлог оваквог става је што чак и са медицинског становишта авантура смрти није неукротива, јер човек може дати смисао и овом свом искуству. Једно истраживање Универзитетског биомедицинског кампа (Biomedical Campus) показало је да ниједан пацијент који је захтевао еутаназију, није је желео само и једноставно из жеље да умре. Ову његову жељу условљавају три разлога, који су, такође, под индиректном контролом модерног друштва: физички бол, фрустрација због слабљења његових природних сила и страх да не представља терет сродницима. Уколико би се пацијент уверио да један, или сва три од наведених проблема бива третиран са љубављу и интересовањем здравствених радника или његових сродника и пријатеља, то би имало позитиван ефекат на његову одлуку да не захтева еутаназију. Друго објашњење за позитиван став према еутаназији је веровање одређених људи да у свету не постоји ништа осим материје, да живот не поседује светост и да је нераскидиво повезан само са спољашњом лепотом и физичким и финансијским стањем. Са доминацијом, у неким модерним друштвима, оваквог, материјалистичког односа према мистерији нашег постојања на овој нашој гостољубивој планети, развија се у њима тенденција „појефтињења“ живота; живот у оваквим друштвима губи сваку вредност, чиме се отвара могућност његовог лаког уклањања или постајања предметом тортуре и експлоатације. На овом месту имам обавезу да кажем да су они који покушавају да униште хришћанске друштвене вредности и наметну нехумана схватања (логике) као што је еутаназија, истовремено наметнули (себи) и огромну одговорност према историји, зато што уништавањем ових вредности, доказаних вековима и прихваћених у свести људи као најбољим за напредак и њихову радост, људе варваризују и претварају их у једнодимензионална бића којима је „све дозвољено“. Информације које нам долазе из различитих делова света су алармантне, јер ће ове „логике“ наићи на плодно тло. У Аустралији, на пример, према Medical Journal of Australia, 30% смртних случајева у болницама догодило се након одлуке лекара да прекину терапију код пацијената у терминалној фази болести. Одговарајућа цифра за Холандију је 16%, Белгију 18% и Сједињене Америчке Државе 11%. У Холандији је 2000. године било 2123 званично регистрованих случајева еутаназије, од којих је 1893 спроведено код пацијената у терминалној фази канцера. Објашњење о разлогу прихватања еутаназије од стране холандских држављана, које је понудио проф. Арт Гкизолф гласи да је за то одговорна њихова „култура калвинистичког корена“. У истим коренима налазе се и разлози за прихватање абортуса и брака између хомосексуалаца (La Repubblica, 2. 4. 2002, стр. 12). Ово је непријатно, али је чињеница да смо, имајући почетак у фалсификованим хришћанским схватањима секуларизованих Холанђана и оних који са њима деле иста животна становишта, достигли до данашњег формалног усвајања еутаназије, која за нас не представља достојанствено решење, већ увреду и презир према светињи човековог постојања. Ипак, морам да додам да за будућност човечанства постоји нада, садржана у чињеници да већина друштава и организованих држава показује реакције на правну легализацију еутаназије. Ова чињеница је плод њиховог спознања да отварање овог уског пролаза за ефикасно спровођење смрти, олакшава планове неким безаконим интересима и ствара ноћне море друштву, у којем ће бити места само за здраве, богате и успешне људе. Јер ће, на крају, друштвено бављење ближњима само логиком и етиком, а без љубави у Христу, довести до његове дехуманизације. До данас, осим Холандије, државе у којима је дозвољена условна еутаназија (коју, као такву, по мом мишљењу није лако држати под контролом), су: Аустралија, Јапан, Немачка, Данска, Шведска, Белгија и Кина, док је у Сједиљеним Америчким Државама врховни суд омогућио свакој од држава да сама одлучи да ли ће да дозволи или не еутаназију и потпомогнуто самоубиство. Држава Орегон је, на пример, легализовала самоубиство уз помоћ фармацеутских средстава која се могу набавити у апотекама и на рецепт лекара. Калифорнија је, такође, извршила декриминализацију еутаназије, док је држава Вашингтон донела одлуку о њеној легализацији, да би после референдума из 1991. године овај закон био укинут. На овом месту бих напоменуо да је, у последњем случају, питање које се налази у директном односу са моралом друштвене заједнице добило одговор непосредно од њених чланова (народа), који су поништили одлуку делегата. У Швајцарској је примена еутаназије декриминализована у Циришком кантону; у Великој Британији судови, на које је прешла одлука о еутаназији, тешко дају такво одобрење, док је у Француској предлог закона о еутаназији, предат од стране члана француског парламента Бернара Кушнера, у парламенту наишао на озбиљну опозицију. Већина земаља је, дакле, одбила да прихвати закон о примени еутаназије. Посматрајући из ове позиције, веома сам задовољан резолуцијом Савета Европе од 26. марта прошле године, у којој је упућен позив свим државама чланицама да „одржавају апсолутну забрану уласка добровољног завршетка живота код пацијента са неизлечивим, или болестима у терминалној фази“. Такође, само неколико дана пре него што је изабран, председник Француске Жак Ширак, је дао изјаву да не види позитивне стране еутаназије, али да се залаже за истраживања о медицинским методама које ће олакшати последње дане пацијентима у терминалном стадијуму (La Croix, 16. 4. 2002, стр. 8). Проблем који се недавно појавио углавном у Холандији, где се, рекли смо, већ примењује закон о еутаназији, јесте ко ће одредити да је бол за пацијента „неподношљив и неизлечив“. Управо је председник Холандске краљевске медицинске асоцијације Руд Хагенув пре неколико дана признао да је „дефинисање границе (бола) и даље тешко и да се непрестано налазимо у фази истраживања“ (La Croix, 3. 4. 2002, стр. 4). Такође је и недавни случај пред холандским правосуђем показао управо збуњеност и неспособност холандског друштва да одреди границе које ће дозволити примену еутаназије. У Амстердаму је, дакле, Апелациони суд донео осуђујућу пресуду лекару који је спровео еутаназију над бившим сенатором Ентваром Бронгкесманом, јер је овај, како је лекар у својој одбрани навео, „остарио“, био „у болу“ и био „уморан од живота“. Лекар је осуђен јер његови наводи нису могли бити доказани. Такође, поменути председник Холандске краљевске медицинске асоцијације је признао да чак и данас, када се развојем науке непрестано побољшава и лечење бола, није лако утврдити када је бол за пацијента постао неподношљив. Када се ово узме у обзир, требало би да поздравимо и благословимо напоре оних лекара који се труде да различитим терапијским средствима пацијентима помогну у ослобађању од бола у терминалном стадијуму њиховог живота, и на тај начин, онима који подржавају еутаназију, понуде научни и људски одговор. При том, не бих желео да заборавим да споменем љубав и емоционалну подршку медицинског особља, породице и пријатеља, која представља незаменљив елемент подршке пацијентима у лечењу бола. Од тренутка примене закона о еутаназији у државама које су је прихватиле, јавили су се нежељени ефекти и проблеми и у другим државама (које нису дозволиле еутаназију), од којих је најупечатљивију такозвани „маркетинг смрти“, односно организовање еутаназије као услужне делатности, где су муштерије пацијенти који желе еутаназију, или сродници и старатељи у случајевима њеног спровођења против пацијентове воље и сагласности. Италијанско правосуђе је, у априлу прошле године, започело истрагу због притужби да постоји илегална мрежа, која се бави пружањем помоћи сродницима и наследницима богатих пацијената, који имају жељу да их се отарасе, како би што пре добили очекивано наследство. Тако пацијенте преносе у Холандију или Швајцарску и „легално“ над њима спроводе еутаназију. Према истрази која је у току, накнада за овакву илегалну акцију, која се назива „олакшавање“, креће се у распону од 3.600–5.100 евра. Ваша високопреосвештенства, поштоване еминенције, уважена господо професори, браћо и сестре, заиста је изванредна случајност да се овај научни симпосион одржава у току васкршњег периода, у коме славимо „тродневно Христово Васкрсење, које нам је донело живот вечни. Јер Богородица Марија, невенчана Дева, није окусила девичанске болове, већ је вољом Божијом и благодаћу Духа Светога родила Створитеља векова, од Бога Бога Слова; тако је и земља ослобођена од болова смрти, из своје утробе, када је Он то наредио, ослободила Цара јеврејскога, зато што није могла да задржи у себи тело које доноси бесмртност“ (Св. Григорије Ниски, Εις την φωτοφόρον και Αγίαν Ανάστασιν του Κυρίου, ΒΕΠΕΣ, τ. 69, стр. 252). За нас хришћане не постоји никаква дилема у односу на обавезу да се уз дужно поштовање односимо према нашем телу, од његовог стварања до његове природне смрти, јер је, како нас учи апостол Павле, „тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога“ (1Кор. 6, 19). И управо због тога што тело представља храм Божији у коме се налази Дух Свети, „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1Кор. 3, 17). И због тога што се још у овом телу обезбеђују слава и бесмртност након његовог васкрсења, по речима које нам је упутио апостол Павле, „Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела Духом својим који живи у вама“ (Рим. 8, 11). Велики отац Цркве Св. Григорије Ниски учи нас управо о оживотворавању наших тела у дану општег Васкрсења и о њиховој бесконачној вредности. Тако је на постављена питања да ли ће, на пример, преминули млади људи у вечности живети са физичким недостацима које су имали током свог живота, било урођеним или стеченим, и да ли ће старци васкрснути са слабим и увелим телима која су имали у најслабијим годинама свог живота, или болесници са неизлечивим болестима у последњим и предсмртним стањима, Св. Григорије из Нисе дао одговор уверавајући нас да ће сваки човек, без обзира на ситуацију у којој је умро, бити нешто налик пшеничном класу. Када га, дакле, сушимо пламеном греха и претрпљеним искушењима на земљи, и када га земља узме и раствори кроз смрт, у пролеће нашег васкрсења, голо зрно нашег тела ће поново постати клас, висок, богат и усправан, који ће се простирати на небеским висинама и бити китњасто украшен, и имати друге богодоличне особине, и сви ћемо бити са прворођеном лепотом Адама од пре пада. Такође, свети отац нас учи и о светости нашег тела, учењем које мора оставити снажан утисак чак и на најсавременијег научника, специјалисту из области генетског инжењеринга, да се душа у телу не налази на једном одређеном месту, већ да је присутна у свим његовим деловима и на тај начин се налази у сваком од њих, односно у свакој ћелији појединачно. Са којим, онда, правом интервенишемо у животима наших ближњих, створених по икони и подобију Божијем, уништавајући и рушећи храм који је Он изградио? И у древном спису Дидахи – учење дванаесторице апостола, налазимо идентичну идеју о поштовању људског тела. У другој заповести поменутог списа је истакнуто да је забрањено да се човеку одузме живот у било ком облику и стању: „Друго правило учи: Не убиј, не чини прељубе, не развраћују децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди.“ Такође, нешто даље у Дидахију се наводи да су пут смрти и губитка својих душа изабрали они који су, поред свега другог, „убице деце или убице Божијих створења“ (Βας. Μουστάκη, „Απ. Πατέρες“, изд. Οικ. Παπαδημητρίου, стр. 10 и даље). Стога је очигледно да за нас хришћане убиство, абортус, чедоморство, такође и еутаназија, представљају веома тежак грех. Закључак Назив мог данашњег излагање је „Црква и проблем еутаназије“. Наравно, један хришћанин са овим нема никаквих проблема, јер не прихвата еутаназију. Овај проблем, међутим, има друштво које допушта да се деградира, по превасходству Божије створење, посматрајући га као свеукупност његових ћелија, случајно пронађеним на одређеној планети и случајно повезаним како би обављале своје функције. Овакво друштво се претвара у немилосрдну власт и заинтересовано је искључиво за здраве и снажне јединке, док све остале води у правцу, наводно, достојанствене смрти. Ми хришћани проповедамо љубав и поштовање према сваком човеку, без обзира на његов пол, расу или веру, од тренутка његовог зачећа па све до последњег тренутка његовог живота. За нас је фетус човек, као што је то и осуђеник на смрт. Желео бих да посаветујем оне који подржавају еутаназију да не затварају очи. Од тренутка када се роди, човек живи своју смрт: када изгуби драгу особу, када је болестан, када му се промени тело због напредовања старости. И само човек који у Христу побеђује грех превазилази смрт. Ово је реалност. У свету без Христа смрт представља потресну и трансцендентну реалност. Без Христа се човек, иако теоријски подржава, у пракси нехумано унижава. Деградирана је, такође, и заједница било какве регулације да доноси о људским правима и грађанским слободама. Надам се да ће ово бити узето у обзир приликом израде Устава Европске уније 21. века. Ми хришћани, увек и свима проповедамо Христа, распетог и васкрслог за спасење сваког човека, проповедамо да су наши животи у Његовим рукама, да смо заинтересовани за све што нам се догађа, али да немамо право да исправљамо Божији план. За нас, дакле, еутаназија представља декадентни друштвени феномен, повреду, а никако подршку човековом достојанству. И, заједно са блаженопочившим старцем Јустином Поповићем, исповедамо да је Васкрсли Господ све у свему: Он је оно што је Лепо, Добро, Истинито, Нежно, Радосно, Божанско, Мудро, Вечно. Он је сва наша Љубав, сва наша Истина, сва наша Радост, сво наше Добро, читав наш Живот, вечни живот у свој божанској бесконачности и безвремености. Па стога, увек изнова и непрестано и безброј пута кличемо: Христос Васкрсе! (Ιουστίνου Πόποβιτς, Ανθρωπος και Θεάνθρωπος, изд. Παπαδημητρίου, стр. 48­-49). Хвала вам што сте ме саслушали! И још једном: ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Бог нека је увек са вама! Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...