Jump to content

Search the Community

Showing results for tags '(ноздрина)'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Хоћеш ли бити четрдесети? Неколико речи на имендан оца Илије (Ноздрина) Зар је данас могуће исповедати Христа у духу севастијских мученика? Чему нас поучава њихов пример? – На примеру живота њиховог имењака – некада Илијана, а сад Илије – схиархимандрита Илије (Ноздрина) – размишља протојереј Валеријан Кречетов. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Речи поучавају, а примери убеђују Има једна дивна изрека: „Речи поучавају, а примери убеђују.“ Примери живота православних подвижника су управо она сила која убеђује у истинитост вере. Зато Јеванђеље каже: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен, а који не поверује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће“ (Мк. 16, 15-18). Односно, прво се проповеда Реч Божија, а затим се сведочи Истина – или чудима, или пак, што је подједнако убедљиво, примерима из живота. Чуда су сведочанства тога да Творац одозго свиме управља, а пример из живота је истина о томе да ће у сва времена постојања човечанства за човека бити могуће да живи по заповестима. Није сваки живот прави живот, већ само онај који се одвија по заповестима Божијим и у Духу Божијем. Кад је неко упитао преподобног Серафима Саровског: – Зашто данас има мало подвижника побожности? – Зато што нема одлучности, – одговорио је. А благодат је иста: „увек немоћне лечи и оно што недостаје надомешта...“ Наследност је један од главних услова у животу Цркве. Хијерархијски то је непрекидан низ рукополагања, од апостола до савремених епископа и од њих – свештеника, а у духовном смислу је то непрекидно преношење духовног искуства. Довољно је да се сетимо оптинских стараца за пример, уосталом, као и данашњих стараца. Сви они очигледно показују истину: у свако време, у свим условима, није само могуће, већ и треба водити духовни живот. Хришћани за време совјетске власти Отац Илија је прошао оним нарочитим путем који је био дат његовој генерацији. Његов живот се само за 15 година не подудара са животом државе која је прогласила безбожност и прогањање људи верних Христу. Као и свако дете из тог времена морао се суочити с појавом као што су прогони Цркве, рушење храмова, очигледно тлачење верника – укључујући хапшења, прогонства и стрељања. Све се то дешавало у његовом детињству. Ето вам примера за то да се треба држати Цркве, чак и кад је прогоњена. Не само бранити веру, већ бити њен усрдни слуга – чак и у време свирепо као хладноћа Севастијског језера – то је могуће заједно с Богом. Јер речено је: „за људе је ово немогуће, а за Бога је све могуће“ (Мт. 19, 26). Неки су се, наравно, одрицали – тога је било и има тога у сва времена. Али они који заиста верују остају до краја. Мирјанин је, можда у то време могао да опстане и да можда буде лишен нечега у друштвеном и материјалном положају. А свештенослужитељима је очигледно претила смрт, тамница... Тада је био подвиг бити и обичан верник, а још више примити монаштво, чин. Хришћани за време совјетске власти су подвижници посебне врсте. У очевим очима сви људи су добри. Сећам се како је говорио владика Атанасије (Сахаров), свештеномученик, сећајући се својих година заточеништва и прогона: – У једном логору је био иследник. Ди-и-иван човек! Новомученици и исповедници који су прошли кроз све то нису имали ниједног личног непријатеља. Једино што су били одлучно чврсти и строги према онима који су били против Цркве. Али све је то било по ревности. Такав је био и отац Илија. Чувати од распада Живот самог оца Илије се одвијао тако да је прошавши кроз сва искушења безбожног доба успео да заврши средњу богословску школу (иако је школовање започео у Саратовској богословији, после њеног завршетка 1961. године наставио је школовање у данашњој Санктпетербуршкој богословској школи, а касније и на богословском факултету. – прим. ред.). Затим га је митрополит Никодим (Ротов) замонашио и дао му име Илијан – у част једног од 40 севастијских мученика, и он је од владике који је извршио постриг примио дух ревности за заштиту Цркве и вере. Познато је како се друштво у то време односило према Цркви. Зато је требало сведочити да је наша Црква жива, да је то Црква Бога Живог. Митрополит Никодим је био један од најактивнијих црквених последника у време кад је била потребна духовна дипломатија, умеће општења с властодршцима, с указивањем истима извесног поштовања, као што доликује руководству, а истовремено не одступати од Истине. Исто тако чини и отац Илија – он данас разговара с многима. Наше време је сложено на свој начин. Суштина његовог служења као старца је у томе што обједињује све слојеве друштва, не даје им да се распадну. Главна ствар је дух захвалности Схиархимандрит Илија и протојереј Валеријан. Фото Алексеја Ловена Детињство оца Илије је пало у тешко време. Тако се и светитељ Тихон Задонски, који је био са села, раније сећао: „Дешавало се да у кући нема ничега за јело, онда цео дан дрљам пашњак код богатог сељака, само да ми дају хлеба да једем.“ А у очевом детињству није било ни „богатих сељака“. Руска села су утеривана у колхозе. Данашња деца сад ни не могу да замисле шта је то: ако не радиш, немаш ништа за јело. А онда су и деца много морала да раде. Одрасли су веома оскудевали. Чланови колхоза нису добијали ни плату – радите онако, за штиклиране радне дане. Деца су онда од најранијих година учена да цене храну знајући колико труда у њу треба уложити и како се до ње долази, умели су да цене и рад других људи, посебно родитеља, њихову бригу, уопште све – одећу, кров над главом, радне алатке. Зато што тада није било ничега. Међутим, постојао је дух захвалности, а то је главна ствар. Људи су се тада радовали и најмањем комфору: рецимо, кад набаве керозинску лампу, касније се појавила струја. Овакав живот човека чини марљивим, он живи по природним законима сеоског живота. Наши људи се понекад плаше: незапосленост, незапосленост... А на селу нема незапослености, тамо се човек стално нечим бави. Услови живота на селу нису лаки, то укрепљује човека у вери. Живети као што је Господ замислио Отац Илија је касније похађао и петроградску духовну школу, а она је била у складу с речима преподобног Серафима Вирицког који је говорио да ће Русија живети од земље. Отац преноси ову петроградску традицију кад људима даје благослов да се враћају на село одакле су људи у прошлом веку истеривани. Намерно или ненамерно, створивши такав живот да је свако желео да побегне са села чим му се укаже прилика. Данас су сви преплашени због пандемије, а свака зараза, и физичка, и духовна, много лакше се шири управо у градовима. А тамо где људи живе свако у својој кући, на земљи и задовољавајући сопствене потребе, све ове напасти нису толико страшне. Сеоски живот је као отшелништво, пустиножитељство у монаштву, узгред речено, то је начин живота који је сам отац Илија водио на Атосу. Човек је на земљи, у идеалном случају, заједничар Цркве и живи по њеном календару, а с друге стране, његов живот се у већој мери него живот грађанина одређује наизменичним смењивањем пролећа, лета и јесени. Тако да живиш како доликује, као што је Бог замислио да човек живи – кад си на земљи. Потпуно се окренути Богу Раније су се људи укорењивали у истинској вери, зато што је постојало живо сведочанство верујућих родитеља и ближњих, пример за то како су они мирно подносили сва искушења, без озлојеђености и с надом у Божију помоћ. „Како Бог да,“ – говорили су. И Господ је свиме управљао. Али и оно што се десило наочиглед данашњих генерација је веома велико чудо: земља се од безбожништва окренула Богу. Истина, отац Илија понекад говори о непотпуној мери народног покајања: „Окренули смо се, али само напола.“ Кад то каже има у виду да су остали рудименти совјетског режима. Међутим, он се Богу окренуо у потпуности, труди се колико год може, прима народ и проповеда покајање. Господ је већ обавио већи део нашег унутрашњег рада. Мањи је оставио нама, али га ми не обављамо. Данас се може отворено веровати. Ми чак ни не ценимо то какве могућности данас имамо – можемо да читамо духовну литературу, свега имамо довољно! Сад сви седе код куће – то је право време за читање. Печори – Атос – Оптина Отац Илија је похађао врло озбиљну монашку школу, прво у Свето-Успењском Псково-Печерском манастиру, који једини у то време није био затворен у целој Русији. А тамо су у то време живели валаамски подвижници и отац Јован (Крестјанкин). Општење с овим носиоцима искуства духовног живота пре револуције и монашког живота га је прекалило. Затим – Атос, као и око 10 година подвига у руској обитељи Светог Пантелејмона. После – Оптина. То су све манастири с традиционалним уређењем. Петсто година псково-печерског подвижништва и исто толико оптинског, 1000 година руског Атоса. Наравно, Оптина се обнављала, али је дух остао, благослов стараца је почивао на овој светињи која је пострадала у тешка времена. У многим манастирима је постојала чврста традиција, а она увек претпоставља строги поредак. Шта богослужење чини у нашем животу? Оно човеков живот изграђује у одређеном режиму. Шест дана, као што је заповеђено, човек ради – а седмог – у цркву. Овде је празник, ту је пост. Црква помаже човеку да живи одређеним ритмом. Овај ритам сабира човека, изводи га из световног ковитлаца. Зашто је важно живети по Уставу Цркве? Оптина пустиња. 1990. година Ево погледајте: човек се врти-врти, а онда одједном – оставља све и иде у цркву. Овакву методу примењују и педагози: кад ти нешто не иде од руке, остави то, па му се опет врати. Шта радиш захваљујући празницима? Остављаш све, а затим поново узимаш – и на све гледаш новим очима: а да ли то уопште треба радити или можда треба радити на други начин? Духовни људи богослужбеним животом више не живе да би испунили Устав, већ по свом духовном расположењу. Немоћнима је потребан распоред одласка на богослужења бар два пута недељно – на вечерњој служби у суботу и на јутарњој у недељу. А духовни људи у себи не одлазе из храма своје душе, стоје пред Богом. Молитвени труд и подстицање себе на молитву човеку су потребни исто као физички рад. Као што тело јача од вежбања, тако и душа јача од молитве. Кад се човек моли и кад ради свети оци кажу: личи на ужарени котао који кључа на који „не слећу муве“, односно разноразна прљавштина. А. С. Пушкин је писао: „Доконост је мила другарица размишљања.“ Али каквих? Она доводи до помисли о разноразним стварима. А кад су људи заузети немају времена за бављење глупостима. Има страшнијих пандемија... Ево, сад се сви боје вируса корона, а отац Илија каже да је много страшнија пандемија одрицања од Бога и стварања идола од безбожника који су се докопали власти, које је постојало у нашој земљи у прошлом веку. Онда је овај вирус идеологије мржње према људима свакодневно убијао много више људи. Исто тако као што сад многи не размишљају о томе колико милиона деце умире још у мајчиној утроби, кад се врше абортуси које је први пут у свету озаконила совјетска власт... Одакле су се некад појавиле све ове „авети комунизма“? Због доконости и успаљене маште. Јер нису се појавиле из народа, већ из средине доконе интелигенције. Сами комунисти су говорили: „Авет лута по Европи, авет комунизма.“ Као што је био авет, тако је и остао авет. У њему нема истинског живота. Као што нема истинског живота у његовим посленицима – сејали су уништење, насиље и смрт. Постоји земља и конкретан живот сваког човека. Шта још треба? Комунисти нису постигли никакав успех са својом озлојеђеношћу. Не могу га ни постићи, зато што се на темељу без духовности ништа не добија. Отац о томе тачно говори, можда оштро, али прецизно. Још је раније отац Сергије (Орлов; на постригу јеромонах Серафим) који се у младости одушевљавао овим политичким идејама које су почетком ХХ века захватиле целу Русију говорио: – Код Маркса је све филигрански описано, само што је у животу све супротно! Овај сан је прснуо као мехур од сапунице. Једина ствар коју је донео јесте развраћање умова и деградација народног живота. Зашто су опасни идоли? Код нас су у целој земљи остали споменици овим народним џелатима: улице, градови, тргови и метро станице су названи у сећање на њих. Зашто је то опасно? На пример, навика псовања није безопасна. Апостол каже: „Идол није ништа у свету“ (1 Кор. 8, 4). Међутим, ово се односи на свете људе. Преподобни Макарије Велики је дошао у идолиште, ставио је мумију испод главе и легао да спава. Демони вичу: „То је жена!“ А њему је свеједно, не слуша демоне. Што се не може рећи за наше несвете савременике... Уколико се човек и прећутно слаже са злом и неистином, он се на овај или онај начин развраћа, прихвата и друге лажи и пропада. Лењин је био подао човек. Отац Сергије (Орлов) је, узгред речено, у младости био у епицентру револуционарних догађаја и за Лењина је говорио да је нико. Људи су постепено овог ниткова претворили у идола. Просто, ми много тога не знамо. Вођа је умро од парализе услед сифилиса, то је позната дијагноза, а такве болести се не појављују тек тако. Водио је неморалан живот, а да не говоримо да је пролио реке крви. Његов портрет који је направљен уживо, у природи показује да је то врло озлојеђен тип, да у самој његовој мимици има нешто демонско. Као што је рекао један познати режисер иста је невоља и у недостатку информација и у дезинформацијама. Тако је и код нас још од совјетских времена: или нема истине или се просто ради о лажи. Не трошите снагу узалуд, или У животу је све обрнуто Схиархимандрит Илија на Атосу Још увек има чудних академика који покушавају да јавно говоре против вере. То је просто смешно. Кад је неко Алберту Ајнштајну рекао да нема Бога он је одговорио: „Шта је хладноћа? Одсуство топлоте. Шта је тама? Одсуство светлости....“ Исто тако: зло је само одрицање човека од Бога. Постоји живот и постоји нешто што му је супротно. Сва суштина је увек у корену, а чак је и корен речи „безбожник“ – Бог. Без Бога безбожник није ништа. Свако ко дође код оца Илије осећа животворну снагу живота по заповестима. Чак се и комунисти кају пошто постају свесни каквом лешином погледа на свет су се хранили до тада. Савремени комунисти порекло свог такозваног комунизма малтене изводе од првих хришћана. Кажу, све је било заједничко у време апостола. Сећам се како ми је отац Мисаил, у схими Серафим (Томин), келејник митрополита Нестора (Анисимова) једном у Переделкину, где сам тада служио, рекао о комунизму: – Разумете, то води у ћорсокак. – Зашто? – Зато што то није могуће на земљи. То је затварање очију на горку истину о човеку, а истовремено од могућности истинског живота. То је узалудно губљење снаге. Неко му се чак својевремено супротстављао: – Ви причате о рају, о Царству Небеском, а ми ћемо овде, на земљи створити рај. А он је одговорио: – Бескорисно је бавити се тиме. Били су први хришћани и све је било заједничко. То није имало никаквог успеха и зато саветујем да се не експериментише. Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка Комунизам и православље немају ништа заједничко. Ако и имају, то је управо зато што је преузето из хришћанства, а и то с грешкама („морални кодекс комуниста“). Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка. Господ није рекао да ће постојати рај, на против: „у свету ћете имати жалост“ (Јн. 16, 33). Зато што живимо у свету „као овце међу вуковима“ (Мт. 10, 16). „Кад бисте били од света, свет би волео своје“ (Јн. 15, 19). „Ко није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12, 30), – рекао је Христос. Треће није дато. Управо зато отац Илија испољава ревност у смислу да све то треба одбацити. Очигледно, о овом стању фантазије је писао А. С. Пушкин кад је окарактерисао свог савременика приказаног у Евгенију Оњегину: „С његовом неморалном душом, самољубивом и сувопарном, бескрајно преданом маштању, са својим озлојеђеним умом, који ври у празној делатности...“ Наводно деловање, деловање! А резултат је жалостан! Можда је главна ствар коју чини отац Илија то да се моли, а колико тога се уређује! Отац има детињу веру, он је као дете. види неправду и негодује: како то?! Очигледно, до тога треба дорасти, то је света простодушност. Многи не могу да схвате оца зато што нису дорасли том стању. Он види оно што је својевремено видео отац Сергије (Орлов): „Све је филигрански осликано, само што је у животу све супротно.“ А старцима се открива живот сваког од нас и целог народа онакав какав јесте. Какав осећај духовног живота је могућ? Господ је тако уредио пут оца Илије да га је извео на служење старца. Јеромонаха и архимандрита има доста, а старци су посебни људи. Старчество је подвиг служења људима. Отац је у позним годинама, ове године је напунио 88, а и даље прима људе, разговара с њима, даје поуке и моли се. Живо општење са старцем људима, чак и онима који су далеки од Цркве даје осећање за духовно, осећај духовног живота. Смирење, кротост и самилост дирају душу. Може се десити да човек не може да прими оно што му се говори и начин на који му се говори, душа још не може то да прими, али је оно већ испуњава и чисти доживљај духовног стања. Код свих стараца њихово стање мира гаси емоције људи који долазе код њега и одагнава непријатељске помисли. То је дух свепраштања, човек одмах жели свима да опрости. Апостол каже: „А доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13, 16). Ево, старци приносе ову највишу жртву општења. Људи долазе код њих и опште лицем у лице. То доноси мир у душу обраћеника и човек се од старца враћа срећан и умирен. Речи стараца су лудост за свет Архимандрит Кирил (Павлов) и тада још увек схиигуман Илија (Ноздрин) с братијом у Оптиној пустињи Служење старца је подвиг који се често граничи с јуродивошћу. Њихове речи су увек лудост за свет (уп. 1 Кор. 1, 18). У овом духу се и отац Николај Гурјанов понекад алегорично изражавао. Непријатељ се стално обрушавао на њега прогонима. Ако демони не делују преко безбожних власти, онда делују преко неког другог. Све је то саставни део служења старца. Подвиг старчества је посебан крст. Тако и отац Илија, који је увек врло миран и спокојан кад су у питању разноразне световне перипетије, лепо плане кад је у питању чврстина у вери и заштита Цркве и Истине и негодује: – Зар је онај леш још увек тамо?! (о Лењину у Маузолеју, - прим. ред.). Како је дух света и љубави спојив с ратоборном чврстином? Таква је очева грађа. Тако су и новомученици у појединим питањима били строги и принципијелни. Отац Илија је некако неприметно копном и ваздухом обишао целу нашу земљу. Рецимо, дођеш на Алтај, а он је тамо већ био! Живео је на месту које носи исти назив као место прогонства светог Јована Богослова на нашем алтајском острву – Патмос. Па где све није био! То је његова велика служба мисионара и старца. Колико људи окреће ка Богу. Господ нам даје наду Симболично је то што отац Илија свој имендан слави на спомен на 40 севастијских мученика. Бог је припремио 40 венаца Својим исповедницима који су се мучили од хладноће у леденом Севастијском језеру, које је врло мрачно, како каже отац Илија, који је тамо био већ у наше дане. И ево, кад један од 40 није издржао мучење, него је отрчао у парно купатило, загрејано за оне који су спремни да се одрекну Христа, човек који је додавао дрва у њу видео је како се један венац подиже назад на Небо... Одмах је скинуо своју топлу одећу и бацио се у језеро: „И ја сам хришћанин!“ Управо он је добио овај четрдесети венац. Шта читамо у Јеванђељу? Последњи су добили исто колико и први (уп. Мт. 20, 1-16) – ове речи су се испуниле на примеру последњег севастијског мученика. И у нашој земљи која је претрпела јарам безбожне власти сад нико не може да ропће: „Ех, да сам раније знао...“ Не! Ево, спознао си Истину, можеш стати у исти ред с онима који су већ заједничари Истине. Код нас су људи навикли да се правдају: „Ех, да сам од детињства одгајан...“ Не! Господ те прима у сваком тренутку ако си одлучио да служиш Богу. За Бога не постоји време. За нас постоји време: пре – после. За Бога је увек: јесте. Зато је пре или касније свеједно заједно. Господ нам даје наду да започнемо у сваком тренутку живота. И да добијемо венац. Празник 40 севастијских мученика увек пада у Велики пост. А у току Страсне седмице чујемо песму: „Разбојника благоразумног у једном трену си удостојио раја, Господе.“ Још једна потврда: нико није закаснио! С људске тачке гледишта некуда се може закаснити. Код Бога је увек све на време. Ако нас Бог не спаси, ко ће? Управо зато отац Илија тако упорно проповеда и онима који сами себе сматрају неваљалима за веру. Понекад упозорава да, уколико сад безбожници дођу на власт, могу почети још већа искушења... Неко неће опстати. Други ће стати у строј. За време кад Господ позива сваког од нас речено је: Бог никад не жури и никад не касни. Празник 40 севастијских мученика нам је дат на поуку и утеху. Рајске обитељи су спремне. Од нас зависи ко ће се у њима настанити. Само се треба потрудити над својом душом. Невоље нас просто продрмају. Потребна је одлучност! То је једноставно: ако си решио немој се више освртати. У ствари, то је потребан услов: одлучити и не размишљати. Јер кад човек почиње превише да размишља око њега круже демони као рој комараца, сваки покушава нешто да убаци и гледа: на шта ће се човек „упецати“ и обратити пажњу. Постоји правац према Истини и готово! Зашто човек још да се колеба, о чему да размишља? Тим пре ако се питање тиче Бога, све је у рукама Божијим. Ако Он не спасава, ко ће?... Нема никога јачег од Бога. Протојереј Валеријан Кречетов Са руског Марина Тодић 23 / 03 / 2020 Извор: pravoslavie.ru
  2. – Оче Илија, како сте раније славили Божић? Да ли се сећате свог првог дочека Божића? –Заправо, сећам се. Пре рата смо сви заједно чекали Божић. Отац је још увек био жив. Храмови су већ били затворени. Ипак, на Божић као и на Васкрс, увек је у души био неки посебан осећај, неко посебно расположење. Штета што тада нисмо могли да идемо у цркву... Да захвалимо Богу. Молили смо се како смо могли. Одрасли су на овај или онај начин покушавали да обележе празник. Ми, деца, у то време, били смо стално гладни. Тада нам је мајка за празник – какав је обичај био – правила је ситнике,– обичне препечене хлебчиће. У колиби смо имали руску пећ. Мириси руске пећи напуњене дрвима, и тек испеченог хлеба не могу се ни са чим упоредити! Никакви миомириси, ма колико они коштали. Људи данас више не знају шта да измисле, чиме да се забаве. У тим временима хлеб на столу је већ била огромна срећа! Бедно се тада живело, али је у души била радост. Имали смо малу колибу. Пре рата смо планирали да се скућимо. Каткад су родитељи имали такве жеље – али где! Прво раскулачење, после је почео рат, и оца су позвали на фронт. Тамо је и 1942. године погинуо. Мајка је нас, четворо, сама подизала. Сећам се деде Ивана Семјоновича још пре рата, – много се молио. Био је плаховитог карактера, али се контролисао захваљујући молитви. Док је још Покровски храм у суседном селу Становој Колодез био отворен, деда је служио при том храму, био је старешина. Био је ту и за све што је требало да се уради. Имао је златне руке. Све је знао. Код куће је правио свакојаке бачве и каце. Врло темељно је све подешавао, стругао, шмирглао. Био је мајстор и за метал. Ако је коме требало штогод од посуда или другог инвентара да се поправи, одмах би се прихватао. Сам је ковао, калајисао, лемио. Саонице је правио. После, током рата, на тим саоницама смо се спашавали, док су нас немци из домова протеривали. Цело село су уништили – претресали су колибе, да провере не крију ли се негде партизани. За везу са партизанима, мештани би одмах били стрељали на месту. Дакле, комшијама је остао још само коњ, а деда је направио санке, и сви смо се на њих натоварили, са најнеопходнијом старудијом. Кренули смо се где нас пут води. А тад је, узгред речено, исто била зима, божићни дани. И оваквог Божића се сећам. Био је мраз. Међутим, били смо срећни што смо имали коња. Куда да идемо – не зна се. Где ћемо наћи пристаниште? Али, пошто немци прогањају, – кренули смо... Прошли смо наше село Редкино (од 1969.године, ушло је, као улица, у састав села Станова Колодез, у Орловској области – Ред.) Даље је ишло Хотетово – велико село, које се протеже на преко два километра. Идемо, гледамо како стоји много товарних кола – сва празна, без коња... и без људи. Вероватно су се са њима већ по домовима обрачунали. Све около су немци ускомешали. Зауставили су нас. Ко је имао коње, швабе су им их, како се испоставило, силом отимали, – тако су и нама испрегнули коња. Шта смо могли да урадимо? Мраз је био велики, -30, најтоплије -25. Падало је вече, а скоро и ноћ. Никако нисмо могли да пронађемо преноћиште. Ма где да смо покуцали, све је било пуно. Све! Шта чинити? Препаковали смо најнеопходније из санки у ручне саонице и кренули пешице у следеће село ‒ Јеропкино. И тамо је у сваком дому било народа, није се могло ући. Нико није могао да нас прими. –Тако и Господа пре 2018 година нико није желео да прими.... –Само један старац, осетили смо, како је благонаклоно одговорио. Мајка се заплакала, почела је да моли. Он нас је пустио. Сећам се, на поду смо се сместили. Нисам спавао. Ујутру смо побегли у Јаковљево, то је још удаљеније село, где смо имали стрица. Сазнали смо да је тамо слободан пут. Мислили смо да ћемо се једва довући, али родбина се није уплашила, на коњима нам је кренула у сусрет. Код њих смо остали око месец дана. Био је то почетак 1942. године. –Вас су у Јаковљеву у детињству крстили? 1942. године, када сте се поново тамо задесили, Казањска црква је била отворена? –Не, њу су већ затворили. Тамо, одакле су нас протерали, из Редкина, – тамо су при немцима, већ крајем 1941.године, поново отворили храм. Немци, наравно, нису били православни. Нису се досетили да су наши људи почели да се моле, и Господ им је помагао. –Владика Јосиф (Чернов) причао је оцу Владимиру Дивакову, како се вратио почетком 1941. године из затвореништва, ушао у московски храм на Бадњи дан – а унутра свега 10-15 људи. Исто и на сам празник Рођења Христовог у Јелоховском катедралном храму, било је полупразно. Како је почео рат – људи су похрлили у храмове... Тако да је на Васкрс 1944. године у храму Васкрсења Словушчег у Брјусовој уличици у Москви, било већ 2500 људи! –Да, Господ уразумљује. Шта ако другачије не може? Само је Бог, по молитвама оних што су се вратили у храмове, сачувао Русију. Безбожна земља би погинула, а Свету Русију су Небеске силе сачувале. Ионако је већ сву нашу територију поделио Хитлер. –Како сте преживели остатак рата? –Како? Биле су такве околности, живело се у страћарама. Сећам се, деда је некако залутао, – опет смо се селили из места у место, – и нису га пустили к нама. Свугде около су биле немачке патроле. Заустављали би: „Стој! Ко то долази?“ Ако не послушаш – стрељали су. Добро је, ако би дали знак, дешавало се да им буде жао чаура, па пуцају у ваздух. Могли су на месту убити. Тад су тек тако пуцали у људе. Увече и ноћу смо седели без икаквог извора светлости, – сматрало се да, уколико упалимо ватру, дајемо сигнал партизанима. У детињству, наравно, никакву струју нисмо имали. Онако како сада палимо кандило, – то је било нешто најбоље што смо себи у најбољим временима могли да приуштимо. Слава Богу за све! Глад је и у рату била. Када су нас вратили на место првобитног становања, одузели су нам башту. То је био једини начин да се прехранимо. При томе, сећам се, немци су имали овакву политику; раскулаченима су све вратили. Ако су се сачували домови, сељаке су поново усељавали. Тако су покушавали да придобију народ. Наш дом је, у тренутку када смо се вратили, био уништен. Само је мала барака остала, и њу су запосели неки људи. Деда је замолио нове власнике да поживимо у тој дашчари. Пустили су нас, и све до пролећа нису нас дирали: „За сада будите ту“. Али, када је стигло пролеће, башту нисмо смели да обрађујемо. –Како сте преживели? – Тако смо преживели. Некако. Божјом милошћу. Слава Богу! Наравно да је било тешко. На неком другом месту смо сејали, али је кромпир у земљи промрзао, па чак и оно што смо засејали, нисмо могли да пожњемо у јесен. Опет су нас немци с места на место гонили. Некако смо преживели. (Баћушка прави велике паузе, присећа се, пред очима му се враћа то време – прим.аут.) Тада нас је било седморо у породици: деда, баба, мајка и нас, четворо деце. Отац је био у рату. Нисмо одмах сазнали да је погинуо 1942.године. У болници, у Владикавказу је умро. Одлазим тамо. – Да ли је баба била побожна? –Да, баба Домна, наравно да је веровала у Бога. Није јој било лако, деда је имао јак темперамент, – бака је, поред свега, и његове бурне моменте смиривала. Деда, Иван Семјонович, је био помало кратковид, можда од таквог склопа, какав је био у целости: било му је свеједно ко ће шта о њему помислити, увек је говорио истину, а тада то није било безбедно. Умро је током рата, као отац, 1942. године. Бабу је касније тетка одвела у Белорусију. У нашим крајевима и после рата је харала глад. Тамо се баба упокојила, тамо су је сахранили. Желела је, наравно, да се врати кући, али није успела. Тада је свима било тешко, не само нама. Још пре рата, када су почели да одводе народ у колхозе, све трудбенике су отели. Плате нису плаћали, само су штиклирали – радни дани. Пасоше су одузели, да не би народ одлазио. Само је тетка, како је бежала од сукоба, успела да се сакрије у Москви. У селима су на помоћна домаћинства ставили порез: од сваке кокошке, ако би неко и успео да је има, морало се дати неколико јаја, – а ако кокошка не би носила јаја? Исто је било и са сваким дрветом јабуке, – а, ако је сушна сезона? Са сваке рибизле, итд. Изнуривали су народ. Чак и сламу, за покривање крова, – замислите, и њу смо морали да дајемо! Ко сада хвали онај живот при совјетским правитељима? Једноставно се не сећају више, како смо тада живели. Само за рад су и знали. Ни нама деци није било до игара и празника. – Да се певају кољадке, за Божић, тога није било? –Већина вршњака за то није ни знала. Али у неким верујућим породицама, где су се посебно трудили да се сачува црквена традиција, чак при затвореним храмовима, сећање је било присутно. Не знам, да ли је још увек жива Варвара Васиљевна, ‒ она се потом преселила у град Ливни. Заједно смо ишли у школу. Она је била из врло побожне породице. Ето, деца из те породице су ишла и прослављала Христа: „Христос се роди, славите!“ И ја сам ишао са њима, славио Христа, певушио. –Школа је била адаптирана при самом Покровском храму, где је до револуције ваш деда био старешина? Да ли су учитељи били верници? –Да, одељења су била у храму... Како су цркве уништавали, тако су и у школама нове власти посебно вршљале. Покушавали су да изроде своје, спроводили су идеологију. Завршио сам свега седам разреда. Тада је било овакво школовање: седмогодишња школа, у најбољем случају, негде у градовима десетогодишња школа. Сећам се, наравно, било је верујућих педагога. Не сви, али било је. Географију нам је предавала врло побожна учитељица. Док смо похађали школу, ништа нисмо имали: ни уџбеника, ни свезака. Сећам се да сам од цвекле правио мастило. Ни учитељи никакве приручнике нису имали. Све су нам по сећању предавали. Одлично памтим нашег учитеља из математике, Ивана Алексејевича, он ми је после документа за упис у средњу техничку школу вадио. –Оче, док сте похађали техничку школу у Серпухову, да ли сте ишли у храм? –Да. Храм је био одмах поред техничке школе. Сећам се у околини је било још три храма, истина, али је служба била само у два. Оци из Серпухова били су добри проповедници. Код нас у техничкој школи су све били побожни професори. Само, често нису никако смели да искажу своју веру. Скривали су је, како не би изгубили радно место. Иако је у техничкој школи било мање идеолошког притиска на професоре, него у седмогодишњој школи, – нове власти су пре свега покушавале да изопаче дечије умове. Премда су и на младе пазили. Сећам се да ме је једном један из органа безопасности прозвао: „Ти, – вели, – знам, на службе идеш?“ –Шта сте му ви одговорили? –Ма, шта да му одговорим? Више сам на службе у Москву ишао. Ту ми је тетка живела. –Која вас је од детињства водила у храм и учила молитве? –Да, звала се Наталија. Била је врло религиозна жена. Када су бомбардовали Москву, она се ничега није бојала, остајала је у храму, молећи се за све. –У каквом вам је сећању остала православна Москва тих година. –Тада је Москва била сасвим другачија! Сећам се једне рабе Божје Александре, која је просто плакала за старом Москвом, за њеним заједништвом, за благочешћем народа. А друга старица се стално у сузама присећала како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле такве чисте, истински верујуће душе! Познавајући живот са Богом, колико је благодатан и радостан, оне су такав живот свима желеле и плакале су, гледајући, како људи сами себи уништавају шансу за миран живот, на земљи, и за блаженство у вечности са Христом. –То је било до рата? –И до рата, и после рата. Након свега што је народ преживео, репресија се наставила. Оне, које совјетска власт није могла да „преваспита“, истребљавала би. Или је развраћала народ својом безбожничком идеологијом, или убијала. Колико је на Бутовском полигону људи стрељано, на Соловках послато у гробове... Памтим да је пред рат било много скаредности. Обрађивали су омладину. Пропаганда је интензивно радила. Мада је у то време, наравно, много царских, дореволуционарних људи остало. Другачија је била Москва, другачија Русија! –У који храм у Москви сте ишли? –Васкрсења Словушчего на Успењском Вражке, – онај у Брјусовој уличици. Тамо ми је тетка живела. Помало је боловала. Без обзира на то, била је живахна, велики радник, много се трудила. Помогла нам је да преживимо најгладнији период. Она је била сама. После је желела да ми препише стан, а ја сам јој одговорио: „Шта ће ми?“ –У ком сте храму први пут били на божићној служби? –Управо тамо, у Брјусовој уличици. Мада, наравно, из детињства се сећам како смо прослављали Божић на Орловшчини, у селу. А на служби сам први пут био у престоници. Тада је у храму био одличан хор. Многи познати певачи, уметници Бољшог театра, стајали су за певницом, певали. Генерално, то је био храм московске интелигенције. –Ко је служио у храму? –Сећам се настојатеља, оца Владимира Јелховског. Иако су многи свештеници тамо служили. Већина храмова у Москви је већ тада била разрушена или затворена. А онда су почела и хрушчовска гоњења.... Хрушчов је просто био хулиган, судећи по његовом понашању. Зар се смеју такви пуштати на власт? На државном нивоу наступио је са програмом: да покаже на телевизији последњег попа. Хтео је да уништи православну Русију. Али су људи тада много ценили богослужења. И вукло их је у храмове. Моја тетка је често боравила у цркви. Сећам се да се, у левом параклису светог Николе, код иконе пророка Божјег Јелисеја – једној од најстаријих икона храма Васкрсења Словушчего, стално молила. Тамо ју је увек било могуће пронаћи, уколико није код куће. –Знам да тих година није постојао појам духовника. У младости сте имали наставника? – Отац Јован Букотник. То је већ у Камишини, на Волгоградској земљи. После техничке школе, тамо су ме послали да радим у фабрици за обраду памучног текстила. Он ме је и благословио на школовање у Саратовској семинарији. Написао ми је препоруку за упис. Када су при хрушчовском гоњењу по земљи затваране семинарије, мене су пребацили у Петроградску семинарију. (Отац намерно избегава да изговори совјетски назив града на Неви – прим.аут.) Док сам студирао у Петрограду, баћушка је већ служио у Боровичах, – не тако далеко, под Нижњим Новгородом. Одлазио сам му у посету. Посебно сам за празнике волео да боравим тамо. Дешавало се да, преседим са њим у разговору читаву ноћ. Молили смо се заједно. 2000.године када сам већ био у Оптиној пустињи, баћушка се упокојио у Самари, где је живео последњих година. Тамо, у Иверском женском манастиру се он и упокојио. –У каквом вам је сећању остало школовање у семинарији, а потом и на академији? –Тада је, наравно, било тешко. Почињали смо да учимо у једној школској установи, а нас су 1961. године пребацили из Саратова у Петроград. При Хрушчову су по читавој земљи затварали семинарије. Прво су нас, саратовске питомце, затворили. Било нас је пуно. Током школовања почели су са антицрквеном пропагандом, почели су нарочито ватрено да спутавају младе да се школују за свештенике. Знали су да нам у семинаријама преносе царске црквене традиције. Професори су, и у Саратову, и у Петрограду били из старих, дореволуционарних времена. Ректор Петроградске семинарије био је протојереј Михаил Кронидович Сперански. Према нама је био очински настројен, не као друг према другу, што се већ практиковало у тим временима. Инспектор је био Лав Николајевич Париски. Он се, узгред, одмах после револуције нашао на осуђеничкој клупи, заједно са митрополитом Петроградским и Гдовским Венијамином. Владику су заједно са архимандритом Сергијем (Шеиним) и двојицом мирјана, Јуријем и Иваном, стрељали, – сви су они сада новомученици. А Лава Николајевича са многим другима, – само због једне клеветничке приче, ухапсили су 86-торо људи! – и осудили на пет година робије. Професори су прослављени као исповедници. Власти су већ у Петрограду претиле да ће затворити и ову семинарију. Митрополит Никодим (Ротов), који је тада био одређен на катедри, свим силама се трудио да се не затвори семинарија. Чак је отворио и „факултет афричке хришћанске омладине“, како су га тада називали, позивајући да се тамо школују црнци. Хрушчов је, веле, волео афроамериканце. Њих је из неког разлога волео, а свој народ је презирао...Прошло столеће је, свакако, несрећа за Русију. –Како се Господ пројављивао у тешким временима? –Искушења је Он, безусловно, допуштао. Пошто су комунисти заузели власт, значи да је народу то допустио. Заборавили су Бога, зато је Господ то и послао. Пројављивао Се кроз живот верника. Бољшевици и комунисти су се на сваки начин трудили да разоре цркву. У то време, мрак је са свих страна опкољавао. Сећам се, било је страшно. Међутим, учили су нас молитвама. Од детињства сам знао „Оче наш“. Молио сам се. Видео сам помоћ Божју. Жив је Господ. Није допустио да разоре Цркву Његову. Речено је: врата ада неће је надјачати (Мт. 16, 18). –Преподобни Порфирије Кавсокаливит је говорио: треба се обраћати Богу, а Господ ће Сам већ све проблеме Својих верника решити. Наводимо пример: када мало дете види неку сурову звер, оно не јури да уђе са њом у конфликт, већ истог трена пружа руке оцу: „Та-та!“ –Да, треба се молити! Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио: „ Људи на земљи се удаљавају од Бога, и немој се трудити да то зауставиш својом немоћном руком. Уклони се од тога, и Господ ће ти дати снаге, и храбрости и разума да живиш у Богу са Богом. А само то и јесте на спасење“. Наше је да се молимо Богу, а Сам Господ силан ће учинити све неопходно. –Како у души да проведемо Рођење Христово? –Да се молимо. Да будемо у храму. Да се причешћујемо. Господ нам у светој тајни Евхаристије даје Себе целог. Он је наше Рођење, Христос је наш Васкрс. Најважније је оно, ка чему је усмерена воља човека: шта ти сам желиш? Тражиш ли да се родиш за свет духовни? Господ куца свакој души. Зове у храм. Жели да спаси. Даје нам све за живот, не само овдашњи, него што је најважније и вечни. Чак нам и немоћи шаље да бисмо се замислили о томе шта нас очекује у будућем веку. Ако се човек разболео – ето подсетник: нека се помоли, припреми за причешће. Понекад смо толико заузети, да као да нам није до Бога. Одједном се разболимо, и одмах се сетимо! Тако је увек, када се појављује неки неред. Или започне рат, – народ појури у храмове. Са Богом није страшно. Господ помаже. –Које су вам најсветлије успомене, у вези са празником Божића? –Саме околности празника увек радују дух. Када је човек уз Господа, за све слави Бога. Сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Светитељ Атанасије Велики објашњава да се овде говори о благочешћу, то јест о украсу унутрашње Цркве, духовне. Сама служба, узгред, различито се у детињству и одраслом добу проживљава. Чак и тропар се у детињству другачије проживљава. Сада се разликује. –Како деци приближити смисао Рођења Христовог? –Због њих је, свакако, важна спољашња лепота. Добро је да служба буде празнична. На проповеди је важно да им се изложи историја празника. Како се само они саосећају са Мајком Божјом у томе, што Она и Њен Син нису нигде могли наћи места. Све те околности су врло дирљиве за њих. Посебно, ако се са љубављу направи Витлејемска пећина. Ако се направе јасле. Ставе овчице. Кравице. Децу то радује. Она врло живо замишљају анђеле, дугачак пут мудраца, радост пастира који су такође дошли да се поклоне Богомладенцу. Деци, наравно, треба поклањати поклоне, јер ће тада и они Господу принети неке своје дарове, обећања. Њихов живот ће од малих ногу бити уређен са Богом. Од нашег покољења су скривали сву ту радост. Тада сам већ отишао у Псково-Печерски манастир, где сам четири године имао послушање да водим екскурзије. Показивао сам пештере. Управо у овим божићним данима, када је у школама распуст, обитељ су посећивали учитељи са децом. Једни су ми узвикивали: „Само им немојте ништа о вери говорити!“ Други, супротно: „Испричајте им, молим вас, више о Богу, о Цркви“. По деци се могло приметити да су различита! Одмах се види да ли са њима ради побожни учитељ или не. Тада је у школама било уређено да деца ништа не треба да знају о Цркви. Какво је то убиство људских душа! У то време сам на Псковшчини и на парохијама служио. Не само да ту био једини манастир за целу Русију, који није затваран, него је около било и 80 активних храмова. Нас, монахе, слали су тамо да служимо. Ето, када сам још из Петроградске семинарије одлазио оцу Јовану Букоткину, испрва ми се чинило да у Нижњем Новгороду мора бити посебно много храмова. Тамо је земља освештана подвигом таквих светитеља, као што су преподобни Серафим Саровски, Дивјејево је тамо, – четврти крај Пресвете Богородице. Тамо је било свега десетак отворених цркава! Тако је на тој земљи љути заступник владао. Затварао је све храмове за редом. Код нас на Псковшчини заступник државе је волео старину, па није дирао храмове. И владика Јован (Разумов) умео је са њим. Зато је тамо, на псковској земљи било много парохија. – Како су прослављали Божић у Псково-Печерској обитељи? –Слава Богу. Мене је још митрополит Никодим (Ротов) пре Печора рукоположио, па сам тамо дошао као јеромонах. Зато су ме на Божић често слали, служио сам негде на селу, по парохијама, да људи и у тим местима осете празник. Било је добро. А какве храмове имамо у манастиру! Успењски, храм Архангела Михаила, Сретењски.... (Баћушка се опет, мислима, враћа на вољена места, и лице његово постаје радосно и срећно – прим.аут) –А на Атосу како се прослављали Божић? –Сваки манастир другачије. Наравно, увек се служило посебно празнично свеноћно бденије, затим празнична литургија. У нашем Пантелејмоновом манастиру служба не траје дуго, чак и на велике празнике. А у Великој лаври може и по десет сати да траје богослужење. –Како ви, монаси, честитате једни другима Божић? –Свако од нас дели своја радосна осећања, и она се умножавају. Господ нам свима даје благодат: и монасима, и мирјанима. Делите радост. Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним) разговарала Олга Орлова Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  3. Старац је, у прошлој 2017. години, прославио 85. рођендан. Скоро никада не говори о себи, али је због празника направио изузетак. Ово је прича о Божићу испричана тако тешким, али и радосним животом. Кроз њу просијава двехиљадегодишња историја овог, заправо, најважнијег празника у људском животу... – Оче Илија, како сте раније славили Божић? Да ли се сећате свог првог дочека Божића? –Заправо, сећам се. Пре рата смо сви заједно чекали Божић. Отац је још увек био жив. Храмови су већ били затворени. Ипак, на Божић као и на Васкрс, увек је у души био неки посебан осећај, неко посебно расположење. Штета што тада нисмо могли да идемо у цркву... Да захвалимо Богу. Молили смо се како смо могли. Одрасли су на овај или онај начин покушавали да обележе празник. Ми, деца, у то време, били смо стално гладни. Тада нам је мајка за празник – какав је обичај био – правила је ситнике,– обичне препечене хлебчиће. У колиби смо имали руску пећ. Мириси руске пећи напуњене дрвима, и тек испеченог хлеба не могу се ни са чим упоредити! Никакви миомириси, ма колико они коштали. Људи данас више не знају шта да измисле, чиме да се забаве. У тим временима хлеб на столу је већ била огромна срећа! Бедно се тада живело, али је у души била радост. Имали смо малу колибу. Пре рата смо планирали да се скућимо. Каткад су родитељи имали такве жеље – али где! Прво раскулачење, после је почео рат, и оца су позвали на фронт. Тамо је и 1942. године погинуо. Мајка је нас, четворо, сама подизала. Сећам се деде Ивана Семјоновича још пре рата, – много се молио. Био је плаховитог карактера, али се контролисао захваљујући молитви. Док је још Покровски храм у суседном селу Становој Колодез био отворен, деда је служио при том храму, био је старешина. Био је ту и за све што је требало да се уради. Имао је златне руке. Све је знао. Код куће је правио свакојаке бачве и каце. Врло темељно је све подешавао, стругао, шмирглао. Био је мајстор и за метал. Ако је коме требало штогод од посуда или другог инвентара да се поправи, одмах би се прихватао. Сам је ковао, калајисао, лемио. Саонице је правио. После, током рата, на тим саоницама смо се спашавали, док су нас немци из домова протеривали. Цело село су уништили – претресали су колибе, да провере не крију ли се негде партизани. За везу са партизанима, мештани би одмах били стрељали на месту. Дакле, комшијама је остао још само коњ, а деда је направио санке, и сви смо се на њих натоварили, са најнеопходнијом старудијом. Кренули смо се где нас пут води. А тад је, узгред речено, исто била зима, божићни дани. И оваквог Божића се сећам. Био је мраз. Међутим, били смо срећни што смо имали коња. Куда да идемо – не зна се. Где ћемо наћи пристаниште? Али, пошто немци прогањају, – кренули смо... Прошли смо наше село Редкино (од 1969.године, ушло је, као улица, у састав села Станова Колодез, у Орловској области – Ред.) Даље је ишло Хотетово – велико село, које се протеже на преко два километра. Идемо, гледамо како стоји много товарних кола – сва празна, без коња... и без људи. Вероватно су се са њима већ по домовима обрачунали. Све около су немци ускомешали. Зауставили су нас. Ко је имао коње, швабе су им их, како се испоставило, силом отимали, – тако су и нама испрегнули коња. Шта смо могли да урадимо? Мраз је био велики, -30, најтоплије -25. Падало је вече, а скоро и ноћ. Никако нисмо могли да пронађемо преноћиште. Ма где да смо покуцали, све је било пуно. Све! Шта чинити? Препаковали смо најнеопходније из санки у ручне саонице и кренули пешице у следеће село ‒ Јеропкино. И тамо је у сваком дому било народа, није се могло ући. Нико није могао да нас прими. –Тако и Господа пре 2018 година нико није желео да прими.... –Само један старац, осетили смо, како је благонаклоно одговорио. Мајка се заплакала, почела је да моли. Он нас је пустио. Сећам се, на поду смо се сместили. Нисам спавао. Ујутру смо побегли у Јаковљево, то је још удаљеније село, где смо имали стрица. Сазнали смо да је тамо слободан пут. Мислили смо да ћемо се једва довући, али родбина се није уплашила, на коњима нам је кренула у сусрет. Код њих смо остали око месец дана. Био је то почетак 1942. године. –Вас су у Јаковљеву у детињству крстили? 1942. године, када сте се поново тамо задесили, Казањска црква је била отворена? –Не, њу су већ затворили. Тамо, одакле су нас протерали, из Редкина, – тамо су при немцима, већ крајем 1941.године, поново отворили храм. Немци, наравно, нису били православни. Нису се досетили да су наши људи почели да се моле, и Господ им је помагао. –Владика Јосиф (Чернов) причао је оцу Владимиру Дивакову, како се вратио почетком 1941. године из затвореништва, ушао у московски храм на Бадњи дан – а унутра свега 10-15 људи. Исто и на сам празник Рођења Христовог у Јелоховском катедралном храму, било је полупразно. Како је почео рат – људи су похрлили у храмове... Тако да је на Васкрс 1944. године у храму Васкрсења Словушчег у Брјусовој уличици у Москви, било већ 2500 људи! –Да, Господ уразумљује. Шта ако другачије не може? Само је Бог, по молитвама оних што су се вратили у храмове, сачувао Русију. Безбожна земља би погинула, а Свету Русију су Небеске силе сачувале. Ионако је већ сву нашу територију поделио Хитлер. –Како сте преживели остатак рата? –Како? Биле су такве околности, живело се у страћарама. Сећам се, деда је некако залутао, – опет смо се селили из места у место, – и нису га пустили к нама. Свугде около су биле немачке патроле. Заустављали би: „Стој! Ко то долази?“ Ако не послушаш – стрељали су. Добро је, ако би дали знак, дешавало се да им буде жао чаура, па пуцају у ваздух. Могли су на месту убити. Тад су тек тако пуцали у људе. Увече и ноћу смо седели без икаквог извора светлости, – сматрало се да, уколико упалимо ватру, дајемо сигнал партизанима. У детињству, наравно, никакву струју нисмо имали. Онако како сада палимо кандило, – то је било нешто најбоље што смо себи у најбољим временима могли да приуштимо. Слава Богу за све! Глад је и у рату била. Када су нас вратили на место првобитног становања, одузели су нам башту. То је био једини начин да се прехранимо. При томе, сећам се, немци су имали овакву политику; раскулаченима су све вратили. Ако су се сачували домови, сељаке су поново усељавали. Тако су покушавали да придобију народ. Наш дом је, у тренутку када смо се вратили, био уништен. Само је мала барака остала, и њу су запосели неки људи. Деда је замолио нове власнике да поживимо у тој дашчари. Пустили су нас, и све до пролећа нису нас дирали: „За сада будите ту“. Али, када је стигло пролеће, башту нисмо смели да обрађујемо. –Како сте преживели? – Тако смо преживели. Некако. Божјом милошћу. Слава Богу! Наравно да је било тешко. На неком другом месту смо сејали, али је кромпир у земљи промрзао, па чак и оно што смо засејали, нисмо могли да пожњемо у јесен. Опет су нас немци с места на место гонили. Некако смо преживели. (Баћушка прави велике паузе, присећа се, пред очима му се враћа то време – прим.аут.) Тада нас је било седморо у породици: деда, баба, мајка и нас, четворо деце. Отац је био у рату. Нисмо одмах сазнали да је погинуо 1942.године. У болници, у Владикавказу је умро. Одлазим тамо. – Да ли је баба била побожна? –Да, баба Домна, наравно да је веровала у Бога. Није јој било лако, деда је имао јак темперамент, – бака је, поред свега, и његове бурне моменте смиривала. Деда, Иван Семјонович, је био помало кратковид, можда од таквог склопа, какав је био у целости: било му је свеједно ко ће шта о њему помислити, увек је говорио истину, а тада то није било безбедно. Умро је током рата, као отац, 1942. године. Бабу је касније тетка одвела у Белорусију. У нашим крајевима и после рата је харала глад. Тамо се баба упокојила, тамо су је сахранили. Желела је, наравно, да се врати кући, али није успела. Тада је свима било тешко, не само нама. Још пре рата, када су почели да одводе народ у колхозе, све трудбенике су отели. Плате нису плаћали, само су штиклирали – радни дани. Пасоше су одузели, да не би народ одлазио. Само је тетка, како је бежала од сукоба, успела да се сакрије у Москви. У селима су на помоћна домаћинства ставили порез: од сваке кокошке, ако би неко и успео да је има, морало се дати неколико јаја, – а ако кокошка не би носила јаја? Исто је било и са сваким дрветом јабуке, – а, ако је сушна сезона? Са сваке рибизле, итд. Изнуривали су народ. Чак и сламу, за покривање крова, – замислите, и њу смо морали да дајемо! Ко сада хвали онај живот при совјетским правитељима? Једноставно се не сећају више, како смо тада живели. Само за рад су и знали. Ни нама деци није било до игара и празника. – Да се певају кољадке, за Божић, тога није било? –Већина вршњака за то није ни знала. Али у неким верујућим породицама, где су се посебно трудили да се сачува црквена традиција, чак при затвореним храмовима, сећање је било присутно. Не знам, да ли је још увек жива Варвара Васиљевна, ‒ она се потом преселила у град Ливни. Заједно смо ишли у школу. Она је била из врло побожне породице. Ето, деца из те породице су ишла и прослављала Христа: „Христос се роди, славите!“ И ја сам ишао са њима, славио Христа, певушио. –Школа је била адаптирана при самом Покровском храму, где је до револуције ваш деда био старешина? Да ли су учитељи били верници? –Да, одељења су била у храму... Како су цркве уништавали, тако су и у школама нове власти посебно вршљале. Покушавали су да изроде своје, спроводили су идеологију. Завршио сам свега седам разреда. Тада је било овакво школовање: седмогодишња школа, у најбољем случају, негде у градовима десетогодишња школа. Сећам се, наравно, било је верујућих педагога. Не сви, али било је. Географију нам је предавала врло побожна учитељица. Док смо похађали школу, ништа нисмо имали: ни уџбеника, ни свезака. Сећам се да сам од цвекле правио мастило. Ни учитељи никакве приручнике нису имали. Све су нам по сећању предавали. Одлично памтим нашег учитеља из математике, Ивана Алексејевича, он ми је после документа за упис у средњу техничку школу вадио. –Оче, док сте похађали техничку школу у Серпухову, да ли сте ишли у храм? –Да. Храм је био одмах поред техничке школе. Сећам се у околини је било још три храма, истина, али је служба била само у два. Оци из Серпухова били су добри проповедници. Код нас у техничкој школи су све били побожни професори. Само, често нису никако смели да искажу своју веру. Скривали су је, како не би изгубили радно место. Иако је у техничкој школи било мање идеолошког притиска на професоре, него у седмогодишњој школи, – нове власти су пре свега покушавале да изопаче дечије умове. Премда су и на младе пазили. Сећам се да ме је једном један из органа безопасности прозвао: „Ти, – вели, – знам, на службе идеш?“ –Шта сте му ви одговорили? –Ма, шта да му одговорим? Више сам на службе у Москву ишао. Ту ми је тетка живела. –Која вас је од детињства водила у храм и учила молитве? –Да, звала се Наталија. Била је врло религиозна жена. Када су бомбардовали Москву, она се ничега није бојала, остајала је у храму, молећи се за све. –У каквом вам је сећању остала православна Москва тих година. –Тада је Москва била сасвим другачија! Сећам се једне рабе Божје Александре, која је просто плакала за старом Москвом, за њеним заједништвом, за благочешћем народа. А друга старица се стално у сузама присећала како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле такве чисте, истински верујуће душе! Познавајући живот са Богом, колико је благодатан и радостан, оне су такав живот свима желеле и плакале су, гледајући, како људи сами себи уништавају шансу за миран живот, на земљи, и за блаженство у вечности са Христом. –То је било до рата? –И до рата, и после рата. Након свега што је народ преживео, репресија се наставила. Оне, које совјетска власт није могла да „преваспита“, истребљавала би. Или је развраћала народ својом безбожничком идеологијом, или убијала. Колико је на Бутовском полигону људи стрељано, на Соловках послато у гробове... Памтим да је пред рат било много скаредности. Обрађивали су омладину. Пропаганда је интензивно радила. Мада је у то време, наравно, много царских, дореволуционарних људи остало. Другачија је била Москва, другачија Русија! –У који храм у Москви сте ишли? –Васкрсења Словушчего на Успењском Вражке, – онај у Брјусовој уличици. Тамо ми је тетка живела. Помало је боловала. Без обзира на то, била је живахна, велики радник, много се трудила. Помогла нам је да преживимо најгладнији период. Она је била сама. После је желела да ми препише стан, а ја сам јој одговорио: „Шта ће ми?“ –У ком сте храму први пут били на божићној служби? –Управо тамо, у Брјусовој уличици. Мада, наравно, из детињства се сећам како смо прослављали Божић на Орловшчини, у селу. А на служби сам први пут био у престоници. Тада је у храму био одличан хор. Многи познати певачи, уметници Бољшог театра, стајали су за певницом, певали. Генерално, то је био храм московске интелигенције. –Ко је служио у храму? –Сећам се настојатеља, оца Владимира Јелховског. Иако су многи свештеници тамо служили. Већина храмова у Москви је већ тада била разрушена или затворена. А онда су почела и хрушчовска гоњења.... Хрушчов је просто био хулиган, судећи по његовом понашању. Зар се смеју такви пуштати на власт? На државном нивоу наступио је са програмом: да покаже на телевизији последњег попа. Хтео је да уништи православну Русију. Али су људи тада много ценили богослужења. И вукло их је у храмове. Моја тетка је често боравила у цркви. Сећам се да се, у левом параклису светог Николе, код иконе пророка Божјег Јелисеја – једној од најстаријих икона храма Васкрсења Словушчего, стално молила. Тамо ју је увек било могуће пронаћи, уколико није код куће. –Знам да тих година није постојао појам духовника. У младости сте имали наставника? – Отац Јован Букотник. То је већ у Камишини, на Волгоградској земљи. После техничке школе, тамо су ме послали да радим у фабрици за обраду памучног текстила. Он ме је и благословио на школовање у Саратовској семинарији. Написао ми је препоруку за упис. Када су при хрушчовском гоњењу по земљи затваране семинарије, мене су пребацили у Петроградску семинарију. (Отац намерно избегава да изговори совјетски назив града на Неви – прим.аут.) Док сам студирао у Петрограду, баћушка је већ служио у Боровичах, – не тако далеко, под Нижњим Новгородом. Одлазио сам му у посету. Посебно сам за празнике волео да боравим тамо. Дешавало се да, преседим са њим у разговору читаву ноћ. Молили смо се заједно. 2000.године када сам већ био у Оптиној пустињи, баћушка се упокојио у Самари, где је живео последњих година. Тамо, у Иверском женском манастиру се он и упокојио. –У каквом вам је сећању остало школовање у семинарији, а потом и на академији? –Тада је, наравно, било тешко. Почињали смо да учимо у једној школској установи, а нас су 1961. године пребацили из Саратова у Петроград. При Хрушчову су по читавој земљи затварали семинарије. Прво су нас, саратовске питомце, затворили. Било нас је пуно. Током школовања почели су са антицрквеном пропагандом, почели су нарочито ватрено да спутавају младе да се школују за свештенике. Знали су да нам у семинаријама преносе царске црквене традиције. Професори су, и у Саратову, и у Петрограду били из старих, дореволуционарних времена. Ректор Петроградске семинарије био је протојереј Михаил Кронидович Сперански. Према нама је био очински настројен, не као друг према другу, што се већ практиковало у тим временима. Инспектор је био Лав Николајевич Париски. Он се, узгред, одмах после револуције нашао на осуђеничкој клупи, заједно са митрополитом Петроградским и Гдовским Венијамином. Владику су заједно са архимандритом Сергијем (Шеиним) и двојицом мирјана, Јуријем и Иваном, стрељали, – сви су они сада новомученици. А Лава Николајевича са многим другима, – само због једне клеветничке приче, ухапсили су 86-торо људи! – и осудили на пет година робије. Професори су прослављени као исповедници. Власти су већ у Петрограду претиле да ће затворити и ову семинарију. Митрополит Никодим (Ротов), који је тада био одређен на катедри, свим силама се трудио да се не затвори семинарија. Чак је отворио и „факултет афричке хришћанске омладине“, како су га тада називали, позивајући да се тамо школују црнци. Хрушчов је, веле, волео афроамериканце. Њих је из неког разлога волео, а свој народ је презирао...Прошло столеће је, свакако, несрећа за Русију. –Како се Господ пројављивао у тешким временима? –Искушења је Он, безусловно, допуштао. Пошто су комунисти заузели власт, значи да је народу то допустио. Заборавили су Бога, зато је Господ то и послао. Пројављивао Се кроз живот верника. Бољшевици и комунисти су се на сваки начин трудили да разоре цркву. У то време, мрак је са свих страна опкољавао. Сећам се, било је страшно. Међутим, учили су нас молитвама. Од детињства сам знао „Оче наш“. Молио сам се. Видео сам помоћ Божју. Жив је Господ. Није допустио да разоре Цркву Његову. Речено је: врата ада неће је надјачати (Мт. 16, 18). –Преподобни Порфирије Кавсокаливит је говорио: треба се обраћати Богу, а Господ ће Сам већ све проблеме Својих верника решити. Наводимо пример: када мало дете види неку сурову звер, оно не јури да уђе са њом у конфликт, већ истог трена пружа руке оцу: „Та-та!“ –Да, треба се молити! Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио: „ Људи на земљи се удаљавају од Бога, и немој се трудити да то зауставиш својом немоћном руком. Уклони се од тога, и Господ ће ти дати снаге, и храбрости и разума да живиш у Богу са Богом. А само то и јесте на спасење“. Наше је да се молимо Богу, а Сам Господ силан ће учинити све неопходно. –Како у души да проведемо Рођење Христово? –Да се молимо. Да будемо у храму. Да се причешћујемо. Господ нам у светој тајни Евхаристије даје Себе целог. Он је наше Рођење, Христос је наш Васкрс. Најважније је оно, ка чему је усмерена воља човека: шта ти сам желиш? Тражиш ли да се родиш за свет духовни? Господ куца свакој души. Зове у храм. Жели да спаси. Даје нам све за живот, не само овдашњи, него што је најважније и вечни. Чак нам и немоћи шаље да бисмо се замислили о томе шта нас очекује у будућем веку. Ако се човек разболео – ето подсетник: нека се помоли, припреми за причешће. Понекад смо толико заузети, да као да нам није до Бога. Одједном се разболимо, и одмах се сетимо! Тако је увек, када се појављује неки неред. Или започне рат, – народ појури у храмове. Са Богом није страшно. Господ помаже. –Које су вам најсветлије успомене, у вези са празником Божића? –Саме околности празника увек радују дух. Када је човек уз Господа, за све слави Бога. Сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Светитељ Атанасије Велики објашњава да се овде говори о благочешћу, то јест о украсу унутрашње Цркве, духовне. Сама служба, узгред, различито се у детињству и одраслом добу проживљава. Чак и тропар се у детињству другачије проживљава. Сада се разликује. –Како деци приближити смисао Рођења Христовог? –Због њих је, свакако, важна спољашња лепота. Добро је да служба буде празнична. На проповеди је важно да им се изложи историја празника. Како се само они саосећају са Мајком Божјом у томе, што Она и Њен Син нису нигде могли наћи места. Све те околности су врло дирљиве за њих. Посебно, ако се са љубављу направи Витлејемска пећина. Ако се направе јасле. Ставе овчице. Кравице. Децу то радује. Она врло живо замишљају анђеле, дугачак пут мудраца, радост пастира који су такође дошли да се поклоне Богомладенцу. Деци, наравно, треба поклањати поклоне, јер ће тада и они Господу принети неке своје дарове, обећања. Њихов живот ће од малих ногу бити уређен са Богом. Од нашег покољења су скривали сву ту радост. Тада сам већ отишао у Псково-Печерски манастир, где сам четири године имао послушање да водим екскурзије. Показивао сам пештере. Управо у овим божићним данима, када је у школама распуст, обитељ су посећивали учитељи са децом. Једни су ми узвикивали: „Само им немојте ништа о вери говорити!“ Други, супротно: „Испричајте им, молим вас, више о Богу, о Цркви“. По деци се могло приметити да су различита! Одмах се види да ли са њима ради побожни учитељ или не. Тада је у школама било уређено да деца ништа не треба да знају о Цркви. Какво је то убиство људских душа! У то време сам на Псковшчини и на парохијама служио. Не само да ту био једини манастир за целу Русију, који није затваран, него је около било и 80 активних храмова. Нас, монахе, слали су тамо да служимо. Ето, када сам још из Петроградске семинарије одлазио оцу Јовану Букоткину, испрва ми се чинило да у Нижњем Новгороду мора бити посебно много храмова. Тамо је земља освештана подвигом таквих светитеља, као што су преподобни Серафим Саровски, Дивјејево је тамо, – четврти крај Пресвете Богородице. Тамо је било свега десетак отворених цркава! Тако је на тој земљи љути заступник владао. Затварао је све храмове за редом. Код нас на Псковшчини заступник државе је волео старину, па није дирао храмове. И владика Јован (Разумов) умео је са њим. Зато је тамо, на псковској земљи било много парохија. – Како су прослављали Божић у Псково-Печерској обитељи? –Слава Богу. Мене је још митрополит Никодим (Ротов) пре Печора рукоположио, па сам тамо дошао као јеромонах. Зато су ме на Божић често слали, служио сам негде на селу, по парохијама, да људи и у тим местима осете празник. Било је добро. А какве храмове имамо у манастиру! Успењски, храм Архангела Михаила, Сретењски.... (Баћушка се опет, мислима, враћа на вољена места, и лице његово постаје радосно и срећно – прим.аут) –А на Атосу како се прослављали Божић? –Сваки манастир другачије. Наравно, увек се служило посебно празнично свеноћно бденије, затим празнична литургија. У нашем Пантелејмоновом манастиру служба не траје дуго, чак и на велике празнике. А у Великој лаври може и по десет сати да траје богослужење. –Како ви, монаси, честитате једни другима Божић? –Свако од нас дели своја радосна осећања, и она се умножавају. Господ нам свима даје благодат: и монасима, и мирјанима. Делите радост. Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним) разговарала Олга Орлова Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...