Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(интервју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији. Уочи одласка у Црну Гору, патријарх српски Иринеј дао је ексклузивни интервју за „Политику” поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – осам векова аутокефалности. Поглавар Српске Цркве за наш лист говори о значају тог великог догађаја, који ће следеће недеље бити обележен свечаностима на нивоу целе Српске Православне Цркве, али и актуелним питањима с којима се Српска Црква суочава данас и њеној мисији у нашем времену. -Добијање самосталности за нашу Цркву заиста представља најзначајније размеђе наше историје. Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији. Та два догађаја конституисала су два завета, светосавски завет и светолазаревски завет, којима је наш народ живео вековима, данас живи и живеће – каже у интервјуу за „Политику” Патријарх српски Иринеј. Стојећи на размеђи великог јубилеја, осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, шта нас учи прошлост и које лекције треба да применимо на будућност? У осам векова, које сада сагледавамо, било је и успона и падова, победа и пораза, туге велике и радости велике и, ево, Бог је дао и нама да у славу нашег небеског заступника Светог Саве кажемо да смо сачували његову и нашу веру хришћанску, православну, језик, национални дух, културу и државу и да се с том вером и данас и сада суочавамо са свим тешкоћама и искушењима која у животу неминовно следе. Стога, сви ми православни Срби, од Солуна до Будима где год српских душа има, како песник пева, али и даље по Републици Српској и Босни и Херцеговини, поносној Црној Гори, нашој милој Боки, Далмацији, где смо недавно прославили четири века најстарије наше богословије, и даље по целом Балкану и свим континентима где је наш народ подигао своје храмове, у које је Свети Сава призвао и друге народе, чак друге расе – црнце у Африци, јужноамеричке Индијанце и остале Богу знане, треба да будемо поносни и да се радујемо овој великој, грандиозној годишњици. Ових осам векова српски народ и његова Црква прилажу светској хришћанској, духовној и културној баштини за поколења која долазе. Велика је то и величанствена годишњица, које ми по својој грешној мери и не можемо у потпуности сагледати. Слава Богу на свему! Стога, читаоцима „Политике” и целом српском роду честитам овај радосни јубилеј и позивам и овом приликом све наше вернике и људе добре воље да од 6. до 9. октобра са својом Црквом Светосавском у манастиру Жичи, у Пећкој Патријаршији и у Београду, у великој радости прославе осамстогодишњи јубилеј аутокефалије Српске Православне Цркве. Како гледате на различиту перцепцију Цркве у нашем савременом друштву? Има оних који оспоравају верност Српске Цркве својим осамсто година старим коренима, затим оних који је сматрају „застарелом” и мисле да је све што има везе с Црквом ствар за „своја четири зида”, док се глас оних 90 одсто, који се изјашњавају као верници Српске Православне Цркве, готово и не чује. Овом приликом ви и ја представљамо заједнички глас оних 90, тачније 85 одсто становништва Србије који су се на последњем али и приликом ранијих пописа изјаснили као православни хришћани. Био бих срећан када би нашим разговором, ставовима које о народној прошлости, садашњости и будућности изнесемо на страницама „Политике”, била задовољна не само већина, него и оних преосталих неколико процената. Јер ја их не доживљавам као проценте, него као браћу и сестре. Ту су наша браћа муслимани, протестанти и католици у Војводини, затим браћа Јевреји. Њима свакако не припадају чести гласови радикалне нетолеранције, чак и мржње према Светосавској Цркви. Они не сматрају да све што има везе с Црквом, односно вером у Бога, мора да се дешава у приватна четири зида. Гласови радикалне нетолеранције према Цркви, чак и мржње, припадају буквално промилима. Ради се о неколико групица људи, Цркви добро познатих, окупљени махом у Београду, око појединих медија и организација финансираних из иностранства, надам се не и од наше Владе. Добар део њих живи искључиво од новца који добија од недобронамерних странаца, који знају да је Црква кључни носилац идентитета српског народа. У праву сте када кажете да се глас оних који се изјашњавају као верници недовољно чује. Важно је да они који себе сматрају верницима, поготово угледне личности из света науке, просвете, културе, политике, у јавности јасно сведоче своју веру. Не треба да буду некакви фанатици, али јасним изјашњавањем да су православни хришћани даће пример другима, младима и старијима. Сетимо се само наших пријатеља и браће, недавно преминулих др Јеротића, композитора Александра Вујића, глумца Небојше Глоговца, архитекте др Пеђе Ристића и многих других. Они су били носиоци правог лаичког апостолата. Својим натпросечним професионалним радом, али и јавним сведочењем, учинили су много за своју Цркву и за свој народ. Верујем да им је Господ подарио место у близини Светога Саве, међу свим нашим благочестивим прецима. Сарадници и млађе владике ми кажу да међу јавним личностима – глумцима, музичарима, спортистима – има много људи који с поносом истичу да припадају Цркви Светосавској. И они су за пример и сваку похвалу. Какав је положај Српске Православне Цркве међу осталим помесним црквама? Видели смо у „украјинској кризи” да је било сусрета на највишем нивоу и с Москвом и с Цариградом. Брига и одговорност коју наша Црква има за јединство Православне Цркве, њену саборност и верност Светом Предању и канонима, обавезала нас је да настојимо да протагонистима недвосмислено укажемо да њихове активности не само да наносе штету Цркви у Украјини, него озбиљно угрожавају јединство Цркве Православне. И то сам чинио, како писмено, више пута, тако и усмено у непосредном разговору с Патријархом цариградским. При томе, морам и овом приликом да истакнем да се наша Црква није опредељивала по словенској блискости с Руском Црквом, наравно ни по некаквим политичким или сличним интересима, него искључиво црквено, предањски и канонски сагледавајући настали проблем. Да је нека друга помесна Црква, Руска или друга, чинила било шта слично, поступали бисмо исто. Многа браћа архијереји духовно су стасали у Грчкој, на јелинској теологији и култури. Сам осећам обавезу и инсистирам на најдубљој захвалности Мајци Цркви и најсветијем трону цариградских патријараха, а с нашим најученијим владикама делим љубав према грчком народу, Цркви и култури. Али, ни мени ни њима та љубав не даје за право да, као што то уосталом чине и неки грчки теолози и јерарси, не укажемо на поступке који су неканонски и неприхватљиви. Од тога нећемо одустати. Објављено је у украјинским медијима да су ме државне власти прогласиле за непожељну особу. За њих сам, кажу, персона нон грата. Не знам да ли су то тачне вести. Нисам добио ништа званично, али то неће умањити моју подршку Митрополиту Онуфрију и благочестивим Украјинцима, нити пак моју жељу и молитве да се раскол у Украјини заиста зацели. Овако како то чине Фанар и кијевске власти, уз подстицај неправославних сила, само ће раскол продубити. Више него јубилејом, српска јавност бавила се ове године односима међу епископима. Било је отворених таблоидних напада на поједине владике, написа о неслагањима око става о „украјинском питању”, о ангажману епископа на Православном богословском факултету, о томе ко треба да посети Сабор, а ко жели да буде нови патријарх... Има ли разлога за забринутост над стањем у Српској Цркви? Када би таблоиди били верна слика било ког сегмента српског друштва било би разлога за бригу или би било касно за бригу. Богу хвала да није тако. Проблем који, ипак, треба да брине није у томе што власници или уредници таблоида желе да свој укус и опскурни начин живота преко својих новина наметну српском православном народу, него због тога што поједини људи који имају велику духовну одговорност у томе учествују. Под таквим утицајима жута штампа креира афере у Цркви, оцењује одлуке Сабора и Синода, арбитрира о црквеној просвети, о међуправославним, канонским и еклисиолошким питањима. Ми на таблоиде не можемо да утичемо. Можемо само да апелујемо и слично. Али свако треба да препозна проблеме у сопственој кући и да их решава. Црква треба да размотри да ли треба да поново доноси одлуке попут оних које је донела претходних година. У осам векова дугој историји знатно се мењао однос Цркве и државе. Какав је он данас? Наравно да ми немамо илузију да се може вратити време симфоније како је било у Византији или у Немањићкој Србији. Али, исто тако, мислим да ми као људи који обнашамо одговорне послове у Цркви и држави, да бисмо доносили одлуке које су од несумњиве користи за грађане, не само вернике, увек треба да имамо за пример начин размишљања какав су имали Свети Сава и његов брат Свети Краљ Стефан Првовенчани. То угледање на њих није нимало анахроно, зато што су околности у којима су они живели и водили српски народ, Српску Цркву и државу веома сличне данашњим. На пример, сукоб и надметање истока и запада, подељеност српског народа на више државица и слично. У тим околностима Свети Сава и Свети Краљ Стефан Првовенчани су проблеме решавали, пре свега, уздањем и дубоком вером у Бога, који им је давао снагу и мудрост, дипломатском вештином, прагматичношћу, уважавањем различитих интереса и грађењем мостова и према истоку и према западу, али с трајним духовним опредељењем за исток, односно за православље. Такво њихово опредељење и богонадахнута вештина у вођењу државних и црквених послова унапредила је Србију верски, културно и економски, тако да доба Светих Немањића, памтимо као златно доба српске историје. Наравно, Србија је данас секуларна држава. Устав дефинише Републику Србију као световну државу у којој су цркве и верске заједнице одвојене од државе. Нашем добу је примерен принцип кооперативне одвојености и сарадње. Свако ради свој посао, а када и где је потребно међусобно се помажу. Наслеђе претходних деценија, када је атеизам био државна доктрина, а Црква се налазила на маргинама, а у многим стварима прогнана из јавног живота, није још увек превазиђено. На такав положај, да Црква нема право да се огласи по најважнијим питањима, за који се неки залажу и данас, ја не пристајем, Црква не пристаје. Да није било Цркве Светосавске, не би данас било ни нашег народа. Неки други људи и народи, а не православни Срби, данас би насељавали ове дивне пределе. Стога ће Црква и даље, када сматра за потребно, посебно када се ради о виталним питањима и идентитету народа, његовој самосвести увек и одлучно дати свој глас. Допадало се то некоме или не. С друге стране, истичем да је однос Цркве с државом, државним органима и властима у узлазној путањи. То сведочи чињеница да је држава прихватила, између осталог, да заједно с Црквом обележи и прослави велики осамстогодишњи јубилеј, да помаже нашу Цркву на угроженим подручјима, нарочито на Косову и Метохији. Исто је и у другој нашој Републици Српској. И тамо имамо добру сарадњу Цркве и државе. То сведоче наши епископи и свештеници, то тврди и наш народ. И то је добро и на корист нашем народу, држави и Цркви. Мада у атмосфери празника, мораћу да поменем и трагичну ситуацију у Црној Гори, која је, не мање него Косово и Метохија српска, класична српска земља. Та ситуација је трагична до апсурда. Не само што је тамошња власт признала Косово и Метохију за независну државу, с приштинским властима, који су одреда били припадници терористичке војске, одржава тесне односе, него се с Цетиња чак посеже за Метохијом и говори да не припада Србији већ Црној Гори. Дакле, перфидним и систематским притисцима, затиру српски народ у Републици Црној Гори, а неки кругови истовремено истичу територијалне претензије према Србији. Да ли је Српска Црква у довољној мери присутна у друштвеним питањима и покушајима да се за проблеме данашњице дају конкретна решења или одговори: попут исељавања младих, ниске стопе наталитета, пораста породичног али и сваког другог насиља, до оних која се постављају као глобални изазови, попут проблема злоупотреба савремених технологија и нарушавања приватности, експериментисања с биотехнологијама, девастације животне средине. Постоји питање ширег друштвеног ангажмана Српске Цркве, односно успостављања и одржавања равнотеже између молитвене и социјалне делатности. У решавању неких од проблема савременог друштва Црква ради веома активно. У мојој Епархији, у Београду као мегалополису, преко Верско добротворног старатељства, Црква снабдева храном свакодневно хиљаде потребитих. Има своја здравствена саветовалишта, лекаре који бесплатно указују помоћ, затим психолошка и брачна саветовалишта и слично. Црква лечи многе младе, стотине њих, од болести зависности, наркоманије, алкохолизма... Постоји и мноштво других сличних социјалних служби Цркве у другим епархијама. Ми то не истичемо. Појединци се баве и проблемом злоупотребе савремених технологија, имамо и свештенике који су прави експерти по таквим питањима. Али то све није превасходна улога Цркве. Наравно, ми је не занемарујемо, настојимо да унапредимо социјалне делатности. Неки од проблема које сте навели се постављају, како на локалном тако и на глобалном плану, не само пред Српску Цркву него и пред друге друштвене факторе све брже и интензивније. Људи с правом очекују одговоре. На неке од њих, попут достојанства личности, етике рађања, противљења насиљу, Црква одговара брзо и релативно лако – посежући за постојећим одговорима из ризница свога богословља. Над другима питањима мора да се дуже и пажљивије замисли јер она не само у форми у којој се данас пред нас постављају него и у суштинској проблематици коју изражавају у сфери теологије нису постојала. Моје је мишљење да се решење за претеће светске проблеме, које многи виде као апокалиптичне: ратне и нуклеарне, еколошке, климатске... и сличне може наћи само у јасном и недвосмисленом повратку на основне хришћанске вредности које је цивилизација током векова заборављала и од којих је одступала. И никако друкчије. Ми као древни хришћански народ имамо богато предање, светле примере из ближе и даље прошлости, светитеље, живе манастире и богомоље, Хиландар – право и неизмерно духовно богатство које је нама дато: на чување и коришћење ! А све остало ће – то је вера отаца наших која никада није била изневерена – додати сам Господ. С том вером, с Господом и Светим Савом као помоћницима, све саблазни овога света постају другачије, решивије, незнатније. Сасвим је недопустиво да сматрамо да смо сами, затечени, да су наши проблеми највећи и нерешиви. Црква ту веру свакодневно открива свом народу, као што је то увек чинила, Јеванђељем које проповеда. Које је данас најважније питање за Српску Православну Цркву? Да ли је то судбина Косова и Метохије? Свеколико искуство Цркве Христове учи нас да ниједно питање, ниједан проблем, па ни овако важан као што је питање Косова и Метохије нити настаје, нити се трајно може решити посебно, партикуларно. Проблеми неког народа или државе се манифестују територијално, економски, демографски и слично, али увек, рекао бих у основи, имају своју духовну компоненту. И проблем о којем говоримо је тежак, зато што у себи садржи све наведене компоненте. Имајући то у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом овогодишњем заседању издао посебно Саопштење о Косову и Метохији у коме је упутио позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Сабор је том приликом свесрдно подржао сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Јелена Чалија Извор: Политика
  2. << VREME | BR 1495 | 29. AVGUST 2019. INTERVJU – BLAGOJE PANTELIĆ > Kad se osvestimo, olupaćemo se o pod petra živković "POŠTO SE SASTAV SINODA REDOVNO MENJA, PRETPOSTAVLJAM DA ĆE SVAKI SLEDEĆI OTPUŠTATI ONE PROFESORE ZA KOJE PROCENI DA NISU PODOBNI ILI SIMPATIČNI, TAKO DA ĆE ŽIVOT PRAVOSLAVNOG BOGOSLOVSKOG FAKULTETA BITI VEOMA DINAMIČAN I UZBUDLJIV. I ŠTA NAM TO GOVORI? PA DA JE SITUACIJA U SPC DALEKO OD DOBRE. IMAMO PRAVOSLAVNOJ CRKVI NEPRIRODNU CENTRALIZACIJU. IMAMO SVE ČEŠĆA DENUNCIRANJA I PROGONE NEPODOBNIH I NEISTOMIŠLJENIKA. ODLUKE SE DONOSE APSOLUTNO NETRANSPARENTNO, NEKOLIKO LJUDI ODLUČUJE O SVEMU I KORISTE SVAKU PRILIKU DA SVOJU SVEMOĆ DEMONSTRIRAJU" Crkva se prethodnih nedelja našla u središtu pažnje. S jedne strane, razlog je bio intenzivni odnos visoke crkvene jerarhije sa aktuelnom vlašću i "gostovanje" predsednika Srbije na Saboru SPC, te kritikovanje onih vladika koji su se usudili da ne klimaju glavom, bilo da je reč o napadu koji je dolazio od predstavnika vladajućih stranki ili od prorežimskih tabloida. S druge strane, uzavrela situacija u Crnoj Gori i pokušaj obračuna tamošnjeg državnog vrha sa SPC ne jenjava. Konačno, i unutar Crkve je došlo do previranja. U javnosti se pojavila polemika između dvojice episkopa, bačkog Irineja i zapadnoameričkog Maksima, što po sebi i nije sporno. Na kraju, gde postoji mišljenje, postoji i razilaženje. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Kako je portparol SPC, vladika bački Irinej naveo u intervjuu za dnevni list "Danas", iz razloga "teološke prirode" koji "najvećem delu javnosti ne bi bili dovoljno shvatljivi", Sinod Srpske pravoslavne crkve najavio je "povlačenje blagoslova" za predavanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću. Bez sporenja da je povlačenje blagoslova u skladu sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve – onim ustavom koji je donesen davnih godina prošlog veka, u nekom znatno drugačijem istorijskom i društvenom kontekstu – pitanje je šta sve ova odluka, ukoliko se zaista i sprovede, povlači sa sobom. Iako ova mogućnost postoji i na drugim teološkim fakultetima, postavlja se pitanje na osnovu čega ona može biti primenjena. Ili, drugim rečima, može li biti zloupotrebljena kao sredstvo u ličnim sukobima? O čemu se, u slučaju SPC, ovde radi? Šta donošenje te odluke, koja je na neki način presedan jer svakako u novije vreme ovakvo rešenje nije primenjivano, govori o stanju u samoj Crkvi? O tome, ali i o odnosu Crkve i države, vrednostima koje bi Crkva trebalo da brani, dometima veronauke i odnosu Crkve i medija razgovaramo sa teologom Blagojem Pantelićem, urednikom internet magazina Teologija.net (www.teologija.net) i istraživačem u Institutu za evropske studije. "VREME": Kako vidite odluku Sinoda SPC da povuče blagoslov za predavanje episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću? BLAGOJE PANTELIĆ: Šokiran sam tom odlukom. Sukob između episkopa Maksima Vasiljevića i episkopa Irineja Bulovića je za mene bio očekivan, kao i dešavanja na Saboru. Međutim, odluka Sinoda me je iznenadila. Smatram da najveća odgovornost za produbljivanje sukoba i nepotrebno generisanje krize na fakultetu leži na patrijarhu. Duboko sam se razočarao u Njegovu Svetost... Očekivao sam da će on posredovati između pomenutih episkopa i smiriti situaciju, što se, nažalost, nije dogodilo. Sada imamo tu nesrećnu odluku da se sa fakulteta uklone episkop Maksim, koji je redovni profesor, i docent dr Marko Vilotić. Episkopu Maksimu se na teret stavlja podrška teoriji evolucije. Naš Sinod je, koliko mi je poznato, jedinstven u pravoslavnoj vaseljeni po tome što je za jeres proglasio jednu naučnu teoriju. Slučaj docenta Vilotića je još neve rovatniji. Sinod, zamislite, traži da se s fakulteta istera docent Vilotić zato što je tražio i dobio neplaćeno odsustvo s posla, čak osporava i raniju odluku fakulteta kojom je dobio sabatnu godinu. Koliko znam, sva procedura je ispoštovana i sve je odrađeno po zakonu. Međutim, Sinodu se to iz nekog razloga ne dopada i sada traži njegovo izbacivanje sa univerziteta. To je, u krajnjoj liniji, ozbiljno narušavanje zakonom zagarantovane autonomije univerziteta. U Sinodu sedi nekoliko bivših profesora tog istog univerziteta, tako da mi uopšte nije jasno zašto su odlučili da svesno krše zakon. Uskoro se završava letnja pauza i videćemo kako će fakultet i rektorat reagovati. Iskreno, nisam optimista… Ali, ako dođe do otpuštanja pomenutih profesora, onda će biti jasno da su Sinodu date odrešene ruke da radi šta god želi i da je Univerzitet u Beogradu tu samo nekakva mecena koja finansira rad fakulteta, ćuti i aminuje svaku odluku koju donese Sinod. Pošto se sastav Sinoda redovno menja, pretpostavljam da će svaki sledeći otpuštati one profesore za koje proceni da nisu podobni ili simpatični, tako da će život Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta biti veoma dinamičan i uzbudljiv. I šta nam to govori? Pa da je situacija u SPC daleko od dobre. Imamo pravoslavnoj crkvi neprirodnu centralizaciju. Imamo sve češća denunciranja i progone nepodobnih i neistomišljenika. Odluke se donose apsolutno netransparentno, nekoliko ljudi odlučuje o svemu i koriste svaku priliku da svoju svemoć demonstriraju. Ako bismo se osvrnuli na sve ono što je prethodilo našem razgovoru, a tiče se odnosa Crkve i države, kao i unutarcrkvenih previranja, šta bi moglo da se nauči iz pogleda na sopstvenu senku? Mi se još uvek nismo okrenuli i pogledali u tu senku, koja, i zbog našeg negiranja, postaje sve tamnija. I dalje smo deo procesa za koje ne znamo kako će se okončati, ali se plašim da se neće završiti dobro. Znate onu scenu iz crtaća kada Pera Kojot Super Genije juri Pticu Trkačicu i u jednom momentu prekorači ivicu litice? On nastavlja da trči uprkos tome što je izgubio tlo pod nogama. Kada počinje da pada? Tek onda kada pogleda nadole. Tako ćemo i mi. Sada još uvek trčimo kroz vazduh. Kada budemo pogledali nadole, kada se budemo osvrnuli oko sebe, kada budemo videli u šta smo se pretvorili i kuda uopšte idemo, jednom rečju, kada se budemo osvestili, prvo ćemo se olupati o pod. A onda sledi ili ponavljanje istih grešaka ili otrežnjenje. Ako se odlučimo za ovo drugo, onda ćemo prihvatiti činjenicu da je koncentracija moći i potom nasilje nad onima koji se razlikuju od nas ili nisu deo "naše ekipe" nešto što na duže staze ne odgovara ni nama samima. Uprkos svim privilegijama i trenutnom zadovoljstvu… Bližnjeg treba voleti, ali i neprijatelja. Nasilje nije opcija. Spirala zla može da se zaustavi samo žrtvom i ljubavlju. Hristos kaže: "Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju". Pazite, pominje zemlju, ima u vidu istorijsku perspektivu. Istorijski put hrišćanstva nam upravo to potvrđuje. Kada je hrišćanstvo "trijumfovalo"? Nakon što su hrišćani trpeli progone, podnosili užasne žrtve... I to nisu činili samo nekoliko meseci ili godina... Kada je doživljavalo poraze? Kada je bilo integralni deo imperija, kada su hrišćani bili na strani onih koji progone, a ne na strani progonjenih. Kakav odnos Crkve i države je po vašem mišljenju zdrav za oba aktera? I konačno, kako vam on izgleda danas? Izgleda mi kao interesni brak u kojem se supružnici ne vole, ne veruju jedno drugom, ali se trude da to niko ne primeti. A to je, kao što znamo, nemoguće sakriti. Što je u nekoliko navrata bilo veoma primetno i u poslednjih sedam godina, najčešće kada je reč o Kosovu i Metohiji. Ali, čini mi se da o tom odnosu ponajbolje govori činjenica da nemamo ministarstvo vera. Ono je ukinuto još u vreme Borisa Tadića, a u vreme Vučića je svedeno na nivo uprave. Danas se crkvama i verskim zajednicama bavi Uprava pri Ministarstvu pravde. Dakle, sa poglavarima verskih zajednica, država, u kojoj živi više od 90 odsto vernika, komunicira preko, grubo rečeno, ćate u Ministarstvu pravde. To je loše iz više razloga. Na primer, rad ministarstva je transparentniji i mogućnost da dođe do nekih zloupotreba i narušavanja sekularnosti države daleko je manji. U praksi se već pojavljuju izvesni problemi. Međutim, to je osetljiva tema i bilo bi nam potrebno više prostora da se njome pozabavimo. S druge strane, mi u Novom zavetu nalazimo odgovor na to pitanje. Tamo čitamo – dajte caru carevo, a Bogu Božije. Može li biti jasnije?! Hrišćani treba da plaćaju porez, to je ono što pripada caru, tj. državi. A ako car zatraži ono što je Božije, tada oni prestaju da mu budu lojalni. Imamo, dakle, odvojenost crkve i države... Ali i to je preširoka tema... Često čujemo da bi Crkva trebalo da bude uz narod, šta za vas to znači? Ništa. Otrcana fraza ljudi koji ne znaju šta je crkva. Znate, crkva je zajednica vernih, ona je narod. Crkva smo vi, ona žena s bebom koja prosi ispred hrama i ja, jednako koliko i episkop zapadnoamerički, episkop bački ili patrijarh srpski. Zapravo, crkva smo svi mi sabrani na jednom mestu. Nije crkva arhijerejski sabor. Neki misle da jeste, ali to je njihov problem. Iako liturgija podseća na pozorišnu predstavu, episkopi i sveštenici nisu glumci, a mi laici nismo samo publika. Često čujem da se govori o crkvenom vrhu. Toga u crkvi nema, nema subordinacije. Nema vrha i dna. Postoji jerarhija, svako od nas ima svoju službu, ali poredak nije piramidalan. U crkvi nismo jednaki jer se po mnogo čemu razlikujemo. Nismo jednaki, ali jesmo jedno. Mi smo zajednica ljubavi. Ako nema ljubavi, nego se na njenom mestu pojavi, recimo, moć, nasilje ili nešto slično, onda se ta zajednica raspada, pretvara se u nešto što nije crkva. Koje vrednosti bi trebalo da Crkva brani ili možda, još jasnije, koga bi trebalo da brani danas? Kakvo je to pitanje? Pa svoje ktitore i priložnike – političare, tajkune, lokalne moćnike, ugledne biznismene i njima slične darodavce. Šalim se, naravno. Treba da brani u prvom redu one koje su svi odbacili i da se ne obazire na njihovu nacionalnu, političku, čak ni versku opredeljenost. Treba da zbrine onog Roma transvestita koji se prostituiše na štajgi. Homoseksualca zaraženog ejdsom kojeg se porodica odrekla. Majku troje dece koja neprijavljena radi za minimalac, švercuje se u prevozu i ima samo za dva obroka dnevno. One koji se u ovoj prokletoj tranziciji nisu snašli, pa im deca danas gladuju, a oni poniženi rade u pelenama i ćute. Bolesne koji nemaju za lekove. Roditelje koji nemaju novca da deci kupe udžbenike. Izbeglicu koja je preživela plavu grobnicu za crne ljude, kako je neko nazvao Sredozemno more, i sada u Borči čeka da se smiluju na njega i dozvole mu da nastavi da živi život dostojan ljudskog bića. Crkva treba njih i njima slične da brani. Međutim, mora se reći da SPC to u određenoj meri i čini. Posebno bih pomenuo ono što radi otac Vlada Marković, jedan mladi sveštenik i, da se pohvalim, moj prijatelj. On je uspeo da u Verskom dobrotvornom starateljstvu napravi narodnu kuhinju koja svakoga dana nahrani skoro dve hiljade gladnih u Beogradu. Mnogima nabavlja lekove, organizuje besplatne preglede, kurseve jezika, letovanja i još mnogo toga. Čovekoljublje, dobrotvorni fond SPC, takođe ima ozbiljnu haritativnu delatnost, posebno kada je reč o zbrinjavanju izbeglica. Ima svetlih primera, ali da se ne lažemo, oni su veoma retki. Jednom rečju, Crkva treba da brani jevanđeljske vrednosti. Znam da to nije lako, ali ako to ne činimo, nismo hrišćani. Ako nismo solidarni, ako se ne žrtvujemo za bližnje, ako ih ne volimo, a predstavljamo se kao hrišćani, onda nismo ništa drugo do najbedniji licemeri. Smatrate li da je Crkva iskoristila mogućnost da obrazuje ljude i da ih uobličava na hrišćanski način koju ima veronaukom, kako u školi tako i u hramovima? Bolje je nego u vreme bivše Jugoslavije. Veronauka je u značajnoj meri doprinela tome, kao i sređivanje stanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakulteta nakon vraćanja na Beogradski univerzitet. Međutim, poslednjih nekoliko godina primećujem ozbiljnu dekadenciju. Veroučitelji su prosvetni radnici drugog reda, i o njima ne brine ni crkva ni država. Programi su loši, udžbenici zastareli. Srednje bogoslovske škole su u katastrofalnom stanju, one su bukvalno pred zatvaranjem. Bogoslovski fakultet upisuje zabrinjavajuće mali broj studenata, a poslednji događaji nam govore da će se tamo problemi tek umnožavati. Stiče se utisak da oni koji su danas u SPC zaduženi za obrazovanje nisu dorasli zadatku koji im je poveren. Kao i da su ti ljudi oslobođeni svake vrste odgovornosti. Tako da možemo očekivati dugoročnu krizu crkvenog obrazovanja koja će s vremenom biti sve dublja i dublja, a posledice toga će, uveren sam, biti katastrofalne. Spoj neobrazovanja sa fundamentalizmom, koji u verskim zajednicama nije retka pojava, stvara zapaljivu masu koja pogubno utiče ne samo na verske zajednice, već i na društvo u kojem one deluju. Vezano za to, sajt koji vodite teologija.net pokazuje jednu živost hrišćanstva, prožetost sa kulturom, umetnošću, društvenim pitanjima, svakako i etičkim, i to onim koja se odnose na savremeni život. Kako te glasove učiniti glasnijim odnosno vidljivijim za širu javnost? Tako što ćemo se, pre svega, baviti problemima savremenih ljudi, a ne tako što ćemo reciklirati teme iz prošlosti ili postavljati irelevantna pitanja samo kako bismo bili u prilici da se izjasnimo o njima. Istovremeno je neophodno i koristiti jasan i precizan jezik razumljiv današnjem čoveku, a ne govoriti, recimo, teološkim žargonom vizantijskog četvrtog stoleća. Čini mi se da je Tilihova tzv. metoda korelacije nešto što može da dâ željene rezultate. Tilih je insistirao na povezivanju hrišćanskog učenja i ljudskog egzistencijalnog stanja. Isticao je važnost međuzavisnosti jevanđeljske poruke i političkih, ekonomskih i etičkih formi u kojima pojedinci i grupe ljudi iskazuju sopstvenu interpretaciju egzistencije. Teološki odgovor treba oblikovati tako da sadrži hrišćansko uverenje, ali da bude smislen iz perspektive egzistencijalnog pitanja. Dakle, sadržaj nalazimo u hrišćanstvu, a formu prilagođavamo egzistencijalnom pitanju. Eto, upravo sam vam odgovorio na pitanje i ujedno demonstrirao kako teolozi ne bi trebalo da se odnose prema postavljenom pitanju. Kada smo kod odnošenja prema pitanjima, kako vidite odnos SPC i medija? To je velika tema i zahteva obiman odgovor. Zato ću vam sada navesti samo jedan primer koji je, čini mi se, dovoljan za naslućivanje i odgovora. SPC kao izuzetno zatvorena ustanova ima mogućnost da u značajnoj meri sliku o sebi u medijima sama kreira. Međutim, šta ona uradi? Za šefa svoje Info službe postavi čoveka koji je četiri godine stariji od Mika Džegera. Ukratko, Crkvu nije briga za medije. Iz sopstvenog iskustva, ne bih rekla da se to odnosi na celu Crkvu, ali pretpostavljam da mislite na neke koji donose odluke. Međutim, vidimo da se pojedine vladike veoma ljute kada o sebi čitaju nešto što im se ne sviđa. To mi, ipak, ne izgleda kao potpuna ravnodušnost. Ne družim se s vladikama pa ne znam kako reaguju kad pročitaju o sebi nešto što im se ne dopada. Verujem da nisu ravnodušni, ali vidim i da ništa ne preduzimaju… Uzgred, mi smo na čelu RRA imali jednog episkopa, tako da možete da pretpostavite kako se njima, tačnije, nekima od njih, čini da mediji treba da izgledaju.
  3. 8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)
  4. 8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs) View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...