Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(или'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Приликом паљења свеће за живе (односно упокојене) људи у себи кажу молитву (или молитве). Којом молитвом се треба молити у том тренутку паљења свеће, или непосредно након тога ?
  2. Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/ View full Странице
  3. Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/
  4. У недељу, 2. септембра, у храмовима Архиепископије београдско-карловачке служен је и молебан за почетак нове школске године. Неспорно леп гест, мотив и дело које се практикује сваке године. Већ је и својеврсна традиција. Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет
  6. Владимир Пекић У недељу, 2. септембра, у храмовима Архиепископије београдско-карловачке служен је и молебан за почетак нове школске године. Неспорно леп гест, мотив и дело које се практикује сваке године. Већ је и својеврсна традиција. Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет
×