Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(драгојловић):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. У омилији на Свето Јеванђеље по Матеју о. Петар говори о Господњем позиву: Хајдете за Мном и учинићу вас ловцима људи, апостолима Андреју и Петру.
  2. Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"
  3. Јеромонах Петар (Драгојловић): Мат у једном потезу – Како је Србија дипломатски матирала црногорске режимске политичаре 15. јуна 2019. Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
  4. Мат у једном потезу - Како је председник Вучић дипломатски матирао црногорске режимске политичаре Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
  5. У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:
  6. Извор:https://blagovesnik.rs/?CAST=emisija&opcija=opsirnije&strana=7090 У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС: View full Странице
  7. Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској, беседио је 31. марта 2019. године на тему „Пост као промена философије живота“. Предавање је одржано са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а у организацији ЦО Врање и братства при Саборном Храму. Предавању су присуствовали Епископ врањски Пахомије, Вископреподони архимандрити Јован Радосављевић, Методије Марковић, старешина Саборног Храма, свештеници, сестринство манастира Св. Стефана из Горњег Жапског и многобројни парохијани. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  8. На Светој Литургији на Другу недељу Часног поста јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Смедеревске Паланке, говорио је о личности, у историјском и богословском смислу, Светог Григорије Паламе. Свети је својим исихастичким подвигом заслужио називе којима га Црква почаствује: и Заштитника Православља и Проповедника Благодети. Комплетну беседу можете да послушате овде:
  9. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора
  10. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Шестог јануара 2019. године, од стране Цариградске Патријаршије издат је један, на око заиста леп и богато украшен, шарени Томос, за нове-старе украјинске расколнике из тзв ПЦУ. Као и на фотографији, овај споља визуелно симпатични, а по садржају црквенорушилачки и неканонски шарени Томос, очито стоји у црној духовној позадини. Наша СПЦ га наравно није признала нити ће га верујемо икада и признати, јер је шарени цариградски Томос пун најотворенијег папизама, негирања двомиленијумског поретка Православне Цркве и флагрантног гажења светих канона. Овај неканонски, несаборни и самим тим, канонски посматрано, бездејствени шарени Томос, о тзв. аутокефалији националистичке ПЦУ, (у суштини суженој и неканонској аутономији), издат је од стране Цариградске Патријаршије новој-старој расколничкој Православној Цркви у Украјини, уз свесрдну подршку осведочених "пријатеља" Христове Цркве из Пентагона, као и украјинских антицрквених мајданских властодржаца и разних украјинских нацифашиста Бандеровског типа. Дакле, Шарени Томос, пун је потпуно погрешних и неопапистичких тумачења канона Православне Цркве, и без обзира на сву медијску халабуку, он новоформираној расколничкој и национал-шовинистичкој ПЦУ доноси само неканонску, сиромашну и скраћену аутономију под лажним именом аутокефалије. Када се прочита, посматрано духовно и црквеноканонски, овај шарени Томос са Фанара, више делује као да га је писао неки Римски папа у 14-ом веку, издајући своје чувене "непогрешиве" папске Буле, него неко ко је Патријарх Првопрестолне Цркве Константинопољске. Шарени Томос, који одише духом неопапизма, у суштини, новим-старим украјинским расколницима, дарује само једну велику шарену подвалу и споља украшену лаж. Што би рекли ми Срби - шарену лажу. Судећи по садржају шареног Томоса из Фанара, Аутономна канонска УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, има далеко већа права у односу на Москву, него ова, нова-стара, расколничка, национал-шовинистичка и тобоже Аутокефална ПЦУ, у односу на Константинопољ. Примера ради по шареном Томосу са Фанара: 1. Новоформирана, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ, не признаје за своју главу Сина Божијег, Господа Исуса Христа, као што то признају све Православне Аутокефалне Цркве у свету, већ за своју главу признаје Цариградски Престо. 2. Новоформирана национал-шовинистичка ПЦУ Свето Миро не може и не сме сама да спрема и освештава, као што то обично раде истинске, канонске и потпуно Аутокефалне Православне Цркве, већ ће га тзв. ПЦУ добијати из Цариграда. 3. Цариградска Патријаршија задржава право на Егзархат у Украјини и право на преко 10 манастира националистичке ПЦУ у Украјини. 4. Право жалбе и коначног суда, тј. право апелације расколничких епископа ПЦУ у Украјини, нема Сабор епископа тзв. ПЦУ, већ Цариградски Патријарх. 5. Било какве измене Статута национал-шовинистичке тзв. ПЦУ, па чак и оне најмање, нису дозвољене без одобрења Цариграда. 6. Сва дијаспора расколничке ПЦУ предаје се неповратно Цариградској Патријаршији. Оно што је после ових чињеница посебно важно нагласити је то да канонска Аутономна УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, уопште не зависи од апелације Московског Патријарха, иако је Она само Аутономна. У исто време, судећи по садржају шареног Томоса са Фанара, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ зависи од апелације Цариградског Патријарха, када се неки њен епископ пожали Цариградском Патријарху на неправедност суда тзв. ПЦУ у Кијеву. Дакле, Московски Патријарх, по Статуту канонске УПЦ МП нема право апелације на молбе канонских епископа УПЦ МП и не меша се уопште у таква питања, јер врховна апелациона инстанца, као што је канонски исправно, за све епископе канонске УПЦ МП, јесте Архијерејски Сабор канонске УПЦ МП у Кијеву, а не Патријарх Московски у Москви. Насупрот томе, код тобоже Аутокефалне и расколничке ПЦУ, све је потпуно другачије и пуно отворене зависности од Цариградског Патријарха. Нарочито је индикативно да Цариградска Патријаршија у Украјини задржава код тобоже аутокефалних расколника ПЦУ право на Егзархат и добија преко 10 манастира у Украјини под ставропигијалном управом. Московски пак Патријарх нема такве манастире под својом управом код Аутономне УПЦ МП у Украјини, нити је задржао било какав Егзархат, већ је Аутономној УПЦ МП оставио потпуну самосталност у свим унутрашњим, духовним, организационим и финансијским питањима. Шта би тек било да, на пример, тај исти цариградски принцип, наша СПЦ понуди као модел решења расколничкој МПЦ у Северној Македонији? Мада ове теме нису апсолутно подударне, јер СПЦ има пуно канонско право над територијом Северне Македоније, а Цариградска Патријаршија нема никаква канонска права у Украјини, да на тренутак, због једноставнијег приказа проблема, скренемо на час од теме, и само замислимо, да је наша СПЦ у Нишком Споразуму из 2002. године, као Цариградска Патријаршија пре неки дан у Украјини, тражила сличне услове од расколничке МПЦ у Северној Македонији? Да на пример сва северномакедонска дијаспора у свету припадне СПЦ; да СПЦ задржи Егзархат у Северној Македонији и једно 10 манастира под управом Српског Патријарха; да сваки епископ из Северне Македоније има право да се као крајњој судској инстанци жали Патријарху Српскоме, који би доносио последњи и обавезујући суд; да било која, па и најмања измена Статута неке нове и замишљене Православне Цркве у Републици Северној Македонији, мора бити одобрена од стране СПЦ. Погађате, како би бесно реаговали расколници у Северној Македонији? Како би само тада етнофилетисти из Скопља просто запенили од беса и осуда против СПЦ, и великосрпске хегемоније. Али да трагикомедија скопских расколника буде још већа, они ових дана, без обзира што су прецизно упознати са садржајем шареног Томоса са Фанара, као и расколници у Кијеву пре који дан, полтронски и улизички, просто цвиле пред ногама Цариградског Патријарха, не би ли и они, мученици, своје расколничке и неканонске молбе и снове, коначно остварили, мимо канона и мимо СПЦ, па макар у том лудилу изгубили све оне основне атрибуте црквеног достојанства за које су се тако ватрено и "принципијелно" 70 година борили у дијалогу са СПЦ. Да се вратимо на крају опет основној теми - Шареном Томосу са Фанара и украјинским Црквеним и парацрквеним дешавањима. Дакле, после свега што смо изнели поставља се питање, ко је у Украјини уопште аутокефалан а ко аутономан? Ко овде коме продаје маглу и рог за свећу? Цариград или Москва? Очевидно Цариград, јер управо Цариград својим новим неопапистичким, неканонским и антируским одлукама, само потврђује оно што сви у православном свету одавно знају - Други или Нови Рим почео је боловати болести Првог или Старог Рима. Да не да Бог, па да Нови Рим падне у те дубине зла, као и Стари. Чврсто верујемо да неће, и да су ово само пролазна духовна лутања, која су само тренутно задесила древну Свету Цариградску Мајку Цркву.
  12. Предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) настојатеља манастира Врањина на Скадарском језеру на тему "Свети Петар Цетињски - свијетли украс Српске Цркве" које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. Звучни запис предавања View full Странице
  13. Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима. отац Петар (Драгојловић) Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој. Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави. Игуман Петар (Драгојловић)
  14. Видимо да поједина браћа и сестре, дају себи превелику слободу да Патријарха Цариградског називају јеретиком и расколником. Но, браћо и сестре, то није добро. Ако би боље познавали бурну Историју Цркве Христове, и како Црква Христова врло опрезно суди било коме, а посебно Патријарху Цариградском, не би сте упали у замку да Патријарха Вартоломеја, без обзира на све његове јавне слабости и грешке, називате јавним јеретиком и расколником. Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима. отац Петар (Драгојловић) Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој. Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави. Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  15. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић)
  16. Тачно у сриду Приликом недавне канонске посете Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја Црној Гори (или тачније, модерном иностраном протекторату званом Монтенегро), и хиротоније новог епископа СПЦ – Преосвећеног Викарног Епископа Диоклијског Г. Методија (Остојића), није се десило ништа неочекивано. Десило се оно што се увек у историји дешавало када су се сусретали велики Божији људи и несрећни мали нељуди, када су се суочавали истина и лаж, правда и неправда, светлост и тама. Тама је устала на светлост, неправда на правду, лаж на истину. Злоба је зарежала на доброту, и показала своје право лице. Ништа се дакле неоубичајено није догодило. И приликом ранијих посета Српског Патријарха Иринеја Црној Гори, било је критика са разних страна, а пре свега са стране водећих властодржаца „неовисног“ Монтенегра. И раније су непријатељи Српске Цркве и српског народа устајали на речи Његове Светости. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  17. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис емисије "Личност и заједница" у којој је гост био јеромонах Петар (Драгојловић), који је говорио о стогодишњици мученичке кончине Свете царске породице Романов. View full Странице
  18. Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)
  19. Овај текст изражава мишљење и уредништва Поука.орг, које, као и увек, позивају читаоце да изразе и свој став, градећу здраву и плодотворну црквену јавност. Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
×
×
  • Create New...