Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(драгојловић):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Јеромонах Петар (Драгојловић): Мат у једном потезу – Како је Србија дипломатски матирала црногорске режимске политичаре 15. јуна 2019. Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
  2. Мат у једном потезу - Како је председник Вучић дипломатски матирао црногорске режимске политичаре Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
  3. У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:
  4. Извор:https://blagovesnik.rs/?CAST=emisija&opcija=opsirnije&strana=7090 У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС: View full Странице
  5. Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској, беседио је 31. марта 2019. године на тему „Пост као промена философије живота“. Предавање је одржано са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а у организацији ЦО Врање и братства при Саборном Храму. Предавању су присуствовали Епископ врањски Пахомије, Вископреподони архимандрити Јован Радосављевић, Методије Марковић, старешина Саборног Храма, свештеници, сестринство манастира Св. Стефана из Горњег Жапског и многобројни парохијани. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  6. На Светој Литургији на Другу недељу Часног поста јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Смедеревске Паланке, говорио је о личности, у историјском и богословском смислу, Светог Григорије Паламе. Свети је својим исихастичким подвигом заслужио називе којима га Црква почаствује: и Заштитника Православља и Проповедника Благодети. Комплетну беседу можете да послушате овде:
  7. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора
  8. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. Шестог јануара 2019. године, од стране Цариградске Патријаршије издат је један, на око заиста леп и богато украшен, шарени Томос, за нове-старе украјинске расколнике из тзв ПЦУ. Као и на фотографији, овај споља визуелно симпатични, а по садржају црквенорушилачки и неканонски шарени Томос, очито стоји у црној духовној позадини. Наша СПЦ га наравно није признала нити ће га верујемо икада и признати, јер је шарени цариградски Томос пун најотворенијег папизама, негирања двомиленијумског поретка Православне Цркве и флагрантног гажења светих канона. Овај неканонски, несаборни и самим тим, канонски посматрано, бездејствени шарени Томос, о тзв. аутокефалији националистичке ПЦУ, (у суштини суженој и неканонској аутономији), издат је од стране Цариградске Патријаршије новој-старој расколничкој Православној Цркви у Украјини, уз свесрдну подршку осведочених "пријатеља" Христове Цркве из Пентагона, као и украјинских антицрквених мајданских властодржаца и разних украјинских нацифашиста Бандеровског типа. Дакле, Шарени Томос, пун је потпуно погрешних и неопапистичких тумачења канона Православне Цркве, и без обзира на сву медијску халабуку, он новоформираној расколничкој и национал-шовинистичкој ПЦУ доноси само неканонску, сиромашну и скраћену аутономију под лажним именом аутокефалије. Када се прочита, посматрано духовно и црквеноканонски, овај шарени Томос са Фанара, више делује као да га је писао неки Римски папа у 14-ом веку, издајући своје чувене "непогрешиве" папске Буле, него неко ко је Патријарх Првопрестолне Цркве Константинопољске. Шарени Томос, који одише духом неопапизма, у суштини, новим-старим украјинским расколницима, дарује само једну велику шарену подвалу и споља украшену лаж. Што би рекли ми Срби - шарену лажу. Судећи по садржају шареног Томоса из Фанара, Аутономна канонска УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, има далеко већа права у односу на Москву, него ова, нова-стара, расколничка, национал-шовинистичка и тобоже Аутокефална ПЦУ, у односу на Константинопољ. Примера ради по шареном Томосу са Фанара: 1. Новоформирана, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ, не признаје за своју главу Сина Божијег, Господа Исуса Христа, као што то признају све Православне Аутокефалне Цркве у свету, већ за своју главу признаје Цариградски Престо. 2. Новоформирана национал-шовинистичка ПЦУ Свето Миро не може и не сме сама да спрема и освештава, као што то обично раде истинске, канонске и потпуно Аутокефалне Православне Цркве, већ ће га тзв. ПЦУ добијати из Цариграда. 3. Цариградска Патријаршија задржава право на Егзархат у Украјини и право на преко 10 манастира националистичке ПЦУ у Украјини. 4. Право жалбе и коначног суда, тј. право апелације расколничких епископа ПЦУ у Украјини, нема Сабор епископа тзв. ПЦУ, већ Цариградски Патријарх. 5. Било какве измене Статута национал-шовинистичке тзв. ПЦУ, па чак и оне најмање, нису дозвољене без одобрења Цариграда. 6. Сва дијаспора расколничке ПЦУ предаје се неповратно Цариградској Патријаршији. Оно што је после ових чињеница посебно важно нагласити је то да канонска Аутономна УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, уопште не зависи од апелације Московског Патријарха, иако је Она само Аутономна. У исто време, судећи по садржају шареног Томоса са Фанара, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ зависи од апелације Цариградског Патријарха, када се неки њен епископ пожали Цариградском Патријарху на неправедност суда тзв. ПЦУ у Кијеву. Дакле, Московски Патријарх, по Статуту канонске УПЦ МП нема право апелације на молбе канонских епископа УПЦ МП и не меша се уопште у таква питања, јер врховна апелациона инстанца, као што је канонски исправно, за све епископе канонске УПЦ МП, јесте Архијерејски Сабор канонске УПЦ МП у Кијеву, а не Патријарх Московски у Москви. Насупрот томе, код тобоже Аутокефалне и расколничке ПЦУ, све је потпуно другачије и пуно отворене зависности од Цариградског Патријарха. Нарочито је индикативно да Цариградска Патријаршија у Украјини задржава код тобоже аутокефалних расколника ПЦУ право на Егзархат и добија преко 10 манастира у Украјини под ставропигијалном управом. Московски пак Патријарх нема такве манастире под својом управом код Аутономне УПЦ МП у Украјини, нити је задржао било какав Егзархат, већ је Аутономној УПЦ МП оставио потпуну самосталност у свим унутрашњим, духовним, организационим и финансијским питањима. Шта би тек било да, на пример, тај исти цариградски принцип, наша СПЦ понуди као модел решења расколничкој МПЦ у Северној Македонији? Мада ове теме нису апсолутно подударне, јер СПЦ има пуно канонско право над територијом Северне Македоније, а Цариградска Патријаршија нема никаква канонска права у Украјини, да на тренутак, због једноставнијег приказа проблема, скренемо на час од теме, и само замислимо, да је наша СПЦ у Нишком Споразуму из 2002. године, као Цариградска Патријаршија пре неки дан у Украјини, тражила сличне услове од расколничке МПЦ у Северној Македонији? Да на пример сва северномакедонска дијаспора у свету припадне СПЦ; да СПЦ задржи Егзархат у Северној Македонији и једно 10 манастира под управом Српског Патријарха; да сваки епископ из Северне Македоније има право да се као крајњој судској инстанци жали Патријарху Српскоме, који би доносио последњи и обавезујући суд; да било која, па и најмања измена Статута неке нове и замишљене Православне Цркве у Републици Северној Македонији, мора бити одобрена од стране СПЦ. Погађате, како би бесно реаговали расколници у Северној Македонији? Како би само тада етнофилетисти из Скопља просто запенили од беса и осуда против СПЦ, и великосрпске хегемоније. Али да трагикомедија скопских расколника буде још већа, они ових дана, без обзира што су прецизно упознати са садржајем шареног Томоса са Фанара, као и расколници у Кијеву пре који дан, полтронски и улизички, просто цвиле пред ногама Цариградског Патријарха, не би ли и они, мученици, своје расколничке и неканонске молбе и снове, коначно остварили, мимо канона и мимо СПЦ, па макар у том лудилу изгубили све оне основне атрибуте црквеног достојанства за које су се тако ватрено и "принципијелно" 70 година борили у дијалогу са СПЦ. Да се вратимо на крају опет основној теми - Шареном Томосу са Фанара и украјинским Црквеним и парацрквеним дешавањима. Дакле, после свега што смо изнели поставља се питање, ко је у Украјини уопште аутокефалан а ко аутономан? Ко овде коме продаје маглу и рог за свећу? Цариград или Москва? Очевидно Цариград, јер управо Цариград својим новим неопапистичким, неканонским и антируским одлукама, само потврђује оно што сви у православном свету одавно знају - Други или Нови Рим почео је боловати болести Првог или Старог Рима. Да не да Бог, па да Нови Рим падне у те дубине зла, као и Стари. Чврсто верујемо да неће, и да су ово само пролазна духовна лутања, која су само тренутно задесила древну Свету Цариградску Мајку Цркву.
  10. Предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) настојатеља манастира Врањина на Скадарском језеру на тему "Свети Петар Цетињски - свијетли украс Српске Цркве" које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. Звучни запис предавања View full Странице
  11. Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима. отац Петар (Драгојловић) Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој. Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави. Игуман Петар (Драгојловић)
  12. Видимо да поједина браћа и сестре, дају себи превелику слободу да Патријарха Цариградског називају јеретиком и расколником. Но, браћо и сестре, то није добро. Ако би боље познавали бурну Историју Цркве Христове, и како Црква Христова врло опрезно суди било коме, а посебно Патријарху Цариградском, не би сте упали у замку да Патријарха Вартоломеја, без обзира на све његове јавне слабости и грешке, називате јавним јеретиком и расколником. Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима. отац Петар (Драгојловић) Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој. Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави. Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  13. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић)
  14. Тачно у сриду Приликом недавне канонске посете Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја Црној Гори (или тачније, модерном иностраном протекторату званом Монтенегро), и хиротоније новог епископа СПЦ – Преосвећеног Викарног Епископа Диоклијског Г. Методија (Остојића), није се десило ништа неочекивано. Десило се оно што се увек у историји дешавало када су се сусретали велики Божији људи и несрећни мали нељуди, када су се суочавали истина и лаж, правда и неправда, светлост и тама. Тама је устала на светлост, неправда на правду, лаж на истину. Злоба је зарежала на доброту, и показала своје право лице. Ништа се дакле неоубичајено није догодило. И приликом ранијих посета Српског Патријарха Иринеја Црној Гори, било је критика са разних страна, а пре свега са стране водећих властодржаца „неовисног“ Монтенегра. И раније су непријатељи Српске Цркве и српског народа устајали на речи Његове Светости. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  15. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис емисије "Личност и заједница" у којој је гост био јеромонах Петар (Драгојловић), који је говорио о стогодишњици мученичке кончине Свете царске породице Романов. View full Странице
  16. Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)
  17. Овај текст изражава мишљење и уредништва Поука.орг, које, као и увек, позивају читаоце да изразе и свој став, градећу здраву и плодотворну црквену јавност. Оставите нека расте обоје заједно до жетве Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ. Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима. Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему. Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку. За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  18. Споља посматрано, неко ко нема баш пуно небеског и црквеног расуђивања а има пуно дневнополитичког и оземљеног умовања, хитро би кренуо да поздрави преки суд над Патријархом Српским. Али, ти брзи и преки судови су, истини за вољу, највише зала донели људима. Не само код нас, већ и у целом свету. Не каже наш народ џабе - што је брзо то је кусо. Посебно се то односи на суђење другима, а на првом месту Патријарху Српскоме. У исто време, нико од истински духовно осетљивих и савесних Срба, не може бити миран и спокојан када слуша нашег Председника Вучића како се у најновијем интервјуу РТС-у лавовски бори да докаже да је он за целовитост Босне и Херцеговине, што му нико не замера, али који у исто то време уопште није показао ни приближно такву одлучност, па чак ни елементарну жељу, у односу на решеност да Косово и Метохију недвосмислено дефинише као део Србије, чији је иначе Председник. Но, ако према деловању иједне личности у нашем народу неки Србин мора имати посебно опрезан суд, то је управо личност Српског Патријарха, јер Српски Патријарх није било ко. Српски Патријарх је био и остао најважнија личност у историји српског народа. Како јуче, тако и данас. А тако ће бити и до краја света и века. Он је својеврсни отац нације, иако је само први међу једнакима у Сабору Епископа. Он је по своме призвању већ особена институција од највећег националног, и за све друге појединце недостижног значаја, јер узвишеност његовог чина, светост његовог позива и историјска тежина одговорности која је увек у историји била на плећима Српског Патријарха, тако је велика, да је дужност сваког Србина добро промислити пре него ли било шта каже о Његовој Светости. Посебно данас. И посебно у овом тренутку. У Српском Патријарху наш народ је увек видео светионик и путоказ, а он је према свом народу увек био и остао брижни отац. Отац чак и онда када га тај исти народ доста пута и не разуме. Чак и када га део тог народа пљује, распиње или пак брзоплето осуђује. Стога, верујем, сложићемо се, да у неком морално-одговорном и историјско-призвањском смислу, - данас је најтеже бити Српски Патријарх! Пођимо само од неколико неоспорних чињеница које ћемо кратко размотрити. Са једне стране Српски Патријарх је као хришћанин, а посебно као Православни Патријарх, дужан да, колико је то у његовој моћи, он има најбоље односе са представницима власти, јер Свето Писмо директно заповеда: "Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који чини зло. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, већ и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме постојано баве. Подајте дакле свакоме што сте дужни. Коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. (Римљанима. 13. глава)." А које су то власти биле у првом веку хришћанства у којем је живео свети Апостол Павле, када је он тако узвишено говорио о њима и позивао на послушност и таквим властима, јер су од Бога установљене? Да нису можда биле хришћанске? Не, нису! Биле су то власти идолопоклоничких царева римских, које не само да се нису клањале Истинитом Богу, већ су отворено служиле каменим, ливеним или дрвеним идолима, а неретко су чак и најстравичније гониле хришћане. Сетимо се само римског цара Нерона који је тада живео и владао. Дакле, као духовно лице највећег ранга, а пре свега као хришћанин, Патријарх Српски је дужан да се управља по учењу Цркве Христове и по мудрости Светога Писма. Он је стога дужан да се и лично покорава властима у свему што се не противи закону Божијем, и да тако пучава и своје свештенство и свој народ, па чак ако су те власти и идолопоклоничке или чак и отворено непријатељски окренуте против Цркве Божије, што у Србији није случај. Он је дужан да са властима гаји најбоље могуће односе, како ради мира према Цркви, тако и ради своје савести и свеопште користи за друштво. Кажем, треба се покоравати властима у свему, осим ономе што се противи Закону Божијем, јер је опет речено у Светом Писму, овог пута директно од Господа Исуса Христа: „Подајте цару царево, а Божије Богу" (Марко 12, 17). Шта је дакле то царево, где се њему треба одмах изаћи у сусрет, а шта Божије, које се не сме издати ни онда када цар то евентуално затражи од људи? Царево је дати цару порез али и поштовање према царевом достојанству. Царево је и све оно што иде уз то - одлазак у војску, одбрана државе, учествовање у свему што цар нареди за општу корист отачаства. Сетимо се, на пример, светог Великомученика Георгија, који је био официр Римске Војске, и који је служио ту и такву војску чији је цар био незнабожац, гонитељ хришћана и безбожник Диоклецијан. И он је, испуњавајући дужност према властима, служио цару све док цар од њега није захтевао да се одрекне Господа Исуса Христа тј. Вечне Правде, Вечне Истине, Вечне Љубави, Вечнога Бога. Тек тада је свети Георгије одбио послушност цару, јер није желео да човека и човекову грешну вољу, па макар тај човек био и земаљски владар, стави испред Бога и Свете Воље Божије. Или како је мудро говорио преподобни Јустин Ћелијски: "Вечити је пут Цркве Христове кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 8)." А Божије? Шта је то Божије што се Богу треба дати, и то на првом месту? То је - срце наше, ум, душа, савест, тело тј. читаво људско биће, које је призвано да на првом месту, и у целини, по првој заповести Божијој - Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом ... а тек потом да ... љуби ближње своје као саме себе. Постоји дакле јасна граница између ингеренција царева земаљских тј. руководиоца на државним функцијама, и ингеренција које припадају искључиво и само Богу, и где би било какво попуштања земаљским властима, ако би оне тражиле нешто што је супротно Богу и Божијој Правди, Љубави и Истини, било изједначено са богоиздајством. Зато нас Свето Писмо опет учи: "Богу се треба већма покоровати него људима (Дела Ап. 5, 29)." Осврћући се на ове речи светог апостола Петра, Преподобни Јустин Ћелијски благовести: "Покоравати се Богу већма него људима – То је начело Цркве над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима ... Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију. Власти се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божије. Покоравати се властима зато што као слуге Божије носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божије, „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добром делима, када власти гоне Божије добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити." Којим средствима се дакле треба борити и у крајњој нужди по Цркву Божију? Светим и јеванђелским средствима, а то су - пост, молитва, љубав, кротост, мудрост, исповедништво, Свете Тајне и свете врлине. Патријарх Српски је дакле, као духовни отац нације, уз савет и сагласност свих архијереја СПЦ, дужан да по јеванђелским принципима, са једне стране гаји најбоље могуће односе са државним властима, а са друге стране да јасно разазна, расуди и препозна Вољу Божију, вољу људску и вољу демонску, како би остао веран Вечном Богу и својој савести, и, колико до њега стоји, и колико је то уопште могуће, има коректан и конструктиван однос према властима. Судећи по нашој свесрпској историјској призваности, наш Патријарх Српски је и раније кроз историју био а и данас јесте дужан ... и стићи и утећи и на страшном месту постојати ... што није ни мало лако бреме. У исто време, Патријарх Српски, као негда и Његош, за кога Иво Андрић рече да је "трагични заточник Косовске мисли", има обавезу пред Богом, народом, светим српским владарима и целим мученичким Косметом, остати веран и завету светог Цара Лазара који гласи ... Земаљско је замалена цартво, а Небеско вечно и довека. Сложићемо се ваљда сада сви у општем закључку - то није ни мало лако бреме нити и мало лак задатак. На крају крајева, најчешће посматрано не бира Црква власти које владају неком државом. Често се деси да на чело једне државе дођу власти које су чак отворено богоборачке и крајње антицрквене, као на пример у време СССР-а и безбожних бољшевика. Посебно од 1917. до 1941. године, када се рекама лила крв хришћанска у целој Русији. Ми за наше власти у Србији то не можемо ни приближно рећи. Наше државне власти имају својих мана и својих врлина, но у великој мери, наше власти материјално помажу СПЦ и дозвољавају веронауку у школама. Тако није било у бољшевичкој Русији у време светог Патријарха Руског Тихона. Али, и тада, у време највећег гоњења Цркве Христове у Русији, свети руски Патријарх Тихон је 1923. године, написао између осталог и следеће: "Руска Православна Црква ... је дужна да буде, и биће, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и сваки покушаји, ма од које стране они долазили, увући Цркву у политичку борбу, дужни су бити одбачени и осуђени" (1. јул. 1923. године). Дакле, ову посланицу није писао било ко, већ свети Руски Патријарх Тихон. Он је и 7. јануара 1925. године у једној другој посланици, држећи се строго канонске улоге Цркве у овом пролазном свету који у злу лежи, написао још прецизније: "У годинама грађанског рата, по вољи Божијој, без које се у свету ништа не дешава, на чело Руске државе стала је Совјетска власт. Не грешећи против наше вере и Цркве, не допуштајући никаквих компромиса и уступака у области вере, у грађанским односима ми смо дужни бити искрени према Совјетским властима и радити на опште добро, саображавајући распоред спољашњег живота и делатности са новим државним устројством ... Заједно са тим ми изражавамо увереност, да ће успостављање чистих, искрених односа, подстаћи нашу власт да се према нама односе са пуним поверењем". Ако су ово речи једног светог Руског Патријарха, а јесу, заиста не знам колико би ми требали бити некоректни и безобразни па да због речника црквене дипломатије, који је вековима постојао у Цркви, пљујемо по Српском Патријарху, само зато што је он на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Вучића, да буде веран Космету и свом задатку до краја. А сада да питамо себе и своју савест - у чему је то онда Патријарх Српски погрешио и да ли је уопште погрешио у односу према Космету и нашој свештеној историји? Је ли он можда позвао на издају Космета? Наравно, није! Да ли је можда он посаветовао Председника Вучића да говори онако неодређено и уопштено о Космету, како је говорио пре неко вече у Интервјуу РТС-у? Наравно да није. Да ли је можда Патријарх прећутао да јасно изрази свој и став СПЦ по питању Космета у својој Божићној Посланици? Наравно да није, већ је Српски Патријарх врло јасно рекао да су Косово и Метохија наша земља, наш Јерусалим и наш вечни залог, истакавши и следеће: „Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). И не само то. Наш Српски Патријарх Иринеј је и у Вечерњим Новостима пре пар дана, потврдио да ... "У Српској Православној Цркви не постоји подела око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да по том питању неће бити размимоилажења." Чему онда толика сумња у Српског Патријарха? Чему онда пљување по Његовој Светости? Одакле онда данас код појединаца тај негативни набој према најважнијој личности у српској историји - Патријарху Српском? Није ли од незнања нашега? Зар, због нашег незнања, и само зато што је наш Патријарх на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Србије г. Александра Вучића, да он као председник државе остане веран Космету, назвавши председника државе "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!", ми сада требамо каменовати нашег Свјатјејшег Патријаха? Или, пре ће бити похвалити. Или је можда таква врста дипломатије у Цркви непозната и грешна? Наравно да није непозната а није ни грешна. Већ смо горе, кроз обраћање светог Руског Патријарха Тихона, навели речи дипломатског али и канонског односа према најбезбожнијим властима у XX веку, бољшевичким властима у СССР-у. Дакле, било је у историји Цркве и далеко веће дипломатије у речима од ове дипломатије нашег Патријарха, па су је опет изговорили велики и свети људи Божији. Хоћемо ли навести још који пример? Хајдемо. Неће ми бити тешко. Сетимо се на пример дипломатске речи светог Марка Ефеског, из 1438. године, када се на Фераро-Флорентинском Сабору обраћао римском Папи Евгенију IV. Оном папи Евгенију који је, што је најопасније по људске душе, покушао да сазивањем Сабора у Италији преклони православне на унију са Римом, и одвоји их од спасоносне вере православне. Тада је 1438. године св. Марко Ефески, у обраћању Римском папи, користио језик много теже и веће дипломатије од Патријархове, рекавши између осталог Римском папи, следеће: "Хајде дакле пресвети оче прими чеда своја, која ти дођоше из далека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоме наручју ... Докле ћемо се ми који имамо истога Христа, и исте смо вере, борити једни против других и гложити међу собом". И, је ли због ових речи свети Марко Ефески мање свет или је престао бити свет због њих? Наравно да није. Дакле, ако је свети Марко Ефески у XV веку, могао Римског папу у дипломатском духу назвати пресветим оцем а римокатолике људима исте вере и истога Христа са православнима, па да опет буде свети Марко Ефески, ко онда, у овом значајном и осетљивом политичком тренутку за Србију и цео српски народ, може замерити Патријарху Српскоме који је дипломатски и са надом покушао осоколити Председника Србије назвавши га "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога"? Но, о чему ја причам? Гле, и у Светом Писму имамо таквих сведочанстава о црквеној дипломатији која сваком прилази са надом и сваком даје шансу, као што је и наш Српски Патријарх са надом и похвалио Председника Вучића. Гле, у Делима Апостолским чак и свети Апостол Павле, дипломатски и са надом, најокорелијим идолопоклоницима на Ареопагу похвално говори: "Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни" (Дел. Апост. 17, 22). Шта би било да наш Српски Патријарх то каже Председнику Вучићу? Да ли би га преки критичари одмах разапели на Теразијама? Како су неки безумници кренули, и то би им било мало. Да ли ће и сада, после свега написаног, неко бацити камен на Патријарха Српског за његов речник наде и црквене дипломатије? Можда и сада има таквих, но, присетићемо се на самом крају оних речи Христових: "Који је међу вама без греха нека први баци камен" (Јован 8,7) ... Ја нисам толико безуман да тако нешто и помислим а камоли да урадим. А ви? За Поуке.орг, Настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)
  19. У данашњем доста узаврелом политичком тренутку у српском народу, када су велике светиње и велике теме на столу, када смо у опасности да Српски Јерусалим - Косово и Метохију, моћни појединци на власти забораве и трајно предају највећим српским душманима, многи људи су се осмелили да сувише слободно и веома брзоплето почну бацати дрвље и камење на Његову Светост, Патријарха Српског Г. Иринеја. Због чега? Рећи ће нам ови оштри критичари: Због тога јер је Патријарх Иринеј издао Косово и подржао председника Вучића, назвавши га "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!" Но, да ли је баш то тако? Је ли баш једна дипломатска реторичка порука и Патријархова реч љубави и охрабрења председнику Вучићу да не поклекне пред уценама, нешто за осуду? Не бих се сложио. Али, кренимо редом. Споља посматрано, неко ко нема баш пуно небеског и црквеног расуђивања а има пуно дневнополитичког и оземљеног умовања, хитро би кренуо да поздрави преки суд над Патријархом Српским. Али, ти брзи и преки судови су, истини за вољу, највише зала донели људима. Не само код нас, већ и у целом свету. Не каже наш народ џабе - што је брзо то је кусо. Посебно се то односи на суђење другима, а на првом месту Патријарху Српскоме. У исто време, нико од истински духовно осетљивих и савесних Срба, не може бити миран и спокојан када слуша нашег Председника Вучића како се у најновијем интервјуу РТС-у лавовски бори да докаже да је он за целовитост Босне и Херцеговине, што му нико не замера, али који у исто то време уопште није показао ни приближно такву одлучност, па чак ни елементарну жељу, у односу на решеност да Косово и Метохију недвосмислено дефинише као део Србије, чији је иначе Председник. Но, ако према деловању иједне личности у нашем народу неки Србин мора имати посебно опрезан суд, то је управо личност Српског Патријарха, јер Српски Патријарх није било ко. Српски Патријарх је био и остао најважнија личност у историји српског народа. Како јуче, тако и данас. А тако ће бити и до краја света и века. Он је својеврсни отац нације, иако је само први међу једнакима у Сабору Епископа. Он је по своме призвању већ особена институција од највећег националног, и за све друге појединце недостижног значаја, јер узвишеност његовог чина, светост његовог позива и историјска тежина одговорности која је увек у историји била на плећима Српског Патријарха, тако је велика, да је дужност сваког Србина добро промислити пре него ли било шта каже о Његовој Светости. Посебно данас. И посебно у овом тренутку. У Српском Патријарху наш народ је увек видео светионик и путоказ, а он је према свом народу увек био и остао брижни отац. Отац чак и онда када га тај исти народ доста пута и не разуме. Чак и када га део тог народа пљује, распиње или пак брзоплето осуђује. Стога, верујем, сложићемо се, да у неком морално-одговорном и историјско-призвањском смислу, - данас је најтеже бити Српски Патријарх! Пођимо само од неколико неоспорних чињеница које ћемо кратко размотрити. Са једне стране Српски Патријарх је као хришћанин, а посебно као Православни Патријарх, дужан да, колико је то у његовој моћи, он има најбоље односе са представницима власти, јер Свето Писмо директно заповеда: "Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који чини зло. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, већ и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме постојано баве. Подајте дакле свакоме што сте дужни. Коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. (Римљанима. 13. глава)." А које су то власти биле у првом веку хришћанства у којем је живео свети Апостол Павле, када је он тако узвишено говорио о њима и позивао на послушност и таквим властима, јер су од Бога установљене? Да нису можда биле хришћанске? Не, нису! Биле су то власти идолопоклоничких царева римских, које не само да се нису клањале Истинитом Богу, већ су отворено служиле каменим, ливеним или дрвеним идолима, а неретко су чак и најстравичније гониле хришћане. Сетимо се само римског цара Нерона који је тада живео и владао. Дакле, као духовно лице највећег ранга, а пре свега као хришћанин, Патријарх Српски је дужан да се управља по учењу Цркве Христове и по мудрости Светога Писма. Он је стога дужан да се и лично покорава властима у свему што се не противи закону Божијем, и да тако пучава и своје свештенство и свој народ, па чак ако су те власти и идолопоклоничке или чак и отворено непријатељски окренуте против Цркве Божије, што у Србији није случај. Он је дужан да са властима гаји најбоље могуће односе, како ради мира према Цркви, тако и ради своје савести и свеопште користи за друштво. Кажем, треба се покоравати властима у свему, осим ономе што се противи Закону Божијем, јер је опет речено у Светом Писму, овог пута директно од Господа Исуса Христа: „Подајте цару царево, а Божије Богу" (Марко 12, 17). Шта је дакле то царево, где се њему треба одмах изаћи у сусрет, а шта Божије, које се не сме издати ни онда када цар то евентуално затражи од људи? Царево је дати цару порез али и поштовање према царевом достојанству. Царево је и све оно што иде уз то - одлазак у војску, одбрана државе, учествовање у свему што цар нареди за општу корист отачаства. Сетимо се, на пример, светог Великомученика Георгија, који је био официр Римске Војске, и који је служио ту и такву војску чији је цар био незнабожац, гонитељ хришћана и безбожник Диоклецијан. И он је, испуњавајући дужност према властима, служио цару све док цар од њега није захтевао да се одрекне Господа Исуса Христа тј. Вечне Правде, Вечне Истине, Вечне Љубави, Вечнога Бога. Тек тада је свети Георгије одбио послушност цару, јер није желео да човека и човекову грешну вољу, па макар тај човек био и земаљски владар, стави испред Бога и Свете Воље Божије. Или како је мудро говорио преподобни Јустин Ћелијски: "Вечити је пут Цркве Христове кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 8)." А Божије? Шта је то Божије што се Богу треба дати, и то на првом месту? То је - срце наше, ум, душа, савест, тело тј. читаво људско биће, које је призвано да на првом месту, и у целини, по првој заповести Божијој - Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом ... а тек потом да ... љуби ближње своје као саме себе. Постоји дакле јасна граница између ингеренција царева земаљских тј. руководиоца на државним функцијама, и ингеренција које припадају искључиво и само Богу, и где би било какво попуштања земаљским властима, ако би оне тражиле нешто што је супротно Богу и Божијој Правди, Љубави и Истини, било изједначено са богоиздајством. Зато нас Свето Писмо опет учи: "Богу се треба већма покоровати него људима (Дела Ап. 5, 29)." Осврћући се на ове речи светог апостола Петра, Преподобни Јустин Ћелијски благовести: "Покоравати се Богу већма него људима – То је начело Цркве над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима ... Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију. Власти се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божије. Покоравати се властима зато што као слуге Божије носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божије, „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добром делима, када власти гоне Божије добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити." Којим средствима се дакле треба борити и у крајњој нужди по Цркву Божију? Светим и јеванђелским средствима, а то су - пост, молитва, љубав, кротост, мудрост, исповедништво, Свете Тајне и свете врлине. Патријарх Српски је дакле, као духовни отац нације, уз савет и сагласност свих архијереја СПЦ, дужан да по јеванђелским принципима, са једне стране гаји најбоље могуће односе са државним властима, а са друге стране да јасно разазна, расуди и препозна Вољу Божију, вољу људску и вољу демонску, како би остао веран Вечном Богу и својој савести, и, колико до њега стоји, и колико је то уопште могуће, има коректан и конструктиван однос према властима. Судећи по нашој свесрпској историјској призваности, наш Патријарх Српски је и раније кроз историју био а и данас јесте дужан ... и стићи и утећи и на страшном месту постојати ... што није ни мало лако бреме. У исто време, Патријарх Српски, као негда и Његош, за кога Иво Андрић рече да је "трагични заточник Косовске мисли", има обавезу пред Богом, народом, светим српским владарима и целим мученичким Косметом, остати веран и завету светог Цара Лазара који гласи ... Земаљско је замалена цартво, а Небеско вечно и довека. Сложићемо се ваљда сада сви у општем закључку - то није ни мало лако бреме нити и мало лак задатак. На крају крајева, најчешће посматрано не бира Црква власти које владају неком државом. Често се деси да на чело једне државе дођу власти које су чак отворено богоборачке и крајње антицрквене, као на пример у време СССР-а и безбожних бољшевика. Посебно од 1917. до 1941. године, када се рекама лила крв хришћанска у целој Русији. Ми за наше власти у Србији то не можемо ни приближно рећи. Наше државне власти имају својих мана и својих врлина, но у великој мери, наше власти материјално помажу СПЦ и дозвољавају веронауку у школама. Тако није било у бољшевичкој Русији у време светог Патријарха Руског Тихона. Али, и тада, у време највећег гоњења Цркве Христове у Русији, свети руски Патријарх Тихон је 1923. године, написао између осталог и следеће: "Руска Православна Црква ... је дужна да буде, и биће, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и сваки покушаји, ма од које стране они долазили, увући Цркву у политичку борбу, дужни су бити одбачени и осуђени" (1. јул. 1923. године). Дакле, ову посланицу није писао било ко, већ свети Руски Патријарх Тихон. Он је и 7. јануара 1925. године у једној другој посланици, држећи се строго канонске улоге Цркве у овом пролазном свету који у злу лежи, написао још прецизније: "У годинама грађанског рата, по вољи Божијој, без које се у свету ништа не дешава, на чело Руске државе стала је Совјетска власт. Не грешећи против наше вере и Цркве, не допуштајући никаквих компромиса и уступака у области вере, у грађанским односима ми смо дужни бити искрени према Совјетским властима и радити на опште добро, саображавајући распоред спољашњег живота и делатности са новим државним устројством ... Заједно са тим ми изражавамо увереност, да ће успостављање чистих, искрених односа, подстаћи нашу власт да се према нама односе са пуним поверењем". Ако су ово речи једног светог Руског Патријарха, а јесу, заиста не знам колико би ми требали бити некоректни и безобразни па да због речника црквене дипломатије, који је вековима постојао у Цркви, пљујемо по Српском Патријарху, само зато што је он на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Вучића, да буде веран Космету и свом задатку до краја. А сада да питамо себе и своју савест - у чему је то онда Патријарх Српски погрешио и да ли је уопште погрешио у односу према Космету и нашој свештеној историји? Је ли он можда позвао на издају Космета? Наравно, није! Да ли је можда он посаветовао Председника Вучића да говори онако неодређено и уопштено о Космету, како је говорио пре неко вече у Интервјуу РТС-у? Наравно да није. Да ли је можда Патријарх прећутао да јасно изрази свој и став СПЦ по питању Космета у својој Божићној Посланици? Наравно да није, већ је Српски Патријарх врло јасно рекао да су Косово и Метохија наша земља, наш Јерусалим и наш вечни залог, истакавши и следеће: „Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). И не само то. Наш Српски Патријарх Иринеј је и у Вечерњим Новостима пре пар дана, потврдио да ... "У Српској Православној Цркви не постоји подела око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да по том питању неће бити размимоилажења." Чему онда толика сумња у Српског Патријарха? Чему онда пљување по Његовој Светости? Одакле онда данас код појединаца тај негативни набој према најважнијој личности у српској историји - Патријарху Српском? Није ли од незнања нашега? Зар, због нашег незнања, и само зато што је наш Патријарх на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Србије г. Александра Вучића, да он као председник државе остане веран Космету, назвавши председника државе "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!", ми сада требамо каменовати нашег Свјатјејшег Патријаха? Или, пре ће бити похвалити. Или је можда таква врста дипломатије у Цркви непозната и грешна? Наравно да није непозната а није ни грешна. Већ смо горе, кроз обраћање светог Руског Патријарха Тихона, навели речи дипломатског али и канонског односа према најбезбожнијим властима у XX веку, бољшевичким властима у СССР-у. Дакле, било је у историји Цркве и далеко веће дипломатије у речима од ове дипломатије нашег Патријарха, па су је опет изговорили велики и свети људи Божији. Хоћемо ли навести још који пример? Хајдемо. Неће ми бити тешко. Сетимо се на пример дипломатске речи светог Марка Ефеског, из 1438. године, када се на Фераро-Флорентинском Сабору обраћао римском Папи Евгенију IV. Оном папи Евгенију који је, што је најопасније по људске душе, покушао да сазивањем Сабора у Италији преклони православне на унију са Римом, и одвоји их од спасоносне вере православне. Тада је 1438. године св. Марко Ефески, у обраћању Римском папи, користио језик много теже и веће дипломатије од Патријархове, рекавши између осталог Римском папи, следеће: "Хајде дакле пресвети оче прими чеда своја, која ти дођоше из далека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоме наручју ... Докле ћемо се ми који имамо истога Христа, и исте смо вере, борити једни против других и гложити међу собом". И, је ли због ових речи свети Марко Ефески мање свет или је престао бити свет због њих? Наравно да није. Дакле, ако је свети Марко Ефески у XV веку, могао Римског папу у дипломатском духу назвати пресветим оцем а римокатолике људима исте вере и истога Христа са православнима, па да опет буде свети Марко Ефески, ко онда, у овом значајном и осетљивом политичком тренутку за Србију и цео српски народ, може замерити Патријарху Српскоме који је дипломатски и са надом покушао осоколити Председника Србије назвавши га "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога"? Но, о чему ја причам? Гле, и у Светом Писму имамо таквих сведочанстава о црквеној дипломатији која сваком прилази са надом и сваком даје шансу, као што је и наш Српски Патријарх са надом и похвалио Председника Вучића. Гле, у Делима Апостолским чак и свети Апостол Павле, дипломатски и са надом, најокорелијим идолопоклоницима на Ареопагу похвално говори: "Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни" (Дел. Апост. 17, 22). Шта би било да наш Српски Патријарх то каже Председнику Вучићу? Да ли би га преки критичари одмах разапели на Теразијама? Како су неки безумници кренули, и то би им било мало. Да ли ће и сада, после свега написаног, неко бацити камен на Патријарха Српског за његов речник наде и црквене дипломатије? Можда и сада има таквих, но, присетићемо се на самом крају оних речи Христових: "Који је међу вама без греха нека први баци камен" (Јован 8,7) ... Ја нисам толико безуман да тако нешто и помислим а камоли да урадим. А ви? За Поуке.орг, Настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  20. Свети Петар Цетињски Чим су 1766. године представници Васељенске Патријаршије преузели српске епархијске центре, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић). У њему је између осталог Васељенски Патријарх са Синодом Васељенске Патријаршије обавестио Митрополита Саву да је „бивша Пећка Патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској Патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима Митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији“.(1) Такође Јастребов је цитирао и део овог берата у коме се тражило од Митрополита Саве да плати 800 акчи за издавање тог фермана. Овај руски историчар је испитујући разне архиве српских манастира уствари дошао до закључка да „колико је познато, Митрополит Црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због односа Црне Горе к Турској, да плати 800 акчи, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила Дивану за њега и послала му ферман преко Митрополита Призренског, да му га овај пошаље у Црној Гори, али је то познато да Митрополиту Сави он није био потребан“.(2) Овакав закључак Јастебова сасвим је правилан, јер ни Митрополит Сава, као ни сви остали Митрополити Црногорско-приморски, де факто нису признавали акте Васељенске Патријаршије о укидању Православне Пећке Патријаршије. Штавише, 1767. године, годину дана после званичног укидања Пећке Патријаршије, Митрополит Црногорско-приморски Сава прихватио је у својој резиденцији на Цетињу протераног Српског Патријарха Василија (Бркића), који је пребегао од турских насиља на Цетиње.(3) Петар II Петровић Његош Патријарх Василије је у договору са Митрополитом Савом, јануара 1768. године на Цетињу, хиротонисао и архимандрита Арсенија Пламенца, будућег Митрополита у Црној Гори. О томе говоре и неки венецијански извјештаји.(4) Штавише, Митрополит Сава покушао је и да уз помоћ руске државе и Руске Цркве, издејствује обнову Пећке Патријаршије, што опет сведочи о немирењу Цетињских Митрополита са безаконим поступцима Турака и сталном црногорском жељом за обновом јединствене Пећке Патријаршије. Владика Сава је 27. фебруара 1776. године у име свих архијереја славено-српских, наводећи 9 српских епархијских архијереја бивше Пећке Патријаршије, молио Митрополита Московског Платона (Љевшина) да помогне, како би се поново успоставило турским насиљем нарушено јединство Српске Цркве. Митрополит Сава је дословно писао да је њему ово прошеније „в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежашчему“, те да ће све то Русији српски народ својом крвљу платити, „што јест најдражајшче“.(5) Цетињски манастир Мада ова молба Цетињског Митрополита Саве упућена у Москву, због неповољних историјских околности, није изазвала озбиљније реакције у Царској Русији, одлучна акција Митрополита Саве веома јасно говори о немирењу Митрополије Црногорско-приморске са укидањем Православне Пећке Патријаршије, и још тада, одмах по укидању Пећке Патријаршије, пројављеној жељи Митрополита Цетињског Саве (Петровића) да се јединство Српске Цркве одмах обнови. Наравно, ни тада, а ни данас, ни о каквој жељи за некаквом аутокефалном Митрополијом Црногорском, као ни одвајања од мисли о потпуном српском Црквеном јединству, није било ни речи ни помена. И највећи Црногорско-приморски Митрополит и један од најистакнутијих Срба у историји, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779. године, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће значајне речи: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима(6), али … само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“(7). То је стога јер Митрополита Црногорског, ради хиротоније, како они истичу, не могу слободно послати у Пећ, тај древни град у Србији, прастари центар Православне Цркве Српске и престони манастир наших Српских Патријараха. Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем Из овог чврсто израженог става великог и светог Србина, Петра Првог Цетињског Чудотворца, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, и историје Митрополије Црногорско-приморске, као и из става остале двојице угледних црногорских главара, јасно се види да су сви Срби Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. И да су сви Митрополити Цетињски, у светопетровском духу, увек јасно желели само једно - да зависе од Пећког Патријарха у Србији као матици свеколиког српства. То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим местима, када, на пример, у једној својој песми Србију назива "мајка мила" или пак када Пећку Патријаршију у својим писмима именује као "мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили" Краљ Никола I Свети Петар Цетињски не само да је прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ као прави Србин, за време свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу. Он је видећи велике турске намете на Пећки Манастир, и поред велике сиротиње у самој Црној Гори и Брдима, у свом писму Црногорцима и Брђанима 1822. године између осталог написао: „Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.“(8) Сличан став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Митрополит Црногорско-приморски Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ (9) Како се јасно види из наведеног цитата, овакав став Митрополита Петра II потпуно је у духу аманета његовог стрица – светога Петра Цетињскога, јер се и Његош у њему отворено залаже за обнову Пећке Патријаршије. Он чак иде и корак испред свог светог стрица, па Матији Бану, кроз горе наведене речи, на недвосмислен начин себе предлаже за будућег Пећког Патријарха уједињене српске државе. Наведене Његошеве речи показују и његову опредељеност за уједињење са Србијом, као центром и матицом свеколиког српског народа. Није зато ни најмање чудно што је у једном каснијем писму, упућеном такође Матији Бану, Митрополит Петар II, 1850. године, поред осталог написао и следеће: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.(10) Важно је истаћи и то да су сви Митрополити Црногорско-приморски, од времена Владике Василија (Петровића) Његоша (1850-1866 +), па све до Црногорског Митрополита Митрофана Бана (1885-1920+), имали или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Светог Трона Пећког.(11) На тај начин они су као српски митрополити, јавно и отворено показивали да је духовно кандило Православне Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766. године, сво време непрекинуто горело кроз Митрополију Црногорску, Приморску и Скендеријску, те да су сви Митрополити Цетињски од 1766. до 1920., са ватреном вером и топлом надом прижељкивали дан поновног Црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије. То нам показује и да је Митрополија Црногорско-приморска очувала непрекинути континуитет Жичке Архиепископије и Православне Цркве Српске од времена њеног оснивања 1219., па све до данашњег дана, а пуна титула и садашњег Митрополита на Цетињу – Г. Амфилохија (Радовића) је – Архиепископ цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Светога Трона Пећког. Цетиње је дакле од давнина, а посебно у вековима турског ропства, било верни чувар оног светосавског, жичког и пећког кандила Српске Цркве. Опште прихваћену мисао у Црној Гори, да је Митрополија Црногорско-приморска очувала континуитет Православне Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао је и председник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.(12) Дуго очекивано ослобођење целог српског народа коначно је дошло 1918. године. Витешки храбри српски војници Краљевине Србије су за само неколико недеља сломили отпор многобројнијих немачких, бугарских и аустро-угарских окупатора, и у великом јуришу од Солуна до Беча стигли за само пар месеци. Коначно су се оствариле и вековне жеље свих Срба Црногораца и Црногорско-приморских Митрополита. Слобода је синула пуним сјајем а самим тим могуће је било кренути ка испуњењу аманета највећег Србина у историји Црне Горе - светог Петра Цетињског, тј. ка обнови Црквеног јединства кроз поновно васпостављање Пећке Патријаршије. Први корак ка обнови Православне Пећке Патријаршије, учинила је управо Митроплија Црногорска, кроз одлуку свог Светог Синода на Цетињу, од 16. децембра 1918. године. Предмет ове седнице Светога Синода био је потпуно очекиван и јасан: „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“.(13) И тако се и догодило, јер је то благословио Бог као и стога јер је ово била вековна жарка жеља свих Срба Црне Горе, Брда и Приморја - да се обнови Српска Пећка Патријаршија и уједини васцело српство. Када је Св. Синод Црногорске Митрополије, у свом проширеном саставу, свестрано проучио задато питање, он је 16. децембра 1918. године једногласно донео следећу историјски важну и слободну одлуку: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно са овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.(14) Колика је и каква свеопшта радост била код свих Срба Црногораца због поновног васпостављања Православне Пећке Патријаршије, сведоче и речи тадашњег Црногорског Митрополита Митрофана (Бана), изречене 26. маја 1919. године у Београду, када се од стране свих српских епископа у новој држави и Краљевини СХС, поново успоставило духовно јединство Православне Пећке Патријаршије. Те речи Митрополита Митрофана (Бана), на Конференцији свих српских Архијереја у Београду гласе: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше Црквено јединство“.(15) Сам пак Митрополит Митрофан, лично је као најстарији Архијереј по рукоположењу, председавао овој историјској Конференцији свих српских Епископа у Београду. Горе наведеним речима Митрополит Митрофан је недвосмислено показао колико је и он лично био срећан што се коначно остварује аманет светог Петра Цетињског и 150 година дуги и искрени црногорски и свесрпски снови о поновном Црквеном уједињењу и васпостављању Српске Православне Пећке Патријаршије. Посебно је значајан и став последњег владара Црне Горе из династије Петровића, краља Николе I, који је после свога одласка на Запад, јануара 1916. године, помно пратио сва политичка и Црквена дешавања у Црној Гори и читавом српском народу. Његова емигрантска Влада у Француској, наравно, није имала ништа против свесрпског Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије, али је сматрала да центар Спске Цркве треба бити поновно враћен древни центар – град Пећ и Пећку Патријаршију. (16) Овај кратки осврт на непрекидно постојање јасне тежње Црногорско-приморске Митрополије и свих Срба Црногораца, да се поновно успостави уједињена Пећка Патријаршија, као и остварење те жеље, у периду од 1918. до 1920. године, показује стварну жељу свеколике православне Црне Горе по овом питању. Сваком непристрасном истраживачу Црквене историје јасно је као дан каквим су очима најистакнутији митрополити и владари Црне Горе гледали на ванредно стање у Српској Цркви, које је настало после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Сви они су отворено и недвосмислено тежили поновном Црквеном уједињењу свих помесних Српских Цркава, и васпостављању укинуте Православне Пећке Патријаршије. Дакле, без изузетка, сви Митрополити Цетињски и сви Срби Црногорци, од 1766. до 1918. су горели жарком жељом за обновом Светосавске Цркве Српске тј. Пећке Патријаршије, као и за духовним и државним јединством две српске државе, Србије и Црне Горе. Све ово се после Првог Светског Рата на крају и остварило, Вољом Божијом и жељом целог свештенства и верног српског православног народа и Србије и Црне Горе. Тај светосавски и светопетровски дух духовног јединства Србије и Црне Горе, дух јединства Пећких Патријараха и Митрополита Цетињских, непрекинуто живи и данас, и у Београду и на Цетињу. И не само ту, већ живи у васцелом светосавском роду српскоме. Он ће, верујемо, и у будућности красити ону истинску светосавску Србију, верну аманетима св. Саве Немањића, и ону истинску светопетровску Црну Гору, верну аманетима св. Петра Цетињског и његовог братанића Петра Другог Петровића Његоша. Амин. Боже дај. Настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) Литература: (1) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 20 (2) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 21 (3) Симеон Милутиновић пише да митрополит Сава прихвати патријарха Василија «усрдно и свим га својим преођене и снабђе по могуђству». См. Милутиновић Сима. Историја Црне Горе. С. 95 (4) Овако је гласио део једног венецијанског извештаја од 28. јануара 1768. године: «Патријарх Пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од Патријарха Цариградског обустављен, посветио је Арсенија, унука Савина за Бискупа Црногорског, онда када је у Црној Гори било више странака». Милаковић Димитрије. Историја Црне Горе. С.149 (5) Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 24-25 (6)Мисли се на Сремске Карловце који су тада били град на територији Аустрије, у коме је још од 1710. године постојала независна Православна Карловачка Митрополија. Зато су за евентуалну хиротонију неког будућег Црногорског Митрополита у Карловцима, црногорски представници морали тражити и дозволу бечког двора. Они су тиме показивали и своју јасну намеру да будуће кандидате за митрополитску катедру на Цетињу хиротонишу искључиво од српских архијереја у Карловцима, а не од грчких владика који су од 1766. године насилно узурпирали Пећки Трон српских патријараха. (7) Види: Ђорђевић Владан. Црна Гора и аустрија у XVIIIвеку. Исписи из бечких државних архива. Београд. 1913. С. 20; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 27 (8) http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv_petar_cetinjski_c.html (9) Записи. Број 20. Цетиње. 1938. С. 338; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 41-42 (10) Петар IIПетровић Његош. Писма. Том III. Београд. 1955. С. 408; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 42 (11) http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/razgovori/mit_int-golgota2.html (12) http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/istorijat/istorijat_6_c.html (13) Архив Митрополије Црногорско-приморске. Фасцикла 1. Свети Синод. Документ број 1169. 16. децембар. Цетиње. 1918. (14) Исто … (15) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 86 (16) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 87
  21. Од тренутка укидања Пећке Патријаршије 1766. године, жеља и тежња свих Митрополита Црногорско-приморских као и свих Срба Црногораца, била је да се у повољним историјским околностима поново васпостави Црквено јединство свих Српских Помесних Цркава у једну и јединствену Православну Пећку Патријаршију. То је пре свега била жеља и свети аманет највећег Митрополита Црногорско-приморског, и једног од највећих српских светитеља - светог Петра Цетињскогa, као и његовог братанића, песника и мудраца, Митрополита Петра II Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чим су 1766. године представници Васељенске Патријаршије преузели српске епархијске центре, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић). У њему је између осталог Васељенски Патријарх са Синодом Васељенске Патријаршије обавестио Митрополита Саву да је „бивша Пећка Патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској Патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима Митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији“.(1) Такође Јастребов је цитирао и део овог берата у коме се тражило од Митрополита Саве да плати 800 акчи за издавање тог фермана. Овај руски историчар је испитујући разне архиве српских манастира уствари дошао до закључка да „колико је познато, Митрополит Црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због односа Црне Горе к Турској, да плати 800 акчи, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила Дивану за њега и послала му ферман преко Митрополита Призренског, да му га овај пошаље у Црној Гори, али је то познато да Митрополиту Сави он није био потребан“.(2) Овакав закључак Јастебова сасвим је правилан, јер ни Митрополит Сава, као ни сви остали Митрополити Црногорско-приморски, де факто нису признавали акте Васељенске Патријаршије о укидању Православне Пећке Патријаршије. Штавише, 1767. године, годину дана после званичног укидања Пећке Патријаршије, Митрополит Црногорско-приморски Сава прихватио је у својој резиденцији на Цетињу протераног Српског Патријарха Василија (Бркића), који је пребегао од турских насиља на Цетиње.(3) Петар II Петровић Његош Патријарх Василије је у договору са Митрополитом Савом, јануара 1768. године на Цетињу, хиротонисао и архимандрита Арсенија Пламенца, будућег Митрополита у Црној Гори. О томе говоре и неки венецијански извјештаји.(4) Штавише, Митрополит Сава покушао је и да уз помоћ руске државе и Руске Цркве, издејствује обнову Пећке Патријаршије, што опет сведочи о немирењу Цетињских Митрополита са безаконим поступцима Турака и сталном црногорском жељом за обновом јединствене Пећке Патријаршије. Владика Сава је 27. фебруара 1776. године у име свих архијереја славено-српских, наводећи 9 српских епархијских архијереја бивше Пећке Патријаршије, молио Митрополита Московског Платона (Љевшина) да помогне, како би се поново успоставило турским насиљем нарушено јединство Српске Цркве. Митрополит Сава је дословно писао да је њему ово прошеније „в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежашчему“, те да ће све то Русији српски народ својом крвљу платити, „што јест најдражајшче“.(5) Цетињски манастир Мада ова молба Цетињског Митрополита Саве упућена у Москву, због неповољних историјских околности, није изазвала озбиљније реакције у Царској Русији, одлучна акција Митрополита Саве веома јасно говори о немирењу Митрополије Црногорско-приморске са укидањем Православне Пећке Патријаршије, и још тада, одмах по укидању Пећке Патријаршије, пројављеној жељи Митрополита Цетињског Саве (Петровића) да се јединство Српске Цркве одмах обнови. Наравно, ни тада, а ни данас, ни о каквој жељи за некаквом аутокефалном Митрополијом Црногорском, као ни одвајања од мисли о потпуном српском Црквеном јединству, није било ни речи ни помена. И највећи Црногорско-приморски Митрополит и један од најистакнутијих Срба у историји, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779. године, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће значајне речи: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима(6), али … само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“(7). То је стога јер Митрополита Црногорског, ради хиротоније, како они истичу, не могу слободно послати у Пећ, тај древни град у Србији, прастари центар Православне Цркве Српске и престони манастир наших Српских Патријараха. Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем Из овог чврсто израженог става великог и светог Србина, Петра Првог Цетињског Чудотворца, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, и историје Митрополије Црногорско-приморске, као и из става остале двојице угледних црногорских главара, јасно се види да су сви Срби Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. И да су сви Митрополити Цетињски, у светопетровском духу, увек јасно желели само једно - да зависе од Пећког Патријарха у Србији као матици свеколиког српства. То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим местима, када, на пример, у једној својој песми Србију назива "мајка мила" или пак када Пећку Патријаршију у својим писмима именује као "мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили" Краљ Никола I Свети Петар Цетињски не само да је прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ као прави Србин, за време свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу. Он је видећи велике турске намете на Пећки Манастир, и поред велике сиротиње у самој Црној Гори и Брдима, у свом писму Црногорцима и Брђанима 1822. године између осталог написао: „Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.“(8) Сличан став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Митрополит Црногорско-приморски Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ (9) Како се јасно види из наведеног цитата, овакав став Митрополита Петра II потпуно је у духу аманета његовог стрица – светога Петра Цетињскога, јер се и Његош у њему отворено залаже за обнову Пећке Патријаршије. Он чак иде и корак испред свог светог стрица, па Матији Бану, кроз горе наведене речи, на недвосмислен начин себе предлаже за будућег Пећког Патријарха уједињене српске државе. Наведене Његошеве речи показују и његову опредељеност за уједињење са Србијом, као центром и матицом свеколиког српског народа. Није зато ни најмање чудно што је у једном каснијем писму, упућеном такође Матији Бану, Митрополит Петар II, 1850. године, поред осталог написао и следеће: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.(10) Важно је истаћи и то да су сви Митрополити Црногорско-приморски, од времена Владике Василија (Петровића) Његоша (1850-1866 +), па све до Црногорског Митрополита Митрофана Бана (1885-1920+), имали или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Светог Трона Пећког.(11) На тај начин они су као српски митрополити, јавно и отворено показивали да је духовно кандило Православне Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766. године, сво време непрекинуто горело кроз Митрополију Црногорску, Приморску и Скендеријску, те да су сви Митрополити Цетињски од 1766. до 1920., са ватреном вером и топлом надом прижељкивали дан поновног Црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије. То нам показује и да је Митрополија Црногорско-приморска очувала непрекинути континуитет Жичке Архиепископије и Православне Цркве Српске од времена њеног оснивања 1219., па све до данашњег дана, а пуна титула и садашњег Митрополита на Цетињу – Г. Амфилохија (Радовића) је – Архиепископ цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Светога Трона Пећког. Цетиње је дакле од давнина, а посебно у вековима турског ропства, било верни чувар оног светосавског, жичког и пећког кандила Српске Цркве. Опште прихваћену мисао у Црној Гори, да је Митрополија Црногорско-приморска очувала континуитет Православне Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао је и председник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.(12) Дуго очекивано ослобођење целог српског народа коначно је дошло 1918. године. Витешки храбри српски војници Краљевине Србије су за само неколико недеља сломили отпор многобројнијих немачких, бугарских и аустро-угарских окупатора, и у великом јуришу од Солуна до Беча стигли за само пар месеци. Коначно су се оствариле и вековне жеље свих Срба Црногораца и Црногорско-приморских Митрополита. Слобода је синула пуним сјајем а самим тим могуће је било кренути ка испуњењу аманета највећег Србина у историји Црне Горе - светог Петра Цетињског, тј. ка обнови Црквеног јединства кроз поновно васпостављање Пећке Патријаршије. Први корак ка обнови Православне Пећке Патријаршије, учинила је управо Митроплија Црногорска, кроз одлуку свог Светог Синода на Цетињу, од 16. децембра 1918. године. Предмет ове седнице Светога Синода био је потпуно очекиван и јасан: „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“.(13) И тако се и догодило, јер је то благословио Бог као и стога јер је ово била вековна жарка жеља свих Срба Црне Горе, Брда и Приморја - да се обнови Српска Пећка Патријаршија и уједини васцело српство. Када је Св. Синод Црногорске Митрополије, у свом проширеном саставу, свестрано проучио задато питање, он је 16. децембра 1918. године једногласно донео следећу историјски важну и слободну одлуку: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно са овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.(14) Колика је и каква свеопшта радост била код свих Срба Црногораца због поновног васпостављања Православне Пећке Патријаршије, сведоче и речи тадашњег Црногорског Митрополита Митрофана (Бана), изречене 26. маја 1919. године у Београду, када се од стране свих српских епископа у новој држави и Краљевини СХС, поново успоставило духовно јединство Православне Пећке Патријаршије. Те речи Митрополита Митрофана (Бана), на Конференцији свих српских Архијереја у Београду гласе: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше Црквено јединство“.(15) Сам пак Митрополит Митрофан, лично је као најстарији Архијереј по рукоположењу, председавао овој историјској Конференцији свих српских Епископа у Београду. Горе наведеним речима Митрополит Митрофан је недвосмислено показао колико је и он лично био срећан што се коначно остварује аманет светог Петра Цетињског и 150 година дуги и искрени црногорски и свесрпски снови о поновном Црквеном уједињењу и васпостављању Српске Православне Пећке Патријаршије. Посебно је значајан и став последњег владара Црне Горе из династије Петровића, краља Николе I, који је после свога одласка на Запад, јануара 1916. године, помно пратио сва политичка и Црквена дешавања у Црној Гори и читавом српском народу. Његова емигрантска Влада у Француској, наравно, није имала ништа против свесрпског Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије, али је сматрала да центар Спске Цркве треба бити поновно враћен древни центар – град Пећ и Пећку Патријаршију. (16) Овај кратки осврт на непрекидно постојање јасне тежње Црногорско-приморске Митрополије и свих Срба Црногораца, да се поновно успостави уједињена Пећка Патријаршија, као и остварење те жеље, у периду од 1918. до 1920. године, показује стварну жељу свеколике православне Црне Горе по овом питању. Сваком непристрасном истраживачу Црквене историје јасно је као дан каквим су очима најистакнутији митрополити и владари Црне Горе гледали на ванредно стање у Српској Цркви, које је настало после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Сви они су отворено и недвосмислено тежили поновном Црквеном уједињењу свих помесних Српских Цркава, и васпостављању укинуте Православне Пећке Патријаршије. Дакле, без изузетка, сви Митрополити Цетињски и сви Срби Црногорци, од 1766. до 1918. су горели жарком жељом за обновом Светосавске Цркве Српске тј. Пећке Патријаршије, као и за духовним и државним јединством две српске државе, Србије и Црне Горе. Све ово се после Првог Светског Рата на крају и остварило, Вољом Божијом и жељом целог свештенства и верног српског православног народа и Србије и Црне Горе. Тај светосавски и светопетровски дух духовног јединства Србије и Црне Горе, дух јединства Пећких Патријараха и Митрополита Цетињских, непрекинуто живи и данас, и у Београду и на Цетињу. И не само ту, већ живи у васцелом светосавском роду српскоме. Он ће, верујемо, и у будућности красити ону истинску светосавску Србију, верну аманетима св. Саве Немањића, и ону истинску светопетровску Црну Гору, верну аманетима св. Петра Цетињског и његовог братанића Петра Другог Петровића Његоша. Амин. Боже дај. Настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) Литература: (1) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 20 (2) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 21 (3) Симеон Милутиновић пише да митрополит Сава прихвати патријарха Василија «усрдно и свим га својим преођене и снабђе по могуђству». См. Милутиновић Сима. Историја Црне Горе. С. 95 (4) Овако је гласио део једног венецијанског извештаја од 28. јануара 1768. године: «Патријарх Пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од Патријарха Цариградског обустављен, посветио је Арсенија, унука Савина за Бискупа Црногорског, онда када је у Црној Гори било више странака». Милаковић Димитрије. Историја Црне Горе. С.149 (5) Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 24-25 (6)Мисли се на Сремске Карловце који су тада били град на територији Аустрије, у коме је још од 1710. године постојала независна Православна Карловачка Митрополија. Зато су за евентуалну хиротонију неког будућег Црногорског Митрополита у Карловцима, црногорски представници морали тражити и дозволу бечког двора. Они су тиме показивали и своју јасну намеру да будуће кандидате за митрополитску катедру на Цетињу хиротонишу искључиво од српских архијереја у Карловцима, а не од грчких владика који су од 1766. године насилно узурпирали Пећки Трон српских патријараха. (7) Види: Ђорђевић Владан. Црна Гора и аустрија у XVIIIвеку. Исписи из бечких државних архива. Београд. 1913. С. 20; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 27 (8) http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv_petar_cetinjski_c.html (9) Записи. Број 20. Цетиње. 1938. С. 338; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 41-42 (10) Петар IIПетровић Његош. Писма. Том III. Београд. 1955. С. 408; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 42 (11) http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/razgovori/mit_int-golgota2.html (12) http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/istorijat/istorijat_6_c.html (13) Архив Митрополије Црногорско-приморске. Фасцикла 1. Свети Синод. Документ број 1169. 16. децембар. Цетиње. 1918. (14) Исто … (15) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 86 (16) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 87 View full Странице
  22. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена је Александар био срцем окренут к Богу. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, презирао је сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Свети Александар Невски још од детињства беше жељан свете мудрости Светог Писма и поука светих отаца а најмилија занимања су му била пост и молитва. Младост је провео у граду Новгороду Великоме, а власт над Новгородском кнежевином је задобио као младић, 1236 године. Када је 1237. године латински папа Гргур IX организовао антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је неустрашиво устао у заштиту православне вере и Свете Русије. У бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, он је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликом су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски светитељи Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ Великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној, овог пута удруженој немачко-литовској најезди, која је наступила две године касније и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедни убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, дефинитивно развејавши у прах све западне најезде, он се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у престони руски град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарски кан Бати га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом и Кијевом, а годину дана касније он је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог Руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Од 1252. године, свети Александар Невски већ носи титулу Великог кнеза. Он је за време свог земног живота испунио и ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Године 1239. оженио се Александром (поједини историчари кажу да се звала Параскева) Брачиславновом Полоцком, и са њом је живео у благочестивом и хришћанском браку, у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земањаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокоји и одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и монашко име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је написао: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, за време првог Руског цара, Ивана IV Васиљевича, 1547. године, светом кнезу Александру Невском би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу Руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александровог Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...