Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '(вуковић):'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Преподобни Роман Слаткопевац спада у ред „највећих и најславнијих црквених песника“(1) Православне Цркве и „његов дух је такав да му се одређује прво место у рангу песника, религиозних или световних, тако да га је професор Трипанис назвао највећим песником грчког средњег века“(2). И поред тога, о њему нема много података. Рођен је у Емеси у Сирији у последњој четвртини V века. Као ђакон храма Васкрсења Христовог прешао је у Цариград за време цара Анастасија I (491-518) и ту је прибројан Богородичиној цркви у дистрикту Кирос (садашњи Hexi Marmara), северном делу града. Значи да је „Роман делао на раскршћу петог и шестог столећа“,(3) и остало време живота провео је у Цариграду, где је и умро после 555. године, „вероватно пре смрти цара Јустинијана 565. године“(4). Претпоставља се да је умро 1. октобра, јер се тога дана слави његова успомена у Православној Цркви. Дар песништва откривен му је у Цариграду о Божићу. Овај дивни и чудесни светац заиста је „црквена лепота“, како га у кондаку прославља света Црква. „Огромни цариградски храм Свете Божије Премудрости, Софије (то јест Речи Божије) беше обасјан светлошћу, као да гори, и иконе, мозаици, ликови светаца и Богоматере сијају са његових зидова. Вечерња служба траје у цркви. Василевс, патријарх, двор, сва скупштина владара присуствује и пажљиво прати дивно певање појаца за певницом; ту се између осталих појаца и чтечева налази смерни, млади чтец, неприметан, безгласан, који је прогањан од свих уображених дворјана најсветијег патријарха, који подноси исмејавања и сталне приговоре од стране својих злобних пријатеља. Њега, који не зна да пева, ради јавног срамоћења, они су изгурали на средину амвона и присиљавају га да пева сам пред сабраним светом и царем. Збуњен он стоји сам у центру и читајући преживљава своју бруку. На храм Свете Софије спустила се празна тишина. И кротки Роман доживевши срамоту, вређан од свих, иако љубимац патријарха Јевтимија, уз многобројна исмејавања и понижавајућа пребацивања, затворивши лице рукама, труди се да се што пре сакрије за певницу, међу своје злонамернике. И после, целу ноћ у својој келији, у неподношљивој, загушљивој тишини патријаршијског дворца, пред иконом Пречисте, стоји млади Роман и ватрено се молећи, гаси у молитвеном усхићењу сву горчину незаслужене увреде и бол данашње срамоте. И онда се изнемоглом Роману, који је већ задремао, јавља Пречиста Дјева и држећи у својим рукама дугачак свитак са Божанственим речима, даје га младом чтецу, ставља га у његова уста. И прогутао је Роман дугачак свитак, који грчко житије назива кондаком и испунио се дивном силом. Сутрадан поново у огромном храму Свете Софије траје јутрење и опет синклит и свештенство стоје и са задовољством слушају уметност патријаршијских појаца. И опет је уз бујицу исмевања и злурадих испада млади Роман присиљен, јер је и његов ред, да изађе из певнице и стане у центар. Тишина се зацарила испод као небо огромне куполе; и, о чудо... диван, дубок глас запевао је Божанску мелодију и речи, модулирајући са звоњавом сребрних звончића који ишчезавају у сумраку огромног храма: Данас Дјева рађа Надсушног, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.(5) Овај први и најпознатији Романов кондак „Данас Дјева рађа... “ је саставни део Божићне службе и данас, а такође и прва строфа која служи као икос иза поменутог кондака: Башту едемску отвори Витлејем – ходите да видимо! Сладост у скровишту нађосмо – ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Овде се јави корен ненапајан што опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некад Давид зажеле да пије. Овдје Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и Давидову. Ради тога хитајмо к њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог. „Што се тиче Романових црквених песама, то су такозвани кондаци. Грчка реч кондак (отуда и наше кундак) првобитно је значила штапић. Када се говорило о књигама, ту се мислило на оне штапиће, о које су се притврђивале, и око којих су се намотавале, као у калем, старинске књиге у облику савијутка.“(6) Кондаци су не само саставни део канона написаних у част празника који се славе, појединих светих и свештених догађаја, већ и врло важан део канона. Тако је на пример, на парастосима кондак најважнија црквена песма. „По склопу свом кондак је читав мали спев, и састоји се по правилу из два дела. Први део је мањи и спореднији... Други, главни део кондака је кудикамо већи од првог. Ту тек песник развија предмет песме. Тај се део члана у двадесетак и више једнообразних строфа од истог броја стихова.“(7) Преподобни Роман написао је своје кондаке држећи се старогрчких стихова. Од оних сачуваних Романових кондака који се данас употребљавају у богослужењу Православне Цркве пева се само уводна строфа. Преподобни Роман, „по многима највећи хришћански литургијски песник у светској књижевности“,(8) написао је, како се данас сматра, 819 кондака, који су у науци познати тек од пре сто година. Научници који су проучавали Романове кондаке с правом га називају песником кондака par excellence. „Све ове хвале заслужио је Роман својим песмама – химнама испеваним за све празнике годишње, Господње, Богородичине и светитељске, у којима избија дубока побожност и топлина побожних осећања, а са ритмом његових речи осећамо како у ритму куца срце испуњено побожним визијама о св. стварима. Речи у његовим стиховима нижу се као падање воде неисцрпног извора. Његове су песме савршенство богослужбених песама, он је пластичан, језгровит и кадар је својим полетом да уздигне душу слушалаца, а дубином осећаја и узвишеношћу језика далеко је надмашио све друге мелоде. Грчка црквена поезија нашла је у њему своје савршенство.“(9) Наш угледни литургичар Мирковић приметио је да у нашим богослужбеним књигама, грчким и словенским, имају „његов натпис само хвалитне стихире 20. децембра“ (Претпразништво Рођења по телу Господа нашега Исуса Христа).(10) Поред ових хвалитних стихира, „имамо“, каже професор Мирковић, „у црквеним књигама кондаке и икосе на скоро све велике Господње и Богородичине празнике од Романа. Истина немају имена Романова, а узети су као поједине строфе из његових великих кондака.“(11) Захваљујући проучавању Романовог песништва, можемо да набројимо још неколико кондака које је написао преподобни Роман, а употребљавају се и данас у нашем богослужењу. Богојављење Велики кондак, који поред проемиона има осамнаест строфа, прославља крштење Господа Исуса Христа на реци Јордану. Преподобни Роман је основу за писање овог кондака нашао у Матејевом јеванђељу (3, 13-17), а дијалог између Спаситеља и светог Јована Крститеља је „срце кондака“(12). У кондаку је на врло драматичан начин описао Спаситељеву Божанску и човечанску природу. Богојављење, које се некада празновало заједно са празником Рођења по телу Господа Исуса Христа, зове се, поред осталог, и Просвећење (Празник Светлости), а што се види и из завршетка проемиона и свих строфа у којима се Спаситељ слави као неприступачна Светлост. Отуда се и сви катихумени у Православној Цркви, који се спремају за свето Крштење, Средопосне до Велике среде на пређеосвећеним Литургијама (некада и на потпуним Литургијама) у молбама Цркве називају онима који се спремају за свето Причешће. Из великог богојављенског Романовог кондака, данас се у богослужењу употребљава као кондак празника проемион: Јавио си се данас васељени, Господе, и светлост Твоја обасја нас (Псалам, 4, 6) који ти певамо: дошао си, и јавио си се, Светлости неприступачна (Прва Тимотеју, 6, 16). Прва строфа Романовог кондака данас служи као икос после кондака на јутрењу Богојављења: У Галилеји незнабожачкој, Завулоновој области и Нефталимовој земљи, као што рече пророк, појавио се Христос, велика Светлост. Помраченим, без светла, појави зора (зрак), која је заблистала из Витлејема, неисказано пак из Марије Господ; Сунце правде, васељени засија зраке. Зато, ви који сте од Адама наги, дођите да се сви у њега обучемо, да се огрејемо, јер покрива наге, и просветљује тамне: дошао си, и јавио си се, Светлости неприступачна. Сретење Сретењски кондак спада у ред најпознатијих Романових кондака. Можда и због тог што је овај празник установљен у Цариграду 542. године у време цара Јустинијана, када је и преподобни Роман живео и делао у том граду и борио се својим кондацима против јереси у вези са личношћу Господа Исуса Христа. Приликом писања кондака, који има три проемиона и осамнаест строфа, Роману је као основ послужило казивање светог апостола Луке (2, 22-35). Трећи проемион данас служи као кондак празника: Осветио си девојачку утробу својим рођењем и благословио си руке Симеонове, као што доликује, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже, али дај мир у ратовима и укрепи императора, кога си заволео, једини Човекољупче. Икосом данашње Сретењске службе служи прва строфа Романовог великог кондака: Приђимо Богородици, ми који хоћемо да видимо Њеног Сина, ношеног Симеону, коме се диве бестелесни, гледајући Га с небеса говорећи: чудне, преславне (Лука, 5, 26), недостижне и неисказане ствари сада гледамо: Онај који је саздао Адама, носи се као младенац, Онај који не може да се смести ставља се на старачке руке; Онај који је у неописаним недрима свога Оца (Јован, 1, 18), вољом се описује телесно, а не Божанством, једини Човекољубац. Месопусна недеља Велики кондак који се састоји од једног проемиона и двадесет четири строфе Роман је посветио другом доласку Христовом, користећи се делима преподобног Јефрема Сирина при његовом писању. У кондаку говори о догађајима који ће претходити другом доласку Христовом: долазак светог пророка Илије Тесвићанина (Малахија, 3, 22) и појава Антихриста (Данило, 7, 25), а нарочито о последњем суду. Проемион овог кондака се налази у нашем Посном триоду и служи као кондак Месопусне недеље: Када будеш долазио, Боже, на земљу са славом (Матеј, 25, 31) све ће дрхтати. Огњена река ће пак тећи пред судиштем, књиге ће се отворити и тајне ће се објавити (Данило, 7, 10; Откривење Јованово, 20, 12). Тада ме избави од огња који се не гаси (Матеј, 3, 12; Марко, 9, 43) и удостој ме да станем Теби с десне стране (Матеј, 25, 33), најправеднији судијо (Друга Тимотеју, 4, 8). Прва строфа овог кондака употребљава се данас као икос у служби Месопусне недеље: Ужасавам се, преблаги Господе, помишљајући твоје страшно судиште и судни дан, и бојим се изобличен од моје савести, када будеш сео на твој престо (Матеј, 25, 31) и станеш испитивати, тада се нико не може одрећи грехова, где истина обличава и бојазан овладава. Веома ће, дакле, зашумити тада огањ геенски, а грешници ће пак шкргутати. Зато ме помилуј пре краја и поштеди ме најправеднији судијо. Крстопоклона недеља Кондак Часном крсту Роман Слаткопојац писао је, по свој прилици, за Велики петак. И овом приликом користио се делима преподобног Јефрема Сирина, а изгледа и старијом литературом. Крсном смрћу Спаситељевом изменила се цела природа, Ад, где су боравили мртви, испразнио се и мртви су поново ушли у рај. Све су ове теме обрађене у овом кондаку и приликом његовог читања види се да он има „форму једног драматичног дијалога између Ада и Сатане, који у виду рикања на земљу излажу своја опажања на драму распећа, које се догађа између њих“(13). Кондак има три проемиона и осамнаест строфа. Први проемион употребљава се као кондак Крстопоклоне недеље (а узима се и на часовима Средопосне седмице Великог васкршњег поста), а прва строфа као икос на јутрењу исте недеље. Кондак: Неће моћи више пламено оружје да чува врата Едема (Постања, 3, 24), јер на њих наиђе преславни савез крсног дрвета, жалац смрти (Прва Коринћанима, 15, 56; Осија, 13, 14) и Адова победа су прогнани, јер је стао мој Спас пред оне у Аду и рекао им: уђоше опет у рај. Икос: Три крста подиже Пилат на Голготи, два разбојницима и један Животодавцу, Кога видевши Ад рече онима доле: О слуге моје и силе моје! Ко прикова гвожђе у срце моје, дрвеним копљем изненада ме прободе и растрже ме унутрашњим боловима, утроба ми се раздире, осећаје ми смућује дух, и присиљен сам избацити Адама, и све оне од Адама, који су ми дрветом дани: јер их Дрво опет уводи у рај. Велики петак Романов кондак на Велики петак, који има проемион и седамнаест строфа, писан је као његов осврт на плач Мајке Божије. Пресвета Богородица се, у богослужбеној литератури Православне Цркве, када се говори или пева о Часном Крсту, обично назива Мајком Божијом. Зато и Роман у овом свом великом кондаку Пресвету Богородицу назива четрнаест пута Мајком. Рефрен проемиона и свих строфа је у ствари Богородичин плач: Ти си Син мој и Бог мој, а он показује „да Његова смрт, према томе, није крај, већ почетак“(14). Опажа се, да се Роман приликом писања овог кондака служио Јеванђељем по Луки (23, 27-31). Проемион служи данас као кондак Великог петка, а прва строфа као икос. Кондак: Дођите да сви прославимо ради нас Распетога, јер Њега видевши Марија на Дрвету говораше (Јован, 19, 25): иако распеће трпиш, Ти си Син и Бог мој. Икос: Гледајући овчица своје јагње како вуку на клање, (Исаија, 53, 7) ишла је Марија са расплетеним власима, са другим женама, овако вапијући: Куда идеш чедо? Зашто тако брзо путујеш? Да ли је опет друга свадба у Кани Галилејској и тамо идеш сада, старајући се да им од воде вино начиниш? Да ли и ја идем с тобом, Дете, или пак да те сачекам? Дај ми реч, о Речи, немој ћутећи пролазити поред мене коју си чисту сачувао: Сине мој и Боже мој. Васкрс У ускршем кондаку, који се састоји од два проемиона и двадесет четири строфе, Роман је посветио пажњу женама мироносицама које су први дан Ускрса посетиле Христов гроб. Приликом писања кондака Роман се послужио јеванђелским казивањима четири јеванђелиста: Матеја (28, 1-15), Марка (16, 1-11), Луке (24, 1-12), а нарочито Јована (20, 1-18). Први проемион служи као ускршњи кондак, а прва строфа као икос у служби Христовог васкрсења. Кондак: Иако си у гроб сишао, Бесмртни, уништио си адову моћ и васкрсао си као победилац, Христе Боже. Женама мироносицама рекао си: Радујте се (Матеј, 28, 9)! Твојим апостолима (Јован, 19, 20) дарујеш мир, а палима васкрсење. Икос: Сунце које беше пре сунца (Псалми, 71/72/, 17; 18/19/, 6-7; Малахија, 4, 2) зашло је сада у гроб. Пожуриле су се изјутра тражећи Га као дан, жене мироносице, и једна ка другој говораху: О пријатељице! Дођите да мирисима помажемо тело живоносно и погребено, тело, које је васкрсло палог Адама, а сада лежи у гробу. Пођимо, пожуримо се као пастири и поклонимо се, и принесимо миро као дарове (Матеј, 2, 11), не у пеленама, него у плаштаницу (Лука, 2, 7) увијеном, и плачимо, говоримо: О, Владико, устани, а палим даруј васкрсење! Недеља о Самарјанци Као што је познато, јеванђелска читања од Јована треће, четврте и пете недеље после Пасхе у вези су са Светом тајном крштења, водом и светлошћу. То се види и из Романовог кондака за Недељу о Самарјанци, који има проемион и двадесет две строфе. Проемион овог кондака служи данас у служби Недеље о Самарјанци, већим делом као друга стихира на „Господи возвах“, на малом вечерњу: Када дође, Господ, на студенац, Самарјанка мољаше Милостивог: дај ми воду вере и примићу бањску воду, радовања и избављења (Господе, који живот дајеш). Вазнесење Приликом писања кондака за Вазнесење, Слаткопојац се користио Делима апостолским (1, 9-13) и Јеванђељем по Луки (24, 50-53). Кондак се састоји од два проемиона и осамнаест строфа, а може се поделити на три дела. У првом делу, строфе 1-9, изложени су бол и жалост апостола због Спаситељевог повратка на небо, Оцу свом небеском. У другом делу, строфе 10-12, говори се о Вазнесењу, а у трећем делу, строфе 13-18, о анђелској поруци апостолима и о радости коју ће доживети приликом силаска Светог Духа на њих. Први проемион служи кондаком у служби Вазнесења, а прва строфа икосом. Кондак: Испунивши Божије промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави (Прва Тимотеју, 3, 16), Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан. Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас (Матеј, 28, 20). Икос: Запуштени на земљи мисле о земљи. Они који живе у праху мисле о пепелу. Ходите смртници да се отргнемо и да на висину подигнемо очи и мисли. Уперимо вид, заједно са осећајима, на небеска врата. Помислимо да стојимо на Масличној Гори и да гледамо Избавитеља ношеног облацима. Јер, одатле Господ на небеса хиташе и одатле љубазно раздаваше дарове својим ученицима, утешивши их као отац. Утврдивши их и упутивши их као синове, рече им: Ја се не одвајам од вас. Ја сам са вама и нико не може против вас. Духови Духовски кондак има један проемион и осамнаест строфа. Приликом писања кондака Роман се користио Делима апостолским (1, 12; 2, 13). Описавши избор апостола Матије, прешао је на главну тему: рибаре које је Господ учинио мудрацима и ловцима људи, који су мрежом Јеванђеља проширили „мало стадо“. Господ им је помогао да то мало стадо постане Васељенска Црква. Проемион служи као кондак службе Свете Педесетнице, који допуњава тропар празника, задржавајући се на дару језика, „осветљавајући га са историјске и идејне стране“(15). Кондак: Када вишњи сиђе и помете језике (Постања, 11, 7), растављаше народе (Постања, 11, 8). Када раздаде огњене језике, све људе позва да се уједине. Тако сложно славимо свесветог Духа(16). Икосом службе Духова служи прва строфа, која „созерцава догађај у кондаку на субјективно-молитвену тачку гледања и представља собом умилну молитву Исусу за утехом, да се не одвоји од нас, у чамотињи и жалости, напротив, да све боље приближи к нама, да се сједини с нама и да нас уједини“(17). Икос: Брзу и поуздану утеху дај слугама својим, Исусе, када духови наши клону (Псалам, 142/143/, 4). Немој се раставити од душа наших у невољама, немој се удаљавати од мисли наших у неприликама, него нас увек претеци. Приближи нам се, приближи, ти који си свуда. Као што си свагда и са својим апостолима био, тако се, милостив, сједини и с онима који желе тебе, да спојени с тобом појемо и славимо твојега пресветога Духа. Из изложених Романових кондака који у садашњим нашим богослужбеним књигама немају његовог имена, изузев божићног кондака и хвалитних стихира 20. децембра, види се да их је он писао као славослов одређеним празницима и свештеним догађајима из икономије нашег спасења, у виду певаних проповеди. Они представљају велико богатство византијског црквеног песништва и уопште православног богословља. Иако се само мали број његових кондака данас употребљава у православном богослужењу, тој жили куцавици нашег светотајинског живота, они се певају о највећим празницима нашим пуним срцем и распеваном душом. Тако је било у Византији, у храму Свете Софије, на двору василевса, а тако је и данас у свим православним храмовима, манастирским и парохијским, широм света, који поштују дело предивног Слаткопевца Романа. Извор: Српска Правослвна Црква
  2. У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7) У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto). Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10) Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“ Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила. Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом. Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих. Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија. Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава. Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16) Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18) У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху: „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ Возглас: „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“ Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20) Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23) Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24). Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25) НАПОМЕНЕ 1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729. 2 Књига о судијама, 18, 6. 3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67. 4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38. 5 Missal Ambrosianum, 1912, 183. 6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122. 7 Исто. 8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237. 9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947. 10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59. 11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13. 12 Т. II, ib., 1901. 13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335. 14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67 15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894. 16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83. 17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7. 18 Исто, 8. 19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији. Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“ 20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286. 21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730. 22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398. 23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344. 24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335. 25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321. Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66 Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi
  3. У старој Цркви чин отпуста Литургије био је врло једноставан и састојао се од благослова и отпуштања народа. Ђакон је позивао вернике да сагну своје главе ради полагања руку епископа, који је иза амвона, смештеног у централном делу храма, читао „молитву полагања руку“.(1) После ове молитве народ је отпуштан са богослужења у миру. У Антиохији, Сирији и Египту формула отпуста је била: „Идите у миру“,(2) а у Литургији светог апостола Јакова: „У миру Христовом пођимо“(3). Исто значење имају и речи у византијској Литургији: „У миру изиђимо“, а што се види из одговора народа: „у име Господње“(4). Исти отпуст налазимо и у Миланском ритуалу: „Procedamus inpace“(5). У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7) У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto). Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10) Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“ Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила. Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом. Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих. Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија. Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава. Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16) Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18) У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху: „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ Возглас: „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“ Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20) Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23) Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24). Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25) НАПОМЕНЕ 1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729. 2 Књига о судијама, 18, 6. 3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67. 4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38. 5 Missal Ambrosianum, 1912, 183. 6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122. 7 Исто. 8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237. 9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947. 10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59. 11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13. 12 Т. II, ib., 1901. 13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335. 14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67 15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894. 16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83. 17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7. 18 Исто, 8. 19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији. Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“ 20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286. 21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730. 22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398. 23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344. 24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335. 25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321. Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66 Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...