Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags '„политику“'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. -Разговор недеље: Патријарх српски Иринеј. Аутор: Јелена Чалија- Нисмо могли лепше да започнемо разговор за наш најстарији дневни лист, него речима о најславнијем и најсветијем из рода нашег и о његовом наслеђу. И „Политика”, која је управо прославила 115. годину излажења, драгоцени је део духовног и културног наслеђа Светог Саве. „Политика” је изузетно важна јер је, на пример, једна од српских дневних новина која се одупире нападу шунда, таблоидног новинарства на српску културу, заправо на душу српског народа. На тај начин, чувајући нашу културу, јавну реч, српско писмо, сведоци смо да се најважнији српски дневни лист са својим новинарима и посленицима учио и научио од Светог Саве. А величину и значај његове личности и дела, можемо да посматрамо с различитих страна, кроз кључни допринос у многим областима: теологији и философији, архитектури и грађевинарству, политици и дипломатији, уметности и књижевности, медицини... У неким од побројаних области, он сам се остварио кроз Богом му дароване таленте, а у другим је створио услове и атмосферу у друштву за свеобухватни развој и напредак. Чини ми се да би било довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске Цркве у исто време и зачетник осамостаљене српске књижевности. Та два процеса кључна за самосталност српске културе и њено трајно укључивање у светску културу, вољом Божјом, одиграла су се преко једне личности, преко Светог Саве. И да, напокон, речима овог анђела Српске Цркве и народа кажем шта данас од њега можемо да научимо. „Трудом својим све ћете стећи”, учио је Свети Сава савременике. Дакле, и данас нам он исто поручује: трудите се око сваког доброг дела и не одустајте. Било да се ради о напретку личном, било породичном, о напретку заједнице села, града, улице у којој живите, а поготово српских држава. Будите вредни, трудите се, а Господ ће, молитвама Светог Саве, и када не видите резултате вашег труда и рада, благословити оно што предузимате. Како ће бити обележен велики јубилеј Српске Православне Цркве: да ли је већ познато ко ће од православних патријараха присуствовати централном обележавању почетком октобра? Значај и карактер јубилеја условљавају и начин његовог обележавања. На првом месту, осам векова од дароване аутокефалије Српској Цркви прославиће се хришћански и молитвено. Добивши титулу архиепископа све српске и поморске земље, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи. У тој светињи, нашем првом црквеном средишту, српски архијереји, наш Свети сабор, почетком октобра месеца, сабраће се око Престола Божјег, да би тако велику годишњицу прославила и земаљска и небеска Србија, са Светим Савом на челу и свим светима из рода нашег. Свету службу ћемо потом служити и у Пећкој патријаршији, нашем древном и историјском седишту. Прослава је већ почела на нашем Богословском факултету који је претходног месеца организовао међународни научни скуп посвећен самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. Планирано је и мноштво изложби, концерата, академија, како оних у престоници, тако и широм епархија Српске Православне Цркве у земљи и дијаспори. Користим ову прилику да честитам свем српству овај диван и велики јубилеј, који сваки Србин и свака Српкиња треба да доживи као празник. Једно од најозбиљнијих питања с којима се суочава наша држава али и Српска Православна Црква јесте питање Косова и Метохије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве почетком новембра поновио је став да се ни по коју цену не сме довести у питање пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији. У међувремену, догодили су се проблеми са увођењем такса од 100 одсто на српске производе, најаве укидања границе између Албаније и Косова и Метохије. Како гледате на те најновије притиске на наш народ и нашу државу који се несумњиво појачавају? Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, које постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима. Као што је са гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно са Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру. Какви Вама извештаји стижу с Косова и Метохије од нашег свештенства и монаштва, из Епархије рашко-призренске? Како изгледа њихов свакодневни живот и борба за очување наших светиња? Када год могу и лично боравим на Косову и Метохији, јер је седиште Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, а тај наш манастир је ставропигијални, у непосредној надлежности патријарха. Тада чујем и видим шта се догађа с нашим људима и северно и јужно од реке Ибар. Већина нашег народа у осталим деловима Србије, као и свуда по свету где живи слободно, не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, кућа, светиња... С тим се наш народ тамо, нажалост, саживео, јер на Косову и Метохији је тако од ропства под османском влашћу, која је најмила планинска племена да буду крвници поробљеним хришћанима. Зулум је настављен и за време два светска рата. Проблеми су сакривани током полувековне владавине југословенских комуниста. Сведочанство о томе је и обимна књига блаженог спомена патријарха Павла, под насловом „Извештаји с распетог Косова и Метохије”, хроника непрестаног насиља и прогона Срба у време Титове Југославије. Али, одговорност је и наша, српска. Удаљавали смо се од Бога, Цркве, Српства. Удаљавали смо се сами од себе. Све нам је било, а некима и данас јесте, прече од Српства и Православља. Бог увек оставља прилику и на различите начине нас позива да се покајемо и исправимо: да будемо јединствени у заштити свог народа и својих светиња на Косову и Метохији. Најважније је да не будемо малодушни, да се унапред не предајемо. На крају, Господ Бог је господар историје. Будимо верни Богу и Цркви, Светом Сави и цару Лазару – а Бог нас неће заборавити, ни нас, ни наше Косово, ни нашу Метохију! Као што је с гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно с Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру Велико искушење за православни свет свакако представља недавно давање томоса о аутокефалности новоформираној православној цркви у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј. Српска Православна Црква више пута је указала да и раније одлуке у вези с „украјинским питањем” представљају кршење канонског поретка. Колико је стварна опасност да на овај начин буде „решено” питање неканонских и непризнатих црквених структура пре свега у Македонији, а можда и у Црној Гори и какав је став Српске Православне Цркве у вези с овим структурама у две суседне државе? Добро сте истакли да је наша Црква благовремено реаговала и указивала на кршење светих канона. Осећам обавезу да поновим да ми нисмо ни против Грка, ни против Руса, ни за Грке, ни за Русе. Српска Црква је искључиво за поштовање светих канона и вековног поретка установљеног тим канонима, што једноставно значи да смо и за једне и за друге. Наравно да смо за Русе и Руску Православну Цркву, једнокрвну браћу и сестре, који нам вековима помажу у тешким околностима. Али, наравно и да смо за нашу Мајку Цркву, Цариградску Патријаршију која нам је пре осам векова дала самосталност и ми смо од тада, као и друге аутокефалне Цркве, укључујући и Цариградску Цркву, међу собом равноправни. Патријарх наше Мајке Цркве је први међу једнакима. Српска Црква, а верујем ни друге Православне Цркве, неће прихватити неког православног папу. Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску Цркву је ништавно. Украјина има своју канонску Цркву која има свог законитог поглавара митрополита Онуфрија. Друге не познајемо и нећемо их упознати. У Фанару знају да је у окриљу Српске Православне Цркве аутономна Охридска архиепископија, која има свог поглавара архиепископа Јована и ту са становишта канона, могућности спасења верних, вршења светих тајни не постоји ниједан проблем ни за кога. Било да себе сматра Србином, било Македонцем, Северномакедонцем, Бугарином, Ромом, Грком, свеједно. Сви могу да приступе чаши спасења. Стога не видим да постоји могућност за било какав изговор за уплитање у канонску територију Српске Цркве. То би била нека псеудодуховна верзија НАТО „милосрдног анђела”. Тек је у Црној Гори све јасно. То јесте друга држава и с тим немамо проблем. Али сви православни верници тамо припадају Српској Православној Цркви и, осим једног броја Руса који у Црној Гори развијају бизнис и тако унапређују државу, готово сви су Срби. Шта би ту било ко имао да тражи? Какви су односи с другим хришћанским Црквама, пре свега с Римокатоличком Црквом и Ватиканом? Колико црквена дипломатија може да помогне у ширењу свести међу европским државама о значају Косова и Метохије за нашу Цркву и наш народ? Односи с Римокатоличком Црквом се одвијају на више нивоа. На нивоу парохија, градова и села, где се ми, мислим на Бачку и Банат где има највише браће римокатолика, трудимо да им и у црквеном животу, али и у друштвеном животу, уопште ништа не недостаје. Да не буду ометани ни у чему, да Србију доживљавају као своју државу. То је став и наших епископа у тим епархијама, свештеника, а такав је став и наше државе. Уколико, у том погледу, нисмо у нечему успели, и наши се суграђани римокатолици, не осећају конформно, сви до којих то стоји, треба да се, у оквиру расположивих могућности, труде се да то исправи. Лично бих био пресрећан уколико би такав став имало вођство Римокатоличке Цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини. У Хрватској постоје охрабрујући знаци да има и нових ветрова и да ће се ситуација поправљати. Наше људе понекад обесхрабри чињеница да се различите проусташке агитације, лажирање историје, страдања у Јасеновцу и слично, одржавају у просторијама Римокатоличке Цркве у Загребу и другим местима. Али, наша Црква у Републици Хрватској, њени млади епископи и свештеници, моли се за добро и ради за добро свих и да би свима било боље. Молим се Богу да њихове молитве и њихов рад, као и молитве и дела браће римокатолика, донесу добро свима у тој држави. Односи Српске Цркве с Ватиканом или Светом столицом унапређени су кроз дијалог који се одвија на више нивоа: кроз сусрете, разговоре и размену мишљења Синодових тела с државним секретарима и ватиканским званичницима, кроз учешће представника Српске Цркве у мешовитој комисији за дијалог две Цркве; на академском нивоу кроз сарадњу Богословског факултета с Латеранским универзитетом, кроз научна истраживања и сарадњу Патријаршијске библиотеке с Архивом Ватикана. Генерално има ствари у којима се слажемо, али има и оних других. Лично, високо ценим одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, на чему сам и лично захвалан. Морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Како видите место и улогу Српске Православне Цркве у савременом српском друштву? Где је већ дала свој значајни допринос друштву, а где би могла да ојача своју улогу? На овако важно и сложено питање одговор би морао бити опширан макар колико наш данашњи разговор. Стога ћу покушати да кроз пар кратких примера одговорим какво, по мишљењу српског патријарха, треба да буде место Цркве у друштву. С том мишљу сам и почео данашњи разговор с вама, указујући да је и „Политика” са својим крштеним посленицима део духовног и културног наслеђа Светог Саве, што значи део Цркве. Или, пре извесног времена, новинар из Загреба, римокатолик, искрен, и рекао бих и честит човек, питао ме је: зашто се у установама и предузећима ломи славски колач, да ли је то злоупотреба? Рекао сам му да је човек јединствена личност и да није хришћанин само у храму или код куће, по подне приватно, него је хришћанин који тако живи и поступа увек и свуда. А Срби, и ако нису учили веронауку, славили су крсну славу и тако у срце усадили суштину вере, да је Христос увек између нас и с нама. Стога славе свеца заштитника и у дому, и у предузећу, војсци, школи. Зато и јесте Христос увек с нама, с православним Србима. Зато смо и опстали што је Он с нама и ми с Њим. Или опет, уобичајено је да се каже у медијима: Српска Православна Црква и њени верници, мислећи ваљда при томе да су Црква владике, монаси и свештеници, а верници су нешто друго. Не, сви смо Црква Православна. Владике, свештеници, народ, сви смо Црква. И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати испред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо деци наше Цркве, и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани и родитељи. И слично... Значи Црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега. И увек смо део Цркве, не само у храму, него и на послу, на улици, школи, па и у кафани, увек треба да поступамо као хришћани, као верна деца Светог Саве. У то име, честитам свима данашњи празник, са жељом да се у овој јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа. Извор: Српска Православна Црква
  2. Ово је једна од порука епископа милешевског Атанасија Раките, који у божићном интервјуу „Политици” наглашава колико је значајно да стално треба да се подсећамо шта је Божић. Чините ли то јер често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи? Као у писменом задатку, догађа се да ђаци промаше тему. Ко је субјекат празновања? Нисам ја, или било који човек, већ Бог. Дајте макар да на Божић Бог буде у центру наших размишљања, наших односа. На Божић говоримо о Богу. То је највећи рођендан који се слави у историји човечанства. Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. И тај наш пријатељ је најуниверзалнији пријатељ. И учитељ и лекар, и бранитељ и одбранитељ, наш заштитник, наш васкрситељ. Он је и лечио и тешио, штитио нас од непријатеља. А наши прави непријатељи јесу грех и смрт. Да ли смо заиста сви на добитку? Можда због те сумње заборављамо који је прави циљ слављења Божића? Видимо да се на Божић радују и у војничким камповима оних који врше агресију над невиним народима, и то је највећа трагикомедија коју можемо видети. Христос је цар мира. Он је дошао да направи добре односе између Бога и човека, добре односе међу свим људима и народима. Замислите сада, рођендан таквог небеског цара славе и они који су дошли на туђе просторе где људи живе вековима, бомбардују тај народ и кажу: „Пошто је данас Божић, нећемо бити активни, него ћемо празновати. На празник онога који је позвао на мир и љубав.” Хоћете да кажете да данашњи човек заправо свакога дана треба да се сети Божића? Управо то. Сваке године тај добри савез успоставља се између Бога и људи. Божић није само празник, он је за нас православне хришћане и догађај. Начином слављења, оним што доживљавамо и преживљавамо, постајемо бољи. Алудирате на турбулентне односе у међу­народним односима. Да ли заиста можемо постати бољи? И ми и свет? Тенденција охолих људи, организација, устројства друштва и живота је да прослављају себе уместо Бога. Они који славе како их црква позива вековима заиста израстају у промени набоље. Узрастамо у заједништву са Христом и у заједништву са свима онима који су са Христом. То је заједница праведних и светих. Божић је празник добрих односа. Ко може правилно да слави Божић? Било каква добронамерна позитивна енергија која се креће мимо Бога није далекосежна. Не може далеко стићи. Често се ово превиђа када се прича о слављењу Божића. Кад људи говоре о Божићу, као да пажњу обраћају истовернима. То је добро, зато што заједно славимо Христа, али треба имати у виду да је Христос дошао са жељом да себе дâ целоме свету и да га уједини. До људи је ко ће га прихватити или не. На тој општој човечанској основи, можемо остваривати заједништво са свима. Ми попут Христа можемо све загрлити и поздравити јер прихватамо његову љубав као закон нашег опхођења, нашег понашања, као закон наших живота. Можемо показати руком на оне који су се као такви доказали, који су могли да сместе у своје срце и непријатеље своје и оне који су их убијали. Могуће је захваљујући Божићу превазилазити себе и људска ограничења. Божић је увек велика шанса за човечанство. Али човечанство је узбуркано и устројено је по принципу да „сила Бога не моли”. Како да, у таквом свету, пронађемо спокој? Спокој је унутрашња ствар срца. Ми смо спокојни због тога што смо себе ослободили од греха, што смо сачували боголикост. Истовремено, осећамо сету, тугу што наша браћа страдају. Причали сте о самоћи, нарочито међу наро­дом Епархије бихаћко-петровачке, где сте били епископ. Да ли су, међутим, усамљени и људи у мега­лополисима? Школовали сте се у Њујорку и тамо сте приметили отуђеност и самоћу. Како објашњавате тај апсурд? Самоћа је доживљавање властите тесноће душе. Само тако може да се јави тесноћа. Она се појављује кад људима ослабе вера, храброст и љубав. То је парадоксално у односу на светска размишљања и доживљавања. Имате људе који су материјално богати, али се осећају веома тесно, зато што богатство није то што проширује човека. Имате људе на краљевским, председничким престолима који се осећају веома тесно, иако господаре милионима народа. А с друге стране, имате оне који живе сами у свом стану, а осећају се као да поседују целу васељену. Као да поседују небо. То су људи који су успели да остваре добре односе, који су себе сместили у Бога љубављу и вером, сместили друге људе у своје срце. Ко може данас бити радостан ако се бори за егзистенцију? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи? Да ли сте запазили да се највише вера и љубав истичу на православној литургији. Вера као спајање, стварање заједнице са Богом, а љубав као чин у којем долази до прожимања међу личностима. Која је трагедија не веровати и не волети! Одмах се јавља скученост. Често доживљавамо да и на Божић постајемо егоисти. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човека? Јесте. Егоизам је и неспособност јер долази од отуђености од Бога. Чим се отуђи од Бога, човек постане слабији, неспособан да види и примећује друге. То се дешава и на Божић. Има много оних који неће осетити радост на Божић. Ми немамо право да захтевамо од других да буду савршени. Треба да посећујемо једни друге на Божић. Запитајте се чиме желимо да обрадујемо другога. Није, дакле, све у у новцу. Не, већ у љубави, загрљају, топлој речи. Али, не треба избегавати ни тај поклон. Ето, ја поклањам други део своје књиге „Београд у молитви”, која ће, ако бог да, ускоро бити штампана. Ако постоји „Београд на води”, нека имамо и „Београд у молитви”. То су моје проповеди које су други записивали 2010. године. Позивам све који то могу да инвестирају у овај сиромашни регион, да отварају фабрике и запошљавају младе, да изграђују путеве, развијају туризам и приређују културне манифестације и да то буде њихов божићни поклон. Са таквим поклонима пођимо сви у сусрет прослави јубилеја – осамсто година манастира Милешеве! Јер Божић се не слави без дарова. Нека то буду наши дарови Богу и ближњима! Потребан нам је мир и у учионици и у породици. Колико често на Божић помислите на покојног патријарха Павла? Дуго година били сте његов најближи сарадник и, може се рећи, његова десна рука? Патријарх Павле ми је на зиду, као икона. Погледам у њега више пута, сваки дан. Осећам се тада много јачи, сигурнији. И знам да нисам сам. Ето, опет говоримо о добрим односима. Многи не знају колико је Павле био духовит човек. Мислите ли да је и ведрина оно што нам недостаје? Он је ведрину имао у себи зато што је био проветрен од греха. Није имао греха. Грех замагљује душу, чини је неспособном за доживљавање радости. Он је имао више тог саосећања са људима. Имао је широку душу, па је у себе могао да смести више. Како ће се прослављати Божић на Косову и Метохији? Поручио бих им да знају да су у нашим молитвама. Дајемо им до знања да нам је стало до њиховог опстанка. Сви који су у теснацима живота, треба да знају да се небеса моле за њих. Кад би наши животи зависили од наше слабашне љубави и пажње, не знам како би прошли. Срећа да Бог не одустаје! Љубав светих, такође. Малопре сте поменули патријарха Павла. И његова љубав не одустаје. Рођени сте у Јању, школовали се у манастиру Крка, живели у епицентру западног света, а онда сте у Београду били гост на дипломатским пријемима, упознавали сте водеће поли­тичаре. Вратили сте се у крајеве где сте ро­ђени. Како вам се чини ваш животни пут? Спајао сам оно што је набоље, али стално мислим на наше честите претке које је Бог наградио мученичким венцима. То су наши преци настрадали у Другом светском рату у Крајини и у Епархији бихаћко-петровачкој, на стотине хиљада њих. Поносим се њима зато што су засветлели, што су исповедили правилно Бога и за ту исповест их је Бог наградио небеским венцима прослављених у вечности. Праведници се у животу боре на широком фронту, за разлику од неправедних и јаких. Неправедници се боре за оно што су нацисти звали „животни простор” и они себи дозвољавају сва средства. И убијање, и прогоњење других, невиних. Наша борба је сачувати само животни простор, не освајати туђ. Али, пре свега и испред свега, треба одбранити човечност, образ, узорност. Наши преци су у томе успели. Нисмо ли и ми у новијем историјском периоду укаљали наш образ? Хвала вам на том питању. Правилно слављење Божића значи и доношење дарова. Бог је нама даровао себе, живот вечни. А шта ми дајемо њему? Шта очекује од нас? Он очекује од нас да направимо корак ка спасењу и упознавању себе. То значи ход по исправном путу. Да сагледамо пређени пут. Као дар Богу морамо принети покајање и спремност и решеност на поправку. Наши политичари ову годину најављују као годину нових искушења за Србију, нарочито у погледу Косова и Метохије. Најављује се завршетак унутрашњих дијалога о Косову, поново се поставља питање да ли Србија треба да се окрене Истоку или Западу. Да ли су та искушења заиста тако велика или су све време била у нама? То су крупна питања и захтевају саборну мудрост. Често мојим сарадницима кажем, кад су пред нама сложенија питања, хајде да се сетимо како су то раније решавали паметни људи. Понављам им далматинску пословицу: „Више знају човек и магарац, него сам човек.” Свети патријарх се консултовао са мудрим људима свога времена. У својим молитвама консултовао је и ум отаца, црпљење мудрости из прошлости са светима од Бога. Неке ствари су јасне и просечном човеку са Косова и Метохије. Оно што се тамо чини према српском православном народу је неправда од стране силних. Неправда о којој говорите објашњава се такозваном реалношћу на терену. Како се супротставити тој неправди или реалности? Верујете ли да је то могуће учинити вером? Наш народ треба да се подсећа на искуства свештене историје. Од рођења Господа Христа, од оног првог Божића, човек пева једну посебну песму. Певали су: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека отпадне десница моја.” Наш Јерусалим је Косово и Метохија. Та чињеница, да је са нама Бог, много значи, све ставља у другу перспективу. Нису само силни делиоци правде. И на њихову жалост, они нису вечни делиоци правде. Главни, виши судија јесте Бог и његов суд је вечан. На Божић се молимо да светлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми и увиде – то ми је свети патријарх Павле често понављао – да зло добра донети не може никоме. Они чине штету не само према српском православном народу него и себи. Али они то не виде. Да ли ми се учинило или сте неколико пута рекли – свети патријарх Павле? Он није канонизован, али ја га тако доживљавам. Немам нимало сумње да ће званично бити уписан у свете. То су само техничке ствари. Ако изузмемо техничке ствари, за вас је Павле свети? Тако је. Сигурно. Да ли је наша црква јединствена у погледу Косова и Метохије и решавања његовог статуса? Црква је увек јединствена. Иако споља можете имати другачији утисак. Извор: Српска Православна Црква / Политика
  3. Божић је рођендан Бога на земљи. На Божић се подсећамо божје доброте јер је божићним рођењем Бог посведочио да нас воли. Било је потребно да нам изнова гарантује своју љубав, да му је стало до нас. Наш живот је компликован и тежак, а Господ као да каже: „Да, јесте, али ћу вам показати како се живи. Ви сте помишљали, људи, да сте остављени, да сте сами. Појављују се чамотиња и очајање, али ево, ја сам са вама.” Ово је једна од порука епископа милешевског Атанасија Раките, који у божићном интервјуу „Политици” наглашава колико је значајно да стално треба да се подсећамо шта је Божић. Чините ли то јер често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи? Као у писменом задатку, догађа се да ђаци промаше тему. Ко је субјекат празновања? Нисам ја, или било који човек, већ Бог. Дајте макар да на Божић Бог буде у центру наших размишљања, наших односа. На Божић говоримо о Богу. То је највећи рођендан који се слави у историји човечанства. Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. И тај наш пријатељ је најуниверзалнији пријатељ. И учитељ и лекар, и бранитељ и одбранитељ, наш заштитник, наш васкрситељ. Он је и лечио и тешио, штитио нас од непријатеља. А наши прави непријатељи јесу грех и смрт. Да ли смо заиста сви на добитку? Можда због те сумње заборављамо који је прави циљ слављења Божића? Видимо да се на Божић радују и у војничким камповима оних који врше агресију над невиним народима, и то је највећа трагикомедија коју можемо видети. Христос је цар мира. Он је дошао да направи добре односе између Бога и човека, добре односе међу свим људима и народима. Замислите сада, рођендан таквог небеског цара славе и они који су дошли на туђе просторе где људи живе вековима, бомбардују тај народ и кажу: „Пошто је данас Божић, нећемо бити активни, него ћемо празновати. На празник онога који је позвао на мир и љубав.” Хоћете да кажете да данашњи човек заправо свакога дана треба да се сети Божића? Управо то. Сваке године тај добри савез успоставља се између Бога и људи. Божић није само празник, он је за нас православне хришћане и догађај. Начином слављења, оним што доживљавамо и преживљавамо, постајемо бољи. Алудирате на турбулентне односе у међу­народним односима. Да ли заиста можемо постати бољи? И ми и свет? Тенденција охолих људи, организација, устројства друштва и живота је да прослављају себе уместо Бога. Они који славе како их црква позива вековима заиста израстају у промени набоље. Узрастамо у заједништву са Христом и у заједништву са свима онима који су са Христом. То је заједница праведних и светих. Божић је празник добрих односа. Ко може правилно да слави Божић? Било каква добронамерна позитивна енергија која се креће мимо Бога није далекосежна. Не може далеко стићи. Често се ово превиђа када се прича о слављењу Божића. Кад људи говоре о Божићу, као да пажњу обраћају истовернима. То је добро, зато што заједно славимо Христа, али треба имати у виду да је Христос дошао са жељом да себе дâ целоме свету и да га уједини. До људи је ко ће га прихватити или не. На тој општој човечанској основи, можемо остваривати заједништво са свима. Ми попут Христа можемо све загрлити и поздравити јер прихватамо његову љубав као закон нашег опхођења, нашег понашања, као закон наших живота. Можемо показати руком на оне који су се као такви доказали, који су могли да сместе у своје срце и непријатеље своје и оне који су их убијали. Могуће је захваљујући Божићу превазилазити себе и људска ограничења. Божић је увек велика шанса за човечанство. Али човечанство је узбуркано и устројено је по принципу да „сила Бога не моли”. Како да, у таквом свету, пронађемо спокој? Спокој је унутрашња ствар срца. Ми смо спокојни због тога што смо себе ослободили од греха, што смо сачували боголикост. Истовремено, осећамо сету, тугу што наша браћа страдају. Причали сте о самоћи, нарочито међу наро­дом Епархије бихаћко-петровачке, где сте били епископ. Да ли су, међутим, усамљени и људи у мега­лополисима? Школовали сте се у Њујорку и тамо сте приметили отуђеност и самоћу. Како објашњавате тај апсурд? Самоћа је доживљавање властите тесноће душе. Само тако може да се јави тесноћа. Она се појављује кад људима ослабе вера, храброст и љубав. То је парадоксално у односу на светска размишљања и доживљавања. Имате људе који су материјално богати, али се осећају веома тесно, зато што богатство није то што проширује човека. Имате људе на краљевским, председничким престолима који се осећају веома тесно, иако господаре милионима народа. А с друге стране, имате оне који живе сами у свом стану, а осећају се као да поседују целу васељену. Као да поседују небо. То су људи који су успели да остваре добре односе, који су себе сместили у Бога љубављу и вером, сместили друге људе у своје срце. Ко може данас бити радостан ако се бори за егзистенцију? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи? Да ли сте запазили да се највише вера и љубав истичу на православној литургији. Вера као спајање, стварање заједнице са Богом, а љубав као чин у којем долази до прожимања међу личностима. Која је трагедија не веровати и не волети! Одмах се јавља скученост. Често доживљавамо да и на Божић постајемо егоисти. Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човека? Јесте. Егоизам је и неспособност јер долази од отуђености од Бога. Чим се отуђи од Бога, човек постане слабији, неспособан да види и примећује друге. То се дешава и на Божић. Има много оних који неће осетити радост на Божић. Ми немамо право да захтевамо од других да буду савршени. Треба да посећујемо једни друге на Божић. Запитајте се чиме желимо да обрадујемо другога. Није, дакле, све у у новцу. Не, већ у љубави, загрљају, топлој речи. Али, не треба избегавати ни тај поклон. Ето, ја поклањам други део своје књиге „Београд у молитви”, која ће, ако бог да, ускоро бити штампана. Ако постоји „Београд на води”, нека имамо и „Београд у молитви”. То су моје проповеди које су други записивали 2010. године. Позивам све који то могу да инвестирају у овај сиромашни регион, да отварају фабрике и запошљавају младе, да изграђују путеве, развијају туризам и приређују културне манифестације и да то буде њихов божићни поклон. Са таквим поклонима пођимо сви у сусрет прослави јубилеја – осамсто година манастира Милешеве! Јер Божић се не слави без дарова. Нека то буду наши дарови Богу и ближњима! Потребан нам је мир и у учионици и у породици. Колико често на Божић помислите на покојног патријарха Павла? Дуго година били сте његов најближи сарадник и, може се рећи, његова десна рука? Патријарх Павле ми је на зиду, као икона. Погледам у њега више пута, сваки дан. Осећам се тада много јачи, сигурнији. И знам да нисам сам. Ето, опет говоримо о добрим односима. Многи не знају колико је Павле био духовит човек. Мислите ли да је и ведрина оно што нам недостаје? Он је ведрину имао у себи зато што је био проветрен од греха. Није имао греха. Грех замагљује душу, чини је неспособном за доживљавање радости. Он је имао више тог саосећања са људима. Имао је широку душу, па је у себе могао да смести више. Како ће се прослављати Божић на Косову и Метохији? Поручио бих им да знају да су у нашим молитвама. Дајемо им до знања да нам је стало до њиховог опстанка. Сви који су у теснацима живота, треба да знају да се небеса моле за њих. Кад би наши животи зависили од наше слабашне љубави и пажње, не знам како би прошли. Срећа да Бог не одустаје! Љубав светих, такође. Малопре сте поменули патријарха Павла. И његова љубав не одустаје. Рођени сте у Јању, школовали се у манастиру Крка, живели у епицентру западног света, а онда сте у Београду били гост на дипломатским пријемима, упознавали сте водеће поли­тичаре. Вратили сте се у крајеве где сте ро­ђени. Како вам се чини ваш животни пут? Спајао сам оно што је набоље, али стално мислим на наше честите претке које је Бог наградио мученичким венцима. То су наши преци настрадали у Другом светском рату у Крајини и у Епархији бихаћко-петровачкој, на стотине хиљада њих. Поносим се њима зато што су засветлели, што су исповедили правилно Бога и за ту исповест их је Бог наградио небеским венцима прослављених у вечности. Праведници се у животу боре на широком фронту, за разлику од неправедних и јаких. Неправедници се боре за оно што су нацисти звали „животни простор” и они себи дозвољавају сва средства. И убијање, и прогоњење других, невиних. Наша борба је сачувати само животни простор, не освајати туђ. Али, пре свега и испред свега, треба одбранити човечност, образ, узорност. Наши преци су у томе успели. Нисмо ли и ми у новијем историјском периоду укаљали наш образ? Хвала вам на том питању. Правилно слављење Божића значи и доношење дарова. Бог је нама даровао себе, живот вечни. А шта ми дајемо њему? Шта очекује од нас? Он очекује од нас да направимо корак ка спасењу и упознавању себе. То значи ход по исправном путу. Да сагледамо пређени пут. Као дар Богу морамо принети покајање и спремност и решеност на поправку. Наши политичари ову годину најављују као годину нових искушења за Србију, нарочито у погледу Косова и Метохије. Најављује се завршетак унутрашњих дијалога о Косову, поново се поставља питање да ли Србија треба да се окрене Истоку или Западу. Да ли су та искушења заиста тако велика или су све време била у нама? То су крупна питања и захтевају саборну мудрост. Често мојим сарадницима кажем, кад су пред нама сложенија питања, хајде да се сетимо како су то раније решавали паметни људи. Понављам им далматинску пословицу: „Више знају човек и магарац, него сам човек.” Свети патријарх се консултовао са мудрим људима свога времена. У својим молитвама консултовао је и ум отаца, црпљење мудрости из прошлости са светима од Бога. Неке ствари су јасне и просечном човеку са Косова и Метохије. Оно што се тамо чини према српском православном народу је неправда од стране силних. Неправда о којој говорите објашњава се такозваном реалношћу на терену. Како се супротставити тој неправди или реалности? Верујете ли да је то могуће учинити вером? Наш народ треба да се подсећа на искуства свештене историје. Од рођења Господа Христа, од оног првог Божића, човек пева једну посебну песму. Певали су: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека отпадне десница моја.” Наш Јерусалим је Косово и Метохија. Та чињеница, да је са нама Бог, много значи, све ставља у другу перспективу. Нису само силни делиоци правде. И на њихову жалост, они нису вечни делиоци правде. Главни, виши судија јесте Бог и његов суд је вечан. На Божић се молимо да светлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми и увиде – то ми је свети патријарх Павле често понављао – да зло добра донети не може никоме. Они чине штету не само према српском православном народу него и себи. Али они то не виде. Да ли ми се учинило или сте неколико пута рекли – свети патријарх Павле? Он није канонизован, али ја га тако доживљавам. Немам нимало сумње да ће званично бити уписан у свете. То су само техничке ствари. Ако изузмемо техничке ствари, за вас је Павле свети? Тако је. Сигурно. Да ли је наша црква јединствена у погледу Косова и Метохије и решавања његовог статуса? Црква је увек јединствена. Иако споља можете имати другачији утисак. Извор: Српска Православна Црква / Политика View full Странице
×
×
  • Create New...