Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'џомић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 65 results

  1. Правни заступник Митрополије црногорско-примосрске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић у ексклузивној изјави уочи конференције за новинаре у Никшићу истиче да је све "изашло из домена права и ушло у домен политике", уз очигледну медијску пресију и притисак државе на институције права. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  2. Хришћани у Црној Гори, кроз литије и кроз саборни став, нијесу хтјели да Божије дају земаљском цару, за чим је он посегао, поручио је у синоћњој онлајн-литији координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, како је рекао Џомић, није у томе што хришћани неће да дају земаљско цару, већ што му не дају оно што му не припада – Божије. „Кад земаљски цар – звао се он Мило Ђукановић, Александар Вучић, Доналд Трамп или Владимир Путин, који год да је – посегне за Божијим светињама, за оним што му не припада, ми хришћани смо дужни да и у томе слиједимо ријеч Божију: Подајте Богу Божије, а цару царево. Све друго би била издаја”, поручио је Џомић. Нагласио је да црква подржава доношење закона, али да тај закон не може да буде самовоља једне партије, нити једног човјека или радне групе. Он је казао да представници Митрополије годинама имају врло интензивне дипломатске контакте са представницима амбасада највећих сила у Црној Гори, те да је његов утисак из тих разговора да Запад не подржава власт када је ријеч о овом закону. „Огроман број људи је мислио да Запад стоји иза овог закона, али оно што сам ја схватио из ових разговора је да нема међународне подршке за овакав закон, са оваквим спорним одредбама“, оцијенио је он. Поручио је да након завршетка дијалога између експертских тимова Цркве и Владе око закона, не смије да буде побједника нити побијеђених. „Ми морамо да изађемо јачи из свега и једини побједници треба да буду грађани и вјерници свих вјероисповијести“, рекао је он. Џомић је истакао да нема ниједног доказа да је црквена и вјерска имовина била у власништву државе и поновио став да се питање имовине мора рјешавати на суду. „Али можда смо ми будале, незналице, можда смо инфериорни у односу на другу страну. Ако је аргументација друге стране тако јака, зашто се онда плаше суда? Не бојимо се ми доказивања, али тамо гдје му је мјесто на суду“, нагласио је Џомић, додајући да је јасно да су закон писали атеисти. Говорећи о васкршњој служби, Џомић је рекао да ће МЦП покушати да одговорнима из Националног координационог тијела објасни важне ствари које се тичу ускршње литургије. „Али нека нико не очекује од нас да тјерамо народ из цркве. Цркве нијесу затворене. У овом тренутку је само редуковано присуство вјерника на богослужењима”, истакао је он. Џомић је рекао да се није десило да нема службе ни кад је Омер-паша Латас ударио на Црну Гору. „Било је куга, колера и заразних болести кроз читаву историју, али никоме није падало на памет да забрањује причест. Свето причешће нема право нико да брани, ако не може на служби, има како може“, нагласио је он. Извор: Спутник
  3. Митрополија црногорско-приморска није добила пресуду да је Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио као неосновану њену притужбу у вези са реституцијом одузете имовине, правом на јавно и правично суђење, дискриминацијом у остварењу имовинских права и дужином поступка у националним органима. Ово је саопштио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, у синоћњој Интернет литији на Радио Светигори и званичним Фејсбук и Инстаграм страницама “Не дамо светиње”. Објашњавајући да се тај предмет не односи на актуелну ситуацију и питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, он је казао да је тај предмет већ 15-ак година стајао у Стразбуру и да га је још 2005. године покренуо његов претходник адвокат Млађен Мићовић. “У међувремену Европски суд је тражио нека појашњења која су послата”, казао је прота и поновио да Митрополија није добила пресуду, те да не би могао да коментарише нешто су медијске интерпретације пошто није у сазнању садржаја текста. “Када будемо добили пресуду огласићемо се саопштењем и упознати јавност са садржајем пресуде. Све друго што бих рекао у овом моменту било би неодговорно”, нагласио је прота Велибор Џомић. Подсјетио је да је у правном смислу то врло интересантан моменат јер је 2002. године донијет Закон о праведној реституцији по коме су поднијети одређени захтјеви за реституцију одузете имовине по којима држава није поступала: “У међувремену су донијели потпуно други закон гдје су дискриминисали Цркве и вјерске заједнице, права на реституцију, обештећење, и то је данас једина категорија правних лица која немају право да у законитом поступку постану власници онога што им је неправедно и без накнаде одузето”, рекао је о. Велибор. Такође, 2009. године је донијет Закон о измјенама и допунама тога закона којим је предвиђено да Цркве и вјерске заједнице у року од 90 дана доставе држави доказе о ономе што је она (држава) одузела. “Наравно, ми смо благовремено поднијели 126 доказа, али много црквене и манастирске земље је одузимано без икаквог акта послије Другог свјетског рата. Јављају се људи и дан данас да то врате… и то је добро. Користим и ову прилику да кажем свако ко је узео неблагословено црквену и манастирску имовину мора да зна да то није благослов за његову кућу и треба да врати. То је неко приложио за душу, то је задужбина.” Нагласио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић да Црква има разумјевања да људи наставе да то користе под неким условима, али да се зна да је то манастирско и позвао све да такву имовину врате. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. “Тражимо да се одредбе из чланова 62,63 и 64 закона замијене једним чланом којим ће се прописати да се имовинско-правни спорови о вјерским објектима и земљишту који су саграђени или прибављени до 1. децембра 1918. године искључиво могу рјешавати у парничним поступцима пред редовним судовима. Ако неко, па и држава, сматра да црквено није црквено, онда нека своје тврдње докаже на суду, а не да воде имовинско-правне спорове пред Управом за некретнине која није надлежна за та питања”, поручио је у разговору за “Дан” протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Поручује да Црква нема ни милиметар простора за назад, те да ће, уколико власт не уважи њихове аргументоване предлоге, наставити борбу за очување светиња, гробова и завјештања још масовније и још истрајније. Говорећи о експертском дијалогу између Митрополије и Владе, отац Џомић оцјењује да је до дијалога и експертских преговора на таквом нивоу и са третираним темама морало доћи много раније, али да свакако експертски дијалог само може да допринесе рјешењу проблема, који је, како додаје, евидентан и који се мора ријешити. “Одржан је један састанак, а други је, на молбу Владе коју смо уважили одложен због тренутне ситуације. Размијењени су аргументи, али смо јасно указали да у овом случају једино треба и смије да побиједи интерес грађана и да правна струка буде изнад и прије политике. Врло је важно што су владини експерти прихватили наш предлог да се аргументовано разговара о неопходности измјена и допуна спорних законских одредби које су изазвале узнемирење вјерника и јавности уопште. Нисам субјективан, али смо врло јасно указали на недопустивост покушаја лишавања имовинских права било ког субјекта, па и Цркве и вјерских заједница, у управном поступку пред органима који су под непосредном контролом и под огромним утицајем Владе и политичких странака”, поручио је о. Велибор. На питање какав је став експертског тима Цркве о праву својине над црквама, манастирима и другим непокретностима, прота Џомић објашњава да је њихово мишљење да својинско-правна питања уопште не треба да буду нормирана у Закону о слободи вјере. “Свјесни смо вјековне истине да црквено припада Цркви, а џамијско и вакуфско Исламској заједници. Није нама проблем у наводном непостојању доказа о црквеном праву својине, како су неки злобно подметали”, истиче Џомић. Наглашава да су изнијели бројне аргументе у прилог законито спроведених поступака за укњижбу својинских права Цркве на православним вјерским објектима и земљишту које им припада, али и истих таквих поступака и права осталих цркава и вјерских заједница. “Мислим да су представници власти имали прилику да сазнају доста нових података које до сада нијесу знали и да виде бројна документа која до сада нијесу видјели. Мени је несхватљиво да неко оспорава законитост неког уписа у катастар, а да уопште нема све комплетне списе предмета испред себе. Нажалост, то је био манир у претходном периоду. Потрудили смо се и да снажно и аргументовано разјаснимо неке недоумице које су они имали у вези овог и других питања”, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Он је казао да разумије и да зна да постоји велика бојазан код многих људи због свега „што смо до сада претрпјели”: “У овом случају, важно је да се зна да ниједна одлука, ако Бог да да до ње дођемо, неће бити донијета исхитрено или на нашу штету. Експертски тим наше Цркве има надлежност да аргументовано исказује ставове Цркве и да Епископском савјету, који доноси одлуке, доставља извјештаје и подноси предлоге. У Цркви је ред, одговорност и поредак, и у то не треба сумњати.” Захтјеви МЦП су да се измијене, а тиме и ставе ван снаге одредбе о правној ликвидацији Цркве и вјерских заједница из чланова 25 и 26 закона, “као и дискриминаторна одредба о правном положају цркве или вјерске заједнице чије је сједиште у иностранству из члана 28 закона”. “Даље, да се одредбе из чланова 62 и 63 закона о проглашењу светиња за државну својину у управном поступку пред Управом за некретнине и одредба из члана 64 закона о државном одлучивању о начину коришћења вјерских објеката замијене једним чланом којим ће се прописати да се имовинско-правни спорови о вјерским објектима и земљишту који су саграђени или прибављени до 1. децембра 1918. године искључиво могу рјешавати у парничним поступцима пред редовним судовима у складу са Уставом, потврђеним међународним уговорима и законима Црне Горе. То је минимум испод кога ми не можемо да идемо ни пред Богом, ни пред људима. Ако се Црква не боји суда, зашто би се бојала друга страна”, пита он. На питање да прокоментарише често различите поруке од стране представника Владе и предсједника државе Мила Ђукановића, констатује да је, нажалост, било свега. “Давно је речено да ријечи лете, а да написано остаје. Не бих улазио у унутрашње односе у владајућој партији и коалицији, као и у личне односе највиших државних функционера. Црква се не бави партијском политиком. Али хоћу да нагласим да свако, а посебно највише државне личности, морају да дају максималан допринос рјешењу овог небивалог проблема, владавини права, поштовању достојанства Цркве и вјерских заједница и њихове улоге и уклањању партијске политике из ове врло осјетљиве области друштвеног живота”, истакао је он. На питање да ли вјерује да ће преговори бити успјешни, протојереј-ставрофор Велибор Џомић је одговорио да вјерује само у Бога живога. “А у вези са преговорима, сматрам да свако од нас треба да, како је говорио патријарх Павле, учини онолико колико до њега стоји. Уз поштовање државе и правног поретка, чинимо и чинићемо све што до нас стоји чувајући достојанство и право Цркве”, поручио је о. Велибор. Вирус не може утицати на духовну снагу вјерника На питање да ли сматра да ситуација с вирусом корона може утицати на литије и енегрију народа која је досад постојала, каже, да су литије привремено обустављене док не прође опасност од масовне заразе. “Вирус не може да мутира у овом случају и не може да промијени наш саборни глас: Не дамо светиње! Не мислим да ситуација са вирусом може да утиче на величанствену духовну снагу вјерника и грађана који су у њима учествовали тако да је Црној Гори завидио читав свијет. Напротив, невоља без које, по народној, нема богомоље ће само још више подстаћи људе да се обрате Господу да не дамо светиње Божје, али и да чувамо сами себе и једни друге. У Бога се надам да ћемо наћи правично и цивилизовано рјешење и да онда сви заједно одемо на једну благодарствену литију. На крају, да подвучем да су литије изворна и самоникла појава православних вјерника у Црној Гори и да се о њима одлучује искључиво у Црној Гори, а не било било гдје другдје”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Гост емисије "А шта ви мислите" на РАС Телевизији, аутора и водитеља Ратка Дмитровића, био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, парох подгорички, доктор правних наука, координатор Правног савета Митрополије црногорске-приморске. Прота Велибор је изнео шта су наредни потези Српске Православне Цркве у Црној Гори, и шта ће бити са литијама које су постале најлепша слика саборности и делатне љубави у Црној Гори.
  6. Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве. Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности. На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1). У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године. ”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката. Историјат случаја Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе. Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана. Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи). Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог. Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је: 1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци; 2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”; 3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и 4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору. У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то: 1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД); 2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и 3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава). На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора. Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку? Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ. Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?! Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту. Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”). На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће: 1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве. 2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”. 3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место. 5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27). 15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28). 16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34). 17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године. Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године. Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава? Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим. С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу. О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”. И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт! Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”. Постуставна саопштења и објашњења Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава. Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава. Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив! Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године. Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци. Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању. Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године. Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”? Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ? У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?! Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив! Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога. Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. Како превазићи проблем? Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство. Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука. Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци. Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију. Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене). Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?) Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња. Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом). Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено. Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег. За Поуке.орг: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  7. Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве. Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности. На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1). У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године. ”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката. Историјат случаја Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе. Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана. Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи). Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог. Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је: 1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци; 2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”; 3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и 4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору. У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то: 1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД); 2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и 3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава). На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора. Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку? Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ. Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?! Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту. Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”). На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће: 1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве. 2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”. 3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место. 5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27). 15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28). 16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34). 17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године. Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године. Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава? Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим. С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу. О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”. И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт! Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”. Постуставна саопштења и објашњења Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава. Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава. Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив! Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године. Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци. Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању. Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године. Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”? Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ? У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?! Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив! Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога. Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. Како превазићи проблем? Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство. Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука. Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци. Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију. Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене). Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?) Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња. Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом). Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено. Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег. За Поуке.орг: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић
  8. Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...
  9. Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља... View full Странице
  10. Прва препорука Влади Црне горе од стране Венецијанске комисије у вези са Предлогом Закона о слободи вјероисповијести јесте да је Влада дужна да успостави инклузивни, јавни, транспарентни и институционални дијалог са, прије свега субјектима вјерске слободе, а онда и са представницима цивилног сектора и правним експертима, представницима струке и науке и другим заинтересованим субјектима, казао је Телевизији Будва координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић. У емисији „Дијалог“ ове телевизије он је рекао да онога што се у цивилизованим европским државама подразумијева под јавним, транспарентним и институционалним дијалогом државе са црквама и вјерским заједницама код нас није било. „Не можемо да један разговор или сусрет, који ја иначе поздрављам, између митрополита и премијера, који се догодио 24. септембра на митрополитов захтјев, окарактеришемо као дијалог о Предлогу Закона, нити, пак, сусрет који смо са потпредсједником Владе Зораном Пажином, министром Зенком и са још неколико њихових сарадника имали 26. новембра у Митрополији на њихов предлог“, казао је он. Додао је да га је изјава потпредсједника Владе Зорана Пажина након утврђивања текста Предлога овога закона од стране Владе како Митрополија није жељела дијалог о препорукама Венецијанске комисије подсјетила на ријечи блаженопочившег Патријарха Павла да је од лажи гора само полуистина. „То је једна брутална манипулација, јер није изречена истина до краја. Тог 26. новембра потпредсједник Владе и министар правде Пажин, са министром Зенком и другим сарадницима дошао је у Митрополију и, наравно, ми смо се одазвали. Митрополит Амфилохије је још у јулу мјесецу званично обавијестио премијера да је Митрополија спремна за дијалог, да Митрополија подржава дијалог, да захтијева дијалог и одређен је састав представника Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке за тај дијалог. Пажин је тога дана тражио да све буде затворено за јавност. Мој је утисак је да се на тај начин бјежи од аргументације Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке“, казао је отац Џомић. По његовим ријечима, Пажин је на том састанку условљавао разговор искључиво на препоруке Венецијанске комисије. „А препоруке Венецијанске комисије су упућене Влади, а не нама. Дакле, те препоруке је тражила Влада, добила их је од Венецијанске комисије и она је надлежна да их инплементира. Ми смо рекли да можемо да причамо и о томе како мислимо да то треба да се инплементира, али да, међутим, то није једино питање које је важно у овом случају, јер свако ко иоле зна право, зна да се Венецијанска комисија изјашњава о неусаглашености или усаглашености одредби Предлога Закона са међународно-правним актима. Шта ћемо са неусаглашеношћу Предлога Закона са Уставом Црне Горе, шта ћемо са бројним другим питањима. И, наравно, поменули смо питање, не као услов него као један став, да ми, кад већ третирају питање црквене имовине у Црној Гори, желимо да се отвори дијалог и о реституцији и обештећењу за ону црквену имовину која је одузета од стране комунистичког режима после Другог свјетског рата“, објаснио је он. Прота Џомић је нагласио да је Пажин суштинска питања важна за ову тему, попут питања статуса црквене имовине, питања вјеронауке у школама, правног убијања правних субјеката цркава и вјерских заједница које имају стечени правни субјективитет, прогласио за политичка питања. „Врло му је јасно речено да то нису политичка питања, да су то правна питања и да ми не можемо да прихватимо да су она политичка. Јер, то значи да она зависе од воље или једне партије, или двије партије, или пет партија, или једне власти. То је питање људских права“, прецизирао је отац Велибор. На новинарско питање да ли је у иновираном Предлогу Закона избрисана ставка о ретроативној примјену права, отац Велибор је одговорио да није. „То је суштинска одредба овог текста. Ово је, заправо, једна таква вјешта игра иза које, без сумње, стоји господин Пажин, а њен циљ је да се међународној јавности замажу очи тиме што ће, рецимо, грађанину дати право да он сам вјерује у шта год хоће. То, наравно, нико и не доводи у питање. Онда су омогућили да тзв. нове вјерске заједнице са три члана добијају правни субјективитет у Црној Гори. А с друге стране, све оно што је било историјско биће Црне Горе, што јесте њена вјерска и историјска слика, што јесте социолошка чињеница данашње структуре становништва да имамо апсолутну већину православних хришћана, да имамо као вјерске мањине, али опет са значајном традиционалношћу, припаднике Исламске заједнице и Римокатоличке цркве – ту су једноставно уперили Закон само против Митрополије црногорско-приморске и осталих еапархија Српске православне цркве“, рекао је он. Казао је да су Владини законописци људи који су научили Марксову дефиницију права да је право израз воље владајуће класе. „А данас је класа промијењена партијом или лидером или не знам каквим другим субјектом“, мишљења је он. Отац Џомић је објаснио да је интенција била да ненадлежни орган прави попис вјерских објеката, да ту листу доставе Управи за катастар и да они то линеарно препишу на државу, без икаквих поступака. „Венецијанска комисија им је стриктно наложила да то не могу да буду ад хок поступци, при чему имате закон против једне Цркве, имате одредбе које су усмјерене само на Митрополију, имате јавне изјаве највиших функционера који су то бјелодано потврдили. Сада су, директно кршећи уставно начело да се не може два пута одлучивати по правоснажно окончаној ствари, прекршили уставну забрану ретроактивне примјене права и они сад намјеравају да поново воде већ правоснажно окончане управне поступке“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Казао је да је најбруталнија лаж мантра која се понавља у црногорским медијима да су објекти Митрополије „уписани на Београдску патријаршију“. „Такође су спиновали како је то чињено фамозних деведесетих, као да ова Влада није била деведесетих. Суштина је у томе што Црна Гора, нажалост, није Швајцарска. И она није имала уређен катастар непокретности као што га данас има и у том једном законитом поступку, када је та Влада примјењивала тај закон који је донијела и који сада важи, сви субјекти, па и Митрополија и Римокатоличка црква и Исламска заједница су на исти начин и у истом поступку, јавном и врло познатом поступку, уписивали са решењима која су доносили ти државни органи. Може данас неко да у то сумња, свако има право да сумња у свашта. Али, једини пут и начин јесте суд. Ако су толико сигурни да је црквена имовима, коју и даље зову црквеном, а кажу да је била државна, била државна – изволите, господо, имате судове ове државе, спремите ту тако моћну аргументацију и документацију којом располажете, па на суд своје државе“, поручио је отац Велибор Џомић. Упозорио је да, уколико буде усвојен у облику који је Влада предложила, овакав закон о слободи вјероисповијести може да остави озбиљне последице на друштво и на унутарправославном и на међуконфесионалном нивоу. „Право да вам кажем, јако сам забринут за све ово што се ради, због начина на који се ради знајући менталитет овдашњих људи, колико мала искра може да заискри. Ми ћемо са своје стране све учинити да на један цивилизован начин, као што ћемо то урадити и 21. децембра у Никшићу на црквено-народном сабору, уз благослов моштију Светога Василија Острошког, искажемо свој протест. Да виде Влада и да виде чланови законодавног дома да је глас народа глас Божји“, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Изјава координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић поводом информације да је Влада Црне Горе на данашњој сједници утврдила иновирани Предлог закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају верских заједница: „У овом моменту имамо само јавну информацију о утврђивању ”иновираног” Предлога закона и изјаву потпредсједника Владе Зорана Пажина, али не и, како су га крстили, ”иновирани” Предлог закона тако да садржај текста Предлога закона није могуће сада коментарисати. Од момента усвајања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна до 5. децембра, дакле за пет и по мјесеци, нама није приказана ниједна одредба Предлога закона у коју су уграђене препоруке Венецијанске комисије. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке је 27. новембра ове године званично доставио Влади Примједбе на Предлог закона. У том тексту су на 92 странице правно, чињенично и цивилизацијски оспораване бројне одредбе Предлога закона. Одговор на те Примједбе, као ни на оне на Нацрт закона од 2015. године, нисмо добили. Нисам сигуран ни да су их прочитали. Од дијалога није било ни ”д” осим једног састанка 26. новембра у Митрополији на коме су представници Владе на челу са потпредсједником Пажином условљали разговор и покушали да га сведу искључиво на препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Јасно смо указали да смо за дијалог, али да се препоруке Венецијанске комисије односе само на неусклађеност Предлога закона са међународно-правним актима. Изнијели смо и став који Пажин и његови сарадници нису хтјели да чују, а то је да сматрамо да је Предлог закона у супротности са Уставом и правним поретком Црне Горе и да се и о томе мора водити дијалог. Предложили смо и да се отвори дијалог о реституцији и обештећењу за одузету црквену и имовину других вјерских заједница послије Другог свјетског рата. Прије тога, потпредсједник Пажин нам је саопштио да су ”доносиоци политичких одлука”, како их је више пута назвао, најважнија питања правне природе прогласили за политичка питања иако она, с обзиром да је ријеч о људским правима, нису и никако не могу да буду политичка и партијска у држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Мени је, износим лични, а и утисак других учесника, све то више личило на симулацију дијалога, о којој сам раније говорио, и покушај да се задовољи нека минимална форма сусрета, али не и институционални, јавни и конструктивни дијалог о једном тако важном и посве осјетљивом друштвеном питању. Видјећемо наредних дана шта пише у тексту Предлога закона, па ћемо се изјаснити. Лично, очекујем још гора решења у тзв. иновираном тексту Предлога закона од оних која су се 16. маја нашла у Предлогу закона. Нисам пророк, али се види да се спрема до сада невиђена идеологизација и политизација права на слободу вјероисповијести“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Да нису тужне биле би смијешне тиранске изјаве предсједника Скупштине Црне Горе Ивана Брајовића. У питању су класичне клевете које, у тренутку у коме су и од кога су саопштене, имају други циљ, оцијенио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Прота Велибор је у свом коментару на клевете Ивана Брајовића изречене јуче у Тирани, казао да је јасно да њему циљ нису Митрополија црногорско-приморска и Српска православна црква. „И врапци на гранама по Подгорици данас знају да Брајовић, плагирањем туђих идеја на крајње некреативан и карикатуралан начин, покушава да пажњу јавности са личних дугова, продаје земље, риволвинг картица са енормним минусима, орочених банкарских депозита јавног предузећа које контролише његова политичка партија, најављених снимака и других запрепашћујућих проблема које има и као личност и као политичар скрене на Митрополију црногорско-приморску и Српску православну цркву.“ Изражава чуђење што Брајовић није помињао Митрополију и Српску цркву када је, претпоставља са руком на срцу, продавао ђедовину по Бјелопавлићима и када је риволвинг картицу доводио до позитивне нуле. „О подривању правног и државног поретка Црне Горе ваљда боље од његових изјава свједочи чињеница да је против њега, а не против Митрополије формиран предмет у Специјалном државном тужилаштву. Није био тако глагољив претходних дана на домаћем терену када је немушто покушавао да објасни своју улогу у аферама које се везују за његово име, презиме и државну функцију. Брајовићу је савјетније да своју пажњу усмјери на своје проблеме и да се помоли Богу да му дометне снаге да свој крст понесе достојанствено и одговорно, а не да клевеће Цркву. Но, бојим се да у његовом случају ни Бог, док се не покаје, не може помоћи“, закључује у свом реаговању на клевете Ивана Брајовића, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. „Контакт између Цркве и државе постоје свакодневно, али институционални дијалог о закону о слободи вјероисповјести, у смислу дијалога са радном групом за израду закона није почео“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Он је гостујући у емисији Клуб А са Иреном Татар објаснио да су контакти, као и сваки разговор добри, међутим то се не може дефинистаи као дијалог. „Дијалог о закону значи субјекти вјерске слободе са једне стране, експерти поред њих, представници цивилног сектора са друге стране и преко пута радна група Владе Црне Горе. То је дијалог. Митрополија је још прије пар мјесеци, одмах након усвајања Мишљење Венецијанске комисије, званично обавијестила Владу Црне Горе да прихвата и да је отворена за дијалог и да је именовала своје представнике за дијалог о том важном питању.“ Даље је објаснио да је свако људско право универзално и припада сваком човјеку у сваком времену, свакој епохи, на свакој тачки земљине кугле, али да ниједно људско право не може да буде политичко питање: „Ако се вратимо на то, да то буду политичка питања, онда ћемо да се вратимо у најгора времена људске прошлости. Сматрам да је од једне врло јасне и прецизне ствари, какво је право на слободу вјероисповијести, направљено класично политичко питање у Црној Гори и то је оно што забрињава“, оцијенио је координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Подсјетио је да годинама указује да се Предлог закона и уопште законски акт о слободи вјероисповјести припрема на до сада невиђени начин што је преседан у припреми закона о било ком људском праву. Истичући да Влада Црне Горе нема стратегију о начину остваривања и заштити права на слободу вјероисповести, као што има за сва остала људска права, објаснио је да је стратегија битна зато што се њоме дефинише јавна политика Владе, односно извршне власти по том врло важном питању. У прилог томе је навео да на званичној интернет страници Министарства за људска и мањинска права постоји сијасет стратегија о свему и свачему, што није спорно, али о слободи вјероисповести нема као што нема ни акционог плана, ни радне групе. По његовом мишљењу то је једна ствар која веома забрињава, иако су многи, који нису правници, склони да то олако тумаче као „нека процедурална питања“. „Али, у праву је форма на првом мјесту и она је веома важна и готово да је она и суштина док дођемо до оне праве материјално-правне стране којем се бавимо“, рекао прота Велибор Џомић. Истиче да је законодавни поступак врло јасан и прецизан. У радној групи за израду таквог једног закона као што је закон о слободи вјероисповјести, као и о другим људским правима, неизоставно морају да партиципирају они који су субјекти вјерске слободе, дакле они на које се тај будући општи правни акт односи, а тога није било: „У питању је један унилатерални, једнострани предлог извршне власти при чему никад нико од нас није спорио Влади Црне Горе, Скупштини Црне Горе, дакле држави Црној Гори, да има право по Уставу да припрема законе и регулише различите области друштвеног живота. Међутим ни једна власт није неограничено у томе, зато постоји устав, као устава самовољи који овдје очевидно није то што треба да буде.“ Мишљења је да је у питању врло нетранспарентан и дискриминаторни процес што је проблематично у првом сегменту, док је у другом сегменту још проблематичнији садржај Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, и по оцјени Венецијанске комисије која је дала скоро 40 врло битних готово суштинских примједби. „Забрињава то је да је прошло скоро пет мјесеци од кад је Венецијанске комисије усвојила своје Мишљење. У првим препорукама је, чини ми се да је и прва препорука Влади Црне Горе, да отвори инклузивни транспарентни дијалог са црквама и вјерским заједницама, експертима и цивилним друштвом. До дана данашњега тај дијалог у институционалном облику кроз радну групу, кроз присуство представника свих цркава и вјерских заједница којих ће се тај закон тицати, то до сада није учинила.“ Подсјетио је отац да су се септембра мјесеца срели премијер Душко Марковић и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, што је јако важно, да је тада је речено да ће се стрпљиво водити дијалог, али након мјесец дана са исте адресе стигла је порука да се неће ту много чекати и да се неће трошити вријеме, и да постоји теме око којих нема дискусије: „Ако једна страна није спремна да преговара, води дијалог и увјери другу страну или друге стране, потенцијалне саговорнике, у исправност својих решење и њихову усаглашеност са Европском конвенцијом за људска права, са пресудама Суда у Стразбуру, са Уставом Црне Горе, правним и друштвеним поретком Црне Горе, онда проблем постоји. Дакле ми још увијек данас, на данашњи дан. на овај празник Светих врачева Козме и Дамјана, 14 новембра, немамо информацију ни ко је у радној групи, нити имамо чињеницу да је дијалог почео“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Клуб А са Иреном Татар. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, ЖИЧКА ЦРКВЕНА ПОВЕСНИЦА (Д. Даниловић, Г. Гаврић, Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве). Древна, осмовековна Светосавска Епархија Жичка је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког г. др Јустина, објавила импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић. Рецензенти монографије су др Бранислав Цветковић и др Владета Петровић. О ликовно-графичко уређењу се старао Драган Пешић. На 320 страница великог формата је зналачки распоређен веома читљив и лепо написан текст са великим бројем фотографија које су беспрекорно одштампане. Монографија је објављена поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Цркве Христове у Српском Светосавском народу Божјем, који је истовремено и осмовековни јубилеј Жичке архиепископске дијецезе. Не треба губити из вида да је Епархија Жичка заправо прва епископија Светога Саве и епархија у којој је он био први надлежни Архијереј. Епархија Жичка, према сачуваном диптиху светосавских епископија из Хиландарске повеље, данас са Епископијама Зетском, Хумском, Дабарском, Хвостанском Будимљанском, Топличком и Моравичком такође прославља свој осмовековни светосавски јубилеј. Оне су, кроз Архиепископију у Жичи, осмовековни сведок духовне зрелости Српског народа Божјег и неразориви темељци наше вере у Васкрслог Христа, али и духовности, писмености, уметности и културе. Намере коаутора и издавача је објаснио Епископ Јустин у свом уводном слову (стр. 17-18). Наиме, повод за објављивање монографије јесте велики јубилеј, али кроз сећање на наше Свете Претке и њихова велика дела која су у континуитету обележила не само своју епоху него и читаву нашу историју (стр. 17). Епархија Жичка овим делом ”жели да истакне значај идеје континуитета и темама српске духовности и државности” (стр. 17). На крају, али не као последње, Епархија Жичка је ову књигу принела и као скромно уздарје нашем првом Архиепископу Српских и Поморских земаља Сави и Стефану Немањи – Преподобном Симеону Мироточивом (стр. 18). Монографије попут ове су до сада код нас углавном писане и припремане за наше велике манастире, али се овом монографијом отишло даље од тога, јер се пред читаоцем налазе пажљиво исписани редови о историји, манастирима и црквама Епархије Жичке и то у границама њене данашње канонске јурисдикције. Тешко је, после 8 векова и толико историјских извора и литературе, нешто ново рећи чак и за просечног читаоца о Студеници, Жичи и другим стародревним светињама Епархије Жичке. Монографија је врло интересантна у методолошком смислу. Иако је реч о значајном делу у нашој Цркви, и то по садржини, обиму и изгледу монографије, мора се истаћи да њоме није исцрпљена целокупна историја Епархије Жичке. Ни коаутори, како се види, нису имали ту амбицију. Њихов циљ, очевидно, није био да припремају Шематизам Епархије Жичке, јер је он већ објављен у специјалном издању календара ”Црква” за 2019. годину. Нису, разуме се, ни могли да напишу целокупну историју Светосавске Епархије Жичке, јер је она сигурно много шира, дубља и слојевитија од онога што се пред нама нашло у поглављу под насловом ”Осам векова Манастира Жиче, седишта Архиепископије и Епархије” из пера Драгољуба Даниловића. Неспорно је да историја Епархије Жичке захтева више томова књига. Ми још увек, на жалост, немамо званичну вишетомну историју наше помесне Цркве, макар у обиму и по научној методологији која је демонстрирана у осмотомној ”Историји Српског народа”. У овом случају, пред аутором првог, историјског поглавља је био знатно тежи задатак од задатка ауторке другог, историјско-уметничког поглавља. Јер, пред аутором првог поглавља су се истовремено нашле три важне и велике теме – Манастир Жича, Архиепископија Жичка и Епархија Жичка. Дакле, три велике и врло повезане осмовековне историје на једном месту. Из тог разлога, није било једноставно написати три велике историје у једној како због функционалне црквене различитости, тако и због функционалне црквене повезаности и испреплетаности готово до сраслости. И зато ова књига није коначна реч о Манастиру, Архиепископији и Епархији – у Жичи. Јер, без обзира на све, мора се разликовати манастир као свештено општежитељно обиталиште монаштва (све до после Другог светског рата – мушког, а од тада до данас, нешто преко 50 година, женског манастира) са својом историјом, затим, седиште Архипископа Жичког и центар Архиепископије са својом историјом и, потом, седиште Епископа Жичког и седиште Епископије са својом историјом. Монографија је састављена из две целине. У првој, краћој, под насловом ”Осам векова Манастира Жиче – седишта Архиепископије и Епархије”, чији је аутор Драгољуб Даниловић, на педесетак страница (стр. 21-77) је описан историјат од оснивања Архиепископије Жичке до проглашења Пећке Патријаршије, затим од проглашења Пећке Патријаршије до пропасти српске државе, од првог обновљења Пећке Патријаршије и положаја Ужичке (Жичке) Епархије од 1557. до 1878. године, потом о Епархији Жичкој од Епископа Корнилија (Станковића) 1883. године до завршетка Великог рата 1918. године, затим о стању и положају Епархије Жичке у Краљевини Југославији и Епископу Николају (Велимировићу), потом о периоду немачке окупације и првим послератним годинама и од првог поратног Епископа Жичког Германа до данашњег Јустина. Од посебног је значаја указивање на готово заборављену историјску чињеницу да је Жича кроз историју, и после премештања седишта Архиепископије и, потом, Патријаршије у Пећ, и даље називана Патријаршијом. Један од доказа за то јесте и чувена Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића из 1429. године. Назив Жичка Патријаршија је коришћен и за време деспота Стефана Лазаревића. Обим монографије и оно што у њој, из објективних разлога, није добило своје место потврђују, заправо, колико је богата и слојевита, али и славна, часна и мученичка историја Епархије Жичке. И ако би се о појединим садржајима првог дела монографије могло дискутовати због испреплетаности историјата манастира, Архиепископије, најпре у Жичи, па у Пећи, потом Патријаршије, до првог и другог њеног укидања, за нововековни историјат Епархије Жичке под њеним различитим називима кроз векове се то не може рећи. Аутор нас је провео кроз најважније мене и промене које су се десиле током осмовековног историјског трајања овог свештене Епископије која је више пута, углавном због неприлика, мењала свој назив и седишта. У центру те наше приче је свештени стожер Епископије – Манастир Жича – седмоврата Светиња и ”најлепша српска прича”, како је говорио Свети Владика Николај. Посебно су дирљиви подаци о бризи и љубави не само црквених великодостојника, свештенослужитеља и монаха него и српских народних посленика за Манастир Жичу и Епархију Жичку. О томе, на пример, сведочи и иницијатива 20 посланика Народне скупштине Краљевине Србије од 20. маја 1884. године за промену назива Епархије Ужичке у Епархију Жичку (стр. 56). У иницијативи је наведено да је ”у доба Немањића, у време српске славе, величине и моћи, Манастир Жича био најславнији, најважнији и најзначајнији наш споменик. У овом манастиру венчали су се сви српски краљеви осим цара Душана. У овом манастиру била је епископија и Архиепископија без прекида од Св. Саве, па до Душана, који је преместио Архиепископију одатле у Пећ. Епархија у то доба звала се жичка. Одатле Свети Сава распростирао је прославу по народу српском. Са пропашћу српске државе порушен је, покварен и запуштен овај споменик Манастир Жича. Пропашћу њеном збрисане су и успомене наше славе и величине, пак је промењен и стари назив епархије. Место да је остао назив ”Жичка Епархија” – данас се зове ”Ужичка”. Да би оживели ову нашу стару успомену, да би васкрсли важност и славу овог нашег споменика ми предлажемо: да се назив ”Епархија Ужичка” замени са називом ”Епархија Жичка” (стр. 56/57). Народна скупштина Краљевине Србије је 13. јуна 1884. године прихватила иницијативу 20 народних посланика на челу са Урошем Кнежевићем. Од тада до данас, у употреби је стари, изворни, светосавски назив ове епископије. Оно што се намеће као закључак, након читања првог дела монографије, јесте да са писањем целовите историје Епархије Жичке треба наставити и то посебно у делу који се тиче знаменитих духовника – свештеника и свештеномонаха, игуманија манастира, а посебно Свештеномученика и Новомученика. Свакако, на првом месту треба додати и Свете из рода нашега који су, непосредно или посредно, везани за Епархију Жичку. Све то говори да штиво које је пред нама није последња реч о историји Епархије Жичке, а што није ни била амбиција угледног краљевачког гимназијског професора историје др Драгољуба Даниловића. У другом, већем делу монографије, чији је аутор Гордана Гаврић, обрађено је сакрално наслеђе Епархије Жичке – цркве и манастири који имају споменичку и културну вредност од свеопштег значаја. Методологија овог поглавља је беспрекорна. Наиме, у Епархији Жичкој данас, данас има преко 200 цркава и капела и 28 манастира, као и велики број црквишта и манастиришта. Наравно, пред ауторком је био тежак задатак у том погледу. Од толико стотина храмова, Гаврићева је обрадила оне најважније и најзначајније на подручју данашње јурисдикције Епархије Жичке. Рад је подељен у осам целина и то: Манастир Студеница и цркве студеничког слива (Студеница, две Савине испоснице, Придворица, Долац, Трњаци, Палеж, Врх, Жалезница, Косурићи, Милићи, Остатија и Дајићи); Манастир Жича и цркве у окружењу (Жича, Каменац, Грачац, Краљево, Врдила, Цветке, Врба и Врњачка Бања), Манастир Градац са околином (Градац, Баљевац, Стара Павлица, Нова Павлица, Шумник, Брвеник, Трнава и Рудно), Богородица Градачка и цркве у окружењу (Чачак, Никоље, Света Тројица, Благовештење Овчарско, Сретење, Јежевица, Вујан, Трнава, Годовик, Горачићи, Прилипац, Горња Добриња, Стјеник и Миоковци), Манастир Враћевшница и цркве рудничко-таковског краја (Враћевшница, Борачки крш, Јешевац, Таково, Љутовница, Савинац, Прањани, Брусница, Горњи Милановац и Горњи Бањани), Црква Светог Ахилија и оближњи храмови (Ариље, Ковиље, Клисура, Бреково, Брезовица, Косовица и Ивањица), Бела Црква Каранска и храмови златиборског краја (Каран, Увац, Дубрава, Севојно, Сирогојно, Стапари, Доброселица, Доња Јабланица, Ужице и Сеча Река) и Манастир Рача и околни храмови (Рача, Дуб и Рогачица). Број храмова и манастира са великом културном вредношћу на простору Епархије Жичке је био већи до обнављања Епархије Крушевачке у јесен 2010. године, јер су Архијерејска намесништва Трстеничко и Жупско ушла у састав те Епархије. Дакле, пред читаоцима је дивна, изузетним језиком и стилом написана, повесница о 72 српска манастира, цркве, испоснице и црквишта које се одликују изузетним споменичким вредностима и које су појединачно проглашене за културна добра. Ауторка је на зналачки начин, уз препознато искуство и реноме као једне од наших најбољих данашњих посленика у области истраживања, проучавања, обнове и заштите српског културног наслеђа, само потврдила своје огромно знање и готово подвижничку посвећеност овој теми. Ни на део који се односи на сакрално наслеђе данашње Епархије Жичке, закључује се по приступу, није стављена тачка. И зато треба наставити рад на овом прегнућу кроз истраживање и опис свих храмова, старијих и новијих, у Епархији Жичкој. Литература коју су коаутори користили приликом писања текстова за монографију је, такође, значајна за савременог читаоца, али и за будуће истраживаче. Без сумње, реч је о својеврсној библиографији Епархије Жичке и може користити као основа за један будући рад на ту тему. Од посебног је значаја и то што је, током припреме текста монографије, коришћена архивска грађа из Архива Србије у Београду и Епархије Жичке у Краљеву, која се по највишим архивистичким стандардима сређује од избора Епископа Јустина за Епископа Жичког 2014. године. Коришћено је и преко 150 библиографских јединица. Објављено је више од 130 фотографија манастира и цркава, 60 фресака и икона, као и десетак историјских докумената. Монографија о Епархији Жичкој може и треба да подстакне да се овакве монографије припреме и објаве у свакој од наших Епархија, првенствено у оним и о оним које је устројио Свети Сава 1219. године и касније. Такав рад и приступ може да буде од велике користи за будућу саборну, црквену вишетомну историју наше Помесне Цркве од Архиепископије Жичке до Пећке-Српске Патријаршије. Из тог разлога, ово прегнуће коаутора и Епархије Жичке као издавача има и посебну вредност која превазилази и надилази оквире данашње, прве по части, Епископије Светога Саве. Читањем страница ове књиге, по ко зна који пут се долази до закључка да је из Епархије Жичке, заправо, потекло и проширило се све што је било и остало свето и честито у нашем народу. То потврђује свеукупно историјско искуство Српског народа и наше Цркве. Можда тога данас, после вишедеценијског лутања, нисмо свесни у довољној мери. Осим тога, историја Архиепископије и Епископије Жичке нас и у ово време, посебно преко страница ове књиге, подсећа на неосвојивост и недељивост Жиче и Пећи, Архиепископије и Патријаршије, Косова и Метохије од васцелог Српства. Јер, нема Пећи без Жиче нити Жиче без Пећи. Књига заслужује своје место у свакој библиотеци. Аутори су се овом књигом уписали у богату историју Епархије Жичке. Ова књига ће, како време буде пролазило, све више добијати на значају, јер ће бити од велике користи свештеницима и верницима, али и научним посленицима. Идући Савиним христоносним путем, Епархија Жичка је на најбољи начин после молитве, дакле писаном речју, принела уздарје вери, подвигу, истрајности, жртви и прегалаштву наших славних и светих предака. Монографија о Епархији Жичкој остаје као један од трајних споменика прославе осмовековног јубилеја наше Светосавске Цркве и сведок старе српске славе. Никада не треба заборавити речи Светога Владике Николаја о Манастиру Жичи и Епископији Жичкој: ”Одавде је наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал и јединство друштва и Цркве”. Овом књигом се, како су писали српски посланици у XIX веку оживљава стара успомена, васкрсава важност и слава светосавске Епархије Жичке, али и Светосавске Цркве. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић Извор: Епархија жичка
  15. Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори. Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости: Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву). За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори. – Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна. На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква. – Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет. Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву. – Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет. А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице. – У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима. Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори. – Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења. Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори. – Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи! Како ће се све то завршити? – Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић у интервјуу „Побједи“. Истиче да разговарати о томе не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, али да “то што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. “Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, казао је отац Велибор. На питање како гледа на понуду предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања, што би било формирање православне цркве Црне Горе, Џомић каже да се не слаже са констатацијом да је у питању платформа,. “Платформа је по свему различита од једне јавно саопштене идеје или става. Сасвим логично, није у питању ни својеврсна платформа. По мом мишљењу и доживљају, предсједник Ђукановић је изнио лични и партијски став, а то је далеко од платформе. Тај став ни у програму ДПС-а, ако се добро сјећам, није образлаган, нити је саопштено како се то има извести. Дакле, тај став није нов и више пута је до сада пласиран у јавност”, додаје он, Одговорно тврди да никада није разговарано на ту тему у Цркви, нити је такав дијалог отваран од представника државне власти. “Свако има право на свој став о неком питању, па и предсједник Ђукановић. Сигурно је да његова јавна функција таквом ставу даје додатну тежину и зато изазива пажњу шире јавности. Прије свега, морам да истакнем да чињенице, свима познате, јасно говоре да канонској Православној цркви у Црној Гори припада апсолутна већина православних вјерника и то је неупитно. Број грађана који припадају организацији која себе, без икаквог канонског покрића и упоришта, назива ЦПЦ је неупоредив у том погледу. Треба имати у виду да Црна Гора није једина држава у којој постоје канонска Православна црква и друге организације које саме себе сматрају за цркву. Идеја уједињавања или обједињавања, како је названа, и то са најважније политичке и државне адресе, нигдје у православном свијету није реализована. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској Цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, објаснио је он. Додаје да Црква није биро за признавање нација нигдје, па ни у Црној Гори. “Данас се нација везује за право појединца да се у националном смислу изјасни по својој слободној вољи и да тај исказ мијења без обзира да ли се то нама свиђа или не. Ми поштујемо свачију слободу, па и слободу и право човјека да вјерује или не вјерује у Бога. Прије би се рекло друго: да један дио државне организације упорно не жели да призна реалност да у Црној Гори постоји Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ. А да апсурд буде већи, 95 одсто свештених лица и 99 одсто вјерника наше Цркве су црногорски држављани. Међу њима има и оних који се изјашњавају као Срби и као Црногорци. Никоме од њих, а ријеч је о свештеницима и вјерницима, није тијесно у Цркви. Видим да то ових дана смета мом пријатељу адвокату Николи Мартиновићу кога, барем да ја знам, а мислим да знам, нико никада у Цркви није питао зашто долази на службе као Црногорац. Право питање је, дакле, да ли држава признаје своје грађане и саму себе”, наглашава координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. На питање под којим околностима би било могуће уједињење двије цркве, каже да је чуо раније од једног заговорника те идеје да то питање треба уредити на исти начин на који је ријешено питање ЦАНУ и ДАНУ. “То је дилетантски став који нема ниједну додирну тачку са канонским правом и предањем Цркве. Разговарати о овоме не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, како Ви то називате. То што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. Ко данас може, у име неког “обједињавања”, да призна епископски чин г. Дедеићу који никада није био епископ него свештеник као и ја, а уз то је у црквено-судском поступку лишен свештеничког чина и искључен је из цркве одлуком патријарха г. Вартоломеја? Остали у тој организацији немају канонско рукуположење за свештенике. Дакле, такво политичко уједињавање није могуће у Црној Гори не због тога што се то не свиђа неком патријарху, митрополиту или свештенику него најприје зато што нема канонског основа за то”, појаснио је он. Подсјетио је да ће Црква Влади, као и 2015. године, доставити аргументоване примједбе због којих траже да се акт као непоправљив повуче из процедуре и у атмосфери дијалога започне рад у складу са препорукама и упутствима из обимног и веома комплексног мишљења Венецијанске комисије. “Венецијанска комисија је у свом мишљењу била експлицитна у ставу да се мора покренути инклузивни дијалог са црквама и вјерским заједницама у раду на будућем закону. Прошло је већ два и по мјесеца, а дијалог није ни инициран. Не би ме чудило да и сјутра будемо оптужени да смо против дијалога. Погледајте само расправе ових дана око учешћа представника политичких странака у радној групи за изборно законодавство. Нама уопште није било ни понуђено, а ни омогућено учешће у радној групи за израду Предлога закона”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. – Патријарх Павле никада није прихватио поделу Косова и Метохију и тзв. хиландаризацију манастира Косова и Метохије. То су Ћосићеве перцепције, да не кажем манипулације, које не потврђује ниједан црквени документ. Као што је познато, патријарх је у нашој Цркви први међу једнакима, а најважније одлуке доноси Свети Архијерејски Сабор. Патријарх Павле никада Сабору није предложио такав модел о коме пише Ћосић, јер је тај модел противан бићу и достојанству Српске Цркве. Не треба губити из вида да је став Цркве о Косову и Метохији и начину решења проблема на заветној Српској земљи формулисао Свети Архијерејски Сабор Меморандуом о Косову и Метохији 23. маја 2003. године. Решења и предлози у том капиталном и до данас важећем и непромењеном црквеном акту су супротни од површних и за Цркву неприхватљивих Ћосићевих идеја о подели Косова и Метохије и тзв. хиландаризацији манастира. Зашто? Зато што на то немамо право и што би изоловано решавање питања правне заштите неколико наших великих и значајних манастира значило и претходно признање тзв. Републике Косово. Исти је случај и са поделом Косова и Метохије. Нико из наше Цркве нема право и не може да пристане на такву понуду, а Патријарх Павле је последњи који би на то пристао. Уместо тога о чему пише Ћосић, Патријарх Павле је записао: ”Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице, до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свога земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други”. Није непознато да је Патријарх увек волео да саслуша саговорника без обзира да ли је учен или није, богат или сиромах, па је тако увек, на његов захтев, примао и Ћосића, као и сваког другог, и саслушао и његова размишљања и предлоге. Али, не постоји ниједан доказ да се Патријарх Павле сагласио са тим неприхватљивим и недостојним Ћосићевим идејама о Косову и Метохији. Не треба заборавити да је Ћосић у том свом плану, поред осталог, записао и да ”данашња поколења треба да се ослободе борбе за Косово и Метохији” и да би ”читаво садашње Косово и Метохији у српској држави представљало канцер Србије”. Неће бити да се и са тиме сагласио Патријарх Павле. И то је део тог плана! Треба знати да мемоарски записи спадају у историјске изворе другог реда и значајни су када нема историјских извора првог реда. Код теме која се тиче Ћосићевих мемоарских записа о Косову и Метохији и Патријарху Павлу, његови записи немају никакву реалну вредност осим као став једног човека – Добрице Ћосића – јер постоје црквени извори првог реда. Приметно је у Ћосићевим мемоарским записима и да су накнадно дописивани, па су чак и неки исти догађаји у различитим књигама описивани под различитим датумима. По свему што је написао о Косову и Метохији од 1999. године се види да Ћосић није схватио тајну Косовског завета. (Коментар у вези са наводима Добрице Ћосића о наводном прихватању његовог предлога поделе Косова и Метохије од Патријарха Павла) Извор: ИН4С
  18. Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости. Студенти прве године Правног факултета, поред осталог, уче да се право ствара и да постоји ради примјене, а да је у процесу примјене права најсложенија фаза тумачења права. Такође, студенти, стичући своја прва правничка знања, уче да тумачење права не припада само правницима. Али, то не значи да је тумачење права од неправника и исправно тумачење. Само неправници могу да користе једну, посве нетачну, констатацију: три правника пет мишљења! Хе, правници, ако су правници, у тумачењу имају само једно мишљење. И то оно стручно! Тумачење права јесте утврђивање правог, тачног смисла и значења правне норме. А да би се тумачило право, односно да би се дошло до правог, тачног смисла и значења правне норме, правна наука је дефинисала врсте тумачења. И само се уз језичко, логичко, циљно, историјско и систематско тумачење може доћи до циља, тј. до правог смисла и значења правне норме. Једино се тим путем и на тај начин долази до једног и тачног правничког става. Кад право може да тумачи свако, онда то исто важи и за мишљење Венецијанске комисије. Али, и ту постоје нека правила, јер се ради о мишљењу које се односи на садржину предлога општег правног акта. Није спорно да тај садржај конзумира свако ко га интересује, али то не значи да свако има право да мијења смисао тог сложеног, слојевитог и захтјевног правничког текста. МИШЉЕЊЕ ИЛИ УСТАВ Током претходних седмица и дана свашта смо чули и читали поводом мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједницау Црној Гори. Неки су, па још се и зову правницима, мишљењу Венецијанске комисије својим изјавама дали статус правног акта, иако оно то није. И то не било каквог правног акта, него чак и акта који је и изнад Устава Црне Горе! Малтене, не би Скупштина Црне Горе ни имала право да доноси законе да није „венецијанаца“ , односно да ће она тек сада, с мишљењем, моћи да добија законе који ће важити за све!?! Нећу сада да коментаришем прву информацију из Владиног Бироа за односе са јавношћу 21. јуна да је Венецијанска комисија „позитивно оцијенила“ Предлог закона, а ни ону, такође из Владе, којом је 24. јуна значајно коригована она од 21. јуна. Од тврдње да је Предлог закона „позитивно оцијењен“ дошли смо до тога да само „сматрају да је позитивно оцијењен“. Није за овај текст толико битно ни то што је из Владе накнадно саопштено да Влада није „планирала“ да једнострано врши одузимање вјерских објеката, односно што је у планирању одустала од онога што је написано у чл. 62 и 63 Предлога закона. Није ми јасно зашто се, поводом мишљења из Венеције, јавља Влада која није покренула иницијативу пред Венецијанском комисијом. Није ми јасно ни зашто је Министарство за људска и мањинска права које је покренуло ту иницијативу у тоталној дефанзиви. СПИН-ПОЧЕТНИЦИ Овом приликом ћу само о покушајима, посве узалудним, да се медијски релативизује мишљење Венецијанске комисије које је написано веома критички и сугестивно готово до наредбодавности, али не према Влади него према министарству као надлежном државном органу у овом случају. Изгледа да је најважнији податак био да је мишљење „усвојено са 99% гласова“, а да је „само један члан“ и то онај из Србије био против, а „још један“ и то онај из Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске био уздржан. Стварно не знам ко је и како гласао. И није ни битно, јер је мишљење (а не позитивно мишљење) усвојено и обзнањено. Нико се тиме није ни бавио, јер то није ни важно послије усвајања мишљења. Интересантан је пут од 100 посто позитивног мишљења до 99 одсто гласача мишљења у Венецији. Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости. Није им било важно то што је било амандмана на четири стране и да је ово мишљење, на неки начин, ушло у историју тог тијела управо по броју пристиглих и усвојених амандмана. Број усвојених амандмана на Нацрт мишљења је био такав и толики да је Секретаријату Венецијанске комисије било потребно скоро три дана да их унесе и коначно објави. Е, зато се од тврдње да је „позитивно мишљење“ дошло до „сматрања да је позитивно“. Објавили су да је у мишљење унијето „правно образложење Владе“ од 17. јуна, што је легитимно, али нису објавили шта је унијето и од других предлагача. Наравно, нису навели ни зашто су, ако је већ све било јасно и позитивно, слали допунско правно образложење у Венецију. ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЗБОГ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ А онда је кренула трапава и правнички незнавена медијска интерпретација једног сложеног и слојевитог, правнички захтјевног текста, а све са циљем да се критике, примједбе, коментари и обавезујућа упутства релативизују до бескраја. Ових дана сам врло пажљиво читао мишљење Венецијанске комисије, а прије тога сам читао и Нацрт мишљења тројице извјестилаца. Од Нацрта мишљења до Мишљења је, како се види након упоређивања два текста, био дуг и трновит пут. За неке и неочекиван! Мишљење се у најважнијим тачкама драстично разликује од Нацрта мишљења. Зато чуди изјава Жане Филиповић од 19. јула да у „препорукама Венецијанске комисије нема суштинских и крупних промјена“. Одговорно тврдим да само добри познаваоци ове материје и номотехнике могу доследно да унесу препоруке Венецијанске комисије. То се најбоље види у погледу броја примједби и сугестија у вези чл. 62 и 63 који су, без зазора, у Црној Гори са највиших адреса проглашени кључним одредбама у прелазним и завршним одредбама Предлога закона. Одговорно тврдим да предлагач у Мишљењу није добио ништа више од онога што је сваки субјект права, па и држава, имао и до мишљења из Венеције – право да се, у складу са законским прописима, обрати судској власти и да у судском поступку докаже неко своје право. Ништа више од тога! И ништа мање од онога што је до сада свакоме, па и држави, стајало на располагању. Ако је свима до добра и напретка и до новог закона, онда не треба журити. Прво треба испоштовати кључну препоруку о инклузивном дијалогу државе са црквама и вјерским заједницама и кренути из почетка – у складу са правним поретком Црне Горе и Мишљењем Венецијанске комисије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. И та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину Црква је била и јесте власник црквене имовине. Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора. ВРАЋАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЗЕМЉИШТА ОСТРОГУ Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца. Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост! ЦРКВЕНИ ДОКУМЕНТ Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна. Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је „црквена имовина у то вријеме била државна. У окружници је написано: „Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори! Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“. У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори. На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“. ЦРКВЕНО ПО ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЂУ Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика. Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“. Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив! Извор: Дан
  20. Координатор правног тима Митрополије црногорско-приморске (МЦП), Велибор Џомић, оценио је данашњу поруку Васељенског патријарха Вартоломеја председнику Црне Горе Милу Ђукановићу важном, јер, како каже, треба да се зна да Цариградска патријаршија не планира било какве активности које су призивали неки неодговорни људи у тој држави, преноси Танјуг. „Ми смо већ месецима уназад говорили и непрестано истицали да ситуација у Украјини и у Црној Гори у црквеном смислу нема никаквих додирних тачака, а данас могу да кажем да и у геополитичком смислу она није идентична. И зато је јако важно да се зна да је цариградски патријарх овим јасно ставио до знања да Цариградска патријаршија нити је планирала, нити планира било какве активности које су призивали неки неодговорни типови у Црној Гори током претходних неколико месеци”, рекао је Џомић за Танјуг. Васељенски патријарх упутио је раније данас поруку Ђукановићу да Васељенска патријаршија неће признати неканонску Црногорску православну цркву на челу са самозваним митрополитом Мирашом Дедејићем, као што је недавно урађено са црквом у Украјини. „Ова реч и ово писмо које је стигло у кабинет председника Црне Горе Мила Ђукановића, а са којим је јавност данас упозната, је такође једна од оних важних речи која заслужује посебно поштовање и мислим да је јако важно да се схвати да од такозваног 'украјинског сценарија' у Црној Гори неће бити ништа”, јасан је Џомић. Као јако важно Џомић истиче то што се у писму Васељенског патријарха помиње и поштовање канонског поретка али и нови Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. „Показало се да то није никаква, како су је већ неки квалификовали шамарчина режиму у Подгорици. Сигуран сам да су то очиње и пастирске речи, дакле није својствено патријарсима и духовним оцима да се према важним питањима никако другачије односе, осим у духу Јеванђеља, канона и предања цркве”, каже Џомић Указује да је тако и у овом случају. „Чак и када та реч неког од пастира буде мало тврђа или мало јача она није реч мржње, она је заправо реч највеће бриге. Цариградски патријарх је овим писмом показао своју бригу и своју пажњу и своју љубав према православном народу у Црној Гори и тако то речито писмо треба посматрати и према њему се односите и ту речи било би паметно и саветодавно послушати”, поручио је Џомић. Јер, како је навео, сви православни хришћани са великом пажњом слушају реч која долази из цариградске патријаршије. Извор: Политика
  21. Митрополија црногорско-приморска (МЦП) је била у праву када је рекла да Венецијанска комисија неће дати сагласност на једнострано прекњижавање црквене имовине, изјавио је вечерас протојереј-ставрофор Велибор Џомић коментаришући раније данас објављено мишљење Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је и координатор Правног савета МЦП, истиче да се показало да су нетачна уверавања представника црногорске власти и њој, како каже, наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. "У вези са одредбом о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и верских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно, могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада", рекао је Џомић у изјави за Светигора прес. Приметио је да ништа ново у односу на оно што већ данас, па и деценијама, сваки субјект има, па и држава као као правни субјект, а то је доступност судским органима. "Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтев, и ја могу данас да поднесем захтев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтеву", рекао је Џомић. Подсетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63 овог спорног владиног предлога закона. "Та интенција није добила пролаз. То је могуће само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негде није завршен државни пример. А тамо где су окончани поступци, где је све завршено, где већ деценијама и годинама постоје правоснажна решења, тамо искључиво путем судске одлуке. И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, верујте ми, одговорно тврдим - немогуће", рекао је отац Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да и када би се десило да негде у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује "ко ће у какву цркву да иде". "Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни", нагласио је он. Штитити културно наслеђе Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. "Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником", категоричан је Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. Најавио је да ће након тога МЦП дати саопштење са правном анализом о томе. "И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога решења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља", поручио Џомић. https://svetigora.com/prota-velibor-dzomic-o-misljenju-vk-o-predlogu-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-bili-smo-u-pravu-nema-preknjizavanja-crkvene-imovine/ http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3568109/dzomic-bili-smo-u-pravu-komisija-osporila-preknjizavanje-crkvene-imovine.html
  22. Ми имамо озбиљну архивску грађу, документацију и не плашимо се доказивања, али оно што је опасно то су једнострани потези који могу да изазову озбиљне проблеме, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Голи живот на ТВ Хепи говорећи о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Он је казао да само доносиоци одлука могу да знају у ком правцу ће да се крене са Предлогом закона, али да је он непримјењив и да је јасно да може да изазове озбиљне друштвене последице. Дуг је пут од Предлога закона до закона и још дужи и сложенији од доношења и ступања закона и његове примјене, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, и нагласио да је императив да свака црква, манастир и све што је црквено мора бити брањено као олтар манастира Острога, у правном и вјерничком смислу. „Наши епископи, владика Јоаникије и Митрополит Амфилохије, воде рачуна о томе да се чува јединство Цркве и у томе је смисао поруке која је прочитана на Тројичиндан, на Сабору у Подгорици. То је најважнија ствар, а ми ћемо, како је говорио Патријарх Павле, да чинимо што до нас стоји. Они могу брутално, насилно и противправно да спроведу, ако би остао такав члан о катастру, а ми морамо да нападнемо тужбама све то, друга путања је да одмах покренемо процедуру за оцјену уставности закона, има много могућности. Најбоља је ствар да се доносе закони који ће да буду поштовани с љубављу од свих. Истичући да Бог силу не воли, отац је казао да „се он не би играо са ћивотом Светог Василија и Светог Петра Цетињског, завјештањем и проклетством које је дао Иван Црнојевић за Цетињски манастир и Свети Василије за манастир Острог….Ако се неко дрзне и крене тим путем, ја могу само да кажем нек је Бог на помоћ“. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да треба да се сједне и разговара и како би се направио озбиљан закон. „Сви сматрамо да треба да се донесе нови закон и нико не спори држави Црној Гори да треба и има право да донесе закон, ниједна традиционална Црква не тражи забране неких других, и сви сматрамо да треба да постоји дијалог. Свега тога до сада није било. И умјесто да градимо кућу на тим здравим темељима, ми смо дошли обрнуто до једног лошег текста. Надам се да ће људи да схвате да није Црна Гора једина држава на свијету која има цркве и вјерске заједнице и у којој треба да се поштује право на слободу вјероисповијести, и у индивидуалном и колективном аспекту.“ Нагласио је да су готово све одредбе Предлога закона грубо супростављене међународним стандардима и апеловао да се ствар врати на здраве основе, јер то не би био једини случај да се неки предлог закона врати на дораду. Мишљења је да тим путем треба ићи ако желимо добро свеукупној друштвеној заједници. „Оно што су стандарди и у Смјерницама ОЕБС-а из 2004. и 2014. године, оно што су пресуде Суда у Стразбуру по питању члана 9 Европске конвенције о људским правима, оно што су најбољи моменти тумачења чл. 9 Конвенције, то примјенити и неће бити проблема, а свака друга интервенција те врсте, бојим се да ће да нас удаљи више него што само данас удаљени једни од других“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске. Голи живот – Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске – (ТВ Хепи 20.06.2019):
  23. На дневном реду пленарне сједнице Венецијанске комисије данас се нашао и предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских зајдница у црној Гори. „Нема једностраног одузимања цркава и вјерских објеката. Није тачно да је усвојено позитивно мишљење. То је најобичнији спин. Усвојено је мишљење а колико је „позитивно“ довољно говори чињеница да има 23 странице. У питању је мишљење које на 23 странице садржи на десетине негативних коментара, критика, обавезујућих упустава и када буде објављено у понедјељак све ће бити јасно„. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...