Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'џомић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. У Бару је у току фудбалски турнир римокатоличних свештеника, што само по себи не би било спорно, да као главна вијест са тог догађаја није издвојена утакмица свештеника из Србије и са тзв. Косова*. Подсјећамо, Ватикан није признао лажну државу Косово, па се оправдано поставља питање ко стоји иза ове слободно се може рећи – отворене провокације. Да је у питању провокација сматра и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, који је и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. –Нико нема ништа против спорта и спортских активности, али изјаве које су пошле и фокус на тзв. меч римокатоличких свештеника из Србије и тзв. Косова није ништа друго до провокација своје врсте, оцијенио је Џомић за портал ИН4С. Он сматра сматра да у питању није „ништа ново и ништа неочекивано“. –Разумијем потребу римокатоличких свештеника за релаксацијом, рекреацијом и турнирима, али није добар ни коректан начин да се тако неодговорно и безобзирно приказују не само сложени него и дубоко трагични догађаји и посебно данашња реалност на Косову и Метохији. Српска дјеца на Косову и Метохији живе у гету и угрожена су им сва права. То је болна реалност Косова и Метохије, а не лоптање жупника и фратара по Бару, истакао је Џомић. Према његовим ријечима, сасвим би била другачија порука да је то била утакмица, на пример, између Призренске бискупије и Београдске надбискупије и ту не би био никакав проблем. –У овом случају, ријеч је о класичној политичкој поруци и пропаганди која је далеко од спорта и мира. Ипак, дубљи је овај народ него што неки мисле, закључио је Џомић. Указујемо на примјер Шпаније, која је чланица ЕУ, али није признала лажну државу Косово, за разлику од Црне Горе. Шпанија је недавно одбила да истакне заставу и пусти химну тзв. Косова уочи турнира за фудбалере до 17 година, па је УЕФА била принуђења да промијени земљу организатора квалификација за пласман на Европско првенство. УЕФА је саопштила да „национални симболи тзв. Косова нијесу признати/одобрени у Шпанији“ и не могу да се истичу у тој земљи. Извор: ИН4С
  2. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве
  3. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве View full Странице
  4. Ученици и наставници обновљене или, прецизније и лепше, васкрсле Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену су се потрудили да нам пошаљу прегршт своје радости у тренутку када су све очи Српског народа уперене у Косово и Метохију. Призренска радост нам долази посебно од 2011. године, а сада нам је послата кроз песме са Косова и Метохије које не само снимају него и које свакодневно певају наши јунаци – ученици Призренске богословије – њих педесетак на броју. Нема никакве логике у храброј, али предањској одлуци Светог Архијерејског Сабора да, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија, приступи обнови Српске православне богословије Светих Кирила и Методија – спаљене и добрим делом порушене у мартовском огњу и покољу свега српског и православног 2004. године. Заиста, само се Христовим васкрсењем и живом вером у тај најважнији и најспасоноснији догађај у људској историји може објаснити, схватити и прихватити обнова спаљене и прогнане Призренске богословије. Обновљена Призренска богословија већ даје трећу генерацију свршених богослова као своје истинске плодове, а ми гледамо то чудо над чудима на Косову и Метохији које се догодило и догађа у наше дане и на наше очи. И као што је то било вековима, прво је обновљена Призренска богословија, а сада она врши своје троједно дело – прво, учи православној вери, богословљу и животу њене ученике; друго, обнавља православни живот у Царском Призрену и треће, подстиче и позива прогнане Србе да се врате на своја древна призренска огњишта. Готово библијски догађај обнове Призренске богословије је можда најбоље изражен кроз стихове Митрополита г. Амфилохија: ”У Призрену ласте долетјеле Славе Бога и Господа Христа И Пресвету Дјеву Мајку Божју Обнављају душу Србинову Обнављају Цркву Православну Настављају Предање Отаца Све дивнијех светих Призренаца”. Недавно ми је у Призрену, један честити Горанац, српског порекла, а данас муслиманске вере, на призренском шадрвану на свој начин објаснио Призрен и рекао: ”Призрен је као Јерусалим! Нико се од њега не одриче”. Обновљена Призренска богословија на челу са њеним ректором Владиком г. Теодосијем, као и обновљени Царски Манастир Светих Архангела на челу са Архимандритом Михаилом (Тошићем), Богородица Љевишка са њеним старешином оцем Ђорђем Стефановићем из Светониколајевског Ваљева и Саборна Црква Светог Ђорђа са својим старешином оцем Слободаном Ђорићем из Липљана, али и верници парохије Призренске показују и сведоче да се ми, Срби, нисмо одрекли Призрена – царског града на Бистрици! И, хвала Богу да је тако! Наравно, још нешто! Често обилазим наше Светиње и Српске Земље и Крајине. Али, руку на срце, нигде не осећам такву и толику радост као у Призрену без обзира на сво зло које је током претходне две деценије протутњало кроз њега и које је у њему оставило стравичне и још увек видљиве трагове. Обновљена Призренска богословија са својим надалеко чувеним, а од недавно и обновљеним комплексом, јесте парче Христово – Царство пуноће без празнине на земљи. По свему подсећа на једно древно хришћанско општежиће. Чим човек прође кроз капију Призренске богословије, без обзира на сурову реалност данашњег Призрена и Косова и Метохије, осети да је ушао у Царство слободе и да му на том месту ништа друго и не треба. Тражио сам, гледајући ученике и професоре обновљене Призренске богословије, неки пример да их, сам себи, објасним. И нисам се дуго мучио. Видео сам да су се они надахнули примером негдашњег Епископа Рашко-Призренског и потоњег Патријарха Српског Павла, који је, у време свеопште идеолошке заслепљености Срба, 33 године био Архијереј у Призрену. Да, сваки је човек непоновљив и јединствен, али постоје опште црте и карактеристике по којима се препознају и чине мање заједнице. По тим цртама и карактеристикама, видим да су ученици и професори обновљене Призренске богословије нашли најбољи начин да, у датим, сложеним и тешким приликама, дају дубљи смисао свом животу и битовању у Призрену. Јер, ученици и професори овог богословског училишта од највећег црквеног и националног значаја за Српски народ, заправо, примењују ”призренски модел” црквеног живота из времена косовско-метохијских година Епископа Павла. Вреди данас, ради знања и равнања, упоредити ово наше време и време Цркве у Призрену током епископства Епископа Павла. Иако би се, на први поглед, могло помислити да је то неупоредиво, ипак се могу наћи и неке паралеле. Можда је Епископ Рашко-Призренски Павле у своје време, у призренским храмовима имао којег верника више него што их има данас у Призрену. Знамо, наравно, да су се Срби у Павлово призренско време, што милом, а што силом, отуђили и отпадили од своје Цркве и свог српског имена и да им је био пречи Призренски партијски комитет од Богородице Љевишке и Светих Архангела. Ретки су тада, нека се зна и памти, остали верни Цркви. Али, шта данас видимо? Срби су, њих више од 10 хиљада, протерани из Призрена од 1999. до 2004. године, Али, иако је данас у Призрену по броју мање Срба, сваки добронамерни посматрач види да је данас више Срба у призренским храмовима него онда када их је, за време Владике Павла, на броју било више. Јер, данас су, за разлику од оног времена, сви призренски Срби у Цркви. Један од плодова из времена епископовања Епископа Павла у Призрену јесте и трокњижје ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” као изузетно духовно и црквено штиво непроцењивог значаја. На том путу су се, у домену својих моћи и свог узраста, нашли професори и ученици обновљене Призренске богословије. Своје слободно време, изван редовних наставних активности, усмерили су на најбољи пут: припремају и објављују духовне књиге којима крепе Србе на свим странама света. Нека не замере они који, из неких разлога, још увек нису ни кренули тим путем или који су, опет из неких разлога, застали на том путу, а који имају боље услове од призренских ђака и професора, али овде морам да приметим да су наши призренски јунаци до сада објавили више вредних књига и то: ”Несвети, а Свети” Архимандртита (сада Митрополита) Тихона Шевкунова из Сретењског Манастира у Москви (2014.г.); ”Светлост од Светлости” Архимандрита Ивиронског Василија Гондикакиса (2015.г.); ”Тумачење Божанствене Литургије” Митрополита Козанског Дионисија (2016.г.); ”Од Косова до Јадовна” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2016.г); ”Преподобни Јаков Евијски” Стилијана Г. Пападопулоса (2017.г.); ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2018.г.) и Изабрана дела Светог Јована Златоуста у два тома (2018.г.). Поред тога, објављена су и два музичка компакт диска: ”Славопој призренских богослова Богочовеку Христу Хранитељу Призренском” (2016.г.) и ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” (2018.г.). Број и квалитет издања Призренске богословије све говори. Од посебног је значаја објављивање музичког компакт диска са песмама са Косова и Метохије. Народне, српске песме ”Призренска ноћ”, ”Еј, у Призрену”, ”По потоку ситна риба”, ”Удаде се, Јагодо”, ”Ој, голубе”, ”Горанине, ћафанине”, ”Месечина”, ”Ораховцу, башто рајска”, ”Навали се Шар планина”, ”Ај, што је лепо”, ”Густа ми магла паднала”, ”Јечам жнела”, ”Ој, Косово, Косово” и ”Славни граде” звуче као да их изводи професионални музички оркестар и као да их певају најбољи мајстори српске народне музике. На челу ове богословско-музичке групе је проф. Дејан Ристић, а чине је Страхиња Шабић, Андрија Стевановић, Никола Ракићевић, Милан Костић, Марко Стриковић, Димитрије Николић и Немања Велић. Диван предговор о песмама са Косова и Метохије, старим и новим које су се нашле у овом издању, написала је проф. др Валентина Питулић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професор српског језика и књижевности у Призренској богословији. Можда некима неће бити јасно одакле то да сад, у сред ове невоље, призренски богословци не само певају него још и снимају српске народне и црквене песме. Многи можда не знају да је то традиција Призренске богословије и Призрена који су, захваљујући ректору Петру Костићу, имали Црквено-певачку дружину ”Свети Урош” још 1885. године. Та дружина се, по Костићевом запису, није ограничавала само на Призрен. Црквено-певачка дружина је ”и ако у оскудици сваке безбедности за време турске владавине, нарочито као што је био пут преко Ђаковице до Пећи – ризиковала и одлазила и у Ђаковицу и у Пећ, тамо давала концерте и у тамошњим црквама певала на литургији” (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 159). Постоји још један детаљ који објашњава српске народне песме које данас, широм Српства, певају призренски богословци. Петар Костић је у своје време написао да је наш народ на Косову и Метохији у оно време, крајем 19. века када је турски и арнаутски зулум био неподношљив, био жељан ”патриотских песама нарочито певаних у хору” (стр. 159). Како тад – тако сад! Историја се понавља! У Призренској богословији се и осећа и види да су прожети богослужење, настава и живот и да је призренска богословска педагогија заправо мистагогија. Јер, у Призрену се не може живети, остати и опстати без живе вере у Васкрсење Христово и Светих Тајни Цркве. То је сведочанство прошлости. То је истина садашњости. То је наук за будућност! Зато нам призренски богословци својом школском химном, чији је аутор Архимандрит Иларион, игуман Манастира Драганца, поручују: ”Из пепела васкрсла је Црква освештана Христе Боже, чувај Призрен до Судњега дана”. Овај скромни осврт на труд и дело наших јунака – професора и ученика васкрсле Призренске богословије – треба да подстакне наше парохијске свештенике, настојатеље и настојатељице наших манастира, црквене одборнике и вернике да куповином музичког компакт диска, као и других издања ове наше богословске школе, помогну њихов даљи труд и кроз њих посведоче своју љубав према Косову и Метохији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. (Поводом објављивања компакт диска ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” ученика обновљене Српске православне богословије Светих Кирила и Метохија у Призрену, 2017.г.) Ученици и наставници обновљене или, прецизније и лепше, васкрсле Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену су се потрудили да нам пошаљу прегршт своје радости у тренутку када су све очи Српског народа уперене у Косово и Метохију. Призренска радост нам долази посебно од 2011. године, а сада нам је послата кроз песме са Косова и Метохије које не само снимају него и које свакодневно певају наши јунаци – ученици Призренске богословије – њих педесетак на броју. Нема никакве логике у храброј, али предањској одлуци Светог Архијерејског Сабора да, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија, приступи обнови Српске православне богословије Светих Кирила и Методија – спаљене и добрим делом порушене у мартовском огњу и покољу свега српског и православног 2004. године. Заиста, само се Христовим васкрсењем и живом вером у тај најважнији и најспасоноснији догађај у људској историји може објаснити, схватити и прихватити обнова спаљене и прогнане Призренске богословије. Обновљена Призренска богословија већ даје трећу генерацију свршених богослова као своје истинске плодове, а ми гледамо то чудо над чудима на Косову и Метохији које се догодило и догађа у наше дане и на наше очи. И као што је то било вековима, прво је обновљена Призренска богословија, а сада она врши своје троједно дело – прво, учи православној вери, богословљу и животу њене ученике; друго, обнавља православни живот у Царском Призрену и треће, подстиче и позива прогнане Србе да се врате на своја древна призренска огњишта. Готово библијски догађај обнове Призренске богословије је можда најбоље изражен кроз стихове Митрополита г. Амфилохија: ”У Призрену ласте долетјеле Славе Бога и Господа Христа И Пресвету Дјеву Мајку Божју Обнављају душу Србинову Обнављају Цркву Православну Настављају Предање Отаца Све дивнијех светих Призренаца”. Недавно ми је у Призрену, један честити Горанац, српског порекла, а данас муслиманске вере, на призренском шадрвану на свој начин објаснио Призрен и рекао: ”Призрен је као Јерусалим! Нико се од њега не одриче”. Обновљена Призренска богословија на челу са њеним ректором Владиком г. Теодосијем, као и обновљени Царски Манастир Светих Архангела на челу са Архимандритом Михаилом (Тошићем), Богородица Љевишка са њеним старешином оцем Ђорђем Стефановићем из Светониколајевског Ваљева и Саборна Црква Светог Ђорђа са својим старешином оцем Слободаном Ђорићем из Липљана, али и верници парохије Призренске показују и сведоче да се ми, Срби, нисмо одрекли Призрена – царског града на Бистрици! И, хвала Богу да је тако! Наравно, још нешто! Често обилазим наше Светиње и Српске Земље и Крајине. Али, руку на срце, нигде не осећам такву и толику радост као у Призрену без обзира на сво зло које је током претходне две деценије протутњало кроз њега и које је у њему оставило стравичне и још увек видљиве трагове. Обновљена Призренска богословија са својим надалеко чувеним, а од недавно и обновљеним комплексом, јесте парче Христово – Царство пуноће без празнине на земљи. По свему подсећа на једно древно хришћанско општежиће. Чим човек прође кроз капију Призренске богословије, без обзира на сурову реалност данашњег Призрена и Косова и Метохије, осети да је ушао у Царство слободе и да му на том месту ништа друго и не треба. Тражио сам, гледајући ученике и професоре обновљене Призренске богословије, неки пример да их, сам себи, објасним. И нисам се дуго мучио. Видео сам да су се они надахнули примером негдашњег Епископа Рашко-Призренског и потоњег Патријарха Српског Павла, који је, у време свеопште идеолошке заслепљености Срба, 33 године био Архијереј у Призрену. Да, сваки је човек непоновљив и јединствен, али постоје опште црте и карактеристике по којима се препознају и чине мање заједнице. По тим цртама и карактеристикама, видим да су ученици и професори обновљене Призренске богословије нашли најбољи начин да, у датим, сложеним и тешким приликама, дају дубљи смисао свом животу и битовању у Призрену. Јер, ученици и професори овог богословског училишта од највећег црквеног и националног значаја за Српски народ, заправо, примењују ”призренски модел” црквеног живота из времена косовско-метохијских година Епископа Павла. Вреди данас, ради знања и равнања, упоредити ово наше време и време Цркве у Призрену током епископства Епископа Павла. Иако би се, на први поглед, могло помислити да је то неупоредиво, ипак се могу наћи и неке паралеле. Можда је Епископ Рашко-Призренски Павле у своје време, у призренским храмовима имао којег верника више него што их има данас у Призрену. Знамо, наравно, да су се Срби у Павлово призренско време, што милом, а што силом, отуђили и отпадили од своје Цркве и свог српског имена и да им је био пречи Призренски партијски комитет од Богородице Љевишке и Светих Архангела. Ретки су тада, нека се зна и памти, остали верни Цркви. Али, шта данас видимо? Срби су, њих више од 10 хиљада, протерани из Призрена од 1999. до 2004. године, Али, иако је данас у Призрену по броју мање Срба, сваки добронамерни посматрач види да је данас више Срба у призренским храмовима него онда када их је, за време Владике Павла, на броју било више. Јер, данас су, за разлику од оног времена, сви призренски Срби у Цркви. Један од плодова из времена епископовања Епископа Павла у Призрену јесте и трокњижје ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” као изузетно духовно и црквено штиво непроцењивог значаја. На том путу су се, у домену својих моћи и свог узраста, нашли професори и ученици обновљене Призренске богословије. Своје слободно време, изван редовних наставних активности, усмерили су на најбољи пут: припремају и објављују духовне књиге којима крепе Србе на свим странама света. Нека не замере они који, из неких разлога, још увек нису ни кренули тим путем или који су, опет из неких разлога, застали на том путу, а који имају боље услове од призренских ђака и професора, али овде морам да приметим да су наши призренски јунаци до сада објавили више вредних књига и то: ”Несвети, а Свети” Архимандртита (сада Митрополита) Тихона Шевкунова из Сретењског Манастира у Москви (2014.г.); ”Светлост од Светлости” Архимандрита Ивиронског Василија Гондикакиса (2015.г.); ”Тумачење Божанствене Литургије” Митрополита Козанског Дионисија (2016.г.); ”Од Косова до Јадовна” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2016.г); ”Преподобни Јаков Евијски” Стилијана Г. Пападопулоса (2017.г.); ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2018.г.) и Изабрана дела Светог Јована Златоуста у два тома (2018.г.). Поред тога, објављена су и два музичка компакт диска: ”Славопој призренских богослова Богочовеку Христу Хранитељу Призренском” (2016.г.) и ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” (2018.г.). Број и квалитет издања Призренске богословије све говори. Од посебног је значаја објављивање музичког компакт диска са песмама са Косова и Метохије. Народне, српске песме ”Призренска ноћ”, ”Еј, у Призрену”, ”По потоку ситна риба”, ”Удаде се, Јагодо”, ”Ој, голубе”, ”Горанине, ћафанине”, ”Месечина”, ”Ораховцу, башто рајска”, ”Навали се Шар планина”, ”Ај, што је лепо”, ”Густа ми магла паднала”, ”Јечам жнела”, ”Ој, Косово, Косово” и ”Славни граде” звуче као да их изводи професионални музички оркестар и као да их певају најбољи мајстори српске народне музике. На челу ове богословско-музичке групе је проф. Дејан Ристић, а чине је Страхиња Шабић, Андрија Стевановић, Никола Ракићевић, Милан Костић, Марко Стриковић, Димитрије Николић и Немања Велић. Диван предговор о песмама са Косова и Метохије, старим и новим које су се нашле у овом издању, написала је проф. др Валентина Питулић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професор српског језика и књижевности у Призренској богословији. Можда некима неће бити јасно одакле то да сад, у сред ове невоље, призренски богословци не само певају него још и снимају српске народне и црквене песме. Многи можда не знају да је то традиција Призренске богословије и Призрена који су, захваљујући ректору Петру Костићу, имали Црквено-певачку дружину ”Свети Урош” још 1885. године. Та дружина се, по Костићевом запису, није ограничавала само на Призрен. Црквено-певачка дружина је ”и ако у оскудици сваке безбедности за време турске владавине, нарочито као што је био пут преко Ђаковице до Пећи – ризиковала и одлазила и у Ђаковицу и у Пећ, тамо давала концерте и у тамошњим црквама певала на литургији” (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 159). Постоји још један детаљ који објашњава српске народне песме које данас, широм Српства, певају призренски богословци. Петар Костић је у своје време написао да је наш народ на Косову и Метохији у оно време, крајем 19. века када је турски и арнаутски зулум био неподношљив, био жељан ”патриотских песама нарочито певаних у хору” (стр. 159). Како тад – тако сад! Историја се понавља! У Призренској богословији се и осећа и види да су прожети богослужење, настава и живот и да је призренска богословска педагогија заправо мистагогија. Јер, у Призрену се не може живети, остати и опстати без живе вере у Васкрсење Христово и Светих Тајни Цркве. То је сведочанство прошлости. То је истина садашњости. То је наук за будућност! Зато нам призренски богословци својом школском химном, чији је аутор Архимандрит Иларион, игуман Манастира Драганца, поручују: ”Из пепела васкрсла је Црква освештана Христе Боже, чувај Призрен до Судњега дана”. Овај скромни осврт на труд и дело наших јунака – професора и ученика васкрсле Призренске богословије – треба да подстакне наше парохијске свештенике, настојатеље и настојатељице наших манастира, црквене одборнике и вернике да куповином музичког компакт диска, као и других издања ове наше богословске школе, помогну њихов даљи труд и кроз њих посведоче своју љубав према Косову и Метохији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. У фокусу јучерашње емисије „Неђеља у петак“ на ТВ А1 била је духовност православног народа у Црној Гори. Разлог за то је, како је објаснила уредница и водитељка овог политичког ток шоуа Милица Минић, медијско актеулизовање старог Нацрта закона о слободи вјероисповјести. Учесници емисије се у форми дебатног дијалога баве доминантним актуелним политичким, економским, друштвеним темама јавног живота као и најзначајнијим догађајима из свијета. Поред новинара Невенке Ћировић, Марка Новаковића, Славка Мандића и Гојка Раичевића који су редовни учесници, специјални гост емисије на ову тему био је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. А1 ТВ Монтенегро: „Неђеља у петак“ политички ток шоу са Милицом Минић 15.06.2018 http://mitropolija.com/2018/06/16/protojerej-stavrofor-dr-velibor-dzomic-u-emisiji-nedjelja-u-petak-video/ View full Странице
  7. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостовао је у емисији „Клуб А“ подгоричке А1 ТВ Монтенегро. Са уредницом ове емисије Милицом Минић разговарао је између осталог и о Нацрту закона о слободи вјероисповјести. Клуб А: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, 13.06.2018. View full Странице
  8. Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора
  9. Статистика каже да се сваки четврти брак у Црној Гори разведе. Они који се заврше споразумно, у опису најчешће наводе „неслагање карактера” или „трајно поремећени брачни односи”. Звучни запис емисије Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Подручна јединица МУП-а у Подгорици је у четвртом, поновљеном поступку донела пето решење којим је одбила захтев за одобрење привременог боравка по основу спајања породице протојереју-ставрофору Велибору Џомићу координатору Правног савета Митрополије црногорско-приморске. "Ни најновије решење се не разликује од претходних и очекујем да ће доживети исту судбину као четири претходна, односно да ће бити поништено", казао је Џомић порталу ЦдМ. Џомић сматра да је и ово решење незаконито и због тога ће са својим адвокатима благовремено уложити жалбу. "Довољно је да наведем да је првостепени орган и овом приликом флагрантно игнорисао обавезујући налог из раније пресуде Управног суда којим је обавезан да у образложењу решења наведе конкретне доказе и радње на основу којих би утврдило да као православни свештеник угрожавам националну безбедност Црне Горе", навео је Џомић. Он је указао да је уместо тога, и у овом решењу, као и у претходним, само наведено његово име и презиме, као и одредба Закона о странцима, али не и докази и радње који би доказивали тврдњу да он "угрожава националну безбедност". Џомић је оценио да најновија кадровска промена којом је на чело Подручне јединице МУП-а у Подгорици постављена Миланка Баковић уместо Љиљане Дапчевић, јасно показује да однос у погледу доношења решења, када је у питању православно свештенство и монаштво, није промењен. Извор: Танјуг
×
×
  • Create New...