Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'џомић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. „Из дискриминаторног и неуставног Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница који је Скупштина Црне Горе усвојила у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године протјеран је Бог“- поручио је Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис емисије Ово издање емисије ,,Питајте свештеника“ посветили смо усвајању Закона који је, осим што је изазвао немиле сцене у црногорској Скупштини и на протестним окупљањима у Подгорици и осталим градовима Црне Горе, изазвао велико незадовољство међу православним вјерницима и оставио горак утисак да су у Скупштини Црне Горе погребени право и правда. Тим поводом на питања наших слушалаца на тему поменутог Закона одговарао је отац Велибор Џомић. Он поручује да ми православни вјерници треба храбро и са вјером да ходимо путем Христовим. „Ни милиметра назад! Наша борба тек предстоји“ –поручује отац Велибор. Он додаје да је једино у Црној Гори спорно ако је Српска православна црква власник неке цркве док то није случај у осталим земљама широм свијета и наглашава да нам је потребна јака вјера јер све оно што на Цркву и Хришћане долази споља само нас јача. „Битна је наша саборност и јединство у свему као и вјера у Богомладенца Христа. Такође, у правном смислу предузећемо све оно што је до нас. Могу већ да најавим нашу иницијатину за оцјену уставности овог Закона. Потребна нам је молитва цијеле Цркве за мир, љубав и слогу. Ово је један од најтужнијих Божића који дочекујемо у историји наше Цркве у Црној Гори, ипак нема страха. Најжалије ми је било људи у Парламенту јер знам да многима није по срцу ово што су урадили, али су на себе преузели једну велику одговорност пред Богом, Светим Василијем, Светим Петром и свима светима из рода нашега. Ми као Хришћани треба да се молимо и за оне који су, овом приликом, исказали непријатељски однос према нашој Цркви која је родила и утемељила Црну Гору“- поручује отац Велибор. У емисији можете чути одговоре оца др Велибора Џомића на питања наших слушалаца међу којима и како је текао досадашњи процес припреме закона док он није упућен у Скупштину, шта су садржале примједбе Правног савјета наше Митрополије и Епархије Будимљанско никишћке на предлог закона и какав је био став Владе Црне Горе према њима, да ли су препоруке из мишљења Венецијанске комисије правилно и доследно имплементиране у предлог закона. Отац Велибор је коментарисао и дешавања у Скупштини Црне Горе приликом расправе и гласања о Закону, осврнуо се и на то које су то најспорније одредбе предлога закона које су изазвале оправдано незадовољство вјерног народа. Да ли је тачно да су цркве и манастири у Србији уписани као својина државе Србије као што је то више пута до сада наведено од представника Владе као и да ли је манастир Острог уписан на Патријаршију. Отац Велибор нам је говорио и о томе које су наредне активности Правног савјета. Емисију ,,Питајте свештеника“ са оцем Велибором Џомићем топло вам препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  2. Протојереј ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске каже да није добро што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења, прошло три мјесеца а нови дијалог није покренут. Џомић у интервјуу за Дневне новине истиче да није страшно што се о том предложеном општем правном акту не говори тако интензивно у посљедње вријеме, јер је доста тога речено у стручној и широј јавности од његовог утврђивања 16. маја до обзнањивања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна. “По мом мишљењу, није добро то што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије прошло три мјесеца, а инклузивни дијалог о Предлогу закона, како је изричито написано у том мишљењу, није покренут од ресорног Министарства за људска и мањинска права у Влади Црне Горе. Ми још увијек не знамо да ли уопште постоји Радна група која се бави тим питањем и ко су њени чланови. Не само да немам ништа против појединачних разговора представника Владе са представницима цркве и вјерских заједница него сматрам да су потребни, добри и корисни. Али, знам како се у Црној Гори припрема закон. Погледајте само расправе око Радне групе за изборно законодавство и упоредите са Предлогом закона о слободи вјероисповијести. У вези овог закона никада није отворена дискусија о Радној групи, иако смо то више пута тражили”, каже Џомић. Очекујете ли да се Предлог закона ускоро нађе у Скупштини? ЏОМИЋ: Све је могуће и то је питање за доносиоце одлука у Влади, али мислим да је имплементација препорука из мишљења Венецијанске комисије веома сложен правнички посао. За тај посао треба стручности, времена и стрпљења. Треба све сагледати стручно и објективно. Наше примједбе на Предлог закона су врло аргументоване, а ни оним на Нацрт закона од 2015. године није посвећена ни минимална пажња у Министарству. Давно је речено: три пута мјери, а једном сијеци! Да ли је Митрополија имала контакт са Владом Црне Горе поводом Предлога закона? ЏОМИЋ: У оном смислу који је уређен правним прописима у Црној Гори није. Појединачни разговори не представљају институционални дијалог и партиципацију заинтересованих страна у процесу припреме закона. Такође, ни округли столови Министарства за људска и мањинска права о свему и свачему немају никакве везе са припремом закона. Ових дана је био сусрет митрополита Амфилохија и премијера Душка Марковића и добро је што је тај састанак одржан. Подсјећам да је Влада у саопштењу, послије састанка премијера и митрополита 24. септембра, навела да је потпредсједник Пажин на челу Владиног Стручног тима. Увјерио сам се да је потпредсједник Пажин врло добар правник и немам ништа против тога да он буде на челу Радне групе, па ме због тога чуди толико кршење процедуре. Јавност, а ни ми као субјекти слободе вјероисповијести, не знамо ни ко је у том Стручном тиму а ни када је и којом одлуком формиран. Уосталом, законодавна процедура искључиво познаје Радну групу, а не Стручни тим. Виђели сте да су представници ЛГБТ невладиних организација итекако партиципирали у припреми Предлога закона о истополним заједницама у Црној Гори. Нама се то право, које нам припада када је у питању Закон о слободи вјероисповијести, онемогућава без икаквог разлога. Не разумијем зашто постоји толика нетранспарентност и зашто се толико пута крши процедура која је у праву веома важна. Добри закони се не могу припремати једнострано. Како гледате на предлог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да у Црној Гори буде једна црква? ЏОМИЋ: У Црној Гори постоји једна Православна црква која је оличена у Митрополији Црногорско-приморској и осталим православним епархијама које у Црној Гори имају историјску канонску јурисдикцију. То што нека организација сама себе сматра за цркву или је као новоформирана вјерска заједница стекла грађанскоправни субјективитет у МУПу никако не значи да може да се уједињује са црквом. Треба имати у виду да су цркве већ скоро 2000 година првенствено помјесне и да не зависе од државних граница. Легитимно је изношење идеја и предлога, али секуларној држави и њеним органима не припада надлежност да уређују унутрашње односе у цркви и вјерским заједницама. Видите и сами да је данас готово немогуће ујединити власт и опозицију чак и у тзв. техничкој влади, а и једни и други имају изборни легитимитет. А замислите тек колико је немогуће уједињати цркву и групу људи из једне новоформиране организације која нема никакав канонски и црквени легитимитет. Да ли би Митрополија прихватила неког свештеника из ЦПЦ? ЏОМИЋ: У тој новоформираној организацији нема ниједног православног свештеника већ постоје лица која сама себе, без икаквог канонског легитимитета, сматрају за свештена лица. Ниједан од њих нигђе у православном свијету није признат као свештеник или епископ. Можда ћете се изненадити мојим одговором, али таква лица могу да буду прихваћена искључиво након искреног покајања и то само као вјерници. Најбољи примјер им је дао један бивши свештеник из Смедерева, који је својевремено рашчињен и приступио је негђе око 2000. године тој новоформираној организацији, али је након покајања примљен у цркву као вјерник. Покајање није казна за хришћанина ако је хришћанин. Напротив! Догађања у Украјини и Македонији су неупоредива са Црном Гором Какав би био одговор СПЦ када би се у Црној Гори догодило оно што се догодило недавно у Украјини, односно да ЦПЦ добије признање од Цариградске патријаршије? ЏОМИЋ: Такав сценарио је тешко замислив и изводљив из много разлога. Треба имати у виду да ситуација у Украјини и у Црној Гори уопште нема додирних тачака у црквеном смислу. Затим, ситуација у Црној Гори и данашњој Сјеверној Македонији такође нема додирних тачака. То је јасно и са историјске стране, али и са данашње црквене стране. Уосталом, васељенски патријарх је на то питање ставио тачку својим писмом предсједнику Милу Ђукановићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Гост у нашем јутарњем програму био је протојереј ставрофор Велибор Џомић који је говорио о настојања црногорских власти да одузму имовину Митрополије црногорско-приморске. Тиме су изазвали тектонске поремећаје у политичком и опште-друштвеном животу Црне Горе а одјеци ове кризе осјећају се у читавом региону. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА О спорном пропису је, како је познато, расправљала и Венецијанска комисија а да ли се назире епилог ове црквене, политичке и опште-црногорске кризе разговарамо са можда најпозванијом адресом по овом питању оцем Велибором. Oн је за наше слушаоце објаснио процедуру по којој је црквена имовина уписана у катастар. Извор: Радио Светигора
  4. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, један је од оних који су током претходних месеци одбацивали могућност тзв. украјинског сценарија у Црној Гори. У разговору за „Вести“ питамо га да ли је писмо цариградског патријарха Вартоломеја у којем он Милу Ђукановићу поручује да за њега постоји само Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве, отклоњена свака сумња да би некаква црногорска првославна црква могла да добије аутокефалност? – Неки су Бога молили да се догоди тзв. украјинизација Црне Горе. Данас могу да потврдим да од тога не може бити ништа не само у црквеном, него ни у геополитичком смислу. Доказа за то имам сијасет. Ако Васељенска патријаршија неће дати томос о аутокефалности, којем би потезу могао да прибегне режим у Подгорици, у настојању да тзв. ЦПЦ призна и неко мимо режима? – Томоса за ту самозвану дружину нити је било, нити има, нити ће бити. Томос већ постоји и он се искључиво односи на нашу Патријаршију. Самозванце које никад нико из Цркве не може признати и прихватити могу да каде и светогорским тамјаном усред Скупштине Црне Горе, али то није и не може бити Црква Христова. И то верујући народ и види и зна и осећа. Ретко се који дрзне да му рашчињени свештеник баја над дететом. Постоје мишљења да би Ђукановић могао да се обрати Ватикану и да се иде на унијаћење? – Постоје свакаква мишљења, али мислим да је ово нереално. Никоме од православних свештеника и верника у Црној Гори не пада на памет да се унијати. А некрштени и атеисти не могу да се унијате. Да би се неко унијатио мора прво да буде крштен у Православној цркви, а таквих тамо има само неколико. Како оцењујете поједина мишљења, па чак и неких свештеника СПЦ, да је читав бунт Митрополије против предложеног закона само игра за јавност, а да иза свега стоји тајни договор митрополита Амфилохија, Ђукановића и васељенског патријарха Вартоломеја? – Ради се о недобронамерном изливању глупости на друштвеним мрежама и у жутој штампи. У Црној Гори постоји пет православних епископа од којих су четворица епархијски архијереји, а један је викарни. Митрополит Амфилохије не доноси сам одлуке. Постоји и Епископски савет који чине ти архијереји и који је основао Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Наши епископи са свештенством, монаштвом и верним народом чувају јединство наше Цркве и сведоче га на сваком кораку. Зато ме жалосте такви безочни иступи неодговорних људи које на то подстичу сујета или неки ситни лични интерес. Имали сте доста међународних контаката у последње време. Како су Ваши саговорници гледали на спорни Предлог закона о слободи вероисповести? – Нисам још срео ниједног дипломату или представника власти великих држава или међународних организација који подржава најгора решења из Предлога закона. Напротив, сви до једног истичу да секуларна држава нема право да одузима сакралне објекте, нити да се тим питањима баве на начин који је презентован у предложеном закону. Влада у Подгорици тврди да је мишљењем Венецијанске комисије позитивно оцењен Предлог закона, а Ви тврдите супротно. На чему базирате своју тврдњу? – На ономе што је написано у мишљењу Венецијанске комисије и што сам пажљиво проучио. Имао сам прилику да видим и Нацрт мишљења који је, буквално, „искасапљен“ амандманима на пленуму у Венецији. Из Владе су прво тврдили да је Предлог закона оцењен позитивно, а што је инсинуирало да су сви чланови добили „зелено светло“. А то није тачно. На 23 странице густо куцаног текста не стају позитивна мишљења него критике, примедбе, коментари, сугестије и обавезујућа упутства. Има и неколико позитивних коментара. Премијер Душко Марковић је у Скупштини изјавио да ће Влада поправити Предлог закона. Па, зашто поправљају ако је, како су тврдили, Предлог закона добио позитивно мишљење у Венецији? Ако ова верзија закона, ипак, буде усвојена, да ли би у будућности манастир Острог могао бити одузет од Митрополије и дат на управљање самозваној ЦПЦ? – Прво и најважније, не бих се смео заклети да ће се наћи неко да удари на ћивот Светог Василија Острошког. Довољно је само да се прочита његово завештање и порука онима који би атаковали на његову Светињу. Живимо у времену чуда, па је свашта могуће. Али, ако буде по праву и правном поретку у Црној Гори онда је то немогуће. На крају, поставља се питање како даље? – Хришћанима је у том погледу најлакше, држати се Христа господа и живети и сведочити веру по Еванђељу. Али, у погледу односа са државним властима у Црној Гори ми смо били, јесмо и остајемо отворени за дијалог и сарадњу по најважнијим питањима, па и по питању будућег закона за који сматрамо да треба да се донесе и допринесе пуном уживању права на слободу вероисповести. Није паметно да се Црна Гора после 17 векова од Миланског едикта враћа у претконстантиновску епоху. Придев српски није био ни раније Јесу ли у СПЦ били свесни ризика одузимања храмова након што је Црна Гора прогласила независност? Је ли то разлог што је званични назив Митрополије – Православна митрополија црногорско-приморска – без помињања СПЦ? – Историјски посматрано, Црна Гора је била држава и пре 2006. године и обнављања независности. Ни раније, док је Црна Гора била кнежевина и краљевина, ником није падало на памет да одузима него да гради, обнавља и улепшава храмове и да се моли Богу у њима. Друго, није тачно да је Митрополија мењала званичан назив. Она је одувек била и данас је Православна митрополија црногорско-приморска. Епархије, чак ни по важећем Уставу СПЦ немају придев „српска“ испред назива. „Опасан“ Шумадинац Протојереј-ставрофор Велибор Џомић (50) рођени је Краљевчанин. Докторирао је права, а ужа специјалност му је управо тема која је сада у центру пажње – однос цркве и државе у Србији и Црној Гори. Један од најближих сарадника митрополита Амфилохија годинама је координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Након процене Агенције за националну безбедност да представља опасност за Црну Гору, пре четири године је шест месеци био персона нон грата за власти у Подгорици. Одлуку је оборио Управни суд, а и Агенција се предомислила, па је у августу 2015. уследио његов тријумфални повратак у Црну Гору. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. „У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он. Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона. „Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“. „Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он. Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. „Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. „Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић био је гост новог издања емисије "Огледало" на подгоричкој Српској ТВ. Гостујући у наведеној емисији отац Велибор је говорио о најновијим нападима на Митрополију црногорско-приморску СПЦ, као и о тешкоћама са којима је суочено свештенство и верни народ Митрополије црногорско-приморске. Аутор емисије је Љубица Гојковић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. У Бару је у току фудбалски турнир римокатоличних свештеника, што само по себи не би било спорно, да као главна вијест са тог догађаја није издвојена утакмица свештеника из Србије и са тзв. Косова*. Подсјећамо, Ватикан није признао лажну државу Косово, па се оправдано поставља питање ко стоји иза ове слободно се може рећи – отворене провокације. Да је у питању провокација сматра и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, који је и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. –Нико нема ништа против спорта и спортских активности, али изјаве које су пошле и фокус на тзв. меч римокатоличких свештеника из Србије и тзв. Косова није ништа друго до провокација своје врсте, оцијенио је Џомић за портал ИН4С. Он сматра сматра да у питању није „ништа ново и ништа неочекивано“. –Разумијем потребу римокатоличких свештеника за релаксацијом, рекреацијом и турнирима, али није добар ни коректан начин да се тако неодговорно и безобзирно приказују не само сложени него и дубоко трагични догађаји и посебно данашња реалност на Косову и Метохији. Српска дјеца на Косову и Метохији живе у гету и угрожена су им сва права. То је болна реалност Косова и Метохије, а не лоптање жупника и фратара по Бару, истакао је Џомић. Према његовим ријечима, сасвим би била другачија порука да је то била утакмица, на пример, између Призренске бискупије и Београдске надбискупије и ту не би био никакав проблем. –У овом случају, ријеч је о класичној политичкој поруци и пропаганди која је далеко од спорта и мира. Ипак, дубљи је овај народ него што неки мисле, закључио је Џомић. Указујемо на примјер Шпаније, која је чланица ЕУ, али није признала лажну државу Косово, за разлику од Црне Горе. Шпанија је недавно одбила да истакне заставу и пусти химну тзв. Косова уочи турнира за фудбалере до 17 година, па је УЕФА била принуђења да промијени земљу организатора квалификација за пласман на Европско првенство. УЕФА је саопштила да „национални симболи тзв. Косова нијесу признати/одобрени у Шпанији“ и не могу да се истичу у тој земљи. Извор: ИН4С
  8. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве
  9. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве View full Странице
  10. Ученици и наставници обновљене или, прецизније и лепше, васкрсле Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену су се потрудили да нам пошаљу прегршт своје радости у тренутку када су све очи Српског народа уперене у Косово и Метохију. Призренска радост нам долази посебно од 2011. године, а сада нам је послата кроз песме са Косова и Метохије које не само снимају него и које свакодневно певају наши јунаци – ученици Призренске богословије – њих педесетак на броју. Нема никакве логике у храброј, али предањској одлуци Светог Архијерејског Сабора да, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија, приступи обнови Српске православне богословије Светих Кирила и Методија – спаљене и добрим делом порушене у мартовском огњу и покољу свега српског и православног 2004. године. Заиста, само се Христовим васкрсењем и живом вером у тај најважнији и најспасоноснији догађај у људској историји може објаснити, схватити и прихватити обнова спаљене и прогнане Призренске богословије. Обновљена Призренска богословија већ даје трећу генерацију свршених богослова као своје истинске плодове, а ми гледамо то чудо над чудима на Косову и Метохији које се догодило и догађа у наше дане и на наше очи. И као што је то било вековима, прво је обновљена Призренска богословија, а сада она врши своје троједно дело – прво, учи православној вери, богословљу и животу њене ученике; друго, обнавља православни живот у Царском Призрену и треће, подстиче и позива прогнане Србе да се врате на своја древна призренска огњишта. Готово библијски догађај обнове Призренске богословије је можда најбоље изражен кроз стихове Митрополита г. Амфилохија: ”У Призрену ласте долетјеле Славе Бога и Господа Христа И Пресвету Дјеву Мајку Божју Обнављају душу Србинову Обнављају Цркву Православну Настављају Предање Отаца Све дивнијех светих Призренаца”. Недавно ми је у Призрену, један честити Горанац, српског порекла, а данас муслиманске вере, на призренском шадрвану на свој начин објаснио Призрен и рекао: ”Призрен је као Јерусалим! Нико се од њега не одриче”. Обновљена Призренска богословија на челу са њеним ректором Владиком г. Теодосијем, као и обновљени Царски Манастир Светих Архангела на челу са Архимандритом Михаилом (Тошићем), Богородица Љевишка са њеним старешином оцем Ђорђем Стефановићем из Светониколајевског Ваљева и Саборна Црква Светог Ђорђа са својим старешином оцем Слободаном Ђорићем из Липљана, али и верници парохије Призренске показују и сведоче да се ми, Срби, нисмо одрекли Призрена – царског града на Бистрици! И, хвала Богу да је тако! Наравно, још нешто! Често обилазим наше Светиње и Српске Земље и Крајине. Али, руку на срце, нигде не осећам такву и толику радост као у Призрену без обзира на сво зло које је током претходне две деценије протутњало кроз њега и које је у њему оставило стравичне и још увек видљиве трагове. Обновљена Призренска богословија са својим надалеко чувеним, а од недавно и обновљеним комплексом, јесте парче Христово – Царство пуноће без празнине на земљи. По свему подсећа на једно древно хришћанско општежиће. Чим човек прође кроз капију Призренске богословије, без обзира на сурову реалност данашњег Призрена и Косова и Метохије, осети да је ушао у Царство слободе и да му на том месту ништа друго и не треба. Тражио сам, гледајући ученике и професоре обновљене Призренске богословије, неки пример да их, сам себи, објасним. И нисам се дуго мучио. Видео сам да су се они надахнули примером негдашњег Епископа Рашко-Призренског и потоњег Патријарха Српског Павла, који је, у време свеопште идеолошке заслепљености Срба, 33 године био Архијереј у Призрену. Да, сваки је човек непоновљив и јединствен, али постоје опште црте и карактеристике по којима се препознају и чине мање заједнице. По тим цртама и карактеристикама, видим да су ученици и професори обновљене Призренске богословије нашли најбољи начин да, у датим, сложеним и тешким приликама, дају дубљи смисао свом животу и битовању у Призрену. Јер, ученици и професори овог богословског училишта од највећег црквеног и националног значаја за Српски народ, заправо, примењују ”призренски модел” црквеног живота из времена косовско-метохијских година Епископа Павла. Вреди данас, ради знања и равнања, упоредити ово наше време и време Цркве у Призрену током епископства Епископа Павла. Иако би се, на први поглед, могло помислити да је то неупоредиво, ипак се могу наћи и неке паралеле. Можда је Епископ Рашко-Призренски Павле у своје време, у призренским храмовима имао којег верника више него што их има данас у Призрену. Знамо, наравно, да су се Срби у Павлово призренско време, што милом, а што силом, отуђили и отпадили од своје Цркве и свог српског имена и да им је био пречи Призренски партијски комитет од Богородице Љевишке и Светих Архангела. Ретки су тада, нека се зна и памти, остали верни Цркви. Али, шта данас видимо? Срби су, њих више од 10 хиљада, протерани из Призрена од 1999. до 2004. године, Али, иако је данас у Призрену по броју мање Срба, сваки добронамерни посматрач види да је данас више Срба у призренским храмовима него онда када их је, за време Владике Павла, на броју било више. Јер, данас су, за разлику од оног времена, сви призренски Срби у Цркви. Један од плодова из времена епископовања Епископа Павла у Призрену јесте и трокњижје ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” као изузетно духовно и црквено штиво непроцењивог значаја. На том путу су се, у домену својих моћи и свог узраста, нашли професори и ученици обновљене Призренске богословије. Своје слободно време, изван редовних наставних активности, усмерили су на најбољи пут: припремају и објављују духовне књиге којима крепе Србе на свим странама света. Нека не замере они који, из неких разлога, још увек нису ни кренули тим путем или који су, опет из неких разлога, застали на том путу, а који имају боље услове од призренских ђака и професора, али овде морам да приметим да су наши призренски јунаци до сада објавили више вредних књига и то: ”Несвети, а Свети” Архимандртита (сада Митрополита) Тихона Шевкунова из Сретењског Манастира у Москви (2014.г.); ”Светлост од Светлости” Архимандрита Ивиронског Василија Гондикакиса (2015.г.); ”Тумачење Божанствене Литургије” Митрополита Козанског Дионисија (2016.г.); ”Од Косова до Јадовна” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2016.г); ”Преподобни Јаков Евијски” Стилијана Г. Пападопулоса (2017.г.); ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2018.г.) и Изабрана дела Светог Јована Златоуста у два тома (2018.г.). Поред тога, објављена су и два музичка компакт диска: ”Славопој призренских богослова Богочовеку Христу Хранитељу Призренском” (2016.г.) и ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” (2018.г.). Број и квалитет издања Призренске богословије све говори. Од посебног је значаја објављивање музичког компакт диска са песмама са Косова и Метохије. Народне, српске песме ”Призренска ноћ”, ”Еј, у Призрену”, ”По потоку ситна риба”, ”Удаде се, Јагодо”, ”Ој, голубе”, ”Горанине, ћафанине”, ”Месечина”, ”Ораховцу, башто рајска”, ”Навали се Шар планина”, ”Ај, што је лепо”, ”Густа ми магла паднала”, ”Јечам жнела”, ”Ој, Косово, Косово” и ”Славни граде” звуче као да их изводи професионални музички оркестар и као да их певају најбољи мајстори српске народне музике. На челу ове богословско-музичке групе је проф. Дејан Ристић, а чине је Страхиња Шабић, Андрија Стевановић, Никола Ракићевић, Милан Костић, Марко Стриковић, Димитрије Николић и Немања Велић. Диван предговор о песмама са Косова и Метохије, старим и новим које су се нашле у овом издању, написала је проф. др Валентина Питулић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професор српског језика и књижевности у Призренској богословији. Можда некима неће бити јасно одакле то да сад, у сред ове невоље, призренски богословци не само певају него још и снимају српске народне и црквене песме. Многи можда не знају да је то традиција Призренске богословије и Призрена који су, захваљујући ректору Петру Костићу, имали Црквено-певачку дружину ”Свети Урош” још 1885. године. Та дружина се, по Костићевом запису, није ограничавала само на Призрен. Црквено-певачка дружина је ”и ако у оскудици сваке безбедности за време турске владавине, нарочито као што је био пут преко Ђаковице до Пећи – ризиковала и одлазила и у Ђаковицу и у Пећ, тамо давала концерте и у тамошњим црквама певала на литургији” (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 159). Постоји још један детаљ који објашњава српске народне песме које данас, широм Српства, певају призренски богословци. Петар Костић је у своје време написао да је наш народ на Косову и Метохији у оно време, крајем 19. века када је турски и арнаутски зулум био неподношљив, био жељан ”патриотских песама нарочито певаних у хору” (стр. 159). Како тад – тако сад! Историја се понавља! У Призренској богословији се и осећа и види да су прожети богослужење, настава и живот и да је призренска богословска педагогија заправо мистагогија. Јер, у Призрену се не може живети, остати и опстати без живе вере у Васкрсење Христово и Светих Тајни Цркве. То је сведочанство прошлости. То је истина садашњости. То је наук за будућност! Зато нам призренски богословци својом школском химном, чији је аутор Архимандрит Иларион, игуман Манастира Драганца, поручују: ”Из пепела васкрсла је Црква освештана Христе Боже, чувај Призрен до Судњега дана”. Овај скромни осврт на труд и дело наших јунака – професора и ученика васкрсле Призренске богословије – треба да подстакне наше парохијске свештенике, настојатеље и настојатељице наших манастира, црквене одборнике и вернике да куповином музичког компакт диска, као и других издања ове наше богословске школе, помогну њихов даљи труд и кроз њих посведоче своју љубав према Косову и Метохији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. (Поводом објављивања компакт диска ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” ученика обновљене Српске православне богословије Светих Кирила и Метохија у Призрену, 2017.г.) Ученици и наставници обновљене или, прецизније и лепше, васкрсле Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену су се потрудили да нам пошаљу прегршт своје радости у тренутку када су све очи Српског народа уперене у Косово и Метохију. Призренска радост нам долази посебно од 2011. године, а сада нам је послата кроз песме са Косова и Метохије које не само снимају него и које свакодневно певају наши јунаци – ученици Призренске богословије – њих педесетак на броју. Нема никакве логике у храброј, али предањској одлуци Светог Архијерејског Сабора да, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија, приступи обнови Српске православне богословије Светих Кирила и Методија – спаљене и добрим делом порушене у мартовском огњу и покољу свега српског и православног 2004. године. Заиста, само се Христовим васкрсењем и живом вером у тај најважнији и најспасоноснији догађај у људској историји може објаснити, схватити и прихватити обнова спаљене и прогнане Призренске богословије. Обновљена Призренска богословија већ даје трећу генерацију свршених богослова као своје истинске плодове, а ми гледамо то чудо над чудима на Косову и Метохији које се догодило и догађа у наше дане и на наше очи. И као што је то било вековима, прво је обновљена Призренска богословија, а сада она врши своје троједно дело – прво, учи православној вери, богословљу и животу њене ученике; друго, обнавља православни живот у Царском Призрену и треће, подстиче и позива прогнане Србе да се врате на своја древна призренска огњишта. Готово библијски догађај обнове Призренске богословије је можда најбоље изражен кроз стихове Митрополита г. Амфилохија: ”У Призрену ласте долетјеле Славе Бога и Господа Христа И Пресвету Дјеву Мајку Божју Обнављају душу Србинову Обнављају Цркву Православну Настављају Предање Отаца Све дивнијех светих Призренаца”. Недавно ми је у Призрену, један честити Горанац, српског порекла, а данас муслиманске вере, на призренском шадрвану на свој начин објаснио Призрен и рекао: ”Призрен је као Јерусалим! Нико се од њега не одриче”. Обновљена Призренска богословија на челу са њеним ректором Владиком г. Теодосијем, као и обновљени Царски Манастир Светих Архангела на челу са Архимандритом Михаилом (Тошићем), Богородица Љевишка са њеним старешином оцем Ђорђем Стефановићем из Светониколајевског Ваљева и Саборна Црква Светог Ђорђа са својим старешином оцем Слободаном Ђорићем из Липљана, али и верници парохије Призренске показују и сведоче да се ми, Срби, нисмо одрекли Призрена – царског града на Бистрици! И, хвала Богу да је тако! Наравно, још нешто! Често обилазим наше Светиње и Српске Земље и Крајине. Али, руку на срце, нигде не осећам такву и толику радост као у Призрену без обзира на сво зло које је током претходне две деценије протутњало кроз њега и које је у њему оставило стравичне и још увек видљиве трагове. Обновљена Призренска богословија са својим надалеко чувеним, а од недавно и обновљеним комплексом, јесте парче Христово – Царство пуноће без празнине на земљи. По свему подсећа на једно древно хришћанско општежиће. Чим човек прође кроз капију Призренске богословије, без обзира на сурову реалност данашњег Призрена и Косова и Метохије, осети да је ушао у Царство слободе и да му на том месту ништа друго и не треба. Тражио сам, гледајући ученике и професоре обновљене Призренске богословије, неки пример да их, сам себи, објасним. И нисам се дуго мучио. Видео сам да су се они надахнули примером негдашњег Епископа Рашко-Призренског и потоњег Патријарха Српског Павла, који је, у време свеопште идеолошке заслепљености Срба, 33 године био Архијереј у Призрену. Да, сваки је човек непоновљив и јединствен, али постоје опште црте и карактеристике по којима се препознају и чине мање заједнице. По тим цртама и карактеристикама, видим да су ученици и професори обновљене Призренске богословије нашли најбољи начин да, у датим, сложеним и тешким приликама, дају дубљи смисао свом животу и битовању у Призрену. Јер, ученици и професори овог богословског училишта од највећег црквеног и националног значаја за Српски народ, заправо, примењују ”призренски модел” црквеног живота из времена косовско-метохијских година Епископа Павла. Вреди данас, ради знања и равнања, упоредити ово наше време и време Цркве у Призрену током епископства Епископа Павла. Иако би се, на први поглед, могло помислити да је то неупоредиво, ипак се могу наћи и неке паралеле. Можда је Епископ Рашко-Призренски Павле у своје време, у призренским храмовима имао којег верника више него што их има данас у Призрену. Знамо, наравно, да су се Срби у Павлово призренско време, што милом, а што силом, отуђили и отпадили од своје Цркве и свог српског имена и да им је био пречи Призренски партијски комитет од Богородице Љевишке и Светих Архангела. Ретки су тада, нека се зна и памти, остали верни Цркви. Али, шта данас видимо? Срби су, њих више од 10 хиљада, протерани из Призрена од 1999. до 2004. године, Али, иако је данас у Призрену по броју мање Срба, сваки добронамерни посматрач види да је данас више Срба у призренским храмовима него онда када их је, за време Владике Павла, на броју било више. Јер, данас су, за разлику од оног времена, сви призренски Срби у Цркви. Један од плодова из времена епископовања Епископа Павла у Призрену јесте и трокњижје ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” као изузетно духовно и црквено штиво непроцењивог значаја. На том путу су се, у домену својих моћи и свог узраста, нашли професори и ученици обновљене Призренске богословије. Своје слободно време, изван редовних наставних активности, усмерили су на најбољи пут: припремају и објављују духовне књиге којима крепе Србе на свим странама света. Нека не замере они који, из неких разлога, још увек нису ни кренули тим путем или који су, опет из неких разлога, застали на том путу, а који имају боље услове од призренских ђака и професора, али овде морам да приметим да су наши призренски јунаци до сада објавили више вредних књига и то: ”Несвети, а Свети” Архимандртита (сада Митрополита) Тихона Шевкунова из Сретењског Манастира у Москви (2014.г.); ”Светлост од Светлости” Архимандрита Ивиронског Василија Гондикакиса (2015.г.); ”Тумачење Божанствене Литургије” Митрополита Козанског Дионисија (2016.г.); ”Од Косова до Јадовна” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2016.г); ”Преподобни Јаков Евијски” Стилијана Г. Пападопулоса (2017.г.); ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2018.г.) и Изабрана дела Светог Јована Златоуста у два тома (2018.г.). Поред тога, објављена су и два музичка компакт диска: ”Славопој призренских богослова Богочовеку Христу Хранитељу Призренском” (2016.г.) и ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” (2018.г.). Број и квалитет издања Призренске богословије све говори. Од посебног је значаја објављивање музичког компакт диска са песмама са Косова и Метохије. Народне, српске песме ”Призренска ноћ”, ”Еј, у Призрену”, ”По потоку ситна риба”, ”Удаде се, Јагодо”, ”Ој, голубе”, ”Горанине, ћафанине”, ”Месечина”, ”Ораховцу, башто рајска”, ”Навали се Шар планина”, ”Ај, што је лепо”, ”Густа ми магла паднала”, ”Јечам жнела”, ”Ој, Косово, Косово” и ”Славни граде” звуче као да их изводи професионални музички оркестар и као да их певају најбољи мајстори српске народне музике. На челу ове богословско-музичке групе је проф. Дејан Ристић, а чине је Страхиња Шабић, Андрија Стевановић, Никола Ракићевић, Милан Костић, Марко Стриковић, Димитрије Николић и Немања Велић. Диван предговор о песмама са Косова и Метохије, старим и новим које су се нашле у овом издању, написала је проф. др Валентина Питулић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професор српског језика и књижевности у Призренској богословији. Можда некима неће бити јасно одакле то да сад, у сред ове невоље, призренски богословци не само певају него још и снимају српске народне и црквене песме. Многи можда не знају да је то традиција Призренске богословије и Призрена који су, захваљујући ректору Петру Костићу, имали Црквено-певачку дружину ”Свети Урош” још 1885. године. Та дружина се, по Костићевом запису, није ограничавала само на Призрен. Црквено-певачка дружина је ”и ако у оскудици сваке безбедности за време турске владавине, нарочито као што је био пут преко Ђаковице до Пећи – ризиковала и одлазила и у Ђаковицу и у Пећ, тамо давала концерте и у тамошњим црквама певала на литургији” (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 159). Постоји још један детаљ који објашњава српске народне песме које данас, широм Српства, певају призренски богословци. Петар Костић је у своје време написао да је наш народ на Косову и Метохији у оно време, крајем 19. века када је турски и арнаутски зулум био неподношљив, био жељан ”патриотских песама нарочито певаних у хору” (стр. 159). Како тад – тако сад! Историја се понавља! У Призренској богословији се и осећа и види да су прожети богослужење, настава и живот и да је призренска богословска педагогија заправо мистагогија. Јер, у Призрену се не може живети, остати и опстати без живе вере у Васкрсење Христово и Светих Тајни Цркве. То је сведочанство прошлости. То је истина садашњости. То је наук за будућност! Зато нам призренски богословци својом школском химном, чији је аутор Архимандрит Иларион, игуман Манастира Драганца, поручују: ”Из пепела васкрсла је Црква освештана Христе Боже, чувај Призрен до Судњега дана”. Овај скромни осврт на труд и дело наших јунака – професора и ученика васкрсле Призренске богословије – треба да подстакне наше парохијске свештенике, настојатеље и настојатељице наших манастира, црквене одборнике и вернике да куповином музичког компакт диска, као и других издања ове наше богословске школе, помогну њихов даљи труд и кроз њих посведоче своју љубав према Косову и Метохији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. У фокусу јучерашње емисије „Неђеља у петак“ на ТВ А1 била је духовност православног народа у Црној Гори. Разлог за то је, како је објаснила уредница и водитељка овог политичког ток шоуа Милица Минић, медијско актеулизовање старог Нацрта закона о слободи вјероисповјести. Учесници емисије се у форми дебатног дијалога баве доминантним актуелним политичким, економским, друштвеним темама јавног живота као и најзначајнијим догађајима из свијета. Поред новинара Невенке Ћировић, Марка Новаковића, Славка Мандића и Гојка Раичевића који су редовни учесници, специјални гост емисије на ову тему био је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. А1 ТВ Монтенегро: „Неђеља у петак“ политички ток шоу са Милицом Минић 15.06.2018 http://mitropolija.com/2018/06/16/protojerej-stavrofor-dr-velibor-dzomic-u-emisiji-nedjelja-u-petak-video/ View full Странице
  13. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостовао је у емисији „Клуб А“ подгоричке А1 ТВ Монтенегро. Са уредницом ове емисије Милицом Минић разговарао је између осталог и о Нацрту закона о слободи вјероисповјести. Клуб А: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, 13.06.2018. View full Странице
  14. Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора
  15. Статистика каже да се сваки четврти брак у Црној Гори разведе. Они који се заврше споразумно, у опису најчешће наводе „неслагање карактера” или „трајно поремећени брачни односи”. Звучни запис емисије Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора View full Странице
  16. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Подручна јединица МУП-а у Подгорици је у четвртом, поновљеном поступку донела пето решење којим је одбила захтев за одобрење привременог боравка по основу спајања породице протојереју-ставрофору Велибору Џомићу координатору Правног савета Митрополије црногорско-приморске. "Ни најновије решење се не разликује од претходних и очекујем да ће доживети исту судбину као четири претходна, односно да ће бити поништено", казао је Џомић порталу ЦдМ. Џомић сматра да је и ово решење незаконито и због тога ће са својим адвокатима благовремено уложити жалбу. "Довољно је да наведем да је првостепени орган и овом приликом флагрантно игнорисао обавезујући налог из раније пресуде Управног суда којим је обавезан да у образложењу решења наведе конкретне доказе и радње на основу којих би утврдило да као православни свештеник угрожавам националну безбедност Црне Горе", навео је Џомић. Он је указао да је уместо тога, и у овом решењу, као и у претходним, само наведено његово име и презиме, као и одредба Закона о странцима, али не и докази и радње који би доказивали тврдњу да он "угрожава националну безбедност". Џомић је оценио да најновија кадровска промена којом је на чело Подручне јединице МУП-а у Подгорици постављена Миланка Баковић уместо Љиљане Дапчевић, јасно показује да однос у погледу доношења решења, када је у питању православно свештенство и монаштво, није промењен. Извор: Танјуг

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...