Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ћосић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Моја прва реакција када је Горан Весић објавио да има наш мејл била је да нам службе пресрећу комуникацију, каже за Цензоловку Југослав Ћосић, директор програма ТВ Н1. Он подсећа да је новинарима у Србији најтеже било када је Александар Вучић био министар информисања, а одмах после тога – данас, када је Вучић постао председник. Откако је Телевизија Н1 почела да ради 2014. године, новинари те медијске куће готово непрестану су етикетирани од стране највиших државних функционера, укључујући и председника државе. Корак даље отишао је заменик градоначелника Београда Горан Весић који је прошле недеље изнео у јавност информацију о томе да има интерни мејл Н1 у коме је новинарима дат план рада у вези са извештавањем о радовима у Улици 27. марта, оптужујући их да врше кампању против власти у Београду. На то је Телевизија Н1 одговорила да никада није било ни усмене ни писмене директиве за кампању против градских власти, већ да Весић смишљено обмањује јавност и наставља кампању против Н1, док је Југослав Ћосић изјавио да Весић прогони новинаре те телевизије и прети им. Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал ипак неће покренути истрагу против Весића због објаве мејла – јер за то "нису испуњени услови". С друге стране, адвокатски тим Н1 ради на кривичној пријави против заменика градоначелника због објављивања интерне преписке. Претње физичким насиљем, као и обележавање новинара Н1 да су издајници и страни плаћеници, готово да су свакодневица. То нас неће обесхрабрити, каже за Цензоловку директор програма Н1 Југослав Ћосић. Које бисте претње и нападе на новинаре и уреднике Н1 издвојили као најтеже од када сте почели да радите 2014. године? Било их је доста, али увек је најтеже када нападе и кампање од стране власти прати талас различитих претњи. У таквим ситуацијама стрепите да ли ће нека од тих претњи бити реализована. Ми имамо дугу и фрустрирајућу историју убистава новинара и напада на новинаре. Ти напади су циклични и смишљени како би нас на дуге стазе застрашили и обесхрабрили да свој посао радимо професионално. Заменик градоначелника управо лично води кампању против Н1. Све што говори је неистина. Која је била ваша прва реакција када је заменик градоначелника Београда Горан Весић рекао да има ваш мејл? Да нам службе пресрећу комуникацију. Како бисте назвали ситуацију у којој морате да објашњавате како је најнормалнија ствар да уредник и новинар имају комуникацију и да се заједно договарају како ће урадити одређену тему? Као апсурдну. Али и опасну. Могу тако и метеорологе који најављују кишу и олују, само ако раде за независне медије, оптуживати да су заправо мрачњаци иза чијих се прогноза крију напади на Александра Вучића. Ослањају се на то да највећи део публике нема могућност да било шта провери, јер власт контролише огромну већину медија и проток лажних информација и спинова. Да ли су притисци и претње најтежи део новинарског посла? Јесу. У Србији свакако. У нормалним земљама не постоје тако патолошки и опасни притисци на медије и претње новинарима. Шта вам кажу новинари кад добију задатак да извештавају са догађаја којима присуствују функционери из СНС-а? Да ли су, после свега, унапред припремљени на етикетирање? Колико је тешко да у таквим околностима раде свој посао и да ли осећају страх, мучнину или зебњу када, на пример, одлазе на конференцију код Александра Вучића? Наравно да се не осећате нормално и безбедно када сте предмет константног етикетирања. Осећају све што сте набројали. И то је оно што видите. А оно што се не види јесте да им, охрабрени тим трендом, прете чак и ПР сарадници политичара попут ПР сарадника Горана Весића који новинарима Н1 прете да никада више неће моћи да му поставе ниједно питање које унапред нису послали. Али новинари Н1 исто тако знају да не раде ништа погрешно, напротив, и да та перманентна кампања има за циљ да нас обесхрабри да идемо тим правцем. Новинаре Н1 неће обесхрабрити, а као што сте могли да видите из последњег саопштења нашег инвеститора, Н1 за своју уређивачку политику има јаку и веома јасну подршку. Како се осећате ви као директор програма такве телевизије? Дуго сте у послу, у Србији никада није било лако бавити се новинарством. Кажете ли некад себи да вам је свега доста? Никада то себи баш тако драматично нисам рекао. Али увек има криза и дилема… Заморно је и стресно бавити се константним притисцима и претњама. Томе никад краја. И кад крену ти таласи напада. Трагедија Србије, барем из мог новинарског угла, јесте то што је наталитет медијских полтрона далеко већи од природног наталитета. Тешко ми је да то разумем. Србија неће мрднути даље док број нормалних медија не буде већи од броја ових других. Нигде се то није десило, па неће ни у Србији. У праву сте, иначе, сасвим, у Србији никад није било лако бавити се професионално новинарством. Има ипак неких разлика. Најтеже је било када је Александар Вучић био министар информисања. Најгоре иза тога је сада када је Александар Вучић председник Србије. Опште је познато да представници власти избегавају да гостују на Телевизији Н1. Да ли их и даље упорно зовете иако знате да је мали број оних који ће пристати да дођу? Наравно да их зовемо. И нећемо престати. Водимо и евиденцију о свим позивима. Али да разјаснимо ово: на конференцијама за медије не могу да нас избегну. И наше вести су објективне и професионалне. Фокусирани смо на ставове председника и Владе, и преносимо их редовно. А то што се властима не допада критички приступ, то је универзални проблем аутократских режима. Не можемо их присилити да долазе, али нећемо због тога мењати нашу новинарску етику и уређивачку политику. Како гледате на напуштање студија ТВ Н1 министра Младена Шарчевића? Да ли је и његова реакција вид притиска на ваш медиј? Па наравно да је то облик директног притиска. За мене као новинара је феноменолошки занимљиво и запањујуће да господин Шарчевић, као министар образовања, перманентно демонстрира трагичан ниво способности да нормално комуницира са медијима. Да цитирам нашу новинарку из емисије "7 на Н1", министар је напустио емисију "када је схватио да ће у њој бити и питања". Кад је вама било најтеже да радите свој посао? За време агресије НАТО и бомбардовања. Тада сам радио као извештач Радија Слободна Европа из Србије. Са једне стране били смо, као професија, суочени са једним тиранским режимом и државним убиствима новинара, а са друге са бомбардовањем и разарањем Србије чији су грађани у историју Европе ушли као једини грађани неке земље који су пуних девет година демонстрирали и борили се да сруше тај мафијашки и злочиначки режим. Није га на крају срушио НАТО, срушили су га грађани Србије. Никада у историји новијих ратова, па ни у Ираку, нису бомбардовани и разарани енергетски системи, медији и снабдевање водом. Ти ресурси се и данас сматрају традиционално цивилним добрима а не ратним циљевима. Они су бомбардовали и енергетску инфраструктуру и РТС. А да Милошевић није признао пораз, верујем да би бомбардовали и системе за снабдевање водом. Тада бисмо вероватно имали кугу и колеру. Данас је главни ратни хушкач, без кога, по мојој процени из тог времена, вероватно не би ни било бомбардовања, саветник председника Србије. На кога тачно мислите? На Тонија Блера. Крајем прошле године запаљена је кућа новинара Милана Јовановића. Претње и напади на новинаре веома су чести. Шта вам то говори, где се Србија налази по питању безбедности новинара? Не тако далеко од Турске, у којој је тренутно више од 100 новинара у затворима. Замислите ту осионост и осећај сигурности са којим један високи функционер владајуће партије и председник општине и помисли да без последица може да организује или инспирише паљење куће једног новинара. Потом да на друштвеним мрежама он и његови симпатизери организују кампању напада на жртву. А на крају, ево за Цензоловку мале ексклузиве, његов адвокат нам је послао писмо у ком наводи да је Телевизија Н1 била необјективна у извештавању о том случају и о њему створила негативну слику, и прети судским процесом уколико у програму не отворимо простор и за његову страну приче. Оптужен је, био је у притвору, сведоци – учесници су се нагодили са тужилаштвом, признали кривицу, њега означили као налогодавца… Коју другу страну? Ко је одговоран за пад медијских слобода у Србији? Најодговорнији је лично Александар Вучић. Да ли вас зову људи из председниковог окружења? Рекли сте да су од вас тражили да не објављујете снимак са Параде поноса? Не. Не зову. Звали су наше инвеститоре. Последњи пример је када је недавно саветник за медије премијерке Србије звао једну од потпредседница Јунајтед групе. Јасно их је упутила на мене и рекла им је да ће ме обавестити о садржају тог разговора. Ја сам то јавно већ саопштио. Сада стрепим да ће предузети кампању и против ње лично. (Цензоловка)
  2. Es ist eine der berühmtesten Erzählungen: Der Rattenfänger von Hameln. Beraubte dieser seltsame Mann die mittelalterliche Stadt wirklich ihrer Kinder? Hameln ist eine große selbständige Stadt in Niedersachen... Пружа се око реке Весер и главни је град округа Хамелн-Пирмонт. Али можда је најпознатији по причи о Фрулашу из Хамелина. Легенда каже да је лета Господњег 1284. слободни град Хамелин погодила незапамћена пошаст. На хиљаде пацова преплавило је градске улице, окупирало куће поштених бургера, сиромашних као и оних богатих. Уништавали су житнице и све чега су могли да се дочепају, нападали живину и мање животиње, па чак и децу у колевкама! Више нико није био сигуран. Градски оци су објавили да ће богато наградити пацоловца који их реши несреће која их беше задесила. Али упркос труду многих истребљивача број пацова као да се повећавао из дана у дан. Страх и очај се увукао у срца поштених људи града Хамелина... Све док једнога дана на врата Већнице није покуцао човек обучен у шарену одећу са фрулом заденутом за појас. Тврдио је да ће се баш он решити пацова. Био је сигуран у оно што је обећавао а градски оци превише очајни тако да је договор пао - 100 златника ако пацови нестану! Сутрадан је необични човек стао на градски трг и засвирао у своју фрулу. Зачуђени људи су гледали како пацови излазе из скровишта, рупа и подрума, из зидова и отвора на светлост дана. Десетине, хиљаде пацова је хрилио ка фрулашу омађијано његовом музиком. А он је свирао идући ка градској капији праћен хордом глодара обојивши калдрму у црно и сиво. Људи су се крстили, неки захваљујући Богу а други из страха говорећи да је ово сам ђаво и да неће изаћи на добро. Било како било, фрулаш је пацове извео из града, право преко моста наводећи их у реку. Ускоро је површина воде била преплављена телима утопљених глодара... И то је био њихов крај. Али, како ће се испоставити, не и крај мукама поштених грађана Хамелина. После обављеног посла фрулаш се вратио у градску Већницу по обећану награду. Али градски оци су га одбили говорећи да је то превелика сума за мало свирања. Договор је договор, рекао је фрулаш, пацова више нема. Не, били су неумољиви оци, узми десет златника, толики ти дајемо, иако је и то превише. Договор је био стотину, захтевао је фрулаш. Не, не и не! Фрулаш је бацио десет златника на под већнице и запретио својом фрулом. Оци и присутно грађанство су се грохотом смејали, свирај у своју фрулицу, рекоше му ругајући се. Преварен и посрамљен, фрулаш се запути ка вратима и пре но што је нестао рече: треба да знате поштени грађани Хамелина да се све на овом свету плаћа а они који не плате договорено - платиће стоструко и узеће им се оно највредније! Кроз отворена врата за њим се ваљао смех поштених грађана Хамелина... Живот се вратио у свој устаљени ток. Пацова више није било а фрулаша у шареној одори су брзо заборавили... Али онда се догодило нешто што ће Хамелин памтити и данас, 700 година после. Једнога дана, у рану зору, необични човек у шареној одори је прошао уздуж и попреко улицама града свирајући фрулу. Деца су привучена мелодијом устајала из кревета и као у трансу пратила фрулаша играјући на калдрми. А он је свирао неумољиво, извео их кроз градску капију, преко моста, пољана и даље, према планинама... Одвео је са собом децу поштених грађана Хамелина. По легенди, само је троје деце остало у граду и они су били ти који су очајним родитељима испричали шта се десило. Једно дете је било хромо и није могло да стигне фрулаша, друго је било слепо и није могло да их прати а треће је био глуво и није могло да чује музику. Туга је завладала у граду... Сетили су се фрулаша и његове клетве и сетили су се свог дуга и свог смеха који се сада претворио у плач. На овом свету све се плаћа поштени грађани Хамелина... Rattenfänger von Hameln “Стигли смо.” пренуо ме је глас. Збуњено сам погледао око себе покушавајући да удахнем стварност. Такси је стао а возач је гласније, већ видно изнервиран, поновио : “Кажем стигли смо!” “Хм, да. “ рекао сам смушено док сам враћао књигу у ранац. Са радија је допирала нека чудна музика, звук фруле? Чудно, помилио сам. “Колико сам дужан?” Таксиста је куцнуо прстима по пластици изнад таксиметра. Посматрао ме је у ретровизору док сам вадио новчаник. “Примате евре?” “Примам све” , рече љигаво се кезећи. Прерачунао сам се у глави и извадио му две новчанице. Окренуо се, узео новац и рекао : “Нећу имати да ти вратим кусур.” “Не треба, то је...” покушавао сам да се сетим како се каже на српском. Мозак ми је стао. “Не треба кусур.” Очекивао сам хвала, јер ипак је то била добра напојница! Ах, да, напојница! Хтедох да усхићено кажем `напојница` али ме је његов поглед у ретровизору пресекао. Ни хвала? Изашао сам из таксија стављајући ранац на леђа и посматрао како аутомобил нестаје иза угла. Осврнуо сам се по улици града где сам некада живео. Нисам био овде годинама и тражио сам неке промене: нови локали и мале радње, неке угашене, оронуле фасаде, прљавштина и смеће по улицама. Мало тога се променило. Људи су пролазили својим послом глава увучених у зимске јакне. Било је поприлично хладно. Кренуо сам према згради СУП-а попречном улицом пењући се бетонским степеницама које су на више места биле одваљене. Гвоздена арматура је претећи вирила и да нисам пазио готово сигурно бих стао на једну. Зашто ово нико не поправи, деца би могла да се повреде! Прескочио сам последња два степеника и заломио лево ка низу локала где мој добар пријатељ М. има радњу. Хтео сам да га изненадим. Али када сам се ухватио за кваку, већ замишљајући његово израз лица када ме угледа, врата се не отворише. Гурнуо сам јаче. Ништа, закључано. Погледао сам на сат. Било је пола десет и морао је бити у радњи. “Кога тражите?” Осврнуо сам се. Старији човек у олињалом капуту ме је посматрао. Учинило ми се да га однекле знам. “Тражим М. Видим да је закључано...” “Та радња је затворена пријатељу. Локал је празан. Ту нема никог.” “Затворена? Али када? , ово ме је изненадило. Немогуће да сам погрешио локал. “Пре мање од годину дана можда, не знам.” , рече човек одмахујући руком. Са М. се чујем бар једном месечно, преко порука углавном. Није ми рекао да је затворио радњу! Ово је био необично. Опет сам прешао погледом по локалима. Већина је била празна. Човек у капуту је још једном одмахнуо руком, као да жели да каже да нема времена да се натеже са мном, и крену својим путем. Окренуо сам се као локалу, нашао име фирме и М. име на вратима. То је то. Покушао сам да кроз рупе у испуцалој фолији провирим унутра, али било је мрачно. Нађох један локал који је радио и питао сам девојку унутра шта се десило са М. И она је потврдила да је радња већ дуже време затворена. Захвалио сам се и изашао. Зашто ми није рекао да је затворио радњу? Наставио сам ка СУП-у чешући се по глави. Хајде да бар завршим ово због чега сам и дошао па ћу се после бавити другим стварима, рекох себи. Или сам можда ипак све требао да одложим за сутра јер у путу готово да нисам ни спавао? Не могу да размишљам. Испред СУП-а ме је дочекало ново изненађење. Ред! Готово педесет људи је стајало напољу, на хладноћи. Дефинитивно сам се одвикао од Србије, помислих док сам заобилазио људе и улазио у зграду. Али у том тренутку испред мене се створи полицајац и руком ме грубо заустави. “Где си ти пошао?” “Ја...” рекох збуњено док сам држао папире у руци. Он их зграби и узе да љутито листа не скидајући притом израз лажне строгоће са лица. Напослетку ми их, помешане и мало изгужване врати у руке и рече: “Стани у ред.” “Тамо?”, упитао сам шокирано показујући на сами крај реда дугачког двадесет метара. “Не него на Марс.” Неколико људи из реда се насмеја. Подвијеног репа сам узео своје папире и отишао на крај реда. Ово је било тако понижавајуће! Размишљао сам, како ме третирају у земљи где сам Ausländer - странац, са колико људскости и поштовања, а како у земљи у којој сам рођен и чији сам, још увек, држављанин. И зашто је то тако? А онда сам бацио поглед по осталим мученицима из реда, који су шћућурени као врапци на жици од далековода чекали да буду примљени у ту одвратну зграду подигнуту у време социјализма. Грб те старе државе, урађен у рељефу је још увек стајао изнад врата. Неко је мислио да ће бити довољно да га само прекречи, да ће то бити довољно да се сакрије. Глупо. Чак се и та нова боја љуштила и спадала. Осећам да је много рељефа који су само прекречени да би се сакрили. Спавало ми се... А онда је почела и киша. Још само и то! На тренутак сам помислио да ће нас пустити унутра, да не киснемо као стока на отвореном, али врло брзо ме је резуверио онај полицајац који је ушао унутра и затворио врата за собом. Неко из реда извади кишобран, пар људи чак и кесе које ставише на главе. Господин испред навуче велику жуту кесу која се притом надувала и давала му изглед неког јужноамеричког божанства. Или јужноевропског клошара... Са глупим мислима сам покушавао да прекратим време. Подигао сам поглед и на оближњој раскрсници угледао билборд са ликом Великог Вође. У нове победе! Како згодно, помислих. Пастир надгледа своје стадо. Померих главу лево, па десно, али Вођин одлучни поглед је пратио мој. Као икона. Свети Великомученик Вођа. Згадила ми се и ова зграда, и полиција, и овај ред. Вратило ми се све оно због чега сам и отишао. А врло брзо сам заборавио. На лепо је лако навићи се. А од ружног изгледа тешко одвићи се... А онда сам напокон ушао и дошао на ред. Старија госпођа је зграбила моје папире, на брзину их прелистала а онда гракнула кроз малени отвор у доњем делу шалтера. Морао сам добро да се сагнем да бих је чуо. “ А где ти је образац број...” рекла је неку шифру, нешто. Звучало је врло важно. “ Извините, али на сајту је писало да треба само то од докумената..” “На чему је писало?” извила је свој врат ка стаклу. “На сајту..” “Хахахаххххххахаха” смејала се гласом пушача са вишедеценијским стажом “ Треба ти образац број ****** и вероватно и *******. Узећеш оба за сваки случај, попуни па се врати после два.” готово да је бацила моје папире назад кроз отвор на шалтеру. “Где то да нађем?” “У књижари. Следећи!” “Али, али...” покушао сам да се одбраним, али већ сам био изгуран из реда. Стајао сам тамо, понижен и збуњен. Мој стари другар, комични полицајац ухватио је мој поглед и рекао : “Јел имаш неки проблем?” Учинило ми се да у том гласу није било назнаке да пита зато што жели да ми помогне. Изашао сам на кишу и ваздух. Махинално сам се спустио улицом ка центру града питајући се како то да се ништа није променило. Било је чак и горе. И то упркос хвалоспевима о делима и напорима Великог Вође које сам у пролазу прочитао са насловница већине изложених новина. Протрљао сам очи, желећи да се пробудим из овог сна. Требала ми је кафа. Пресекао сам преко дечијег игралишта у намери да брже стигнем до градских локала на шољицу окрепљујуће течности. Боље да нисам. Игралиште, ако се тако може назвати, било је прекривено гомилама смећа, док су справе били сломљене и покидане... Зарђалог метала је било на све стране. Ни једна клупа није била читава. Сцена из постапокалиптичних фимова. Није било ни деце. Стресао сам се. А онда сам се осврнуо, погледао ка школи испред које је стајала велика табла са заставом Европске Уније. Пришао сам из знатижеље и почео да читам : ...од донација Европске Уније... “Та школа не ради пријатељу.” Осврнуо сам се. Исти човек од јутрос. Одакле ми је само познат? “Како не ради”, занимало ме је. Чинило се да се старац поиграва самном. “Мало одељења, премало ученика...Па су сви премештени у ********* школу.” “А ову су обновили...” “Јер је платила Јевропска Унија.” “Схватам.” рекао сам и погледао опет ка школи. Некада је врвело од деце, од буке. А сада? Аветињски празна, као и град сам. Када сам се осврнуо старац већ беше одмакао, одмахујући руком као да тера мушице. А хтео сам да га позовем на кафу. Одакле ми је познат..? Из једног од градских локала је допирала она чудна песма од јутрос. Звук фруле ме је подсетио на причу о фрулашу из Хамелина. Каква случајност, помислих опет. Сео сам у тај локал, можда баш због хипнотишуће музике која се чула на радију а можда и због телевизора који је је био укључен - жељан нашег програма, нашег језика и наших људи! Бука ми није сметала. Али програм је био очајан, на ТВ екрану су се смењивале сумњиве њушке политичара, обећања, претње и хвалоспеви...Чекао сам да ми донесу кафу да их замолим да пребаце на други канал. За то време, док сам се нервозно превртао по столици до мене је допирао разговор две средовечне жене. “Па како им је тамо?” “ Шта да ти кажем, одлично. Стефан је кренуо у школу, учи језик...” “Где су твоји?” “Хоће ли скоро долазити?” “Овог другог унука нисам још ни видела.” “Скупа је авионска карта.” “Неће.” “Нека су живи и здрави.” Тужна мелодија са радија ми није давала мира. Нешто није било у реду. Гледао сам улице, посматрао људе који су пролазили тог новембарског дана, покушавајући да докучим шта то може бити. Али сам био превише уморан, неиспаван и нервозан за било какво дубље размишљање. За било какво делање. Чак им нисам рекао ни да промене канал када су ми донели кафу. Сцене отворених фабрика и сумњива лица политичара су се смењивала. Све је добро, све је супер, не може бити боље. Све је супер... *** Нисам желео да сретнем било кога. И ја сам, као и сви, увукао врат дубље у јакну и журно кренуо ка болници. Остало је још то да обавим. Неки картони за децу, нешто. Један аутомобил је прошао и попрскао ме водом из велике рупе на коловозу. Застао сам, али аутомобил је само продужио даље. Нисам могао да верујем. Можда ме је мало утешила чињеница да је више оштетио свој точак него моје панталоне. Уосталом, рупу тешко да је могао да избегне, биле су свуда. Из те улице сам ушао у другу која је била, на моје велико чуђење, нова, асфалт раван као стакло, дрвореди, украсне цигле, скулптуре... Осврнуо сам се ка улици из које сам управо изашао па опет погледао ову нову. Као да прелазим из Индије директно у Шведску. Негде на половини нове улице камере су снимале неког од локалних политичара. Отвара се улица! Отвара се улица..? Врата дечијег диспанзера су била закључана! На једном од папира обавештење: дечији диспанзер због недостатка лекара и особља ради само четвртком од 7 до 14! Сада већ потпуно поражен правим корак назад, и још једном, врло пажљиво читам обавештење. Лоше ми је. Удаљавам се од врата. Однекле допире песма и звук фруле. Гутам кнедлу, осврћем се, билборд са ликом Великог Вође, ледени јесењи дан, сивило празног и оронулог града, тишина. На другој страни улице стоји старац у олињалом капуту и одмахује руком. Сам је. Он не води унука, шета сам по овом гробљу и чека смрт. А онда ме сазнање попут маља удара и избија ми ваздух. Успевам да се ухватим за преостали део урушене ограде да не бих пао. Гледам у Вођу а звук фруле је све јачи. Фрулаш из Хамелина...Фрулаш из Хамелина... “Где су вам деца?”
  3. Из књиге Добрице Ћосића „Косово“ издање 2004. издвојили смо неколико пасуса који по својој суштини представљају исте ставове по питању разграничења са Албанцима на Косову какви се и данас могу чути. Извор: Видовдан.орг View full Странице
  4. Да ли је неко заиста веровао да ће се прва епизода `испеглати` у монтажи? Ја свакако нисам, али због мира у кући - ћутао сам. А сада бих врло радо викнуо - рекао сам вам! Тешко је, заиста тешко писати о овоме, о овој `ствари` (израз који се такође употребљава за оно на лицу Младена Нелевића), јер човек обично остане разоружан и потпуно нем пред глупошћу. Сматрам, ипак, да иако нисам фимски критичар, ни историчар, имам право да као сасвим просечан гледалац дам неки суд о ономе чему смо били изложени (права је срећа што нам нису ставили ЛСД у воду из славине јер су последице могле бити много много горе). Историју волим, посебно средњи век али опет напомињем да нисам историчар и могу слободно рећи да сам пред гледање прве епизоде потпуно искључио сво претходно знање и да сам се препустио серији и самој причи да ме води. Чекајте! Причи? Којој причи..? На самом почетку овог спектакла видимо `византијског цара` (о Боже како пара уши, зар је тешко рећи РОМЕЈСКОГ) који долази у Ниш, у посету ваљда. Ох, да ли Ромејски Василевс прича српски? Са акцентом из Шутке? Па наравно да прича! О, зар је толико тешко унајмити грчког глумца, зар је толико тешко? Када ће наша продукција изаћи из овог шаблона? Елем, бива шта бива, и браћа `хапсе` Немању. Зашто, где је ту заплет, где су ликови? Ово је отприлике све спаковано у два минута. Можда је то заплет? Хм... Немања бива спуштен у јаму, бла бла трућ трућ, излази верући се о срушено стабло, у шуми наилази на свог човека који кроз целу серију носи неку кожурицу на глави (надам се да није добио неко грозно кожно обољење - у ствари, надам се да јесте). Долази до расплета (без правог заплета) где Немања постаје велики жупан. У наредним сценама он `ослобађа српске земље. Од кога? Грка? Побогу зашто? Какав је то живот под Грцима? Да ли смо видели једну секунду тог живота и самим тим створили слику и о потреби за `ослобођењем српских земаља`? Не, чак ни једну реч о томе заправо. Зашто се онда ослобађају и зашто се она банда од десетак људи бори са другом бандом од десетак људи, зашто се рву, туку са гуменим секирама од метар и пол, и зашто три стрелца (компјутерски генерисаних у 9 стрелаца (словима: д е в е т )) упорно гађа у сам центар циркуске трупе?! Сцене са Немањом на коњу који диже мач и узвикује `на Хум` ` у Призрен` су један бедни покушај да се направи пречица између те прве `битке`, свих осталих битки и Немањиног крајњег циља, а то је као што смо већ чули - `ослобођење српских земаља`. Ја сам се најежио, а ви? ЛИКОВИ Свака прича, добра прича, поред самог заплета (а видели смо да тога овде не мањка) мора имати и главног лика, протагонисту. У нашем случају то је Немања, још познатији као Младен `ИмамЈазавцаНаЛицу`Нелевић. У првој епизоди ме је изнервирало што ликови нису довољно развијени а у другој сам се већ покајао што сам то и помислио. Не развијај ликове, стани `бем ти сунце! Стани! Господин `Мрки Поглед` и `Моја Невешто Направљена Вештачка Брада Је Ентитет За Себе` глуми као да има колац у задњици. Наравно, кочеве су донели Турци неколико стотина година после, баш као и реч Балкан (драги господине наратору), тако да нећемо говорити о томе. Говорићемо о врло вештој и префињеној глуми горе поменутог господина који изгледа има три расположења (такозвани трорасположеник - старосл.). Прво, он је љут. Мнооого је љут. Посебно на цара. Не знамо зашто. Тада му се глума углавном своди на покрете беоњача и гневне погледе уперене ка цару. Друго, он је нежан, када гледа своју малу децу из круга двојке (Рашке двојке наравно - мисли се на предео око централне куле у граду Расу, да не буде забуне тебра). И треће, можда и најважније, он је уморан. Јој што је он уморан. Могао би преспавати целу зиму. Чекај, то раде медведи. Можда је и он медвед? Рекло би се да јесте... Остале ликове не треба ни спомињати. Мучени учитељ који има неку сполну болест и мора да пишки сваких 10 минута, потом жена Немањина, још познатија и као Дубравка `НежниМајчинПоглед` Мијатовић, и још пар ликова који су разрађени као квачило на Лади Самари. Мада, требало би напоменути младога Вукана, који је регрутован, рекло би се, право са јужне трибине партизановог стадиона. Ш`а ме гледаш, `чеш да те набодем! Изаџи напоље! ...јад и чемер модерног глумишта. Сцене Кадрови су статични и неинветивни а све укупно делује врло стерилно. Досадно. Фотографија је очај. Мада, морам похвалити ноћне сцене, тј. сцене у којима је присутна ватра. Без шале. То ми се допада. Делује врло лепо и умирујуће. Исправка, деловало би лепо и умирујуће, да у њима није Нелевић. А обично јесте. Сцене борбе су очај над очајима. Статисти који не знају шта раде, камерман који не зна шта ради, режисер који не зна шта ради. Већ сам рекао, делује као сукоб две банде. Мали број људи раштрканих по пољу, неуверљиво туку једни друге. Компјутерски генерисане сцене (ако се тако каже) нису довољно израбљене и делују врло наивно. Три човека овде, празан простор и иста три човека даље. Битка у другој епизода, опсада неког града, негде, због нечега... Пустио сам тзв. мушку сузу. Пет бранилаца каменог утврђеног града, од којих један гори на крајње неуверљив начин и мачевалачка вештина младог Вукана (изаџи напоље, разбичу те). Плачем. Мрак, војска, ватре, катапулт који избацује запаљене пројектиле... Толико потенцијала а крајњи производ - ћорак. Сцене у шатору где вође банде (Нелевић и филмски синови му) примају стране изасланике који, гле чуда, причају српски. Рођени су у Младеновцу рекло би се. И немачки и бугарски изасланик, Младеновчани. Грк такође. Уживање је гледати. Ако сте мазохиста, наравно. `Ало! Да ли је толики проблем унајмити Немца, Аустријанца, Грка или Бугарина?! Зар је стварно толики проблем? Маните се филма људи, радите спотове за Расту. Молим вас! Мучени статисти, скупљени са коца и конопца, којима нико није рекао шта и како то да раде. Више делују као неуверљива сценографија него статисти. Особе које су ово радиле нису погледале ни једну серију или филм сличне тематике. Људи, ја знам да ово нисмо снимали раније, да је први пут да ово радимо, али можемо учити на искуствима других! Небеско Краљевство, Јованка Орлеанка, Храбро Срце, Стубови Земље.. да не набрајам. Стиче се утисак да су ово радили аматери. Стиче се утисак да је ово школска представа од 3 милиона евра. Закљученије Немојте ме погрешно схватити, није овде реч о неким погрешно представљеним историјским чињеницама, језику који пара уши, шупљем сценарију, лошој режији, бедним глумцима, бачених 3 милиона евра, ни о јазавцу Младена Нелевића. Не ради се ни о некој `славној српској историји` коју је ова банда укаљала, не. Реч је о једном безобразлуку (лепа реч, значи недостатак образа) једне групе људи. У ужем смислу то су господа која су ово снимила, а у ширем смислу то су господа која нам уништавају животе мало мање од 30 година. Господа без образа. Иначе, наслов прве епизоде је `Рађање Краљевине`! Осим очигледних порођајних мука ту нећете наћи на краљевину. Друга епизода пак носи наслов `Мирослављево Јеванђеље`. Занимљиво, с` обзиром да се само Јеванђеље у целој епизоди појављује на мање од једног минута. Дозволите да цитирам Младена: Ма пусти ручак, где је оно?! (мисли на Јеванђеље) Када се дигла прашина око прве епизоде, прво што ми је запало за око јесте вест, или вести, које су преносиле изјаву екипе која стоји иза овог пројекта. Цео РТС, део владајуће класе, и самих људи који су учествовали у овом пројекту. Чекајте, да ли су они одгледали оно што су пустили? И? То је одлично, по њиховом мишљењу! Да ли је то могуће? Не, стварно, да ли је то могуће? Ја сам занаталија, човек који израђује нешто и ја стварно не могу рећи да је нешто добро, ако то није добро, иако сам га ја направио. Смеће је смеће, било ко да га потпише. Где је нестала самокритика? Где је нестала одговорност? Људи се у Јапану и дан данас убијају због лоших пословних резултата, а код нас не само да не желе да признају да је нешто њихово лоше, него и убеђују друге да је добро! И у томе им помаже цела њихова каста. Не причам само о серији, причам о атмосфери у овом трулом друштву! Људи, цар је го! Немањићи..? Мммм, не. Битка Нација Ипак, Немањиће треба гледати. Ја ћу се натерати да их гледам, из епизоде у епизоду. Не зато што сам склон самоповређивању и не због посебне љубави према јазавцима. Не! Немањићи су савршени подсетник где се као друштво налазимо. Ко смо ми а ко су они... О овоме треба размишљати. Игор ЋОСИЋ, ФБ
  5. Павле Ћосић: Чуда нису умрла заједно са Аном Ана Радмиловић (1974-2017) Пробудиш се и прво што сазнаш је да ти је током ноћи умро један од најбољих пријатеља. Из чиста мира. И то неко с ким си годинама делио наду да ће нам се догодити чудо и да ћемо се некако извући. Ана Радмиловић. Не да ћемо се извући она и ја, то никад није била тема наших дугих разговора, него ово човечанство. Јесте, веровали смо у чуда Ана и ја. За њом ћу плакати и много ће ми недостајати, али чуда нису умрла заједно с њом. Кад ти је неко апсолутни истомишљеник на свим пољима, а самим тим и морално, онда не мораш ни да га питаш да ли се слаже с нечим што и сам мислиш. То се подразумева. А истомишљеници су много ретка појава. Самим тим нисмо делили само мишљење и пријатеље него и непријатеље. Надам се да се ови потоњи неће оглашавати на свој уобичајено покварен начин и изокола наставити да јој лепе етикете. Молим вас, кулови, утихните макар на кратко кад и сами врло добро знате какав је етички горостас Ана била и колика снага, величина и таленат леже у њој.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...