Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'ће'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Генерација 1971. из Богословије Света три Јерарха у Крки прославила 48 година од завршетка школовања. На дан Праведног Јова, 19. маја 2019. године, у цркви Светог апостола Матеја светом Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије у молитвеном присуству школских другова, Епископа бањалучког г. Јефрема и канадског г. Митрофана. Саслуживали су протојереји-ставрофори Живорад Павловић, Михаило Марјанац и Петар Јованчевић; старешина цркве Светог апостола Матеја, отац Слободан Чавка, као и протођакони Слободан Вујасиновић и Радојица Жагран. Током торжествене Литургије празничну проповед произнео је Епископ канадски г. Митрофан: -Христос васкрсе! Ваша Преосвештенства, високопречасни и часни оци, драга браћо и сестре. Чули сте данашње свето Јеванђеље, а ја хоћу само да се надовежем на две ствари. Прва је: Господе, немам човека; друга је: Иди, не греши. Једног великог лекара, хришћанина, упитали су која је највећа болест данашњег времена, да ли рак, да ли можда срчани удар, или друге неке болести, а лекар је одговорио: највећа болест савременог човечанства јесте усамљеност. Људи не маре једни за друге. То је стварност. Отиђите у старачке домове, па ћете видети колико има мајки које ће се пожалити да их синови и кћерке нису посетили, а ни пријатељи, кумови, ни родбина ни познаници. Отиђите у сиротишта, па ћете видети колико их обилазимо. Довољно је видети само овде у Звечанско у Београду,, па ћемо видети колико има деце напуштене. Погледајте велике градове Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго… а да не говоримо и о нашем Београду. Видећемо колико дечице напуштене има и да на улици живе. Отиђите у болнице па ћете видети колико има напуштених и немоћних који чекају макар неког да им каже Добар дан, Помози Бог или Како си. -Данашње Јеванђеље истина говори о човеку који је био 38 година болестан и који је рекао: Немам човека, а није знао да има човека, боље речено Богочовека, безгрешног и свемоћног – Господа Исуса Христа. Господ му се није одмах открио већ му је рекао да узме одар свој и крене. Човек је то учинио, поверовао је у Господа нашег. Када поверујемо у Господа, онда ћемо доћи до правог познања наше грешности и знати да је Он једини који нас може исцелити од душевних и телесних немоћи и опростити нам сагрешења наша. Зато, драга браћо и сестре, било када да смо у невољи, не заборавимо да имамо Бога уза се. Не заборавимо да имамо свете и праведне људе и жене који се увек Богу моле за нас, као што је данас Свети страдални и праведни Јов, који је можда најочигледнији пример страдања, али и трпљења. Праведни Јов је изрекао ону дивну мисао: Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу у последњи дан стати над прахом, очи моје видеће Бога, а не очи другога, беседио је В>ладика и додао: -Имамо и нашега Светог Саву чији спомен данас празнујемо. Учио нас је да идемо путем Христовим, да идемо путем Богочовека. Нека би дао Бог да сви који смо данас дошли, дођемо до личног познања себе и својих душевних и телесних немоћи, и да увек прибегнемо Богу. Да молимо опроштај сагрешења наших , као што се молимо у дивној молитви коју нам је Господ оставио: ...И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Теби нека је слава Боже, сада и увек, и у векове векова. Амин. Благоверни народ Сурчина је имао особиту част да угости генерацију 1971. из Богословије Света Три Јерарха у Крки. Било је лепо видети како окупљени школски другови, уз служавшче проте Живорада Павловића, Михаила Марјанца и Петра Јованчевића, протојереји-ставрофори Крстан Дубравац (некадашњи професор Карловачке богословије), Мирко Шипка из Суботице, Лука Босанац (Епархија славонска), проте Гојко Шуваја и Милорад Ановић из Баната, Илија Проле из Бачког Јарка, заједно са вернима узносе молитве Господу. Песме славе и хвале Господу појао је Мешовити хор Свети Роман Слаткопојац при храму Светог апостола Павла у Петроварадину. За певницом, којом је руководио проф. Карловачке богословије г. Никола Ерцег, појали су свештенослужитељи. После Божанске Литургије обратио се домаћин сабрања Епископ сремски Василије: -Прошло је 48 година од завршетка нашег школовања у Крчкој богословији Света Три Јерарха. Желео сам да се окупимо, ми колико нас је остало, овде у овоме новом и величанственом храму, да се помолимо Богу заједно са вама и да узнесемо Господу благодарност за све оно што нам је дао, да заблагодаримо за снагу и моћ, здравље и љубав са својим народом на свим просторима где моја браћа, Преосвећене владике Митрофан и Јефрем, и сви наши свештенослужитељи који су данас овде, дејствују,као што то чинимо и ми на подручју Епархије сремске. Несвакидашњем литургијском сабрању и јединственом школском часу присуствовали су архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић, протојереји Душко Ђеорђић и Страхиња Голијан, пароси сурчински; свештенослужитељи Мирослав Вујић из Епархије банатске, Јеремија Старовлах из Архиепископије београдско-карловачке, ктитори и приложници, сарадници и пријатељи цркве Светог апостола Матеја. После Литургије, радост је настављена у окриљу храма који је у даљој изградњи. Продужено литургијско сабрање било је прожето разговором и сећањем на школске дане у Крчкој богословији чија се химна разлегла из грла присутних: Најстарија српска школа Три Јерарха по имену одолева вековима времену и невремену. Четири века ту се уче православни богослови не гаси се никад свећа коју Господ благослови. Владике је многе дала, игумане, свештенике, и тако ће, Богу хвала, наставити у векове. Све док река Крка тече, док се земља - земљом зове, одгајаће Три Јерарха православне богослове. Верни су имали прилику да поздраве отачаствене архијереје наше Свете Цркве и свештенослужитеље из далека. За своју генерацију, домаћин, Епископ сремски г. Василије уприличио је свечани ручак. Свештенство архијерејског намесништва земунског потрудило се да у свему буде достојно и службе и гостопримства. Извор: Српска Православна Црква
  2. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала:
  3. У једном од бројних разговора за медије, Паоло Сорентино каже да не воли модерну умјетност јер емоције ставља у други план. Претендује да окупира конзументов мозак, а умјетност о којој мораш да размишљаш за њега није умјетност. Зато питање да ли вјерује у Бога, које се редитељу планетарно популарне серије Млади папа, често поставља, постаје поптпуно ирелевантно. Каже да не вјерује, али да не може да објасни зашто га та питања окупирају и да истинску културу види искључиво у религији. Иако, „не вјерује“. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала: View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...