Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ћемо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован је у четвртак, 11. јула служио празнично бденије у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу уз саслуживање протојереја Милована Ранковића, протојереја Слободана Раковића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После одслуженог бденија Епископ Јован је верни народ поучио беседом о значају празника. Пре свега је свима честитао празник и храмовну славу. Епископ је рекао у својој проповеди да онај ко је са Богом тај је увек на страни онога који побеђује. Апостоли су били ученици Господа Исуса Христа, али су, после Христовог Васкрсења, они постали од ученика учитељи, учитељи васељене. Владика посебно истиче чињеницу да су апостоли, када их је Господ позвао да крену са њим, оставили све што су имали и кренули за Христом. Таква одлука не треба да нас чуди из разлога што су они у Христу препознали веру и видели поверење. Апостол Павле је, по речима Светог Писма, а како нам преноси Владика, био веома мудар човек, али је ту мудрост усмерио против Бога, али када је њега осенила светлост Божија, ослепео је и тек тако ослепљен је видео да је његова ученост донела само зло, а потом се окренуо ка добру. Епископ нас је подсетио да када се молимо светитељима, требамо показати своју искрену веру да би се они Богу молили за нас. Ако семе Божије исправно одгајамо, само тада ћемо имати исправан род. Владика се у својој беседи присетио и изградње храма и освећења које било пре петнаест година. “Замолимо Господа да нам подари духовни вид, вид који је обратио апостола Павла правом и истинском Богу”, су речи које је Епископ упутио свима нама и које су још дуго одзвањале у нашим ушима, јер ако је Бог опростио Савлу за његове грешке и Савла преобразио у апостола Павла, онда и ми требамо своје грешке и грехове да исповедимо, јер је Бог милостив и ако се искрено покајемо, опростиће нам. На дан Светих апостола Петра и Павла у храму посвећеном овим Христовим ученицима, свету Литургију је служио Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић уз саслуживање протојереја-ставрофора Ранка Ђураша, протојереја Стефана Франовића, Милована Ранковића и Слободана Раковића, протонамесника Александра Миловановића и Ивана Теодосића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића и ђакона Александра Бабића. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца, под вођством диригента Г-ђе Биљане Павићевић. Након Свете Литургије и свечане литије око храма, пререзан је славски колач, данашњим славарима породици Вулета из Аранђеловца који је за све окупљене вернике и госте са својом породицом припремио славску трпезу у сали парохијског дома. У порти храма су чланови КУД “Електропорцелан” извели сплет игара и тиме улепшали ову прославу. Извор: Епархија шумадијска
  2. У недјељу трећу по Духовима, на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су му: пртојереј-ставрофор и старјешина Саборног храма Васкрсења Господњег – Драган Митровић, протојереј Миладин Кнежевић, као и ђакон Душан Биговић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. На Светој литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и храмовни Хор ,,Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“. Непосредно пред Свету тајну причешћа началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић се надахнутим и бодрим празничним словом обратио многобројном народу тумачећи прочитано Јеванђеље. Отац Далибор је говорио о величини труда, подвига, благослова Божијег који је био на Светом Јовану Крститељу, као и свим оним чудима која су претходила његовом животу. Он је истакао узвишеност живота Светог Јована Крститеља, који је живио анђеоски, беспрекорно и са правом назван највећим од жене рођеним у историји људског рода. Управо Свети Јован Криститељ бива оним који приправља и припрема пут Господњи, називајући се и претечом, али и крститељем, будући да је његова десница имала тај благослов да буде положена на главу Спаситеља, која се чува у ћивоту Светог Петра Цетињског, заједно са његовим моштима, у Цетињском манастиру. Отац Далибор је такође подсјетио и на дубоке и велике ријечи Светога Јована Крститеља које говоре и позивају на покајање: ,,Свети Јован Крститељ је изговорио велику реченицу: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. И заиста, ако се истински будемо кајали, Царство Божије ће још овдје на Земљи завладати у нама и међу нама, а у томе је смисао нашега живота и нашега спасења. Треба једни другима да праштамо и да се кајемо за сопствене гријехе. Јер ћемо само ако се истински кајемо и опраштамо једни другима и будемо испуњени оном љубављу какву је имао Свети Јован Крститељ, задобити Царство Божије. Другачије, осим покајањем, праштањем, љубављу, Царство Божије се не може задобити.„ Отац Далибор је између осталог и нагласио да за човјека не може бити спасења ван Богом дане заједнице, акцентујући да само у заједници човјек може задобити истинско спасење: ,,Човјек без заједнице у љубави Божијој не може задобити спасење, јер се човјек сам спасити не може. И ако су многи кроз историју мислили, а мисле и данас, да је човјек довољан сам себи и да сам себи може донијети добро, да се сам може спасити, ипак без благодати Божије и заједнице – попут ове која је данас овдје у Храму присутна – не можемо задобити истински спасење. Само у заједници која се окупља око Господа Бога можемо задобити истински спасење.“ У завршном дијелу свог пастирског обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић је подсјетио све присутне да ће сјутра поводом празника Свете преподобномученице Февроније, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморскиг. Амфилохије служити Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у 9 часова. Том приликом, свете мошти ове Божије угоднице биће изнијете на поклоњење, благослов и цјеливање. На крају обраћања је позвао све људе пуне љубави према Богу и светињи и људе добре воље, да се одазову позиву и потпишу петицију против дискриминаторног Предлога закона о слободи вјероисповјести, који има за циљ отимање светиња Божијих. Протојереј-ставрофор Далибор је нагласио да се треба усрдно од срца Богу молити да се такав накарадни закон не усвоји, те да покажемо сви заједнички љубав и снагу, силу Божију. Будући да смо сви позвани и призвани на трпезу Господњу, али како наводи отац Далибор, од нас зависи да ли ћемо бити за њу и изабрани, јер много је званих, али мало је изабраних. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић Координатор Правног савета Митрополије Црногорско-Приморске ЗАКЛЕЛИ СМО СЕ ДА ЋЕМО БРАНИТИ СВЕТИЊЕ ИНТЕРВЈУ ЗА АЛО 16. ЈУН 2019. - Реците нам нешто о управо завршеном Тројичинданском сабору у Подгорици. - Тројичиндански сабор је један од највеличанственијих црквених скупова у савременој историји Црне Горе. Пре свега, посведочено је оно што је најважније, а то је јединство наше Цркве у Црној Гори. Огроман број верника, сво свештенство и монаштво се окупило око митрополита и епископа, а кроз њих и са нашим Патријархом и свеукупном црквеном пуноћом на светој литургији. Осим тога, исказан је јединствен став верника, који су грађани Црне Горе о Предлогу закона, који је катастрофалан. И, на крају, сви смо се заветовали и заклели да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње и молити се Богу у њима. Веома је важно што је Тројичиндански сабор прошао без иједног инцидента. Поносан сам на наш добри народ који је по невиђеној подгоричкој врућини исказао љубав према својој Цркви. - Како вам звучи када неко каже да је Црна Гора на ивици вјерског рата? - Звучи ужасно свуда и не дај Боже никоме и никада и нигде. Неспорно је да је Предлог закона о слободи вероисповести или уверења, који је утврдила Влада Црне Горе, унео велико узнемирење међу православне вернике, свештенство и монаштво, али се надам да се кроз дијалог, кога до сада, на жалост, није било, мора доћи до једног цивилизованог и са међународним конвенцијама усаглашеним законом. - Да ли можете да замислите да се усвоји скандалозни Закон о верским слободама? - Не могу да замислим да се овако скандалозно срочени Предлог закона усвоји, јер се противи здравом разуму, цивилизацијским вредностима и међународним конвенцијама. Али, свашта је могуће код људи који мисле да дизањем одређеног броја руку у Скупштини дан може бити проглашен за ноћ, али старији је и важнији живот од права. Ако се, не да Боже, усвоји такав закон онда нема друге него да се боримо да чувамо своје достојанство и своје Светиње, али и да такав закон што пре пошаљемо у правну историју. - Колико је за Србе у Црној Гори важна Црква? - Свуда је за вернике важна Црква, па и у Црној Гори. Морам да укажем и посебно подвучем да верници наше Цркве у Црној Гори нису само Срби. Постоји и значајан број наших верника који се у националном смислу изјашњавају као Црногорци. Постоје у нашој Цркви и верници других националности. Истина, највећи број је оних који су Срби. Ми увек наглашавамо да је Христос дошао за све и да националност није услов за припадност Цркви. Данас су ти појмови многима нејасни, али је православна вера јасна. Црква је за вернике важна у духовном смислу првенствено, али јесте тачно да је Црква вековима креира и утиче и на свеукупни идентитет православних народа свуда, па и у Црној Гори. Зато се на њу тако удара, јер режим покушава да створи неки нови идентитет у Црној Гори. - Зашто је Ђукановићу, који важи за атеисту, одједном стало до тога да прави цркву? - То морате њега да питате. Али, упорно се ових дана питам зашто је то питање уопште проблематизовано од шефа секуларне државе у којој је, по Уставу, Црква одвојена од државе. Забрињава то што најзначајније државне адресе Црне Горе и не крију да је у питању закон против наше Цркве. А то нема никакве везе са слободом вероисповести него са одузимањем цркава, манастира, гробаља и црквене имовине. Мило Ђукановић као човек има право на своја уверења, ма каква она била и без обзира на то да ли се ми са њима слажемо. Али, председник Црне Горе нема право да се бави оснивањем или организационим обнављањем цркава, па макар се звала и црногорска. То није његова уставна надлежност. - Има ли неке сличности између Црне Горе и Косова, јер су и тамо светиње угрожене? - Не могу да упоредим Црну Гору у којој живим и чија државност није никад била спорна и тзв. Косово које никад није било, а ни сада није самостална држава и које никад не можемо признати као државу. Али, не могу да се отмем утиску да је ово у Црној Гори само модел који би сутра, не дај Боже, радо применили на Косову и Метохији. - Да ли читате и пратите шта ових дана победоносно изјављује Мираш Дедеић? - Верујте ми на реч, апсолутно је небитно шта изјављује анатемисани и проклетству предати бивши свештеник и самозвани ”митрополит” Мираш Дедеић. Реч је о човеку који нема никакав морални и духовни ауторитет чак ни међу оним својим малобројним присташама. - Из те квази-цркве кажу да СПЦ извлачи милионе евра у џаковима из Острога и шаље у Србију и Српску. Да ли је можда њихова намера да новац из те највеће светиње узимају за себе? - То је само једна у читавој антологији неистина које су распоп Дедеић и пар типова сличних њему, који немају подршку за то што раде чак ни међу својим рођацима, изрекли током претходних година. Њима су у срцу и на језику само новци и квадратни километри црквене земље коју комунисти после рата нису одузели манастирима и храмовима. Ти типови не знају шта је Светиња, али зато лажима те и других врста покушавају да уносе саблазан међу људе по Црној Гори. - Шта би на све ово што се сада догађа рекао Његош? - Надање је наше закопано на Косову у једну гробницу! View full Странице
  4. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у прву недјељу по Духовима – Недјељу свих Светих, 23. јуна 2019, Свету архијерејску литургију у Цркви Свих светих у Забрђу код Андријевице. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја. Преосвећени Епископ се обратио словом архипастирске бесједе, рекавши да је прошле недјеље Црква Божја прославила празник Силаска Светог Духа на ученике и апостоле Господње. У Педесети дан послије Христовог Васкрсења, а у десети дан послије Његовог Вазнесења, Свети апостоли су били на молитви, као што им је Господ Исус Христос заповиједио да буду заједно и не разилазе се никуд из Јерусалима, док се не обуку у силу са висине. „Сила са висине је сила Божје истине, правде, љубави и доброте; сила Божје вјечности, која је осјенила Свете апостоле и видљиво се показала када је на сваком од апостола сишао по један огњени језик и тај огањ духовни их је очистио од сваке људске нечистоте, просвијетлио њихове умове, улио у срца њихова силу Божје љубави, истине и правде, оспособио их да проповједају Јеванђеље Божје свуда по свијету“, казао је владика Јоаникије. Додао је да све оно што је божанско надилази вријеме и уводи нас у вјечност. Тако и овај догађај, који се догодио прије толико вјекова, није остао само у прошлости, него Господ, по ријечима Епископа будимљанско-никшићког, излива силу своје истине, правде и љубави и облачи у силу са висине оне који у Њега вјерују, кроз сва времена. „То показује и данашњи празник, када прослављамо празник Свих светих, не само Светих апостола Дванаесторице или Седамдесеторице, него данас прослављамо све оне који су се, у вријеме свог земаљског живота, обукли у благодат Светог Духа, у ту силу са висине, силу Божје истине, правде, љубави, милости и доброте. Сваки светитељ осветио се том силом, том благодаћу и том милошћу“. „Један је Извор са којег су се напајали сви свети, а то је благодат Пресветог Духа. Један је онај који отвара ту благодат, то је Господ Исус Христос Спаситељ, и који је раздаје у овом свијету, и један је онај од кога исходи та благодат, то је Бог Отац. Зато славимо Оца и Сина и Светог Духа, једног Бога живог у три лица. Као што су отац и син нераздјељиви у овом животу по природи, иста је природа, али су два лица, двије личности, тако је то и у Светој Тројици, Отац и Син и Свети Дух, Свети Дух исходи од Оца, а кроз Сина се шаље у овај свијет“, бесједио је Његово преосвештенство. Он је навео да је данашњи празник завршетак свих догађаја којих се Црква Божја сјећала у току и послије Васкршњег поста, послије Вазнесења и Тројчиндана, Изливања Светог Духа на апостоле. Резултат свега је празник свих Светих. „Од Једног Светог Бога живог освећују се сви они који у Њега вјерују, и арханђели на небесима, и апостоли Христови, и мученици, и архијереји, и свештеници, и вјерни народ тако да из сваког сталежа, из сваког кољена, сваког нараштаја имамо Свете. Црква рађа свете, Црква има моћ да рађа светитеље, зато је зовемо Мајком и волимо као мајку, а свака мајка је прва мајка уколико своју дјецу научи да воле Цркву, она је бесмртна, иако је отишла из овог свијета, увијек присутна и са својом дјецом. Она је света, јер је своју дјецу привела Извору светости и своју душу спасила и осветила“, истакао је владика Јоаникије. Казао је да је црква Свих светих, која се подиже у у Забрђу, јединствен и веома значајан храм, саграђен на светом, знаменитом и мученичком мјесту. У народу се сачувала прича да су средином 18. вијека Турци овдје посјекли 70 момака који нијесу хтјели да промјене вјеру православну. „Слабо је о томе писано, али остала је у народу прича, ово је мјесто заливено мученичком крвљу и овај храм јесте израстао трудом ваших руку и вашом љубављу, али, будите сигурни, да је много претежнија невина крв овдје проливена зато је ово мјесто знаменито и свето. Овдје је мала Голгота у Васојевићима и тога се треба сјећати, али је и васкрсење. Овај храм васкрсава и памћење на мученике, који су давно пострадали, васкрсава и нас, нашу вјеру и ако Бог да, ускоро, да дође освећење овог храма и да вас још једном подсјетим и позовем да се крсте сви који нијесу крштени, да приме знамење свете вјере православне, јер неће бити добро да градимо храмове, а да свој живот не мијењамо, да нам народ остаје и даље некрштен, непросвећен и да се не препознаје којој вјери припада“, рекао је Преосвећени Епископ. Поручио је да су наши преци за свету вјеру проливали крв, полагали своје главе и животе и оставили завештање потомству да чува вјеру, да поштује светињу, Цркву и дом Божји и да зна – ко дира дом Божји Бог ће његов дом разорити. „То смо научили од наших предака. Имамо данас доста искушења, пребродићемо ми то, али је ружно да чујемо неке приче, које се ових дана причају по Црној Гори. Ружно је то, одвратно, да људи на партијским састанцима хоће да праве аутокефалну Цркву. Па направили су једну, ето им је! Шта сад хоће? Јесу ли је давно прогласили аутокефалном? Она и јесте аутокефална, она не признаје никог живог, једино признаје власт, која ју је и створила, али, морамо се уздржати на овај свети празник, на светој служби. Трпимо тај бол и ту биједу, али, пребродићемо. Нећемо подстицати братске раздоре, али ћемо, свакако, наше храмове и бранити и сачувати и даље унапређивати“, закључио је Владика. Храмовна слава прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача и жита. Домаћини овогодишње славе били су мјештани Забрђа, заједно са надлежним парохом, јеромонахом Савом Вукајловићем, сабратом манастира Ђурђеви Ступови. За идућу годину обавезу су преузели мјештани села Трешњева. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Празник свете Тројице- Духови свечано је прослављен на планини Румији изнад Бара, у црквици која је посвећена управо овом празнику. Празничну литургију служио је парох барски, протојереј Јован Пламенац уз молитвено учешће великог броја вјерника. Звучни запис беседе Већ традиционално, као и сваке године, организована је литија са крстом светог Јована Владимира која је у молитвеном ходу кренула од манастира светог Сергеја Радоњешког у два часа послије поноћи. Литија је дошла на врх Румије у 5:30 да би у 6:00 почела служба Божија. На крају свете службе отац Јован је заблагодарио свим присутним вјерницима који су својим присуством увеличали ово славље и који чувају традицију својих предака да на овај дан излазе на врху планине Румије како би се помолили светој Тројици. “Ову цркву је изградила љубав, нада и вјера наших предака који су још од давнина, вјековима доносили камења на овом врху, како би се некад порушена црква опет обновила. То је била њихова нада и љубав и ми смо у ово наше вријеме доживјели да се та њихова нада и љубав оваплоти у обнови ове цркве. Она је узрасла на жртви Ловћенске капеле а на тој жртви је узрасла и цијела наша Црква а нашом личном жртвом ми ћемо ову цркву и сачувати, јер је то она црвка за коју је Господ рекао да је: ни врата пакла неће савладати” -истакао је отац Јован. Послије литургије на превоју испод врха Румије организоване су традиционалне игре у витешким вјештинама а након тога приређена је и трпеза љубави у манастиру светог Сергеја Радњешког. Извор: Радио Светигора
  6. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић Координатор Правног савета Митрополије Црногорско-Приморске ЗАКЛЕЛИ СМО СЕ ДА ЋЕМО БРАНИТИ СВЕТИЊЕ ИНТЕРВЈУ ЗА АЛО 16. ЈУН 2019. - Реците нам нешто о управо завршеном Тројичинданском сабору у Подгорици. - Тројичиндански сабор је један од највеличанственијих црквених скупова у савременој историји Црне Горе. Пре свега, посведочено је оно што је најважније, а то је јединство наше Цркве у Црној Гори. Огроман број верника, сво свештенство и монаштво се окупило око митрополита и епископа, а кроз њих и са нашим Патријархом и свеукупном црквеном пуноћом на светој литургији. Осим тога, исказан је јединствен став верника, који су грађани Црне Горе о Предлогу закона, који је катастрофалан. И, на крају, сви смо се заветовали и заклели да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње и молити се Богу у њима. Веома је важно што је Тројичиндански сабор прошао без иједног инцидента. Поносан сам на наш добри народ који је по невиђеној подгоричкој врућини исказао љубав према својој Цркви. - Како вам звучи када неко каже да је Црна Гора на ивици вјерског рата? - Звучи ужасно свуда и не дај Боже никоме и никада и нигде. Неспорно је да је Предлог закона о слободи вероисповести или уверења, који је утврдила Влада Црне Горе, унео велико узнемирење међу православне вернике, свештенство и монаштво, али се надам да се кроз дијалог, кога до сада, на жалост, није било, мора доћи до једног цивилизованог и са међународним конвенцијама усаглашеним законом. - Да ли можете да замислите да се усвоји скандалозни Закон о верским слободама? - Не могу да замислим да се овако скандалозно срочени Предлог закона усвоји, јер се противи здравом разуму, цивилизацијским вредностима и међународним конвенцијама. Али, свашта је могуће код људи који мисле да дизањем одређеног броја руку у Скупштини дан може бити проглашен за ноћ, али старији је и важнији живот од права. Ако се, не да Боже, усвоји такав закон онда нема друге него да се боримо да чувамо своје достојанство и своје Светиње, али и да такав закон што пре пошаљемо у правну историју. - Колико је за Србе у Црној Гори важна Црква? - Свуда је за вернике важна Црква, па и у Црној Гори. Морам да укажем и посебно подвучем да верници наше Цркве у Црној Гори нису само Срби. Постоји и значајан број наших верника који се у националном смислу изјашњавају као Црногорци. Постоје у нашој Цркви и верници других националности. Истина, највећи број је оних који су Срби. Ми увек наглашавамо да је Христос дошао за све и да националност није услов за припадност Цркви. Данас су ти појмови многима нејасни, али је православна вера јасна. Црква је за вернике важна у духовном смислу првенствено, али јесте тачно да је Црква вековима креира и утиче и на свеукупни идентитет православних народа свуда, па и у Црној Гори. Зато се на њу тако удара, јер режим покушава да створи неки нови идентитет у Црној Гори. - Зашто је Ђукановићу, који важи за атеисту, одједном стало до тога да прави цркву? - То морате њега да питате. Али, упорно се ових дана питам зашто је то питање уопште проблематизовано од шефа секуларне државе у којој је, по Уставу, Црква одвојена од државе. Забрињава то што најзначајније државне адресе Црне Горе и не крију да је у питању закон против наше Цркве. А то нема никакве везе са слободом вероисповести него са одузимањем цркава, манастира, гробаља и црквене имовине. Мило Ђукановић као човек има право на своја уверења, ма каква она била и без обзира на то да ли се ми са њима слажемо. Али, председник Црне Горе нема право да се бави оснивањем или организационим обнављањем цркава, па макар се звала и црногорска. То није његова уставна надлежност. - Има ли неке сличности између Црне Горе и Косова, јер су и тамо светиње угрожене? - Не могу да упоредим Црну Гору у којој живим и чија државност није никад била спорна и тзв. Косово које никад није било, а ни сада није самостална држава и које никад не можемо признати као државу. Али, не могу да се отмем утиску да је ово у Црној Гори само модел који би сутра, не дај Боже, радо применили на Косову и Метохији. - Да ли читате и пратите шта ових дана победоносно изјављује Мираш Дедеић? - Верујте ми на реч, апсолутно је небитно шта изјављује анатемисани и проклетству предати бивши свештеник и самозвани ”митрополит” Мираш Дедеић. Реч је о човеку који нема никакав морални и духовни ауторитет чак ни међу оним својим малобројним присташама. - Из те квази-цркве кажу да СПЦ извлачи милионе евра у џаковима из Острога и шаље у Србију и Српску. Да ли је можда њихова намера да новац из те највеће светиње узимају за себе? - То је само једна у читавој антологији неистина које су распоп Дедеић и пар типова сличних њему, који немају подршку за то што раде чак ни међу својим рођацима, изрекли током претходних година. Њима су у срцу и на језику само новци и квадратни километри црквене земље коју комунисти после рата нису одузели манастирима и храмовима. Ти типови не знају шта је Светиња, али зато лажима те и других врста покушавају да уносе саблазан међу људе по Црној Гори. - Шта би на све ово што се сада догађа рекао Његош? - Надање је наше закопано на Косову у једну гробницу!
  7. Наше светиње бранићемо голим животима, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поручивши да нико не очекује да ће мирно проћи намјера власти преточена у Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Владика је у емисији „У жижи“ Телевизије Нови казао да се предложеним законом озакоњује отимачина и да је циљ да се црквена имовина отме на врло перфидан начин. „Још Милански едикт, који је кључни догађај и акт у оквиру европске хришћанске цивилизације, прописује да сви људи имају право, слободу да вјерују како хоће и кога хоће. Свака вјера има право на своју имовину и оно што је стекла кроз историју путем завјештања, рада, што посједује то јој је загарантовано, и да држава у то не смије да задире. Ми се сад враћамо у праисторију, у оно вријеме када је човјек човјеку био вук и када не важи никакав закон, и кад се кроз неки законски облик озакоњује отимачина. Овдје је циљ да се отме црквена имовина кроз врло перфидан закон“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Како је рекао, закон треба да се донесе, али он треба да буде резултат дуготрајног, пажљивог дијалога, са међусобним уважавањем Цркве и државе. „Наш је народ вјековима завјештавао својој Цркви, прилагао. Завјештања, последња воља, у то се не дира“ истакао је он. Рекао да о томе имају повеље по зидовима светиња, и да их ни Турци нијесу уништили. „Нека не очекују да ће то тако мирно проћи. Ми ћемо бранити голим животима. Нећемо се наоружавати, бранићемо голим животима. Кад до тога дође, ту правила нема, као што нема ни у Украјини, гдје је власт марионета, као и код нас. Вјерски сукоби су најопаснији и онда више нема правила. Ја никог не плашим, то је једноставно тако“, поручио је Владика. Оцијенио је да је садашња власт континуитет комунистичких власти из доба 1945-1948. али да је она, како је рекао, сада метастазирала у неки облик који је још опаснији. „Комунисти су нам одузели огроман дио имовине, али нам храмове нијесу дирали. Једини храм који нам је отет је ловћенска капела. Прво га је држава изузела као споменик културе, па га послије руши и на такав начин је уништена ловћенска капела“, указао је Владика будимљанско-никшићи, додајући да је то образац предложеног закона. Владика Јоаникије је истакао да Митропоилија црногорско-приморска има беспрекоран континуитет од Светог Саве до данас. „Најстрашнији су ти злочини који задиру у духовност. Црква има најоштрије оружје на овом свијету то су истина, вјера, правда, али и спремност за жртву“, поручио је он. Истакао је да се не бави ликом и дјелом Мила Ђукановића и Душка Марковића, већ обавезом да са државом успостави дијалог. Владика је упитао коју је светињу направила црногорска држава и истакао да је народ јако забринут и да ће бити тамо гдје и свештеници. „Мислим да нико није луд да удари на ћивот Светог Васлија Острошког“, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Да вам је пре отприлике десетак година (мање или више), неко рекао да ће кроз десет година да се појави епископ у Српској Православној Цркви који ће говорити да су избор и рукоположење Св Саве били неканонски, да је аутокефалија СПЦ додељена држави, а не Цркви, да је сама та аутокефалија добијена на неканонски начин, и слично, убеђен сам да бисте то са неверицом одбацили као немогућу ствар. Такође, уверен сам да бисте помислили, да чак и кад би се такво нешто десило, да би сви епископи, сво свештенство, сав верујући народ, истог момента устали и побунили се. Свако на свој начин, и свако према својим могућностима. Против оваквих, небивалих, речи. За осам стотина година ово се није десило у СПЦ. Никоме то није падало на памет. Нико од епископа, нико од свештенства, нико међу верницима, нико међу историчарима, канонистима, теолозима, то није тврдио. Равно осам векова! Али незамисливе ствари се понекад дешавају. Данас имамо угледног Епископа који је ипак овакво нешто изрекао. И шта се десило? Да ли се десило било шта од онога што би, верујем, већина помислила да ће да се деси? Да ли је неко рекао „опрости Владико ниси у праву“! Не! Нису устали епископи, није устало свештенство, није устао верни народ.[1] Не чују се историчари, теолози, канонисти. Ни реч се не чује! Ни слово се не чује! Питам се, дакле, са чиме ћемо изаћи пред Св Саву? Шта ћемо му рећи као своје оправдање? Да ли ћемо рећи да нисмо приметили? Да ли ћемо рећи да нисмо чули? Да ли ћемо рећи да нисмо разумели? Да ли ћемо рећи да смо имали много других обавеза? Да ли ћемо рећи да смо имали важнијег посла? Да ли ћемо рећи да то није био наш посао? Да ли ћемо рећи да смо очекивали да ће други нешто да кажу? Да ли ћемо рећи да те речи нисмо схватили озбиљно? Опрости нам Св Саво! Опрости нам све оно што учинисмо, а није требало, и све оно што не учинисмо, а требало је! И не остави Ти нас, као што ми остависмо Тебе! чтец Ведран Гагић мај 2019.г. [1] Уз огромно поштовање неколицини изузетака. извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/14/са-чим-ћемо-изићи-пред-св-саву/
  9. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије на празник Благовијести служио је са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у црквици-крстионици на Михољској Превлаци код Тивта. У току Свете службе Божије Свету тајну крштења примило је четворо малишана. Своју бесједу, након Литругије владика је почео писмом које је Понтије Пилат написао цару Тиберију, 32. године по Христовом рођењу, још док је Христос проповједао Јудејом и Галилејом. У писму Пилат наводи да се млад човјек појавио у Галилеји и у име Бога, који га је послао, проповиједа нови закон смирење. Пилат истиче да је у почетку мислио да је Исусова намјера била да подигне буну против Римљана, али да се увјерио да је Исус из Назарета говорио више као пријатељ Римљана, него Јевреја, те да су му дали неограничену слободу, што је сметало богатим и моћним Јеврејима. Даље Пилат каже да је Исус имао божански изглед и да никад прије није видио тако пријатно лице: „Гледајући скаменио сам се. Моје ноге као да су биле спутане жељезним оковима за мраморни под. Дрхтао сам цијелим тијеломм као што би дрхтао кривац, иако је Он био миран. Оставио је дубок отисак на све нас захваљујући пријатном понашању, једноставности, смирењу и љубави. Ово су, часни владару, дјела која се тичу Исуса из Назарета. По мом мишљењу човјек који може претворити воду у вино, који исцјељује болесне, који васкрсава мртве и смирује узбуркана мора, није крив за неки злочиначки чин, као што су други рекли. Морамо признати да је Он стварно Син Божији“, прочитао је владика Методије писмо Понтија Пилата. Додао да нама ништа друго не преостаје него да се молимо Богу да Господ учини да и ови наши данашњи намјесници, у нама који смо се сабрали у овој светињи и у Цркви Божијој виде макар зрнце и трунку онога што је видио Понтије Пилат у Христу и да имају такве очи. Владика је казао да су то наше молитве и да нас Мајка Божија на овај најрадоснији празник, који је отпочео Нови завјет тиме што се Господ зачео утроби њезиној, све помилује и благослови. „Да будемо слични Сину њеном и да ови наши намјесници данашњи то виде и сагледају и да се и они придруже народу свом, да би сви заједно могли у миру и љубави молити се Богу и Њему благодарити и славословити.“ Говорећи да не треба да сумњамо или да се бојимо, Епископ Методије је нагласио да ћемо најприје обнављајући себе изнутра обновити ову светињу. „Неће се она обновити ако потрчимо и будемо зидали камење и дизали зидове, стављали куполе и златне крстове, а не радили на томе макар да најмањим дијелом будемо слични Ономе чијим се именом именујемо, а то је да се зовемо хришћанима.“ Пожелио је да нас Господ благослови и смири, да праштамо једни другима са поруком да ће то да преобрази цијелу васељену, не само ово мјесто гдје су се згомилале такве тензије и притисак од којих неко очекује неку експлозију, јер гдје се сабија притисак у једном малом простору не може се друго ништа десити него експлозија или бурна реакција: „Е, то ми треба да распршавамо овдје, па чак и они који дођу са неким набојем треба да га изгубе кад дођу овдје, на овом мјесту. Видеће нас осјетиће ту благодатну атмосферу“, поручио је владика диоклијски Методије сабранима око црквице-крстионице на Михољској Превлаци. Владика Методије, отац Бенедикт, игуман Манастира Михољска Превлака и свештеник Миајло Бацковић, секретар Одбора за обнову манастира са вјерницима пустили су у небо јато бијелих голубова. Најављено је да ће се у крстионици вечерас служити свеноћно бденије и молебан у сусрет сјутрашњем Сабору Светог Архангела Гаврила. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У организацији Удружење правника Црне Горе данас је у Дворцу Петровића на Крушевцу у Подгорици одржан научни скуп на тему „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићнег устанка“. Скуп је отворио предсједник Удружења др Бранислав Радуловић који је истакао да је намјера организатора да се о овако значајној, научно недовољно истраженој и надасве друштвено осјетљивој теми, разговара у духу академске заједнице, показујући тиме да у црногорском друштву постоји култура дијалога и академског уважавања. На позив организатора у раду скупа, који је одржан у форми округлог стола и у којем су учествовали академици, професори, књижевници, публицисти, своје излагање „Један народ – двије нације“ имао је и свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је своје излагање конципирао на проблематици како данас у новом вијеку да посматрамо подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника, Црној Гори досежу до великих и непромостивих полемика. По његовом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, а како не постоји једна дефиниција нације, казао је да је њему најприближније тумачење да је нација она политичка, замишљена, заједница која се конституише око државотворности а не око крви, језика, тла, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује са припадништвом једном народу без обзира на политичке границе. „Постоје два типа нације која би била релевантна за ову нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био, условно назван, јудео-хришћанским, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.“ Отац Гојко је истакао да се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу под један кров, „на груди једне мајке“ и да су оба концепта питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим, ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. „И једно и друго је присутно вјековима. Ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза је да ми треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворено, а не да наредних 100 година једни друге оптужујемо за издају“, закључио је у свом излагању „Један народ – двије нације“ свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Сва излагања учесника научног скупа „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићњег устанка“ биће објављена у наредном броју часописа „Правни зборник“. Транскрипт излагања „Један народ – двије нације“ свештеника Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Основна теза мог рада је двоструки идентитет међу нама Црногорцима за који би покушао да нађем неко утемељење у правдавна времена. Још у Старом и Новом завјету – Библији описан је дио сукоба, можда нама недовољно јасан и близак, између Јудеја и Самарјана. Када је Господ Исус Христос у Новом завјету покушавао да каже како људи треба да воле једни друге, докле иде та љубав међу људима, испричао је причу гдје је један Самарјанин помогао Јудејцу кога су претукли, везали за стуб и опљачкали.Слична је прича када Господ Исус Христос на путу од Јудеје до Галилеје пролази кроз Самарију и долази код једне жене и тражи воду. Замислите да је Јудеја Цетиње и околина, а да је Самарија и Галилеја око Дурмитора, тако је Израел конституисан географски. И жена каже: Зар ти Јудејац од мене Самарјанке тражиш воде. Дакле толика је мржња било између те двије групе, етничке, културне, да је то као да данас испричате да је Србин помогао Албанцу или Хрват Србину, па још јаче од тога. А ко су у ствари Јудаји и Самарјани? То су потомци и припадници етнички, крвно једног истога човјека – потомци Јаковљевих 12 синова, потомци некада заједничког јудејског племена који су се временом, историја утврђује након смрти цара Соломона 931 године прије Христа, подијелили најприје у двије државе. Потом је оснивач новог Сјеверног царства који је, ово је све из јудејске перспективе који пишу нама данас познати библијски текст, одвојио 10 сјеверних племена у посебну државу. Али је и то било мало. Знао је да ако остану само двије државе, ако грађани Сјеверног царства буду ишли у Јерусалимски храм – једино централно светилиште свих потомака на сјеверу и југу, неће ништа бити од његове државе. По Мојсијевом закону Јудејски храм је једино мјесто гдје се могу преносити жртве и то је стало до Христових времена. И гдје год да су Јевреји живјели ван Израела, још у римска времена, макар једном годишње су долазили у Јерусалимски храм да приносе жртву, иако је постојала синагога скоро у сваком граду, као и у Риму. Јеровоам који је основао Сјеверно царство рекао да се установе друга два светилишта на територији његовог царства како народ не би ишао у Јерусалим. Пошто се поставило питање ко ће онда служити у тим светилиштима, јер је свештенство традиционално било везано по Мојсијевом закону за Левитско племе, успостављено је ново свештенство које би служило у новим светилиштима. И тако се то одвојило а при том одвајању, државном и духовном, уследило је и треће кад су Асирци срушили и окупирали Самарију. Јудејско царство је наставило да постоји. Асирци су измјешали народ тако да више не постоје ни крвне везе између Јудеја и Самарјана, него је на Сјеверу нека мјешавина остатака 10 племена и народа које су Асирци ту населили. То је за Јудејце било одвратно, да неко ко ти је до јуче био брат, комшија и рођак сад више нема никакву везу с тобом, ни политичку, ни крвну, ни духовну. И замислите од крвно најближих рођака, постали су највећи мрзитељи једни других. Прича о Јудејима и Самарјанима је синоним мржње. У најбољој жељи и молитвама да то ни изблиза код нас не буде, иако сваког дана слушамо разне интерпретације и историчарске, политичке и теолошке о нашим подјелама, ово моје излагање је конципирано на проблематици како данас у новом вијеку посматрати подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника Црној Гори, досежу до великих и непромостивих полемика. По мом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, и не постоји просто једна дефиниција нације. Чини ми се да је на основу тумачења теоретичара нације најприближније да је нација политичка, замишљена заједница која се конституише око неке државотворности а не око крви, језика, тла итд, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује да си припадник једнога народа – етничког корпуса, без обзира на политичке границе. Али, с обзиром, да кад истргнеш једну реченицу из контекста може и ово што причам да се протумачи на сто начина, морам да будем опрезан па да кандидујем да постоје макар два типа нације која би била релевантна за нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био овај, условно, јудео-хришћански, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни. И сад се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу, под један кров, иду на груди једне мајке. Та два концепта су оба питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. Покушаћу да то прикажем у примјерима гдје се каже да је највећи син ирскога народа Џон Фицџералд Кенеди био председник САД. По националности је био Американац, али највећи син ирскога народа. Или Бенедикт Андерсон је дао један фини примјер: Ако је мајка Шпањолка трудна, дакле зачела дијете у Шпанији, отишла бродом из Севиље према Буенос Ајресу гдје се то дијете родило, тај ће мали сјутра и национално имати веће идентитетске везе са Индијанцем у Аргентини, него са својом тетком која је остало да живи у Севиљи. Дакле он је етнички и језички Шпанац, али национално има све прерогативе да постане Аргентинац, дакле, да не буде исто што је његова тетка. Етнички, језички културни Њемац Моцарт или Бетовен ће бити припадник аустријске нације а не њемачке. Име Аустрија у њеном имену значи Источно царство, сам назив Источно значи да постоји и Западно, дакле да су они дио нечега. Међутим, данас ако било ком Аустријанцу кажете да је Њемац увриједиће се као и етнички Италијан који генерацијама живи у Швајцарској, плаћа порез. Он је Швајцарац по нацији, иако је етнички и језички Италијан. Дакле сад код нас имамо претпоставке за оба та идентита. У једној кући два брата имају претпоставке за оба идентитета. Можемо да кажемо да је државотворност Дукље, Зете, Црне Горе несумњива без обзира на то што они имају заједничке тачке, заједничку историју, заједничке идеале са околним идентитетима, прије свега мислим на Рашку, односно србијанску политичку мисао. Дакле она је специфична аутохтона и посебна. Од Војислављевића преко Петровића до данас можемо да препознамо посебност црногорске државотворности, самим тим претпоставке да се неко у националном смислу осјећа као Црногорац и да му нико не приговара за то национално опредељење, од ових који се тако не осјећају. И то је нешто што је несумњиво. С друге стране још прије Немањића, за Стефана Војислава један византијски извор из 11. вијека говори да је он архонт Срба а други да је Србин Травуњанин. Дакле, ја који слободноумно читам књиге и покушавам да донесем сопствени закључак на основу њих, без тога да ми неко сугерише шта ћу бити и какав ћу закључак извести, изводим закључак да је та етничка припадност како је византијски двор то перципирао, не двор Немањића, била таква кад је у питању Стефан Војислав. Дакле од тог 11. вијека, преко једне за мене симпатичне сцене, Његошеве пјесме штампане 1834. године на Цетињу. Када Његош хоће да се захвали Католицима которским, породици Лумбардићима и контима Ивановића, што су га лијепо дочекали, пише пјесму Србин Србима на части захваљује : Како одох из слободних горах, кад је кренуо из Црне Горе у Котору, мишљах у њих српство оставити. Онда даље објашњава како се преварио јер је мислио да доље неће бити Срба, али су га фино угостили. На крају Његош у тој пјесму пише и овакве стихове, што можда мени као свештенику не одговара, али тако стоје ствари: Српствуј дјелом а вјеруј што вјерујеш, лактом вјере глупост чојка мјери! Дакле тај млади Његош, нашао бих начина као свештеник да то оправдам јер има много више мјеста у његовој поезији гдје велича и вјеру и Бога и Цркву, у једном моменту се идентификује с тим католицима и себе и њих препознаје као Србе. Па до оног уџбеника који су штампали 1911. Ђуро Поповић, Јован Рогановић на Цетињу у краљевској штампарији одмах на првим странама се каже: Наша домовина краљевина Црна Гора, људи живе у кућама, ми живимо у држави Краљевини Црној Гори. Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, већина православне вјере, има их римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба искрено и свесрдно да љуби своју слободну домовину Црну Гору и свога краља. И једно и друго је вјековима присутно и ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због овог идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза да треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворно, а не наредних 100 година једни друге да оптужујемо за издају. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Из манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручици, стиже нам Мати Злата (Пантелић) настојатељица ове светиње, а емисију смо посветили мученицима Христовим. Питали смо Мати Злату зашто је важно молитвено их се сећати, говорити младим генерацијама о њиховом страдању и жртви коју су за Христа Бога и поднели, али не ширити мржњу већ ? Чућете више о матушки схи-игуманији Марији-Диодори, св. Нестору, мученицима ливањским, пребиловачким, косовско-метохијским... „Нема васкрсења док се не изађе на крст и страдање“ подсећа Мати Злата, даје конкретне, страшне и истините примере страдања нашег народа али и упућује на књигу Буда Симоновића о страдању ливањских Срба и сведочењу преживелих. „Зло се никако другачије не може победити него љубављу и смирењем“, подвлачи наша гошћа. Звучни запис емисије View full Странице
×
×
  • Create New...