Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ћелијски:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Беседа 7. на Ваведење Свете Дјеве Марије 1977. године у манастиру Ћелије Ево Празника, браћо и сестре, који нам казује ради чега је створен овај свет, ради чега је створен човек, и какав је пут наш кроз овај свет. Ради чега стоји овај свет и | постоји? Све то казује Пресвета Богомајка, како се вели у дивним песмама, чули сте: „Храм се Господњи уводи у Храм“. То јест, Она је сама била Храм. Шта то значи? То значи да се непрекидно молила Богу, да је срце своје претворила у олтар, и да је цео живот свој проводила као у Храму Господњем, и у Храму Господњем. А Господ је створио овај свет не ради чега другог, него да заиста буде Црква Божија, да сва створења стреме ка Њему и да сва створења очекују од Њега све милости Његове, све радости, сва блаженства. И то међу људима прва је доживела у пуноћи Пресвета Богомајка. Она нам је показала ради чега је Господ створио човека: да буде жива Црква Божија, да буде живи Храм Божији. Да човеково срце и васцело биће човеково узноси непрекидно молитве Господу, Који држи овај чудесни свет око нас, држи га у постојању, држи га у животу. Тако је Она показала да је овај свет и овај живот у ствари непрекидно богослужење. Зато је Бог створио човека, зато је Бог створио овај свет, да човек непрекидно служи Богу у овоме свету, као у Храму Божијем. Звезде, небеса, то су кандила Божија, безбројна, да би побудиле човека да се угледа на њих, угледа се на ту ствар Божију, и да служи Богу и слави Бога. Кад је доведена и уведена у Храм, Пресвета Богомајка имала је три године, и остала је у Храму, како се вели у дивним песмама, „да се васпита Богу“ до дванаесте године Своје. То значи, да је Храм био Њена школа, да је у Храму она учила и научила оно што је потребно не само за живот на земљи, него за Вечни Живот у свима световима. И тако, Богомајка показује пример како треба васпитавати себе у овоме свету, како треба васпитавати децу у овоме свету. Овај свет – Храм Божији. Његова је дужност да служи Богу. Храм је зато у овоме свету, Црква је зато у овоме свету да се у њој узносе непрекидно молитве Господу за све и свја. То нам казује Пресвета Богомајка живећи у Храму, учећи у Храму све заповести Господње, учећи се у Храму свим врлинама, и тако спремајући Себи Живот Вечни. Пресвета Богомајка је Себе тако очистила молитвом и животом у Храму, да се удостојила родити Господа Христа, родити Бога и Њега увести у овај свет, увести Га људскоме роду. А ми, ми смо Га протерали, ми људи, ми смо протерали Бога из овог света грехом својим, гресима својим. Пресвета Богомајка прва је која Својом светошћу, Својом безгрешношћу враћа Бога у овај свет, даје нам Господа Христа. Шта данас ми видимо у овоме свету? Из школа је истеран Бог, из школа је истеран Господ Христос, из европских школа, из наших школа! Страшна је ствар говорити о Богу. Ви родитељи, ви одговарате за децу. Од вас ће Господ тражити рачуна у ономе свету, зашто је твој син такав, зашто је твоја кћи таква, зашто си ти пропустио да учиниш то и то и што ниси учинио то и то? Теби је дата земља, да би се спасавао на земљи. Показала ти да су хришћани – шта? Храмови Божији! Свети Апостол Павле пише хришћанима: „Ви сте жива Црква Божија, ви сте Храмови Божији, Дух Свети живи у вама“[1]. То је хришћанин. Он непрекидно узноси Господу молитве, и за себе и за сав свет око себе, јер живети у овом чудесном свету Божијем немогуће је без молитве. Уман и паметан човек кроз Господа гледа да види тајне Божије, свете тајне Божије. И свакој твари треба приступати са молитвом. Гледа на птицу и хвали Господа, гледа биљку, гледа цвеће, и чуди се свему томе, и моли се Господу, и захваљује Му што је дао таква бића око њега које га могу водити ка ономе што је Божије, што је небеско, и претворити овај живот свој у непрекидно служење Богу, у богослужење. Циљ човековог живота у овоме свету, браћо, јесте да служи Богу. Тиме служи и себи, служи вечности својој, служи Вечноме Животу. Тек када изађе из овога живота, он ће угледати онај свет са свима чудесима Божијим, хвалити Бога што је био хришћанин, и што је знао да је човек Храм Божији, жива Црква Божија, и да живот човеков у овоме свету треба да буде непрекидно богослужење, непрекидно богослужење! То показује Пресвета Богомајка, Која је целога живота Свог непрекидно служила Господу, непрекидно испуњавала заповести Божије. Живела у овоме свету као у Храму Божијем, а и сама била Храм Божији/Тако је сваки човек Храм Божији. То је учење Господа Христа, то је учење Светог Апостола. Ми у овоме свету, имамо највећу и најсветију дужност, то је да живот свој претворимо у непрекидно служење Богу, у непрекидно богослужење. Пример тога, највећи и најсавршенији – то је Пресвета Богомајка. Она се Једина у роду људском удостојила подвигом Својим, непрекидном молитвом Својом, непрекидним постом у Храму, удостојила се да роди Господа Христа, и да Сама буде без икаквог личног греха. То је највећи подвиг који човек може учинити у овоме свету, и Она је Једина то учинила, и показала нам Својим примером да смо ми створени за то да служимо Богу кроз цео живот, и да цео живот наш буде непрекидно богослужење. Наши стари владари, наши праоци и оци, засејали су земљу Српску многобројним храмовима; већина од њих посвећена је Пресветој Богомајци. Највећи храмови наши посвећени су Њој и данашњем Празнику – Светом Ваведењу. Хилендар, Студеница, и многи други манастири. Шта су наши преци хтели тиме? Да нас науче да је живот човеков на земљи, живот правог Србина, непрекидно служење Богу. И зидали су храмове по целој земљи. Кад су Турци освојили нашу несрећну земљу, у нашој земљи је било три хиљаде манастира, пуних монасима. Данас их има око сто педесет. Ради чега је све то, ради чега су наши преци зидали те храмове? Да би се ми научили основној и главној истини живота, еванђелског живота, да живот наш треба да буде служење Богу, служење кроз свако добро, кроз све што подсећа на Бога, и што даје силе човечијој души да се у овом свету васпита као у Храму Божијем. Ми православни хришћани, знамо ту истину о мудрости Божијој, о школи Божијој. Црква је школа Божија, главни Храм Божији; то сведочи данашњи Празник који нам је дао Пресвету Богомајку и Она нам родила Господа Христа. Причестити се – то значи примити Бога у себе. Ти заиста срце своје претвори у жртвеник, и кади срце своје молитвом. Јер, свака молитва јесте кад Господу Богу, и јесте сведочанство да ми у овоме свету живимо Богом, и Његовом милошћу, и Његовим силама, Његовим Божанским и животворним силама, које нам даје кроз сунце, кроз небеса, кроз биљке, кроз животиње, кроз све што видимо и кроз оно што не видимо. И ми, на данашњи велики Празник треба да испитамо себе шта је наш живот. Да ли је наш живот заиста служење Богу, као у неком храму, или не? Сваки нека мисли о себи и нека размишља да ће једном од нас бити тражено оно што нам је дато. Нама је дато у Светој Тајни Причешћа тело Господа Христа. А Он дао нам нови Живот Небески на земљи, дао нам свети живот испуњен врлинама. Највећа светиња коју ми примамо је Свето Причешће. Ради чега? – ради тога да би смо служили Господу, у срцу свом, у души својој, и непрекидно славили Господа за Његово Свето Еванђеље, за Вечни Живот, који нам даје кроз Своје учење, за сва добра која нам је дао дошавши у овај свет. Јер, кад је Он Бог дошао у свет, Он је са Собом донео све што је Божанско, све што је најузвишеније, све што је вечно, да би нас томе научио, да би нам то баш и дао. Да нам да Живот Вечни. Зато је Он отворено свима непрекидно говорио кроз Свето Еванђеље: „Који верује у мене, има Живот Вечни“[2].Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке, научио свакога од нас, и свако људско биће да себе сматра за храм Божији и да буде храм Божији, храм Божији у коме се непрекидно служи Богу. Често ми заборавимо ту главну истину. Уместо да служимо Богу, ми служимо – коме? Кроз грех, коме се служи? Грехом својим ми смо истерали Бога и своје душе. Он се враћа у нас Светим Причешћем. Грех и јесте та демонска сила која гони из душе човекове оно што је Божије, и тако претвара срце наше, биће наше, људско, човечанско биће наше у идолиште. Јер, када живимо у греху и служимо греху, онда ми служимо ђаволу. И цео живот наш преврће се и губи своју божанску вредност, божанске силе, јер грех увек уводи са собом свако зло, а наше је да се боримо против греха, да служимо Богу, а не ђаволу. А знајте, сваки од нас заиста служи ђаволу када служи греху, када неће да се каје због греха, када не изгони грех из себе, него га чува у души. То је најгоре идолопоклонство прогласити грех за свој живот, за начин свога живота. Ту је Црква Христова, Црква Пресвете Богомајке да нас научи да ми у овоме свету морамо служити Богу. Служити Богу и само творити Његове заповести, избегавати сваки грех, и кајати се због греха. Јер, Пресвета Богомајка је дала свима нама силе и моћи да се боримо са грехом и победимо грех, и да тако служимо Богу у светињи живота. Данашњи велики свети Празник, нека нас на молитве Пресвете Богомајке испуни сваким Божанским добром, сваком небеском силом, да би смо од данас живели животом светим, животни достојним вечности, због које нас Господ Христос позива дошавши у овај свет. Јер, Бог је дошао у овај свет да нас позове Вечном Животу и да нам да Вечни Живот. Њему, преко Пресвете Богомајке, нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва ду­ховна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића на­звана анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе не­го дужности, и значи: гласник, весник.[1] У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.[2] Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима. Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,[3] што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.[4] Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.[5] Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара зве­зде[6] и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,[7]али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.[8] Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота. У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ;[9] анђео Го­сподњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије;[10] пророк Исаија види шестокрилне се­рафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се;[11] пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени;[12] пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа;[13] пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју.[14] На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике. Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,[15] и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света.[16] Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца.[17] Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства.[18] Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача.[19] У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га.[20] Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева.[21] Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.[22] При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.[23] Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;[24] анђео упућује Корнилија на пут спасења;[25] анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;[26] анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;[27] анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.[28] Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.[29] Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји. Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.[30] Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.[31] То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческiй исповесть его предъ ангелы Божiими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божiими.[32] Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.[33] Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела[34] Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресенiе бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божiи на небеси суть.[35] Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?[36] Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу. Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.[37] Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.[38] У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.[39] Они су увек на служби Богу,[40] и Црква их је препуна.[41] Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.[42] Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чу­вала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком VII Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих. 2. Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде — Богом постаде,[43] следствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.[44] Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк. 2, 13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Вла­сти: све се кроза Њ иза Њ сазда.[45] Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,[46] и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,[47] што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духо­ва, — мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.[48] А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“[49] 3. Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).[50] „Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.[51] Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.[52] Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.[53] О духовности природе анђела Свето Откривење гово­ри и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),[54] тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετα­σχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.[55] Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мо­ра разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.[56] Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестеле­сна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“[57] Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,[58] што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (circumscripti loco).[59] Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.[60] С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,[61] али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по при­роди мора имати и крај.[62] Анђели су савршенији од људи[63] и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.[64] Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Бо­гом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредно­сти и чину.“[65] Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.[66] Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“[67] Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.[68] Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстiи Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхожденiю обожаеми.“[69] Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.[70] Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.[71] Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“[72] Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по ме­ри природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.[73] Не грешити — припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу[74] коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.[75] Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју исти­не сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).[76] Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.[77] Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство. Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршен­ство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,[78] да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,[79] не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,[80] па не знају ни помисли срца људских.[81] Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.[82] Бог и у њима налази извесне недостаткею[83] Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.[84] Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.[85] Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.[86] Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.[87] 4. Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела[88]; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики[89]; сам Спаситељ говори о легионима анђела[90]; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца[91]; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)[92]; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.[93] Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“[94]. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.[95] 5. Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствiя, аще начала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,[97] Херувиме,[98] Силе,[99] Арханђеле[100] и Анђеле.[101] Исповедајући ову богооткривену истину о подели и ра­злици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.[102] То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)[103]. „Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλ­ήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и зна­ње нижима“.[104] Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на V Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,[105] по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.[106] 6. Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.[107] Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Сера­фиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его[108]; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержи­тель, иже бе, и сый и грядый.[109] Пророк Данило види где Ветхiй деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.[110] Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго[111], и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.[112] Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.[113] Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Вера у Христа Господа живи у овоме свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је паганско, зло и грехољубиво у свету. Устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она смрт свакоме злу, зато свако зло устаје на њу. Она је смрт свакоме ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу. Она смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу. Страдање за Христа дар је од Христа. „Вама се дарова Христос – вели Свети Апостол – не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“. Вера у Христа дар је од Христа али уз тај дар увек иде и други дар страдање за Христа. То страдање бива двојако, унутрашње невидљиво и спољашње видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе. Човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, па то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. Осим те унутрашње, увек и спољашње борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге борбе и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот достојан Бога, а све што је у свету против тога устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништава, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али с’ Христом Богом смо непобедиви и светопобедиви. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја побеђујем свет“. А гром вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: „Вера је наша победа која победи свет. Сваки који је рођен од Бога побеђује свет“. Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса. За све хришћане свих времена важи она еванђељска реч апостолска: „Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“ а гоњенима, Христа ради припада Царство Небеско са свима Божанским савршенствима и блаженствима. Пример такве вере за Христа и таквог страдања за Христа јесте сам Апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није отстрадао и за коју није пострадао? Која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? Која то мука коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио и свим му се бићем предао? У овоме свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа и они то страдајући чине. „У свему имамо невоље – изјављује Свети Апостол Павле, али нам се не досађује. Збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не много, и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов показује на смртноме телу нашем. Јер ми живимо једнако се предајући за смрт за Исуса, да се живот Исусов покаже на смртноме телу нашем“. И за страдања за Господа Исуса хришћани очекују Вечни Живот у Господу Исусу. То је оно због чега они са радошћу подносе сва страдања за Христа Исуса и због чега су им све садашње бриге лаке. „Наша лака садашња брига – вели Свети Апостол Павле – доноси нам вечну од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види него оно што се не види“[8], што је вечно. Еванђељска је истина: Страдања за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа и страдањем исповеда Христа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Од Господа ти радост! радост – у свакој муци, у свакој невољи, у свакој смрти Њега ради. Јер у овом тужном свету нема истинске радости мимо Њега. Та колико је пута, нема сумње, Он свемилостиви сишао у сам пакао мој и извукао ме из најстрашније смрти моје, умирања мог. То је сигурно и с тобом много пута учинио. И разлио чудесну радост по души мојој и твојој. Тако увек, тако свуда у свим световима човечанским Он стиже и пристиже к нама са Својом Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Радошћу. И ко је онда богатији од нас! И заиста смо увек са пресветлим Апостолом – „као они који ништа немају, а све имају“. Несумњиво, све имају – када Господа Христа имају. Зато смо добре воље увек у овом малом и мајушном свету: добре смо воље у мукама, у невољама, у гоњењима, у страдањима, и у свима смртима: јер изнад свију њих и у свима њима чудесни и благи Господ хода од срца мог до срца твог, и срца свачијег. Ко има очи да види, то увек види; ко има уши да чује, то увек чује. Нема муке моје, ни болести моје, ни смрти моје, које човекољубиви Господ није свемилостиво узео на себе. Тако исто и твоје. То си морао осетити. По твоме писму разливена је нека туга, која као да својим невидљивим капиларима сише очајање. А очајање? То је највећи непријатељ човеков у земаљском свету. Јер најмоћнији: врло лако стровали душу човекову у смрт. А када душа у човеку умре, – нашта му онда сав свет, сви светови скупа? Онда се сви светови претварају у смрдљива гнојилишта, и човек у мукама постаје близанац ђаволу и анђелима његовим. Не! нема места очајању за хришћанина у овом свету, јер када је Господ сишао у овај свет, и Црквом сав остао у њему, – како онда дати места очајању у души својој? Та сав Господ је ту, поред нас, око нас! Само завапи к Њему, и гле! – већ си у загрљају Његовом. А ко те онда може отети из загрљаја Његовог: који то непријатељ, који то човек, који то ђаво, који то пакао? Та никаква нас сила, никаква злосила не може раставити од љубави Његове. Њиме смо увек јачи од свакога зла, од свакога греха, од свакога пакла, од свакога ђавола, и од свију скупа. Сва је мудрост хришћанинова у томе: држати се непрестано Господа Христа – држати се молитвом, држати постом, држати милостињом, држати љубављу, држати кротошћу, држати смиреношћу, држати трпљењем, држати покајањем, држати светим Причешћем, држати светом исповешћу; држати се Њега, Неизменљивог, Ничимнезаменљивог и Никимнезаменљивог Бога и Господа, сваком светом тајном и сваком светом врлином. Онда? – Онда смо изнад свих смрти, изнад свих мука: увек радосни – радошћу вере, радошћу спасења... Правог свештеника не смеју саблазнити ни рђави свештеници, ни рђави првосвештеници. Он увек гледа изнад њих, и увек угледа свете свештенике и свете првосвештенике: угледа светог Златоуста, светог Саву, светог ђакона Авакума, и безброј других светитеља. И ка њима се пружа свом душом, и њима се одушевљава, и њима се руководи. А они? Сви су они у Цркви живи и данас, као јуче, и као пре хиљаду година. Живи сви свети Апостоли, живи сви свети Мученици, живи сви свети Оци, свети Исповедници, и свакодневно саслужују на светој Литургији и нама, недостојним свештенослужитељима Божјим. Зар нисмо онда јачи и силнији од сваке смрти, од оваког зла, од сваког греха? И зар можемо имати изговора за своје очајање у свештеничком звању? Та ни служба анђелска није узвишенија од службе свештеничке! Свештеник има божанске власти над – рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. А ти, драги мој, као да си тренутно посумњао у то, и клонуо духом. Горе срце! Јер нико у роду људском нема што свештеник Христов има. Главно је: ослони се вером и молитвом и љубављу на чудесног Господа, Господа Сладчајшег – и све ће смрти побећи од тебе, а камоли очајање и његова исчадија. Сва ти добра од Господа жели препоручујући се твојим светим молитвама твој отац Јустин. Писмо свештенику (13 фебруара 1956). Свети ЈУСТИН Ћелијски (Нови) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Нема сумње, материја је најзагонетније, најтајнственије и најсложеније заступљена у људском телу. Мозак?! - Каква се све чудеса и тајанства збивају између његове материје и душе! Свеколико је искуство рода људског: ничим се та тајанства не могу докучити и сазнати. Тек нешто-нешто од тога доступно је људском чулно-разумном испитивању. Исто тако и срце човеково - саткано све од самих небоземних тајни. Тако саткани и - свака ћелија у телу људском, и сваки молекул, и сваки атом. Све и сва је на свом тајанственом путу ка Богу, ка Богочовеку. Јер створена Богом Логосом, материја је самим тим Богоцентрична. Поред тога, Својим доласком у наш земаљски свет, и Својим целокупним Богочовечанским домостројем спасења света, Господ Христос је очигледно показао да је не само душа него и материја створена од Бога и за Бога, и да је Богочовек и за њу све и сва као и за душу. Јер саздана Богом Логосом, материја је сва својим најунутрашњијим нервом - богочежњива, христочежњива. Очигледан доказ тога је то што је Бог Логос постао тело, постао човек . Тиме је материја узвеличана божанским величањем, и ушла у благодатно-врлински подвиг обогочовечења, охристовљења. Бог је постао тело, постао човек, да би се сав човек, све тело испунило Богом, и Његовим чудотворним силама и моћима. Са Богочовеком Господом Христом, са Његовим телом материја је сва кренула Христовим путем: путем обогочовечења, преображења, освећења, васкрсења, вазнесења ка надхерувимској слави и вечности. И све то бива и све се то збива кроз Богочовечанско тело Цркве, која и јесте Богочовек Христос у васцелој пуноћи своје Богочовечанске Личности, пуноћи „која све испуњава у свему" . Тим богочовечанским живљењем својим у Цркви тело се, као материја, као вештаство, освећује Духом Светим, и тако отројичује Светом Тројицом. На тај начин материја постиже сво врховни божански смисао и циљ, своје вечно блаженство и своју богочовечанску бесмртну радост. Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог благодатно-врлинског живљења у богочовечанском телу Цркве Христове. Таква светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бића. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати. Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа . Уселивши Христа вером у срца своја , а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима , Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице , храмови Бога живога , и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу. Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. - Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац . Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца . Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану . Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Благовест је Новог Завета о телу: смисао и циљ тела људског је да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе=охристови=обожи=обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни. И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ Христос васкрсењем својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца. На тај начин Васкрсли Господ је унео залог васкрсења у природу људског тела и - „сваком телу пропути пут у живот вечни" . Од тада човек зна да је тело стврено за вечност кроз богочовечност, и да је његов божански посао на земљи: заједно са душом борити се за живот вечни , борити се свим благодатно-врлинским средствима, и тако облагодатити себе, испунити себе благодаћу Божјом, претворити себе у храм Духа Светога, у храм Бога живога. Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнут и остварен у личностима Светитеља, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, светим моштима њиховим - као светим храмовима Духа Светога који благодаћу својом борави у њима. Но Свето Откривење показује да по неизмерном човекољубљу Свом Дух Свети борави благодаћу Својом не само у телима Светитељa већ и у одећи њиховој. Тако, убруси светог Апостола Павла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове ; плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем ; то исто са истим плаштом чини сам пророк Јелисеј по узећу Илијином не небо . А све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело . Штавише, по неисказаном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуга Његовог Божанства чине чудеса не само телом и оделом већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим Апостолом Петром: његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове . Бесмртна благовест Светог Откривења о светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је и непрекидно се посведочава Светим Предањем од апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих на побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства о томе безбројна су; навешћемо само неколико. Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи о Светом Игњатију: „Ви житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све они морали осећати при повратку светих остатака његових! Каквом су се слашћу наслађивали! У каквом усхићењу били! Како су се радовали! Каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у тријумфу иде са бојишта, усићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, - тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника... У то време свети Мученик је је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град." . Говорећи о чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели о светим Мученицима: „Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа". . При открићу светих моштију Светога Гервасија и Протасија Свети Амвросије се обраћа слушаоцима и говори са побожним усхићењем: „Ви сте дознали, и чак сами видели многе који су се ослободили демона, а још више таквих који су се само руком коснули одеће Светих, и одмах се излечили од својих болести. Обновила су се чудеса древних времена од онога доба откако се доласком Господа Исуса излила на земљу благодат преизобилна: ви својим очима видите многе где су се исцелили као неком сенком Светих. Колико се убруса предаје из руке у руку! Колико хаљина које су биле положене на свештене остатке и од самог додира постале лековите, траже верни једни од других. Сви се труде да их се макар мало дотакну, и ко их се дотакне, оздрављује . Образлажући зашто хришћани указују побожно поштовање светим моштима, Свети Амвросије благовести: У телу Мученика ја поштујем ране примљене за име Христово; поштујем успомену онога који живи бесмртношћу врлина; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело које ме поучава љубити Господа и не бојати се смрти за Њега... Да, ја поштујем оно тело које је Христос удостојио мучеништва, и које има царовати са Христом на небу . Говорећи о чудотворству светих моштију, блажени Августин вели: О чему другом сведоче та чудеса ако не о вери која проповеда да је Христос Васкрсао у телу и Вазнео се са телом на небо? Јер и сами Мученици били су мартири=сведоци те вере. За ту веру они су положили живот свој, и добили могућност да све ово измољују од Господа. Ради те вере они су претходно показали необично трпљење, да би се затим појавила таква сила у овим њиховим чудесима . Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања о побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: „Светитељи су постали по благодати - χαριτι - оно што је Господ Христос по природи - φισει. То јест постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја. Јер говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима и бићу им Бог . Притом, Свето Писмо говори: Душе праведника су у руци Божјој и смрт их се неће дотаћи . Јер смрт Светаца је пре сан неголи смрт. И: Драгоцена је пред Господом смрт Светаца Његових . Према томе, шта је драгоценије него бити у руци Божјој? Јер Бог је живот светлост, и који се налазе у руци Божјој налазе се у животу и светлости. А да Бог и преко ума обитава у телима Светаца, сведочи свебожји Апостол: Не знате ли да су тела ваше храм живећег у вама Духа Светога ? Господ је Дух. И још ова еванђелска истина: Ако ко поквари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет - а то сте ви ! Стога, како не поштовати побожно одухотворење Божје, одухотворена телесна жилишта Божја? Јер они, будући живи, са смелошћу стоје пред Богом. Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. Нека нико у то не сумња! Јер када је по вољи Божјој из кршевите и тврде стене у пустињи потекла вода за жедни народ , и из магареће чељусти за жеднога Самсона , зар је онда невероватно да из моштију светих Мученика изобилно тече миомирисно миро? Несумњиво тече, по свемогућству Божјем и по Божјем поштовању и уважавању Светаца. По старозаветном закону, ко се дотакао мртвога тела сматран је за нечистога седам дана . Али Свеци нису мртви. Јер од како је Онај који је сам Живот и Виновник живота, био убројан у мртве, ми већ не називамо мртвима оме који су уснули, преминули у нади на васкрсење и са вером у Њега, ми их не називамо мртвима. Та и како може мртво тело творити чудеса? И на који се начин кроз свете мошти изгоне демони, удаљују болести, лече болни, прогледају слепи, очишћавају губави, прекраћују искушења и невоље, и сваки добри дар од Оца светлости силази на оне који моле се чврстом вером . Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: „Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако се епископи - да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења . У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву . Да је побожно поштовање светих моштију саставни део Богочовечанског домостроја спасења сведоче и ове чињенице: од најдубље светопредањске старине храмови су зидани на гробницама и моштима Светитеља, и света Литургија се врши једино на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тог, богослужбене књиге, нарочито Минеји, препуни су молитава и песама које се односе на побожно поштовање светих моштију. А Житија Светих изобилују сведочанствима о њиховом чудотворном делању, разливајући по срцима православних хришћана бесмртну радост вере наше православне=богочовечанске. Све у свему: тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне: оваплоћења Бога . Јер васцела тајна човечијег тела објашњена је оваплоћењем, отеловљењем Бога: Богочовеком Господом Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест о телу: Тело је за Господа и Господ за тело . А кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао . Јер човеком, освећеним у Цркви светим тајнама и светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар, и материја. А уз то иде и ова радост: мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста „Христов мирис Богу (2.Кор. 2,15), миришу на Бога, на небо. Еванђелска је истина: грех је човеков - смрад пред Богом; и сваки грех смрди из ђавола. Кроз свете тајне и свете врлине хришћани постају „Христов мирис Богу." Отуда су и свете мошти Светитеља мироточиве. Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978. стр. 675-683 Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево великог празника, ево празника највећег човека у роду људском, јер данас празнујемо рођење Светога Претече. Човека – али више пророка, више анђела, више монаха, више апостола, више еванђелиста. Све је он то у себи имао, зато је Спаситељ и изрекао највећу похвалу о њему, да је он „Највећи између рођених од жена“. Највећи између рођених од жена. Замислите такву похвалу! Није ту похвалу изрекао човек, ни пророк, ни апостол – већ сам Бог, Господ Христос, који је постао човек и дошао у овај свет. И гледајући сав род људски, Он је њега истакао као највећег у роду људском. Зашто? Зар је већи од Апостола Павла, зар је већи од Апостола Петра, зар је већи од Еванђелиста Јована? Да, већи. У чему је величина његова? Ево у чему. Господ га је послао у овај свет као претечу, као предходника – чијег? Господа Христа. Као претходника Бога Који се рађа у телу. Претеча значи предходник, и он је ишао испред Господа Христа. Господ Христос је дошао у овај свет да би сав свет ишао за Њим, не испред Њега. А Он је одредио претечу Светога да иде испред Њега. Шта то значи? То значи ово: овај свет до доласка Господа Христа био је змијарник. Овај свет до доласка Исуса Христа био је трњак греха, змијарник страсти, ужас злочина. Све је то овај свет био. И Господ је дао Претечи да сагледа све грехе свих људи на земљи. Како је то страшан дар! Замислите да на вас падне та страшна мука да у једном тренутку сагледате све грехе рода људског, све ужасе, све смрти, све ђаволе које смо довели у овај свет. И он, нико испред њега, а он испред Господа Христа иде и крчи змијарник и крчи трњак и разгони ђаволе, припрема пут Божанским ногама Господа Христа. Заиста, пут мученика и то свемученика, пут апостола и свеапостола, пут еванђелиста и свејеванђелиста. Веле и пишу да се Свети Претеча никада није смејао. Како се могао смејати човек који пред собом види сав род људски, сву историју света? Види све грехе, види све страшне поворке смрти, види све безбројне легионе ђавола. Све то, све то ми смо људи довели у овај свет. Не звери, не неки нарочити животињски злочинци, него ми људи. Ми смо увели грех у овај свет, и смрт увели у овај свет, и ђавола увели у овај свет. И све то, ето, Свети Претеча је имао пред собом, све је то јуришало на њега. Јер је за њим ишао Господ који је постао човек, да би нас ослободио од свих тих грехова, свих тих смрти и свих тих ђавола. Зато је лице Светога Претече увек било тужно и вероватно увек уплакано. Никад се смејао није! Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим. А гле, Претеча је ишао испред Њега. И шта? Показао пут, исцељење од свих грехова, исцељење од свих страсти, ослобођење од свих демона. Како? Покајањем. Зато је Претеча Свети апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања, еванђелист покајања. Јер је објавио тај лек, тај свелек за грехе људске. Јер покајање јесте лек за сваки грех рода људског, за сваки грех мој и твој и сваког људског бића. И Господ је то објавио дошавши у овај свет, поставши човек. Свети Претеча је своју проповед, своје Еванђеље, нарочито сабрао у ове речи: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско“. Како се то приближи Царство Небеско? У коме? У Господу Христу. Сишао је Бог у овај свет, како са Богом да не дође Царство небеско? Небеса су сувише мала, небеса су капља према величини Бога и Господа Христа. И ту реч Светога Пророка и Претече: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“, прихватио је Господ Христос, и од тога и тиме почео Своје Еванђеље. Он је почео Своје Еванђеље речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“. Ето, сав Претеча је пред Њим. Сво Еванђеље је у речима овим: Царство небеско носи нам – шта? Носи нам вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни живот, рај. Носи све оно што је Божанско, носи све оно што је без греха, без страсти, без зла и без ђавола. И тако је Господ продужио Еванђеље Светога Претече и дао нам лек за сваки грех. Зато је Господ и основао Цркву у овоме свету и у њој дао сва средства свакоме од нас да се ослободи својих грехова, да се ослободи својих страсти, да се ослободи својих ђавола. Зато нећемо имати извињења на дан Страшнога суда, ми хришћани, који имамо безброј апостола, безброј светитеља. Имамо самога Господа Христа, Који нам је дошао у овај свет и дао нам Своје Еванђеље. Дао нам Божанску силу да себе исцељујемо од свакога зла и од свакога греха. Ви чујете на сваком богослужењу како се ми молимо: „Да нам Господ да овај дан сав свет, савршен и безгрешан“, да тако проведемо овај дан. То значи: да се боримо против свакога греха који насрне на нас, споља и из спољног света и рикне из нас, из наше душе, из нашег унутрашњег света. Господ је дао зато сва средства у Цркви Својој. Шта је Свето причешће? Свето причешће то је сједињење са Богом, а кад узмеш у себе Бога, онда из тебе бежи сваки грех. Где може остати грех поред Бога у теби, где може остати страст, где може ђаво остати у твојој души, ако Бог уђе у њу? – а улази кроз Свето причешће. То је највећи дар који се даје роду људском, најсигурније средство за победу над свима гресима, над свима страстима. И осигурање, такорећи, безгрешног живота. Слаби смо, немоћни смо, падају греси на нас, падамо у грехе, али васкрсавамо из греха. Јер, сваки грех је мали гроб, сваки грех је мала смрт. А Господ је дао васкрситеља, он је у рукама твојим – то је покајање твоје. Покајање те васкрсава из свакога греха, само ако ти хоћеш. Господ никог не спасава на силу, није Он дошао овде да примора мене и тебе да пођемо за Њим. Он предлаже: Ако хоћете да идете за Мном, хајте за Мном. Нећеш? Пази за ким идеш. Не иде ли човек за Господом Христом у овоме свету, за ким иде? За ђаволом, сигурно. Као што казује пример наших прародитеља, Адама и Еве, кад су окренули леђа Богу. Ђаво је стао испред њих и повео их кроз овај свет, и они су га увели у овај свет. У томе је страхота бити човек. Све птице, све биљке, све животиње, устаће на нас на дан Страшнога суда, и рећи: Ево, људи су злочинци, они су нас убацили у смрт, они су увели ђавола у овај свет и све муке у овоме свету. Тако, сваки хришћанин уствари се смирава пред сваком птичицом, пред сваком биљчицом, и вели: Опрости, ти си безгрешна, ја сам сав грешан. Ја сам крив за муку твоју, ја сам крив за смрт твоју. Зато, прави хришћанин увек осуђује прво себе за грехе своје и за грехе овога света. Када читате животописе светитеља, ви наилазите на речи које веле: Господе ја сам свегрешан, не само грешан, него свегрешан. Један од највећи светитеља Божијих, Свети Симеон Нови Богослов, стално пише о томе како је он свегрешан и истински свегрешан, и објашњава: Како могу, Господе, да не осећам себе свегрешним, кад сунце Твоје, кад светлост Твоја падне на мене, онда све, и најситније трунчице грехова, постају огромне планете, огромна сунца, огромне планине и падају на мене. Помози! Ти једини спасаваш од греха, а ја човек, ја сам свегрешан! То је осећање сваког правог хришћанина у овоме свету. Себе корити, себе осуђивати, свој грех сатирати у теби; не туђи, прво свој: Извади брвно из ока свог најпре, да би могао извадити трун из ока брата твог. Да, и Претеча Свети, који је Претеча Господњи у свему, Претеча у новом животу, Претеча у нашој бесмртности, Претеча у свему што је еванђелско, он, он је указао на Господа Христа као на Спаситеља света, и вели: И ја Га не знадох, али Онај који ме посла да крстим водом Он ми рече: на Кога видиш да силази Дух Свети, Он је тај који ће те спасти од греха и смрти. И ја видех, вели Свети Претеча, и засведочих. Видео је Духа Светог, Небеса отворена над Господом Христом када је крстио Господа у Јордану. И од тада, нема сумње, Господ је Спаситељ овога света, дошао у овај свет да нас спасе од греха, од смрти, од ђавола. И сву ту проповед, сву ту силу први је осетио Свети Претеча. Њему је Господ дао ту благодат да заиста пре свих нас, пре свих људи позна Господа Христа, пође за Њим, и објави целоме свету да нема спасења у другоме осим у Господу Исусу. Да, то је Свети Претеча, апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања. Јер гле, то мало дете, мајка Претечина од цара Ирода у пустињу је побегла са њим. Ирод је убио његовог оца, праведног Захарију, тражећи дете које се родило, мислећи да је то Господ Христос. Мајка Јелисавета побегла у пустињу и умрла после годину и по дана. И остало мало дете у пустињи, мало годину и по дана. Како је могло живети? Анђели Божји силазили, хранили га и однеговали; и није изашао из пустиње тридесет година. Када је навршио тридесет година почео је своју чудну и необичну проповед. Први монах. Ко је већи монах од њега? Први мученик. Ко је већи мученик од њега? Какве је муке детенце морало имати само у пустињи при рикању лавова и зверова, а он сам у пећини? Ви мајке, замислите то! Ви родитељи, замислите то! И иза свега тога, он је изашао као највећи исповедник, као највећи испосник, као највећи пустињак и највећи праведник. Ето, божанска уста Господа Христа објавише свету да је он Највећи између рођених од жена. Шта ми можемо да очекујемо од њега, шта ако не милост и благодат и доброту? Да му се молимо да он, велики еванђелист Божји, велики мученик, велики пророк, велики светитељ, Највећи између рођених од жена, помоли се за нас да Господ опрости тешке грехе свакоме од нас и свима нама. Нека би он, са Пресветом Богомајком,која је једино већа од еега у свима световима, нека би они молили се за нас, за род наш, за све људе, за сав свет, еда би Благи Господ смиловао се на нас многогрешне и избавио нас од свега што душу сатире и убија. Молитва Светог Претече заиста све може пред Господом. Постоји икона која се зове Деизис, то је мољење. С десне стране Спаситељеве Богомајка, а с леве Претеча. То се зове Деизис – мољење. Хоће да се каже да се Свети Претеча, заједно са Пресветом Богомајком, непрекидно моли за све нас, за сав род људски. Зато, нека наше молитве, наши вапаји не оскудевају. Упућујмо их увек Светом Претечи да нас он води и приводи Спаситељу, да живимо Њиме у овоме свету, еда бисмо Њиме живели у ономе свету, и славили Га, заједно са великим и славним Пророком Божијим Јованом, који нека нас сваки дан и сваке ноћи учи свему што је еванђелско, што је Христово, да бисмо заједно с њим служили Њему вечито, и у овом и у оном свету. Амин. 1974. године у манастиру Ћелије
  7. Велики и чудесни Празник - Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника. Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2] Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом. Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине. Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке. Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке. Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола. У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла. Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17]. Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос. Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ! Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти. Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим. Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке! Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим. Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега. И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни. Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин. 1967. године у манастиру Ћелије ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“.[2] Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“.[3] Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.[4] И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови.[5] Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла,[6] тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле.[7] Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако.[8] То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Православие.ру
  9. Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће. Пост није само уздржавање од свакога зла, него је у исто време пост вршење свих светих врлина. Када клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш - чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу, и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени. "Који мрзи на брата свога остаје у смрти" - вели се у Светом Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свог брата, да се прво молиш Богу за њега, и да га свим срцем заволиш. Јер како ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш? Пост није само уздржавање од свакога зла, него и неговање сваке врлине. Кад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину - да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Јер, откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом Светом Еванђељу: Живите као што се пристоји Светом Еванђељу, наређује Апостол свима нама хришћанима. И још нешто јаче и веће: Живите достојно Бога Који се јавио у телу. Ето, то је последња заповест, то је цело Еванђеље за мене и за тебе: да живимо достојно Господа Христа. Укратко, што је Свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Он је Сам објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души, молитва и пост је једина сила, вели Спаситељ, која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших. Кад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим Ученицима Својим објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом". Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље. Извор: Српска Православна Црква
  10. Ради чега смо ми људи у овоме свету? И ти и ја дошли смо на овај свет без нашег пристанка. Нико те питао није кад те спустио у овај свет. А ради чега је Господ спустио тебе и мене у овај свет? Зашто је човек створен? Да ли зато да га смрт прогута? Ако је тако, онда је Бог највећи злотвор. Господ је, браћо, створио човека као вечно биће. Човек је најважније биће после Бога, важније од Анђела, важније од Херувима и Серафима, важније од свих бића и створења. Зашто је човек важнији? Зато што је Бог створио човека по слици и прилици Својој[2]. По слици и прилици Својој – шта то значи? Када гледаш слику својих родитеља, ти се умиљаваш, ти волиш да их подражаваш, да личиш на њих. Бог је створио човека по слици и прилици Својој да би човек личио на Бога[3]. Личио целим бићем својим, а личио нарочито животом својим. То значи, човек је жива икона Божија. Жива икона Божија.[4] Ум наш, шта је? У нама то је слика ума Божијега, и да би ум наш личио на Бога, треба да има чисте мисли, треба да мисли божански, да мисли свето, да мисли оно што је честито и поштено, да не допушта нечистим мислима да нам разоравају душу. Шта је наша воља? Наша је воља створена по слици воље Божије. То значи, шта? Ми у овоме свету треба да управљамо своју вољу и да живимо својом вољом према вољи Божијој и ономе што Бог хоће. Његова воља је савршена и света, и ми као слика Његова подражавамо Њега и хоћемо оно што Он хоће. То значи да је човек створен по слици и прилици Божијој. Тако и осећање. Срце, срце – што је то? Наше осећање – то је осећање Божије, од Бога нам је дато, то је слика Божијега осећања. Какво треба да буде наше осећање? Наше осећање треба да буде узвишено, божанско, чисто, свето, да буде пуно љубави, пуно милосрђа, пуно кротости, благости, доброте. Тако, Бог је створио човека, браћо моја, да би човек извајао из себе, израдио из себе божанско биће. Зато је Бог и постао човек. Зато је Господ Христос постао човек да покаже какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету, како треба ум његов да ради, како треба да ради његово срце, како његова воља, како да се човек угледа на Бога, пошто је он слика Божија. Слика увек тежи да буде верна оригиналу, ономе од чега је постала. Тако и ми. Ми смо зато створени да животом својим, да бићем својим личимо на Бога. Господ Христос је дошао у овај свет да нам да сва правила, да нам да сав живот, који у нама може да оствари, који и остварује у нама. Господ је дошао у овај свет, вели Апостол Павле, да нас научи свему кроз Цркву Своју, кроз веру у Њега. Чему? Да нас научи како да узрастемо у човека савршена, у човека који је сличан Господу Христу.[5] Није Господ Христос дошао у овај свет да само буде поред тебе, Он је у теби. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да икону Божију што је у нама, да слику Божију која је у нама, обнови и очисти. Чиме се то прља наша икона у души? Чиме се то слика Божија прља у нашој души? Гресима! Греси су као катран, као муљ, као смрдљиво ђубре. Сваки грех икону Божију што је у теби распара, замрља, упрља, а не дај Боже, велики греси, они као страшан црни катран наваљују и премазују душу, тако се ништа Божије не види у њој. Тако имате људе безбожне потпуно, потпуно безверне, који ништа божанско не признају у себи, ни изнад себе. И Господ Благи у Цркви Својој дао нам сва средства да ми у себи изградимо једно боголико биће, једно христолико биће, једно богољубиво биће. Свети Павле поручује хришћанима и вели: „Ево, ја вас са муком духовном рађам, али све дотле док не постане обличје Христово у вама“[6]. То значи, док у нашој души не заблиста лик Господа Христа, да Он живи у нама, да ми душу своју очистимо од свакога греха, од сваке прљавштине, и да помоћу вере, љубави, молитве, поста и свих светих врлина, испунимо себе Божанским силама, Божанском добротом и Божанским осећањем. Зато смо ми створени. Зато је и Свето Причешће Господ установио у Цркви. Ради чега? Примајући Свето Причешће ти примаш Бога у себе, примаш Господа Христа, примаш Њега онаквог какав јесте. И примајући Њега, ти сам постајеш христолик, ти сам постајеш боголик, ти обнављаш икону Божију у себи, ти постајеш прави човек. Човек који одбаци душу и не признаје је као бесмртну и вечну, престао је бити прави човек. То је получовек, то је качовек, то је нечовек. Господ је по великом смирењу Свом постао човек. Господ се бескрајно смирио да би нас људе спасио. Јер, замислите да Свемоћни, Свесавршени Бог и Господ постане човек, а човек сав у греху, сав у смрти, сав у ђаволу! Зар то није понижење за Бога? Да, несумњиво понижење[7]. Али, то је и доказ огромног смирења и љубави Спаситеља према човеку, Његовог неизмерног човекољубља. Зато се Он и назива Једини Човекољубац, јер је човека спасао из смрти, из греха, из чељусти демона и пакла. Он је то учинио да би нас спасао, да би нас увео у Вечни Живот. Дошао у овај свет да нам да Вечну Истину, да нам да Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Све то Он даје нама ако ми хоћемо Њему да служимо. Зато је Он и створио Цркву Своју, зато је у Цркви Христовој толико Светитеља Божијих, тих људи христоликих, људи христољубљивих, људи који су испунили Еванђеље Господа Христа и показали нам какав треба да је човек. Е, кад су они могли да испуне еванђелске врлине, то значи да сваки човек може ако хоће. Јер Бог, браћо моја, никога не приморава на добро. Бог никога не приморава на спасење. Он предлаже: ако хоћеш.[8] То је твоја слободна воља. Али пази што те чека у оном свету. Када будеш изашао из овога света, из тела, а душа куда ће? Бог је послао човека у овај свет, и као биће смртно, телом је човек смртан, створио је тело од земље Господ, и душом бесмртном, душом је од Бога, од даха Божијег и духа Божијег, то је вечно у човеку[9]. Зато је Спаситељ и рекао у Своме Еванђељу и упутио свима нама чудесне речи: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?“[10]А души својој науди. Људи се диве и дан данас, и увек кроз векове, боре за стопу земље крваве, убијају се, ратове воде. А често о души и не помишљају, иако она више вреди. Шта је наша земља, мала, ситна земља? Зрно песка у васиони. Це само земљу да добијеш, но и сва сунца, и све звезде да буду твоје, да будеш њихов господар и власник, каква ти је корист, вели Спаситељ, ако души то шкоди, каква ти је корист, ако душа твоја пропада у злу, у греху , у паклу. Зато је Господ и дао Своје Свето Еванђеље и дао Свето Причешће, да ми обновимо себе, да ми испунимо себе Божанским силама, да обновимо лик што је у нама, икону Божију, слику Божију, да живимо према Господу Христу Који је дошао у овај свет да нам покаже какав треба да је човек. И ви, причешћујући се данас, не заборавите никад да је то најважнији дан у години за вас. Када примате Свето Причешће, Бога примате. А то значи, треба променити свој живот, оставити раније своје грехе: ако си псовао да престанеш псовати, ако си крао да престанеш красти, ако си ма какво зло чинио да престанеш чинити. Јер, не чиниш ли тако, ти недостојно држиш у себи Господа Христа, ти Га распињеш поново у себи. Ти недостојно једеш и пијеш Крв Господа Христа и Тело Његово. Зато Апостол Павле и препоручује хришћанима и вели: Пазите, чувајте се! Немојте да недостојно једете и пијете Крв и Тело Господње[11]. Зато исповест, зато исповедање грехова пред Богом и пред свештеником, зато је и славно очишћење душе, и напор и труд. Примивши Господа Христа, живи од данас новим животом, светим животом, побожним животом. Престани да чиниш грех који си чинио. Слаби смо, људи смо, падамо поново у грехе, али наше је да приморавамо себе на свако добро[12]. Да ум овај, који је слика Божија, примораваш да личи на ум Божији. Да душу своју примораваш да личи на душу Божију. Једино тако испунићемо онај промисао, и онај циљ живота, који нам је Бог оставио створивши нас као људе. Да, ми људи, сваки човек створен је за Вечни Живот. Имајте то у виду, браћо. И ујутру кад се пробудиш реци себи: Гле, ја сам створен за Вечни Живот. И увече кад лежеш реци себи: Пази, створен си за Вечни Живот. Пази како живиш, сваки тренутак је важан у животу, сваки дан је врло важан. Човек може у једном дану стећи, или рај, или пакао. Ти данас можеш убити човека и стећи пакао, а можеш се трудити да не чиниш зло, и ти ћеш истим путем испунити Еванђеље. Ето безброј Светитеља пред нама и око нас и над нама, који су испунили Еванђеље и показали нам да је човек заиста вечно биће, да бисмо и ми идући за њима и са њима заиста заслужили Вечни Живот. Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, даровао нама Живот Вечни. Амин. Извор: Православие.ру
  11. Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“. Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, и постаје живи храм Пресвете Тројице, јер „Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“. У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему — светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Преподобни Јустин, Догматика 3. том
  12. Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова [1]. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо - то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих. Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил - с нама Бог [2]. Он је стао. Како може девојка родити сина? Не, то је немогуће, ја ћу да променим, ја ћу да кажем: жена родиће сина. У томе му се јави Анђео и нареди му: Не, не мењај ништа из Свете Књиге. Тако ће бити како је речено: девојка ће затруднети и родиће сина, Емануила - с нама Бог, то ће рећи Бога. И да би се заиста Старац уверио, Анђео му је рекао: Ето, ти нећеш умрети док не видиш то у шта си посумњао сада, да видиш да је заиста девојка родила човека - Богочовека Христа. И зато је Свети Симеон живео двеста седамдесет година, пун Духа Светога, побожности и вере. На данашњи дан њему се јавио Дух Свети да иде у Храм и да тамо сретне Господа Исуса. То се и десило. Он је срео, узео је на руке своје Младенца, Детенце Исуса, и рекао: Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи [3]. Какво је то откровење, каква је то истина коју је открио Свети Дух Светоме Старцу? То, да је Дјева родила Победитеља смрти, Спасење свету. Спасење од чега, од кога? Од греха, од смрти, спасење од ђавола, спасење од пакла. Заиста, он је у том часу, Бог му је дао, Дух Свети му је дао, и он је сагледао шта ће то Детенце да уради када одрасте, када постане човек, када постане Чудотворац и Проповедник. Он је Спасење, ево, очи моје виде Спасење Твоје. Спасење! Дух Свети је изнео пред духовне очи Светога Старца све шта је Господ урадио, све шта је Господ учинио ради ослобођења људи од греха, од смрти, и тиме показао пут спасења, спасења од греха, спасења од смрти, спасења од ђавола. То је спасење које је Он донео свету. И то је све видео Свети Старац, и зато је данашњи празник Сретење - сусрет човека и Бога, грешног човека и Спаситеља света Господа Христа. Ми знамо из историје, од самих апостолских дана до данас, како су се људи сусретали са Господом Христом. Срео се Савле са Њим и постао Павле [4]. Разбојник на крсту, срео се са Богом и Господом Исусом Христом на крсту, и тог истог дана био уведен у Рај [5]. Срео се Закхеј цариник и постао Апостол[6]. Срела се Марија Магдалена бесомучна, из које је истерао седам ђавола, и постала Света Магдалина. И тако редом безброј, безброј људи, који су се сретали са Господом Христом, и у Њему, и кроз Њега добијали спасење, спасење од греха, и Вечни Живот. Добијали Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све што Бог доноси човеку када се јавља у овоме свету. А све то Господ је Сам донео, Господ је објавио роду људском. И ми хришћани, први сусрет наш са Господом Христом, када је? Када се крштавамо. Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте [7], каже Свети Апостол. Тако значи, тај сусрет са Богом, то облачење у Бога наше природе, то је ослобођење од греха, од порока, од страсти, од свега демонског, од свега прљавог. Тако је сусрет са Господом Христом најважнији догађај у животу свакога од нас. Наше сретење са Њим. Да, ми се у ствари сусрећемо са Господом Христом сваки дан. Кад станеш на молитву, гле, то је већ сусрет твој са Господом Христом. Кад чиниш добро дело, еванђелско добро дело, то је такође сусрет са Њим. Тако ми од тих сусрета живимо душом, живимо Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, живимо оним што је Христово, оним што је Божије, оним што је Свети и Праведни Симеон на данашњи дан осетио и видео када је узео у своја света наручја Детенце - Господа Христа. И рекао је Свети Старац Пресветој Богомајци: Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу [8]. Шта то значи? То значи да ће Господ Христос Својом појавом у овом свету изазвати највећу промену рода људског. Лежи да многе обори и подигне. Како то Господ Христос подиже? Господ Христос диже човека из овог земаљског света, из пролазног света у Вечни Живот, дајући му Вечну Истину, дајући му Вечну Правду, Вечну Љубав. Тако, сваки од нас људи, верујући диже се у небеса са Господом Христом, и живи Небом на земљи и Богом на земљи. Ако сваки верни и сваки хришћанин заиста то доживљава, Господ онда диже изнад греха и смрти, и дарује му Вечну Истину, Вечну Правду и Вечни Живот. А како то обара Господ Христос? Обара све који су против Бога, све који свесно одричу Бога, хуле Бога, неће Бога. Тако, сваки од људи који слободно одбацују Господа Христа, неће Га као Бога, ето он бива оборен. Њега обарају мрачне силе, обарају га - у шта? У пакао. То је по слободној вољи његовој. Јер Господ никога од нас на силу не спасава. Он предлаже Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, свима људима, свакоме човеку. Примиш ли - ти си Његов, одбацујеш ли - то је твоје. Зато, овај велики Свети Празник данас, браћо, нека нам послужи да ми проверимо себе. Како се ми сусрећемо са Господом Христом, на који начин, и како се треба срести са Њим? Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело - то је наш сусрет са Господом Христом. Нека нико не малакше у овом тешком земаљском свету. Јер, на Христово добро у овом свету са свих страна нагрћу зли људи, безбожни људи, да отму оно што је Господ Христос донео човеку. То је спасење. Ми хришћани, често смо и мученици због тога, због тог гоњења, али у томе и јесте сила Господа Христа који у свим мучењима даје блаженство души, и човек са радошћу прима све што у име Господа Христа дође на њега, и против њега, што људи чине. И да нико од нас не посумња у Вечну Истину Спасову, у Вечни Живот Спасов, већ да посведочи у роду људском о моћи и свемоћи Господа Христа, о истини коју је изрекао Свети Праведни Симеон: да Господ Христос нуди и даје спасење свету од греха, смрти и ђавола. А Пресвета Богомајка, Која је Њега нама родила, чули сте из дивних наших песама (из тропара): Она је родила Сунце Правде, Које засија целоме свету. И постарајмо се да,заједно са Светим Старцем Симеоном, поверујемо у Господа Христа, да Њега примимо у душе своје као Победитеља смрти. Јер, он је узео у наручје своје Господа Христа, угледао у Њему спасење света, спасење у Богочовеку Господу Христу, које нам је дао Васкрсењем. А победа над смрћу - Васкрсење, то је најважнији догађај у Христовом животу. И њега ако имаш, ти си заиста хришћанин. А то значи, ти си се већ ухватио у коштац са смрћу, са гресима, да их сатреш и да осигураш себи Живот Вечни кроз васкрсење из мртвих. Нека би Благи Господ ту јаку веру појачао у нама, да ми побеђујемо смрт духовно, Васкрслим Господом Христом и да тако и дочекамо велики празник - Васкрсење Христово. Да Га славимо, Њега Јединог Победитеља смрти, Једино Спасење света. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  13. Ево Празника, браћо и сестре, који нам казује ради чега је створен овај свет, ради чега је створен човек, и какав је пут наш кроз овај свет. Ради чега стоји овај свет и | постоји? Све то казује Пресвета Богомајка, како се вели у дивним песмама, чули сте: „Храм се Господњи уводи у Храм“. То јест, Она је сама била Храм. Шта то значи? То значи да се непрекидно молила Богу, да је срце своје претворила у олтар, и да је цео живот свој проводила као у Храму Господњем, и у Храму Господњем. А Господ је створио овај свет не ради чега другог, него да заиста буде Црква Божија, да сва створења стреме ка Њему и да сва створења очекују од Њега све милости Његове, све радости, сва блаженства. И то међу људима прва је доживела у пуноћи Пресвета Богомајка. Она нам је показала ради чега је Господ створио човека: да буде жива Црква Божија, да буде живи Храм Божији. Да човеково срце и васцело биће човеково узноси непрекидно молитве Господу, Који држи овај чудесни свет око нас, држи га у постојању, држи га у животу. Тако је Она показала да је овај свет и овај живот у ствари непрекидно богослужење. Зато је Бог створио човека, зато је Бог створио овај свет, да човек непрекидно служи Богу у овоме свету, као у Храму Божијем. Звезде, небеса, то су кандила Божија, безбројна, да би побудиле човека да се угледа на њих, угледа се на ту ствар Божију, и да служи Богу и слави Бога. Кад је доведена и уведена у Храм, Пресвета Богомајка имала је три године, и остала је у Храму, како се вели у дивним песмама, „да се васпита Богу“ до дванаесте године Своје. То значи, да је Храм био Њена школа, да је у Храму она учила и научила оно што је потребно не само за живот на земљи, него за Вечни Живот у свима световима. И тако, Богомајка показује пример како треба васпитавати себе у овоме свету, како треба васпитавати децу у овоме свету. Овај свет – Храм Божији. Његова је дужност да служи Богу. Храм је зато у овоме свету, Црква је зато у овоме свету да се у њој узносе непрекидно молитве Господу за све и свја. То нам казује Пресвета Богомајка живећи у Храму, учећи у Храму све заповести Господње, учећи се у Храму свим врлинама, и тако спремајући Себи Живот Вечни. Пресвета Богомајка је Себе тако очистила молитвом и животом у Храму, да се удостојила родити Господа Христа, родити Бога и Њега увести у овај свет, увести Га људскоме роду. А ми, ми смо Га протерали, ми људи, ми смо протерали Бога из овог света грехом својим, гресима својим. Пресвета Богомајка прва је која Својом светошћу, Својом безгрешношћу враћа Бога у овај свет, даје нам Господа Христа. Шта данас ми видимо у овоме свету? Из школа је истеран Бог, из школа је истеран Господ Христос, из европских школа, из наших школа! Страшна је ствар говорити о Богу. Ви родитељи, ви одговарате за децу. Од вас ће Господ тражити рачуна у ономе свету, зашто је твој син такав, зашто је твоја кћи таква, зашто си ти пропустио да учиниш то и то и што ниси учинио то и то? Теби је дата земља, да би се спасавао на земљи. Показала ти да су хришћани – шта? Храмови Божији! Свети Апостол Павле пише хришћанима: „Ви сте жива Црква Божија, ви сте Храмови Божији, Дух Свети живи у вама“[1]. То је хришћанин. Он непрекидно узноси Господу молитве, и за себе и за сав свет око себе, јер живети у овом чудесном свету Божијем немогуће је без молитве. Уман и паметан човек кроз Господа гледа да види тајне Божије, свете тајне Божије. И свакој твари треба приступати са молитвом. Гледа на птицу и хвали Господа, гледа биљку, гледа цвеће, и чуди се свему томе, и моли се Господу, и захваљује Му што је дао таква бића око њега које га могу водити ка ономе што је Божије, што је небеско, и претворити овај живот свој у непрекидно служење Богу, у богослужење. Циљ човековог живота у овоме свету, браћо, јесте да служи Богу. Тиме служи и себи, служи вечности својој, служи Вечноме Животу. Тек када изађе из овога живота, он ће угледати онај свет са свима чудесима Божијим, хвалити Бога што је био хришћанин, и што је знао да је човек Храм Божији, жива Црква Божија, и да живот човеков у овоме свету треба да буде непрекидно богослужење, непрекидно богослужење! То показује Пресвета Богомајка, Која је целога живота Свог непрекидно служила Господу, непрекидно испуњавала заповести Божије. Живела у овоме свету као у Храму Божијем, а и сама била Храм Божији/Тако је сваки човек Храм Божији. То је учење Господа Христа, то је учење Светог Апостола. Ми у овоме свету, имамо највећу и најсветију дужност, то је да живот свој претворимо у непрекидно служење Богу, у непрекидно богослужење. Пример тога, највећи и најсавршенији – то је Пресвета Богомајка. Она се Једина у роду људском удостојила подвигом Својим, непрекидном молитвом Својом, непрекидним постом у Храму, удостојила се да роди Господа Христа, и да Сама буде без икаквог личног греха. То је највећи подвиг који човек може учинити у овоме свету, и Она је Једина то учинила, и показала нам Својим примером да смо ми створени за то да служимо Богу кроз цео живот, и да цео живот наш буде непрекидно богослужење. Наши стари владари, наши праоци и оци, засејали су земљу Српску многобројним храмовима; већина од њих посвећена је Пресветој Богомајци. Највећи храмови наши посвећени су Њој и данашњем Празнику – Светом Ваведењу. Хилендар, Студеница, и многи други манастири. Шта су наши преци хтели тиме? Да нас науче да је живот човеков на земљи, живот правог Србина, непрекидно служење Богу. И зидали су храмове по целој земљи. Кад су Турци освојили нашу несрећну земљу, у нашој земљи је било три хиљаде манастира, пуних монасима. Данас их има око сто педесет. Ради чега је све то, ради чега су наши преци зидали те храмове? Да би се ми научили основној и главној истини живота, еванђелског живота, да живот наш треба да буде служење Богу, служење кроз свако добро, кроз све што подсећа на Бога, и што даје силе човечијој души да се у овом свету васпита као у Храму Божијем. Ми православни хришћани, знамо ту истину о мудрости Божијој, о школи Божијој. Црква је школа Божија, главни Храм Божији; то сведочи данашњи Празник који нам је дао Пресвету Богомајку и Она нам родила Господа Христа. Причестити се – то значи примити Бога у себе. Ти заиста срце своје претвори у жртвеник, и кади срце своје молитвом. Јер, свака молитва јесте кад Господу Богу, и јесте сведочанство да ми у овоме свету живимо Богом, и Његовом милошћу, и Његовим силама, Његовим Божанским и животворним силама, које нам даје кроз сунце, кроз небеса, кроз биљке, кроз животиње, кроз све што видимо и кроз оно што не видимо. И ми, на данашњи велики Празник треба да испитамо себе шта је наш живот. Да ли је наш живот заиста служење Богу, као у неком храму, или не? Сваки нека мисли о себи и нека размишља да ће једном од нас бити тражено оно што нам је дато. Нама је дато у Светој Тајни Причешћа тело Господа Христа. А Он дао нам нови Живот Небески на земљи, дао нам свети живот испуњен врлинама. Највећа светиња коју ми примамо је Свето Причешће. Ради чега? – ради тога да би смо служили Господу, у срцу свом, у души својој, и непрекидно славили Господа за Његово Свето Еванђеље, за Вечни Живот, који нам даје кроз Своје учење, за сва добра која нам је дао дошавши у овај свет. Јер, кад је Он Бог дошао у свет, Он је са Собом донео све што је Божанско, све што је најузвишеније, све што је вечно, да би нас томе научио, да би нам то баш и дао. Да нам да Живот Вечни. Зато је Он отворено свима непрекидно говорио кроз Свето Еванђеље: „Који верује у мене, има Живот Вечни“[2].Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке, научио свакога од нас, и свако људско биће да себе сматра за храм Божији и да буде храм Божији, храм Божији у коме се непрекидно служи Богу. Често ми заборавимо ту главну истину. Уместо да служимо Богу, ми служимо – коме? Кроз грех, коме се служи? Грехом својим ми смо истерали Бога и своје душе. Он се враћа у нас Светим Причешћем. Грех и јесте та демонска сила која гони из душе човекове оно што је Божије, и тако претвара срце наше, биће наше, људско, човечанско биће наше у идолиште. Јер, када живимо у греху и служимо греху, онда ми служимо ђаволу. И цео живот наш преврће се и губи своју божанску вредност, божанске силе, јер грех увек уводи са собом свако зло, а наше је да се боримо против греха, да служимо Богу, а не ђаволу. А знајте, сваки од нас заиста служи ђаволу када служи греху, када неће да се каје због греха, када не изгони грех из себе, него га чува у души. То је најгоре идолопоклонство прогласити грех за свој живот, за начин свога живота. Ту је Црква Христова, Црква Пресвете Богомајке да нас научи да ми у овоме свету морамо служити Богу. Служити Богу и само творити Његове заповести, избегавати сваки грех, и кајати се због греха. Јер, Пресвета Богомајка је дала свима нама силе и моћи да се боримо са грехом и победимо грех, и да тако служимо Богу у светињи живота. Данашњи велики свети Празник, нека нас на молитве Пресвете Богомајке испуни сваким Божанским добром, сваком небеском силом, да би смо од данас живели животом светим, животни достојним вечности, због које нас Господ Христос позива дошавши у овај свет. Јер, Бог је дошао у овај свет да нас позове Вечном Животу и да нам да Вечни Живот. Њему, преко Пресвете Богомајке, нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Светосавље
  14. Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин.
  15. Данас Црква слави најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо[1]. Са телом узнео на Небо, шта је то? Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин. View full Странице
  16. Систематски је сужаван човек: чупане су из њега све мисли које премашају земљину сферу, прогањане су све жеље које прекорачавају међу између два света, исмевани су сви полети ка оностраним тајнама. Да би био савремен, човек је морао да се земљизира, морао је постати послушни роб теже земљине; небо над њим – не сме га привлачити својом тајанственом тежом. Постепено је копана раселина између човека и неба, и најзад је небо постало претеће чудовиште за човека, за нашег једночулног човека. И човек је постао пијавица земљина; и на наше очи та пијавица умире од пресићености крвљу земљином. Човек – изданак земље, која живи тиме што је сунце непрестано држи у свом огњеном загрљају, човек – постао је највећи непријатељ неба. И сав се зарио у земљу, зарио се свим умом, свим срцем, свим чулима, сав се оземљио и постао sensorium terrae. Ако има духа у њему, он је – гној земљин. Једночулни човек лучи мисао из тела, цеди је из те крваве иловаче, и његова је мисао висока колико и тело. Сто седамдесет сантиметара – то је просечна висина мисли код нашег савременог човека. Има ли наш интелигент интелект, онда је то у већини случајева – чулни интелект, који чулима мисли и дела. Такав једночулни човек и јесте тип наше интелигенције. Веран – осамнаестом веку, веран – деветнаестом веку, веран – двадесетом веку. Но, у Европи човек разума извршио је самоубиство у хуци Француске Револуције; човек чула извршио је самоубиство у ломњави Европског рата; човек једнога чула непрестано врши самоубиство и дању и ноћу. Но, по неки се пробуди и узбунтује против тако карикатурно једностраног човека; доживи сву прошлост и будућност таквог човека, и позива ка пуном, ка потпунијем човеку, ка човеку ширем и дубљем и вишем, ка човеку мање смртном, а више бесмртном. Како се осећа такав човек, када се пробуди из чула својих? То нам искрено и дирљиво казује г. Ст. Живадиновић у своме чланку: "Наша данашња црква". Иза тога чланка стоји душа која се пробудила за Вечност, мада је спавала у колевци од иловаче. Осетила је да релативне вредности којима Европа храни човека никад не засићују бездану глад душе човекове; бездану – да, јер и та безданост глади показује да је човек душом бескрајан и бездан. Његова се мисао пробила кроз чауру тела и узлетела високо, високо до чежње за светлобелим православним Господом Христом. Хоће да прошири себе, да удуби, да се косне мистичних дубина живота и чудесних висина. Он то хоће да учини кроз нашу Цркву. И пише ту жељу своју. Знате, ја се осећам као да сам на Страшном Суду. Врши се најсавеснија, подробна, атомска, електронска анализа сазнања и свега што је икада могло рећи: ја јесам. Савест ти гори у пожару, али не сагорева; а једно осећање пали ти душу и тело: најстрашнија зла су зла учињена у име Христа или под именом Христа. То је оно што је најстрашније сада, но то је оно што ће бити најстрашније и тада – на Страшном Суду. У та зла спада и наше зло, наше српско зло, зло у нашој Цркви и око наше Цркве. Јер, ако ишта наше може пропутовати историју човечанства до њене крајне ивице, до њеног завршетка, ако ишта наше може досећи до Страшнога Суда – досећи ће наше зло. Ако се ишта наше види са високог неба, види се наше зло. Замислите, гледана са наше планете, из угла наше отаџбине, наша се Црква и не види; авај, не само не види, већ и не осећа да постоји. "Она, безмало, не постоји" – то пише г. Живадиновић; то су почетне речи његове. Није ли то апокалиптички ужасно и страшно, апокалиптички одлучно и болно? - Не осуђујте га одмах; то говори човек који се осмелио да себе пренесе на ивицу времена, тамо где престаје време и настаје вечност загонетна и неиспитана, и да са те ивице погледа у себе и у свет око себе. Погледао је, уздрхтао је од језе вечности, и вапајно зажелео Цркву, да њу осети, да се наслони на њене груди мајчинске, да одахне од бесдлодне одисејаде кроз пустињу живота, и научи од ње – шта је то вечност, а шта време. И он говори... Његове речи повлаче ми сузе из срца у очи. Не говори ли то човек који се отрже да му мољци времена не изгризу срце, човек који се из кврга простора и времена отима ка вечности и вечном смислу живота? Што је написао, ући ће у Апокалипсис нашега доба; а можда ће то и сачињавати прву главу у нашем Апокалипсису на дан Страшнога Суда. Преведе ли се на језик Јовановог Апокалипсиса, његов чланак гласиће: А анђелу Српске цркве напиши: ти, безмало, и не постојиш, безмало, мртав си. Знам дела твоја, да имаш име да си жив, а мртав си (ср. Откр.3,1). "Она, безмало, и не постоји"... Ужасније осуде нема, јер долази из срца које страда и пати волећи Цркву. А он то није писао као судија, најмање као страшни судија. Бол је био перо којим је писао свој чланак. А свака реч – сасирена кап крви из срца рањеног вечним проблемима живота. А када моје око сузом пита моје срце, оно вели: он личи на јадно младунче, које је рођено за Вечност, али га је мајка напустила пре но што су му паперја никла, а камо ли крила. И сав бескрилан, он чезне зе тајанственим Господом Христом, али нема ко да му крила узрасте, да га окрили за велики лет и полет ка вечном смислу живота, јер наша Црква "безмало, не постоји". Испод сваке речи по суза, испод сваке сузе по уздах, а испод свих суза и уздаха – лелек за Богом. Нама, званичним представницима Цркве, не личи ли његов чланак на Страшни Суд, онда смо ми толико умрли, толико безнадежно мртви, да нас никакво васкрсење не може разбудити из мртвих. Иза наше смрти – нема васкрсења; наше душе – лешеви наши, и сувише су мртве да би могле зажелети васкрсење. Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа – нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ – да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или – вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или – самоубиство. Јер је Он – Бог сваке утехе, и зато – Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог. Док наша интелигенција лута хранећи се отпацима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи? Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства – пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? - На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? Њен дух – није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-канима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор – да ли је постојао у то време? Да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? Да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? Зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? Зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? Зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу? - Ја држим у одговору "за то" скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18). Наша школа плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизира бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, и због тога је наш интелигент постао – човечуљак, хомункулус, крњ човек, непотпун и очајно неготов. Аргусовски се видовито стара да човека обзида оним што је времено и привремено, што је досежно за чула и овострано, а остало се прогони из човека до у недођин. Зато је наш интелигент постао времен и привремен; зато је кратких мисли, сушичавих осећања, анемичних жеља. Разлио је душу у плићаке, који не могу не постати бара. Обездушени школом, робови релативизма, када се пробуде за виши смисао живота, за Христа, где ће га наћи? Ево човека који се пробудио из иловаче. И обратио се Цркви; и са болом исповеда да је после рата "у превирању и тражењу нових путева Црква наша изгубила компас". - Да ли зато што је крманош ослепео, и лађари оглувели, и охромали, огубали? "Изгубила компас", а небо живота над нама је помрачено, ломе се светови над нама и око нас, и распадају у хаос и вихор. Ко ће онда нашег човека, очајног и богочежњивог, водити ка пристаништу Вечности по валовитом мору овог живота? Окраћала је рука, згрчена је маловерјем рука, која треба да подигне човека да челом додирне небо и уснама целива звезданим прахом засуто крило Херувима. Разиграла се у дивљу игру сва зла у свету, завитлала нашег човека у самоубиствену вртоглавицу, и никако да је се ослободи. Захваћени дивљом игром зла, многи су званични представници Цркве изгубили компас, и не знају куда иду; а њих жудно питају њихови верни: куда ћемо ићи? Коме ћемо ићи? Они траже да се дохвате ма чега што би их спасло очајне усамљености. Усамљен је наш човек; наслоњен на нашу ружну звезду, а шупље као лобања небо зјапи над њим. Под таквим небом на оваквој звезди, Црква је наша изгубила компас. Зашто? Госп. Живадиновић одговара: "Велика противница спољашњих форми, скоро до убогости конзервативна, она никада није умела да нам наметне верске обавезе". Да, велика противница спољашњих форми, и то у лицу многих свештенослужитеља, јер велика противница унутрашњих норми, и то опет – у лицу многих свештенослужитеља. Опустошени унутрашње – како би могли бити неопустошени спољашње? Убоги вером, како могу бити богати у манифестовању вере? Како ће зрачити светлошћу, који сунце у себи нема? Како ће искрено, нефарисејски славити Бога спољашње човек, који Га не слави унутрашње, не слави душом својом? Убоги православним Христопознањем, неки се још хвастају тиме што су противници спољашњих форми, јер веле – Господ Христос није марио за то. Само ти неуки апологети своје опустошености заборављају да је Господа Христа ревност јела за дом Божји, те није допуштао да се суд пронесе кроз храм (Мк.11,16), да се не би кварило благољепије храма и молитве; и још заборављају оно што ни у сну не треба заборављати: да је Господ Христос избацио трговце из храма, јер су кварили лепоту храма и молитве. И још заборављају ти свештенослужитељи недељни прокимен, који сваке недеље певају – претпоставља се да сваке недеље служе: Господь воцарися вь лепоту облечеся (= Господ се зацари, у лепоту се обуче" – Пс. 92,1). А ми смо грубо и ружно свукли с Њега сву лепоту; нисмо ли тиме скинули с Њега тело Његово Богозрачно? Гледан кроз нас, Бог је наш – убог, осиромашили смо Га, оружњали смо Га, онаказили смо Га. А Невеста Његова Црква Његова, дивна и преукрашена, Невеста Цара Небеског, зар Она да не буде обучена у лепоту Његову раскошну и неисказану? Сетите се еванђелске приче да је са пира у Царству Небеском избачен онај са похабаним, подераним хаљинама душе. И још заборављају да је Господ мисли Своје обукао у звезде и дивна сазвежђа, у милионе сунаца и безброј Анђела и Арханђела; заборављају чудну чаробном лепотом својом апокалиптичку визију Цркве: Жена обучена у сунце, а месец под ногама њеним. Где је храм вечне Лепоте, ако не у њој, ако не – Она сама? И храм вечног Добра? И храм вечне Истине? Господ је узео тело човечије, учинио га најунутрашнијом садржином Божанства и кроза њ осветио и обожио материју, - а ко сте ви да Господа Христа поправљате? Сетите се одеће Његове чудотворне, јер који се ње дотицаху – оздрављаху, јер и кроз њу зрачи Његова богочовечанска сила (Лк. 8,44-48). Зар има веће лепоте за тело човечије од Христа у њему? Бог је ушао у тело, зар није ушла и сва Лепота с Њим? И тело је за Господа: прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1Kop.7,20). - Зар смо све то заборавили ми, свештенослужитељи? Зар не знате да смо ми свештенослужитељи не само апсолутне Доброте и Истине, него и апсолутне Лепоте? У свом небеском аспекту Црква и јесте тело апсолутне Лепоте, јер је Тело Богочовека Христа; а у свом земаљском аспекту она је то исто, у колико сте ви Христозрачни. Не знате ли да Тело Цркве има своја чула? Свештени обреди, сви – од првог до последњег, и јесу чула Цркве, кроз њих чујемо и видимо Бога и Господа, кроз њих преносимо себе из црвињака релативизма у Царство вечних вредности, кроз њих удубљујемо себе до божанских дубина, и проширујемо себе, и узвишујемо. Све што је Господ узео на Себе од човека, све је то начинио не само апсолутно добрим и истинитим, него и апсолутно лепим. Узео је тело човечије, и учинио га апсолутно лепим. Тело Његово и јесте мерило апсолутне лепоте тела човечијег, јер је оно – Тело Богочовека. Циљ тела човечијег је да се обуче у Господа Христа, и Његову апсолутну Лепоту, да постане Христоносно, и тиме Христолико. Сваки други циљ одводи тело у ружноћу, расипа га у – црве. На завршетку историје, када се добро буде опростило зла за увек, боголике ће душе, по дубокој мисли Светог Макарија Великог, и васкрсла тела своја учинити боголиким, а то значи: апсолутно лепим, божански лепим и вечним. Благољепије богослужења зависи непосредно од благољепија душе, коју свештенослужитељ носи у себи и уноси у богослужење. Је ли свештенослужитељ омолитвио себе – познаћеш га у храму на молитви и по молитви: он зрачи молитвеним расположењем, све одише тајанственим усхићењем, и радошћу, и утехом. Његов живот је путовање из тајне у тајну. Господ се облачи у величанство; облачи се у Свете Тајне, у Свете Иконе; оне су пуне живога Бога и Господа; ако си вером оживео око своје, то ћеш видети; за оживљене вером и љубављу – Свете Иконе су живе, а за мртве? Мртвима је све мртво. Иконе Васнецова могу одвести безрезервној вери и неисказаној љубави према Христу. Лепотом говори Христос. Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи – да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине? Када наш интелигент дигне поклопац времена са душе своје, на њега са свих страна јуришају вековечни проблеми, и он чежњиво погледа на нашу Цркву. Ишчеле му очи погледајући на њу; измучен и растужен он суморно исповеда: "Ако у данашњем веку позитивних знања нема места мистицизму нигде до само у индијској џунгли, украјинској степи, или у руској цркви крај храма Светог Марка, усред Београда, у чијем служењу има апокалиптичке лепоте, има ипак нечега што наша Црква мора да нам да. Јер ми, ратна и поратна генерација, прилазимо јој нови, мучени сумњом више него ма и једно покољење из прошлости нашега народа. Ми смо издржали највише. Нико толико душевних бура није поднео као ми. Нико није мање живео. Нико није у толикој мери лишен младости истинске. Ниједна генерација није имала толико сагорених душа, као ми, и нико толико не заслужује да буде прихваћен од Цркве као ми, који још увек верујемо". Гоњени олујама животних противречности, наши интелигенти "који још верују", питају у лицу г. Живадиновића: "Шта смо добили од Цркве откад смо се вратили у земљу? Шта нам она доноси новога у новом времену, са новим душама и новим сумњама? На који начин мисли да нас сачува себи? Шта нам пружа? - Ништа". Чујете ли: ништа! Она која све треба да има, постала је као да ништа нема. Опустошена је, сатерана у ништа. Зар смо толико свемоћни нихилисти да и Господа Христа претварамо у ништа? А у томе је чудотворство, само не божанско већ сатанско, јер Бог из ничега ствара све, а ми Богочовечанско све претварамо у ништа. Довршен је главни подвиг Сатане, неимари његове огромне куле, његове огромне – Нуле. Да нас не клевета? Неко ми одлучно рече: не, он нас само слика, фотографише. Дођи и види. Шта ти пружа наша Црква? "Литургију лишену сваке лепоте, мистике и тумачења истинске вере. Не проповеда се жива реч Исусова, него се читају текстови из књига. Не пева се за певницом, него се јауче, ко ће више да викне. Нестрпљиви свештеник прекида хор усред Саборне Цркве да би одржао реч: без личне вере, без убедљивости, без говорничке вештине. У Цркву се долази на разговор уз читање Еванђеља. Венчања у нашој Цркви, најсвечанији и најрадоснији тренутак у животу свакога од нас, то је нешто најболније што се може видети у једној богомољи од смеха, од неуздржалих разговора, док се призива Божји благослов и венчавају се животним мукама двоје младенаца. О сахранама и да не говоримо". Када ово не би била искрена исповест, можда би и нашли смелости да се правдамо; али пошто је исповест, изазвана болним чињеницама, она је тиме и оптужба, од које нас нико одбранити не може. И зби се пророштво Христово на нама: На Мојсејеву столицу седоше... (Мт. 23,2). - Ја не могу да не саосећам г. Живадиновићу. Зар збиља нисмо лишили сваке лепоте и мистике Свету Литургију, ту Службу над службама, коју Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа? Зар нисте толико пута и сами гледали свештенослужитеље, где служе Свету Литургију механички, без имало узбуђења, ако не усхићења? Зар нисте виђали како самовољно скраћују Свету Литургију, и тиме осакаћују кроткога Христа? Зар нисте виђали како се за време богослужења наслањају на Свету Трпезу као на кафански сто? Зар нисте чули како се за време богослужења разговарају у олтару свештеници? Зар нисте видели како неки од њих у столовима за певницом стоје или седе као да су на неком концерту? Зар нисте наишли на много храмова, у којима свештенослужитељ годишње служи две до три Свете Литургије? Зар нисте са ужасом слушали не појање него кревељење у многим храмовима? Зар нисте са тугом у срцу слушали у престоничким храмовима појање по једног појача? Зар нисте толико пута уздрхтали од свештеног гњева слушајући разговоре у храму за време богослужења?... И колико би се ових "зар" могло ставити иза дела нас званичних преставника Цркве! Али ми ћемо скратити њихов број избраних ради, да се и они не би саблазнили. Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт.18,7); а кроз нас долази, и саблажњавамо ове мале који верују у Христа; није ли нам боље обесити камен воденични о врат, и потонути у дубину морску? Они "још увек верују", и траже да им се умножи вера, да узрасте до краја бескрајности, да осмисле своју веру, да сазнаду у шта верују. Знање о вери може им се дати само из живе вере. А у нас мало њих учи по мери вере; нису ли многи који уче по мери невере? Измешај речи г. Живадиновића са речима Апостола Павла, и оне ће гласити: устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5,14); и тако обасјан, моћи ћеш и друге обасјати. Треба најпре себе васкрснути из мртвих, па онда друге васкрсавати, васкрсавати оне који од нас траже васкрсење. Нама се то предлаже, јер се још има поверења. А све што узиштете у својој молитви верујући – добићете (ср. Мк. 11,24). Сви смо криви за све; ми смо криви што је интелигенција оваква; ингелигенција је делимично крива што смо ми овакви. Не само грех подељен лакше се подноси, већ и радост, и утеха, и бол. Своју дирљиву исповест г. Живадиновић завршава предлогом који пружа средства за повратак интелигенције Цркви, и Цркве интелигенцији. "Одстрањени од Цркве грешком свију нас, ми бисмо хтели да јој се вратимо, али да је видимо живу, обновљену, иницијаторку уметности, подстрекача узвишенога. Нека се обрати мало већа пажња на форму, на свечаност, на збиљу хришћанску. Нека нам се наметну дисциплина и дужности. Нека се кроз лепо у музици одстрани наша душа за који тренутак од гнуснога тла у тим кратким часовима молитве, као што је то у убогој руској цркви у Марковој порти, без иконостаса, без сјаја на одеждама, али где Христос при свакој молитви показује на Своје ране са крста"... Овај предлог је у исто време и програм. Све је у њему просто и озбиљно. Но све се то ипак своди на лични подвиг: свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске на овој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. "Треба најпре себе очистити, па онда друге – учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости". "Нико толико душевних бура није поднео као ми", и ко ће утишати те буре? А Црква тихо и благо шапуће у уво које хоће да чује: Он је (=Христос) "пристанище обуреваемыхь"; Он је, нико до Он - "отишiе бурныхь"... Гле, Он иде по мору, и речју смирава буру на мору, и буру у души (Мр. 6,48-51). Само треба завапити, дављенички завапити: Учитељу, изгибосмо! И Он ће се јавити на вапај, као што се јавио... као што се јављао... као што се јавља... У бури садашњице ми смо заборавили на Њега, ми званични представници Цркве, а и ви због нас и попут нас. Он се не види због многих од нас, а можда и због нас. Неко ми рече: ми смо помрачење Њега – Сунца Правде; ми слепило Њега – Свевидећег; ми хромост Њега – Брзог на добро; ми онакажење Њега – Апсолутне Лепоте... Красень би добротою (=диван је био лепотом - Пс. 44,3)... Да је Господ Христос у нама и на нама, ко Га не би видео? Ко Га не би чуо? Ко Га не би заволео? И чула би свачија видела Бога јер је и чула створио Бог да буду боговидна. Зар их је створио да се увек скрива од њих? Зар да не виде свога Творца? А они траже Бога, и нема ко да им Га покаже, јер је Бог наш – Бог живих, а не мртвих (Мт. 22,32). Зар смо толико убоги? Ох, да. Замислите докле иде наше религиозно убоштво: у нас нема ниједног манастира за који би се без двоумљења могло рећи: ово је дом молитве. Има ли страшније дијагнозе за наше душевно здравље? А христочежњива душа жуди да се загњури у слатке мистерије Сладчајшег Господа Исуса, да потоне у дубине богаства и мудрости Божије... Где је Христос? Где? Он је као благо сакривено у огромном пољу живота, које нашавши човек сакри и од радости за то отиде и све што има продаде и купи поље оно... (Мт. 13,44). Да,... и све што има продаде и купи поље оно, поље живота, које нема вредности, док се у њему не пронађе једина Вредност, једино Благо – чаробни Господ Христос... Извор: Саборна Црква у Београду
  17. Од Канта па кроз Ничеа до у нас путује једна иста неман-жеља: скратити човека, сузити га, свести га на чула, на чулни интелект. Човек осамнаестог века је по преимућству човек разума; човек деветнаестог века је по преимућству човек чула; а човек двадесетог века је по преимућству човек једнога чула. Систематски је сужаван човек: чупане су из њега све мисли које премашају земљину сферу, прогањане су све жеље које прекорачавају међу између два света, исмевани су сви полети ка оностраним тајнама. Да би био савремен, човек је морао да се земљизира, морао је постати послушни роб теже земљине; небо над њим – не сме га привлачити својом тајанственом тежом. Постепено је копана раселина између човека и неба, и најзад је небо постало претеће чудовиште за човека, за нашег једночулног човека. И човек је постао пијавица земљина; и на наше очи та пијавица умире од пресићености крвљу земљином. Човек – изданак земље, која живи тиме што је сунце непрестано држи у свом огњеном загрљају, човек – постао је највећи непријатељ неба. И сав се зарио у земљу, зарио се свим умом, свим срцем, свим чулима, сав се оземљио и постао sensorium terrae. Ако има духа у њему, он је – гној земљин. Једночулни човек лучи мисао из тела, цеди је из те крваве иловаче, и његова је мисао висока колико и тело. Сто седамдесет сантиметара – то је просечна висина мисли код нашег савременог човека. Има ли наш интелигент интелект, онда је то у већини случајева – чулни интелект, који чулима мисли и дела. Такав једночулни човек и јесте тип наше интелигенције. Веран – осамнаестом веку, веран – деветнаестом веку, веран – двадесетом веку. Но, у Европи човек разума извршио је самоубиство у хуци Француске Револуције; човек чула извршио је самоубиство у ломњави Европског рата; човек једнога чула непрестано врши самоубиство и дању и ноћу. Но, по неки се пробуди и узбунтује против тако карикатурно једностраног човека; доживи сву прошлост и будућност таквог човека, и позива ка пуном, ка потпунијем човеку, ка човеку ширем и дубљем и вишем, ка човеку мање смртном, а више бесмртном. Како се осећа такав човек, када се пробуди из чула својих? То нам искрено и дирљиво казује г. Ст. Живадиновић у своме чланку: "Наша данашња црква". Иза тога чланка стоји душа која се пробудила за Вечност, мада је спавала у колевци од иловаче. Осетила је да релативне вредности којима Европа храни човека никад не засићују бездану глад душе човекове; бездану – да, јер и та безданост глади показује да је човек душом бескрајан и бездан. Његова се мисао пробила кроз чауру тела и узлетела високо, високо до чежње за светлобелим православним Господом Христом. Хоће да прошири себе, да удуби, да се косне мистичних дубина живота и чудесних висина. Он то хоће да учини кроз нашу Цркву. И пише ту жељу своју. Знате, ја се осећам као да сам на Страшном Суду. Врши се најсавеснија, подробна, атомска, електронска анализа сазнања и свега што је икада могло рећи: ја јесам. Савест ти гори у пожару, али не сагорева; а једно осећање пали ти душу и тело: најстрашнија зла су зла учињена у име Христа или под именом Христа. То је оно што је најстрашније сада, но то је оно што ће бити најстрашније и тада – на Страшном Суду. У та зла спада и наше зло, наше српско зло, зло у нашој Цркви и око наше Цркве. Јер, ако ишта наше може пропутовати историју човечанства до њене крајне ивице, до њеног завршетка, ако ишта наше може досећи до Страшнога Суда – досећи ће наше зло. Ако се ишта наше види са високог неба, види се наше зло. Замислите, гледана са наше планете, из угла наше отаџбине, наша се Црква и не види; авај, не само не види, већ и не осећа да постоји. "Она, безмало, не постоји" – то пише г. Живадиновић; то су почетне речи његове. Није ли то апокалиптички ужасно и страшно, апокалиптички одлучно и болно? - Не осуђујте га одмах; то говори човек који се осмелио да себе пренесе на ивицу времена, тамо где престаје време и настаје вечност загонетна и неиспитана, и да са те ивице погледа у себе и у свет око себе. Погледао је, уздрхтао је од језе вечности, и вапајно зажелео Цркву, да њу осети, да се наслони на њене груди мајчинске, да одахне од бесдлодне одисејаде кроз пустињу живота, и научи од ње – шта је то вечност, а шта време. И он говори... Његове речи повлаче ми сузе из срца у очи. Не говори ли то човек који се отрже да му мољци времена не изгризу срце, човек који се из кврга простора и времена отима ка вечности и вечном смислу живота? Што је написао, ући ће у Апокалипсис нашега доба; а можда ће то и сачињавати прву главу у нашем Апокалипсису на дан Страшнога Суда. Преведе ли се на језик Јовановог Апокалипсиса, његов чланак гласиће: А анђелу Српске цркве напиши: ти, безмало, и не постојиш, безмало, мртав си. Знам дела твоја, да имаш име да си жив, а мртав си (ср. Откр.3,1). "Она, безмало, и не постоји"... Ужасније осуде нема, јер долази из срца које страда и пати волећи Цркву. А он то није писао као судија, најмање као страшни судија. Бол је био перо којим је писао свој чланак. А свака реч – сасирена кап крви из срца рањеног вечним проблемима живота. А када моје око сузом пита моје срце, оно вели: он личи на јадно младунче, које је рођено за Вечност, али га је мајка напустила пре но што су му паперја никла, а камо ли крила. И сав бескрилан, он чезне зе тајанственим Господом Христом, али нема ко да му крила узрасте, да га окрили за велики лет и полет ка вечном смислу живота, јер наша Црква "безмало, не постоји". Испод сваке речи по суза, испод сваке сузе по уздах, а испод свих суза и уздаха – лелек за Богом. Нама, званичним представницима Цркве, не личи ли његов чланак на Страшни Суд, онда смо ми толико умрли, толико безнадежно мртви, да нас никакво васкрсење не може разбудити из мртвих. Иза наше смрти – нема васкрсења; наше душе – лешеви наши, и сувише су мртве да би могле зажелети васкрсење. Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа – нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ – да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или – вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или – самоубиство. Јер је Он – Бог сваке утехе, и зато – Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог. Док наша интелигенција лута хранећи се отпацима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи? Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства – пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? - На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? Њен дух – није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-канима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор – да ли је постојао у то време? Да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? Да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? Зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? Зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? Зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу? - Ја држим у одговору "за то" скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18). Наша школа плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизира бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, и због тога је наш интелигент постао – човечуљак, хомункулус, крњ човек, непотпун и очајно неготов. Аргусовски се видовито стара да човека обзида оним што је времено и привремено, што је досежно за чула и овострано, а остало се прогони из човека до у недођин. Зато је наш интелигент постао времен и привремен; зато је кратких мисли, сушичавих осећања, анемичних жеља. Разлио је душу у плићаке, који не могу не постати бара. Обездушени школом, робови релативизма, када се пробуде за виши смисао живота, за Христа, где ће га наћи? Ево човека који се пробудио из иловаче. И обратио се Цркви; и са болом исповеда да је после рата "у превирању и тражењу нових путева Црква наша изгубила компас". - Да ли зато што је крманош ослепео, и лађари оглувели, и охромали, огубали? "Изгубила компас", а небо живота над нама је помрачено, ломе се светови над нама и око нас, и распадају у хаос и вихор. Ко ће онда нашег човека, очајног и богочежњивог, водити ка пристаништу Вечности по валовитом мору овог живота? Окраћала је рука, згрчена је маловерјем рука, која треба да подигне човека да челом додирне небо и уснама целива звезданим прахом засуто крило Херувима. Разиграла се у дивљу игру сва зла у свету, завитлала нашег човека у самоубиствену вртоглавицу, и никако да је се ослободи. Захваћени дивљом игром зла, многи су званични представници Цркве изгубили компас, и не знају куда иду; а њих жудно питају њихови верни: куда ћемо ићи? Коме ћемо ићи? Они траже да се дохвате ма чега што би их спасло очајне усамљености. Усамљен је наш човек; наслоњен на нашу ружну звезду, а шупље као лобања небо зјапи над њим. Под таквим небом на оваквој звезди, Црква је наша изгубила компас. Зашто? Госп. Живадиновић одговара: "Велика противница спољашњих форми, скоро до убогости конзервативна, она никада није умела да нам наметне верске обавезе". Да, велика противница спољашњих форми, и то у лицу многих свештенослужитеља, јер велика противница унутрашњих норми, и то опет – у лицу многих свештенослужитеља. Опустошени унутрашње – како би могли бити неопустошени спољашње? Убоги вером, како могу бити богати у манифестовању вере? Како ће зрачити светлошћу, који сунце у себи нема? Како ће искрено, нефарисејски славити Бога спољашње човек, који Га не слави унутрашње, не слави душом својом? Убоги православним Христопознањем, неки се још хвастају тиме што су противници спољашњих форми, јер веле – Господ Христос није марио за то. Само ти неуки апологети своје опустошености заборављају да је Господа Христа ревност јела за дом Божји, те није допуштао да се суд пронесе кроз храм (Мк.11,16), да се не би кварило благољепије храма и молитве; и још заборављају оно што ни у сну не треба заборављати: да је Господ Христос избацио трговце из храма, јер су кварили лепоту храма и молитве. И још заборављају ти свештенослужитељи недељни прокимен, који сваке недеље певају – претпоставља се да сваке недеље служе: Господь воцарися вь лепоту облечеся (= Господ се зацари, у лепоту се обуче" – Пс. 92,1). А ми смо грубо и ружно свукли с Њега сву лепоту; нисмо ли тиме скинули с Њега тело Његово Богозрачно? Гледан кроз нас, Бог је наш – убог, осиромашили смо Га, оружњали смо Га, онаказили смо Га. А Невеста Његова Црква Његова, дивна и преукрашена, Невеста Цара Небеског, зар Она да не буде обучена у лепоту Његову раскошну и неисказану? Сетите се еванђелске приче да је са пира у Царству Небеском избачен онај са похабаним, подераним хаљинама душе. И још заборављају да је Господ мисли Своје обукао у звезде и дивна сазвежђа, у милионе сунаца и безброј Анђела и Арханђела; заборављају чудну чаробном лепотом својом апокалиптичку визију Цркве: Жена обучена у сунце, а месец под ногама њеним. Где је храм вечне Лепоте, ако не у њој, ако не – Она сама? И храм вечног Добра? И храм вечне Истине? Господ је узео тело човечије, учинио га најунутрашнијом садржином Божанства и кроза њ осветио и обожио материју, - а ко сте ви да Господа Христа поправљате? Сетите се одеће Његове чудотворне, јер који се ње дотицаху – оздрављаху, јер и кроз њу зрачи Његова богочовечанска сила (Лк. 8,44-48). Зар има веће лепоте за тело човечије од Христа у њему? Бог је ушао у тело, зар није ушла и сва Лепота с Њим? И тело је за Господа: прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1Kop.7,20). - Зар смо све то заборавили ми, свештенослужитељи? Зар не знате да смо ми свештенослужитељи не само апсолутне Доброте и Истине, него и апсолутне Лепоте? У свом небеском аспекту Црква и јесте тело апсолутне Лепоте, јер је Тело Богочовека Христа; а у свом земаљском аспекту она је то исто, у колико сте ви Христозрачни. Не знате ли да Тело Цркве има своја чула? Свештени обреди, сви – од првог до последњег, и јесу чула Цркве, кроз њих чујемо и видимо Бога и Господа, кроз њих преносимо себе из црвињака релативизма у Царство вечних вредности, кроз њих удубљујемо себе до божанских дубина, и проширујемо себе, и узвишујемо. Све што је Господ узео на Себе од човека, све је то начинио не само апсолутно добрим и истинитим, него и апсолутно лепим. Узео је тело човечије, и учинио га апсолутно лепим. Тело Његово и јесте мерило апсолутне лепоте тела човечијег, јер је оно – Тело Богочовека. Циљ тела човечијег је да се обуче у Господа Христа, и Његову апсолутну Лепоту, да постане Христоносно, и тиме Христолико. Сваки други циљ одводи тело у ружноћу, расипа га у – црве. На завршетку историје, када се добро буде опростило зла за увек, боголике ће душе, по дубокој мисли Светог Макарија Великог, и васкрсла тела своја учинити боголиким, а то значи: апсолутно лепим, божански лепим и вечним. Благољепије богослужења зависи непосредно од благољепија душе, коју свештенослужитељ носи у себи и уноси у богослужење. Је ли свештенослужитељ омолитвио себе – познаћеш га у храму на молитви и по молитви: он зрачи молитвеним расположењем, све одише тајанственим усхићењем, и радошћу, и утехом. Његов живот је путовање из тајне у тајну. Господ се облачи у величанство; облачи се у Свете Тајне, у Свете Иконе; оне су пуне живога Бога и Господа; ако си вером оживео око своје, то ћеш видети; за оживљене вером и љубављу – Свете Иконе су живе, а за мртве? Мртвима је све мртво. Иконе Васнецова могу одвести безрезервној вери и неисказаној љубави према Христу. Лепотом говори Христос. Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи – да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине? Када наш интелигент дигне поклопац времена са душе своје, на њега са свих страна јуришају вековечни проблеми, и он чежњиво погледа на нашу Цркву. Ишчеле му очи погледајући на њу; измучен и растужен он суморно исповеда: "Ако у данашњем веку позитивних знања нема места мистицизму нигде до само у индијској џунгли, украјинској степи, или у руској цркви крај храма Светог Марка, усред Београда, у чијем служењу има апокалиптичке лепоте, има ипак нечега што наша Црква мора да нам да. Јер ми, ратна и поратна генерација, прилазимо јој нови, мучени сумњом више него ма и једно покољење из прошлости нашега народа. Ми смо издржали највише. Нико толико душевних бура није поднео као ми. Нико није мање живео. Нико није у толикој мери лишен младости истинске. Ниједна генерација није имала толико сагорених душа, као ми, и нико толико не заслужује да буде прихваћен од Цркве као ми, који још увек верујемо". Гоњени олујама животних противречности, наши интелигенти "који још верују", питају у лицу г. Живадиновића: "Шта смо добили од Цркве откад смо се вратили у земљу? Шта нам она доноси новога у новом времену, са новим душама и новим сумњама? На који начин мисли да нас сачува себи? Шта нам пружа? - Ништа". Чујете ли: ништа! Она која све треба да има, постала је као да ништа нема. Опустошена је, сатерана у ништа. Зар смо толико свемоћни нихилисти да и Господа Христа претварамо у ништа? А у томе је чудотворство, само не божанско већ сатанско, јер Бог из ничега ствара све, а ми Богочовечанско све претварамо у ништа. Довршен је главни подвиг Сатане, неимари његове огромне куле, његове огромне – Нуле. Да нас не клевета? Неко ми одлучно рече: не, он нас само слика, фотографише. Дођи и види. Шта ти пружа наша Црква? "Литургију лишену сваке лепоте, мистике и тумачења истинске вере. Не проповеда се жива реч Исусова, него се читају текстови из књига. Не пева се за певницом, него се јауче, ко ће више да викне. Нестрпљиви свештеник прекида хор усред Саборне Цркве да би одржао реч: без личне вере, без убедљивости, без говорничке вештине. У Цркву се долази на разговор уз читање Еванђеља. Венчања у нашој Цркви, најсвечанији и најрадоснији тренутак у животу свакога од нас, то је нешто најболније што се може видети у једној богомољи од смеха, од неуздржалих разговора, док се призива Божји благослов и венчавају се животним мукама двоје младенаца. О сахранама и да не говоримо". Када ово не би била искрена исповест, можда би и нашли смелости да се правдамо; али пошто је исповест, изазвана болним чињеницама, она је тиме и оптужба, од које нас нико одбранити не може. И зби се пророштво Христово на нама: На Мојсејеву столицу седоше... (Мт. 23,2). - Ја не могу да не саосећам г. Живадиновићу. Зар збиља нисмо лишили сваке лепоте и мистике Свету Литургију, ту Службу над службама, коју Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа? Зар нисте толико пута и сами гледали свештенослужитеље, где служе Свету Литургију механички, без имало узбуђења, ако не усхићења? Зар нисте виђали како самовољно скраћују Свету Литургију, и тиме осакаћују кроткога Христа? Зар нисте виђали како се за време богослужења наслањају на Свету Трпезу као на кафански сто? Зар нисте чули како се за време богослужења разговарају у олтару свештеници? Зар нисте видели како неки од њих у столовима за певницом стоје или седе као да су на неком концерту? Зар нисте наишли на много храмова, у којима свештенослужитељ годишње служи две до три Свете Литургије? Зар нисте са ужасом слушали не појање него кревељење у многим храмовима? Зар нисте са тугом у срцу слушали у престоничким храмовима појање по једног појача? Зар нисте толико пута уздрхтали од свештеног гњева слушајући разговоре у храму за време богослужења?... И колико би се ових "зар" могло ставити иза дела нас званичних преставника Цркве! Али ми ћемо скратити њихов број избраних ради, да се и они не би саблазнили. Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт.18,7); а кроз нас долази, и саблажњавамо ове мале који верују у Христа; није ли нам боље обесити камен воденични о врат, и потонути у дубину морску? Они "још увек верују", и траже да им се умножи вера, да узрасте до краја бескрајности, да осмисле своју веру, да сазнаду у шта верују. Знање о вери може им се дати само из живе вере. А у нас мало њих учи по мери вере; нису ли многи који уче по мери невере? Измешај речи г. Живадиновића са речима Апостола Павла, и оне ће гласити: устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5,14); и тако обасјан, моћи ћеш и друге обасјати. Треба најпре себе васкрснути из мртвих, па онда друге васкрсавати, васкрсавати оне који од нас траже васкрсење. Нама се то предлаже, јер се још има поверења. А све што узиштете у својој молитви верујући – добићете (ср. Мк. 11,24). Сви смо криви за све; ми смо криви што је интелигенција оваква; ингелигенција је делимично крива што смо ми овакви. Не само грех подељен лакше се подноси, већ и радост, и утеха, и бол. Своју дирљиву исповест г. Живадиновић завршава предлогом који пружа средства за повратак интелигенције Цркви, и Цркве интелигенцији. "Одстрањени од Цркве грешком свију нас, ми бисмо хтели да јој се вратимо, али да је видимо живу, обновљену, иницијаторку уметности, подстрекача узвишенога. Нека се обрати мало већа пажња на форму, на свечаност, на збиљу хришћанску. Нека нам се наметну дисциплина и дужности. Нека се кроз лепо у музици одстрани наша душа за који тренутак од гнуснога тла у тим кратким часовима молитве, као што је то у убогој руској цркви у Марковој порти, без иконостаса, без сјаја на одеждама, али где Христос при свакој молитви показује на Своје ране са крста"... Овај предлог је у исто време и програм. Све је у њему просто и озбиљно. Но све се то ипак своди на лични подвиг: свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске на овој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. "Треба најпре себе очистити, па онда друге – учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости". "Нико толико душевних бура није поднео као ми", и ко ће утишати те буре? А Црква тихо и благо шапуће у уво које хоће да чује: Он је (=Христос) "пристанище обуреваемыхь"; Он је, нико до Он - "отишiе бурныхь"... Гле, Он иде по мору, и речју смирава буру на мору, и буру у души (Мр. 6,48-51). Само треба завапити, дављенички завапити: Учитељу, изгибосмо! И Он ће се јавити на вапај, као што се јавио... као што се јављао... као што се јавља... У бури садашњице ми смо заборавили на Њега, ми званични представници Цркве, а и ви због нас и попут нас. Он се не види због многих од нас, а можда и због нас. Неко ми рече: ми смо помрачење Њега – Сунца Правде; ми слепило Њега – Свевидећег; ми хромост Њега – Брзог на добро; ми онакажење Њега – Апсолутне Лепоте... Красень би добротою (=диван је био лепотом - Пс. 44,3)... Да је Господ Христос у нама и на нама, ко Га не би видео? Ко Га не би чуо? Ко Га не би заволео? И чула би свачија видела Бога јер је и чула створио Бог да буду боговидна. Зар их је створио да се увек скрива од њих? Зар да не виде свога Творца? А они траже Бога, и нема ко да им Га покаже, јер је Бог наш – Бог живих, а не мртвих (Мт. 22,32). Зар смо толико убоги? Ох, да. Замислите докле иде наше религиозно убоштво: у нас нема ниједног манастира за који би се без двоумљења могло рећи: ово је дом молитве. Има ли страшније дијагнозе за наше душевно здравље? А христочежњива душа жуди да се загњури у слатке мистерије Сладчајшег Господа Исуса, да потоне у дубине богаства и мудрости Божије... Где је Христос? Где? Он је као благо сакривено у огромном пољу живота, које нашавши човек сакри и од радости за то отиде и све што има продаде и купи поље оно... (Мт. 13,44). Да,... и све што има продаде и купи поље оно, поље живота, које нема вредности, док се у њему не пронађе једина Вредност, једино Благо – чаробни Господ Христос... Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  18. Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3] Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега. И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце! Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим. После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој! То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност. Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше. Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог. Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15]. А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти. Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16]. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе!
  19. Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота. Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3] Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега. И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце! Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим. После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој! То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност. Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше. Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог. Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15]. А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти. Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16]. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе! View full Странице
  20. Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2] Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом. Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине. Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке. Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке. Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола. У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла. Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17]. Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос. Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ! Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти. Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим. Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке! Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим. Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега. И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни. Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Велики и чудесни Празник - Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника. Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола - речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу.[2] Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он - Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом. Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво - сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали - гле, сенке те напале. Смрти те напале - гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине - гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине. Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт - сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку[3]; када је васкрсао сина Наинске удовице[4]; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди[5]. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке. Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника.[6] Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке. Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог[7] и Узнесења Свог[8], кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама[9] да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола. У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: "Смрдим, у греху, гробу лености." Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро"[10]; да си ти био овде, душа моја не би умрла. Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе ".[11] душа моја ...[12] Ако ти посумњаш ти ћеш ...[13] грехе ...[14] Грех ...[15] није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани ...[16] смрти у гробу. Ти си ту немоћан. "Ако верујеш, видећеш славу Божју"[17]. Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје - Господ Христос. Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ! Верујем Господе, помози моме неверју[18]. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти. Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се"[19]. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. "Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол - Господ је близу"[20]. Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим. Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово - ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке! Бог постао човек, Бог постао тело[21]. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: "Лазаре! изађи напоље"[22]. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим. Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети - то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: "Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших", цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега. И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо - вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[23]. Ми хришћани, како смо постали - вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни. Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега - једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  22. Чули сте у Светом Еванђељу како непријатељи Господа Христа хоће не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се, и говори: Гле, ми смо сведоци. Јуче, Он га изведе из гроба, и васкрсе човек. – Шта је то? Хоће и Лазара да убију, сведока да убију. А то се непрекидно дешава у Цркви Христовој ево две хиљаде година: непријатељи Крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света, све Лазаре, да не сведоче. Али, где ћете ви уклонити сведочанства Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског? Гле, непрекидно се тамо дешавају еванђелска чуда, сведочанства о сили Васкрслог Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље… Одломак из беседе аве Јустина Ћелијског изречене на Благовести и Цвети 1974. године у манастиру Ћелије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупређују Га и веле: Већ смрди, Господе: Немој да идеш на његов гроб. – А Спаситељ рече: Не рекох ли вам: Ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот, који верује мене ако и умре живеће. – И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница? – Ипак, наређење би извршено, гробница се отвори, и Спаситељ узвикну: Лазаре, изађи напоље! – И изиђе мртвац, обавијен платном по телу. И тај Лазар, који је четири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, врати се поново у своје тело. Ради чега? Да докаже заиста, по сили и моћи Господа Христа, да је смрт сан за Господа. И он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи, и спасе нас од смрти. То, ту победу нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спасилаца света, широм свих пет континената; ко све не предлаже себе за спасиоца света? Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао! Чули сте у Светом Еванђељу како непријатељи Господа Христа хоће не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се, и говори: Гле, ми смо сведоци. Јуче, Он га изведе из гроба, и васкрсе човек. – Шта је то? Хоће и Лазара да убију, сведока да убију. А то се непрекидно дешава у Цркви Христовој ево две хиљаде година: непријатељи Крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света, све Лазаре, да не сведоче. Али, где ћете ви уклонити сведочанства Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског? Гле, непрекидно се тамо дешавају еванђелска чуда, сведочанства о сили Васкрслог Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље… Одломак из беседе аве Јустина Ћелијског изречене на Благовести и Цвети 1974. године у манастиру Ћелије Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  24. Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету. Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице. Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт. Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: „Ја сам васкрсење и живот“[1]. Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек. Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством[3]. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек. Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом)….[4] и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? Како може …[5] о Светој Водици. Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере. То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану…[6] на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.[7] Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин? Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола. Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола? Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро[8]. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола[9]. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот…[10] Извор: Светосавље
  25. Бог се јави, браћо! И јави се Цар Бог, Вечна Тројица: Отац и Син и Дух Свети. Јавише се над овим грешним земаљским светом и у овом земаљском свету. Све што Бог може дати човеку то је Господ Исус Христос, а данашњи велики Свети Празник то је посведочио и потврдио. Данас сведоче не људи, не птице, него вода вода сведочи да је међу нас сишао Истинити Бог. То је Његово смирење. Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету. Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице. Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт. Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: „Ја сам васкрсење и живот“[1]. Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек. Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством[3]. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек. Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом)….[4] и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? Како може …[5] о Светој Водици. Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере. То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану…[6] на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.[7] Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин? Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола. Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола? Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро[8]. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола[9]. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот…[10] Извор: Светосавље View full Странице
×
×
  • Креирај ново...