Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'њима'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Вечерас је након вечерње службе служен молебан Пресветој Богородици у Цетињском манастиру. Молебан је служио Епископ диоклијски Методије, уз саслужење свештенства и монаштва. Велики број Цетињана, вјерних науци Христовој и Светом Петру Цетињском, узнијело је, са Владиком и својим свештенством и ђацима Цетињске богословије, молитве за мир, слогу, спас од сваке невоље и искушења. Звучни запис беседе Након молебана, вјерницима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије: Цијело Цетиње је врт Пресвете Богородице Служили смо молебан Пресветој Богородици којој је посвећен Цетињски манастир, а не само овај манастир, него и све цркве на Цетињу, а не само све цркве на Цетињу, већ ријеч Ћипур значи башта, дакле све ово је врт је врт Пресвете Богородице. У нашој држави увијек се знало шта је чије Знамо да је Бог свуда присутан и да Бога има међу свим људима, шумама, ријекама, али од кад постоје људи, увијек су постојала нарочита мјеста, нарочити дани за молитву. Зато је Иван Црнојевић ову своју државу утемељио на камену Цетињскога манастира. Откад постоји ова наша драва, и Зета и античка Дукља, увијек се знало шта је чије. Велможе и властодршци који нису имали ни скупштине ни уставе, а чак ни они манастирску и црквену имовину нису приписивали себи. Ако се бринемо за нашу Црну Гору, борићемо се против овог закона. Ако су манастири и цркве Црногорске, наравно да јесу, али они су нам дар са неба и само луд човјек мисли да историја почиње од њега. Ако уђемо у Цетињски манастир, наћићемо вриједне ствари из свих страна свијета, од тога је саткан Цетињски манастир. Замисао Краља Николе Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена су под Ловћеном Међу нама, на Цетиње (Краљ Никола) Коме пјева краљ­? Зашто испод Шаре? Мисли на Косово и Метохију, зато су ливаду гдје су се сабирали назвали Обилића пољана, зато су највеће јунаке даривали Обилића медаљом. Зато су под црногорском капом и Пива и Морача и Ступови и црква Петра и Павла, зато што је ишао на Косово и чекао да се ослободе и дечани и Патријаршија, Пећ, Ђаковица. Зато, кад је био у изгнанству, не каже да нам је неко укинуо Цркву, већ је рекао да кад се врати, Патријарх српски ће бити његов пећки Митрополит. Тако је говорио. Нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нема нама молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама из Цетињског манастира буде заједно са њима. Да се идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас. И када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати под цијену да га брат убије. Када се вратио, брат га је загрлио и, на питање зашто га не убије, рекао: „Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!“ Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува! И да се зна да овдје никад није било безакоње, да се увијек знало шта је чије и да је Црна Гора цвјетала и напредовала. Зато се и ми бунимо да ова држава буде боља и јача, с авојим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Да нам Бог да снаге да ово што нас је помутило не траје дуго, а ово да буде вјечно, Цетињски манастир и ова светиња. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Блумберг чланак о Нордеусу. https://www.bloomberg.com/amp/news/articles/2017-08-14/in-belgrade-yes-belgrade-an-unlikely-path-to-a-tech-hit
  4. ЉУДМИЛА ЛИСТОВА ОНИ СУ НАМА ПОТРЕБНИ, А НЕ МИ ЊИМА На вратима иркутског Михаило-Архангелскох храма прочитала сам оглас: „Двогодишњој девојчици из Дома за незбринуту децу предстоји операција. Потребни су људи за дежурство у болници“. И ако код мирског, неверујућег човека, он може изазвати неодлучност типа "Зашто да се ја бринем за туђе дете?", онда је за црквеног човека то позив у помоћ, на који би се требало одазвати. Ипак није све тако просто... Нетрпљење срца Вера је мртва без добрих дела. Али, да ли се ми трудимо да их чинимо? Мало ко, највероватније, чак и од људи који себе сматрају верницима, може тиме да се похвали. А они који, неприметно, и не само у дане поста, чине добро, не желе да истичу себе. Тако и у Михаило-Архангелском храму постоји група парохијанки, које стално посећују дечије домове и брину се за болесне сирочиће. Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, скаменила сам се: колико несреће! Разговарам са двема девојкама - Наталијом и Леном. Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, говори Наталија, просто сам се скаменила. Дубоко сам удахнула и као да сам се паралисала у ужасу: колико несреће! Пожелела сам да изађем у ходник и плачем, плачем! Мисао о томе, да су наши проблеми (који су нам се још јуче чинили ужасни и нерешиви) у поређењу са њиховом несрећом били просто ситнице, се појавила касније. Овде, видећи унакаженост и патње остављене несрећне деце, брзо је дошла спасоносна помисао, да овде није потребна жалост. Потребно је да се учини нешто, да се ради, да се потрудимо да им помогнемо некако, олакшамо бол, утешимо. Нахранимо, пресвучемо, променимо им пелене, поиграмо се са њима... Затим сам видела како је једна (огичледно нова) дадиља плакала над бебом. Седи поред кревета и плаче, а ноша је пуна... Слушајући Наташу, сетила сам се речи Стефана Цвејга: „Постоје две врсте састрадавања. Једна је малодушна и сентиментална. Она у суштини није ништа друго до нетрпљење срца, које жури да се што пре избави од тешког осећаја због виђења туђе несреће. То није састрадавање, већ инстинктивна жеља да се огради свој мир од патњи ближњег. Али постоји и друго састрадавање - истинито, које тражи да се нешто уради, а не осећања, и потпуно је одлучно, страдајући и састрадавајући, да уради све што је у човековој моћи и чак више од тога“. Али, највероватније је, да није лако човеку, посебно младом, да одмах почне да дејствује. Можда прво то треба да преживимо, прођемо кроз то „нетрпљење срца“. Тако је и Наташа, пре него што је почела да се виђа са болесном децом, морала да прођекроз “муке“, или, како говоре верници, кроз искушења. Моја другарица Маша ме је звала да учествујем у крштавању сирочића и постанем некоме од њих кума, рекла је она. Али, ја сам уплашивши се, одбијала: немам ни снаге, ни времена. Кума је таква одговорност... Али, што је чудно, прошло је неко време и ја сам, очигледно, сазрела да постанем кума. Онда је почело: сада се Наталији никако није дало да постане кума - једна препрека, друга. Једном су је замолили да помогне да одведу децу на Причест. И ево, сви се журе, одвајају, облаче децу, а она стоји сва погубљена и не зна шта да уради. И неко јој је дао девојчицу - плавооку, са локнастом косом, тако лепу... Она је узима у руке, и тек тада, под „надуваним“ комбинезоном опажа да девојчица са једне стране нема руку и ногу: та „полудевојчица“ је била жртва криминалног абортуса... На крају се са великим искушењима одржало крштење, и Наташа је постала кума насмејаног нежног дечака Андреја. Прелеп и чудан догађај - крштење. Овде се лепота и чудо не налазе само у самом Таинству, већ у посебном спајању, уједињењу кумова и кумица. Јавио се осећај као да се код сваког од тих одраслих родило дете. Сви су просто сијали од среће... Колико има промислитељног, тајанственог у односима са кумовима, од Бога датим сирочићима родитеља! Девојчици Даши су урадили операцију, зашили су „зечију усницу“, и она је „изненада“ постала иста као две капи воде са својом кумом Тамаром са њене дечије фотографије. Куму Александру, који стално вози децу у својим страним колима, додељено је кумче са именом Саша. Истинито састрадавати Сирочићи! Колико ми сада имамо сирочића! И то при живим родитељима. А колико је болесне деце! И колико ће их још бити?.. Па, увек их је било, сироти и убоги. „Убог", читам у речнику В.И.Даља, "јуродив, глупак, нишчиј духом.“. Ево, „нишчиј духом“! управо је о њима Исус Христос говорио у беседи на гори: „Блажени сиромашни духом; јер је њихово Царство небесно“. Зар одавде и не потиче и сама реч „убог“ - значи „код Бога“? Према јуродивим су се у православној Русији увек понашали добро, говори парохијанка, студенткиња Лена. –Увредити убогог се сматрало великим грехом. Ми, наравно, живимо у друго време, у другом свету, пуном равнодушности, суровости. И када дођеш код убоге деце и покушаваш да им помогнеш, онда се радујеш њиховој самосталности, чврстоћи. И добро је што их крсте, причешћују, уче да живе у Богу, да иду к Њему. Све ово, што је Лена рекла, је посебно важно. Мајка ми је причала, како су се њени вршњаци, дошавши из рата као инвалиди, бацали кроз прозор, вешали се о болничке каишеве у болничким собама. Без руку, без ногу, слепи и испечени младићи, не видећи смисао у својим мучењима и даљем животу, добровољно су одлазили из живота, који су бранили на фронту. Само је вера у Бога могла да сачува тог сломљеног војника-победника који је се бацио са прозора на мост у Иркутском дому ковача, у коме се налазила болница. Вера у бесмртност душе могла је да да заустави те младе самоубице, које је Господ оставио међу живима у најстрашнијем од свих ратова. Вера и умеће саосећања, „истинитог саосећања“ водили су у бесмртност, ка светости Велику кнегињу Јелизавету Фјодоровну, сестру последње руске Царице Александре Фјодоровне. Управо је она, сама својим рукама сакупивши остатке, од терористичке бомбе погинулог, свога мужа Великог кнеза Сергеја Александровича Романова, продала је своју имовину и отворила у Москви јединствену- чак и у претходној православној Русији - Марто-Маријинску обитељ. Јелизавета Фјодоровна није била само изваредно вредна настојница обитељи, у коме је налазило склониште и лечење мноштво сиротих и убогих, она је, преобукавши се у обичну одећу, тајно ишла по кућама сиромашних, обилазила болеснике, превијавала гнојне ране, прала постељину у многодетним породицама, доносила храну, одећу, лекове. Сам Господ води милосрдне. Од сажаљивих и волећих Бога, од жена мироносница, од сестара познате Марто-Маријинске обитељи носе своје светионике саосећања данашње дадиље и куме сирочића и усамљених болесних стараца. "Болесна деца су крст за родитеље", говори Лена. "И за све нас они су опомена и крст, који је потребно носити, да душа не би отврднула". „Ја ништа не осећам?“... Данас су главни организатори за помоћ болесној деци - маме Наташе и Лене - Надежда Михајловна и Татјана Ивановна. Са Божијом помоћу одазивају се на њихове позиве и парохијанке других храмова - свете Ксеније Петербуршке, светог Александра Невског. И наравно желели бисмо да више људи дође са жељом да нам помогне. "Дешава се да дођеш из болнице веома касно увече" - говори Надежда Михајловна, "а кући чекају своје бриге, своји проблеми... Али, тако ми је жао болесне, напуштене дечице! Поново зовеш некога, зовеш, молиш да некога замени, да поседи бар два сата. Јер је у саборности наша снага. Заједно, саборно ми можемо толико да урадимо, толико сирочића да помогнемо! Али, као одговор на наш позив често добијамо одбијање, које понекад гуше сузе очаја. Управо сада девојчицу од годину дана припремамо за операцију на срцу. Наша парохијанка Валентина још увек лежи са Аљонком у инфективној болници. После операције ће засигурно требати да се дежура, током целога дана. Опет ће бити потребни људи. Ромочки предстоји дуготрајно лечење..." Слушам, пуне бола, узбуђене речи Надежде Михајловне, која је способна да и по вејавици, на минус тридесет трчи са болесним дететом из једне болнице у другу. Управо су она и Наташа тако вукле малог Аљошу, који је са своје две године лежао скоро на свим одељењима. Слушам их, гледам им у чисте очи и ево о чему размишљам. Постоје савршено одређени типови људи. Једни су се тако прилепили за грех, трудећи се да „живе на задовољство“, да о њима и не треба ништа говорити. Али, постоје и посебни, морално засновани писцем - генијем, чија равнодушност је „несупротстављање злу насиљем“. Код професора Московске духовне академије Михаила Дунајева у четвртом тому његове серије „Православље и руска литература“ сам нашла (и ужаснула се!) ове реченице Ф.М.Достојевског: „И каква је то безосећајност поред сентименталности! Па и сам Левин је имао дете, дечака, јер га он воли, зато што када то дете купају у купатилу, то је у кући догађај; како да му се не разбије срце слушајући и читајући о масама убијених, о деци са сломљеним главама, која пужу око својих силованих мајки, убијених, са раздераним грудима. Тако је било у једној бугарској цркви где су нашли двеста оваквих трупова после пљачкања града. Левин чита све то и стоји замишљен: „Кити је весела и данас је с апетитом јела, дечака су окупали у купатилу, и почео је да ме препознаје: шта ми треба, шта се дешава тамо на другом делу земљине полулопте; непосредног осећаја за угњетавање Словена нема и не множе бити - зато што ја ништа не осећам“. А ако би још размишљао како се проводио Курагин или дуелиста Долохов-докле би стигао... Али, то је Левин, један од најомиљенијих позитивних хероја писца! А данас?! Украјина, Сирија... Да, тачно је да не може свако да остави све и пође као добровољац у Донбас или да спашава некога после земљотреса. Али да купе паковање памперса или неколико јабука за туђе болесно дете би многи могли. "Ова деца нас уче да другачије гледамо на живот" - говори Лена. "Посматрајући их, схваташ релативност среће. Видиш да појам „испуњен живот“ за сваког има своје границе. У Богу човек може бити срећан, иако је инвалид. Безбожник је спреман да дигне на себе руку иако има одлично здравље и пуно материјалних блага. Када долазимо код болесне деце, доктори, медицинске сестре се у почетку чуде, онда нас посматрају. А после... се сами крсте. Примећивала сам да постоје људи осећајни, који желе да помогну, са својим појмовима о добру и злу. Они, на пример, цепају на улици непотребне објаве, воле природу, певају песме око ватре. Али понедак не знају како и где да уложе свој труд. А толико је несреће около!..." Да, да, Лена је у праву, нецрквеним људима, мирским, наравно, не треба објашњавати реч „равнодушност“. Верницима је познат појам мало другачијег реда - млакост. А то је када идеш и у храм, и молиш се, и учествујеш у Тајинствима Цркве. Али нема ни сузице на исповеди, и бескрајно осуђујеш своје ближње, а љубави и радости скоро да у души и нема. Тешко и не толико ретко - према нашим гресима - и стање. И понекад нам је потребно моћно средство да бисмо изашли из њега и стекли живу, трепетни душу, способност да волимо, видимо лепоту и осећамо туђи бол. Ромица ... Признајем да сам се бојала. Ишла сам у Ивано-Матрјонинску дечију болницу после унутрашње борбе и сумњања. Било је потребно да победим, превазиђем у свом срцу нешто пре него што дођем код болесног туђег детета и осетим ту огромну бол малог човека. И ево ме у соби трауматолошког одељења, у којој после операције лежи „осуђен на смрт“ дечачић Рома. Пре него што сам то видела, нисам ни знала да тако нешто и постоји. Замислите отприлике дете од годину ипо дана, које седи у гвозденом кревецу, буквално као у кавезу. Које не просто седи: ноге су му раширене у завојима, сваки зглоб је пробушен иглама које образују метални прстен на који је окачен терет. У таквом положају се дечак, који уствари има три године, налазио после операције око два месева. Чинило ми се невероватним да се све то издржи. А Ромка издржава. И још се смеје и радује свакој новој играчци, свакој новој особи. И сваку жену која дође да се брине за њега назива „мама“. То је једина реч коју уме да каже. Рома се родио као инвалид са „оштећеним“ ногама И сада искусни хирурзи ортопеди покјушавају да му „направе“ мање више нормалне ноге. Још ће га оперисати и највероватније не само једном. Ово дете је било непотребно својој мамици. Још увек има другу маму - то су жене и девојке које дежурају поред њега (а има их око седамдесет). Оне долазе код њега после посла, после предавања на институту, време и снагу за дечака налазе и друге пензионерке. За Ускрс је једна од њих, Галина Петровна, дежурала поред детета цео дан. И све наше дадиље се заљубљују у своје „штићенике“- говори Надежда Михајловна- срцем се вежу... Сваки малени пацијент у овој соби има своју несрећу. На пример, девојчица Јулија: има десет година, а не учи. Хистерична, љута на цео свет. Али какво може бити дете, бијено - пребијено, сироче, терет за рођаке пијанице?! Или дечак од годину дана са хидроцефалијом. Док су га спремали за операцију, његова мајка је све посматрала дадиље које су се бринуле за Рому. И можда, не толико наши разговори о Богу, о вери, колико сама чињеница тог колективног дежурства, је довела до тога да је Светлана крстила свог Диму у болничком храму Ксеније Петербуржке. Тајинство је извршио отац Александар, а затим је отац по молби једне од парохијанки директно у болничкој соби одслужио молебан, дошла су сва деца са одељења и лица су им сијала од радости и чуђења. Они су нама потребни ....Гледам у плаве Ромине очи, мазим његову свиленкасту косу, тражим мали нежни длан. А он са апетитом и цоктањем сиса своје прсте и на руци, и на нози, и лако се, као акробата нагиње ка прстенастој шипци. Иако он не говори, глава му је некако спљоснута са обе стране и он је „распет“ на истегљивачима, понаша се веома живо и толико је мио у својим покушајима да полије нову „маму“ млеком, да прође рукама кроз њену косу и да одгризе точкић од кола, да се убрзо навикаваш на његову позу, и на разговор без речи, и више не знаш како да се растанеш са њим и одеш, вероватно, заувек. "Они су нама потребни, а не ми њима" - сетила сам се речи Татјане Ивановне. ...Молим те, читаоче, да урадиш немогуће, али покушај да себе замислиш као дете. Напољу веју пахуље снега и звони трамвај, поред тебе се деру дечак и девојчица, а ти лежиш са теговима на ногама на мокром хладном чаршафу. И никоме на земљи ниси потребан. Вероватно је тешко, али свакако покушајте да бар замислите да немате ни мајку, ни оца. Замисли да никада нико није заплакао за тобом, и твоја бол и усамљеност међу људима је бескрајна и неутешна. И ти ћеш вриштати и молити, и бол ће раздирати на делове твоје тело, и нико те неће загрлити, неће се сажалити, неће олакшати патње... И када ти, читаоче, замислиш све то, бол и патња не могу а да се не дотакну душа огрезлих у гресима. И твоје срце ће рећи шта, када и како да се уради. ...Одлазила сам из болнице. Од Роме у свој живот. На растанку сам га прекрстила, пољубила у свиленкасто теме. Стајала сам на вратима, нисам имала снаге да одем. Даће Бог да ће он некада стати на своје ногице и проходати. Сам. И „маме“ ће доћи да га испрате у живот. Какав ли ће он бити?... P. S. Имена су у потпису измењена, зато што људи не желе да прослављају себе, сматрајући свој рад веома скромним. Људмила Листова 5. јула 2016. Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...