Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'његово'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм
  2. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм View full Странице
  3. Центар за истраживање православног монархизма је објавио још један значајан наслов поводом великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од завршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице уједињења српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. Реч је о књизи историчара и дугогодишњег сарадница Центра за истраживање православног монархизма, г-дина Бојана М. Митића из Ниша: ''Српска Црква у југословенској Краљевини: патријарх Варнава и његово доба'', која је публикована као четврта књига оквиру серије капиталних издања, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, духовног покровитеља Центра за истраживање православног монархизма. Уреднички савет овог значајног издања сачињавају протонамесник мр Немања С. Мрђеновић, јереј Бошко Р. Маринков и Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и аутор предговора овој књизи. Аутор визуелног идентитета овог издања јесте дугогодишњи сарадник Центра г. Срећко М. Никитовић, док се посла лектуре и коректуре латила г-ђа Ивана Јовановић. У својој уводној речи у ово значајно историографско издање, ђакон Хаџи Ненад је, између осталог, прибележио: ''Рекло би се да је период наше црквене историје од конца Првог до почетка Другог светског рата један од оних којим се наша црквена историографија, сразмерно, мање и несистематичније бавила у односу на остале повесне периоде осамстогодишње историје наше Свете Цркве. Чини нам се да је то због тога што се, након ослобођења оних наших крајева, који су до Првог светског рата били под аустро-угарском влашћу и уједињења Српске Православне Цркве 3. августа (12. септембра) 1920. године Господње, чинило да је, напокон, обновљено редовно стање у Пећској Архиепископији и Српској Патријаршији, као и да је тешко иго ропства спало са нашег народа и његове Цркве једном за свагда. Међутим, рекло би се да је ново време и природа новоустановљене државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 20. септембра (3. октобра) 1929. године Господње – Краљевине Југославије) пред Српску Цркву поставило сасвим нове изазове и искушења, који су од изванредне важности за нашу црквену повест, те нам се та досадашња несразмера, у систематичном бављењу овим повесним периодом историје наше Цркве, чини сасвим неоправданом. У томе препознајемо и нарочиту вредност овога дела, особито када узмемо у обзир да се оно појављује у години великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од победоносног свршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи године још већег и важнијег јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице поменутог уједињења дотадашњих српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. […] У овом делу које се темељно бави стањем Српске Православне Цркве у југословенској Краљевини издваја се и једно свеже виђење односа кључних чланова Дома Карађорђевића према Вери својих отаца и према Цркви у то доба. Тај се однос често неумерено идеализује или неумерено куди, те се показала реална потреба за једним трезвеним и аргументованим погледом на ово питање, што је посебан и додатни квалитет овог вредног историографског штива''. Иначе, поред књиге коју овде представљамо, Центар за истраживање православног монархизма је објавио и следеће наслове: Свети Филарет Московски – ''Православна монархиja''; Свети Свештеномученик Јован Восторгов – ''Шта је монархија''; Епископ жички Сава Дечанац - ''Владалац и народ''; Иван Лукјанович Солоњевич - ''Народна монархија''; др Христо Јанарас – ''Црква у посткомунистичкој Европи''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић - ''Збориште''; јереј Бошко Р. Маринков – ''Заточене земље слободан грумен''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић – ''Конзервативна (р)евoлуција'' и јереј Бошко Р. Маринков – ''Србикон'', од којих је већину могуће набавити и књижарама при Православном богословском факултету Университета у Београду (ул. Мије Ковачевића 11Б, Београд) и при Високој школи Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију (ул. Краља Петра 2, Београд). Извор: Српска Православна Црква
  4. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Посетиоцима наше интернет странице доносимо преглед посете у целости: Заједничка изјава Српске и Антиохијске Православне Патријаршије Патријарси Јован и Иринеј код председника Вучића Радио Глас: Специјална емисија поводом посете Патријарха Јована десетог Нишу Патријарси Јован и Иринеј посетили манастир Грачаницу Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X у Нишу Патријарси Јован и Иринеј на Косову и Метохији Најава: Директан видео пренос дочека Патријараха антиохијског Г. Јована X и српског Г. Иринеја у Нишу Патријарси се поклонили светињи студеничкој Патријарх Јован: Оно што смо доживјели овдје задржаћемо засвагда у срцу! Патријарси Јован и Иринеј стигли у манастир Жичу Свечани дочек патријараха Јована и Иринеја у Подгорици Патријарси Јован X и Иринеј посетили манастир Острог Патријарх српски Иринеј: Радује ме што сам са Патријархом антиохијским Јованом у Црној Гори Свечана доксологија у Цетињском манастиру Патријарси Јован и Иринеј стигли у Подгорицу Саборна патријарашка Литургија у храму Светог Саве Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован посетио Православни богословски факултет у Београду Патријарх антиохијски Јован посетио цркву Ружицу Патријарх антиохијски Јован посетио Народни музеј Званични разговори у Патријаршији српској Доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X Историјска посета: Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован стигао у Београд Патријарси Јован X и Иринеј служе свету Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. ЈОВАН X у посети Српској Православној Цркви Његово Блаженствo Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован Х - кратак животопис Антиохијска Православна Црква Најава: Патријарх антиохијски и свега Истока Јован X у посети Епархији жичкој
  5. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Посетиоцима наше интернет странице доносимо преглед посете у целости: Заједничка изјава Српске и Антиохијске Православне Патријаршије Патријарси Јован и Иринеј код председника Вучића Радио Глас: Специјална емисија поводом посете Патријарха Јована десетог Нишу Патријарси Јован и Иринеј посетили манастир Грачаницу Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X у Нишу Патријарси Јован и Иринеј на Косову и Метохији Најава: Директан видео пренос дочека Патријараха антиохијског Г. Јована X и српског Г. Иринеја у Нишу Патријарси се поклонили светињи студеничкој Патријарх Јован: Оно што смо доживјели овдје задржаћемо засвагда у срцу! Патријарси Јован и Иринеј стигли у манастир Жичу Свечани дочек патријараха Јована и Иринеја у Подгорици Патријарси Јован X и Иринеј посетили манастир Острог Патријарх српски Иринеј: Радује ме што сам са Патријархом антиохијским Јованом у Црној Гори Свечана доксологија у Цетињском манастиру Патријарси Јован и Иринеј стигли у Подгорицу Саборна патријарашка Литургија у храму Светог Саве Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован посетио Православни богословски факултет у Београду Патријарх антиохијски Јован посетио цркву Ружицу Патријарх антиохијски Јован посетио Народни музеј Званични разговори у Патријаршији српској Доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X Историјска посета: Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован стигао у Београд Патријарси Јован X и Иринеј служе свету Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. ЈОВАН X у посети Српској Православној Цркви Његово Блаженствo Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован Х - кратак животопис Антиохијска Православна Црква Најава: Патријарх антиохијски и свега Истока Јован X у посети Епархији жичкој View full Странице
  6. Његово Блаженство Патријарха г. Јована и посланство Антиохијске Цркве на београдском аеродрому Никола Тесла дочекао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са Високопреосвећеним Митрополитом загребачко-љубљанским г. Порфиријем и Преосвећеном господом Епископима шумадијским Јованом и ремезијанским Стефаном. Дочеку су присуствовали амбасадори Сирије и Либана г. Оусман Сааб и гђа Нада Ал. Часну пратњу предстојатеља Антиохијске Цркве чине: Вископреосвећна господа Митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков, јерођакон Јован, господа Илија Касрин Ел Халаби, Карол Саба, Хусан Салиби и Харбел Бастоури и гђа Леа Адел. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састрадалну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ! Извор: Српска Православна Црква
  7. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јованстигао је 11. октобра 2018. године у званичну (мирну) посету Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Његово Блаженство Патријарха г. Јована и посланство Антиохијске Цркве на београдском аеродрому Никола Тесла дочекао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са Високопреосвећеним Митрополитом загребачко-љубљанским г. Порфиријем и Преосвећеном господом Епископима шумадијским Јованом и ремезијанским Стефаном. Дочеку су присуствовали амбасадори Сирије и Либана г. Оусман Сааб и гђа Нада Ал. Часну пратњу предстојатеља Антиохијске Цркве чине: Вископреосвећна господа Митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков, јерођакон Јован, господа Илија Касрин Ел Халаби, Карол Саба, Хусан Салиби и Харбел Бастоури и гђа Леа Адел. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састрадалну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. приредио: епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  9. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија. Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока. Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. приредио: епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Страдање народа у рату у Сирији Сиријска Арапска Република је изворно мултикултурална и мултиконфесионална заједница у којој вековима, углавном у миру, живе хришћани свих традиција и деноминација (православни, дохалкидонци, римокатолици и протестанти), муслимани (сунити, шиити и алевити), Јевреји и многе друге верске и етничке групе. Несумњива је чињеница да је прва деценија 21. века донела велики напредак, не само у економском и привредном просперитету (троструко повећање националног бруто-дохотка) већ и у општекултурном и социјалном погледу. Дамаск је 2008. године проглашен арапским градом културе. Сирија је бројала двадесет и два милиона становника. Рат у Сирији, који је избио у пролеће 2011. године, потпуно је променио изглед ове земље. Пола милиона људи је убијено, готово два милиона људи су остали инвалиди. Укупно становништво је више него преполовљено. Процене су да је шест милиона трајно расељено у оквиру Сирије, а пет милиона Сиријаца је принуђено да напусти земљу. Градови су бомбардовани, храмови спаљени, културно-историјски споменици порушени. Данас, седам година од почетка рата, процењује се да око три милиона људи живи у областима у којима је искључена и недоступна било каква хуманитарна и здравствена помоћ. Општи хаос коме је дато име грађански рат заправо је вештачки изазван сукоб у који су на различитим странама укључене и велике светске силе и политика, а који прети да се прошири и изван граница Сирије. Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ патријарх Јован Х у посети нашој Цркви и народу, хришћански, апостолским духом и вером непостидном, подноси крст и страдања која су задесила његову Цркву, отаџбину и народ. Он не само да све подноси већ и јеванђелским речима пружа утеху и подршку и свим осталим заједницама. У општој несрећи која је задесила њихов народ и државу, хришћани Антиохије и Сирије сведоче пред свим народима света једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово, веру која страдању и невољама, животу уопште, па и самој смрти, даје другачији, спасоносни смисао. „Јер нас Бог не одреди за гнев него да задобијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа“(Ι Сол. 5, 9). Верујући српски народ, који је и сâм током историје претрпео многа страдања и муке, схвата поруке које Господ, преко страдања Сиријаца, заправо шаље Цркви Својој и свему свету. Помолимо се и ми, православни Срби, да Господ подари мир и спасење свим народима Истока, да у миру нађу пут до Њега, у Цркви Његовој, молитвама Пречисте Матере Његове, светог Јована Претече и Крститеља Његова, светих апостола и мученика, светих Отаца и Учитеља Цркве и свих светих. Амин, Боже дај! приредио: епископ бачки Иринеј СПЦ |
  11. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Страдање народа у рату у Сирији Сиријска Арапска Република је изворно мултикултурална и мултиконфесионална заједница у којој вековима, углавном у миру, живе хришћани свих традиција и деноминација (православни, дохалкидонци, римокатолици и протестанти), муслимани (сунити, шиити и алевити), Јевреји и многе друге верске и етничке групе. Несумњива је чињеница да је прва деценија 21. века донела велики напредак, не само у економском и привредном просперитету (троструко повећање националног бруто-дохотка) већ и у општекултурном и социјалном погледу. Дамаск је 2008. године проглашен арапским градом културе. Сирија је бројала двадесет и два милиона становника. Рат у Сирији, који је избио у пролеће 2011. године, потпуно је променио изглед ове земље. Пола милиона људи је убијено, готово два милиона људи су остали инвалиди. Укупно становништво је више него преполовљено. Процене су да је шест милиона трајно расељено у оквиру Сирије, а пет милиона Сиријаца је принуђено да напусти земљу. Градови су бомбардовани, храмови спаљени, културно-историјски споменици порушени. Данас, седам година од почетка рата, процењује се да око три милиона људи живи у областима у којима је искључена и недоступна било каква хуманитарна и здравствена помоћ. Општи хаос коме је дато име грађански рат заправо је вештачки изазван сукоб у који су на различитим странама укључене и велике светске силе и политика, а који прети да се прошири и изван граница Сирије. Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ патријарх Јован Х у посети нашој Цркви и народу, хришћански, апостолским духом и вером непостидном, подноси крст и страдања која су задесила његову Цркву, отаџбину и народ. Он не само да све подноси већ и јеванђелским речима пружа утеху и подршку и свим осталим заједницама. У општој несрећи која је задесила њихов народ и државу, хришћани Антиохије и Сирије сведоче пред свим народима света једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово, веру која страдању и невољама, животу уопште, па и самој смрти, даје другачији, спасоносни смисао. „Јер нас Бог не одреди за гнев него да задобијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа“(Ι Сол. 5, 9). Верујући српски народ, који је и сâм током историје претрпео многа страдања и муке, схвата поруке које Господ, преко страдања Сиријаца, заправо шаље Цркви Својој и свему свету. Помолимо се и ми, православни Срби, да Господ подари мир и спасење свим народима Истока, да у миру нађу пут до Њега, у Цркви Његовој, молитвама Пречисте Матере Његове, светог Јована Претече и Крститеља Његова, светих апостола и мученика, светих Отаца и Учитеља Цркве и свих светих. Амин, Боже дај! приредио: епископ бачки Иринеј СПЦ | View full Странице
  12. Његово блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован долази у посету Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и СПЦ: свечана служба дочека - доксологија биће у београдској Саборној цркви у четвртак, 11. октобра у 12 часова. Патријарси ће у недељу, 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, служити Свету Литургију у Саборној цркви, уз саслужење архијереја Српске и Антиохијске Патријаршије, са почетком у 9 часова. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ! View full Странице
  13. Зоран Ђуровић: Доцент Андреј Јефтић и његово доцирање Намера ми је да напишем само једну ноту на држање предавања Андреја Јефтића (=АЈ) са Богословског факултета из Београда, професору Здравку Пену. Шта сам имао да кажем око „плагијата“ ЗП (=Здравко Пено), рекао сам у коментарима на текст објављен на Поукама.[1] Неки увод у целу причу се има и мојим текстом о Херцеговачком клану[2]. Нота се односи на сам докторски младог и обећавајућег Јефтића, како су га окарактерисали они који су га примили најпре за асистената на БФ, а затим и промовисали у доктора теологије. Тај докторат би захтевао исцрпну анализу, али се ја тиме нећу бавити, него само неким ситним анализама, које ће чак и неупућенима бити речите. Теза (Андреј З. Јефтић, РЕЦЕПЦИЈА СВЕТИХ ОТАЦА У ДЈЕЛУ ТОМАСА Ф. ТОРЕНСА, Патристичка теологија и савремена наука, докторска дисертација, Београд, 2015) није докторски рад, него преглед, односно препричавање младог АЈ текстова које је прочитао од Торенса. Докторска теза је истраживачки рад, а не препричавање написаног. За пример узмимо Климент Александријски, 208-213. Свако може да се исподвизава и ишчита тих 5 страница, као и да их упореди са Thomas F. Torrance, Divine Meaning: Studies in Patristic Hermeneutics, 130-178. АЈ нема ниједан једини цитат из Климента који Торенс није навео. Он није читао Климента. Нека ми неко сада каже, како неко може да оцени мишљење једног аутора о другом, а да другог није читао? На основу чега АЈ може да каже да ли Торенс греши или је у праву око Климента? АЈ није ни читао издање Климента које је читао Торенс, него наводи издање Стромата, из Patrologia Graeca 8,9 (p. 308). Торенс је читао критичко издање Clemens von Alexandria: Stromata, Buch I-VI, Otto Stählin (Hrsg.), J. C. Hinrichs, 1906, Leipzig 1905-1936, Vol. 12 Griechischen christlichen Schriftsteller der ersten drei Jahrhunderte. Зато ви немате корисподенцију између Торенса и АЈ, јер други наводи по ПГ. Преписује од Торенса референце, а у изворима наводи ПГ! Свако ће узети издање из аутора тезе, а онда кад отвори то издање, неће наћи оно на шта се тај аутор позива цитирајући сасвим друго издање. Тако Торенс, p. 132 n. 17, наводи 1.6.33-35, али у ПГ осим 1, 6 нећете наћи ништа. И онда се чудите који су мишеви појели бројеве или параграфе?! Све што је млади и обећавајући теолог АЈ урадио састоји се у томе да је отачка дела, која се помињу у Торенса потражио у ПГ серији, само што је навео наслове у његовом српском преводу, да би додатно збунио људе, али и без потребних колумни из Мињовог издања. Дакле, АЈ, пошто је млад, није стигао да прочита ништа од извора. Али има времена. Доста је што је и чуо за Миња! Затим налазимо и цитат без референце (подсећам да се бавимо само Климентом): „Ослањајући се на вјеру (у прве принципе) примјеном метода истраживања долазимо до знања (ἐπιστήμη). Овај метод трага за коначним утемељењем „материјалног садржаја нашег знања“ у првим принципима који су недоказиви и о којима знање стичемо непосредно (као и код чулних опажања) и који руководе нашом вјером“ (АЈ p. 208). Добро, нема референце, иако имамо знаке навода, као и грчки текст. Неко би замерио што АЈ користи латинско принцип уместо начела, али и то да занемаримо, јер је језик одувек контаминиран, није самосвојан. Проблематично је „до знања (ἐπιστήμη)“, јер Торенс сасвим добро зна да је то научно, сигурно знање scientific knowledge (ἐπιστήμη), а не просто знање (Торенс, 130). Занемаривши чак и овај факат да не преноси верно Торенса, наилазимо на некакву херцеговачко-метафизичку изјаву: „материјалног садржаја нашег знања“. Спознао сам да је Бог нематеријалан, али имам материјалну идеју о нематеријалности Бога, односно нематеријално је материјално у мојој свести. Није ми баш јасно, али, то је херцеговачка метафизика, коју у Торенса не нађох. Како ме Нечастиви наведе да још мало нешто прочитам, наиђох и на ово препричавање Атанасија (Великог, не Херцеговачког): „Знати Бога kata physin, у складу са његовом сопственом природом, значи знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е, тј. знати га кроз живи емпиријски однос који је одређен theosis-ом“ (p. 215). У ноти Ај наводи: „TRc, 248. Као потврду оваквог схватања синтагме код Атанасија Торенс наводи: Три слова против Аријанаца, I: 27, 37, II: 2, 31, 50, 58, 65, 70, 72; III: 9, 19, 25, 34, 60, IV: 1; Писмо о саборима у Аримину и Селевкији, 52; О Дионисијевом мишљењу, 23, 26; Живот св. Атонија, 14; Писмо афричким епископима, 8, Против Аполинарија, I: 5, 9, 16, II: 9“. Ово је диван пример учитавања, а не читања текстова, јер би од Атанасија направио Паламу, а они су далеко светлосним годинама. Опет, на страну не коришћење српског (дистинктна): „знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е“, морам да признам да не знам шта АЈ хоће да каже. Но, у теолошку расправу се не бих упуштао са младим АЈ, јер он није имао времена да „прочита све Оце“, него бих скренуо пажњу на опет недопуштене фауле у науци. Не може се рећи: Три слова против Аријанаца, него само Беседе против Аријанаца, зато што 4. слово није аутентично (Торенс сам наводи IV: 1). Исто важи и за лажно дело Против Аполинарија, јер је Атанасије био пријатељ са Аполинаријем, и ниједан научник, осим шарлатана не би ово дело данас приписао Атанасију. Одавде се види да млади и перспективни АЈ нема нити критичког отклона према Торенсу, нити је поредио његове текстове са изворима. Био је само ђачић који је покушавао да преприча у свом малом шта је Торенс мислио. Плашим се да је дифракција огромнистичких размера. Живот је кратак да бих се бавио делом младог и обећавајућег АЈ, али њега на БФ у Бг нису научили никаквој научној методологији него га само искористили као топовско месо. Није он крив, али није ни без кривице, јер се ухватио у коло. Мени се често јављају докторанти са тог факултета, али и са других за помоћ. Некима се нађем при руци, друге откачим, јер њихови асистенти и професори узимају плату, а не ја. Знам да овим ништа брзо не могу да променим у Србији, јер су то интересне, а не научне заједнице, као што знам да има доста појединаца који су радом дошли до каквих-таквих позиција. Како је пак млади АЈ, који је завршио основну школу са одличним успехом, а за мене се нема доказа да сам исту завршио, помињао плагијате, питао бих га да ли то Перишић има модел за писање реферата за докторске титуле, или није плагијат кад сам себе цитира? Ево примера из Перишићевог „стручног“ осврта на његову и Вилотићеву тезу: Зоран Ђуровић Рим 9.08.2018 [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/53221-здравко-пено-„на-пола-пута“-–-о-теолозима-дарвинистима-вери-и-лицемерју/& [2]
  14. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија
  15. Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија View full Странице
  16. Подсјетивши на ријеч Господњу „Нијесам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје“, поруку Св. апостола Павла „Обуците се у Христа“ и пјесму која се пјева приликом крштења „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“, Високопреосвећени је казао да је облачење у Христа управо облачење у тај Његов начин односа према Оцу Своме небескоме и према људима. Према Оцу послушан до смрти на крсту, као јединородни Сине Његов, а према људима- приноси и жртвује Себе за живот свакога појединачно и за живот читавог свијета.   – То је Његов начин постојања. Ради тога је дошао на земљу а то је онда и начин постојања оних који су Његови, који су хришћани који узимају на себе крст Његов „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном“. То је хришћанско звање и начин живљења, понашања и мишљења – навео је митрополит истичући да је хришћанин биће христолико и боголико.   Митрополит подсјећа да је хришћанин боголико биће по својој природи јер је створен по лику и подобију Божијем а христолико зато што се крштава у име Христово, што прима на себе Крст Христов, крштава се у име Оца и Сина и Духа Светога и тиме уствари прима у себе велику и свету тајну Бога као вјечне и непролазне љубави. И примајући крштењем Бога љубави, као мјерило свога живота, човјек постаје биће призвано да буде свједок те и такве божанске, Христове љубави према свима и према свакоме.   – Љубави која не тражи своје, која се само жртвује, која се дарује ближњима својим на начин на који је Христос себе даровао свијету. Живећи и дишући таквом љубављу, хришћанин се управо облачи у Христа. Прима Христа као мјеру свога живота, мишљење и осјећања, свога понашања и живљења овдје на земљи, кроз које онда задобија оно вјечно и непролазно Царство Божије – истакао је митрополит Амфилохије.   Наглашавајући да је звање првих ученика Христових било да буду свједоци Његови до краја земље, Архиепископ цетињски је казао да су на то призвани и сви Његови ученици до нашег времена и до краја свијета и вијека, сви они који су се крстили у име Господње, који су се обукли у Њега.   – Дакле то је знање и звање сваког истинског хришћанина. А, монах шта је друго него хришћанин који призива на себе име Божије и који се предаје Христу Богу на дар свим срцем својим, свим бићем који самога себе и једни друге, и сав живот свој предаје Христу Богу на дар – закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и додао да се предајемо на дар Ономе који није дошао да му служе него да служи, да живот свој полаже за ближње своје, да би и ми на Његов начин живјели, ходили по овој земљи и за Њим – јединим  истинским путем, истином и животом.   Након резања славског колача Митрополит је честитао имендан мати Јовани и казао да није лако носити ни једно име, јер је у сваком имену садржан људски живот и његов смисао.   – Најтеже је носити име Светога Јована Крститеља који је живот свој жртвовао за Онога чиј је био Претеча, за правду и истину Божју, и за ближње своје. Тако да они која носи његово име су призвани да носе и живот какав је имао Свети Јована Крститељ Претеча, да се жртвују свим својим бићем, да сами себе и једни друге предају Христу Богу на дар – казао је митрополит Амфилохије и пожелио да тако буде и са нашом мати Јованом.   Весна Девић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. – Начин Христовог живота овдје на земљи, треба да буде наш начин живота, јер ако је Господ онај који је дошао не да Му служе, него да служи и да живот свој полаже за ближње своје, онда и они који су Његови, не живе овдје на земљи да им служе, него да и они служе и да живот свој полажу за ближње своје, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас (6. јула) у архипастирском слову у манастиру Дуга Морачка код Подгорице гдје је са свештенством и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију. Подсјетивши на ријеч Господњу „Нијесам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје“, поруку Св. апостола Павла „Обуците се у Христа“ и пјесму која се пјева приликом крштења „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“, Високопреосвећени је казао да је облачење у Христа управо облачење у тај Његов начин односа према Оцу Своме небескоме и према људима. Према Оцу послушан до смрти на крсту, као јединородни Сине Његов, а према људима- приноси и жртвује Себе за живот свакога појединачно и за живот читавог свијета. – То је Његов начин постојања. Ради тога је дошао на земљу а то је онда и начин постојања оних који су Његови, који су хришћани који узимају на себе крст Његов „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном“. То је хришћанско звање и начин живљења, понашања и мишљења – навео је митрополит истичући да је хришћанин биће христолико и боголико. Митрополит подсјећа да је хришћанин боголико биће по својој природи јер је створен по лику и подобију Божијем а христолико зато што се крштава у име Христово, што прима на себе Крст Христов, крштава се у име Оца и Сина и Духа Светога и тиме уствари прима у себе велику и свету тајну Бога као вјечне и непролазне љубави. И примајући крштењем Бога љубави, као мјерило свога живота, човјек постаје биће призвано да буде свједок те и такве божанске, Христове љубави према свима и према свакоме. – Љубави која не тражи своје, која се само жртвује, која се дарује ближњима својим на начин на који је Христос себе даровао свијету. Живећи и дишући таквом љубављу, хришћанин се управо облачи у Христа. Прима Христа као мјеру свога живота, мишљење и осјећања, свога понашања и живљења овдје на земљи, кроз које онда задобија оно вјечно и непролазно Царство Божије – истакао је митрополит Амфилохије. Наглашавајући да је звање првих ученика Христових било да буду свједоци Његови до краја земље, Архиепископ цетињски је казао да су на то призвани и сви Његови ученици до нашег времена и до краја свијета и вијека, сви они који су се крстили у име Господње, који су се обукли у Њега. – Дакле то је знање и звање сваког истинског хришћанина. А, монах шта је друго него хришћанин који призива на себе име Божије и који се предаје Христу Богу на дар свим срцем својим, свим бићем који самога себе и једни друге, и сав живот свој предаје Христу Богу на дар – закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и додао да се предајемо на дар Ономе који није дошао да му служе него да служи, да живот свој полаже за ближње своје, да би и ми на Његов начин живјели, ходили по овој земљи и за Њим – јединим истинским путем, истином и животом. Након резања славског колача Митрополит је честитао имендан мати Јовани и казао да није лако носити ни једно име, јер је у сваком имену садржан људски живот и његов смисао. – Најтеже је носити име Светога Јована Крститеља који је живот свој жртвовао за Онога чиј је био Претеча, за правду и истину Божју, и за ближње своје. Тако да они која носи његово име су призвани да носе и живот какав је имао Свети Јована Крститељ Претеча, да се жртвују свим својим бићем, да сами себе и једни друге предају Христу Богу на дар – казао је митрополит Амфилохије и пожелио да тако буде и са нашом мати Јованом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. -Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије служили Литургију у манастиру Мајсторовина- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служили су данас са свештенством двије епархије Свету архијерејску литургију у манастиру Мајсторовина код Бијелог Поља. Митрополит Амфилохије је началствовао данашњим литургијским сабрањем на позив вјерног народа бјелопољског краја који је желио да му изрази захвалност за сва доброчинства која им је учинио. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Гост емисије "Сусрети" Телевизије Форум, био је Његово Преосвештенство Епископ милешевски Атанасије (Ракита). Вашој пажњи препоручујемо овај надахнути и поучни разговор са Преосвећеним владиком. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  21. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј је одржао предавање у свечаној дворани Огранка САНУ у Новом Саду, у среду, 22. новембра, 2017. године, на тему: „Духовни основи савремене еколошке свести“. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо видео и звучни запис владикиног предавања. View full Странице
  22. http://www.kurir.rs/crna-hronika/2923991/giskino-telo-posle-26-godina-nije-istrulilo Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške, nekadašnjeg komandanta Srpske garde, i njegovih roditelja, oca Gavre i majke Milene, juče su ekshumirani na Centralnom groblju u Beogradu. Kovčeg sa telom Božovića izvađen je u devet časova, a kada je otvoren, najuža rodbina i radnici koju su izneli sanduk zaprepastili su se onim što su videli - Giškino telo nije istrulilo. Ovo je za Kurir potvrdila Božovićeva sestra Slavica, koja je objasnila da u prvom trenutku niko nije mogao da poveruje svojim očima. - Radnici su ga prvi ugledali! Onda su me pozvali da vidim. Šokirala sam se! Moj Đorđe posle 26 godina nije istrulio. Odmah su mi na pamet pale reči monahinje koja je uz oca Tadeja bila do smrti. Ona je pre nekoliko dana pozvala moju ćerku kada je saznala za ekshumaciju i rekla joj je: „Nemojte, deco, da se iznenadite kada vidite telo“ - priča Slavica Božović.
×