Претражи Живе Речи Утехе

У септембарско-октобарском 369. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем (Сладојевићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Владика Фотије: Црква постоји да буде мисија, да проповеда реч Божју народу нашега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у Царству Небеском! *По неисказаном промислу Божјем детињство проводите у равној бачкој, у месту Чуруг. Касније, следујући призиву Божјем одлазите у Светоархангелску обитељ у Ковиљу и на празник светог Великомученика Димитрија 1990. лета Господњег, примате монашки постриг од руке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Замолио бих Вас да нам кажете нешто о Вашем детињству, али и о монашким данима проведеним у наведеној обитељи? Рођен сам на Кочићевом Змијању, у општини Бања Лука. Моји родитељи су као економски емигранти 1965. године доселили се у питомо бачко место Чуруг, а ја сам тада имао четири године. У то време многи Срби су се расељавали са подручја Змијања и планине Мањаче по читавом свету, а ми смо се, хвала Богу, ипак, доселили у Србију. У Чуругу сам завршио Основну школу „Ђура Јакшић“ и тих дана се све више са носталгијом сећам, као времена лепоте, детињства, и младалачке безбрижности. Касније сам завршио Гимназију у Жабљу и по Шуваровој реформи Хидро-техничку школу у Новом Саду. Међутим, то све ме није у потпуности испуњавало. Непрестано сам трагао за дубљим смислом живота који није могла да ми да ни књижевност ни философија, већ управо теологија. Тако ме је промисао Божији довео у Београд, где сам се 1983. године уписао на Теолошки факултет, одушевљен вером и посебно богословљем светога Аве Јустина Ћелијског који нам је у то време свима био учитељ, а посебно нама из Чуруга. Као што сте поменули, после завршеног Теолошког факултета и две године проведене на постдипломским студијама у Ерлангену у Немачкој, 1990. године замонашен сам у манастиру Ковиљу, у Епархији бачкој. Тешко је говорити о првим монашким данима, али они су за мене били наставак трагања за Богом и за јеванђелском реалношћу коју осећамо и доживљавамо једино у Цркви Христовој – то је за мене био манастир Ковиљ. *Преосвећени Владико, предајући се у службу својој Светој Цркви, Ви сте пет година били професор и главни васпитач Српске Православне Богословије „Светог Арсенија Сремцаˮ у Сремским Карловцима. Каква су Ваша сећања у погледу службе коју сте ревносно обављали у овој црквено-просветној установи? Знате како, суштина монаштва је у послушању. Ми смо се у томе духу васпитавали у манастиру Ковиљу, и томе нас је управо учио наш духовник владика бачки Иринеј. Његовим благословом и благословом блаженопочившег Патријарха Павла, 1993. године сам се по послушању нашао у богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима и постао професор. Као монашко лице био сам главни васпитач и духовник у богословији. Сремски Карловци су изузетно место, које одише старином, културом и ученошћу. Није случајно да се Карловци називају „Српски Сион“, а првенствено зато што је ту дуго времена било седиште српских патријараха. Радити у Карловачкој богословији за мене је био велики благослов и ново искуство, јер ја нисам похађао богословију. Међутим, ако могу да кажем тако, завршио сам је као професор, будући да сам сво време у богословији био главни васпитач и живео животом богослова. За време мога рада у богословији у Карловцима, а касније и у манастиру Крки, препознао сам све позитивне аспекте које богословија садржи у себи, те сам стога у Светом Сабору био и остао изразити присталица очувања наших богословија. Чак сам једном приликом у богословији у Карловцима и рекао да би нашим богословима требало дати известан орден, због труда и подвига те деце у узрасту од 15 до 18 година, када њихови вршњаци у исто време дању спавају, а ноћу живе. Карловачка богословија је од одувек имала висок реноме, а ја сам се трудио колико су биле моје моћи да томе допринесем, посебно као духовник који се стара о духовном узрастању наших богослова. Поред тога, покушао сам да остварим и контакт са људима у граду, како би православно богословље изашло изван ограде сâме Богословије, а колико сам у томе успевао остављам другима да посведоче и кажу. *Давне, 1999. године, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, изабрани сте за Епископа далматинског. На трон ове древне и значајне епархије уведени сте у веома тешком времену? На мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1999. године, изабран сам за Епископа далматинског са седиштем у Шибенику. Међутим, шест месеци нисам могао да одем у своју Епархију, јер је било потребно да добијем визу за улазак у Републику Хрватску. То је било заиста тешко време; у Далмацији сам затекао апокалиптичку пустош. Када то кажем мислим на спаљена српска села, порушене и девастиране цркве и манастире – трагедија рата се буквално осећала на сваком кораку. Пошто сам у то време био и администратор Епархије горњокарловачке, могу рећи да је слично стање било и тамо. Требало је у црквеном и пастирском смислу заиста кренути од нуле, а то није било лако. Хвала Богу, Он је давао снаге и ми смо са малобројним свештенством и монаштвом успели да обновимо велики број цркава и манастира и да поново организујемо црквени живот, који је у највећој мери био нада за опстанак и повратак нашега народа на те просторе, где су православни Срби вековима живели. Оно што бих посебно нагласио, а сматрам то веома значајним, то је чињеница да је 2001. године поново почела са радом богословија у манастиру Крки, што је за све наше људе у Далмацији, па чак и у целој Хрватској, био знак живота и наде да ћемо опстати на тим просторима. *У окриљу свештене обитељи манастира Крка, делује Богословија „Света Три јерархаˮ, на чијем челу сте се налазили. Лепа је прилика да нашим читаоцима приближите значај ове најстарије богословије, као и њено деловање у периоду када сте се налазили на њеном челу? Већ сам рекао да је почетак рада наше Богословије у Крки, 2001. године, био знак наде за све. После пет година рада богословије у школи је било педесет ученика, док су римокатоличка сјеменишта у Задру и Ријеци имала само по десетину полазника. Крчка богословија је била наша снага. Деца су веома често радила заједно са нама на манастирском имању у Ваћанима код Скрадина, а по некада су помагали свештеницима на парохији. То је било укрепљење за наш народ, за наше повратнике, који су углавном били старији људи. Они су непрестано говорили, ако и докле живи наша Богословија у Крки, има наде да ћемо и ми овде опстати. Као ректор и предавач свим силама сам се трудио да ту школу одржимо у животу, а то уопште није било једноставно. У томе су нам, поред Светог Архијерејског Синода, у многоме помагали благочестиви Срби из Славоније и Барање као и угледни Срби из Далмације. Године 2015. у манастиру Крки, у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја и великог броја Архијереја СПЦ прославили смо велики јубилеј – четири стотине година од оснивања богословије, као и стотину година од упокојења великог владике далматинског Никодима (Милаша). То је био заиста величанствен сабор у Далмацији, сличан онима који се у току лета одржавају по нашим парохијама, а посебно да поменем Сведалматински сабор у манастиру Крки на Преображење, на коме се знало окупити неколико десетина хиљада православних Срба. *Драги Владико, како бисте описали Ваше вишегодишње архипастирско служење у Епархији далматинској? Наше архипастирско служење у Далмацији било је у знаку крста и васкрсења. Свети Апостоли су после Педесетнице задобили благодат Духа Светога, да смело и неустрашиво проповедају реч Божију и да чине чудеса. То смо и ми архипастири такође примили на дан наше епископске хиротоније. У том духу је, могу слободно рећи, текло и моје скромно службовање у мученичкој Епархији далматинској. Више, могло би се рећи, у служби крста због тешких услова у послератној Далмацији, али свакако је било и васкрсења када смо сви доживљавали духовну радост у обнови живота Цркве и наших далматинских светиња; посебно три беле лађе – манастира Крупе, Крке и Драговића. *Година 2017. за Вас је нови почетак. Одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрани сте за Епископа зворничко-тузланског. Као архипастир поверене Вам епархије посебну пажњу посвећујете мисији. Владико, колико је важна мисија Цркве као наставак оне заповести коју је Спаситељ дао својим Апостолима – да иду и проповедају реч Божју? По промислу Божијем, 2017. године, изабран сам за Епископа зворничко-тузланског, иако сам мислио да ћу у Далмацији остати до краја. Али Бог има своје неисказане путеве и руководи Цркву на најмудрији и божански начин. Тако верујем да и мој долазак овде у Бијељину има дубоки промисао у циљу мисије коју сте поменули. Црква и постоји да буде мисија, да проповеда реч Божију народу нашега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у Царству Небеском. Код нас је данас на жалост, мисија најчешће сведена само на вернике. Мало или готово никако се не обраћамо људима који нису званично верници. Али, не заборавимо да је Господ пославши Апостоле на проповед рекао, идите и проповедајте свима народима, што значи да мисија нема граница. Она има границе једино, ако постоје границе у нашој љубави и спремности на служење. *Ваше Преосвештенство, Ваш мисионарски рад поткрепљен је изузетно плодним издаваштвом. Шта нам можете рећи о досадашњем раду издавачке установе „Синајˮ, али и који су Ваши планови у предстојећем периоду? По нашем скромном схватању мисија Цркве је немогућа без плодне издавачке делатности. Ми смо овде у Епархији зато и основали Издавачку кућу „Синај“ у којој редовно штампамо епархијски часопис „Живоносни Источник“ и друге катихетске и богословке књиге које су насушна потреба нашег народа. Не можемо се задовољити тиме да наши верници понешто знају о вери, јер је потребно да знају све да би се спасавали. Ако не знају све, појавиће се лажни пророци и јеретици и повешће их за собом, као што је било у време несретнога комунизма када је наша омладина била заведена Дарвиновом теоријом о еволуцији врста. То је, на жалост, за многе људе постала нова религија, тзв. религија животињског царства. Да нам се тако нешто не би поновило неопходан је предан рад свих делатника на њиви Господњој, а посебно нас свештенослужитеља. *Будући да живимо у времену које је испуњено многобројним искушењима и тешкоћама које не иду у корак са хришћанским етосом, замолио бих Вас да нам кажете које је, према Вашем мишљењу, највеће искушење са којим смо данас суочени, али и да нас поучите који су начини превазилажења свих оних искушења која нас спутавају да храбро и постојано корачамо јединим истинским путем који нам је пропутио Господ? Што се тиче искушења са којима се суочавамо у свакодневном животу, она су по примеру Господа Исуса Христа и његовог кушања у пустињи увек трострука. Прво је искушење хлеба, то јест тела. У младости на сваког од нас прво наилазе телесна искушења и у том периоду потребно је управо очувати телесну чистоту, да бисмо били спремни борити се на вишем духовном нивоу који нам доноси друга два искушења. Друго искушење је искушење сујете и таштине. Ова искушења побеђујемо смиреним мишљењем о себи и поуздањем у Бога. Треће и последње искушење је искушење среброљубља и власотљубља. Ова искушења можемо победити једино, ако смо претходно победили прва два, па самим тим нећемо робовати ничему што је од овога света, па ни богатству. Што се, пак, властољубља тиче, самтраћемо га ни за шта, будући да опитно знамо како је смисао нашег живота у служењу. *У Вашим надахнутим архипастирским омилијама без престанка поучавате поверену Вам паству о значају Светотајинског живота који се темељи и врхуни у Евхаристији. У духу чувених речи великог оца и учитеља Цркве Светог Јована Златоуста, да је „Литургија предокушавање Царства небескогˮ, реците нам колико је значајно да васцели свој живот сагледавамо Литургијом? Оно што сам као архијереј сматрао у Далмацији, сматрам и овде у Епархији зворничко-тузланској, а то је да ми архипастири Цркве првенствено морамо да се трудимо да оцрквенимо наш народ. Шта то значи? Изнад свега, то значи да наш народ приближимо светој Литургији и уопште светим Тајнама Цркве, како би они свој сопствени живот у тим светотајинским оквирима остваривали. У практичном смислу то, пак, значи да сваке недеље и сваког празника, сви верујући Срби треба да буду са својом Црквом на светим богослужењима и да узму учешћа у Светом Причешћу. Док тај идеал не постигнемо, нисмо довољно учинили. Када сам као студент био у Немачкој, одлазио сам понекад у грчке цркве које су биле препуне народа, а данас је тако и у православној Русији. И ми Срби смо позвани да остварујемо тај идеал, јер то је наш светосавско-немањићки образац савршенства када су Црква и држава биле у потпуној симфонији. Из те симфоније изродила су се дивна и благословена дела – наше светиње и манастири од Хиландара и Косова, па на све стране земаљског шара где живе православни Срби. Том идеалу треба непрестано да се враћамо и њему да тежимо, пошто он није утопија него Живот. *Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите пастирску поуку? Живимо у тешком времену, које је од многих Отаца названо апокалиптичко време, време у коме треба да се одиграју последњи догађаји описани у Светом Откровењу. Управо зато је на нама још већа одговорност да будемо доследни хришћани и прави људи, како је говорио блаженопочивши Патријарх Павле, који нам може бити пример истинског пастира у наше доба. Бог и у наше време подиже велике пастире и чудотворце као што су били: свети Нектарије Егински, свети Старац Порфирије, свети Пајсије Светогорац, старац Тадеј Витовнички и многи други. По спољашњем образовању они нису били толико учени, али су били благодатне трубе Духа Светога и њиховој проповеди се не могоше супротставити ни сви мудраци овога света. Такви и ми треба да будемо. Скромни, једноставни, али испуњени благодаћу Духа Светога, јер наша мисија и није наше дело, већ Божије. Један од игумана Свете Горе је рекао, да је време у којем ми живимо време Православља, што значи да ми православни имамо посебну одговорност не само за своје вернике, него и за све хришћане и све народе света. Ово не говорим да бисмо се гордили, не дао Бог, него да Православље сведочимо пред Јудејима, Јелинима и пред свима народима. Тако не правимо никакав компромис у вери, већ настојимо управо да апостолским и светоотачким предањем живимо, сведочећи живога и истинитога Христа, Спаситеља свима народима. *Драги Владико, користим прилику да Вам на крају нашег надахнутог разговора и промишљања, заблагодарим на хришћанској љубави и пажњи коју сте показали према нашем часопису, желећи Вам свако добро од Господа у предстојећим данима архипастирског служења у Богом чуваној Епархији зворничко-тузланској. Богу хвала, а хвала и Вама! Нека благослов Божји буде на Вама и на свим читаоцима „Православног мисионараˮ, овог часописа са великом традицијом! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 369. броју Православног мисионара (стр. 4-9) View full Странице

У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини. -Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери- · Преосвећени Владико, потичете из знамените породице Ненадовића из Бранковине. Да ли бисте на почетку нашег разговора поделили са нама неке детаље везане за овај посебан животни благослов? На почетку нашег разговора, желео бих, најпре, да се захвалим уредништву „Православног мисионара“, који је званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, намењен пре свега младим људима, на позиву да говорим за ваш лист и да вам честитам јубилеј 60 година успешног рада. Са великим задовољством одговорићу на Ваше прво питање, иако, о томе, нажалост, не знам много. Рођен сам у питомој и благословеној банатској равници али су моји корени по оцу из Рашке области, из Јошаничке бање, тачније из села Ковачи на Копаонику, а по мајци из Бранковине из чувене породице Ненадовића. Из приче мојих предака знам да је моја мајка Ружица потомак Јакова Ненадовића, и да је њена породица, бежећи од Турака после пропасти Првог српског устанка, прешла из Бранковине у Банат. Најпре су се населили у Острову на Дунаву где су подигли и сеоску цркву, а затим су се доселили у село Баваниште између Панчева и Ковина. Разлог њиховог преласка из Острова у Баваниште је што им је Дунав често плавио њиве. Због репресивне политике аустроугарске администрације у циљу асимилације српског становништа мојој породици је одузет суфикс „-ић“ из презимена тако да су преко ноћи од Ненадовића постали Ненадови. Са том чињеницом није се мирио мој покојни деда Никола који је пред смрт у своје презиме вратио наставак „-ић“. · Благословом Вашег духовног оца, блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), уписујете се у Богословију Светог Саве у Београду. Каква су Ваша сећања на живот и школовање у богословији, као и у чему је, по Вашем мишљењу, сагледан значај наших богословијâ? Одлуку да упишем Богословију донео сам веома рано, још у седмом разреду основне школе. Жеља да једног дана постанем свештеник била је јача од свега. На трону банатских Епископâ тада је био Епископ Хризостом (Столић) који је пресудно утицао на моје даље животно опредељење. Овде пре свега мислим на одлуку да примим монашки постриг али и да своје даље богословско усавршавање, након завршетка Богословског факултета, наставим на катедри за Литургику. Богословију сам уписао 1993. године, када је већ увелико беснео грађански рат у бившој Југославији, а у Србији су на снази биле економске санкције. Тада је просечна плата била 5-10 немачких марака, а месечна рата за смештај у интернату Богословије је била 10 немачких марака. Моји родитељи су радили додатне послове како би ми обезбедили нормалан живот и школовање. Неизмерно им хвала на томе. Сећам се да те прве године нисмо имали грејање у Богословији, а храна се углавном састојала од хуманитарне помоћи, коју су нам слала наша браћа из Грчке. Била су то тешка времена али се све то лоше превазиђе и заборави ако знамо разлог због којег смо дошли у ову школу. Разлог је љубав према Богу и жеља да му служимо свим својим бићем. Они који су из било ког другог разлога дошли у Богословију нису у њој дуго опстали. Од нас 70 –орице који смо уписали први разред 33- ојица је завршило. Све тешкоће смо превазилазили уз дивне професоре које смо имали. Поменућу овде само блаженопочившег ректора протопрезвитера-ставрофора Душана Дачића и протођакона Властимира Ђорића. Нека им је вечан спомен. Богословија је, пре свега, школа која припрема будуће служитеље олтара Божијег. И знање које ученици стекну у Богословији из области Литургике, Црквеног појања, Типика, црквенословенског језика, једном речју, богослужбеног поретка и богослужбених радњи је незамењиво. Такође и знање из области Црквеног права и администрације, Пастирског богословља али и друга практична знања која ће касније будућим свештеницима бити од велике користи у парохијској служби. У Богословији се развија дух заједништва и припадности, али и дисциплина и ревност у вршењу богослужења, као и осећај одговорности према послушањима која су поверена ученицима. Оно што мислим да данашњим младим људима недостаје. · Духовно сте стасавали под омофором блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), који је оставио велики и неизбрисиви траг у погледу богатог литургијског издаваштва. Колики је утицај на Вас и на Вашу љубав према богослужбеном благољепију оставио овај знаменити јерарх? Богу сам благодаран што ми је дао прилику да упознам једну такву личност какав је био владика Хризостом и да уз њега духовно узрастам. Богослужење је било његов живот. Зато је и издаваштво које је покренуо у Епархији банатској, а касније и у Епархији жичкој, било претежно намењено за богослужбену употребу или за његово тумачење и разумевање. Такво познавање типика које је имао владика Хризостом до сада нисам срео у животу. Није постојало питање на које није имао одговор. Томе је допринело и послушање типикара које је пуних 11 година обављао у манастиру Хиландару. Ту љубав према богослужењу преносио је и на своју духовну децу. Мени су неизбрисиво остала у сећању свеноћна бденија у манастиру Месићу, а касније у манастиру Студеници и Жичи на којима је владика активно учествовао појући за певницом. Био је и изузетан појац. Имао је неки свој напев. Не знам да ли је то понео из родног Срема или су тако појали старци у Хиландару. Док је био банатски Епископ свакодневно је служио јутрење и вечерње у дворској капели, а ако је био неко други од служашчих онда је појао за певницом. Касније, у жичкој Епархији, када смо прешли у нови двор у Краљеву, ја сам свакодневно служио јутрење, вечерње и повечерје у дворској капели, а владика је појао за певницом. То су за мене незаборавни тренуци које ћу памтити док сам жив. Владика је око себе окупљао младе људе, васпитавао их, учио да воле Цркву и богослужење, и преносио на њих љубав према књизи и читању. Данас су то све добри свештеници, монаси и вероучитељи. Слава Богу! · Ваше Преосвештенство, колики је значај богослужења за хришћанско васпитање и образовање? У Цркви су све свештене службе, молитвословља, Света Тајна кроз коју делује благодатно дејство Духа Светога, које осим освећујућег има и просвећујуће дејство на сабрани, верни народ. То благодатно, просвећујуће дејство Духа Светога помаже нам да у Цркви, као заједници Тела Христовога, разумемо и усвојимо на Литургији прочитану Реч Божију, и да учествујемо у молитвама које узноси Архијереј или презвитер у име свих који су сабрани на литургијском сабрању. У првом делу Свете Литургије, Литургије речи, читају се одељци из Дела Апостолских и посланица, као и одељак из Светог Јеванђеља, које нам кроз неку причу или беседу сâмог Спаситеља, доноси Реч Божију, доноси нам вечну Истину, о Царству Божијем, о нашем спасењу и животу вечном. Читање ових одељака, као и беседа предстојатеља на Светој Литургији имају управо едукативни и васпитни карактер. Из њих сазнајемо основне истине наше вере али и о томе како треба да живимо и на кога да се угледамо. Савршени узор на који треба да се угледамо је сâм Спаситељ наш, Господ Исус Христос и светитељи Цркве Божије који су својим животом прославили Христа. Исто тако и молитве које се читају и службе које се певају, одељци из Старог Завета који се читају на вечерњи, кратка Житија светих која се код нас читају на свеноћном бденију, имају едукативни карактер ако их пажљиво слушамо и наравно ако се трудимо да им подражавамо. · Да ли можемо закључити да се богослужење дотиче сâме суштине Цркве и васколике њене Тајне? Када говоримо о богослужењу, пре свега, мислимо на Свету Евхаристију, на Свету Литургију. Света Литургија је Света Тајна сâме Цркве као Тела Христовог, сабрања народа Божијег око Христа и у Христу, дејством Духа Светога. Свети Николај Кавасила солунски светитељ из 14. века каже: “Кад би неко могао да је види (Цркву Христову) онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него сâмо Тело Господње“. Ако би Црква хтела да се покаже ко је она и шта верује, шта собом представља и значи, шта открива, овде и сада, на земљи у историји, онда се Црква као Тело Христово првенствено у Светој Литургији пројављује и идентификује као таква. По речима руског теолога 19. века Алексеја Степановича Хомјакова: „Цркву разуме само онај ко разуме Литургију“. Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква, а то је да је Црква сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организација. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота Тела Цркве. · Драги Владико, 13. августа 2017. лета Господњег, устоличени сте у трон древне Епархије нишке. Шта бисте истакли када је у питању значај Епархије којом богомудро управљате? Епархија нишка је једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве. Њени почеци датирају још из апостолских времена. Први весници Јеванђеља Христовог на овим просторима, где су се укрштали најважнији путеви Римске империје, били су ученици Светог апостола Павла. Први помен о епископу древног града Наисуса датира из прве половине 4 века. Од тада до данас уз мање или веће историјске прекиде православни Епископ столује у овом граду. Оно што је посебно значајно за град Ниш и Епархију нишку јесте што је у Нишу рођен Свети равноапостолни цар Константин, који је молитвени заштитник наше Епархије. На територији данашње нишке Епархије постојале су још четири Епископије, а то су: Архиепископија Јустинијане Приме (Царичиног града) код Лебана, Епископија ремезијамска (данашња Бела Паланка), Епископија топличка са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије и Митрополија нишавска са седиштем у Пироту. Епархија нишка има богату историју и бројне светиње. Тренутно на територији наше Епархије делује 180 парохија и 27 манастира. Године 2019. која је сва у знаку јубилеја, осим прославе 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, прославићемо и 850 година Немањиних задужбина, манастира Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије и 200 година старе саборне цркве Светог Архангела Михаила у Нишу. · Вашим архијерејским благословом реч Божија бива проповедана и путем епархијског радија Глас? Епархијска радио станица Глас основана је 2009. године по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је тада био нишки Епископ, а радијски програм је почео да се емитује на празник Цвети. Године 2019. Радио Глас обележава 10 година своје мисије на територији Епархије нишке. У доба интернета и савремених технологија неки сматрају да је радио превазиђен медиј и да не виде сврху његовог постојања. Ја се са тим мишљењем не слажем јер радио се слуша и док су људи у аутомобилу, у продавници, код фризера и на другим местима када нису у могућности да користе интернет. Осим тога, радијски програм се емитује уживо и преко интернета и људи широм света могу да прате наш програм. Од сâмог доласка на трон нишког Епископа посебну пажњу посветио сам развоју наше радио станице и побољшању квалитета радијског програма. У томе ми је много помогао Господин Драган Тадић који је од 1. септембра 2017. године директор наше радио станице и који је сво своје знање и искуство уложио да од Радија Глас направи једно савремено и професионално али пре свега црквено гласило које ће да врши своју јеванђелску мисију. Све похвале упућујем и свим запосленима у радију који се много труде и који су из дана у дан све бољи. Желео бих овом приликом да се захвалим и Господину Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама који нам је много помогао да обновимо застарелу технику радио станице. Они који прате програм Радија Глас могли су да примете позитивне промене које су настале у протеклој години као и нову интернет страницу радија. Радио тренутно покрива само територију града Ниша и околине али нам је жеља да добијемо и регионалну дозволу како би радио био слушан и у другим деловима наше Епархије. · Сведоци смо великих мисионарских подухвата који су покренути у повереној Вам Епархији. Ваше Преосвештенство, колико је значајно делатно мисионарење и харитативна делатност, пре свега у погледу помагања потребитих? „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт.22, 39) одговор је сâмога Господа нашег Исуса Христа на питање фарисеја које су две највеће заповести. Прва је да љубимо Бога свим својим срцем и бићем, а друга да волимо своје ближње као саме себе. А о томе ко су наши ближњи Господ је дао одговор у причи о милостивом Самарјанину. Наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну, верску, или неку другу припадност. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем. Наша хришћанска дужност је да помажемо онима којима је помоћ потребна. Уз помоћ добрих и хуманих људи ове године смо започели да прикупљамо и делимо помоћ породицама које имају више деце у неразвијеним и удаљеним деловима наше Епархије. То још увек није организовано и систематски као што то, на пример, ради Верско добротворно старатељство у Архиепископији београдско-карловачкој али нам је жеља да у што скорије време организујемо на нивоу Епархије нишке хуманитарну установу која ће организовано водити харитативну делатност. · Поред активног свеобухватног мисионарења, Вашим благословом покренуто је и веома плодно издаваштво? Издаваштво Епархије нишке датира још с краја 19 века. Први број Епархијског часописа „Глас Епархије нишке“ штампан је још 1899. године и сматра се најстаријим епархијским гласилом Српске православне цркве. Издавачка делатност је добила посебан замах у време Светог Доситеја (Васића) који је био Епископ нишки од 1913. до 1932. године. Он је основао епархијску штампарију „Цар Константин“ и подигао зграду за штампарију на нишавском кеју у Нишу. После рата штампарија и зграда су национализоване и од тада замире издавачка делатност. У време Епископа нишког Иринеја, данашњег Патријарха српског, излазио је епархијски лист. Мој претходник, Епископ Јован (Пурић) је покренуо један веома значајан подухват а то је превод дела Светог Јована Златоуста. До данас је објављено 7 томова (од 25) његових дела у преводу господина Дејана Лучића. Осим светоотачке едиције ове године су објаљена још три наслова, а то су „Константин Велики осуде и истина“ од Костаса В. Карастатиса, „Тамо где се Бог не види“ од Митрополита месогејског Николаја, у преводу са грчког језика и „Мемоари- Сећања на митрополита Антонија (Храповицког) и епископа Гаврила (Чепура)“ од архимандрита Кипријана Керна, у преводу са руског језика. У току наредне године објавићемо 8 том дела Светог Јована Златоуста, који се преводи, а ако Бог дâ, започећемо и превођење дела Митрополита волоколамског Илариона која до сада нису објављена на српском језику. · Ваше Преосвештанство, будући да се налазимо у попразничним данима, на који начин савремени човек може да сачува у себи божићну радост, мир и љубав? У ово наше „инстант“ време, када желимо да све буде одмах и када немамо стрпљења ни за најобичније свакодневне ствари, заиста је тешко сачувати радост празника и љубав и мир који Божић собом доноси. То је зато што нисмо схватили његову суштину и што се овај Празник претвара у један од дана када се породица окупља, спрема се богата трпеза и размењују се поклони. Све су то лепи обичаји који овај празник чине радоснијим пре свега за најмлађе али нису његова суштина. Суштина овог Празника је Божија љубав због које Бог одлучује да постане један од нас. Бог Син, друга Личност Свете Тројице прима целокупну људску природу и постаје човек-Богочовек Исус Христос, који на себе узима грехе света и страда за нас на Крсту, како би нас избавио од смрти и даровао нам живот вечни. Љубав, дакле, подразумева жртву. Ако некога заиста волимо онда морамо да будемо спремни и на жртву за њега. А колико смо ми данас спремни да се жртвујемо за другога? Ако нема љубави онда нема ни трпљења ни стрпљења за најобичније свакодневне ствари и због најобичнијих ситница данас у породицама избија свађа. Православни хришћани се за Божић припремају постом и молитвом, да би што чистије и духовно и телесно дочекали овај велики Празник и ту радост ништа не може да замени. А најбољи начин да прославимо Празник Христовог Оваплоћења је да учествујемо на богослужењима и да се причестимо Светим Тајнама Тела и Крви Христове које су „лек бесмртности“ по речима Светог Игнатија Богоносца. Само тако можемо осетити сву пуноту Празника Рођења Христовог и сачувати радост, мир и љубав које нам Богомладенац Христос доноси. · На крају, која би била Ваша порука читалаштву Православног мисионара? Поновићу речи нашега Спаситеља, које је упутио апостолима, а које су упућене и нама данас: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13, 34-35). Волимо једни друге, праштајмо једни другима, носимо бремена једни других, у овоземаљском животу који је пун брига и искушења, на путу уском и трновитом који води у Царство Божије у загрљај сладчајшег Господа нашега Исуса Христа. Ако немамо љубави онда су све наше приче празне приче, и све што радимо је празно и без смисла. Љубав је основ свега. Не везујмо се превише за материјалне ствари јер оне немају праву вредност, нека нам оне буду само средство на путу нашега спасења. Јер ако се везујемо за материјалне ствари онда смо као она камила која не може да прође кроз иглене уши. „Иглене уши“ су теснац у Светој Земљи куда камила није могла да прође са теретом, пример који Господ фигуративно користи да објасни слушаоцима да ако се натоваримо стварима и бригама овога света нећемо ући у Царство Небеско. Ништа на овоме свету није наше, све смо добили од Бога. Ако тако схватимо свет и све што нас окружује онда ћемо бити задовољни са оним што нам је Господ дао и људско роптање замениће благодарење и славословље. Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ *Разговор је објављен у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ Извор: Православни мисионар

У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар)

У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар) View full Странице

У разговору са Његовим Преосвештенством Епископом Пакрачко-славонским г. Јованом који тренутно борави у Митрополији Црногорско-приморској сазнајемо о тренутној ситуацији у Епархији, активностима у манастиру Јасеновац, Кућанцима, дигитализацији пакрачке библиотеке, о Меморијалном центру “Старо Сајмиште” и низ актуелних тема које се односе на културу сјећања и памћења. Звучни запис разговора View full Странице

View full Странице

У новом броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, у новој рубрици "Пастир добри" објављен је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Иларионом. За Православни мисионар са Преосвећеним Владиком разговарао: Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. Преносимо интервју у целости: Темељ мисије Цркве је проповед Благе Вести Јеванђеља Христовог! Епископ тимочки Иларион Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Бог Вам помогао и нека би Господ Бог благословио вас као мисионаре речи Божије и све читаоце Православног мисионара. Преосвећени Владико, да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом како је текао Ваш животни пут од родног Вам Зајечара, до Вашег одласка у манастир и монашења у свештеној Светониколајевској обитељи манастира Буково? Најпре бих желео да уз благослов захвалим уредништву Православног мисионара на указаној прилици, а и почасти, да на почетку нове рубрике у вашем часопису поделим са читаоцима неке теме које се тичу живота у Цркви, најпре на подручју Тимочке епархије, а која Нам је поверена на духовно старање одлуком Светог Архијерејског Сабора одржаног маја 2014. године. Иако је породично васпитање било базирано на укорењеним традиционално хришћанским ставовима и врлинама, мој живот у Цркви није започео од најранијег детињства. Није постојала конкретна веза са Црквом у породици, а само је обред Славе празнован у дому родитеља мог оца. Кад се испунило наше време, као породице, Господ нас је све привео Себи и упутио на Цркву као једину лађу спасења. Од тада се живот целе породице прилично променио и од тада осећам Цркву као свој дом, а веру Православну са свим њеним истинама као прави и потпуни смисао свог живота, али је препознајем и као смисао читавог света и рода људског. Монашки призив осетио сам пред крај средње школе. Тај призив је постајао све јачи, тако да сам био намеран да одем у манастир пре завршетка четврте године Електротехничке школе у Зајечару. Међутим, по благослову тадашњег Епископа тимочког и мог духовног оца Владике Јустина, најпре сам матурирао, а затим одмах сутрадан отишао у манастир Црну Реку, одакле је и Владика Јустин потекао, а који је у то време, па и касније, био расадник монаштва. Тамо сам остао два месеца, до времена одласка у војску, која је у то време била обавезна. Без обзира на географску близину између Зајечара и Неготина, у манастир Буково сам по први пут крочио управо за време свог редовног одсуства у војсци. До данашњег дана ми је веома интензивно сећање на духовну радост и „играње срца“ приликом првих корака кроз манастирски звоник и колонаду у Букову. Дошао сам у манастир истог дана по завршетку војне обавезе, септембра месеца, као трећи члан новоформиране обитељи, а која је преузела управу од покојне игуманије Серафиме, фебруара 1994. године. Мој долазак у манастир Буково поклопио се са монашењем тадашњег настојатеља о. Артемија, који је био мој први игуман, до 1998. године, када је премештен по потреби службе у манастир Свете Тројице код Књажевца тј. код Доње Каменице, а мени је поверена управа над буковским манастиром. Из горе поменуте чињенице, да сам дошао у манастир на дан када настојатељ прима монашки чин, види се да смо започели монашки живот као веома младо и неискусно братство. Сва наша потпора као и духовно старање била нам је изобилно давана од Владике Јустина, око кога смо се и окупили и кренули монашким путем. Благодарећи Господу који је савршени промислитељ, имао сам духовну част и благослов да од најмлађег узраста долазим у буковску обитељ, уз коју сам на неки начин духовно стасавао, а коју сте Ви духовно руководили пуних седамнаест година. Реците нам како је текао период Вашег руковођења буковском светињом која је данас позната најпре по дивном братству, а затим и по веома квалитетном вину и лепим одеждама које буковска братија шије за наше свештенство? Као што рекох, духовно руковођење манастирском обитељи било је дело нашег духовника Владике Јустина, тадашњег Епископа тимочког, а сада жичког. Моја улога као настојатеља састојала се више у унутрашњој и спољашњој организацији братства, богослужбеног живота, развоја економије и односа са верним народом и посетиоцима, а у односу на дате благослове и упутства епископа и духовника. Прва идеја, иницијатива и благослов за подизање новог винограда у манастиру такође потиче од Владике Јустина. Добар предуслов за успешно бављење виноградарством и винарством манастир је имао у богатој историји из ове области, али и изузетним географским потенцијалом који има читава Неготинска крајина, а посебно део зван Златно буковско брдо, што довољно говори само по себи о издашности благословене земље и могућностима за узгајање аутохтоне сорте Црне Тамјанике. Читава регија је толико погодна за виноградарство да многе сорте, нарочито за црвена вина, дају боље резултате управо овде, него у својим матичним регијама у Европи. Пре формирања и подизања винограда и интензивирања ове делатности братства, формиране су и друге радионице и послушања којима се манастир издржавао. Због неопходности и приоритета који су се унеколико смењивали, потреба у самом манастиру и Епархији, као и услед промена у самом братству, најпре је иконописачка радионица прекинула своју делатност, док се за то поново не створе одговарајући услови. Радионица за производњу свећа је потпуно укинута, док је на њено место дошла лепо развијена столарско-дуборезна која највећим делом покрива потребе храмова, парохијских домова и црквених општина Епархије. Кројачка радионица је и даље активна, али са знатно мањим интензитетом. Добар део ангажованог времена братије на економији је у шумским пословима, обзиром да је реституцијом враћено манастиру око 115 хектара, али веома запуштене шуме слабог квалитета и сортимента. У том смислу ради се на новим основама и пошумљавању квалитетним храстовим и буковим младицама. Слична брига и старање односи се и на део обрадиве земље, враћене реституцијом, премда тај поступак још увек у целини није окончан. Преосвећени, на празник Светог Архангела Михаила, 2006. лета Господњег Његово Преосвештенство Епископ тимочки (садашњи Епископ жички) Јустин, одликовао Вас је чином Архимандрита. У мом скромном сећању остале су веома упечатљиве речи из Ваше приступне архијерејске беседе: „Стојим међу Вама као онај који сам из Вас“ у којој сте надахнуто исказали велику духовну радост што је град Зајечар Господу принео велики број монахâ и монахињâ. Да ли бисте укратко могли да кажете нешто о обнови монаштва у времену када сте били настојатељ манастира? Ако се осврнемо на историју, ближу или даљу, на обнову монаштва је у великој мери увек утицало опште стање у друштву. Монаштво се некада обнављало као последица позитивног хришћанског духа који се у друштву развијао, а као плодове друштво је недрило из себе бројно и квалитетно монаштво. То је са друге стране била и потврда здравог друштва и живе вере. О супротним појавама сувишно је говорити. Имамо, међутим, и ситуацију да се монаштво унеколико умножавало и у тешким условима бољшевичких прогона без обзира на све одмазде према Цркви тога времена, а далеко пре тога и развој монаштва након Миланског едикта, као последица тежње за узвишенијим духовним животом појединаца, јер је по уласку великог броја новообраћеника у Цркву дошло до општег опадања строгости и ревности првовековних хришћана. У том смислу развој и умножавање монаштва у Букову и Тимочкој епархији, по мом скромном мишљењу, био је последица новог духовног буђења нашег народа жељног деценијама му забрањиване вере отачке и Православне. Монаштво се у тим годинама умножавало и развијало интензивно у читавој Српској Цркви. Наравно, веома важан елемент за одржање и даљи развој монаштва након избора тог животног пута јесте духовни стожер око кога се монаштво окупља. У случају Тимочке епархије то је свакако била личност Владике Јустина, који је својим доласком у Епархију донео нови дух Православља, обогаћен живим монашким искуством, што је и подстакло много младих људи да изаберу монашки пут, што у Тимочкој, а што у другим епархијама наше Цркве. Навршило се три године од како сте на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 2014. лета Господњег, изабрани за Епископа тимочког, а слободно могу рећи и за наследника Вашег духовног оца Преосвећеног Владике Јустина под чијим омофором сте духовно стасавали. Настављајући дивно мисионарско и градитељско дело Владике Јустина, за ове три године много тога је урађено у повереној Вам епископији. Основано је Верско-добротворно старатељство, агенција за поклоничка путовања „Ходочашћеˮ, обновљени су многобројни храмови, редовна су предавања, а видна је и посебна пажња коју сте посветили духовном подмлатку свештенствâ и свештеномонаштвâ у Епархији. У том контексту значајно би било да за читалаштво Православног мисионара кажете нешто о Вашој архијерејској служби и овом препороду Епархије од Ваше хиротоније до данас? Већ је у Вашем питању поменуто доста тога што је у Епархији покренуто. Иако су то неке нове активности или шира делатност и мисија Цркве, све побројано је само последица претходног рада на духовом препороду и изградњи живе Цркве, од живих људи живога Бога. Ако се сада успело са формирањем Верско-добротворног старатељства и осталих унутар црквених институција и активности, то значи да је сада сазрело време и људи. Сигурно да је и раније постојала и потреба и тежња за таквим активностима. Коло српских сестара, у Неготину посебно, одличан је пример сарадње Цркве и других хуманитарних организација. Обнова храмова у Епархији је сведочанство да је и држава, која је у највећој мери донатор обновљених и изграђених храмова, препознала значај и потребу за духовну обнову народа, која је предуслов и за биолошки опстанак народа, као и за остајање на својим завичајним огњиштима, што је од суштинског, али и стратешког значаја за пограничне крајеве, што и јесте читава Тимочка Крајина. У зависности од напред реченог зависи и обнова или подмладак свештенства, што је у великој мери отежано, имајући у виду одлив становништва, ниску стопу наталитета и веома лош животни стандард. Мисионарска потреба Цркве је увек иста будући да је њен темељ сведочење Јеванђеља Христовог, али начин мисионарења није увек исти услед потребе да се прилагодимо времену и проблемима, као и пастирским потребама са којима се сусреће савремени човек. Преосвећени, да ли бисте поделили са нама које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство и свештеномонаштво на територији Епископије тимочке? О духовном животу уопште, о животу Цркве, као и месту појединца у њој влада огромно незнање, независно од степена образовања. Међутим, незнање само по себи није највећи проблем за Цркву, јер се незнање преображава знањем, учењем и усвајањем духовних истина. По мом скромном мишљењу и запажању, највећи изазов у савременом свету и друштву за духовне пастире и свештенослужитеље јесте, како већ крштене душе, којих има највише, заинтересовати за духовни живот и подстакнути их на активно учешће у животу Цркве. Велики број поука и позива парохијског свештенства народ доживљава као још једну обавезу, изговарајући се најчешће тешком материјалном ситуацијом, али не можемо заборавити да је врло често материјално сиромаштво итекако последица духовног сиромаштва и занемаривања благодатних дарова датих нам од Господа, нарочито код православних народа, просвећених бањом Светог крштења и богопознања. Наша помесна Црква је након овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора, путем саопштења за јавност, са жаљењем поново подсетила на велики проблем неканонског деловања Румунске Православне Цркве са којим се сусреће особито поверена Вам епископија. Владико, са којим конкретно проблемима је суочено поверено Вам свештенство када је у питању ово неканонско деловање, и видите ли у скорије време могућност решења овог болног питања? Ово је веома значајна, али и веома болна тема, која у нашој Српској Православној Цркви погађа највише Тимочку, али и Браничевску епархију, уз започете неканонске активности на готово читавом простору бивше СФРЈ, односно на подручју канонске јурисдикције СПЦ. Покушаји дестабилизације овог дела Србије кроз румунске свештенике који пролазе ове крајеве без икаквог канонског права потичу још од времена аустријске окупације Србије (1718-1739), када је административно седиште из Београда измештено у Турн-Северин, а духовно старање над овим просторима било дато Себешкој епархији у Румунији. За то време много румунских свештеника било је послато у окупирану Србију са циљем порумуњивања влашког и српског староседелачког становништва, о чему је детаљно писао Цвијићев ђак Коста Јовановић. Исти шаблон смо имали и у току Другог светског рата. На жалост, ни данас није боља ситуација. Напротив, упркос више обострано усвојених споразума између две сестринске Цркве о поштовању канонског подручја и деловања, ти споразуми и договори су у врло кратком року кршени и занемаривани од стране клирика Румунске Православне Цркве. Данас на подручју Тимочке епархије слободно делује десетак клирика РПЦ, који при том нису држављани Републике Србије, а који су веома добро плаћени од стране Румунске Цркве и државе, те своје услуге могу и да не наплаћују. Једнострано је проширена област румунске Епархије Дакија Феликс у Банату на читаво подручје северо-источне Србије, на долину Тимока и Мораве. Седиште проширене Епархије Дакија Феликс јесте у Неготину, и води се као протопрезвитерат Приобалне Дакије – Дакија Рипензис, а личност која је најистакнутија јесте Бојан Александровић, између осталих новодобијених титула и викар тимочки румунског патријарха, упркос чињеници да је рашчињен од стране Српске Православне Цркве још 2008. године. Формирано је неколико богослужбених простора, неки су адаптирани, а неки новоизграђени. У њима се врше богослужења уз помињање Румунског Патријарха, али је распоред празника по старом, јулијанском календару, што само указује на низ недоследности у овој више политичко-националистичкој активности, него у суштинској потреби влашког становништва. Осим деловања кроз Цркву и преко клирика, веома је изражено врбовање студената разних профила кроз стипендије у Румунији. Исто деловање врши се и кроз школу румунског језика, а за чије похађање је услов, присуство на богослужењима клирика РПЦ. Људи жељни просперитета олако продају, у овом случају не веру за вечеру, јер су и Румуни искрено и ревносно православни народ, већ пристају да се изјашњавају као Румуни, само да што лакше добију румунски тј. пасош Европске уније и да напусте Србију у потрази за бољим животом. Што се решења овог проблема тиче оно је врло једноставно, али подразумева поштовање ранијих договора сестринских Цркава, тј. поштовање јасних канона Православне Васељенске Цркве. Најављен прекид канонског општења представља крајњу меру ради заштите канонског поретка и подручја СПЦ, а након великог и вишегодишњег снисхођења и умољавања да се са наведеним активностима прекине. Дуги низ година благословом Вашег претходника, Преосвећеног Владике Јустина излазио је епархијски лист „Гласник“, чији сте и Ви драги Владико, били активни и вредни сарадник. Да ли у предстојећем периоду планирате да обновите ово званично гласило Епархије тимочке, које би уз веома развијену епархијску интернет презентацију допринело ширењу речи Божије? За обнову листа Гласник Епархије тимочке није било до сада озбиљнијих иницијатива, без обзира на лични и општи став да ово гласило треба обновити. Потребе информисања за сада покрива интернет презентација са свим прикљученим садржајима и линковима, док је за потребе часописа потребно имати веома добру и вољну екипу људи истомишљеника, ревносних за тај духовно-културни подухват, као и знатно већа материјална средства у односу на одржавање сајта. Богу хвала, у нашој помесној Цркви имамо развијену мисионарску делатност путем црквених медија. Поред Телевизије Храм, са радошћу можемо поменути и бројне црквене радио станице захваљујући којима ширење радосне вести бива много лакше и делотворније. Ваше Преосвештенство, постоји ли могућност оснивања црквене радио станице на територији Ваше епархије? Ситуација је по овом питању слична са питањем обнове листа Гласник, али је и далеко сложенија. Из тог разлога, имајући у виду многе техничке захтеве и прилична материјална средства неопходна за формирање црквене радио станице, а којих у нашој Епархији нема, то ни ово питање као мисионарске делатности није узимано у разматрање. Преосвећени Владико, који су планови Вашег епископског служења односно управљања Црквом Божјом у Епархији тимочкој у предстојећем периоду? Верујем да су планови свих архијереја у васцелом православном свету идентични – проповед Благе Вести Христовог Јеванђеља читавом роду људском и сваком створењу, како је Господ упутио на проповед Своје свете ученике и апостоле. У том смислу су и моји планови базирани на Крајеугаоном Камену који је Христос Господ, а мисијска делатност да буде слична бројним узорима из нашег рода светосавског и претходницима на епископској катедри, са једним циљем – уз помоћ Божију приводити народ Цркви Христовој ради заједнице са Богом и задобијања Царства Божијег. Све ово, како сматрамо, биће успешније уколико пастир и свештенослужитељ буде са верним народом, уз верни народ и у њему, уколико буде стрпљив, молитвен и смирен пред вољом Божијом. Плодови таквог духовног делања ће доћи у своје време, а плата истинским трудбеницима Христовог Јеванђеља неће пропасти нити изостати. Наш лист Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, излази по благослову Светог Архијерејског Синода што свакако указује да наша помесна Црква као брижна мајка брине о свом народу и мисионарским потребама. Ако Бог да, Православни мисионар ће следеће године прославити шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? Већ дужи низ година Православни мисионар, уз Православље, заузима у мом личном избору прво место у прегледу, праћењу и ишчитавању гласила наше Цркве. Разлог је свакако у веома актуелним темама представљеним на начин близак савременом човеку, младима, верујућима, али и онима који једноставно желе да више сазнају о својој вери и актуелним питањима која се дотичу и друштвеног, али и духовног живота православног хришћанина у 21. веку. Ваш часопис ће, због актуелности и приступачности имати посебно место у, ако Бог да, будућем епархијском духовно-мисионарском центру, чије се отварање планира у току јесени. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем читалаштву и васцелом народу Српске Православне Цркве. На крају разговора, дакле, да се вратимо на почетак – почетак мудрости, а почетак такве духовне мудрости јесте страх Господњи, како сведочи богонадахнути Псалмопојац (Пс 111, 10; Приче 23, 17 Сирах 1, 14), чије су речи у многим варијантама понављане од многих светитеља и увек постављане као почетак, али и круна духовног узрастања. Без страха Божијег нема почетка духовног живота, али ни останка у вери и Истини, као ни чувања тешким трудом стечених и датих нам, благодатних дарова од милостивог Бога нашег, васкрслог ради нас и ради нашега спасења, а јављеног нам и откривеног у Светој Тројици. Разговор водио: Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 357, бр. 5/2017 (септембар–октобар) View full Странице

Беседа Митрополита Амфилохија после Свете Литургије служене на дан Св. Јустина Философа и Преп. Јустина Новог Ћелијског у ман. Ћелије код Ваљева, 14. јуна 2017. године. Беседа је веома емотивна и говори о бившем владици Артемију, сада Марку (Радосављевићу). Извор: Поуке.орг View full Странице