Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'његова'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. У недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја 2019. године, када наша Црква прославља великог Божијег угодника Светог Василија Острошког, у Саборном храму Васкрсења Христовог одслужена је Света литургија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом литургијом началствовао је протојереј Младин Кнежевић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Драгана Митровића, као и протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића. У славу и у част Божију и у славу и част Светог оца нашег Василија, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин који се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на свете личности кроз историју Цркве, које су показале и храбост и тврду вјеру: ,,Драга браћо и сестре и дјецо, ове недјеље, друге по празнику Васкрсења, увијек се сјећамо оних светих личности, које су учествовале у догађају распећа Христовога и у васкрсењу Његовог. То су личности које су показале вјеру и храброст да буду са Господом у оним данима Његовог страдања, понижења, пљувања, шибања, распећа на крсту и погребења. Као и оних личности које су вијест о Васкрсењу прве објавиле. То су били људи чистога образа и чистога срца, који се нису постидјели вјере Христове и вјере у Христа.“ Отац Мирчета се у даљем обраћању фокусирао на саму димензију личности Светог Василија Острошког, који је по његовим ријечима приближио на најбољи начин истину Христовог Васкрсења, будући да је он као ниједан други Свети Божији човјек близак нашим срцима: ,,Овај дан је за нас такође празничан зато што славимо свједока Христовог распећа и Васкрсења из нашег рода, из нашег народа. Славимо онога који је као ниједан други свети Божији човјек близак нашим срцима. Славимо онога који вјековима свједочи истину Васкрсења Христовог како нашем народу, тако и свим људима који Христа траже и у њега вјерују и који нам је истину Христовог Васкрсења тако приближио. Тако нам је учинио опипљивом, тако нам је учинио видљивом, тако нам је учинио блиском. Чак толико да кад поменемо име и спомен светога оца Василија, скоро да нема душе хришћанске а да се не радује и да нема срца хришћанскога да од радости не поскакује. А зашто? Зато што зна да је то прави Божији човјек.“ Нагласио је да се служење Христу Светог Василија Острошкога никада није завршило, него се у вјечност прелило. „А прелило се зато што је његово служење Христу било истинито, зато што је то служење Христу било исправно, зато што је то било служење Христу, свим бићем његовим и зато га је Христос учинио својим братом и својим пријатељем и најбољим свједоком да Бог ходи овом земљом.“ Отац Мирчета је подсјетио да Свети Василије није само нама роду његовом посвједочио ту и такву истину Васкрсења, већ је посвједочио свим народима: ,,Свети Василије који је из нашег рода, из нашега народа српскога, посвједочио је истину Христову у свим народима, посвједочио је и свједочи да је Христос спаситељ свих људи и да је наше само да будемо Његови.“ Он је даље образложио да Свети Василије Острошки јесте најбољи свједок тога да свако од нас и може и треба да буде човјек попут њега, а то није само пука алегорија, нити апстракција нити пак тероија, већ то припада свима који желе за извора воде живе да захвате и потруде се: „Свети Василије и јесте свједок тога да сваки од нас може бити и треба да буде свети Божији човјек и да је то могуће, да то није нека теорија која је намијењена само неким појединим људима, неким издвојеним људима, или, неким надљудима, него да је тај живот намијењен и могућ и доступан свакоме, само ако са тог извора воде живе жели да захвати и труди се да захвати. А тај извор је Црква Божија, Црква православна, препуна благодати, милости, истине и љубави Божије. Свети Василије нам поручује: Идите у Цркву Христову, сабирајте се у њој јер Црква Христова је стуб и тврђава истине. А како се милост Светог Василија шири на све стране овога свијета, тако и ми овдје у Подгорици желимо као што знате да имамо његов храм. Већ сигурно десет година и више тражимо и желимо да се сагради његов храм на Конику, дакле овдје у нашој Подгорици“,истакао је отац Мирчета. Он је замолио сав вјерни народ и све људе добре воље, да се сви заједно помолимо за то да се милост и љубав рашире међу нама још више и присније, те да би уз Светог Василија и храм његов на Конику и ми оздрављали, а самим тим и све око нас. ,,Па вас зато молим да се за то сви помолимо, да се његов дом и овдје устроји, да би се милост и љубав његова ширила међу нама још више, још присније и да би учећи се од Светог Василија и ми оздрављали, бивали што бољи, и живјели у миру и љубави и у Божијем благослову. Зато се помолите за то. Онај ко није за то, затворио се за истину, затворио се за правду, затворио се за љубав, затворио се за то да свјетлост Божија долази међу људе. А коме може бити лоше од свјетлости Божије? Коме може бити лоше од милости Божије? Никоме! Само може бити добро и благослов и на људе и на породицу и омладину и на природу која нас окружује – дакле на творевину. Од милости и благодати Божије, свако има добро, зато онај који је против тога, он не мисли добро ни себи ни онима око себе„, поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла. На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“. Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену. Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима. Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици. О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла. „Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић. Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену. „Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх, кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин. Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање. „Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић. У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље. „То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса. Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе? Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом. Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве. Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони. Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет? Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика. Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера. У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање. Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час. Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет. Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило. Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство. Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора. И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака. Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију. Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви. Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи? Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао. Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије. Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”. ----- Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама? На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве? Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање. Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама. Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха? Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи? Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили. Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина. Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање. Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија. Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције? Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање. По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања. СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“ Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба. У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж. Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије. Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством. Извор: Политика
  4. Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса. Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе? Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом. Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве. Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони. Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет? Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика. Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера. У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање. Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час. Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови” За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет. Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило. Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство. Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора. И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака. Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију. Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви. Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи? Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао. Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије. Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”. ----- Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама? На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве? Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање. Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама. Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха? Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи? Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили. Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина. Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање. Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија. Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције? Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање. По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања. СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“ Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба. У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж. Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије. Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством. Извор: Политика View full Странице
  5. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Долгоденствујте Ваша Светости. На многаја љета!
  6. У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом?
  7. У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом? View full Странице
  8. Наиме, 17. јула Руска Православна Црква слави успомену на Свете мученике цара Николаја, царицу Алекандру, царевића Алексеја, велике кнегиње Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и страстотерпца праведног Евгенија Лекара убијене у Екатеринбургу. У ноћи 18. јула 1918. године, после поубљења царске породице, 18 километара од града Алапајевска у руднику Нижнаја Селимскаја погубљене су Свете преподобномученице велика кнегиња Јелисавета и монахиња Варвара, чланице Дома Романових, и лица њима блиска. Предстојатељ Руске Православне Цркве допутовао је у Екатеринбург с моштима велике кнегиње Јелисавете. По благослову Његове Светости, ковчег са моштима, донет из ставропигијалног манастира Марте и Марије у Москви, налазиће се у Митрополили екатеринбуршкој од 13. јула до 20. јула 2018. године. На аеродрому Кољцово у Екатеринбургу Свјатјејши Патријарх се састао са Митрополитом екатеринбуршким и верхотурским г. Кирилом и још тројицом епархијских архијереја. Свечаном дочеку присуствовали су заменик председника у НЛО Н.Н. Цуканов, гувернер Свердловске области Е.В. Кујвашев, председник законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкин, свештенство Митрополије екатеринбуршке, као и студенти Свердловског регионалног медицинског факултета у историјским костимима медицинских сестара. Његова Светост предао је ковчег са моштима великомученице Јелисавете Фјодоровне двојици епископа. Од аеродрома светиња је однета у Храм на крви. Сутрадан ујутру светиња ће бити превезена у Алапајевск, где ће остати до 18. јула, након чега ће се вратити у Екатеринбург. Обраћајући се медијима на аеродрому, Његова Светост је рекао: -У години 150-годишњице рођења цара Николаја II и 100-годишњице његовог мучеништва са посебним осећањем дошао сам у Екатеринбуршку земљу, јер је у њој окончан његов овоземаљски живот... Стога, наравно, моја посета је испуњена посебним значењем. Извор: Српска Православна Црква
  9. Дана 13. јула 2018. године отпочела је првопастирска посета Патријарха московског и све Русије г. Кирила Митрополији екатеринбуршкој, где су предвиђена пригодна догађања посвећена стогодишњици мученичке кончине Светих царских мученика. Наиме, 17. јула Руска Православна Црква слави успомену на Свете мученике цара Николаја, царицу Алекандру, царевића Алексеја, велике кнегиње Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и страстотерпца праведног Евгенија Лекара убијене у Екатеринбургу. У ноћи 18. јула 1918. године, после поубљења царске породице, 18 километара од града Алапајевска у руднику Нижнаја Селимскаја погубљене су Свете преподобномученице велика кнегиња Јелисавета и монахиња Варвара, чланице Дома Романових, и лица њима блиска. Предстојатељ Руске Православне Цркве допутовао је у Екатеринбург с моштима велике кнегиње Јелисавете. По благослову Његове Светости, ковчег са моштима, донет из ставропигијалног манастира Марте и Марије у Москви, налазиће се у Митрополили екатеринбуршкој од 13. јула до 20. јула 2018. године. На аеродрому Кољцово у Екатеринбургу Свјатјејши Патријарх се састао са Митрополитом екатеринбуршким и верхотурским г. Кирилом и још тројицом епархијских архијереја. Свечаном дочеку присуствовали су заменик председника у НЛО Н.Н. Цуканов, гувернер Свердловске области Е.В. Кујвашев, председник законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкин, свештенство Митрополије екатеринбуршке, као и студенти Свердловског регионалног медицинског факултета у историјским костимима медицинских сестара. Његова Светост предао је ковчег са моштима великомученице Јелисавете Фјодоровне двојици епископа. Од аеродрома светиња је однета у Храм на крви. Сутрадан ујутру светиња ће бити превезена у Алапајевск, где ће остати до 18. јула, након чега ће се вратити у Екатеринбург. Обраћајући се медијима на аеродрому, Његова Светост је рекао: -У години 150-годишњице рођења цара Николаја II и 100-годишњице његовог мучеништва са посебним осећањем дошао сам у Екатеринбуршку земљу, јер је у њој окончан његов овоземаљски живот... Стога, наравно, моја посета је испуњена посебним значењем. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Поводом стогодишњице завршетка Првог светског рата и 180 година од успостављања дипломатских односа између Србије и Русије, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је данас испред споменика „Рускe славe“ на некропољу београдског Новог гробља парасотос пострадалим руским војницима у Првом светском рату као и свим сахрањеним у руском некропољу. Свјатјејшем Патријарху српском Иринеју саслуживали су протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев и протојереј Тоде Јевтенић, као и протођакон Стеван Рапајић и ђакон Филип Новаковић. После беседе Патријарха српског Иринеја су се обратили господин Кирил Тјурдењев, те и министар одбране Републике Србије Александар Вулин који је истакао да су Срби и Руси увек били на правој страни историје и слободе и запитао се како би свет само изгледао да није било великих српских и руских жртава и у Првом и у Другом светском рату. Након министра одбране обратио се и заменик градоначелника Београда Горан Весић који је подсетио да је руско исељеништво оставило неизбрисив траг у развоју Београда, а руски некропољ јесте један подсетник на тај утицај. Затим на сабрању је говорила и Надежда Кушенкова, директорка Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду, да би на крају Његова Екселенција амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин отворио добровољну акцију уређења руског некропоља. Парастосу и акцији присуствовао је и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, др Милета Радојевић. Преносимо беседу Његове Светости. ИЗВОР: Телевизија Храм / Радио Слово љубве
  11. -Волонтерска акција уређења Руског Некропоља у част српско-руског пријатељства- На Руском Некропољу у Београду организована је велика волонтерска акција уређења руског гробља, у част обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата и 180. година од успостављања дипломатских односа између Србије и Русије. Ову акцију организовала је компанија НИС у сарадњи са Представништвом Россотрудничества у Србији – Руским центром за науку и културу ,,Руски дом“ у Београду и подворјем Руске православне цркве у Србији. Прилог Радија Слово љубве Поводом стогодишњице завршетка Првог светског рата и 180 година од успостављања дипломатских односа између Србије и Русије, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је данас испред споменика „Рускe славe“ на некропољу београдског Новог гробља парасотос пострадалим руским војницима у Првом светском рату као и свим сахрањеним у руском некропољу. Свјатјејшем Патријарху српском Иринеју саслуживали су протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев и протојереј Тоде Јевтенић, као и протођакон Стеван Рапајић и ђакон Филип Новаковић. После беседе Патријарха српског Иринеја су се обратили господин Кирил Тјурдењев, те и министар одбране Републике Србије Александар Вулин који је истакао да су Срби и Руси увек били на правој страни историје и слободе и запитао се како би свет само изгледао да није било великих српских и руских жртава и у Првом и у Другом светском рату. Након министра одбране обратио се и заменик градоначелника Београда Горан Весић који је подсетио да је руско исељеништво оставило неизбрисив траг у развоју Београда, а руски некропољ јесте један подсетник на тај утицај. Затим на сабрању је говорила и Надежда Кушенкова, директорка Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду, да би на крају Његова Екселенција амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин отворио добровољну акцију уређења руског некропоља. Парастосу и акцији присуствовао је и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, др Милета Радојевић. Преносимо беседу Његове Светости. ИЗВОР: Телевизија Храм / Радио Слово љубве View full Странице
  12. На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Ива Бендеља 27 / 11 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/108682.htm
  13. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру
  14. На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  15. Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html
  16. Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html View full Странице
×
×
  • Create New...