Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'људи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 92 results

  1. Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква? Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо. Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама. Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи. Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе. Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену? Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати. Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог? За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини. Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу? Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби. Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна. Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви. Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета. Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли. Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)? На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На почетку емисије отац Макарије је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на 35. недјељу по празнику Педесетнице када наша Света Црква доноси причу о блудном сину. Наша обавеза коју нам је Бог дао је љубав према ближњима својим. Сусретањем са Богом ми поврђујемо своју личност. Звучни запис емисије „Осјећај раја и пасхалне радости гледати лица људи сабраних на литијама“-рекао је између осталог отац Макарије говорећи о свом осјећају литија које ових дана пролазе улицама црногорских градова у одбрану светиња и вјере православне. Отац Макарије је потом одговарао и на питања наших слушалаца на која ћете одговоре чути ако одслушате ову душекорисну емисију и духовне поуке оца Макарија. Извор: Радио Светигора
  3. У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”. Звучни запис беседе Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет. Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди. Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”. Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама. Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован. У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма. Извор: Епархија шумадијска
  4. У храму Св. Георгија у Бору литургијски је, у понедељак 27. јануара 2020. године, прослављен празник првог архиепископа српског Светог Саве. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије уз саслужење старешине храма протонамесника Радоја Мијовића, намесника борско – поречког протојереја Саше Степановића, протонамесника Милорада Филиповића и протојереја Миленка Бајића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије свештеници су са децом и градоначелником Бора г. Александром Миликићем пресекли славски колач који су саборно принела деца са својим вероучитељима из свих борских основних школа. Затим је братство храма Св. Георгија, традиционално за празник светог Саве, поделило око 200 пакетића присутној деци у борском храму. После читања Светог Јеванђеља литургијску беседу произнео је гостујући протојереј-ставрофор Гојко Перовић у којој је говорио о Божанској педагогији пројављеној у српској Светосавској традицији. Прота Гојко је присутнима честитао празник нашег првог архиепископа и утемељивача наше црквености св. Саву, додајући да је на тај начин „повезао овај народ који се прије тога разумио језиком, био сродан крвљу, живијо на истом мјесту, можда имао исте владаре, али га је свјети Сава крштењем и уцрковљењем учино да је то прави народ, онај Божији народ. Народ у коме је сваки појединачни припадник нашега рода, и нашега племена, крштењем и причешћем, завјетом са Богом, постао човјек Божији. Кад кажемо човјек Божији то је значи становник онога Небескога Царства.“ Извор: Епархија тимочка
  5. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару сабрало се мноштво верног народа. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеног братства зајечарског Саборног храма. Епископ је окупљенима говорио о Крштењу Господа Исуса Христа, када се Бог пројавивши сва три своја лица јасно указао људима. Владика је истакао да је свака Литургија својеврсно богојављење јер нам се јавља живи Бог и даје нам се Господ наш Исус Христос Телом и Крвљу Својом. „Ми имамо још једно богојављење данас актуелно, а то је управо пробуђени народ у Црној Гори где се пројављује сила Божја у верноме народу. За оне који желе да виде, довољно је то што народ излази на улице молитвено, смирено, достојанствено и храбро, управо онако како се Господ некада појавио пред својим неправедним судијама“ – рекао је владика. По завршетку свете Литургије, у цркви је извршено велико освећење богојављенске воде након чега је уследила свечана литија до Попове плаже на Црном Тимоку где је организовано пливање за часни крст. Ове године је за часни крст пливао 21 такмичар а захваљујући витешком поступку мушких такмичара који су јој дали велику предност, победу је однела једина дама међу пливачима – Ивана Милојковић. Епископ тимочки г. Иларион је победници уручио богојављенски крст а у име Града Зајечара градоначелник Бошко Ничић је даривао златник и новчану награду. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  6. Да мало разбијемо бригу од свих ових избора и чуда. За откачене и/или лепе ствари које људи раде... Гледајте овог брзог момка:
  7. На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет
  8. Светописамска чтенија: Кол. 257 (3:4-11) Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос. Лк. 85 (17:12-19) У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је. Беседа протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Поводом празника Светог Спиридона Чудотворца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму посвећеном овом светитељу Цркве Божије у Ђеновићима код Херцег Новог. Одговарали су чланови Црквеног хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да сабирање око Христа Господа и силе Његове, која просвећује и освећује, траје и наставља се кроз вјекове. „И свједоци Његови су били безбројни кроз историју. И данас их има, можда више него икада у историји, широм васељене. Нема данас мјеста на земаљском шару гдје се не сабирају људи око имена Христовога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас, када прослављамо Светога Спиридона, велики број хришћана Истока и Запада славе и Његово свето рођење. „И свима њима ми честитамо празник Христовога рођења, за који се, такође, и ми спремамо постом и молитвом, трудом и сабирањем око Њега и око Његовога светога имена и око оних који су били и остали Његови живи свједоци“. Рекао је да је међу њима био ,и остао његов свједок Свети Спиридон, тримитунтски чудотворац. „Једноставни пастир Цркве Божије, чобани и чувар стада, али не само бесловесних него и духовних стада кроз вјекове. Он је један од учесника оног великог сабора, првог васељенског сабора 325. године, за вријеме цара Константина. Он је својим животом, својом вјером, својом вјерношћу посвједочиоХриста Бога. И свједочи га и данас својим светим моштима“, рекао је Владика. Казао је даје Свети Спиридон велики просветитељ и учитељ Цркве Божје, један од Христових апостола који га кроз историју свједочи и проповиједа. „И они који се дотичу његових моштију, уствари се дотичу хаљина Христових. Јер, шта су друго мошти светих Божјих људи него Христове хаљине, одијело у које се Господ обукао кроз дивне своје светитеље, подвижнике и чудотворце, свете ученике своје који су кроз сву историју својим животом, својом вјером, својом надом Њега свједочили“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, ђеновићки храм Светог Спиридона је опходила славска Литија, а онда је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају сабранима честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У овонедељном издању емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, гост Дејана Стојадиновића био је протопрезвитер мр Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски и координатор катихетског одбора Епархије тимочке. Отац Игор је у оквиру наведене емисије са гледаоцима поделио своје пастирско и теолошко искуство, уз посебан нагласак на хришћански етос који је утемељен на литургијском опиту. Ова емисија била је прилика и за представљање новог дела које је изашло из штампе у издању Епархије тимочке „Летопис Епархије тимочке", који је ове године представљен на сајму књига у Београду, а чији је аутор прота Игор Ивковић. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Прва препорука Влади Црне горе од стране Венецијанске комисије у вези са Предлогом Закона о слободи вјероисповијести јесте да је Влада дужна да успостави инклузивни, јавни, транспарентни и институционални дијалог са, прије свега субјектима вјерске слободе, а онда и са представницима цивилног сектора и правним експертима, представницима струке и науке и другим заинтересованим субјектима, казао је Телевизији Будва координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић. У емисији „Дијалог“ ове телевизије он је рекао да онога што се у цивилизованим европским државама подразумијева под јавним, транспарентним и институционалним дијалогом државе са црквама и вјерским заједницама код нас није било. „Не можемо да један разговор или сусрет, који ја иначе поздрављам, између митрополита и премијера, који се догодио 24. септембра на митрополитов захтјев, окарактеришемо као дијалог о Предлогу Закона, нити, пак, сусрет који смо са потпредсједником Владе Зораном Пажином, министром Зенком и са још неколико њихових сарадника имали 26. новембра у Митрополији на њихов предлог“, казао је он. Додао је да га је изјава потпредсједника Владе Зорана Пажина након утврђивања текста Предлога овога закона од стране Владе како Митрополија није жељела дијалог о препорукама Венецијанске комисије подсјетила на ријечи блаженопочившег Патријарха Павла да је од лажи гора само полуистина. „То је једна брутална манипулација, јер није изречена истина до краја. Тог 26. новембра потпредсједник Владе и министар правде Пажин, са министром Зенком и другим сарадницима дошао је у Митрополију и, наравно, ми смо се одазвали. Митрополит Амфилохије је још у јулу мјесецу званично обавијестио премијера да је Митрополија спремна за дијалог, да Митрополија подржава дијалог, да захтијева дијалог и одређен је састав представника Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке за тај дијалог. Пажин је тога дана тражио да све буде затворено за јавност. Мој је утисак је да се на тај начин бјежи од аргументације Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке“, казао је отац Џомић. По његовим ријечима, Пажин је на том састанку условљавао разговор искључиво на препоруке Венецијанске комисије. „А препоруке Венецијанске комисије су упућене Влади, а не нама. Дакле, те препоруке је тражила Влада, добила их је од Венецијанске комисије и она је надлежна да их инплементира. Ми смо рекли да можемо да причамо и о томе како мислимо да то треба да се инплементира, али да, међутим, то није једино питање које је важно у овом случају, јер свако ко иоле зна право, зна да се Венецијанска комисија изјашњава о неусаглашености или усаглашености одредби Предлога Закона са међународно-правним актима. Шта ћемо са неусаглашеношћу Предлога Закона са Уставом Црне Горе, шта ћемо са бројним другим питањима. И, наравно, поменули смо питање, не као услов него као један став, да ми, кад већ третирају питање црквене имовине у Црној Гори, желимо да се отвори дијалог и о реституцији и обештећењу за ону црквену имовину која је одузета од стране комунистичког режима после Другог свјетског рата“, објаснио је он. Прота Џомић је нагласио да је Пажин суштинска питања важна за ову тему, попут питања статуса црквене имовине, питања вјеронауке у школама, правног убијања правних субјеката цркава и вјерских заједница које имају стечени правни субјективитет, прогласио за политичка питања. „Врло му је јасно речено да то нису политичка питања, да су то правна питања и да ми не можемо да прихватимо да су она политичка. Јер, то значи да она зависе од воље или једне партије, или двије партије, или пет партија, или једне власти. То је питање људских права“, прецизирао је отац Велибор. На новинарско питање да ли је у иновираном Предлогу Закона избрисана ставка о ретроативној примјену права, отац Велибор је одговорио да није. „То је суштинска одредба овог текста. Ово је, заправо, једна таква вјешта игра иза које, без сумње, стоји господин Пажин, а њен циљ је да се међународној јавности замажу очи тиме што ће, рецимо, грађанину дати право да он сам вјерује у шта год хоће. То, наравно, нико и не доводи у питање. Онда су омогућили да тзв. нове вјерске заједнице са три члана добијају правни субјективитет у Црној Гори. А с друге стране, све оно што је било историјско биће Црне Горе, што јесте њена вјерска и историјска слика, што јесте социолошка чињеница данашње структуре становништва да имамо апсолутну већину православних хришћана, да имамо као вјерске мањине, али опет са значајном традиционалношћу, припаднике Исламске заједнице и Римокатоличке цркве – ту су једноставно уперили Закон само против Митрополије црногорско-приморске и осталих еапархија Српске православне цркве“, рекао је он. Казао је да су Владини законописци људи који су научили Марксову дефиницију права да је право израз воље владајуће класе. „А данас је класа промијењена партијом или лидером или не знам каквим другим субјектом“, мишљења је он. Отац Џомић је објаснио да је интенција била да ненадлежни орган прави попис вјерских објеката, да ту листу доставе Управи за катастар и да они то линеарно препишу на државу, без икаквих поступака. „Венецијанска комисија им је стриктно наложила да то не могу да буду ад хок поступци, при чему имате закон против једне Цркве, имате одредбе које су усмјерене само на Митрополију, имате јавне изјаве највиших функционера који су то бјелодано потврдили. Сада су, директно кршећи уставно начело да се не може два пута одлучивати по правоснажно окончаној ствари, прекршили уставну забрану ретроактивне примјене права и они сад намјеравају да поново воде већ правоснажно окончане управне поступке“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Казао је да је најбруталнија лаж мантра која се понавља у црногорским медијима да су објекти Митрополије „уписани на Београдску патријаршију“. „Такође су спиновали како је то чињено фамозних деведесетих, као да ова Влада није била деведесетих. Суштина је у томе што Црна Гора, нажалост, није Швајцарска. И она није имала уређен катастар непокретности као што га данас има и у том једном законитом поступку, када је та Влада примјењивала тај закон који је донијела и који сада важи, сви субјекти, па и Митрополија и Римокатоличка црква и Исламска заједница су на исти начин и у истом поступку, јавном и врло познатом поступку, уписивали са решењима која су доносили ти државни органи. Може данас неко да у то сумња, свако има право да сумња у свашта. Али, једини пут и начин јесте суд. Ако су толико сигурни да је црквена имовима, коју и даље зову црквеном, а кажу да је била државна, била државна – изволите, господо, имате судове ове државе, спремите ту тако моћну аргументацију и документацију којом располажете, па на суд своје државе“, поручио је отац Велибор Џомић. Упозорио је да, уколико буде усвојен у облику који је Влада предложила, овакав закон о слободи вјероисповијести може да остави озбиљне последице на друштво и на унутарправославном и на међуконфесионалном нивоу. „Право да вам кажем, јако сам забринут за све ово што се ради, због начина на који се ради знајући менталитет овдашњих људи, колико мала искра може да заискри. Ми ћемо са своје стране све учинити да на један цивилизован начин, као што ћемо то урадити и 21. децембра у Никшићу на црквено-народном сабору, уз благослов моштију Светога Василија Острошког, искажемо свој протест. Да виде Влада и да виде чланови законодавног дома да је глас народа глас Божји“, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Владика Иларион: „Молите се Господу, волите Господа, трудите се у ономе што можете као људи да испуните, а Господ ће додавати оно што ми нисмо кадри да остваримо и онда ћемо видети славу Господњу.“ У недељу, 1. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у Књажевцу. У својој беседи владика Иларион је свима пожелео срећан и благословен почетак поста и саопштио окупљеном верном народу да је на место старешине овога храма постављен протосинђел отац Захарија, донедавно сабрат манастира Буково и новопостављени старешина манастира Свете Тројице. Епископ је истакао да ове промене имају за циљ подизање духовности у овом крају, са надом да ће нови старешина свима бити на радост и да ће народ у цркви бити многобројнији. Током божићног поста у овом храму биће изложена икона Пресвете Богородице Колочке на поклоњење и целивање свим верницима. Ова икона је дар манастира Хиландар Епархији тимочкој. Извор: Епархија тимочка
  13. Паркинсонов закон објашњава зашто је већина људи сиромашна Овај закон је формулисао енглески писац Норткон Паркисон прijе много година, и објашњава зашто већина људи остаје сиромашна до краја живота Од ИН4С - 01/11/2019 Илустрација Паркинсонов закон (сатирично формулисан закон заснован на искуству британских агенција) један је од најпознатијих и најважнијих закона у управљању новцем. Овај закон је формулисао енглески писац Норткон Паркисон прijе много година, и објашњава зашто већина људи остаје сиромашна до краја живота. Закон каже да, без обзира колико људи зарађују, склони су да потроше све, па чак и мало више. Њихови трошкови расту заједно са приходима, пише портал Банкар.рс Многи људи временом почну да зарађују неколико пута више него на почетку каријере. Али, на овај или онај начин, изгледа да им треба сваки динар како би одржали стил живота. Без обзира колико зарађују, људима никад није довољно новца. Кључ финансијског успjеха Први закључак који произилази из Паркисоновог закона гласи: Финансијска независност произилази из кршења Паркисоновог закона. Паркинсонов закон показује замку у коју упада већина људи. То је узрок дугова, бриге око новца и финансијских невоља. Тек када развијете довољно снаге, воље да се одупрете унутрашњем нагону да потрошите све што зарадите, почећете да гомилате новац и да се разликујете од већине људи. Други закључак из Паркинсоновог закона гласи: Ако дозволите да ваши трошкови расту спорије од ваших прихода, а уштедите или уложите ову разлику, тада ћете постати финансијски независни. То је најважније. Ако можете да повећате зараду од повећаног дохотка и све већих трошкова одржавања свог животног стила, а затим да уштедите и уложити разлику, након неког времена, како се повећава улагање, можете побољшати своје материјално благостање. Намjерним кршењем Паркинсоновог закона, на крају ћете постати финансијски независни. Практична вjежба Ево два трика помоћу којих можете одмах примijенити овај закон: Прво, замислите да вам је финансијска ситуација близу урушавања и треба да предузмете мjере да се ситуација исправи. Смањите неопходне трошкове. Направите буџет фиксних, незаобилазних трошкова који се јављају током мjесеца, и привремено ограничите своје трошкове на овај износ. Пажљиво проучите сваку ставку трошкова. Удубите се у њихову валидност као да анализирате туђи буџет. Потражите начине за уштеду. Тежите за најмање 10 посто смањења трошкова у наредна три мjесеца. Друго, донесите одлуку да уштедите и уложите 50 одсто било ког повећања свог прихода из било ког извора. Научите да живите са преосталих 50 одсто. Радите то током свог активног живота.
  14. Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019. На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”. Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”. Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи). Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година! Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије. О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској. Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији. Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године. Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог
  16. ИЗВОР:РТС, WIRED АУТОР:КРИСТОФЕР РАЈАН Зашто су богати људи тако зли Жеља да се дистанцирате од људи који су сиромашнији од вас може се назвати „синдромом богаташког ђубрета“ (Rich Asshole Syndrome). Преносимо одломак из књиге Кристофера Рајана, „Цивилизовани до смрти: цена прогреса“ ("Civilized to Death: The Price of Progress"), објављен у часопису "Wired". Гари Ривлин је 2007. године за Њујорк тајмс написао текст о успешним људима из Силицијумске долине. Један од њих био је и Хал Стегер који је са супругом живео у кући од милион долара са погледом на Тихи океан. Вредност њихове имовине у том тренутку је износила око три и по милиона долара. Уз претпостављену разумну ренту од пет процената, Стегер и његова супруга били су у позицији да свој капитал уложе, и остатак живота, после тегобних година напорног рада, проведу уз редован приход од око 175 хиљада долара годишње. Међутим, уместо тога, како Ривлин бележи, Стегер је сваког јутра седао за свој радни сто и радио по 12 сати дневно, а викендом још додатних 10 сати. Овај, тада 51-годишњак је био свестан овог апсурда, али Ривлину је рекао да „Данас неколико милиона долара није исто што и некад“, вероватно мислећи на ефекте инфлације, међутим није био свестан како је богатство утицало на његову личност. „Силицијумска долина је препуна људи који би се могли назвати радницима-милионерима (working-class millionaires). Људи попут господина Стагера који на опште изненађење и даље раде тако напорно, потпуно су несвесни чињенице да су се већ обрели у друштву срећника. Међутим, многи тако остварени и амбициозни припадници дигиталне елите себе још увек не сматрају посебно срећнима, делом и зато што су окружени људима који су много богатији од њих, често неупоредиво богатији“, сматра Ривлин. После разговора са више руководилаца Ривлин је закључио да сви они доживљавају тих неколико милиона долара нагомиланог богатства као одраз њиховог скромног статуса у овом новом Златном добу, јер су стотине хиљада других накупиле много веће богарство. Сјајан пример овог парадокса био је и Гари Кремен који је као оснивач Match.com-a имао имовину у вредности од 10 милиона. Кремен је схватио замку у коју је упао. „Овде сви гледају људе изнад себе. Овде си нико и ништа са 10 милиона долара“. Поставља се питање, ако си нико и ништа са 10 милиона долара, са колико се постаје неко и нешто? Сада, можете да кажете „Баш ме брига за ове што се возикају својим приватним авионима“. И то би било у реду. Али, у томе је цака, ови момци су већ сј...ани. Стварно. Радили су до изнемоглости да би дошли до ових позиција. Зарадили су више новца од 99,99 одсто људских бића која су икада живела, али још увек нису мислили да су достигли место које им припада. Узалудност свог положаја како је они доживљавају сигурно неће наићи на разумевање и симптаије њихове родбине и пријатеља. Шта ако већина ових ђубрета (assholes) није богата по рођењу, већ су то постали захваљујући свом раду? Шта ако је безосећајност нужна карактеристика виших класа - назовимо то синдромом богаташких ђубради (Rich Asshole Syndrome) - и није последица тога што вас је одгајала армија озлојеђених дадиља, или сте имали превише часова једрења, или сте се предозирали кавијаром, већ је та мешавина разочарења што сте имали среће, а ипак се осећате неостварено. Научени смо да они који имају највише играчака побеђују, да је новац главни животни циљ. Али шта ако је ова стара прича само још једна од замки ове преваре у коју смо увучени? Шпанска реч aislar значи и „заштитити“ (to insulate ) и „изоловати“ (to isolate), што већина нас и чини што има више новца. Прво купујемо аутомобил да се више не бисмо возили аутобусом. Затим се селимо из стана да не бисмо били окружени тим досадним и бучним комшијама. На одмору одседамо у скупим, мирним хотелима, а не у претрпаним пансионима у којима смо до тада одседали. Новац нам служи да бисмо се заштитили од ризика, буке, непријатности. Али ова заштита се плаћа ценом изолованости. Удобност захтева да се одвојимо од случајних сусрета, нове музике, непознатог смеха, свежег ваздуха и случајних дружења са странцима. Истраживачи изнова и изнова закључују да је једина и најпоузданија претпоставка осећања личне среће осећање прихваћености у заједници. Током 1920-их, око пет одсто Американаца живело је само. Данас, по подацима Завода за статистику, више од четвртине, што је највиши ниво до сада. У исто време, употреба антидепресива се повећала за преко 400 процената у последњих двадесет година, а злоупотреба лекова против болова је достигла размере епидемије. Ова корелација не доказује да постоји узрочно-последична веза, али потврђује да су трендови ипак у вези. Можда је време да се преиспитају некадашње неупитне тежње за удобношћу, богарством и моћи. Боравио сам у Индији и тада сам први пут помислио да сам и ја богаташко ђубре. Путовао сам неколико месеци избегавајући просјаке што сам боље могао. Живећи у Њујорку, навикао сам да не обраћам пажњу на очајне бескућнике и психопате, али имао сам проблема да се навикнем на децу која су се окупљала око мог стола у уличним ресторанима и зурили у храну на мом тањиру. Повремено, конобар ди дошао и отерао их, али они би само отрчали мало даље на улицу и наставили да изгладнело зуре и чекају да останем без конобарове заштите, надајући се да ћу поделити који залогај са њима. У Њујорку сам успео да развијем механизме одбране од очаја са којим сам се сусретао на сваком кораку. Говорио сам себи да постоје социјалне службе које се баве бескућницима, да ће поклоњени новац сигурно искористити за пиће или дрогу, и да су вероватно сами одговорни за ситуацију у којој су се нашли. Али ниједан од тих механизама није радио по питању ове деце у Индији. О њима се нико није бринуо. Не постоји прихватилиште у које би се могли склонити. Ноћ су проводили на улицама, збијени једни уз друге како би се угрејали. Они сигурно не би протраћили поклоњени новац. Чак нису ни тражили новац. Само су буљили у храну на столу, а њихов изглед је недвосмислено говорио да се сигурно не претварају да су гладни. Не гледајте доле уколико нисте спремни да помогнете У пар наврата купио сам туце самоса и поделио им, али храна би нестала у тренутку, а око мене би се окупила још већа група клинаца (често и одраслих) који су ме додиривали рукама, молећиво покушавајући да ухвате мој поглед. Бројке су ми биле јасне. Новацем који сам потрошио за авионску карту од Њујорка до Њу Делхија, могао сам да из дужничког ропства извучем неколико породица. Новац који сам потрошио по њујоршким ресторанима током претходне године, био би довољан да се плати школовање неколицини од ове деце. Што је још горе, од новца који сам потрошио за путовање по Азији, вероватно бих могао да изградим и целу школу. Волео бих да могу да кажем да сам нешто од тога и учинио, али нисам. Уместо тога, развио сам психолошке механизме за игнорисање оваквих ситуација. Научио сам да не размишљам о стварима које сам могао да урадим, а знам да нећу. Научио сам да ни изразом лица не показујем да саосећам са њиховом ситуацијом. Научио сам да их прескачем по улици, не обазирући се да ли спавају или су мртви. Научио сам све ово јер сам морао - или зато што сам себи рекао да тако мора. Истраживање које су спровели научници са Универзитета у Торонту под руководством Стефана Котеа и сарадника, потврђује да су богаташи мање дарежљиви од сиромашних људи, али њихови резултати показују да закључак није да су они просто шкртији, већ да су захваљујући богатству развили дистанцу која, изгледа, прекида природан ток људске солидарности. Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи. Коте је утврдио да су „појединци са вишим дохотком мање великодушни само ако живе у крају са великим економским и социјалним разликама или када се неједнакост, макар и у експерименталне сврхе, приказује као драстична“. Богаташи су били великодушни као и сви други када је неједнакост била мања. Ако особа којој је помоћ потребна изгледа као неко ко се не разликује много од нас, вероватније је да ћемо јој помоћи, али ако се економски и културолошки много разликује од нас, мање је вјероватно да ћемо јој пружити руку. Социјална дистанца раздваја богате и сиромашне, као што нас и многе друге ствари удаљавају једне од других, што је људима постало својствено још од освита цивилизације и успостављене хијерархије која је створена, зато нам је психолошки толико тешко да своју душу преобликујемо тако да може да игнорише изгладнелу децу која ти зуре у пун тањир. Морамо да ућуткамо унутрашњи глас који вапи за правдом и једнакошћу. Али, да бисмо ућуткали овај древни, урођени глас савести платили смо високу психолошку цену. Недавно ми је један добростојећи пријатељ рекао да се успех постиже тако што често говориш „да“. Али када постанеш успешан много чешће мораш да говориш „не“. Ако те људи из твог окружења доживљавају као имућнијег, много чешће ће ти се обраћати са различитим захтевима, понудама, молбама, без обзира да ли си у Силицијумској долини или на улицама Калкуте. Одбијање искреног позива у помоћ није природно за нашу врсту. Неуронаучници Џорџ Мол, Џордан Графман и Френк Кругер са Националног института за неуролошке поремећаје уз помоћ снимака магнетне резонанце доказју да је алтруизам дубоко усађен у људску природу. Њихови налази говоре да је алтруистичко понашање код већине људи изазивало осећај задовољства не због културолошких утицаја, већ због еволутивне архитектуре људског мозга. Кад су волонтери током истраживања интересе других ставили испред својих, активирао се примитивни део мозга који је обично повезан са храном или сексом. Када су истраживачи измерили вагалне (нервне) тонове (показатеље осећаја сигурности и смирености) код 74 предшколске деце, открили су да деца која су донирала жетоне за помоћ болесној деци имају много бољу инервацију, од оне која су све жетоне задржала за себе. Џонас Милер, водећи истраживач, наводи да ови налази сугеришу да нам „повезаност још од малих ногу даје осећај сигурности тако што бринемо за друге“. Али Милер и његови сарадници су такође открили да без обзира на урођену предиспозицију, емпатија је под великим утицајем друштвених околности. Деца из имућнијих породица делила су мање жетона од деце из мање имућних породица. Психолози Дачер Келтнер и Пол Пиф посматрали су понашање људи на раскрсницама и утврдили да су возачи скупљих кола четири пута чешће претицали од осталих возача у скромнијим аутомобилима. Када су истраживачи поставили пешаке да чекају да пређу улицу, сви возачи у јефтинијим колима су их пропуштали, док су ови у скупим аутомобилима у 46,2 одсто случајева настављали пут, чак и ако су успоствили контакт очима са пешацима који чекају. Неки други резултати ових истраживача показују да су богатији испитаници били спремнији да варају на тестовима и играма. На пример, Келтнер наводи да су имућнији испитаници били склонији да тврде како су победили у компјутерској игри – чак и када је игра била подешена тако да је добитак немогућ. Добростојећи испитаници су чешће лагали током преговора и користили неетичне изговоре, и лагали клијенте како би остварили имовинску корист. Када су Келтнер и Пиф оставили теглу слаткиша на улазу у лабораторију на којој је писало да ће све што буде преостало бити поклоњено деци у оближњој школи, утврдили су да су богатији узимали више слаткиша. Истраживачи са Државног института за психијатрију из Њујорка посматрали су 43 хиљаде испитаника и утврдили да су богати чешће излазили из продавнице не плативши него сиромашнији. Овакви резултати (као и понашање на раскрсници) могу да говоре да имућни мање брину због могућих законских последица. Ако знате да вам није проблем да платите доброг адвоката, пролазак кроз црвено светло или један неплаћени „Сникерс“, и нису неки претерани ризик. Али себичност има много дубље корене од ових. Више непрофитних организација позива се на независно истраживање које показује да људи који имају годишњи приход испод 25.000 долара, обично донирају нешто више од четири одсто, док они који зарађују више од 150.000 долара, донирају само око 2,7 одсто свог дохотка (и поред бројних пореских олакшица које им следују, а које не постоје за оне који зарађују много мање). Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи Постоје разлози да се верује да је неосетљивост на патњу других у ствари психолошка адаптација на нелагодности коју узрокују екстремне разлике у богатству. Мајкл В. Краус и његове колеге утврдили су да људи вишег друштвено-економског статуса заправо теже тумаче емоције на лицима других људи. Није да их је било мање брига шта та лица поручују, већ су једноставно били слепи за знакове. А Кили Маскател, неуронаучница са Универзитета у Лос Анђелесу, открила је да мозак богатих људи показује далеко мање активности од мозгова сиромашних људи док гледају фотографије деце оболеле од рака. Књиге, као што су Змије у оделима: кад психопата иде на посао (Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work) и Тест за психопате (The Psychopath Test) тврде да се многе особине карактеристичне за психопате у пословним круговима високо цене: немилосрдност, друштвено прихватљиво одсуство савести, фокусираност искључиво на „успех“. Али, иако психопате могу бити идеалне за неке од најуноснијих професија, ја тврдим нешто другачије. Не само то да ће се безосећајни људи лакше обогатити. Кажем да богатство нагриза и оно мало срца што вам је остало. Другим речима, сугеришем да су богати испитаници који су учествовали у Маслателином истраживању научили да буду мање узнемирени док гледају фотографије болесне деце захвањујући богаташком искуству - као што сам ја научио да игноришем изгладнелу децу у Раџастану и мирно наставио свој одмор. У једној студији Екстремно богатство је штетно за све - посебно за најбогатије (Extreme Wealth is Bad for Everyone-Especially the Wealthy), Мајкл Луис примећује да „изгледа да проблем није у томе што људи који се налазе на овој пријатнијој страни неједнакости пате од неке моралне неспособности која им даје тржишну предност. Проблем узрокује сама неједнакост: она покреће хемијску реакцију код неколицине привилегованих. Утиче им на мозак. Зато је мање вероватно да ће бринути о било коме осим о себи или да ће искусити морална осећања потребна да би били пристојни грађани“. Емпатија је здрава Али на крају, мањак емпатије доводи до самодеструктивности. Доводи до социјалне изолованости која директно изазвива озбиљне здравствене проблеме, укључујући мождани удар, срчане болести, депресију и деменцију. У једној од мојих омиљених студија, Келтнер и Пиф одлучили су да се мало поиграју са популарном друштвеном игром, „Монополом“. Психолози су игру преуредили тако да је један играч од самог почетка имао огромну предност у односу на другог. У истраживање су укључили више стотина парова играча. Сви су у лабораторији бацали новчић како би се одредило ко ће у игри бити „богат“, а ко „сиромашан“. Насумично изабрани „богати“ играч почео је са двоструко више новца, сакупљао је дупло више сваки пут када је обишао круг и морао је да баца коцкице два пута, уместо једном. Ниједна од ових предности није била прећутана играчима. Обојица су добро знали колико је ситуација била неправедна. Али и поред тога, код „богатих“ играча почело је да се појављује понашање карактеристични за „богаташко ђубре“. Понашали су се арогантно, лупали су по табли својим фигурама, гласно славили своје успехе, чак су јели и више переца из чиније која се налазила на столу. После 15 минута, истраживачи су замолили испитанике да продискутују своје искуство током играња. Када је „богати“ играч тумачио свој успех, углавном је истицао своју изврсну стратегију, пре него што је био спреман да призна да је било готово немогуће да изгуби. „Закључили смо после више испитивања и хиљаде учесника из целе земље“, каже Пиф, „да што се нечије имовно стање више поправља, то саосећање и емпатија опадају, а осећање изабраности, заслужности и себичности расте“. Наравно, постоје изузеци од ове тенденције. Многи добростојећи људи имају довољно мудрости да избегну ове сурове струје које генерише њихово богатство без подлегања синдрому богаташког ђубрета (RAS), али такви људи су реткост и обично су скромнијег порекла. Можда разумевање ефеката које производи богатство објашњава зашто неки који су стекли огромно богатство, обећавају да га неће оставити својој деци. Неколико милијардера, укључујући Чака Финија, Била Гејтса, Ворена Бафета, обећали су да ће дати све или већину свог новца пре него што умру. Постала је славна Бафетова изјава да намерава да својој деци остави „довољно новца да не морају да раде било шта, али недовољно да не раде баш ништа“. Сличне намере изразили су и неки који се налазе нешто ниже на милионерској лествици. Према једном чаланку објављеном на CNBC.com-у, Крејг Волфи, власник компаније "CelebriDucks", највећег произвођача гумених паткица, намерава да милионе које је зарадио донира у добротворне сврхе, што је изненађујуће - али не толико колико чињеница да је неко могао да заради милионе производећи гумене паткице. Познајете ли некога ко пати од синдрома богаташког ђубрета? Можда му можете помоћи. Роб Вилер и његов тим са Универзитета Беркли, у свом истраживању су учесницима дали новац и затражили од њих да играју игре различите сложености које ће допринети „општем добру". Испитанике који су били великодушни њихове колеге су највише уважавале, поштовале и имали су већи друштвени утицај. „Налази сугеришу да ће свакога ко делује искључиво у свом властитом интересу околина избегавати, неће га уважавати, чак ће и омрзнути“, наводи Вилер. Келтнер и Пиф уочили су исту ствар. „У многобројним лабораторијским истраживањима смо открили да мале психолошке интервенције, мале промене ка људским вредностима, мали помаци у одређеним смеровима враћају осећање једнакости и емпатије“, наглашава Пајф. „На пример, подсећање људи на користи од сарадње или на предности заједништва, узрокује да богатији појединци постану праведнији као и сиромашни“. У једном истраживању, испитаницима су приказали кратак видео снимак од 46 секунди о сиромашној деци. Затим су проверили спремност испитаника да помогну непознатој особи која се нашла у лабораторији, а која је била у неком проблему. Сат вемена после гледања видеа, богати људи су били спремни да помогну у истом проценту као и сиромашни. Пиф верује да ови резултати показују да „ове разлике нису урођене или непромењиве“. Новац покреће свет Резултати Пифове студије се слажу са лекцијама које нам генерацијама преносе наши преци ловци-сакупљачи, чије је преживљавање зависило од развијања мреже међусобне помоћи. Разумели су да себичност води само у смрт: прво друштвену, а затим и биолошку. Док се нео-хобсовци муче да објасне постојање алтруизма код људи, други научници преиспитују њихову премису, питајући се има ли користи од себичности. Роб Вилер каже, „С обзиром на то колико можемо добити од великодушности, социолози се све мање питају зашто су људи великодушни, а све више, зашто су икада себични“. Деценије понављања поруке „похлепа је добра“ имале су за циљ да уклоне осећај стида повезан са уживањем у благодетима које настају захваљујући екстремној неједнакости. Ипак, осећање стида не нестаје јер су ове поруке у директној супротности са једном од најдубље усађених вредности наше врсте. Институције које покушавају да оправдају суштински противљудски (anti-human) економски систем изнова и изнова шаљу поруку да ће победа у игри новца донети добитнику срећу и задовољство. Али искуство наших предака старо око 300.000 година нам говори супротно. Себичност је можда од суштинског значаја за цивилизацију, али поставља се питање да ли за људе уопште има смисла да живе у цивилизацији која толико одступа од наше природне еволуције.
  17. Обелодањене књиге стрељаних које је открила државна комисија за тајне гробнице. Највише ликвидираних у односу на све бивше комунистичке државе Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за "Новости", открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју. Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи. - Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене "на реч" или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом - каже Цветковић. - Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи Озне. На основу њих, урађен је детаљан попис жртава. Пописано је око 35.000 људи убијених без суђења, још 2.000-3.000 убијено их је по судским пресудама, што документују уписници војних судова, и око 24.000 људи ликвидирано је или је умрло у логорима. Махом је реч о фолксдојчерима по Војводини, што се види из књига логораша. У бази Државне комисије укупно се налази 59.912 имена. Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота..., подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна. Међу стрељанима има земљорадника, учитеља, адвоката, свештеника... У рубрици којој су организацији припадали наводи се: ДМ (покрет Драже Михаиловића), СДС (Српска државна стража), добровољац Лјотић (покрет "Збор"), четник, полиција, пољска стража, градска стража, али и уопштене оптужбе - "везе с Немцима", "комесар села", "радила у немачкој болници", "народни непријатељ"... Ископавање масовне гробнице на Опленцу Велики део тих документа сачуван је у архиви БИА и предат Архиву Србије, а овакве детаљне евиденције нису пронађене у Словенији и Хрватској. Може се рећи да је то јединствен сачуван документ у целој комунистичкој Источној Европи. Од свих комунистичких земаља, у некадашњој Југославији, односно Србији, после рата је ликвидирано највише људи - објашњава Цветковић. Ликвидација је било, каже, и у Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, али ни издалека толико, нити су вођене такве евиденције. У Румунији се број убијених мери стотинама, у Мађарској и Пољској хиљадама, у Бугарској је реч о десетак хиљада људи, а само у Србији бројка премашује 35.000! Зашто је Озна водила овако прецизну евиденцију? Цветковић мисли да нису веровали да ће документа било када бити обелодањена, као ни да ће КП пасти с власти. Речју, није било страха пред јавношћу и некаквом кривичном одговорношћу. С друге стране, у свим тоталитарним режимима тајна полиција има претензије да о свима зна све, "из безбедносних разлога", а нарочито ко потиче из породице у којој је неко стрељан. То је увек могао да буде згодан начин за компромитацију непослушних. Ипак, 20-30 одсто књига стрељаних уништено је после пада Александра Ранковића, када је "чишћена" Удбина документација. Данас оваквих књига нема комплетираних нпр. за Београд, Шабац, Крагујевац... Др Срђан Цветковић ЛИНК Књигу стрељаних за нишки, лесковачки, пиротски и врањски крај можете наћи на линку хттп://онлине.флипхтмл5.цом/qслу/гцте/, а списак свих жртава и масовних гробница на сајту Министарства правде хттп://www.комисија1944.мправде.гов.рс/цр/артицлес/поцетна/. иѕвор
  18. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу у 18. недјељу по Духовима, 20. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свете мученике Сергија и Вакха – Срђевдан. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереји Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епархије и Милош Шаренац из Београдско-карловачке архиепископије и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакони Роман и Зосима. Молитвеном сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а одговарала је острошка братија. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима се обратио владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о рибарима и Господу Исусу Христу. – Господ је ученике поучавао ријечима, али и чинио различита чудеса којима је њихову вјеру кријепио, све до тога времена кад су постали неустрашиви проповједници вјере у Спаситеља Господа Исуса Христа – казао је владика Кирило и нагласио да је све што се дешава у животу чудо, од рођења човјековог и доласка на овај свијет, као и цијели човјеков живот. Људи понекад заборављају да је све што човјек има и са чим се сусреће дар од Бога, рекао је Епископ Кирило. – Господ да би нас разбудио, да би нас укријепио у вјери, у ономе што је једино на потреби, Он показује нека специјална дјела да би нас извео из те свакодневице и да би нам показао да постоји и други живот. Односно, да смо ми створени, не само за овај привремени живот који је такође лијеп и пун чудеса, него да човјек заслужује и нешто више и да може да се удостоји нечег вишег, односно вјечног живота. Зато је Господ и својим ученицима показивао та нека специјална дјела, од којих нам проповиједа и данашње јеванђење о риболову – нагласио је владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о риболовцима, апостолима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, која су, заједно са одраслима који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примила Свету тајну причешћа. На крају богослужења, владика Кирило је заблагодарио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију што му је благословио да богослужи у острошкој светињи, Светом Василију Острошком који га кријепи на његовом путу, као и острошкој братији на гостопримству и братској љубави. Захвалност му је узвратио о. Сергије, економ острошке обитељи, који је посебно нагласио мисију владике Кирила, који шири православље и Ријеч Божију у Јужној Америци, по Божијем благослову. Заједничарење владике Кирила, свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је за братском трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. „Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“ Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије. Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“. Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу. „Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије. У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару. Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену. „Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов 'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник. Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић. Извор: Радио требиње
  20. У недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин уприличио је канонску посету дреновачкој парохији где је у Храму Вазнесења Господњег служио Свету Архијерејску Литургију. Окупио се велики број верника уз свог пароха протојереја Милана Николића да дочека и поздрави свог Владику што је Преосвећеног посебно обрадовало. „Радостан сам што видим велики број људи што значи да имате Бога у себи“, рекао је сабраном народу у празничној беседи Епископ Милутин. Поред верног народа, Литургији је присуствовао и г. Мирослав Чучковић, председник Општине Обреновац. Појао је хор обреновачке цркве Силаска Светог Духа на Апостоле. По повратку из Дрена Владика Милутин је обишао радове на хидроизолацији у манастиру Грабовац. Извор: Радио Источник
  21. Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“ ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу. Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло. Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу. Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“. Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе. Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике. Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море. Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“. Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази. Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације. ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања. – Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма. Звучни запис беседе -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио: -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао. -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини. -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић. Извор: Српска Православна Црква Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...
  23. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у параклису преподобне Мати Ангелине у Гинеколошко-акушерској клиници "Народни фронт" у Београду Његово Преосвештенство епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Литургију поводом славе ове установе. Прилог радија Слово љубве Његовом Преосвештенству саслуживали су јереј Владимир Левићанин, старешина храма Св. Георгија у старој Бежанији и протођакон Младен Ковачевић, уз присуство генералног секретара председника Републике Србије г. Николе Селаковића, сарадника клинике, пацијенткиња и верног народа. Пред крај Литургије владика Стефан је пререзао колач који је лично принео за ову прилику. Потом се Преосвећени обратио присутнима напоменувши речи из данашњег Апостола да нема више ни Јудеја ни Грка и додао, да ми као хришћани не би требало да делимо људе на то ко је Хрват или Албанац, јер смо сви људи пред Богом. Истакавши да је и мати Ангелина била родом из Албаније, Епископ Стефан је говорио о њеном животу и благоугодним делима. Обраћајући се свима који раде у клиници, Владика је истакао значај параклиса за све који лече и који се лече и похвалио све сараднике који неуморно раде на томе да помогну будућим мајкама. Призвавши Божији благослов да буде што више посла за њих, што значи да се што више деце и рађа, Епископ је подвукао да је "на старијима да васпитају децу у вери како би постали прави људи и хришћани". Извор: Српска Православна Црква
  24. Прошлог викенда 1000 поклоника широм Русије окупило се у Казану ради прославе велике Казанске иконе Матере Божје, која се чудесно појавила пре 44 година, 1579. године. Божанску Литургију на сам празник одслужили су у казанској кремаљској Саборној Благовештенској цркви митрополит казански и татарстански Теофан и више архијереја Руске Цркве са великим бројем свештенства из Татарстанске митрополије. Иначе, ову икону је блаженопочивши Алексеј II пренео у Татарстан 2005. године. После Литургије свештенство и верници су кренули у литију са чудотворном копијом Казанске иконе од Кемља до места јављања првобитне Казанске иконе, манастира Пресвете Богородице. Све време су звонила звона са цркава и манастира, а верници су певали песме у част Небеске Царице. По повратку у манастир одслужен је молебан пред Казанском иконом, кад је митрополит Теофан поздравио верне и приметио како се икона Казанске иконе Матере Божје поштује у многим земљама и на неколико континената. Казанска икона Пресвете Богородице прослављена је и у другим епархијама Татарстанске митрополије и широм Русије и целокупног православног света. Извор: Српска Православна Црква
  25. У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема. Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити. За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе. Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено. Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.” Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...