Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'људи' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 58 results

  1. морала сам да отворим тему због дивног одговора @Лидија Миленковић на мом статусу... вероватно ћемо добити још исто тако добрих одговора...
  2. 16.02.2019 У Подгорици је вечерас одржан други протест под слоганом „97.000 одупри се“ на којем је, по процјени организатора, учествовало око десет хиљада људи. Протест је почео минутом ћутања за све жртве режима последњих тридесетих година. Глумац Славиша Грубиша казао је да по први пут у животу нема трему, јер никада није био сигурнији у ријечи које треба да изговори и да је убијеђен да се слобода не продаје у ковертама и да нема цијену. Он је прочитао иницијалне захтјеве организатора протеста: „Захтијевамо да врховни државни тужилац Ивица Станковић, специјални тужилац Миливоје Катнић и директор Агенције за спречавање корупције Сретен Радњић, хитно поднесу оставке. Захтијевамо оставку предсједника Владе Душка Марковића и хитну и неопозиву оставку предсједника државе Мила Ђукановића.“ Некадашњи политичар и један од организатора протеста Џемал Перовић поручио је да у Демократској партији социјалиста (ДПС) нема здравог ткива. „Пошто смо себи поставили величанствен циљ, да ослободимо Црну Гору од њих и започнемо корјените промјене система, нема разлике међу нама вечерас, ни на наредним окупљањима. Разлике ћемо артикулисати онда када будемо градили демократске институције система, којих у Црној Гори нема“, поручио је Перовић. Колона грађана је затим кренула у „шетњу против режима“. Грађани су симболично продефиловали Улицом слободе, Булеваром Светог Петра Цетињског поред Скупштине, Централне банке и Предсједништва и скренули у Улицу Јована Томашевића, гдје се налази сједиште Демократске партије социјалиста (ДПС). Пролазећи поред Скупштине и зграде предсједника, грађани у колони су скандирали: „Оставке!“, „Мило лажове!“ и „Мило лопове!“. Испред централе ДПС-а окупљени су узвикивали „ДПС лопови!“. На протесту су били и лидери и функционери опозиционих политичких партија, представници невладиног сектора и грађански активисти… Протести ће се, како су саопштили организатори, одржавати сваке суботе на истом мјесту. https://rs.sputniknews.com/regioni/201902161118881240-podgorica-protest/
  3. Grizzly Adams

    Људи су супер! :)

    Да мало разбијемо бригу од свих ових избора и чуда. За откачене и/или лепе ствари које људи раде... Гледајте овог брзог момка:
  4. Руски свештенице и монахиње из САД и Канаде раде у Индији на катихизацији, па је 2000 људи крштено у светој Православној Цркви. Ова мисионарска група већ месецима активно ради у појединим индијским градовима. Очекује се да ће Цркви приступити неколико хиљада људи. На чело мисионарског рада стоји отац Атанасије Кон, старешина Иверске парохије на Хавајима. Сав овај подухват се обавља по благослову митрополита Илариона, првојерарха Руске Заграничне Цркве. Извор: Православие.ру
  5. У Јасеновцу је на најсвирепији начин убијено најмање 700.000 људи, каже професор др Гидеон Грајф, главни истраживач Института за холокауст "Шем олам" у Израелу који је радио у студију "Јасеновац, Аушвиц Балкана". Поводом тога што у Хрватској покушавају да релативизују историју и смање број страдалих Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, Грајф наглашава да се историја заснива на чињеницама, а да број убијених људи у Јасеновцу није било мањи од 700.000. "Бројке су важне, сваки живот је важан, али треба да говоримо о патњама жртава. Они су били мучени, понижавани, патња је била без ограничења, бескрајна. Ја то исто кажем и о жртвама холокауста. Пре него што су убијани они су толико страшно патили, а то је било намерно", рекао је Грајф за ТВ Хепи. Додаје да је анализирао холокауст и Јасеновац и да оба система имају много сличности али и разлика, да је начин убијања био различит. "Немци су волели да држе дистанцу у односу на жртве. Желели су чисте руке. Усташе су уживале да држе своје жртве, да окрваве своје руке. Оба система су била зла, врло окрутна, садистичка", наводи он. Подсећа да су Немци убили већину жртава, а остале су експлоатисали да раде у индустрији, а да је у Јасеновцу било важно да жртве пате, буду понижене, да буду изгладњиване и да умру на крају. За усташе каже да су уложили велике напоре да убију што више људи и да су имали пројекат ко ће убити највећи број логораша током једне ноћи, а да је "победник" убио 1.200 људи. Током истраживања дошао је и до податка да су усташе имале 57 начина убијања и да на тај начин нико до сада није убијао. "Уместо дивљења животу, дивили су се смрти. То је окретање наглавачке сваке људске вредности наше цивилизације", рекао је Грајф. Подсећа да да су Немци у својим првим извештајима били шокирани бруталношћу усташа, а да су амерички авиони пред крај Другог светског рата надлетали Јасеновац и снимали масовне гробнице. "Снимци из авиона масовних гробница и фотографије доказују најбоље тај број жртава који је најмање 700.000, а вероватно и више јер смо видело 10 квадратних километара пуних масовних гробница, а свака може имати стотине тела", појаснио је он. Тужно је, сматра он, да људске трагедије постају политичко питање и да су у комунизму прикривани подаци о Јасеновцу. Наша је морална обавеза да се прича о свакој појединачној жртви, јер они заслужују наше поштовање и када смањујемо број жртва то је поново убијање. То је убиство сећања на њих и то није морално", истакао је он. Већина оних који су починили злочине у Јасеновцу су старци или нису живи, додаје Грајф, али сви треба да буду кажњени. Немачка је, подсећа он, променила свој правосудни систем и може да се суди старим стражарима и није више потребно да имате очевице, већ је довољно да се утврди да сте били део система. Извор: Радио Беседа
  6. Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије истакао је у божићној поруци да је Христово рођење извор радости и учи људе дјелатној љубави, да се приближе и помогну другима. “Бити дијете Божића значи приближити се и помоћи, бити ту за ближње, за невољног, старог, болесног, депресивног, за промрзле и обезнађене мигранте, који тумарају нашом земљом, а који због своје судбине веома наликују малом Исусу. Једном ријечју, бити ту за све, баш као што је и Он постао човјек ради свакога од нас”, поручио је владика Димитрије. Он је истакао да рођење Христово од Духа Светога и Марије Дјеве открива једном засвагда близину Божију. “Оно нам собом казује да нас Бог не избјегава, већ се поистовјећује са нама, бивајући заувијек ту за нас на конкретан начин, као брат по човјечанству свакоме ко ту природу дијели, а то су, дакако, сви људи, без обзира на своје физичке, националне, материјалне или свјетоназорне разлике”, навео је епископ Димитрије. Он је нагласио да, рађајући се на земљи као човјек, Господ открива себе људима и омогућава да се сусретну и остваре лични однос са њим. “Христос се, дакле, не скрива иза својих небеса, иза својих закона и списа, нити било каквих других ограда или од људи успостављених граница”, истакао је епископ захумско-херцеговачки и приморски. Он је рекао да је за оне, пак, који у Христоса вјерују као у свога спаситеља, то рођење извор радости због неизрециве близине његове и сједињења његовог са људима, али је исто тако и позив који изискује да се људи попут глине препусте да их истина богорођења обликује. “То, између осталог, значи да не треба да избјегавамо човјека, већ да му будемо братски и сестрински блиски, јер је Исус, `прворођени међу многом браћом`, жива тачка нашега јединства”, навео је владика Димитрије у божићној поруци. Уз традиционални поздрав “Христос се роди!”, епископ Димитрије је поручио да бити дијете Божића не значи вољети друге на нивоу теорије, јер Христово рођење не учи томе – него људе учи дјелатној љубави. извор
  7. Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије истакао је у божићној поруци да је Христово рођење извор радости и учи људе дјелатној љубави, да се приближе и помогну другима. “Бити дијете Божића значи приближити се и помоћи, бити ту за ближње, за невољног, старог, болесног, депресивног, за промрзле и обезнађене мигранте, који тумарају нашом земљом, а који због своје судбине веома наликују малом Исусу. Једном ријечју, бити ту за све, баш као што је и Он постао човјек ради свакога од нас”, поручио је владика Димитрије. Он је истакао да рођење Христово од Духа Светога и Марије Дјеве открива једном засвагда близину Божију. “Оно нам собом казује да нас Бог не избјегава, већ се поистовјећује са нама, бивајући заувијек ту за нас на конкретан начин, као брат по човјечанству свакоме ко ту природу дијели, а то су, дакако, сви људи, без обзира на своје физичке, националне, материјалне или свјетоназорне разлике”, навео је епископ Димитрије. Он је нагласио да, рађајући се на земљи као човјек, Господ открива себе људима и омогућава да се сусретну и остваре лични однос са њим. “Христос се, дакле, не скрива иза својих небеса, иза својих закона и списа, нити било каквих других ограда или од људи успостављених граница”, истакао је епископ захумско-херцеговачки и приморски. Он је рекао да је за оне, пак, који у Христоса вјерују као у свога спаситеља, то рођење извор радости због неизрециве близине његове и сједињења његовог са људима, али је исто тако и позив који изискује да се људи попут глине препусте да их истина богорођења обликује. “То, између осталог, значи да не треба да избјегавамо човјека, већ да му будемо братски и сестрински блиски, јер је Исус, `прворођени међу многом браћом`, жива тачка нашега јединства”, навео је владика Димитрије у божићној поруци. Уз традиционални поздрав “Христос се роди!”, епископ Димитрије је поручио да бити дијете Божића не значи вољети друге на нивоу теорије, јер Христово рођење не учи томе – него људе учи дјелатној љубави. извор View full Странице
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог Николаја Мирликијског чудотворца, уз саслужење свештенства, Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића. Митрополит Амфилохије је претходно замонашио послушника ове свете обитељи брата Николу и дао му монашко име Николај. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Тумачећи данашње Јеванђеље које говори како се око Христа сабрало безброј људи са свих страна у жељи да Га се дотакну, јер је из Њега излазила жива сила која их је исцјељивала, владика је казао да већ 2.000 година милиони душа хоће исто, да се дотакну Христа Бога нашега: „Сва сабрања у име Господње, па и ово данашње, јесу сабрања око Христа, Његовог имена, Њега као живога Бога, око силе Његове. Сви хоћемо да Га се дотакнемо, јер знамо да из Њега избија сила која исцјељује и душевне и тјелесне немоћи.“ Високопреосвећени је казао да су најбољи свједоци тога, свети Божји људи који су живи свједоци живога Бога и силе Његове, која их је учинила светим сасудима Божије благодати – храмовима Духа Светога животворнога. Међу њима посебно мјесто заузима Свети Николај коме је посвећена ова светиња на Ободу, а у којој се налази дјелић његових моштију, који су вјерни данас цјеливали. Мошти је оставио отац Серафим, Француз, који је био игуман и обновитељ овога манастира у ове наше дане: „Тај дјелић моштију Светог Николаја потврђује да је наша вјера жива, да се не темељи на причама и бајкама, него на истини живота, на сили Христовој која дарује исцјељење и која призива све људи и земаљске народе да приме ту силу Његову, да се преобразе и крену за Њим. Око његових моштију које се чувају у Барију окупљају се више од 1.000 година душе гладне и жедне живога Бога желећи да се дотакну његових моштију које нису ништа друго до Христова хаљина .“ Појаснио је Митрополит да су се Христос и сила Његова уселила у његове мошти и да су зато су оне тако моћне и чудотворне, као и мошти других светих Божијих људи: Светога Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светога Станка Острошког, Светога Јована Крститеља….. Говорећи о значају крштења, Митрополит је казао да је свако рођење од мајке и оца тјелесно за овај пролазни живот, а тајна крштења је рођење за бесмртни, непролазни – вјечни живот. Објаснио је да иако свуда треба покајања, тамо гдје се испрти велико зло безбожништва треба још више и као примјер навео безбожништво код нас, не само у прошлим већ и у овим временима: „Ево поново се безбожништво повампирује у Црној Гори, подижу се споменици носиоцима тог безбожништва, клањају им се као божанствима. Али, ипак је сила Божја, сила додира Тијела Христовог, Причешћа Тијела и Крви Господње, неуништива и непобједива, и то је оно што чува да не сатруне људска душа и душа једног народа.“ Архипископ цетињски је казао да је Црква Светог Николе на Ободу посебно свето мјесто и да се у њему вјековима проповједа име Господње, као и да Свети Николај свједочи овим храмом и својим присуством, светим моштима, живоносност мјеста гдје је била и Ободска штампарија у којој је штампана прва српско – словенска књига, Октоих Светога Јована Дамаскина, најчуднија пјесма спјевана у част живога Господа и силе Његове. Осврнуо се владика и на рушење, оскрнављење цркава од стране безбожника, посебно наглашавајући погубност рушење цркве на Ловћену и утамничење Петра Ловћенског Тајновидца. Изразио је наду да ће се Црква Светога Петра вратити на Ловћен и да ће се он ослободити из тамнице, а тиме ће се вратити и душа Црне Горе: „Обновиће се та светиња, као што се обнављају многе друге светиње широм Црне Горе, као што се и ова на Ободу обновила, јер је сила Божија она која је непобједива“, казао је Митрополит и објаснио да се присуство силе Христове види и данас у овај светињи, кроз још једног Николаја који је на себе примио јарам, бреме Христово и постао монах ове свете обитељи. „Све су то Божија знамења, Бог све уткива у Божију мрежу и призива људске душе да Га се дотакну и да Га вјером доживе као камен темељац на коме се гради грађевина свеукупнога свијета, сваке људске душе и земаљског народа. Свети Божји људи су уграђено камење у ту Христову грађевину. На првом месту ту је Свети отац Николај Николај, као и Св. Николај Јапански, Николај Патарски и Николај Караман… Сви су они су живи свједоци живога Бога и вјере живе, вјере да је Бог наш – Бог живота, Бог живих јер за Њега су сви живи, и они који су упокојени и они који ходе по земљи, и сви су призвани на задобијање вјечнга и непролазнога живота у Царству Оца и Сина и Духа Светога“, поручио је у литургијској бесједи Митрополит Амфилохије. На крају службе Високопреосвећени Митрополит је новопроизведеног јеромонаха Евстатија рукопроивео у чин игумана ове свете обитељи и подсјетио на игумане, свештенике, монахе који су од 15. вијека,1484. године, прошли и спасавали се кроз ову светињу. Један од њих је отац Серафим, Француз, који се потрудио око обнављање овога храма, након њега садашњи владика у Охридској архиепископији Јоаким, а онда сестре са мати Атанасијом које су такође, уградиле себе у ову светињу и отишле на ново послушање, а сада ову светињу поново преузимају монаси. „Ево, сад је послао Бог нашега Евстатија новога игумана, послије толико времена баш произведеног за игумана овдје гдје је рукоположен што показује да он неће мењати своју обитељ, него ће овдје са парохом оцем Божидаром заједно да служи овој светиње.“ Митрополит је од дародаваца посебно истакао Олгу (Гвозденовић) Иванковић која живи у Њујорку. Она је одавде отишла након убиства свога оца (1944.), али је сачувала вјерност овоме светом мјесту и дала велике прилоге за обнову ове, али и других цркава. Након Лутургије, литија предвођена Митрополитом Амфилохијем, опходила је овај свети храм у славу Светог Николе, небеског покровитеља цркве на Ободу Црнојевића. Владика је благосиљао и пререзао славски колач који је принијела братија Манастира Светог Николе, као и колаче данашњих свечара и честитао славу овој светој обитељи и свим свечарима. Након тога Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио помен свештенику Милошу Јовићевићу. Заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Драгана Милошевић

    Прота Гојко Перовић: Уђимо у пост као нови људи

    „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска
  10. „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора митрополија црногорско приморска View full Странице
  11. Драгана Милошевић

    Свети Божји људи су хаљине Господње

    -Црква Христова је тијело Христово, а Он вјечна и непромијенљива глава тога тијела. Они који припадају том Тијелу постају Његови чланови тако што примају свето крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, казао је митрополит Амфилохије поред ћивота Светог Василија Острошког у манастиру Острог где је на празник Светих Козме и Дамјана служио свету Литургију. Објашњавајући да се они који се крштавају облаче у Христа, Митрополит је појаснио да крштени примају силу Божју и постају чланови Божје заједнице и народа који се сабира са разних крајева света из свих земаљских народа: -Сабирају се и постају чланови и удови - Цркве Христове, заједнице која није за пролазност, у којој се не рађа, као из материне утробе, за овај пролазни земаљски живот, него се рађа за вјечни и непролазни живот. Владика је нагласио да чланови Цркве Божје добијају разне дарове, да је љубав пуноћа свега и да њоме Бог испуњава људска срца: -Ако је Бог љубав, а јесте, онда је и човјек призван, створен по лику и по подобију Божјем, да и он буде љубав. Прије свега да воли Господа Бога свим срцем, душом и мишљу, а ближњега свога (а ближњи је сваки човјек) да љуби као себе самога и више него себе. -Бог је заволио људски род и овај свијет да је и Сина Свога дао да сваки који у Њега вјерује не погине, него да има живот вјечни. Син Божји, Исус Христос дошао у овај свијет да служи и жртвује Себе за живот и спасење свијета, подсетио је Митрополит и нагласио да је света Литургија оприсутњење те Његове Боговчовечанске жртве: -Дарује нам Себе и Своју љубав. Жртвује се за нас, наше здравље, исцељење, за наш напредак. Жртвује се Господ за спасење свијета. То оприсутњење је у свакој светој Литургији, па и овај данашњој. Ми приносима сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу на дар, а Он себе дарује нама и непрекидно нам се дарује као истина... као живот вјечни непролазни. Дарује нам своје Тијело и Крв. Господ нам се дарује се као хљеб живота који силази с неба и сваки који једе од тога хљеба неће умријети него ће вјечно жив бити. Високопреосвећени Митрополит је истакао да је кроз векове много дивних сведока Њега као истинитога Бога и савршенога човека: -Данас славимо бесребренике Козму и Дамјана који су добили Божје дарове исцељења у своје вријеме док су ходили по земљи и пострадали за Христа и који кроз вјекове дарују исцељење свима који славе Бога и који их поштују. Међу њима као исцелитељ је Свети отац наш Василије Острошки који више од триста година, непрекидно живећи у овој пустињи, је добио ту силу Духа Светога Животворнога. Уселила се у ову пећину, у њега и његове кости, тијело и душу, сила Божја, која исцелитељски дјелује на све оне који цјеливају његове свете мошти, и који се труде да живе онако као што је он живио. Само тако могу добити од њега божански дар – дар Христове љубави и само тако потврђују да су заиста чланови заједнице Цркве – Тијела Христовога и Његови часни удови. Наглашавајући да су исцелитељи и чудотворци и Свети Козма и Дамјан и Василије Острошки, Митрополит је казао да само Бог знаде још колико је њих који су примили те божанске дарове: -Сви који су се крстили примили су, свако по својој мјери, те божанске дарове. Зато када се сабирамо на Светој литургији, када се молимо и призивамо Духа Светога да сиђе на нас и да освешта нас и наше дарове, тада се и причешћујемо Тијела и Крви Господње, наравно, када се припремимо за ту Светињу. Подсетивши на јеванђељску причу о исцељењу крвоточиве жене, Митрополит је казао: -Наш живот није ништа друго него дотицање хаљина Господњих, а свети Божји људи су управо Христове хаљине. Христова одежда је и Свети отац наш Василије. Зато ко се дотиче хаљине тога Светог Божјег угодника и његових моштију, он тим додиром, као жена крвоточива, задобија ту силу ако има вјере и духа покајања и ако се помирио са Господом и ближњима својим. Ако се труди да живи Господ у њему, као што је живио у Светом апостолу Павлу: Не живим ја, живи Христос у мени. -То је оно звање и призвање, та света заједница – Црква Божја која нас сабира и овдје око моштију Светога Василија и у другим мјестима широм васељене , закључио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поред ћивота Светог Василија Острошког у манастиру Острог. Извор: Митрополија црногорско-приморска СПЦ
  12. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. На празник Свете првомученице Текле, Преподобног Симона Монаха и Светог краља Владислава, у недељу 19. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Скеланима, уз присуство великог броја вјерног народа. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  14. Мислим да је око 15 људи данас погинуло у Србији у саобраћају. Јутрос се десила страшна несреће услед магле, тако да је иако на аутопуту који је најбезбеднији за саобраћај, у ланчаном судару погинуло седморо људи. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:753951-POGLEDAJTE-Ostaci-smrskanih-vozila-u-obe-trake-stradalo-petoro-srpskih-i-dva-makedonska-drzavljanina-FOTO--VIDEO Вечерас још једна страшна несрећа са четворо погинулих: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:754023-JOS-JEDNA-TRAGEDIJA-Sudar-slepera-automobila-i-kamioneta-kod-Svilajnca-cetvoro-mrtvih
  15. .............

    Људи нису машине

    Одгледао сам и другу сезону одличне серије Westworld и мало ме је надахнула. Сваког септембра се осећам као робот Долорес на почетку свог програмираног дана. Као да је неко поново рестартовао програм, и ајмо наново. Иста борба за егзистенцију, исте лекције и проблеми с дисциплином деце у школи, исте приче којима други покушавају да манипулишу и контролишу, редови у бирократији, рачуни на крају месеца, неправда и лажи упаковане у ружичасто, претварање човека у банковни рачун или ЈМБГ... А ми све то конзумирамо, прихватамо као једини могући начин живота, крећемо се по фабричкој траци. Али некад се питам - да ли се икада ишта променило? Да ли је та наша слобода заиста толико велика колико себе убеђујемо, или је то привид? Условљени смо својим ДНК, темпераментом и интелигенцијом, на то нисмо могли и не можемо заиста да утичемо. Условљени смо средином, културом, народом и породицом у којој смо рођени, условљени чак и финансијским могућностима и друштвеним везама својих родитеља. На теби је да на оном малом, преосталом делићу свог живота испољиш сву своју слободу. А многи се и тога плаше због стега поменуте условљености. И некад помислим да једини начин да заиста будеш слободан - јесте да учиниш нешто заиста драстично. Драстично - из перспективе друштвено прихватљивог и устаљеног. Не драстично грешно, већ драстично погрешно у односу на програм. Да будеш вирус који не мари за фолдере, пречице или фусноте. То је једини начин да се осетиш заиста слободним. Из перспективе хришћанства, то су радили јуродиви, мученици и исповедници. То су радили и многи уметници, научници и сулудо храбри и смели велики људи. Таква лудост је преко потребна, јер овај свет, у ствари, није нормалан. Зато је склон да људе који одбацују шаблоне и програме прогласе лудим. Они подривају систем, руше кодеке, ометају роботе подсећајући их да могу бити више од машина. А моћницима, да би остали моћници, потребни су људи-машине, слепо послушни и навикнути на јерархију израбљивања. Волите шраф у вашој глави који вам говори да нешто не ваља. То је можда наш једини део од меса, крви и душе који вапије за смислом и слободом. Цените своју лудост, ако је на добробит вас и ближњих. Они који полуде од власти и новца луди су само себи, згужвани у своју уску главу; они који полуде због другог слободни су чак и од себе самих и својих условљености. Љубављу човек "репрограмира" себе, побеђује себе. На тај начин, сваки дан није исти и сваки труд проналази свој смисао. Звучи као клише, али љубав ослобађа. Цео свет може да се распрсне, сви системи сутра могу бити оборени, сав новац може изгорети у једној стихији ватре, сва људска моћ може у трену нестати као сенка, али љубав је једино што ће сасвим сигурно опстати, чак и после смрти. И једино што дели машине од људи. ИЗВОР Авденаго
  16. ризница богословља

    Академик Предраг Пипер: Ћирилицу су створили свети људи

    Са чиме бисмо могли упоредити љубав према свом језику? Чини се да је попут већине љубави у савременој цивилизацији и ова врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. – Могли бисмо поћи од онога што је добро познато: љубав има много лица. Љубав према свом језику је једно лице љубави према свом народу, а љубав према свом народу једно је од лица љубави према свом ближњем, на чему стоји највећа од заповести Господњих. Али љубав према свом језику такође стоји на поштовању Језика с великим почетним словом, Језика који је човек благодатно добио од Бога да може Бога и језиком неуморно славити, Њему се захваљивати и Њега молити за благодатну помоћ и подршку. Словесно општење с Богом је основна служба језика, из чега су изведене све друге тзв. језичке функције па и она комуникативна, у уобичајеном, школском смислу. Међутим, употреба језика има оправдање и смисао само онолико колико је богонадахнута, ма о чему говорили. Ако у говору нема бар малог одсјаја богопоштовања, а поготову ако је говор загађен рђавим мислима, речима и намерама, то је заправо скрнављење и злоупотреба језика, чега је данас трагично много, и све више. Основна функција језика није дакле комуникативна него креативна, стваралачка. Бог је Речју створио свет и даривао човека језиком да даље ствара словесне светове на славу Божју, а не да богохули, дволичи, обмањује, празнослови, да се хвалише, да осуђује итд. – себи на пропаст. Кажете да се чини да је у савременој цивилизацији и та врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. С првим делом Ваше констатације лакше бих се сложио. Заиста, као да је све више људи чија су срца охладнела па расте отуђеност од Бога, од ближњих, од свог народа, од свог језика па и од самог себе све до самоуништења. Не бих рекао да је тога више међу Србима или, шире, међу православнима него међу другим народима. Православно хришћанство је, пре свега, религија љубави и праштања (а не страха и казне, нирване и сл., као неке друге религије). Зато би се могло рећи да, упркос томе што се појачава утисак да је љубави међу људима у целом свету све мање, она међу православнима ипак претеже и чини суштину њиховог живота у мери у кој су достојни да се назову православним хришћанима. У почетку беше Реч“ записује Свети апостол Јован на почетку Јеванђеља. Професоре, да ли је и рад на очувању језика на неки начин исповједање вјере? Може ли појединац који не вјерује у Бога имати правилну свијест о језику? – На Ваше питање чини ми се да је у овом тренутку најпримереније одговорити узимајући за пример расправе које се у Србији сада воде против ћирилице под видом борбе за заштиту латинице. Пре свега, добро би било подсетити се чињенице да су ћирилицу створили свети људи, највероватније непосредни ученици Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Ниједно данашње писмо не може се нечим сличним похвалити. То нас веома обавезује. Разуме се, они нису створили ову данашњу ћирилицу, која је директна наследнице оне прве, системски скоро у свему једнаке глагољици осим у облику слова, а глагољицу Свети Ћирило није измислио, него ју је благодатно добио пошто се Богу помолио. У основи савремене српске ћирилице је руска грађанска ћирилица (a то је одлуком Петра Великог модернизована верзија црквенословенске ћирилице), из које је Вук Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је он само два смислио спајањем суседних слова у Љ и Њ). Однос према језику и писму често се види као однос према типу културе, али проблем онда може бити и у томе што се данас појмом културе обухватају и многе појаве с мање или више негативним предзнаком (супкултура, кич-култура, контракултура, панк-култура, пинк-култура, треш-култура, све до некултуре), а писмо треба да нас води узвишеном. У елитистичком схватању културе том речју се означавају само најквалитетнија дела људског ума и духа. Ако се пође од чињенице да културе нема без култа, као највиших вредности, којима треба тежити, и без култивисања као неговања тих вредности и узрастања ка њима, онда широко схватање културе непотребно релативизује суштину тога појма (а данас су покушаји релативизовање темељних вредности, нпр. хришћанског учења, једна од најчешћих болести глобализације). Концепција културе усмерена ка афирмисању најбољег у нацији и друштву увек има не само етичку него и религиозну димензију. Руски академик Димитрије С. Лихачов о томе каже „Култура је оно што у највећој мери оправдава пред Богом постојање једног народа“. Култура је, дакле, много више од уљудности и уљуђености, она се мери обоженоћу. Уосталом, на поштовање језика и писма веома нас обавезује и чињеница да без језика и писма нема књиге, а знамо да је у руци самог Сина Божјег изображеног на многим фрескама и иконама – књига, и то Књига с великим почетним словом, пред којом се устаје и која се целива, као што исту књигу држе и многи његови свети. Вредност сваке књиге највише се мери њеном близином тој Књизи. Да ли је данашњи човјек који се национално одређује као Србин или Српкиња довољно свјестан шта је примио у наслијеђе (у смислу језичког идентитета) и како се треба старати о томе да то наслијеђе пренесе на будуће генерације. Од чега то зависи? – Још нисам срео православног хришћанина који живи делатним верским животом (моли се, исповеда, причешћује, редовно учествује на богослужењима…), а који би био за то да латиница буде водеће или једино српско писмо (не искључујем да можда има и таквих). То значи да је у основи односа и наших предака и данашњих Срба према ћирилици, а и према српском језику у целини, као нашој словесној отаџбини, у којој смо заједно са својим прецима и потомцима, духовна димензија животно важна (поред културне, образовне, филолошке, законске и др.). Ћирилица је била и остала писмо Српске православне цркве и спона црквеног живота српског народа са културом изван цркве. У првој половини 19. века крајње радикалном реформом српског језика и писма из српске културе избачен је славеносрпски језик (близак црквенославенском) зарад тзв. простонародног језика, уместо да се они споје у један и јединствен књижевни језик као што је учињено у руском књижевном језику. Затим је ново, реформисано писмо прихваћено и у Цркви. Данас реформисани језик све више потискује црквенословенски у богослужењима. Премоћ латинице у српској култури још би више удаљила народ од Цркве или би латиница могла почети да продире и у Цркву. Већ има српских православних сајтова који нуде могућност читања текстова и на латиници (с неубедљивим образожењем да су тако приступачнији и онима који слабо владају ћирилицом, као да је ћирилицу тешко научити). Ту се отвара старо питање да ли и колико Црква треба да снисходи, а колико да помаже верујућима у духовном узрастању, за шта је потребно да уложи напор и онај који узраста и онај ко му у томе помаже. Напор узрастања је жртва, којом се зарад мањег улази у радост већег. Веза између привржености ћирилици и припадности Српској православној цркви јесте и у томе што су то две битне компоненте српског националног и културног идентитета, па слабљење једног оставља последице на другом. Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много. Разуме се, постоје и многе друге стране питања односа према језику, као и српској ћирилици и српскохрватској латиници, наслеђеној из времена Југославије – образовни, издавачки, законодавни и др. Овом приликом о томе не могу говорити, јер опширност сада није могућа. Могло би се рећи да елементарна писменост нашег народа тренутно није на завидном нивоу, без обзира на све доступне – обавезне и необавезне образовне институције у којима се образујемо током живота. Зашто је то тако? – Одговор на Ваше питање зависио би на првом месту од тога шта ко сматра елементарном писменошћу и да ли су обављена ваљана истраживања која би потврђивала тезу да елементарна писменост српског народа није на завидном нивоу. Човек који свакодневно чита Свето Писмо несумњиво има темеље писмености, чак и ако не уме да напише добар есеј, говор, жалбу и сл. Све што је најважније у животу човек стиче, пре свега, у породици, затим у школи и цркви, ако иде у цркву, као и од људи који су му блиски, мада и самоваспитавањем и самообразовањем. Али, као што знамо, у данашњем друштву породица се на наше очи распада (уз све ређе добре изузетке), школски систем се урушава, а питање колико се клир бави образовањем верујућих и њиховом писменошћу овом приликом морам оставити без одговора. С друге стране, одговоран је и свако од нас. Било би природно да сваки човек за живота поклони некоме бар један примерак Новог Завета, васпита бар једно дете, посади бар једно дрво, описмени бар једног појединца…, да сваки верујући професор српског језика, или било ког другог језик, предложи свештенику у својој парохији да се при парохијском дому организује настава српског језика за оне који то желе. То, разуме се, није све. Школски систем је, нажалост, тако реформисан да не обезбеђује довољно напредак писмености. Истини за вољу ни претходни школски систем није у том погледу био много бољи. Као неко ко има вишедеценијско искуство универзитетског професора, мислите ли да би квалитетна језичка политика државе допринијела побољшању опште писмености? Које и какве активности би држава требала да преузме? – Језичка политика бави се у првом реду статусом језика и писма (нпр. путем језичког законодавства), а језичко планирање треба да обезбеди да се утврђена језичка политика у датој држави на најбољи начин спроводи (кроз научноистраживачки рад, образовни систем, издавачку делатност итд.). За језичку политику одговорна је, пре свега, држава (али се у утврђивању те политике мора тражити мишљење стручњака, лингвиста), а за језичко планирање, одговорни су, пре свега, стручњаци, али они не могу деловати без ослонца на државу. Широке су могућности деловања и у области језичке политике и у области језичког планирања, нпр. добро и правично законски заштитити језик и писмо већинског народа и мањинских народа и настојати да се усвојено поштује и спроводи. Али не смемо одговорност за унапређивање језика и писма остављати само држави и лингвистима. Свако од нас је, у већој или мањој мери, одговоран за свој језик и писмо, али и за друге језике и писма који постоје поред нас или међу нама – да се развијају у складу и љубави, свима на корист, никоме на штету. Разговор водила: Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Професор др Предраг Пипер је слависта, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, редовни члан САНУ и стални члан Матице српске. Његова предавања слушали су студенти на унивезитетима у Новом Саду, Београду, Нишу, Москви, Петрограду, Вороњежу, Иванову, Сеулу, Сапору, Задру, Љубљани и Скопљу. Добитник је многих домаћих и међународних признања. Богата библиографија са око двије стотине посебних издања и готово четири стотине библиографских јединица свједочи о професоровој посвећености научном раду и љубави према словенским језицима. Са чиме бисмо могли упоредити љубав према свом језику? Чини се да је попут већине љубави у савременој цивилизацији и ова врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. – Могли бисмо поћи од онога што је добро познато: љубав има много лица. Љубав према свом језику је једно лице љубави према свом народу, а љубав према свом народу једно је од лица љубави према свом ближњем, на чему стоји највећа од заповести Господњих. Али љубав према свом језику такође стоји на поштовању Језика с великим почетним словом, Језика који је човек благодатно добио од Бога да може Бога и језиком неуморно славити, Њему се захваљивати и Њега молити за благодатну помоћ и подршку. Словесно општење с Богом је основна служба језика, из чега су изведене све друге тзв. језичке функције па и она комуникативна, у уобичајеном, школском смислу. Међутим, употреба језика има оправдање и смисао само онолико колико је богонадахнута, ма о чему говорили. Ако у говору нема бар малог одсјаја богопоштовања, а поготову ако је говор загађен рђавим мислима, речима и намерама, то је заправо скрнављење и злоупотреба језика, чега је данас трагично много, и све више. Основна функција језика није дакле комуникативна него креативна, стваралачка. Бог је Речју створио свет и даривао човека језиком да даље ствара словесне светове на славу Божју, а не да богохули, дволичи, обмањује, празнослови, да се хвалише, да осуђује итд. – себи на пропаст. Кажете да се чини да је у савременој цивилизацији и та врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. С првим делом Ваше констатације лакше бих се сложио. Заиста, као да је све више људи чија су срца охладнела па расте отуђеност од Бога, од ближњих, од свог народа, од свог језика па и од самог себе све до самоуништења. Не бих рекао да је тога више међу Србима или, шире, међу православнима него међу другим народима. Православно хришћанство је, пре свега, религија љубави и праштања (а не страха и казне, нирване и сл., као неке друге религије). Зато би се могло рећи да, упркос томе што се појачава утисак да је љубави међу људима у целом свету све мање, она међу православнима ипак претеже и чини суштину њиховог живота у мери у кој су достојни да се назову православним хришћанима. У почетку беше Реч“ записује Свети апостол Јован на почетку Јеванђеља. Професоре, да ли је и рад на очувању језика на неки начин исповједање вјере? Може ли појединац који не вјерује у Бога имати правилну свијест о језику? – На Ваше питање чини ми се да је у овом тренутку најпримереније одговорити узимајући за пример расправе које се у Србији сада воде против ћирилице под видом борбе за заштиту латинице. Пре свега, добро би било подсетити се чињенице да су ћирилицу створили свети људи, највероватније непосредни ученици Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Ниједно данашње писмо не може се нечим сличним похвалити. То нас веома обавезује. Разуме се, они нису створили ову данашњу ћирилицу, која је директна наследнице оне прве, системски скоро у свему једнаке глагољици осим у облику слова, а глагољицу Свети Ћирило није измислио, него ју је благодатно добио пошто се Богу помолио. У основи савремене српске ћирилице је руска грађанска ћирилица (a то је одлуком Петра Великог модернизована верзија црквенословенске ћирилице), из које је Вук Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је он само два смислио спајањем суседних слова у Љ и Њ). Однос према језику и писму често се види као однос према типу културе, али проблем онда може бити и у томе што се данас појмом културе обухватају и многе појаве с мање или више негативним предзнаком (супкултура, кич-култура, контракултура, панк-култура, пинк-култура, треш-култура, све до некултуре), а писмо треба да нас води узвишеном. У елитистичком схватању културе том речју се означавају само најквалитетнија дела људског ума и духа. Ако се пође од чињенице да културе нема без култа, као највиших вредности, којима треба тежити, и без култивисања као неговања тих вредности и узрастања ка њима, онда широко схватање културе непотребно релативизује суштину тога појма (а данас су покушаји релативизовање темељних вредности, нпр. хришћанског учења, једна од најчешћих болести глобализације). Концепција културе усмерена ка афирмисању најбољег у нацији и друштву увек има не само етичку него и религиозну димензију. Руски академик Димитрије С. Лихачов о томе каже „Култура је оно што у највећој мери оправдава пред Богом постојање једног народа“. Култура је, дакле, много више од уљудности и уљуђености, она се мери обоженоћу. Уосталом, на поштовање језика и писма веома нас обавезује и чињеница да без језика и писма нема књиге, а знамо да је у руци самог Сина Божјег изображеног на многим фрескама и иконама – књига, и то Књига с великим почетним словом, пред којом се устаје и која се целива, као што исту књигу држе и многи његови свети. Вредност сваке књиге највише се мери њеном близином тој Књизи. Да ли је данашњи човјек који се национално одређује као Србин или Српкиња довољно свјестан шта је примио у наслијеђе (у смислу језичког идентитета) и како се треба старати о томе да то наслијеђе пренесе на будуће генерације. Од чега то зависи? – Још нисам срео православног хришћанина који живи делатним верским животом (моли се, исповеда, причешћује, редовно учествује на богослужењима…), а који би био за то да латиница буде водеће или једино српско писмо (не искључујем да можда има и таквих). То значи да је у основи односа и наших предака и данашњих Срба према ћирилици, а и према српском језику у целини, као нашој словесној отаџбини, у којој смо заједно са својим прецима и потомцима, духовна димензија животно важна (поред културне, образовне, филолошке, законске и др.). Ћирилица је била и остала писмо Српске православне цркве и спона црквеног живота српског народа са културом изван цркве. У првој половини 19. века крајње радикалном реформом српског језика и писма из српске културе избачен је славеносрпски језик (близак црквенославенском) зарад тзв. простонародног језика, уместо да се они споје у један и јединствен књижевни језик као што је учињено у руском књижевном језику. Затим је ново, реформисано писмо прихваћено и у Цркви. Данас реформисани језик све више потискује црквенословенски у богослужењима. Премоћ латинице у српској култури још би више удаљила народ од Цркве или би латиница могла почети да продире и у Цркву. Већ има српских православних сајтова који нуде могућност читања текстова и на латиници (с неубедљивим образожењем да су тако приступачнији и онима који слабо владају ћирилицом, као да је ћирилицу тешко научити). Ту се отвара старо питање да ли и колико Црква треба да снисходи, а колико да помаже верујућима у духовном узрастању, за шта је потребно да уложи напор и онај који узраста и онај ко му у томе помаже. Напор узрастања је жртва, којом се зарад мањег улази у радост већег. Веза између привржености ћирилици и припадности Српској православној цркви јесте и у томе што су то две битне компоненте српског националног и културног идентитета, па слабљење једног оставља последице на другом. Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много. Разуме се, постоје и многе друге стране питања односа према језику, као и српској ћирилици и српскохрватској латиници, наслеђеној из времена Југославије – образовни, издавачки, законодавни и др. Овом приликом о томе не могу говорити, јер опширност сада није могућа. Могло би се рећи да елементарна писменост нашег народа тренутно није на завидном нивоу, без обзира на све доступне – обавезне и необавезне образовне институције у којима се образујемо током живота. Зашто је то тако? – Одговор на Ваше питање зависио би на првом месту од тога шта ко сматра елементарном писменошћу и да ли су обављена ваљана истраживања која би потврђивала тезу да елементарна писменост српског народа није на завидном нивоу. Човек који свакодневно чита Свето Писмо несумњиво има темеље писмености, чак и ако не уме да напише добар есеј, говор, жалбу и сл. Све што је најважније у животу човек стиче, пре свега, у породици, затим у школи и цркви, ако иде у цркву, као и од људи који су му блиски, мада и самоваспитавањем и самообразовањем. Али, као што знамо, у данашњем друштву породица се на наше очи распада (уз све ређе добре изузетке), школски систем се урушава, а питање колико се клир бави образовањем верујућих и њиховом писменошћу овом приликом морам оставити без одговора. С друге стране, одговоран је и свако од нас. Било би природно да сваки човек за живота поклони некоме бар један примерак Новог Завета, васпита бар једно дете, посади бар једно дрво, описмени бар једног појединца…, да сваки верујући професор српског језика, или било ког другог језик, предложи свештенику у својој парохији да се при парохијском дому организује настава српског језика за оне који то желе. То, разуме се, није све. Школски систем је, нажалост, тако реформисан да не обезбеђује довољно напредак писмености. Истини за вољу ни претходни школски систем није у том погледу био много бољи. Као неко ко има вишедеценијско искуство универзитетског професора, мислите ли да би квалитетна језичка политика државе допринијела побољшању опште писмености? Које и какве активности би држава требала да преузме? – Језичка политика бави се у првом реду статусом језика и писма (нпр. путем језичког законодавства), а језичко планирање треба да обезбеди да се утврђена језичка политика у датој држави на најбољи начин спроводи (кроз научноистраживачки рад, образовни систем, издавачку делатност итд.). За језичку политику одговорна је, пре свега, држава (али се у утврђивању те политике мора тражити мишљење стручњака, лингвиста), а за језичко планирање, одговорни су, пре свега, стручњаци, али они не могу деловати без ослонца на државу. Широке су могућности деловања и у области језичке политике и у области језичког планирања, нпр. добро и правично законски заштитити језик и писмо већинског народа и мањинских народа и настојати да се усвојено поштује и спроводи. Али не смемо одговорност за унапређивање језика и писма остављати само држави и лингвистима. Свако од нас је, у већој или мањој мери, одговоран за свој језик и писмо, али и за друге језике и писма који постоје поред нас или међу нама – да се развијају у складу и љубави, свима на корист, никоме на штету. Разговор водила: Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Око чега се људи (мушко-женско) најчешће не слажу у заједници у којој живе ? Шта је извор њихове неслоге ? Може ли се таква неслога предупредити разговором ? Ја мислим да се људи најчешће не слажу око суштинских ствари. Зато мислим да су извори њихових свађа контрола новца, васпитавање деце и прељуба... Наведено нехијерархијским редоследом...
  19. Његово Високопреосвештенство Архиепископ јакутски Роман крстио је више од стотину људи у недељу, 15. јула 2018. године, у селу на обали реке Хулман на далеком истоку Јакутије, у Русији, јавља сајт Јакутске епархије. Православна Црква брзо расте у Хулману. Прошлог лета, на празник Светог Владимира 28. јула, архиепископ Роман је крстио више од две стотине људи. Ове године Високопреосвећени је допутовао у архипастирску посету селу, где је одслужио свету Литургију у цркви Светог кнеза Владимира у селу Хулману. Уз агапу заједно с парохијанима и гостима села, високи гости су уживали у културном програму који су извела деца, ученици недељне школе. Верници су потом стигли на реку где је архијереј крстио више од стотину људи. Новопросветљени су се припремали неколико седмица како би се припремили за благодат крштења. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Уз агапу заједно с парохијанима и гостима села, високи гости су уживали у културном програму који су извела деца, ученици недељне школе. Верници су потом стигли на реку где је архијереј крстио више од стотину људи. Новопросветљени су се припремали неколико седмица како би се припремили за благодат крштења. Извор: Српска Православна Црква
  21. Novosti Online | 06. јун 2018. 16:16 | Коментара: 0 Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења састајања и комуницирања са сведоцима ОСУМЊИЧЕНОМ за рањавање двоје комшија Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења, састајања и комуницирања са сведоцима, сазнају "Новости". Подсетимо, Грујић се сумњичи да је у недељу увече ранио Катарину и Станишу Ј. на Новом Београду, након што је сазнао да је једанаестогодишњи Л. Ј., син ово двоје комшија, наводно хтео да силује његовог сина И. Г. (6). Прочитајте још: Потегао пиштољ јер је сумњао да му је син силован
  22. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad.
  23. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad. View full Странице
  24. ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора
  25. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је у суботу 21. априла Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Спаса у Радовићима у Боки. На почетку Светог Богослужења Митрополит Амфилохије је у чим протојереја рупокроизвео пароха кртољског јереја Александра Брашанца. Звучни запис беседе ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора View full Странице
×