Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'људима'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Пренос моштију Светог оца Николаја, храмовске славе манастира Врањина са свештенством Свету службу Божију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Након литургије, Владика је предводио Литију око храма, одслужио помен оснивачима, ктиторима, добротворима и приложницима ове древне светиње, као и њеним, почетком фебруара трагично пострадалим поклоницима Дарку Вујошевићу, Ратку, Јани и Нини Кумбуровићима. Потом је благосиљао славски колач манастирског храма. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је у овом свијету, у свеукупној Божјој творевини, а и у нама људима све у знаку Свете Тројице. „Све у себи носи тај печат тројичности. Сунце које нас грије, и оно је тројично. Ваздух и вода и земља, и то је тројичност без које не би било живота на земљи. Људска природа има ум, осјећање и вољу. И то је тројичност. Душа и тијело и ум човјеков, и то је тројичност коју је Бог уградио у људску природу. Зато и служба Божија, којом прослављамо Бога, и она је у знаку благосиљања царства Оца и Сина и Духа Светога, у знаку часнога крста кога стављамо на своје биће у име Оца и Сина и Духа Светога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и данашњи празник тројичан. „Прво прослављамо преполовљење Христовога Васкрсења кроз које се припремамо за прослављање Свете Тројице – Тројичинадне. Друго, прослављамо пренос моштију Светога оца нашег Николаја Мирликијског, чији живот је такође сав био у потовању и знаку и љубави према Оцу и Сину и Духу Светоме. А треће што овдје, у овој древној светињи немањићкој обиљежавамо, то је осамсто година од стварања наше помјесне Цркве – Жичке архиепископије, Пећке патријаршије и наше Зетске епископије, Зетске митрополије 1219/20. године“, подсјетио је он. Нагласио је да је Врањина једна од првих светиња у којој су боравили свети епископи овога апостолско-светосавког трона. „Да би се та Зетска митрополија на крају зауставила, ево већ пет стотина година на Цетињу, гдје су велике светиње сабране – рука Светога Јована Претече, дио Часнога Крста на коме је разапет Господ, икона Мајке Божије филеримске коју је сликао Свети апостол и јеванђелист Лука, мошти Светога Петра Цетињског Чудотворца и Светога Петра Ловћенског Тајновидца“, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да је Ловћенски Тајновидац, пред упокојење на страмцу свога стрица Светог Петра Цетињског, Црну Гору предао Светој Тројици. Додао је да се Свети Петар Други потом попео на Ловћен гдје је и након упокојења поново разапет. „И данас су мошти његове на распећу. Ено га утамниченог у оном зиндану паганском, вапије својим Црногорцима да га врате у његову цркву, да обнове цркву Светог Петра Цетињског, његовога стрица, да би он скинуо проклетство са Црне Горе“, казао је Владика. Владика је најавио почетак обнове манастирског конака на Врањини, који је својевремено подигао краљ Никола. Од кума данашње манастирске славе Небојше Станковића, кумство за наредну годину је примило подгоричко Братство православне омладине Светог Симеона Мироточивог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу сиропусну свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду. Његовој Светости саслуживали су Преосвећени Епископ крушевачки Г. Давид, свештенство храма, архијепископије и из других епархија, уз присуство многобројних парохијана. Пре него што је приступио причешћивању верног народа, Његова Светост је нагласио да се треба озбиљно припремити молитвом и приступити Светим Тајнама, а не зато, како се у народу каже, што се ваља. На крају Литургије Свјатјеши се обратио верном народу беседом о Великом Посту и његовом значају за све нас.
  3. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  4. Све мање срећемо срдачних људи на улицама и у међуљудским односима. Слух за саосећајност, срдачност и искреност није она уобичајена и увежбана учтивост. То је чисто душевна, морална особина. Људи који имају осећање за добро других и прихватају живот ближњих дубоко у својој души – стално се напајају истинским животом. О срдачности су за јутарњи програм говорили катихета Марко Радаковић и вероучитељица Драгана Машић. View full Странице
  5. Све мање срећемо срдачних људи на улицама и у међуљудским односима. Слух за саосећајност, срдачност и искреност није она уобичајена и увежбана учтивост. То је чисто душевна, морална особина. Људи који имају осећање за добро других и прихватају живот ближњих дубоко у својој души – стално се напајају истинским животом. О срдачности су за јутарњи програм говорили катихета Марко Радаковић и вероучитељица Драгана Машић. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  6. По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници. Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији. Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице. Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић. Извор: Српска Православна Црква
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је отварању новоизграђеног Парохијског дома при православној цркви Светих Кирила и Методија у Љубљани. После разговора са православним верницима, који су стигли из целе Словеније, као и из Италије и Аустрије, Патријарх је служио свету архијерејску Литургију у цркви Светих Кирила и Методија у центру Љубљане, уз саслужење више архијереја. По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници. Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији. Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице. Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  9. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  11. У суботу, 20. јануара у 19 часова, у дубровачкој катедрали Госпе Велике, одржана је, у оквиру „молитвене осмине” (тј. осам молитвених дана: од 18. до 25. јануара), традиционална молитва за јединство хришћана. Молитву је предводио дубровачки бискуп монс. Мате Узинић, а присуствовао јој је епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз мноштво вјерног народа из обје цркве. Ово је седми пут да се екуменска молитва уз судјеловање православних и католика моли у Дубровнику (већ је одржана у Сарајеву, а одржава се и у Загребу и многим другим мјестима код нас и у свијету). Важно је и напоменути да није ријеч о миси него о молитви чији је текст сваке године плод заједничког договора комисија двају цркава, који се потом дистрибуира свим црквама по свијету. Како је то већ уобичајено, када је молитва у католичкој цркви, бесједи православни епископ, а када се молитва одржава у православној цркви онда бесједи католички бискуп. Ове године је, дакле, бесједио епископ Григорије чију бесједу доносимо у наставку. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка View full Странице
  12. Христос, који је ради људског спасења претрпио крст и смрт, очекује да се људи у односима међусобно изграђују, имајући у виду управо њега и његову жртвену љубав, истакао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Мостар - Божићни концертФото: СРНА Владика Григорије истакао је и да се једном лијепом ријечју понекад све успостави, као што једна ружна ријеч може све да разори. "Свима је потребна ријеч која ослобађа, поново успоставља и окреће према ближњима, једне према другим", нагласио је владика Григорије у поздравној бесједи у Мостару, гдје је синоћ одржан божићни концерт на коме је наступила Биљана Крстић и Бистрик оркестар. Владика Григорије подсјетио је да се Христос у теологији уобичајено назива Сином Божијим, Сином човјечијим и Богочовјеком, али се назива и Логосом, ријечју Божијом. "Зато ћу подсјетити на ријечи великих отаца Цркве и њихово богонадахнуто умовање, рећи нешто о ријечи и ријечима за шта сам увјерен да је и те како повезано са тим да је Ријеч Божија постала човјеком. Није ли тачно да лијепа, добра, блага ријеч изграђује, да нас оживљује и оздрављује? И зар немамо сви искуство тога да нас свака ружна ријеч рањава, разграђује, разбољева, растужује и понекад обара?", навео је владика Григорије. Владика је напоменуо да, ако вам је до некога стало, ако га волите, пазићете на сваку изговорену ријеч. "Зар не би требало да нам буде важно како на све то гледа онај који се због нас у тијелу родио, претрпио смрт и даровао нам живот, који све чини ради нас и ради нашега спасења? Није ли неизмјерна и неизрецива његова милост, јер нас без обзира на наше гријехе увијек изнова прима кад год искрено изговоримо ријеч молитве? Исти он нам је заповједио да волимо и пазимо један другога, да наше односе изграђујемо ријечима пуним љубави. Данас у овом граду и овој земљи, гдје живе различити народи, са различитим вјерама и културама, ово подсјећање на значај ријечи истовремено је и вапај за миром, за помирењем међу људима", поручио је епископ Григорије. Епископ захумско-херцеговачки и приморски додао је да се пред тајном љубави Божије, откривеној у Логосу - Ријечи, клањамо у божићне дане и ту тајну прослављамо и у пјесмама славимо. "Та ријеч треба да буде орошена Ријечју Божијом. Зато је и ријеч поздрава који ових дана изговарамо оживљујућа и окрепљујућа - Мир Божији, Христос се роди!", рекао је владика Григорије. Владика је поручио да ћемо славити Божић као оно што је започело и догађа се у вијекове вијекова, а не као нешто што је било и прошло. "То ћемо чинити и у овој тихој и свјетлој ноћи у граду Мостару, не гледајући на то ко је ко, него се увијек изнова сјећајући да смо сви дјеца Божија", навео је владика Григорије. Концерт у великој дворани Хрватског дома херцега Стјепана Косаче у Мостару, за који се тражило мјесто више, а који традиционално организују Српско културно и просвјетно друштво "Просвјета", Градски одбор Мостар, и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво "Гусле", уз подршку и благослов Српске православне општине Мостар, увеличала су наступом и дјеца која похађају православну вјеронауку у Мостару. Скај клуб који дјелује при Црквеној општини припремио је и пакетиће за дјецу. Концерту је присуствовао велики број људи, представници власти, културног и јавног живота из Херцеговине, међу којима градоначелник Мостара Љубо Бешлић, градоначелник Требиња Лука Петровић, начелник Невесиња Миленко Авдаловић, предсједавајући Представничког дома Парламента Федерације БиХ Един Мушић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Илија Таминџија, конзул Србије у Мостару Марија Бакоч, министри и посланици из Херцеговачко-неретванског кантона, представници Католичке цркве и Исламске заједнице.
  13. Христос, који је ради људског спасења претрпио крст и смрт, очекује да се људи у односима међусобно изграђују, имајући у виду управо њега и његову жртвену љубав, истакао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Мостар - Божићни концертФото: СРНА Владика Григорије истакао је и да се једном лијепом ријечју понекад све успостави, као што једна ружна ријеч може све да разори. "Свима је потребна ријеч која ослобађа, поново успоставља и окреће према ближњима, једне према другим", нагласио је владика Григорије у поздравној бесједи у Мостару, гдје је синоћ одржан божићни концерт на коме је наступила Биљана Крстић и Бистрик оркестар. Владика Григорије подсјетио је да се Христос у теологији уобичајено назива Сином Божијим, Сином човјечијим и Богочовјеком, али се назива и Логосом, ријечју Божијом. "Зато ћу подсјетити на ријечи великих отаца Цркве и њихово богонадахнуто умовање, рећи нешто о ријечи и ријечима за шта сам увјерен да је и те како повезано са тим да је Ријеч Божија постала човјеком. Није ли тачно да лијепа, добра, блага ријеч изграђује, да нас оживљује и оздрављује? И зар немамо сви искуство тога да нас свака ружна ријеч рањава, разграђује, разбољева, растужује и понекад обара?", навео је владика Григорије. Владика је напоменуо да, ако вам је до некога стало, ако га волите, пазићете на сваку изговорену ријеч. "Зар не би требало да нам буде важно како на све то гледа онај који се због нас у тијелу родио, претрпио смрт и даровао нам живот, који све чини ради нас и ради нашега спасења? Није ли неизмјерна и неизрецива његова милост, јер нас без обзира на наше гријехе увијек изнова прима кад год искрено изговоримо ријеч молитве? Исти он нам је заповједио да волимо и пазимо један другога, да наше односе изграђујемо ријечима пуним љубави. Данас у овом граду и овој земљи, гдје живе различити народи, са различитим вјерама и културама, ово подсјећање на значај ријечи истовремено је и вапај за миром, за помирењем међу људима", поручио је епископ Григорије. Епископ захумско-херцеговачки и приморски додао је да се пред тајном љубави Божије, откривеној у Логосу - Ријечи, клањамо у божићне дане и ту тајну прослављамо и у пјесмама славимо. "Та ријеч треба да буде орошена Ријечју Божијом. Зато је и ријеч поздрава који ових дана изговарамо оживљујућа и окрепљујућа - Мир Божији, Христос се роди!", рекао је владика Григорије. Владика је поручио да ћемо славити Божић као оно што је започело и догађа се у вијекове вијекова, а не као нешто што је било и прошло. "То ћемо чинити и у овој тихој и свјетлој ноћи у граду Мостару, не гледајући на то ко је ко, него се увијек изнова сјећајући да смо сви дјеца Божија", навео је владика Григорије. Концерт у великој дворани Хрватског дома херцега Стјепана Косаче у Мостару, за који се тражило мјесто више, а који традиционално организују Српско културно и просвјетно друштво "Просвјета", Градски одбор Мостар, и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво "Гусле", уз подршку и благослов Српске православне општине Мостар, увеличала су наступом и дјеца која похађају православну вјеронауку у Мостару. Скај клуб који дјелује при Црквеној општини припремио је и пакетиће за дјецу. Концерту је присуствовао велики број људи, представници власти, културног и јавног живота из Херцеговине, међу којима градоначелник Мостара Љубо Бешлић, градоначелник Требиња Лука Петровић, начелник Невесиња Миленко Авдаловић, предсједавајући Представничког дома Парламента Федерације БиХ Един Мушић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Илија Таминџија, конзул Србије у Мостару Марија Бакоч, министри и посланици из Херцеговачко-неретванског кантона, представници Католичке цркве и Исламске заједнице. View full Странице
  14. На Светог Андреја Првозваног Преосвећени Владика Лаврентије пожелео је свим верницима срећу, радост и благослов у Боговиђењу. Треба да схватимо ове појмове и још више да их делатно доживимо. Дивна беседа нашег најстаријег архијереја. View full Странице
  15. Задушнице су дани када се молитвено сећамо наших упокојених сродника. У оквиру своје пастирске службе, сваки свештеник се сусреће са болесним парохијанима, неки од њих су и на самрти. О томе како се граде односи са смртно болесним људима и људима на самрти, и о искуству у том духовном послу разговарали смо са настојатељем храма Светог Симеона Мироточивог у Ветернику презвитером Браниславом Ђурагићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Беседа View full Странице
  16. ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Зашто је људима тешко да воле? 7. септембра 2017. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? „Срећан је онај који уме да воли” Херман Хесе Све што живи / неки ожиљак има / белег у детињства / незарасо чир Сергеј Јесењин Претпостављам да је у вековима релативно стабилне патријархалне породице, подржаване и од цркве и од државе (реч је о западноевропској, хришћанској цивилизацији), појам љубави био релативизован, с обзиром да се до брака долазило погодбом, вољом и избором родитеља, ређе отмицом или, ретко, збиља љубављу, односно заљубљивањем (што је пре остављено доброј литератури него свакодневној пракси). Патријархална породица (и она балканска) рађала је више деце која су се од стране родитеља, углавном, пођеднако волела, са намером да их што раније оспособе за самосталан живот, као услов стварања нове породице. За разлику од овако претпостављене, вишевековне патријархалне породице, већ од почетка XX века у Европи, знатно спорије на Балкану, патријархат – под којим треба разумети облик родовске заједнице у коме преовлађује очево право, више или мање потчињен положај жене, слаба индивидуализација појединца, моћ хришћанске цркве (корисно употребљена на ширење „благе вести” Исусовог учења, или злоупотребљавана путем папоцезаризма на Западу и цезаропапизма на Истоку) – најпре је споро, а онда све брже ишчезавала. Брачни односи, дуго времена, црквено благосиљани и грађански озакоњени, замењују се ванбрачним односима са или без деце, честим разводима већ склопљених бракова, промискуитетним понашањем мушкарца и жене (хедонистички тип живљења), све чешће сведеним на пролазне везе успостављене површним познанствима, материјалном користи, емотивном хладноћом или равнодушношћу. Како у оваквом једном друштвеном поретку, заснованом првенствено на потрошачком менталитету, сумњивом стицању материјалног иметка, праћено све приметнијим егоцентризмом, али онда (што никако није на последњем месту) све бржим губитком религиозне потребе живљења, односно преовладавањем атеистичког или равнодушног погледа на веру (конкретно у западноевропској цивилизацији, хришћанску веру) – говорити о љубави међу људима, међу половима, међу народима, љубави у породици! Ето могућег, првог одговора на болно и све чешће данашње питање: зашто је људима тешко да воле? Одговор гласи: једноставно зато што нису били вољени! Ако је тачно – што потврђује већина психолога данас – да је дете „упијајући ум”, што значи да се главне одлике будућег карактера образују најкасније до краја пете године живота детета, онда је одлучујуће за будући човеков еротско-сексуални однос да ли је и колико је оно вољено од једног или (срећом) од оба родитеља. Разуме се да је главни услов да родитељи заволе дете, њихов сопствени однос у љубави. Честе несугласице у браку, отворене свађе и прељубе, агресивна потреба једног или другог брачног партнера да влада оним другим – „Ако ме волиш, испуњавај моју вољу” – отворено уцењивање деце, као и невидљива или видљива борба партнера око придобијања детета за себе, и на крају (или већ на почетку брака, када се дете већ родило) растава брака – како из свег овог емотивног и когнитивног хаоса међу родитељима, научити дете да воли! Кога да воли? Ваљда најпре своје родитеље, а онда у току живота брачног партнера, пријатеља, свој народ, своју професију. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? (…) Бојим се да је већина данашњих младих у западном свету (као и код нас) емотивно до те мере незрела да је патолошка потреба за неком зависношћу (алкохол, дрога, таблете, телевизија, интернет, храна, претеран рад, сексуално мењање партнера без љубави, новац, потреба за диктатором итд.) скоро у потпуности заменила потребу борбе за независношћу. Један од главних страхова младих данас, емотиван је страх од везивања за партнера супротног пола (да ли је и то разлог за чешће везивање за партнера истог пола?). Зашто је тако? Чест разлог је трагично искуство младих са сопственим родитељима, најпре заљубљеношћу емотивно везаних један за другог, а онда, губљењем заљубљености (која није прешла у љубав) растављање брака, често у међусобној мржњи. Уместо, дакле, природног везивања, а онда и природне зависности од партнера другог пола који се воли (тада се не поставља питање зависности или независности!), патолошка зависност преноси се на погрешне и опасне објекте, као што су, већ помињани, дрога алкохол и слично. Интелигентни млади људи уочавају још једну погубност у брачним односима својих родитеља: агресивна жеља за владањем и покоравањем оног другог партнера, али онда и детета! Зашто би онда млади људи данас уопште ступали у брачни однос када им прети опасност од погрешног емотивног везивања (са тежњом разочарања због превеликих очекивања, која – разочарања могу довести до депресије и самоубиства, али и осветољубивог промискуитета), а онда и ропске зависности од „јачег” у браку! Одломак из књиге Владете Јеротића “О љубави” Издавач Задужбина Владете Јеротића (објављено уз дозволу издавача). http://patriot.rs/vladeta-jerotic-zasto-je-ljudima-tesko-da-vole/
  17. Разговарамо са протонамесником Синишом Никитовићем из Епархије жичке који је пре неколико година са једним пријатељем покренуо вибер групу "Добри Самарјанин" са циљем да помогне онима којима је помоћ потребна. Група данас има више од 200 чланова и велики број реализованих хуманитарних акција. Како је отац Синиша реновирао кућу једној сиромашној породици, како је обезбедио протезу за девојку која је остала без ноге, како је обезбедио механичка колица за једног дечака, затим како је сабрао велики број људи у цркви, како је обновио сваку светињу у којој је службовао и како је вратио људима веру у добро - слушамо у данашњој емисији. "Све ћу учинити да мојим људима буде боље", поручује отац Синиша. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13836 View full Странице
  18. Version 1.0.0

    12 downloads

    Архимандрит Софроније Сахаров (1896-1993) у православном свету познат је као аутор књига "Старац Силуан" (Париз, 1952; српско издање: манастир Хиландар), "Видети Бога као што јесте" (Есекс 1985; српско издање: манастир Хиландар), "О молитви" (Москва, 2000; српско издање: манастир Хиландар) и других
  19. Архимандрит Српске православне цркве, отац Данило Љуботина, необичан је свећеник и човјек комплексне животне судбине, потакнуте између осталог и хисторијским искуствима његових предака. Фамилија Љуботина потјече из Црне Горе у којој је вјековима живјела и коју је 1657. године морала напустити под притиском Турака, те се доселила на истарски полуоток у мјесто Перој, посебним указом тадашњих млетачких власти. Обитељ је преживљавала различита царства, државна уређења, вјерске притиске и политичке режиме али на крају, како каже отац Данило, „нити смо се ми проширили, нити нас је католичко море потопило“. У селу Пероју све до данас живи обитељ Љуботина мукотрпним тежачким животом али живи скромно и сретно, у миру са сусједима. Отац Данило завршио је теологију у Београду и постдипломске студије у Лондону али његова свећеничка служба започела је у родном мјесту и у малим православним заједницама у Хрватској. Службовао је отац Данило и као духовник у храму Св. Саве у Београду и био је представник Српске православне цркве при сједишту Европске уније у Бриселу, али најврједнија карактеристика по којој га многи познају јест његова једноставна спремност на сусрет, разговор и дијалог. Или како сам каже о увијек тешким приликама на овим просторима: „Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед.“ О питањима суживота, православљу и католичанству, стању духовности и религиозности и актуалним приликама код нас и у свијету, разговарамо са оцем Данилом у тренутку када многи од тих питања живе у немиру и са којима се овај честити човјек суочава својом благошћу, мирољубивошћу и мудрошћу. Како гледате на податке који говоре да је у модерном свијету број кршћанских вјерника посвуда у опадању? Мислим да духовност у глобалу није у опадању него је у опадању само једна конкретна духовност; у порасту су напади на хришћанство, на католичанство с једне стране и на православље с друге. У случају Српске православне цркве то опадање је повезано и са сотонизирањем српске нације, на овим просторима и на европском нивоу, када је, свугдје у Европи, било страшно рећи да си Србин од почетка 90-их скоро до данас. Али, ја мислим да је тај анимозитет створен на један вјештачки начин. Друго, ми смо овдје имали катастрофалне посљедице Другог свјетског рата, а хисторијски, увијек је међу људима постојао осјећај да смо на граници двају свјетова, западног и источног, међу којима је постојала борба за превласт, која би понекад и утихнула. Рецимо, почетком 19. стољећа догодило се и то да је на простору Аустроугарске монархије, међу словенским народима; Чесима, Словацима, Словенцима па и Хрватима, постојала велика симпатија према православном начину живота. Како то објашњавате? Објашњавам то чињеницом да је православље међу тим народима у коријену доживљено топлим и аутентичним, ближе човјековој личној природи. Православље је схваћено као духовност која произлази из дубине антропологије а не, пежоративно речено, из црквених рјешења. У свијету, православље је и данас прихваћено као топла, „душевна“ и привлачна религија. Покушат ћу вам то показати на примјеру једне противречности. У Америци, онаквој каква она данас јест, моментално се догађа једна ренесанса православља. У тој земљи је створено преко тридесет манастира које углавном држе Грци, нешто православни Арапи, а нешто и православни Срби, о чему се овдје мало зна. Читав тај покрет тамо, маргиналан је у односу на свјетска збивања, али он постоји. С друге стране, у Европи као да духовност, смисао живота и метафизичка питања више нису тема у јавном оптицају… На Западу постоји значајна дистанца према религији и Црква на Западу се осипа. Мислим да је оно материјално пробило опну људске свијести, нарочито међу младима који, са друге стране, осјећају бунт према Цркви као ауторитету која није довољно духовна да би могла огријати људско срце. Постали смо схема која није у стању заинтересирати људе. То је страшно изражено у Словенији и у Аустрији: мој професор с постдипломских студија Цхристопх Сцхöнборн, кога јако волим и који је сада кардинал у Бечу, недавно је рекао како је Аустрија некада била 90 посто католичка земља, а сада је у њој 30 посто хришћана. У Енглеској и Француској имате катедрале чији су дијелови изнајмљени за друге намјене а мање цркве су претворене у кафиће. На југу Италије је другачије; они су топлији и духовност доживљавају као своје природно стање. Како се западна духовност носи са новим изазовима времена? Западна духовност и католичанство су од секуларизма били готово уништени али они су из свог миљеа изњедрили најбоље теологе, међу којима су рецимо Ив Конгар, Марсел Жак Дубоа, Кристоф фон Шнборн, Ханс Урс фон Балтазар, Јозеф Рацингер и други, који су учинили огроман напор да се врате на изворно хришћанство. Они су успели да препознају православље боље него ми, јер су се усредоточили на изворну слику хришћантва да би поправили своје стање. Због глобализације и материјализма, који је људима привлачнији него дубља духовна свијест, западна слика свијета се покварила. То је нажалост тако. Знате, ја сам Истријан и када су наши стари крајем 19. стољећа бјежали у Америку, једнако као и Талијани, онда је Америка била симбол раја. С том зарадом која је била стоструко већа него у Истри они су могли да живе пристојније и да помогну своје. А онда је благостање добило димензију бога, дивинизиран је материјални начин живота и дошло је до овога до чега је дошло. Дошло је до тога да се европска култура изјела изнутра. Мислим да има разлога бојати се за будућност, јер оно што гледамо је убрзање апокалиптичног хода… Може ли се пријашња слика свијета обновити? Наше стање је драматично локално и глобално. Православна црква је несретна због тога, али морам рећи да она није злурада и антикатолички расположена због стања на Западу. Православна црква је болесна од жеље да помогне да се Запад репарира и стане на своје ноге. Православни свијет мора помоћи да се католици поврате, јер човјечанство не може егзистирати тако да је само једна духовна страна добра а да је друга у проблему. У овој земљи се то не валоризира и православље се узима као зло. Али то није тако: наше подручје није узорак мјере хришћанске идеје и хришћанског живота на свјетском плану. Наше подручје је негативан примјер који смо овдје створили сви ми заједно. Али на свјетском нивоу ствари изгледају другачије. Овај сусрет данашњег папе и руског патријарха Кирила је велики хисторијски догађај како да Исток помогне Западу. Осјећа ли се ово данашње опадање вјере и код православних народа? Морам рећи да код православних народа није тако. Ми смо доживјели калварију комунизма и државног атеизма и Црква се у томе профилирала и очистила. Једна од наших цркава, у Румунији, очувала је срж православног духа. Они су духовно живи и православно практични. Исто можемо рећи и за Русе који су дошли до својих коријена, обновили су своје цркве и духовни и културни живот и сада су у фази непрестаног узрастања. Код Грка се догађа одређено комешање, али како су они као и Талијани на југу топао народ, онда они своју духовност доживљавају као своју природу. Они могу бити против Цркве као институције, али не могу бити против духовности и могу бити против клерикализма али не могу бити против живота у Цркви. Њихов говор и њихово свакодневно изражавање је онакво какво ми користимо у литургији. Када сам био млад изражавао сам се у терминима фудбалских утакмица, јер је то тада било модерно, а Грци се у свакодневном говору често изражавају језиком православне теологије зато јер је то и народна терминологија. Што се тиче Срба, морате знати да су они у почетку били варварски народ и када су прихватили хришћанство, већ је све било готово: све што је требало бити написано, већ је било написано, све што је требало бити насликано, насликано је; у фрескографији и мозаику осликани су квадратни километри и километри и написани су најбољи текстови и најбоље пјесме. Упозоравам вас да се тада, у шестом стољећу, није радило само о православљу него о универзалној хришћанској духовности, када су и западна и источна црква биле у истом амбијенту и када је све то било прихватљиво и једнима и другима и то је тако било све до средњег вијека. Колико је у новије вријеме учињено у дијалогу католика и православаца? У задњих педесет година јако је много учињено у разговору између Католичке и Православне цркве. Било је пуно семинара и састанака на којима су се суочавали једни са другима да би се видјело како би свима било боље сутра. И ти дијалози иду даље. То су сусрети најбољих католичких и православних теолога о томе како превазићи негативна мишљења једних о другима из прошлости и данас и како препознати разлике у којима сада живе Исток и Запад. Ја сам присуствовао дијалогу најбољег католичког теолога, већ споменутога Ивес Цонгарда и најбољег православног теолога из Румуније Думитру Станилоае у Женеви и било је уживање слушати њихове напоре за превазилажење онога што нас је раздвајало стољећима, управо ради исцјељења Цркве на глобалном пољу. Ја лично мислим да је управо такво исцјељење и источне и западне Цркве хтио папа Ратзингер и мислим да је он један од најбољих папа које је Католичка црква имала посљедњих вјекова. Што је потребно на свакодневном нивоу да би се пружила рука између католика у православаца? Ја мислим да сви ми пружамо руку једни другима у свакодневном животу, јер се желимо издигнути из наших ограничења, али потребно је исцијелити духовне ране на неком другом плану које су нанијеле једна Црква другој у вјековима када су биле у сукобу. Гледајте, Католичка црква је помогла православнима за вријеме комунизма посебно у Совјетском савезу да се кршћанство не удави и не угаси. Али то је била спољашња рука која је штампала књиге и слала пријеводе Светог писма и довијала се да се не угаси божја ријеч на угроженим просторима… Какав је био живот кршћана у вријеме комунизма у источном блоку? Кршћанство се на простору источне Европе никада није угасило. Они су из себе самих и из властитих извора били толико јаки да су сачували своју вјеру. Руске бабушке су сачувале руску цркву, као што је румунски сељак сачувао православну цркву у Румунији. Сјећам се репортаже једног британског новинара који је питао румунског сељака: „Хоће ли нестати православље у Румунији?“ Сељак је одговорио: „Док буде постојала и једна икона у кућама у Румунији, православље ће живјети.“ То је велика снага вјере. Том сељаку нико није пружио руку. Као млад студент у Лондону ја сам имао своје дилеме живећи у једној сасвим другачијој земљи, у другом начину размишљања и у другој хришћанској традицији, као што је англиканска. И када сам имао своје кризе и када је моја вјера била најтања помислио сам: „Мој ђед Димитрије, када се он крстио, као да су громови пуцали. Ако су ме у животу сви преварили, он ме није преварио. Његова је вјера исправна. Он није био ни теолог, нити је био учен али је вјеровао и сасвим другачије окружење му ништа није могло. Он је црпио своју вјеру из слиједа својих прађедова; ишао је у цркву али је ширио око себе мир и спокој. Имао је мудрост старца и ниједан посао није радио а да се није помолио или барем прекрстио. Црпио је силну милост и љубав. Једном ми је рекао један стари Тоне, наш сусјед који је био католик: „Твој дид је био добар човик, а његов отац је био свети човик.“ Како је заправо живјела ваша фамилија у Пероју у Истри, каквом је ви познајете? Ми смо у Пероју у Истри исто живјели у компликованој ситуацији, удаљени на три морске миље од Бријуна, гдје је ситуација била сасвим другачија. Наше жене из села су радиле на Бријунима и формално су морале бити атеисти, а као дјеца увијек смо имали неке свјетовне прославе баш на Божић или Ускрс. Било је то зато да би нас се одвојило од миљеа Цркве, али наши стари нису томе давали пуно на важности. Али знате, с друге стране, ни то новије рушење свих трагова бивших комунистичких режима није и не може бити добро. Нити су сви комунисти били ђаволи, нити су сви кршћани анђели. Ствари нису црно бијеле: да ли треба спалити радове умјетника атеиста или треба минирати мостове које су пројектирали архитекти невјерници? Једном сам у Москви питао једног високог вјерског службеника: „Хоћете ли макнути кип Лењина“ Он је одговорио: „Лењин припада нашој прошлости која је била трагична и болна, али је наша.“ Истра је прошла и комплексне фазе суживота различитих народа… Па ја вам могу испричати какве су биле разлике између нас у Пероју и дијела наше фамилије која је 1946. остала у Трсту, у Италији. До тада смо сви били краљевина Италија, Пула и Трст се уопће нису разликовали, а Истра и Фурланија су биле једно те исто; и ми и они смо имали магарце и краве, орало се и можда смо ми били чак у предности. Када смо ми постали Југославија, а они Италија, онда је њима нетко дотурио неки новац и за пет шест година ми се више уопће нисмо препознавали. Ми смо овдје остали исти какви смо били до данас а они су се потпуно измијенили. Истра се од сто тридесет хиљада становника попела на двјесто хиљада а Трст је са петсто хиљада становника спао на тристо хиљада. Постао је привлачни и ушминкани град пензионера у којем су Југовићи куповали њихове производе. Ето видите, човјек трчи за тим стварима… Ваша фамилија је прије неких 400 година била присиљена доћи из Црне Горе у Истру. Хисторијски, како се духовност православља преносила у свим тим миграцијама? У нашим крајевима није било факултета и вјеронаука, вјера се преносила увјерењем и животним искуством. У том појасу планина који зовемо Динариди живили су људи који су имали потпуно јасну слику живота и свијета и у таквом животу они су се тесали да досегну питања универзума и Бога. Вјековима су ти људи распознавали што је њихов идентитет, а што није и у што вјерују, а у што не. Моја фамилија су били млетачки Срби а послије смо потпали под Аустроугарску. У Аустроугарској је било три милиона Срба изван те мале земљице Србије, духовно средиште је било у Сремским Карловцима и сви они су снажно доприносили тој монархији, али су увијек знали тко су и што су. У времену када није било ни теологије ни вјеронаука, они су знали која је наша вјера, што је православље а што није. Рекли сте да су разлози данашњих секуларних немира, осим материјализма, у томе што је Црква постала схема. На овом просторима након пада комунизма и официјелне атеистичке доктрине, Црква је ускочила у један доста празан простор и ту се није снашла. Онда су апетити према моћима овога свијета нагло порасли, а моћи овога свијета стварају осјећај материјалног благостања. Српска православна црква је прије пада комунизма предњачила у свијету; имали смо бриљантне теологе и били смо далеко бољи чак и од Руса. То је било невјеројатно у мојим младим данима: од нас су били бољи само Грци, јер, као што рекох, за њих религија представља природно стање. То је између осталога и зато што је хришћанство настало у медитеранском базену гдје је постојала дуга традиције филозофског промишљања живота и ту се препознавање Христа догађало на припремљеном, плодном тлу. Остали то нису могли. Видите, ислам се јавља у шестом вијеку као пустињска религија, која је можда онтолошки чак и дубља од хришћанства, али то је религија преживљавања која није препознала Христа. Касније, са Отоманским царством, она је постала империјалним религија која је освојила пола културног свијета у оно доба. Али и кршћанска религија је у одређеном периоду била империјална? Како је хришћански Исток био осакаћен отоманским освајањима, предност у духовном животу је била на западној Цркви. Пазите, папска држава је била права држава са великом војском, која је данас у Ватикану остала само симболична, али у оно вријеме та војска је одлазила на исток против Отоманског царства. На том походу они су прекрштавали православне народе који су већ били крштени, тако да тај сукоб између хришћанског Запада и Истока потиче и отуда. Посљедица тог похода је била да сте у свакој патријаршији на истоку, у Јерусалиму, Антиохији, у Александрији и другдје, имали два патријарха; једног источног и једног латинског. Овај латински патријарх личио је на оријенталног али је припадао Латинима и често је преобраћао хришћане на латински обред. Овај данашњи хаос на средњем истоку, којег ми не познајемо у потпуности, понешто има везе и са догађајима из оног времена. Постоје ли повијесни гријеси православаца према католицима? Не знам да ли је било војних сукоба и ратних похода према просторима западне Цркве, у то нисам сигуран, али да смо били оштри једни према другима на језику – били смо. Били смо и злочести. Нарочито у тим великим дијалозима у фази покушаја тзв. глобалног унијатизма, да православни свијет приђе западној Цркви. Данас има доста православних теолога који негативно говоре о екуменизму, о приближавању источне и западне Цркве? Незгода је када се дијалог између западне и источне хришћанске Цркве гледа као неки релативизам и удробљеност свега; мало ти, мало ја, па ћемо све скупа стрпати у једно буре и то је онда то. Али то није екуменизам. Папа Ратзингер, као увјерени и свјесни католик, признавао је исправност и праведност православља и оно што је он хтио није било да од православља и католичанства направи неку мјешавину него да се дође до једне истине у коју би повјеровала и једна и друга Црква. На тај начин размишљају и велики теолози једне и друге Цркве које сам вам споменуо. Што мислите о данашњем Папи Фрањи? Мислим да је он исто један добар човјек пасторалне оријентације који се врло труди, јер је дошао из једног другог свијета из којег види да ће у Европи брзо доћи до онога што се већ догодило у САД и у Јужној Америци: да ће доћи до ситуације модерног робовласничког друштва у којем ће богати католици, који не иду у цркву, живјети у небодерима са базенима а католичка сиротиња, која иде у цркву, живјет ће у картонским кутијама. На који начин проповиједати у таквој ситуацији? Тко је ту у праву и што је ту исправно? При томе је и данашња Африка уништена, а Блиски Исток је у великом проблему. У Србији, на подручју гдје је доминантна Српска православна црква, такођер се биљежи пад броја вјерника. Посљедица разбијања Југославије је што смо сви ми постали неке мале губерније које служе бог зна коме и бог зна зашто и на неком вишем нивоу изгубили смо радост живота. Сви скупа смо дошли у дужничко ропство којега су људи постали свјесни. У бившој држави није био рај, али некада смо научили да имамо социјалну и материјалну сигурност. Ова нагла слобода погодовала је малом броју људи који су се обогатили, а већину је остављена без наде. Данас је тешко вратити се из града у село и почети испочетка на мјесту на којем је некад постојала радост фамилије. Ти људи нису имали бог зна што али су знали да су тако живјели вјековима и да ће и даље некако живјети, у некој радости унаточ напорном животу. Ове данашње велике социјалне разлике обесмислиле су живот већине људи. Ви сте дуго служили у православној цркви у Београду. Како видите Београд данас? Ја мислим да је Београд данас духовно три пута јачи него што је био и три пута сиромашнији. Ипак постоји у нашој Цркви нешто необјашњиво. Цркве у Београду су увијек пуне, без обзира на то што немамо довољно образовано свештенство, за време које је дошло и које долази. У осамдесетима Београд је био духовно умртвљен град, а онда је дошао један број младих врло талентованих свештеника и монаха који су се ухватили укоштац са проблемима времена, односа религије и атеизма и политичке затворености тога доба. За три–четири године тај град се потпуно промијенио. Одједном су њихова предавања и теолошке расправе пратиле хиљаде студената и цркве су постале пуне. То су били људи који су могли да се ухвате укоштац с највећим филозофима атеистичке оријентације. И они су их надвладали. Дошло је до бојазни владајуће класе да ће они направити некакав преврат, али они то нису хтјели, него су хтјели у том граду отворити духовно поље за којим су људи били гладни. И они су то успјели. Колика је одговорност српских црквених кругова за рат на простору Југославије? Оно што се крајем 80-их десило било је распуштање комунизма у СССР-у и ломови у Југославији. Ја мислим да није било те ренесансе теологије, код нас би ситуација била још гора и национализам би ескалирао до лудила. Ипак је дана сол хришћанске теологије томе народу који се како тако изборио да не буде најгори. Имали смо патријарха Павла који је врло мудро водио тај народ, усред припрема на многим странама да дође до потпуне катастрофе. Сада је духовна ситуација гора него што је била у атеизму и ситуација ће вјеројатно бити још и тежа и доћи ће и до већих ломова, али ће се у једном тренутку доћи до нуле и онда ће се духовност опет почети обнављати. Узмите Црну Гору: тамо је ситуација била црна да црња не може бити, када је у читавој Црној Гори остало можда пет свештеника. Данас тамо има 80 до 100 монаха и 200 монахиња и исто толико свештеника. То је аутентичност вјере која се увијек изнова рађа у дубини човјекове душе: Црногорци су монтањарски и планински народ који је одувијек живио шкрто, али су то били аутентични и мудри људи који нису пуно давали до својих егзистенцијалних прилика. У тој природи људи су се вјековима тесали у духовности и вјери која се тамо проповиједала још од старе Диоклеје. Како доживљавате данашњи положај Срба у Хрватској? Данас Србима у Хрватској није лако. Недавно сам гледао једну овдашњу телевизију и нисам могао да схватим одакле извори толике антрополошке мржње према Србима. Нисам чуо да у Србији постоји толика мржња, ни у Македонији и Црној Гори, па ни у Босни и Херцеговини. Боже, не могу да схватим одакле то, одакле таква конфликтна атмосфера. Таква силина анимозитета није рационално објашњива. Како живи православна заједница у Хрватској? Постоји стандардни број наших вјерника и они се редовно појављују на литургијама. Има пуно и оних који на литургије дођу тек једном, али највише имамо сахрана. Код тих сахрана има и немогућих ситуација, јер се људи боје да се сахрана обави јавно по православном обичају, у страху шта ће им рећи у подузећу и хоће ли остати без посла. Често ми кажу, „оче, хајде ви обавите опело док смо сами а када дођу људи нека изгледа као да је то цивилна сахрана.“ Не разумем зашто је тај страх толико велики? То су тешке и потпуно ирационалне ситуације. Ви сте у једном интервјуу прије пар година рекли да би Срби и Хрвати требали живјети нормално. Да ли је то могуће? Па ја мислим да је то је нормално и природно и то јест хисторијски слијед. Ја сам рођен у Истри у амбијенту гдје ми често и нисмо знали тко је католик, а тко православац. Било је немогуће да ми не би отишли својим пријатељима католицима на погреб или обратно. Ми смо туговали за њима и они за нама. Мржња је самоубилачка доктрина. То није аутентичан став ових народа, то је дошло негдје извана и није објашњиво. Имате ли неки данашњи примјер доброг суживота католика и православних у Хрватској? Па ево узмите случај оца Гаврила у манастиру Лепавина поред Копривнице који је сада тешко болестан. Он је у тај манастир дошао из источне Србије, сам као ћук и са годинама је обновио манастир који је био зарастао у коров, да би на крају манастир Лепавина постало мјесто гдје на његове литургије долази по 500 људи различитих вјера и нација. Отац Гаврило је организирао у манастиру и неку врсту етничке трпезе па након литургије сви ти различити људи сједе и једу заједно. Духовна љубав се препознаје у доброти и у сусрету са људима који су различити или који нису чак ни вјерни. Она се препознаје у једноставности, у разноврсности и молитвености. Молитвеност нема неки посебан карактер, боју ни нацију. Рађамо се и умиремо сви једнако, а не као православци, католици и атеисти. Ми на жалост гледамо те разлике, а не гледамо доброту, креативност и ствари које имају вјечну вриједност и поруку. Како се свећеници Српске православне цркве сналазе у данашњим приликама у Хрватској, којима не мањка тензија и напетости? Мислим да се наш Митрополит Порфирије поломио да покаже љубав, искреност и једноставност у својим сусретима у Загребу. Све то није лако. Овдје постоји страх од погледа других и од тога да ће нам неко наудити, али не можемо непрестано бити негативно расположени једни према другима. Ја сам недавно одржао проповијед на сахрани једног човјека који је радио у полицији и било је бојазни како ће та сахрана са православним попом изгледати. Било је тристо људи и ја сам на проповиједи рекао да је тај полицајац радио за добро човјека и да је желио помоћи у успостављању мира и реда. Па и наш задатак је да помажемо у том миру и реду у чијем средишту према нашем вјеровању стоји Бог. Бог није створио каос него је из каоса створио козмос. Да вас подсјетим, ријеч козмос на грчком оригиналу значи љепота. Ми данас мислим да козмос значи „летење у козмос“ или да је то „козметика“ али оно што је Бог створио је љепота. Мислим да смо сви ми неспретни да пренесемо ту љепоту живота једни другима. Како је побогу могао отац Гаврило сакупити толике различите људе. Ми смо сиромашни и недовољно духовно инспирисани. И ви сами пролазили сте опасности и неразумијевања… Једном сам од предсједника Туђмана добио орден Хрватске Данице за пасторални рад па су ме хтјели објесити на Теразијама. У исто вријеме ми је била постављена бомба у православној цркви у Пероју и у Пули, која је направила ужасну штету, а црква је покрадена. Ја нисам желио бјежати у Србију, остао сам ту с народом али сам тражио талијанског конзула да ме заштити. Тада је насиље престало. У то вријеме ме је градоначелник Трста звао да дођем у Трст и нудио ми је талијански пасош. Рекао је како и Туђман има три пасоша. „Нека их има и пет“, рекао сам, „било би ме срамота да о мени људи говоре какав сам ја свештеник када бјежим у другу земљу и имам туђи пасош. Да сам узео тај пасош, можда бих сада имао и већу пензију… Бојан МУЊИН
×
×
  • Create New...