Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'људима'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  2. У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора
  4. У четвртак, 19. децембра 2019. године, када наша Црква слави светог Николаја Архиепископа мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио свету Литургију у манастиру Грнчарици, поводом славе ове свете обитељи. Епископу су саслуживали: протојереј - ставрофор Милан Борота, протојереј - ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј Милан Благојевић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, Епископ је беседио и истакао да славити светог Николаја значи молити се уз принос жита и колача, као и знати тропар овог светитеља који је ништа друго до препричано житије светог Николаја. “Тога ради, наш долазак у Цркву, као тело Христово, као дом Божији, треба да буде испуњен вером, али оном јеванђелском вером. Управо свети Николај био је образац и путоказ вере и као такав он нам даје пример како да живимо, како да се спасавамо, због чега га ми и славимо као светога. У таквом примеру ми видимо да треба најпре да иштемо Царство Небеско и правду његову, а све ће нам се друго додати. Кроз ту молитву и смирење, милосрђе и милостињу, свети Николај је угодио Богу на небесима али и људима на земљи. То се јасно види и у његовом житију, види се да је узвисивао Бога због чега нам је постао молитвеник и посредник. Највећа врлина светог Николаја је милостиња, која и нама треба да буде пример. Тако ће и нас Бог помиловати, јер ако нема милости Божије, онда нема ни нама спасења. А Господ је милостив и човекољувив и хоће да се ми спасемо, али не на свој начин него у Цркви. Јер мудрост овога света није спасоносна. Мудар је онај који живи по речима Божијим и испуњава их. Зато је правило вере, образ кротости и учитељ уздржања био свети Николај. Другим речима, за спасење потребна је јака вера, кротост и уздржање. Поред ове три врлине битно нам је смирење, јер ако имамо смирење ми ћемо слушати Бога и спашћемо се. Данашње Јеванђеље говори о томе и његове речи казују нам да онај који научи прво себе и изврши речи Јеванђеља, пребиваће у Царству Божијем. Зато треба да читамо Јеванђеље да би по њему живели. Зато нам је дао Бог и Цркву и свете оце који нам помажу да Јеванђеље разумемо и применимо, да га применимо као и свети Николај који је држао најпре оне две Господње заповести - љуби Господа свога и ближњега свога. Кроз ове две заповести поштују се и остале. Свети Николај је поштовао обе тако што је до Бога долазио преко човека. Његово чињење добра ближњима било је пројава љубави према Богу. Зато је толико слављен и зато га и Срби воле”, поучио је Владика Јован. При крају своје проповеди Владика је заблагодарио Господу што нам је дао такве светитеље да живе међу нама и да се ми можемо угледати на њихов живот. Владика је нагласио да и данас има светих људи само је на нама да ли ћемо их препознати и признати. На самом крају Преосвећени се помолио да молитвама наших светих и светог Николаја и ми добијемо Царство Небеско које прво мора бити у нама самима. Прослава славе настављена је трпезом љубави коју је уприличила високопреподобна игуманија Домника са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска
  5. Ми људи смо као на једном гумну. Уз помоћ коња или волова, пшеница се одваја од класа. Слама се одваја на једну страну, а пшеница и плева на другу. Када буде погодан ветар, не прејак, пшеница и плева се заједно лопатама бацају увис. Пшеница пада тежином својом на земљу, а плеву носи ветар. Неко може да се жали да га је ветар учинио плевом, али Ориген каже да ветар нема ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Он је само показао плеви да је празна. Потрудимо се да будемо пшеница Божија, па ћемо одолети ветровима који дувају са свих страна да нас однесу. Извор: Епархија жичка
  6. Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија. Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа. Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“. Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује. Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота! Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“. Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо. У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3] Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије. Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind Eraser – Брисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци! Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе. У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи. Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП + [1] Језик као огледало личности: писанија епископа Давида | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли... [2] Писма: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/prepiska-ep-atanasija-jevtica-i-patrijarha-irineja-izdajnik-av-darvinizam/ [3] https://sozercanje.wordpress.com/2019/09/18/%d1%87%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8/ [4] https://www.liquor.com/recipes/mind-eraser/#gs.87qwgy View full Странице
  7. Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија. Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа. Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“. Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује. Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота! Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“. Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо. У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3] Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије. Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind Eraser – Брисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци! Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе. У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи. Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП + [1] Језик као огледало личности: писанија епископа Давида | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли... [2] Писма: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/prepiska-ep-atanasija-jevtica-i-patrijarha-irineja-izdajnik-av-darvinizam/ [3] https://sozercanje.wordpress.com/2019/09/18/%d1%87%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8/ [4] https://www.liquor.com/recipes/mind-eraser/#gs.87qwgy
  8. Торжественим архијерејским литургијским сабрањем прослављена је храмовна слава Саборног храма Рођења Пресвете Богородице и слава града Зајечара. Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, протојереја-ставрофора Јована Илића из Епархије нишке и војних свештеника јереја Ђорђа Димића и Ивана Ганића. Литургији су присуствовали градоначелник Зајечара г. Бошко Ничић са сарадницима, председник општине Мајданпек г. Драган Ппоповић, начелник зајечарског управног округа г. Владан Пауновић, представници Војске Србије, Полиције, Ватрогасне бригаде, градских институција. Мноштво верног народа окупљено на светом литургијском сабрању, прославило је празник Пресвете Богомајке, која се сматра заштитницом града Зајечара. Домаћин црквене славе био је г. Милан Станковић, помоћник градоначелника Зајечара. Владика Иларион је у надахнутој празничној беседи поздравио представнике града Зајечара и Мајданпека, часно свештенство и монаштво епархије, војне свештенике и све сабране, честитајући свима храмовну и градску славу. Владика је позвао на јединство у Господу, да заједничком молитвом изграђујемо себе у Цркви Божијој, да живимо и напредујемо у духовном и душевном, а потом и телесном здрављу, да јачамо у вери доласком у свете храмове, јер се само тако можемо одржати и опстати као народ Божији, народ Светосавски. Владика је подсетио на чудесно рођење Пресвете Богородице од тада бездетних родитеља светих Јоакима и Ане, чије је молитве Бог услишио, показавши да Он увек чује молитве чистог срца и оних који му се са вером обраћају. Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света. Проблем недостатка подмлатка, недостатка деце у нашем граду и нашој земљи је произашао управо из тога што се наш народ удаљио од цркава које су полупразне, од молитве и испуњавања Божијих заповести, а притом се много брине и говори о све мањем наталитету, нагласио је владика. Зато се данас молитвено обраћамо Господу и његовој светој Мајци за просвећење нашег народа, да би нам Господ услишио молитве заступништвом Пресвете Богородице, да нас она чува, води и руководи и упућује у ономе што је добро и корисно. Потом је владика још једном поздравио уважене госте, свештенство и све сабране, са молитвеном жељом да се још много година окупљамо и славимо у миру. Свечана славска литија са Епископом Иларионом и градоначелником на челу прошла је улицама града. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  9. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња. И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира. Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи. Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић. Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве. На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито. На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег. „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије. По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом. „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом. Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље. Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Пренос моштију Светог оца Николаја, храмовске славе манастира Врањина са свештенством Свету службу Божију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Након литургије, Владика је предводио Литију око храма, одслужио помен оснивачима, ктиторима, добротворима и приложницима ове древне светиње, као и њеним, почетком фебруара трагично пострадалим поклоницима Дарку Вујошевићу, Ратку, Јани и Нини Кумбуровићима. Потом је благосиљао славски колач манастирског храма. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је у овом свијету, у свеукупној Божјој творевини, а и у нама људима све у знаку Свете Тројице. „Све у себи носи тај печат тројичности. Сунце које нас грије, и оно је тројично. Ваздух и вода и земља, и то је тројичност без које не би било живота на земљи. Људска природа има ум, осјећање и вољу. И то је тројичност. Душа и тијело и ум човјеков, и то је тројичност коју је Бог уградио у људску природу. Зато и служба Божија, којом прослављамо Бога, и она је у знаку благосиљања царства Оца и Сина и Духа Светога, у знаку часнога крста кога стављамо на своје биће у име Оца и Сина и Духа Светога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и данашњи празник тројичан. „Прво прослављамо преполовљење Христовога Васкрсења кроз које се припремамо за прослављање Свете Тројице – Тројичинадне. Друго, прослављамо пренос моштију Светога оца нашег Николаја Мирликијског, чији живот је такође сав био у потовању и знаку и љубави према Оцу и Сину и Духу Светоме. А треће што овдје, у овој древној светињи немањићкој обиљежавамо, то је осамсто година од стварања наше помјесне Цркве – Жичке архиепископије, Пећке патријаршије и наше Зетске епископије, Зетске митрополије 1219/20. године“, подсјетио је он. Нагласио је да је Врањина једна од првих светиња у којој су боравили свети епископи овога апостолско-светосавког трона. „Да би се та Зетска митрополија на крају зауставила, ево већ пет стотина година на Цетињу, гдје су велике светиње сабране – рука Светога Јована Претече, дио Часнога Крста на коме је разапет Господ, икона Мајке Божије филеримске коју је сликао Свети апостол и јеванђелист Лука, мошти Светога Петра Цетињског Чудотворца и Светога Петра Ловћенског Тајновидца“, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да је Ловћенски Тајновидац, пред упокојење на страмцу свога стрица Светог Петра Цетињског, Црну Гору предао Светој Тројици. Додао је да се Свети Петар Други потом попео на Ловћен гдје је и након упокојења поново разапет. „И данас су мошти његове на распећу. Ено га утамниченог у оном зиндану паганском, вапије својим Црногорцима да га врате у његову цркву, да обнове цркву Светог Петра Цетињског, његовога стрица, да би он скинуо проклетство са Црне Горе“, казао је Владика. Владика је најавио почетак обнове манастирског конака на Врањини, који је својевремено подигао краљ Никола. Од кума данашње манастирске славе Небојше Станковића, кумство за наредну годину је примило подгоричко Братство православне омладине Светог Симеона Мироточивог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу сиропусну свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду. Његовој Светости саслуживали су Преосвећени Епископ крушевачки Г. Давид, свештенство храма, архијепископије и из других епархија, уз присуство многобројних парохијана. Пре него што је приступио причешћивању верног народа, Његова Светост је нагласио да се треба озбиљно припремити молитвом и приступити Светим Тајнама, а не зато, како се у народу каже, што се ваља. На крају Литургије Свјатјеши се обратио верном народу беседом о Великом Посту и његовом значају за све нас.
  12. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  13. Све мање срећемо срдачних људи на улицама и у међуљудским односима. Слух за саосећајност, срдачност и искреност није она уобичајена и увежбана учтивост. То је чисто душевна, морална особина. Људи који имају осећање за добро других и прихватају живот ближњих дубоко у својој души – стално се напајају истинским животом. О срдачности су за јутарњи програм говорили катихета Марко Радаковић и вероучитељица Драгана Машић. View full Странице
  14. Све мање срећемо срдачних људи на улицама и у међуљудским односима. Слух за саосећајност, срдачност и искреност није она уобичајена и увежбана учтивост. То је чисто душевна, морална особина. Људи који имају осећање за добро других и прихватају живот ближњих дубоко у својој души – стално се напајају истинским животом. О срдачности су за јутарњи програм говорили катихета Марко Радаковић и вероучитељица Драгана Машић. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  15. По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници. Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији. Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице. Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић. Извор: Српска Православна Црква
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је отварању новоизграђеног Парохијског дома при православној цркви Светих Кирила и Методија у Љубљани. После разговора са православним верницима, који су стигли из целе Словеније, као и из Италије и Аустрије, Патријарх је служио свету архијерејску Литургију у цркви Светих Кирила и Методија у центру Љубљане, уз саслужење више архијереја. По завршеној Литургији Патријарх је одржао говор великом броју верника у дворишту цркве и позвао их да посећују своју цркву и нови Парохијски дом. Патријарх им је поручио да поштују своју нову домовину и да са Словенцима одржавају добре односе, јер "Срби су са Словенцима увек били у добрим односима". Патријарх је, такође, позвао српски народ да поштује и житеље других вера "јер смо сви Божја деца и нема разлике међу људима ма које вере били". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као домаћин, захвалио је Патријарху што је дошао у Словенију где такође живе његови верници. Отварању Парохијског дома присуствовали су и представници амбасаде Републике Србије, амбасадор гђа Зорана Влатковић и први саветник гђа Ивана Јакшић Матовић, као и представници других верских заједница у Словенији. Парохијски дом је подигнут на црквеном дворишту у самом центру Љубљане, поред познатог љубљанског парка Тиволи. У дому ће се одржавати све важније културне приредбе српских друштава, очекује се долазак српских писаца и музичких и позоришних група из Србије и Републике Српске који ће наступати за Србе и Словенце из целе Словеније. У Парохијском дому ће бити домицил и школа за учење српског језика и ћирилице. Патријарх Иринеј је стигао у Словенију у петак и најпре је посетио луку Копар, где је због великог броја православних верника Српска Православна Црква одлучила да подигне храм. Тамо му је домаћин био градоначелник г. Борис Поповић. Партијарх је у Љубљану стигао у суботу, где га је примио градоначелник г. Зоран Јанковић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  18. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру View full Странице
  19. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  20. У суботу, 20. јануара у 19 часова, у дубровачкој катедрали Госпе Велике, одржана је, у оквиру „молитвене осмине” (тј. осам молитвених дана: од 18. до 25. јануара), традиционална молитва за јединство хришћана. Молитву је предводио дубровачки бискуп монс. Мате Узинић, а присуствовао јој је епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз мноштво вјерног народа из обје цркве. Ово је седми пут да се екуменска молитва уз судјеловање православних и католика моли у Дубровнику (већ је одржана у Сарајеву, а одржава се и у Загребу и многим другим мјестима код нас и у свијету). Важно је и напоменути да није ријеч о миси него о молитви чији је текст сваке године плод заједничког договора комисија двају цркава, који се потом дистрибуира свим црквама по свијету. Како је то већ уобичајено, када је молитва у католичкој цркви, бесједи православни епископ, а када се молитва одржава у православној цркви онда бесједи католички бискуп. Ове године је, дакле, бесједио епископ Григорије чију бесједу доносимо у наставку. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка View full Странице
  21. Христос, који је ради људског спасења претрпио крст и смрт, очекује да се људи у односима међусобно изграђују, имајући у виду управо њега и његову жртвену љубав, истакао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Мостар - Божићни концертФото: СРНА Владика Григорије истакао је и да се једном лијепом ријечју понекад све успостави, као што једна ружна ријеч може све да разори. "Свима је потребна ријеч која ослобађа, поново успоставља и окреће према ближњима, једне према другим", нагласио је владика Григорије у поздравној бесједи у Мостару, гдје је синоћ одржан божићни концерт на коме је наступила Биљана Крстић и Бистрик оркестар. Владика Григорије подсјетио је да се Христос у теологији уобичајено назива Сином Божијим, Сином човјечијим и Богочовјеком, али се назива и Логосом, ријечју Божијом. "Зато ћу подсјетити на ријечи великих отаца Цркве и њихово богонадахнуто умовање, рећи нешто о ријечи и ријечима за шта сам увјерен да је и те како повезано са тим да је Ријеч Божија постала човјеком. Није ли тачно да лијепа, добра, блага ријеч изграђује, да нас оживљује и оздрављује? И зар немамо сви искуство тога да нас свака ружна ријеч рањава, разграђује, разбољева, растужује и понекад обара?", навео је владика Григорије. Владика је напоменуо да, ако вам је до некога стало, ако га волите, пазићете на сваку изговорену ријеч. "Зар не би требало да нам буде важно како на све то гледа онај који се због нас у тијелу родио, претрпио смрт и даровао нам живот, који све чини ради нас и ради нашега спасења? Није ли неизмјерна и неизрецива његова милост, јер нас без обзира на наше гријехе увијек изнова прима кад год искрено изговоримо ријеч молитве? Исти он нам је заповједио да волимо и пазимо један другога, да наше односе изграђујемо ријечима пуним љубави. Данас у овом граду и овој земљи, гдје живе различити народи, са различитим вјерама и културама, ово подсјећање на значај ријечи истовремено је и вапај за миром, за помирењем међу људима", поручио је епископ Григорије. Епископ захумско-херцеговачки и приморски додао је да се пред тајном љубави Божије, откривеној у Логосу - Ријечи, клањамо у божићне дане и ту тајну прослављамо и у пјесмама славимо. "Та ријеч треба да буде орошена Ријечју Божијом. Зато је и ријеч поздрава који ових дана изговарамо оживљујућа и окрепљујућа - Мир Божији, Христос се роди!", рекао је владика Григорије. Владика је поручио да ћемо славити Божић као оно што је започело и догађа се у вијекове вијекова, а не као нешто што је било и прошло. "То ћемо чинити и у овој тихој и свјетлој ноћи у граду Мостару, не гледајући на то ко је ко, него се увијек изнова сјећајући да смо сви дјеца Божија", навео је владика Григорије. Концерт у великој дворани Хрватског дома херцега Стјепана Косаче у Мостару, за који се тражило мјесто више, а који традиционално организују Српско културно и просвјетно друштво "Просвјета", Градски одбор Мостар, и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво "Гусле", уз подршку и благослов Српске православне општине Мостар, увеличала су наступом и дјеца која похађају православну вјеронауку у Мостару. Скај клуб који дјелује при Црквеној општини припремио је и пакетиће за дјецу. Концерту је присуствовао велики број људи, представници власти, културног и јавног живота из Херцеговине, међу којима градоначелник Мостара Љубо Бешлић, градоначелник Требиња Лука Петровић, начелник Невесиња Миленко Авдаловић, предсједавајући Представничког дома Парламента Федерације БиХ Един Мушић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Илија Таминџија, конзул Србије у Мостару Марија Бакоч, министри и посланици из Херцеговачко-неретванског кантона, представници Католичке цркве и Исламске заједнице.
  22. Христос, који је ради људског спасења претрпио крст и смрт, очекује да се људи у односима међусобно изграђују, имајући у виду управо њега и његову жртвену љубав, истакао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Мостар - Божићни концертФото: СРНА Владика Григорије истакао је и да се једном лијепом ријечју понекад све успостави, као што једна ружна ријеч може све да разори. "Свима је потребна ријеч која ослобађа, поново успоставља и окреће према ближњима, једне према другим", нагласио је владика Григорије у поздравној бесједи у Мостару, гдје је синоћ одржан божићни концерт на коме је наступила Биљана Крстић и Бистрик оркестар. Владика Григорије подсјетио је да се Христос у теологији уобичајено назива Сином Божијим, Сином човјечијим и Богочовјеком, али се назива и Логосом, ријечју Божијом. "Зато ћу подсјетити на ријечи великих отаца Цркве и њихово богонадахнуто умовање, рећи нешто о ријечи и ријечима за шта сам увјерен да је и те како повезано са тим да је Ријеч Божија постала човјеком. Није ли тачно да лијепа, добра, блага ријеч изграђује, да нас оживљује и оздрављује? И зар немамо сви искуство тога да нас свака ружна ријеч рањава, разграђује, разбољева, растужује и понекад обара?", навео је владика Григорије. Владика је напоменуо да, ако вам је до некога стало, ако га волите, пазићете на сваку изговорену ријеч. "Зар не би требало да нам буде важно како на све то гледа онај који се због нас у тијелу родио, претрпио смрт и даровао нам живот, који све чини ради нас и ради нашега спасења? Није ли неизмјерна и неизрецива његова милост, јер нас без обзира на наше гријехе увијек изнова прима кад год искрено изговоримо ријеч молитве? Исти он нам је заповједио да волимо и пазимо један другога, да наше односе изграђујемо ријечима пуним љубави. Данас у овом граду и овој земљи, гдје живе различити народи, са различитим вјерама и културама, ово подсјећање на значај ријечи истовремено је и вапај за миром, за помирењем међу људима", поручио је епископ Григорије. Епископ захумско-херцеговачки и приморски додао је да се пред тајном љубави Божије, откривеној у Логосу - Ријечи, клањамо у божићне дане и ту тајну прослављамо и у пјесмама славимо. "Та ријеч треба да буде орошена Ријечју Божијом. Зато је и ријеч поздрава који ових дана изговарамо оживљујућа и окрепљујућа - Мир Божији, Христос се роди!", рекао је владика Григорије. Владика је поручио да ћемо славити Божић као оно што је започело и догађа се у вијекове вијекова, а не као нешто што је било и прошло. "То ћемо чинити и у овој тихој и свјетлој ноћи у граду Мостару, не гледајући на то ко је ко, него се увијек изнова сјећајући да смо сви дјеца Божија", навео је владика Григорије. Концерт у великој дворани Хрватског дома херцега Стјепана Косаче у Мостару, за који се тражило мјесто више, а који традиционално организују Српско културно и просвјетно друштво "Просвјета", Градски одбор Мостар, и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво "Гусле", уз подршку и благослов Српске православне општине Мостар, увеличала су наступом и дјеца која похађају православну вјеронауку у Мостару. Скај клуб који дјелује при Црквеној општини припремио је и пакетиће за дјецу. Концерту је присуствовао велики број људи, представници власти, културног и јавног живота из Херцеговине, међу којима градоначелник Мостара Љубо Бешлић, градоначелник Требиња Лука Петровић, начелник Невесиња Миленко Авдаловић, предсједавајући Представничког дома Парламента Федерације БиХ Един Мушић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Илија Таминџија, конзул Србије у Мостару Марија Бакоч, министри и посланици из Херцеговачко-неретванског кантона, представници Католичке цркве и Исламске заједнице. View full Странице
  23. На Светог Андреја Првозваног Преосвећени Владика Лаврентије пожелео је свим верницима срећу, радост и благослов у Боговиђењу. Треба да схватимо ове појмове и још више да их делатно доживимо. Дивна беседа нашег најстаријег архијереја. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...