Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубомир'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Дом и породица морају и могу да замене празнична богослужења. Дом је икона храма, породица икона цркве. Апостол Павле у својим посланицама поздравља породицу као „домаћу цркву“ Доносимо разговор са протођаконом др Љубомиром Ранковићем, главним и одговорим уредником „Гласа цркве“, издавачке куће Епархије шабачке. Црква је важан чинилац српског друштвеног живота и институција са највећим угледом у народу. О пандемији корона вируса која сабласно кружи планетом многи су већ, позвани и непозвани, рекли своју реч. Грађани Србије, међу њима највећи број верника, очекују и реч своје цркве. Имају ли право на то, или су ово питања која спадају искључиво у надлежност „царства овога света“? – Све појаве и феномени, особито глобалног и општечовечанског карактера, који засецају у судбину света и човечанства, имају поред физичке и своју метафизичку природу и значај. Тумачење метафизичких, односно, духовних димензија и знамења у свакој појави и у свакој епохи, најважније је призивање цркве у овом свету. Верујући народ зато са правом очекује реч цркве. Њен задатак је да буде активни и креативни чинилац историје а не неми посматрач актуелних друштвених процеса. Црква је Логос који пребива у свету, „со живота“ и „светлост свету“ која осветљава путеве свакој епохи. Можете ли онда, као свештеник, да уобличите ту насушну реч, која се недељама у овој нашој и свепланетарној драми, очекује од цркве? – „Кад наиђу тешка мутна времена и учестају узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз…“ – овако је славни нобеловац Иво Андрић у књизи „Знакови поред пута“, дао путоказ где наћи одговор у данима узбуне и пометње. Библија је Реч Божја којом Црква одговара на сва питања и изазове људске историје.
  2. О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља. На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“ Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине. Радикални преокрет У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“ Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали. Бог изнад свега, човек пре свега Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек. Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода. После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!” Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“. Главни циљ живота Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“ У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога. Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље. Богословље владике Николаја Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом: – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте. – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство. – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству. Црква је мајка Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију: – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24). – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову. У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој: – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави. Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе: – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе... Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва. Догматика и етика На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца. Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово: – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој. Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку. Дрво познања и дрво живота У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише: – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко. Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу. Завештање Додајмо на крају и ово! Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Протођакон др Љубомир Ранковић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У цркви Светог Јована Валидмира на Медаковићу о Златоустом Николају казивао угледни протођакон Љубомир Ранковић. Поводом годишњице престављења Светог владике Николаја храм Светог Јована Владимира у Београду организовао је у четвртак 12. марта 2020. године духовно вече посвећено овом Божјем угоднику и српском светитељу. Протођакон Ранковић је своје предавање углавном усмерио на животопис Златоустог Владике Николаја од његовог родног места Лелића, преко Енглеске, Русије, доАмерике. Надахнуто и емотивно предавање слушало се бе здаха. „О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у ЦрквиХристовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада сигурно премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом охридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Особито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви..." казује протођакон Љубомир Ранковић. Иако нема куће и Србина који нешто нема или не зна о Светом владици Николају Охридском и Жичком, да поменемо, како је рекао и протођакон Ранковић, да је наш велики научник Михаило Пупин за Светог Владику казао да је он највећи Србин после Светог Саве. Преподобни Јустин Поповић, прожет безграничном љубављу према делу Светог Владике Николаја, редовно му служећи годишњи помен (у то време још није био канонизован), изговарао је надахнуте беседе које су остављале дубок траг на све који су их слушали, казао је вернима протођакон, уредник ИК „Глас Цркве“ из Шапца и приређивач сабраних дела Светог Владике. . Онај коме се дивио читав свет, који је добио докторате престижних светских универзитета, никада није добио признање на београдском Богословском факултету! Онај кога су други народи нетремице слушали, ретко се помиње у јавности, па ипак: „Народ у души носи Светог владику Николаја“ закључио је протођакон др Љубомир Ранковић додајући на крау и ово: „Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из Књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Да поменемо и ово: вест о престављењу владике Николаја Велимировћа у Америци није забележила д тадашња државна штампа, али није забележило ниједно гласило Српске Цркве. Са канонизацијом владике Николаја за светитеља ствари су се промениле, те он налази место и у медијима, писаним, штампаним, али и код радио-емитера. Гласник Српске Православне Цркве је два пута објавио беседе Светог владике, а поводом 110 година од његовог монашења протођакон др Љубомир Ранковић је зораво у Гласнику, јануарски број 2020, објавио изузетан текст „Нада тајном личности Светог владике Николаја“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Ranković: Irineja bačkog za akademika SANU U „Glasu Crkve“, izdavačkoj ustanovi Eparhije Šabačke u Šapcu, predstavljena je nova knjiga protođakona dr Ljubomira Rankovića – „Šabačka crkva“. Reč je o reprezentativnoj i luksuznoj monografiji o crkvi mučenici, koja je tokom svoje dvovekovne istorije više puta rušena i obnavljana, deleći tako sudbinu svoga naroda i grada Šapca. Ponedjeljak, 04.11.2019. „Šabačka crkva kroz svoju istoriju bila je pijemont duhovnosti i kulture, akademije i univerzitet, „Grad na gori“, istakao je dr Ranković i dodao: „U šabačkoj crkvi je tron najuglednijih srpskih episkopa, među kojima je sedam akademika i na desetine književnih stvaralaca koji pronose slavu šabačkog hrama širom otadžbine i sveta. Trojica šabačkih episkopa postali su poglavari Srpske pravoslavne crkve: mitropoliti Mihailo i Inokentije i patrijarh Dimitrije, prvi poglavar obnovljene Srpske patrijaršije 1920. godine. Mnogi među njima bili su najučeniji ljudi svog vremena, veliki besednici, teolozi i pisci značajnih dela, zbog čega su kao ugledni stvaraoci primani u najvišu naučnu ustanovu Srpsku kraljevsku akademiju naučnika i umetnika“. Upitan da za kaže za RTV BN da li je duhovno stvaralaštvo posustalo među višom i nižom srpskom jerarhijom danas, i da li je to razlog što među članovima SANU danas nema ni jednog episkopa ni sveštenika, protođakon Ranković je odgovorio: -Želim da istaknem da Srpska crkva danas ima veliki broj vrlo obrazovanih teologa svih generacija. Neki od njih spadaju u najuglednije teologe pravoslavlja i celog hrišćanskog sveta. Zbilja, deluje zbunjujuće da SANU nije obratila pažnju na tu činjenicu. Kao da se zaboravlja da se termin teologija pojavljuje u dubokoj starini kod filosofa Platona koji u svom znamenitom delu „Država“, teologiju određuje „kao produbljivanje onoga u šta se veruje“, dok Aristotel u filosofskom spisu „Metafizika“ teologiju naziva „prvom filosofijom“, naukom o apsolutnom biću, „prvom pokretaču“, neprouzrokovanom. Odsustvo teologije u SANU obostrani je hendikep“. Na naše pitanje ko bi, po njegovom mišljenju, od teologa iz Pravoslavne crkve u Republici Srbiji bio najzaslužniji da bude primljen u „hram besmrtnika“, Ranković je bez dvoumljenja odgovorio: „Na prvom mestu Irinej Bulović, episkop bački. Ovih dana izašlo je kapitalno delo ovog vladike: Tajna razlikovanja Božanske suštine i energije u Svetoj Trojici po svetom Marku Efeskom Evgeniku. Na promociji na Sajmu knjiga ove godine u Beogradu o knjizi su govorili najugledniji episkopi i teolozi Srpske crkve, mitropoliti Amfilohije i Porfirije i episkop David, jednodušno ističući da je ovo najdublja i najbolja studija o svetitelju i teologu o kome je, za proteklih pet vekova, širom pravoslavnoga i hrišćanskog sveta, na Istoku i Zapadu, napisano na desetine studija i teoloških rasprava. Značajan osmovekovni jubilej srpske crkvene samostalnosti, po Rankovićevim rečima, „ prilika je da se ovaj višedecenijski propust ispravi, vladika Irinej, manje-više poznat je našoj najširoj kulturnoj i crkvenoj javnosti kao vrlo obrazovan teolog, erudita i poliglota, pisac i prevodilac“. Vladičinim prijemom u Akademiju bile bio na dobitku dve najveće i najznačajnije nacionalne kulturne i duhovne ustanove srpskog naroda, SANU i Srpska pravoslavna crkva. Tim činom odalo bi se priznanje brojnim duhovnim i kulturnim pregaocima među srpskim sveštenstvom, koji su bili požrtvovani čuvari i nosioci pismenosti, kulture i prosvete kroz tamu vekova, od Svetog Save do danas -istakao protođakon dr Ranković. (BN)https://www.rtvbn.com/3970852/rankovic-irineja-backog-za-akademika-sanu?fbclid=IwAR2gGXKsa9D0BlW753b_KXEcF5d0rn4iaArSbMS2VCdgyukA5BJYx3CJLqs
  5. Протопрезвитер Љубомир Станковић, рођен је 2. новембра 1943. године у Врбици, Општина Кладово. У чин свештеника рукоположио га је, 1. новембра 1965. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Пензионисан је 1. децембра 2006. године. Извор: Епархија бачка
  6. На дан празновања Светог првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2018. године, на Институту за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици, упокојио се протопрезвитер Љубомир Станковић, умировљени парох сиришки. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Љубомире! Протопрезвитер Љубомир Станковић, рођен је 2. новембра 1943. године у Врбици, Општина Кладово. У чин свештеника рукоположио га је, 1. новембра 1965. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Пензионисан је 1. децембра 2006. године. Извор: Епархија бачка View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...