Претражи Живе Речи Утехе

На Спасовдан, дана 06. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Архипастиру су саслуживали: јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, парох доброводски и ђакони Радован Арсеновић из Трпиње и Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Трпињи! Нека вам је срећан овај дивни празник, који можемо назвати и празником радости. Велика је радост за све хришћане јер се овим празником потврђује икономија нашега спасења, потврђују се сви догађаји од Рођења, па до Страдања и Васкрсења. Као круну свих ових догађаја дочекаћемо празник Педесетнице који јесте Рођендан Цркве. Црква у личности Господа Исуса Христа има своју Главу, свог Оснивача. Христос је страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења. Христос је страдао из љубави према човеку, никако другачије него из превелике бриге и љубави коју Бог има према човеку. Падом смо се одвојили од заједнице са Богом, а Страдањем и Васкрсењем Христовим поново је отворена могућност човеку да обнови заједницу са Живим и Делатним Богом. Христос није васкрсао само зато како би нама показао своју силу и моћ, него да би показо какву љубав Бог има према човеку и да загреје наша срца како бисмо и ми имали љубави једни према другима. Тајна Васкрсења и Вазнесења је у томе да изграђујемо међусобну љубав, ону божанску љубав којом Бог љуби човека. Бог нас воли и љуби без обзира какве грехове чинили, својом неограниченом љубављу Бог нас кроз Тајну покајања грли и сједињује у заједницу Цркве Божје. Човек не може бити себичан, Господ нас није томе учио. Не може човек себе постављати на место Христово, на место Судије Васељене и да сматра како су сви други у заблуди. Ту онда нема нити љубави нити Цркве која нам је остављена као залог да бисмо кроз Тело и Крв Христову приступали Вечној Заједници. Не можемо бити себичан народ без љубави. Бог има љубави да нас воли овакве какви јесмо, грешни смо и ходимо земљом чинећи лоша дела. Почевши од мене првога, не могу се ни ја издвојити без обзира на службу коју имам. Зрно покајања мора бити и у мени, зрно љубави да волим сваког човека. То онда вреди и прелива се на све остале. Нека нас овај дан научи да љубимо једни друге, да не будемо себични него људи Христови који следе Јеванђеље. Јеванђеље Христово је у овом свету преточена љубав Божја, кроз Јеванђеље се учимо врлинама, трпљењу и љубави. Учимо се како је живети у Цркви Божјој, да не бисмо били индивидуалци не желећи заједницу. Морамо имати заједницу са Црквом Божјом јер кроз Цркву тече Јеванђеље изливајући се на душу свакога човека. Јеванђеље буди и снажи и крепи, оно треба да буде темељ нашега живота. Требамо да разумемо речи Јеванђеља како не бисмо отишли у гордост или прелест, како бисмо разумели Цркву и њену хијерархију. Зна се какве службе у Цркви постоје и каква су богоугодна дела у свакој од њих. Када то успемо бићемо народ на јеванђеоском путу, на путу љубави и милости Божје. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ”кирбај” овде у Трпињи која је заиста једна жива заједница у Христу, народ који је у Духу Цркве. Тако требате наставите да живите и за целу вечност. Амин. По одслуженој светој Литургији Преосвећени Владика осветио је и преломио славски колач са овогодишњим кумом господином Драганом Ристанићем чија је породица приредила послужење за све присутне. Трудом ЦО Трпиња приређен је и славски ручак како би у парохијском дому била настављена радост заједничарења. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети. Временом се и ријечи хабају, губе свој садржај и значење. Као и свему другоме, и томе смо ми, људи, криви. Гдје год је људска нога крочила, чега год да смо се својим рукама дотакли, свему смо, на неки начин, покварили сјај и љепоту. Тако смо, злоупотребљавајући ријечи, искривили и њихову чистоту. Христос нас подсјећа на најважнију заповијест о љубави; заповијест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Када треба да говорим о љубави, нађем се у недоумици, не знајући ни сам да ли ћу моћи довољно јасно рећи колико нам је животно битно да се у својим животима вратимо тој светој врлини. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање има. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживјети. Говори се о силама оваквим и онаквим, сада већ о супер-силама, а очевидно се види: нема те силе којој се не може на крај стати и доакати. Показала је то слабашна Србија у првом рату силној Аустро-Угарској. Показали су то Вијетнам и Пакистан и друга крвава ратишта. Зато људи почињу да схватају да је пуно мудрије и сврсисходније да се застане и преговара; и другим начином, а не силом и крвопролићем, проблеми рјешавају. Свако сиљење противи се Божијој вољи, а Бог је изнад сваке силе и ниједна сила њему није мила. Још на самом почетку тока историје, када је успостављао свој поредак на земљи, Господ објављује своју љубав према људима. Вели: “Чиним милост на хиљадама оних који ме љубе и чувају заповијести моје”. (2. Мој. 20, 6) И све што је Оваплоћени Бог на земљи људима говорио, ишло је на то да се људи подсјете на оно што им је већ једном Бог објавио и што је у Свете књиге записано. Христос је заједљивим фарисејима одговарао њима познатим одговорима, настојећи да им у њихову отупјелу свијест призове мисао о себи као испуњењу онога што су богонадахнути старозавјетни људи говорили и записивали. Заповјест о љубави, дословно, како фарисејима Христос говори: “Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18) стоји записана на самом почетку Библије, у Трећој књизи Мојсијевој. Питали су се људи, питаће се и неко од нас: А зашто као “себе самога”? Зашто не више или мање? Обично причају пуно они који мало творе, а најчешће сувише питају они који до одговора мало држе. Међутим, одговор је јасан: Камо среће кад бисмо ми достигли такав ступањ наше љубави да волимо ближње колико волимо себе. Живот је, на жалост, препун сулудих примјера који показују да ми можемо да мрзимо другога више но што себе волимо. У жељи да некоме напакостимо, страдамо и сами. Гурајући друге у пропаст, многи и сами пропадају. Нек комшији цркне крава па макар ни моја не остала жива! Нека је другоме мука па макар ни мени не било лако! Има још један одговор на питање зашто да волимо ближњега као себе самога: Зато што Бог подједнако воли све људе и гледајући нас са небеске висине, све наше душе једнако вреднује. Свој коначни суд даће када за то вријеме одреди. На истом мјесту гдје је Мојсије записао Божију вољу о љубави према ближњем, записао је и Божију вољу о љубави широј од круга ближњих и пријатеља. “Ко је дошљак међу вама – каже – нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској”. (3. Мојс. 19, 34) У Петој библијској књизи, која се зове Закони поновљени, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: “Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме”. (5. Мојс. 5, 6) Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца јер она истискују из себе љубав брзо и лако. Камо пусте среће кад бисмо љубав носили у срцу дуго колико мржњу носимо и када бисмо учињена нам добра памтили тако дуго како памтимо нанесена нам зла. Добро заборављамо и умањујемо, а својим, и безразложним, мржњама ми измишљамо и додајемо и непостојеће разлоге и подгријавамо их на силу, кад их и само вријеме почне полако хладити. На једном мјесту, у Светом писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду “као сунце кад излази у сили својој”. (Суд. 5, 31) Такви треба да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видио. (1. Јн. 4, 20) Господ Исус Христос проширио је границе љубави до бесконачности. “Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем – вели Христос – љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава и зле и добре и пушта дажд на праведне и неправедне.” (Мт. 5, 43-45) И када ово наређује, Христос нас сукобљава са неумитном логиком: “Јер ако љубите оне који вас љубе – вели он – какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? (Мт. 5, 46) Љубав “не тражи своје”. (1. Кор. 13, 5) Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмјерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска љубав. И “грешници љубе оне који њих љубе”. (Лк. 6, 32) По љубави треба да нас други распознају. Гдје нема љубави, нема ни хришћана. “По томе ће се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом”. (Јн. 13, 35) “Ако ме љубите, заповијести моје држите”, (Јн. 14, 15) вели Христос својим ученицима – и нама. Упразно говорити, а дјела не творити, и то ништа није. “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. (Јн. 15, 13) И на крају, Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо имати љубави међусобне: “Ово вам заповиједам: да љубите једни друге”. (Јн. 15, 17) Тако и никако другачије; да бисмо дошли до спасења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На одликовању Вам је честитао и предсједник Српске Милорад Додик. У каквим сте односима са њим? Господин Додик је пришао да ми честита. Не видим ту ништа спорно. Тиме је поздравио концепт који заступам. Вјерујем да ће њему и свим политичарима у РС ово бити подстрек да на свом подручју више заштите Бошњаке и Хрвате. Јер то тако треба. Додик својевремено није прихватио Ваш позив на „ледени изазов“, уз коментар: „Ко је Хамдија Липовача? Немам појма“. Да ли сте му на томе замјерили? Мислим да се од Додика превише прави публицитет. Гледа се шта он каже, како реагује. С тиме га афирмишу они који своју власт заснивају на страху од других и другачијих. Ја га доживљавам као изабраног представника српског народа. И то је све. Рачуне полаже народу који га бира. Сутра, ако побиједи, биће члан Предсједништва БиХ. Значи, дио Предсједништва наше земље. Значи, дио Предсједништва свих њених грађана. Са патријархом и са Додиком сте се пољубили три пута, по обичају Срба. Због чега? Ја потичем из старе муслиманске беговске породице Поздераца и Липовача. Код нас је адет да се стари људи пољубе у руку, а посебно вјерски поглавари. Ја никада нисам пропустио да пољубим руку и свом реису Церићу и Кавазовићу. А, кад вам неко дође у кућу научен сам да му треба пружити све почасти. На крају, јадни смо ми кад се у 21. вијеку броји колико се ко пута пољуби. Ја знам да би многи вољели да сам одбио руку господина Додика, или на неки начин довео до инцидента, али то није БиХ и није мој одгој. У каквим односима живе Бошњаци и Срби у Унско-санском кантону? Нормалним. Дијелимо и добро и зло. Посјећујемо се за Бајраме и Божиће, помажемо једни другима. То управо смета националистима. Но, то је њихов проблем. Зашто вас нема на овјереним кандидатским листама за идуће опште изборе у БиХ? Чиме се сада бавите? Видите, ја сам један од првих људи који је био сметња зеленој властели. Анонимно вас пријаве, њихови људи у тужилаштвима вас оптуже и смакну на тај начин. Након исцрпних монтираних судских процеса у три од четири сам ослобођен оптужбе. СДП није сматрао да требам бити на листама, па сам одлучио да се не кандидујем нити на другим листама. Никшић се није јавио Да ли сте још члан СДП БиХ и какав изборни резултат прогнозирате за ту странку? Ја сам члан Главног одбора СДП. Људи који воде партију у УСК су учинили све да ме маргинализирају јер се не слажем са њиховим концептом вођења Партије, гдје четири године дјелују као кец из рукава владајуће СДА, али само за своје личне интересе. Предсједник Никшић и ја смо имали састанак у априлу, гдје смо се договорили да се ухрпамо и кренемо радити. На жалост, више се никад није јавио. СДП-у желим сву срећу и успјех на изборима. https://srpskainfo.com/hamdija-lipovaca-dobitnik-ordena-svetog-save-jadni-smo-ako-brojimo-koliko-se-ko-puta-ljubi/