Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубави'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 73 results

  1. Ћаскате ту о некој љубави, а наталитет само опада. Будимо ветар у леђа, ајмо проводаџије кога бисте спојили као складан форумски пар? Будите позитивни критичари
  2. Дана 24. јануара 2019. године у Москви је одржан сусрет Патријарха московског и целе Русије Кирила и професора и студената руских медицинских високошколских установа. У свом обраћању окупљенима поглавар Руске Цркве је оценио значај лекарске службе. „По мом дубоком убеђењу, – истакао је патријарх, – професија лекара је подвиг пожртвоване љубави према људима, што лекарску делатност чини блиском са свештеничком службом. Ми не можемо имати слободан дан. Ни свештеник, ни лекар немају прописано радно време. Ни свештеник, ни лекар немају права да прођу поред несреће, чак и ако се она деси викендом или на празник. Као што свештеник не може да дође кући, скине расу и престане да буде свештеник, тако ни лекар скинувши мантил не престаје да буде лекар. Антон Павлович Чехов је написао: „Лекарска струка захтева самопожртвованост, чистоту душе и чистоту помисли.“ Ове речи би биле врло умесне да их је рекао свештеник, али замислите да је то рекао наш велики писац који је био лекар по образовању, али је цео свој живот посветио књижевности. Како је правилно ставио акценте: самопожртвованост, чистота душе и чистота помисли! Заиста, лекарско умеће се не ограничава само техничким навикама и умећем, већ захтева и оно што се у хришћанству назива духовним делањем, очишћењем срца. Уједно, савремени лекари се суочавају с мноштвом изазова, претежно етичког карактера. И овде је врло важно сачувати моралну чврстину, не подлећи искушењу и не претворити узвишену и племениту професију лекара у извор богаћења или начин за манипулисање човеком ради сопствених користољубивих интереса.» Извор: Православие.ру
  3. -Обележена 77. годишњица Новосадске рације- На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2019. године, обележена је 77. годишњица трагичног догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске од 21. до 23. јануара 1942. године побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, амбасадори Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Градоначелник је рекао да се из данашњег Новог Сада мора послати јединствена порука да се овакви злочини не смеју заборавити и да се не смеју поновити. Споменик „Породица” је опомена да се фашистичко зло више никада и ни у једном облику не понови. То је опомена да људско увек мора да победи, да мора да превлада над мржњом и нељудским, истакао је градоначелник Новог Сада. Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је рекао да је данашње окупљање подсетник на лекције живота. Овај свет је позорница не да бисмо били посматрачи, него да бисмо били активни учесници. Зато је ово лекција коју не можете да кажете да сте је научили и да затворите књигу. Живот увек сатка ситуације у којима нас стави на испит да види да ли смо научили ту лекцију добро, истакао је врховни рабин Србије. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење владике мохачког г. Исихија, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да нам је света дужност да учинимо све да се злочини никада не понове. Сви треба да радимо на праштању, међусобној љубави и заједништву. Морамо бити свесни чињенице да негде у свету се свакодневно дешавају трагедије попут Новосадске рације, у разним издањима, али са истом суштином. Треба да се молимо и чинимо све што до нас стоји да се то не понови, али и да престане већ једампут у свету у којем живимо. Зато се и сећамо невиних жртава. То није некакво осветничко сећање које презире читаве народе и заједнице, већ је молитвено, литургијско сећање које одзвања и у речима молитве коју смо чули и из уста рабина Исака, а и на свакој молитви за покојнике у нашој Православној Цркви. Да им Бог душу прости и да им буде вечан спомен и у Царству Божјем и међу нама, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном код споменика Породица су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка
  4. Отац Макарије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Духовима, недјељу по Богојављењу, и говорио о празницима Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Крститеља, рекавши да су ови догађаји догађаји пројаве љубави Божије на земљи. Он је говорио и о значају велике Светиње Богојављенској водици, и објаснио која је разлика између богојављенске и крстовданске водице. Звучни запис емисије “Битно је да се човјек не веже ни за какву материју јер човјек унутрашњу празнину покушава да надомјести материјалним стварима које га заробљавају. Човјеку, у ствари, треба врло мало“- каже отац Макарије у одговору на питање да ли су савременом човјеку, а нажалост и хришћанину, спољашње ствари које има или које тежи да посједује, на неки начин, сатисфакција за оно што не посједује изнутра. Отац Макарије је одговарао и на питање наших слушалаца о саблазнима које долазе кроз ближње, о гријеху хуле на Духа Светога и на још нека питања наше вјере, зато је топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  5. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка
  6. Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије освештао је 22. децембра 2018. године темеље храма Светог деспота Стефана деспота и Преподобне Евгеније у месту Ортијеш код Мостара. Владика Димитрије је рекао да људи градећи храм изграђују себе: - Има позната ријеч апостола Павла да знање надима, а љубав изграђује. Ми морамо градити љубав међу собом и само ће љубав изградити овај храм. Зато смо се и помолили на темељима овог будућег храма да он буде знак нашег јединства, наше братске љубави и братског поштовања. Нека би дао Господ да буде као што је било у вријеме првих хришћана. Они су живјели заједно, поштовали се, имали светост и врлину живота, да су људи кад су их гледали говорили какав ли је њихов Бог кад су они овако свети и пуни љубави једни према другима. Такви и ми треба да будемо, да будемо знак и овоме свијету и овоме граду у коме живимо, да будемо знак присуства Бога љубави. Влдика је верницима рекао да у Мостару имају право да се боре за своја грађанска, верска и духовна права, али да се свим срцем морају желети и афирмисати та права и другима: -Не смије ни признак мржње да се увуче у наше срце, посебно овдје у Мостару. Мржња је као штит, али не штит који нас штити од зла, већ штит који запречује благослове да дођу на нас. Ако градимо на мржњи све ће се брзо срушити. Ми морамо да градимо на љубави. Нека би дао Господ, као што смо овај храм затемељили на чврстој стијени и наш живот буде утемељен на Христу Господу и на тврдој вјери у њега и онда ће он бити и наш штит и заштитник и извор благослова. Свештеник Бранимир Боровчанин, парох благајски на чијој парохији се гради храм, рекао је да је идеја о изградњи цркве потекла од мештана Ортијеша које је једно од највећих и најорганизованијих повратничких насеља у долини Неретве, а да је благослов за изградњу цркве дао тадашњи Владика захумско-херцеговачки Григорије, а затим је подршку дао и нови владика Димитрије. - Сви људи одавде, али и пријатељи људи из Ортијеша, па и наши пријатељи других вјера и нација су безусловно и са великом љубави помогли да се гради овај храм, рекао је свештеник Боровчанин и напоменуо да се храм гради прилозима вјерника и уз помоћ Министарства за избегла и расељена лица Владе Републике Српске које је и раније помагало многе пројекте. Свештеник Боровичанин је навео да је план да се црква изгради и заврши до 1. августа 2019. године и подсетио да у јужном делу Мостара има око 350 православних домова, од чега стотињак у Ортијешу: -У већини њих имамо подмладак, дјецу или унучиће који ту живе и зато мислимо да је то свијетла будућност. Ово је други храм који се наново гради на подручју Мостара. У Мостару су после рата обновљене све цркве, а у току је обнова Саборне цркве Свет Тројице. Мештанин Давор Шупљеглав истакао је како је изградња цркве од великог значаја: -Надамо се да ће овај храм допринијети нашем заједништву, јер немамо луксуз да се дијелимо по било ком основу. Надамо се да ће нас и овај храм зближити с Божјом помоћи. Бојан Црногорац из Ортијеша, а данас живи у Милићима, казао је да се увек радо враћа у своје у место. -Тамо су ме одвели пословни путеви. У Ортијеш је увијек лијепо доћи. Сада ћемо се моћи бар једном годишње окупити око овог храма, каже Црногорац који је један од донатора и додаје да ће бити основано и удружење које ће бринути за новорођенчад са подручја Ортијеша и Лакшевина. Пројектант цркве Ранко Окука навео је да ће се храм градити у уникатном стилу цркве ротонде и да у Епархији захумско-херцеговачкој има само још један такав у Невесињу. -Првобитна идеја је била да се изгради капела, али смо схватили да овај народ и ово мјесто заслужују да имају лијеп храм, казао је Окука. Освећењу цркве присуствовао је велики број мештана Ортијеша, начелници Невесиња и Источног Мостара. Извор: Епархија захумско-херцеговачка СПЦ
  7. ризница богословља

    Протопрезвитер Небојша Тополић: Страх од љубави

    Протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну, надовезао се данас на своје претходно гостовање, говорећи овога пута о изузетно раширеној појави нашег доба – страху од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми у ствари бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Отац Небојша је подсетио на изузетну мисао блаженопочившег Патријарха српског Павла: „Ми не очекујемо да нас неко види бољим него што јесмо или горим него што можемо бити, него да нас види онакве какви смо“. „Тражећи наше грешке упознајемо своје биће, а човек себе најбоље упознаје кроз заједницу“ рекао је о. Небојша. Шта се дешава када прође занесеност и падну маске? Која су то права места и прави начини да се изборимо са својим страховима? А шта људи превиђају када се говори о љубави? „Страх од љубави је страх од упознавања самога себе“ каже наш гост. Извор: Радио Слово љубве
  8. У понедељак, дана 26. новембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Јована Златоустог, архиепископа Константинопољског, Епископ Херувим је началствовао евхаристијским приносом у цркви Светог Архангела Гаврила у Бршадину. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник и парох први боровски, протонамесници Ненад Кесоња, парох пачетински, Драгослав Шалајић, парох први тењски и Радован Арсеновић, ђакон трпињски. После заамвоне молитве Епископ Херувим је осветио славске дарове које је припремио, у част свога заштитника и молитвеника пред Господом Светог Јована Златоустог, црквени хор из Бршадина. По литургијском отпусту Епископ се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Ласно ти Оци, драги народе и децо Божија, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије, која нас је сабрала овде на ово евхаристијско славље, да отпевамо Господу свим срцем својим, и свом душом својом и свим умом својим. Данас у молитвама прослављамо Светог Јована Златоустога, једнога од многих писаца Божанствених Литургија које су током дуге историјске праксе постојале и још данас постоје. И данас се сећамо, тога великога човека, великога ума Цркве Божије који нам је оставио у залог литургију у овоме облику који данас познајемо и који најчешће служимо. У његовоме прелепом житију описују се његови подвизи, трудољубивост према Цркви Божијој и његова љубав према молитви и према заједници као живој и оствареној каква непрестано треба да буде. Литургија и јесте заједница свих сабраних и оних који су овде на земљи и оних који су на Небесима у загрљају и наручју Божијем. Ми смо се кроз Свету Литургију сетили свих наших предака и свих овде сабраних и служили смо у Име Божије и прослављали Свету Тројицу Оца, Сина и Светога Духа. -Велики је благослов што смо данас имали прилику да исто тако прославимо крсну славу овога певачкога друштва које заиста својим умилним гласовима и лепотом негују традицију појања на овим нашим просторима, а посебно што негује традицију певања на српскоме језику, јер свакако да Литургија мора бити разумна, да људи који слушају литургијске песме и литургијске химне могу да разумеју Тајну која нам се даје, која нам се преноси и која се отвара овде у овоземаљским и историјским оквирима. И данас се кроз све те молитве кроз које смо прошли и које смо прочитали заиста отворила тајна живота, тајна вечности, тајна љубави и милости Божије. Видимо како су то величанствене речи које су писали дивни људи и оне нас упућују на који начин ми у овим историјским оквирима треба да живимо. Треба увек да живимо, једни са другима у међусобној љубави, у љубави која се гради и изграђује управо овде у литургијској заједници, јер је то најсавршенија и најлепша љубав. Нема лепше љубави, нема лепше слободе, нема ни веће истине, него оне истине коју срећемо овде у литургијскоме чину, јер кроз Тело и Крв Христову, ступамо у заједницу са живим и делатним Богом. Ту је љубав, ту је милост, ту је икономија нашега спасења, једино у Телу и Крви Христовој која нам је дата, а коју је Господ оставио нама, као спомен да и ми можемо у овоземаљским оквирима, да ступимо у ту заједницу са живим и делатним Богом, управо се остварује у овој Светој Литургији и Литургијама наше Свете Цркве. -Псалмопојац Давид нам је рекао: Појте Господу нашем, појте! Појте цареви нашему појте. У том контексту непрестано треба да чезнемо, да вапимо ка Господу, да Му узносимо химне које су најлепше и које су испуњене љубављу и милошћу Божијом и бригом за овај свет. То су они дарови које ми у току дана у једној недељи непрестано треба да узносимо и приносимо, а као суштина и као круна целокупног тога нашега недељнога круга, треба бити недељна Литургија, када ћемо приступити Телу и Крви Христовој. То је пут врлинскога живота, ту је пуноћа свих оних дарова које смо у току једне недеље учинили, једни према другима, а Литургија нас враћа у вечност, враћа нас у наручје Божије одакле смо и постали и где смо назначени. Црква нас увек позива на Јеванђеље, позива нас на речи које непрестано треба да горе у нашим срцима које непрестано граде врлински начин живота и које нас упућују на један подвижнички пут, пут нашега спасења. -Нека је благословен данашњи дан и нека је срећна крсна слава нашем певачкоме друштву и нека увек певају Господу, јер је то прави пут на коме треба да идемо. Нека сте живи и благословени кроз вечност! Након Свете Евхаристије, да радост данашњег дана буде још и већа, Епископ је осветио новоизграђени парохијски дом, после чега је, трудом надлежног пароха и његове заједнице, уприличена трпеза љубави у Дому културе у Бршадину. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. ризница богословља

    Марио Копић: Разапетост љубави

    Повезаност између живих и мртвих је снага сјећања што настаје из боли опроштања. Као што земља и небо припадају једно другоме, тако нас и сјећање повезује с мртвима. Сјећање на мртве не би било тако живо ако у њему не бисмо осјетили властиту смртност, ако у снази сјећања, у жудњи за (већ) мртвим не би била присутна и мисао на властиту смрт. Ако љубав према живима и животу не би свагда већ била зарезана и жељом за смрћу. Жеља за смрћу има два извора: смртни страх и жудњу за спајањем с другим, вољеним бићем. Тај двоструки жалац жеље за смрћу, због којег је сполна жеља свагда већ и смртна жеља, трајна је клица љубави као еротске религиозности и/или религиозне еротичности. Зато апсурдна није религија, није вјера као re-ligio, него је апсурдно оно наговјештавање краја религије које полази од претпоставке о уклањању страха пред „природним“ појавама и осјећајем „немоћи“. Као да постоји нешто страшније од смртног страха и од немоћи што је човјек осјећа са својом смртношћу. Недомишљеност и недосљедност тих наговјеститеља краја религије јесте у томе да истодобно нису наговијестили и крај еротике. Уколико су нешто више од побуне потлачених, комунистичка револуција (communitasкао богата земаљска замјена за убогу небеску religiositas) и сексуална револуција (sexus као богата чулна замјена за надчулни ерос) не могу једна без друге. У својем „вишку“ представљају двије стране истог мета-физичког стремљења: створити царство небеско на земљи. Створити савршену заједницу (комуну), укинути све супротности и ступити на мјесто Бога (Бесмртника). Побиједити не само страх, него и саму смрт. Поставити комуну (комунизам) као вјечну копулу и живот као перманентни koitus. Заборавити на смрт. Тај процес, тај јуриш у заборав смрти, у заборав људског бивствовања као коначног и времену изрученог бивствовања, започео је с Платоном. Платонистичка Идеја, која је с ону страну бивствовања, Пол без против-пола, чисто је свјетло, себе сама освјетљујуће свјетло. У томе је темељна и непрекорачива луциферичност метафизике. Јер ако укинемо Идеју као филозофски синоним за Луцифера, укидамо и метафизику. А с њом и пјесничку ријеч као поетску метафору. Јер мета-форе су могуће само у сјени Луцифера, то јест као чулно свијетљење Идеје. Уколико је поезија мета-форична, а не сим-болична, тада заједно с филозофијом као мета-физиком приноси (чисто) Свјетло и преноси смрт, претвара смрт у нешто друго од смрти. Како филозофија тако и поезија у том случају губе своју љубо-питљивост и преко глорификације живота настоје се претворити у чисту вољу за животом, у вољу за животом (вјечног) живота без смрти. Метафизички Бог, који се међу људима удомаћио као Бог кршћанске теологије, Бог као чисто Свјетло, као чиста Нескривеност (Истина), дакле као потпуна негација скривености (смрт смрти) није ништа друго него свој властити Луцифер. Бог као сакрална, чиста глорија, нешто је што жели бити с ону страну скривеног у нескривеном, с ону страну тајне и свега смртног. Вјера у Бога као чисто Свјетло не може зато бити друго него слијепа вјера, вјера слијепа за љепоту свијета као свијета. Свијет је у свјетлу Бога већ унапријед затамњен: раз-очараност над тим да ствари (свијета) нису Ствар сама, то јест Бог, иде испред вјерника, иде испред човјекова чуђења над тим да ствари јесу, иде испред човјекове очараности бивствовањем (при-сутношћу) ствари као ствари. Заиста прави вјерник жели стога на онај „свијет“, жели у оностранство, жели Богу. С вјером као Вјером у Бога човјек губи вјеру у свету тајну свијета; весеље над уживањем у светој игри свијета постаје потиштеност и тјескоба због рђаве савјести. Бог као Сфера, као умишљена цјеловита Цјелина, чији Атмос (Етер) зацјељује све ране свијета, и смртну рану човјекову, човјеку не пружа вјеру, него га сили у невјеру у свијет, у свијет као сим-бол с дијаболичним резом у себи. Слијеп преко Вјере у Бога за тај рез, склоњен у наду у бесмртност, смрт као шкрињу ништине затвара у шкрињу завјета с Богом. И тиме своје пјесничко обитавање на земљи. Заборавља, како би рекао Кафка, да „Мојсије није стигао у Канаан зато што је његов живот био прекратак, него зато што је то био људски живот“. Љубав као љубав, као људска љубав, не као Љубав, могућа је само као прихваћање другога и предавање другоме. Само уз пристајање на другога у његовој другости, у пристајању на разлику, на дијаболичност заједничког обитавања, са-бивствовања. Сполност је исходиште и стјециште еротске религиозности и/или религиозне еротичности, хоризонт унутар којег ми се особа коју љубим показује не само као ствар, него и као лијепа ствар, као лијепа особа. Љубав повезује, љубав је religio, односно љубав је еротска уколико је сексуална. Најтајанственија, најскривенија, најсветија је зато сексуалност: отвореност у распор људског бића као са-бивствовања, у бездан човјека као смртног бића. Екстаза сполне љубави није привидна, зато вјера у екстатичност (сполне) љубави није обмана. Обмана је Вјера у Љубав. К вјери у екстатичност љубави спада зато и невјера у обећање Љубави, у Жену/Мушкарца или Бога. Знамење љубави као љубави је њежност: Бог и/или Жена/Мушкарац не познају њежност, у најбољем случају познају милосрђе. Њежност происходи из осјећаја рањивости другог бића, из осјећања властите рањивости и првобитне рањености, то јест из смртне одвојености од другога, од мајке која је дала живот. Знамо да смо сваки дан све ближи смрти, но само чудо да јесмо није зато ништа мање. Дапаче, све је веће. Без ужаса ништине нема радости бивствовања. Отуда потресност љепоте. И разапетост љубави што спаја: невјера не долази негдје одоздо, невјера је у сржи вјере. Погледај дом свој анђеле и постат ћеш Орфеј. Извор: Теологија.нет
  10. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда, говорио је данас о две главне заповести које нам је Господ дао, те питамо проту да нам каже како да љубимо Бога и на тај начин све људе, као што нам је и заповедио? „Све је у хришћанству делотворна љубав“ каже отац Милан и напомиње да та љубав мора бити несебична. Чули смо и неколико примера из богатог искуства проте Милана, који личним примером сведочи на који начин треба да деламо у појединим ситуацијама и како да делатно волимо своје ближње. Било је речи и о односу свештеника са парохијанима, а посебно о значају уласка благодати Божије у дом али и негативном ставу појединих верника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  11. На почетку емисије отац Мијајло је тумачио Свето Јеванђеље о Милостивом Самарјанину, или, како рече отац Мијајло, Јеванђеље о ближњем, примјењујући га на наш свакодневни живот. Он се запитао ко је наш ближњи и колико смо ми спремни да будемо милостиви Самарјани својим ближњима, осим што смо спремни да их осудимо и за најмању ситницу. Говорећи о празнику Светог архангела Михаила, који ћемо прославити у сриједу 21. новембра, отац Мијајло је подсјетио да овај велики празник слави и Светоархангелски манастир на Михољској превлаци код Тивта. Звучни запис емисије Парох грбаљски одговарао је и на питање слушалаца о дјеловању масона у данашње доба, а такође и о спору између државе и наше Митрополије у вези иконе пресвете Богородице Филеримосе, као и о историјату ове иконе. Одговарајући на питање слушалаца да ли је хомосексуализам болест или гријех, отац Мијало каже да је сваки гријех и духовна болест. Отац Мијало је, одговарајући на питање колико је бављење екстремним спортовима гријех, рекао да смо ми витешки народ који има генетски нагомилану енергију, и да из тог разлога прибјегавамо адреналинским спортовима. ,,Овакви спортови нису гријех али не смијемо дозволити да нам они постану страст, која би нас одвела у зависност од адреналина“-каже отац Мијајло. Он је на крају емисије одговарао на питање слушаоца о страху код младих људи. Он каже да ми треба да се боримо против страха од приземних ствар, рекавши да ми Хришћани треба да имамо само страха Божјег. Емисију са оцем Мијајлом топло препоручујемо за слушање, а ово су само неке од тема којих смо се дотакли у њој. Извор: Радио Светигора
  12. Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву: Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу.
  13. Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук: Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира? – Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истанбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава. Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити. Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема. Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо? – Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском Манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу. А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују? – Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо. Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено? – Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају. А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији? – То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо. Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео. Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву? – Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук: Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира? – Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истанбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава. Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити. Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема. Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо? – Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском Манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу. А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују? – Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо. Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено? – Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају. А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији? – То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо. Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео. Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву? – Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 7.октобра Свету Архијерејску Литургију у Жагровићу. Том приликом, због изузетног залагања за обнову цркве и братске куће у Жагровићу, господину Николи Мартићу уручена је грамата захвалности. Поводом дивне поуке коју смо чули у данашњем Јеванђељу Епископ Никодим обратио се приутним верницима и нагласио да нам је сам Господ рекао да су две највеће заповести „љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“ и „љуби ближњега свога као самога себе“. „Ова данашња поука јако је важна за све хришћане, а нарочито за нас који живимо на подручју Далмације. Највећа заповест нам говори да волимо самог Господа, да се трудимо да се уподобимо Њему и да живимо са Христом, по Христу и у Христу, да кроз живот по Јеванђељу постанемо деца светлости и наследници Царства Небеског. Друга највећа заповест каже нам да љубимо једни друге, да бринемо једни о другима, о старима, немоћнима, о униженима, повређенима и потребитима и да са свима будемо у љубави и слози. На то смо позвани од самога Господа да бисмо се кроз ту љубав уподобили Господу, видели Га и заволели, по неписаној речи Господњој „видео си брата свога, видео си Бога свога“. Осим тога, ми хришћани смо позвани да волимо и непријатеље своје, јер волети оне који нас воле је логично и лако, а да бисмо волели оне који су нам нанели зло треба уложити велики напор. Та заповест да љубимо непријатеље своје долази нам од самог Господа Исуса Христа који нам је рекао: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну,чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“. Само тако ћемо бити „синови Оца својега који је на Небесима, јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре и даје дажд праведнима и неправеднима“. Зато треба да се молимо Господу и Светима Његовим, да Господ буде милостив према свима нама и да нам опрости грехове наше, а тако и ми треба да праштамо другима, јер ако опростимо ми људима сагрешења њихова, опростиће и нама Отац наш небески, а праштање је једна од најтежих и најузвишенијих људских врлина. На то смо сви ми православни хришћани позвани и само тако ћемо наследити Царство Небеско, јер је љубав према свим људима предуслов да бисмо могли да учествујемо у Тајнама Цркве Божије и да се кроз то вежбамо у врлини“, поручио је Епископ далматински. Извор: Епархија далматинска
  16. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 7.октобра Свету Архијерејску Литургију у Жагровићу. Том приликом, због изузетног залагања за обнову цркве и братске куће у Жагровићу, господину Николи Мартићу уручена је грамата захвалности. Поводом дивне поуке коју смо чули у данашњем Јеванђељу Епископ Никодим обратио се приутним верницима и нагласио да нам је сам Господ рекао да су две највеће заповести „љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“ и „љуби ближњега свога као самога себе“. „Ова данашња поука јако је важна за све хришћане, а нарочито за нас који живимо на подручју Далмације. Највећа заповест нам говори да волимо самог Господа, да се трудимо да се уподобимо Њему и да живимо са Христом, по Христу и у Христу, да кроз живот по Јеванђељу постанемо деца светлости и наследници Царства Небеског. Друга највећа заповест каже нам да љубимо једни друге, да бринемо једни о другима, о старима, немоћнима, о униженима, повређенима и потребитима и да са свима будемо у љубави и слози. На то смо позвани од самога Господа да бисмо се кроз ту љубав уподобили Господу, видели Га и заволели, по неписаној речи Господњој „видео си брата свога, видео си Бога свога“. Осим тога, ми хришћани смо позвани да волимо и непријатеље своје, јер волети оне који нас воле је логично и лако, а да бисмо волели оне који су нам нанели зло треба уложити велики напор. Та заповест да љубимо непријатеље своје долази нам од самог Господа Исуса Христа који нам је рекао: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну,чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“. Само тако ћемо бити „синови Оца својега који је на Небесима, јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре и даје дажд праведнима и неправеднима“. Зато треба да се молимо Господу и Светима Његовим, да Господ буде милостив према свима нама и да нам опрости грехове наше, а тако и ми треба да праштамо другима, јер ако опростимо ми људима сагрешења њихова, опростиће и нама Отац наш небески, а праштање је једна од најтежих и најузвишенијих људских врлина. На то смо сви ми православни хришћани позвани и само тако ћемо наследити Царство Небеско, јер је љубав према свим људима предуслов да бисмо могли да учествујемо у Тајнама Цркве Божије и да се кроз то вежбамо у врлини“, поручио је Епископ далматински. Извор: Епархија далматинска View full Странице
  17. Јеванђељску причу која говори о љубави коју би требало да имамо за непријатеље своје, у емисији „Сведочења“, тумачио је ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  18. Драгана Милошевић

    О љубави и другим анђелима

    О љубави се највише говори тамо гдје је има најмање. Гдје је не опитујемо, вапијемо за њом, анксиозно посежући за разним мање или више блиским јој пројекцијама. О љубави су најузвишеније филозофирали и усмјеравали сав свој стваралачки потенцијал они који су за њом најстраственије трагали и најтрагичније доживљавали њен губитак. Савременост, у свом прагматичном духу, описује је, дефинише и обухвата, истовремено је, или агрeсивно разголићујући или покушавајући иза ње сакрити своје тамно наличје. Не недостаје је ни у црквеним проповиједима, заправо, увијек је има. Она је почетак и крај. Она је Бог. У потрази за њом и хрлимо на Сабрање. Али како то да је онда, тако често, не доживљавамо на тај начин. Шта јој фали? Зашто одслушамо бесједу о некој мистичној бестрасној љубави, крсту, одрицању и трпљењу и потпом похитамо да је тражимо, како наглашава Јулија Кристева, „на психоаналитичким диванима или у маргиналним заједницама које је траже као одпадници од морала“. Која је то љубав о којој нам говоре са амвона и разликује ли се од оног слатког узмнемирујућег динамичног стања које нас најлакше ослобађа окова наше објективне стварности? Има ли сличности између платоновског ероса, који је због своје нужне повезаности са добрим и лијепим тако озлоглашен и хришћанског агапе који нас слободно и неусловљено проналази и силази ка сваком недостојном (непривлачном) грешнику? Николај Берђајев у својој аутобиографији, у којој на један специфично интиман начин сумира своју филозофску мисао, када говори о љубави, најприје одриче да помиње било какво романтично – љубавно искуство. Недостојно је, сматра, откривање, па макар и у нечему тако личном као што је аутобиграфија, било каквог интимног дијела свога живота. Јер, иако ерос, како наглашава, почива на полу, он ипак не припада овоме свијету. Он трансцендентира, он надјачава свијет објективиране стварности и као основни доказ томе, Берђајев износи примат слободе у односу на ерос („Заљубљени је мање завистан од полних задовољења, он лакше може да се уздржава од њих, може чак да постане и аскета“). Оно што унижава и изопачује љубав и зашто је велики мислилац тако бојажљиво крије, јесте покушај инкорпорирања њене узвишености у свијет објеката. То претставља, према Берђајеву, „један од најодбојнијих процеса људске историје“. Социјализована љубав има мало везе са љубављу, а неупоредиво више са привредним уређењем. Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеу. Стари Завјет, наравно, познаје љубав у њеној изворности. Она је врло недвосмислено и надасве надахнуто описана у Пјесми над пјесмама, са којом се библијска егзегеза рве и до дана данашњег. У свом, како га назива, „онтолошком тумачењу Песме над песмама“ Михаил Епштајн љубав описану у тој, за многе тумаче, збуњујуће надахнутој књизи Старога Завјета, смјешта у Рај, у стање прије пада. Оно што је описано у Пјесми над пјесмама, над чиме је тешко не остати прикован, за Епштајна је нешто што се „у својој отмености и тактилности не може објаснити ни физиолошки, и психолошки, ни алегоријски, зато што превазилази људска мјерила“. Та суптилна страст између мушкарца и жене претставља повратак на почетак, створени свијет у својој непомућеној савршености у чијем центру стоји љубав ослобођена простора и времена тј. удаљености и пролазности. Рајско стање свијета и изворност љубави описане у Пјесми над пјесмама, на сличан начин препознаје још један њен предани тумач. Цистерцитски монах из 12. вијека Бернар из Клевоа у проповиједи о Пјесми над пјесмама говори овако: Какава је љубав, силна, , незасита, необуздана! Она мисли само на себе, и не занима се ни за шта друго. Презире све, задовољава се самом собом. Она мјеша друштвене положаје, пркоси обичајима, не познаје никакву мјеру. Прикладности, разум, стид, опрез, урачуњивост, савладани су и бачени у ропство! Св. Бернар љубав сврстава међу афектe, а афекат је тијесно повезан са жељом или непромишљеним дјеловањем срца. Жеља је жар, она је двиг ка Другоме, који нема ништа са умним или социјалним. Она је похлепна, одаје утисак немогућности и једино као таква бива отворена за Бога. Оно што је прља и искривљује јесте само и искључиво пад. Она је, дакле, првобитна и исконска и никако посљедица палог стања човјека која дјелује у правцу идеолошког укалупљивања. У двадесетом вијеку, филозоф француског говорног подручја и јеврејског поријекла, Емануел Левинас, такође сљедујући библијску традицију на којој заснива своју филозофску мисао, љубав поставља у епицентар своје филозофије посматрајући је као једину могућност избављења човјека од затворености бивствовања на коју је осуђен. Не мирећи се са традиционалном онтологијом која заборавља на Другога, он слободни љубавни однос види као једину могућност аутентичног односа са Другим и избављењем из онога што он назива субјективност или онтолошка самодовољност. Левинасова мисао имала је дугу путању усавршавања управо појма љубави. Она у себи садржи једну привидну еволуцију од чистог ероса до одговорности, са нагласком на „привиду“ јер се суштински ради о истој ствари. И ерос и одговорност су љубав са снажним етичким призвуком од самог почетка и увијек и неизоставно представљају излазак из монизма, затворености у себе и окретање за Другога кога је немогуће обухватити, оробити или разголити промишљањем и разумом. Љубав представља искључиво двиг који нема краја, који увијек остаје недовршен у својој жељи и чежњи, али истовремено и никада исцрпљен. Она је „ужитак трансценденције“ и „очекивање будућности без садржаја“. Ерос потреса мишљење субјекта и чини га вјечито рањивим за Другога, он је трагање без могућности проналажења и однос који задовољавајући потребу буди жељу која не престаје. И у тој тачки настаје асиметрија релације која је темељ Левинасове етичности. Други иде прије мене, Други је приоритет, и та жеља и вапај за њим који је немогуће умирити чине да љубав као темељ познања опстаје. Ерос нема моћ, не жели ништа, нема пројекат план или циљ, он је само обузетост Другим у његовој рањивости недокучивости. Тако је и за Левинаса и за Св. Бернара, љубав једна дијалектика кидања, поприште борбе са собом за Другога. Она устрајава на жељи као приоритетном тјелесном у љубавном искуству, али истовремено наглашавајући да жељети не значи нужно и вољети, јер вољети подразумјева и откидање од себе у корист идеалне идентификације са вољеним. Откидање од себе као примарни постулат аскетског дјеловања подразумјева еросни подстицај. Жеља чини да заборавимо себе. Жеља, која се противи разуму, а самим тим и идеологији и моралу која из њега произилази. У моменту када љубав почнемо да доживљавамо као заповијест у строго легалистичко – моралистичком контексту, она престаје да буде оно што представља рајско стање и оно што једино може да нас избави из пале објективиране стварности. Хришћанство заповијести познаје искључиво кроз љубав и у самом њиховом садржају јасно је да трансцендентирају у односу на закон. Љубити „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“, недвосмислено упућује на превазилажење јасних разумских граница који чистотом своје рационалности захтјевају послушност. Љубљење које у себе укључује цјелокупног човјека претендујући првенствено на његово срце и душу, као епицентар његовог бића, претпоставља и све оно што из тог центра заједно са љубављу извире и прати је у стопу као њен неразвојни дио, а то су страст, жеља и чежња као вјечновапијући порив ка Другоме. И љубав према себи, из истог контекста, подразумјева сву ону стрепњу над прволиком у сопственом ја, ону жељу да расвјетлимо то што знамо да се негдје у дубинама крије, страх над оним што може да измигољи и бојазан да смо све угушили. Сопство, како сматра Јулија Кристева, у хришћанству, јесте референтни пол љубави само ако полазимо из позиције да је достојно Божије љубави тј. јер у себи носи Бога. Оно као носилац иконе скида кривицу љубави према себи, не претварајући је ни у нарцизам ни у егоизам. Вољети себе, значи вољети Другога у себи, или како Левинас слободно преводи заповијест – „љуби ближњега свога који је ти сам“ – указујући тако недвосмислено на Библију као књигу приоритета Другога у односу на мене. Љубав је бол. Пјесма над песмама, говори о њеној љепоти и боли коју вапај за том љепотом изазива. Она је тешка услијед подвојености између трансценденције којој припада и свијета који покушава да је разумије, докучи и затвори за себе. Она је слобода, која нас вуче да се са њом поистовјетимо или да је се одрекнемо у моменту када нас обузима у виду грознице. Бог је љубав, а љубав је афекат ка коме човјек недвосмислено тежи. Ego affectus est, каже свети Бернар. Љубав је обузетост, „миловање које иде са ону страну додира“, како је одређује Левинас. Она не напушта онога ко је њоме обузет и кроз огањ агоније те обузетости постаје бестрашће о коме у Главама о љубавиговори Св. Максим Исповједник, наглашавајући га као предуслов истинске љубави тј. односа са Богом. Бестрашће за Св. Максима не претставља одсуство чежње или афекта, већ претпоставља невезаност за свијет, за пролазност, тј. претпоставља исто оно што од љубави захтјева и Берђајев, трансценденцију и окренутост ка вјечности. „Јер ум“ – каже Св Максим Исповједник – „дуговременим заједничарењем у божанском просвјетљењу, поставши сав свјетозаран, и потчинивши себи свој страсни дио, преобраћа га, као што је речено у непроцјењиву Божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земних ствари ка божанском“. Ако је агапе љубав у њеном врхунцу, созерцању Онога који нас чини јединственим и непролазним, обузетост која не познаје ништа осим Љубљеног и бескрајне насладе Његове близине, онда је ерос екстатични слатко-горки трновити пут ка њој на који ступамо и на коме опстајемо дајући смисао цјелокупном постојању у тој кретњи на коју нас он нагони. Размишљајући да ли афекат о коме говори св. Бернар у тијелу чији ум дође до созерцања љубави престаје, или недокучива чежња која се умножава у својој бескрајности са близином вољеног остаје заувијек, како сматра Левинас, склонија сам приклањању Левинасовом ставу. Јер љубав без афекта, без опсједнутости Другим испада из контекста Тајне. Њен мистични садржај који произилази из самог њеног Бића из којега смо настали, њена вишезначност, необјашњивост престају да постоје и она подлеже рационализацији и принуди социјаних концепција. А онај који воли, како наглашава Берђајев, не само да на то не пристаје већ постаје „у највишем смислу те ријечи, непријатељ друштва“. Зато, за њега, као примјер преступне љубав није она Ане према Вронском, већ брачни однос Ане и Карењина. Присила објективиране љубави, тј. лажни однос који себе назива именом узвишености која са њим нема никакве везе. Ми смо вјечно позвани у Заједницу. А Онај који нас призива на наш одговор не чека у самодовољној равнодушности, већ у грозници и агонији надправичне љубави према блудном сину. Имајући то на уму, бива јасније да пакао није и не може бити патња због неузвраћене љубави или двиг ка Другоме који се опире сваком могућем окончању, већ само и искључиво љубав под маском објективности и закона, са својим лажним зовом на који је немогуће одговорити. http://teologija.net/o-ljubavi-i-drugim-andjelima/ View full Странице
  19. Драгана Милошевић

    О љубави и другим анђелима

    О љубави се највише говори тамо гдје је има најмање. Гдје је не опитујемо, вапијемо за њом, анксиозно посежући за разним мање или више блиским јој пројекцијама. О љубави су најузвишеније филозофирали и усмјеравали сав свој стваралачки потенцијал они који су за њом најстраственије трагали и најтрагичније доживљавали њен губитак. Савременост, у свом прагматичном духу, описује је, дефинише и обухвата, истовремено је, или агрeсивно разголићујући или покушавајући иза ње сакрити своје тамно наличје. Не недостаје је ни у црквеним проповиједима, заправо, увијек је има. Она је почетак и крај. Она је Бог. У потрази за њом и хрлимо на Сабрање. Али како то да је онда, тако често, не доживљавамо на тај начин. Шта јој фали? Зашто одслушамо бесједу о некој мистичној бестрасној љубави, крсту, одрицању и трпљењу и потпом похитамо да је тражимо, како наглашава Јулија Кристева, „на психоаналитичким диванима или у маргиналним заједницама које је траже као одпадници од морала“. Која је то љубав о којој нам говоре са амвона и разликује ли се од оног слатког узмнемирујућег динамичног стања које нас најлакше ослобађа окова наше објективне стварности? Има ли сличности између платоновског ероса, који је због своје нужне повезаности са добрим и лијепим тако озлоглашен и хришћанског агапе који нас слободно и неусловљено проналази и силази ка сваком недостојном (непривлачном) грешнику? Николај Берђајев у својој аутобиографији, у којој на један специфично интиман начин сумира своју филозофску мисао, када говори о љубави, најприје одриче да помиње било какво романтично – љубавно искуство. Недостојно је, сматра, откривање, па макар и у нечему тако личном као што је аутобиграфија, било каквог интимног дијела свога живота. Јер, иако ерос, како наглашава, почива на полу, он ипак не припада овоме свијету. Он трансцендентира, он надјачава свијет објективиране стварности и као основни доказ томе, Берђајев износи примат слободе у односу на ерос („Заљубљени је мање завистан од полних задовољења, он лакше може да се уздржава од њих, може чак да постане и аскета“). Оно што унижава и изопачује љубав и зашто је велики мислилац тако бојажљиво крије, јесте покушај инкорпорирања њене узвишености у свијет објеката. То претставља, према Берђајеву, „један од најодбојнијих процеса људске историје“. Социјализована љубав има мало везе са љубављу, а неупоредиво више са привредним уређењем. Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеу. Стари Завјет, наравно, познаје љубав у њеној изворности. Она је врло недвосмислено и надасве надахнуто описана у Пјесми над пјесмама, са којом се библијска егзегеза рве и до дана данашњег. У свом, како га назива, „онтолошком тумачењу Песме над песмама“ Михаил Епштајн љубав описану у тој, за многе тумаче, збуњујуће надахнутој књизи Старога Завјета, смјешта у Рај, у стање прије пада. Оно што је описано у Пјесми над пјесмама, над чиме је тешко не остати прикован, за Епштајна је нешто што се „у својој отмености и тактилности не може објаснити ни физиолошки, и психолошки, ни алегоријски, зато што превазилази људска мјерила“. Та суптилна страст између мушкарца и жене претставља повратак на почетак, створени свијет у својој непомућеној савршености у чијем центру стоји љубав ослобођена простора и времена тј. удаљености и пролазности. Рајско стање свијета и изворност љубави описане у Пјесми над пјесмама, на сличан начин препознаје још један њен предани тумач. Цистерцитски монах из 12. вијека Бернар из Клевоа у проповиједи о Пјесми над пјесмама говори овако: Какава је љубав, силна, , незасита, необуздана! Она мисли само на себе, и не занима се ни за шта друго. Презире све, задовољава се самом собом. Она мјеша друштвене положаје, пркоси обичајима, не познаје никакву мјеру. Прикладности, разум, стид, опрез, урачуњивост, савладани су и бачени у ропство! Св. Бернар љубав сврстава међу афектe, а афекат је тијесно повезан са жељом или непромишљеним дјеловањем срца. Жеља је жар, она је двиг ка Другоме, који нема ништа са умним или социјалним. Она је похлепна, одаје утисак немогућности и једино као таква бива отворена за Бога. Оно што је прља и искривљује јесте само и искључиво пад. Она је, дакле, првобитна и исконска и никако посљедица палог стања човјека која дјелује у правцу идеолошког укалупљивања. У двадесетом вијеку, филозоф француског говорног подручја и јеврејског поријекла, Емануел Левинас, такође сљедујући библијску традицију на којој заснива своју филозофску мисао, љубав поставља у епицентар своје филозофије посматрајући је као једину могућност избављења човјека од затворености бивствовања на коју је осуђен. Не мирећи се са традиционалном онтологијом која заборавља на Другога, он слободни љубавни однос види као једину могућност аутентичног односа са Другим и избављењем из онога што он назива субјективност или онтолошка самодовољност. Левинасова мисао имала је дугу путању усавршавања управо појма љубави. Она у себи садржи једну привидну еволуцију од чистог ероса до одговорности, са нагласком на „привиду“ јер се суштински ради о истој ствари. И ерос и одговорност су љубав са снажним етичким призвуком од самог почетка и увијек и неизоставно представљају излазак из монизма, затворености у себе и окретање за Другога кога је немогуће обухватити, оробити или разголити промишљањем и разумом. Љубав представља искључиво двиг који нема краја, који увијек остаје недовршен у својој жељи и чежњи, али истовремено и никада исцрпљен. Она је „ужитак трансценденције“ и „очекивање будућности без садржаја“. Ерос потреса мишљење субјекта и чини га вјечито рањивим за Другога, он је трагање без могућности проналажења и однос који задовољавајући потребу буди жељу која не престаје. И у тој тачки настаје асиметрија релације која је темељ Левинасове етичности. Други иде прије мене, Други је приоритет, и та жеља и вапај за њим који је немогуће умирити чине да љубав као темељ познања опстаје. Ерос нема моћ, не жели ништа, нема пројекат план или циљ, он је само обузетост Другим у његовој рањивости недокучивости. Тако је и за Левинаса и за Св. Бернара, љубав једна дијалектика кидања, поприште борбе са собом за Другога. Она устрајава на жељи као приоритетном тјелесном у љубавном искуству, али истовремено наглашавајући да жељети не значи нужно и вољети, јер вољети подразумјева и откидање од себе у корист идеалне идентификације са вољеним. Откидање од себе као примарни постулат аскетског дјеловања подразумјева еросни подстицај. Жеља чини да заборавимо себе. Жеља, која се противи разуму, а самим тим и идеологији и моралу која из њега произилази. У моменту када љубав почнемо да доживљавамо као заповијест у строго легалистичко – моралистичком контексту, она престаје да буде оно што представља рајско стање и оно што једино може да нас избави из пале објективиране стварности. Хришћанство заповијести познаје искључиво кроз љубав и у самом њиховом садржају јасно је да трансцендентирају у односу на закон. Љубити „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“, недвосмислено упућује на превазилажење јасних разумских граница који чистотом своје рационалности захтјевају послушност. Љубљење које у себе укључује цјелокупног човјека претендујући првенствено на његово срце и душу, као епицентар његовог бића, претпоставља и све оно што из тог центра заједно са љубављу извире и прати је у стопу као њен неразвојни дио, а то су страст, жеља и чежња као вјечновапијући порив ка Другоме. И љубав према себи, из истог контекста, подразумјева сву ону стрепњу над прволиком у сопственом ја, ону жељу да расвјетлимо то што знамо да се негдје у дубинама крије, страх над оним што може да измигољи и бојазан да смо све угушили. Сопство, како сматра Јулија Кристева, у хришћанству, јесте референтни пол љубави само ако полазимо из позиције да је достојно Божије љубави тј. јер у себи носи Бога. Оно као носилац иконе скида кривицу љубави према себи, не претварајући је ни у нарцизам ни у егоизам. Вољети себе, значи вољети Другога у себи, или како Левинас слободно преводи заповијест – „љуби ближњега свога који је ти сам“ – указујући тако недвосмислено на Библију као књигу приоритета Другога у односу на мене. Љубав је бол. Пјесма над песмама, говори о њеној љепоти и боли коју вапај за том љепотом изазива. Она је тешка услијед подвојености између трансценденције којој припада и свијета који покушава да је разумије, докучи и затвори за себе. Она је слобода, која нас вуче да се са њом поистовјетимо или да је се одрекнемо у моменту када нас обузима у виду грознице. Бог је љубав, а љубав је афекат ка коме човјек недвосмислено тежи. Ego affectus est, каже свети Бернар. Љубав је обузетост, „миловање које иде са ону страну додира“, како је одређује Левинас. Она не напушта онога ко је њоме обузет и кроз огањ агоније те обузетости постаје бестрашће о коме у Главама о љубавиговори Св. Максим Исповједник, наглашавајући га као предуслов истинске љубави тј. односа са Богом. Бестрашће за Св. Максима не претставља одсуство чежње или афекта, већ претпоставља невезаност за свијет, за пролазност, тј. претпоставља исто оно што од љубави захтјева и Берђајев, трансценденцију и окренутост ка вјечности. „Јер ум“ – каже Св Максим Исповједник – „дуговременим заједничарењем у божанском просвјетљењу, поставши сав свјетозаран, и потчинивши себи свој страсни дио, преобраћа га, као што је речено у непроцјењиву Божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земних ствари ка божанском“. Ако је агапе љубав у њеном врхунцу, созерцању Онога који нас чини јединственим и непролазним, обузетост која не познаје ништа осим Љубљеног и бескрајне насладе Његове близине, онда је ерос екстатични слатко-горки трновити пут ка њој на који ступамо и на коме опстајемо дајући смисао цјелокупном постојању у тој кретњи на коју нас он нагони. Размишљајући да ли афекат о коме говори св. Бернар у тијелу чији ум дође до созерцања љубави престаје, или недокучива чежња која се умножава у својој бескрајности са близином вољеног остаје заувијек, како сматра Левинас, склонија сам приклањању Левинасовом ставу. Јер љубав без афекта, без опсједнутости Другим испада из контекста Тајне. Њен мистични садржај који произилази из самог њеног Бића из којега смо настали, њена вишезначност, необјашњивост престају да постоје и она подлеже рационализацији и принуди социјаних концепција. А онај који воли, како наглашава Берђајев, не само да на то не пристаје већ постаје „у највишем смислу те ријечи, непријатељ друштва“. Зато, за њега, као примјер преступне љубав није она Ане према Вронском, већ брачни однос Ане и Карењина. Присила објективиране љубави, тј. лажни однос који себе назива именом узвишености која са њим нема никакве везе. Ми смо вјечно позвани у Заједницу. А Онај који нас призива на наш одговор не чека у самодовољној равнодушности, већ у грозници и агонији надправичне љубави према блудном сину. Имајући то на уму, бива јасније да пакао није и не може бити патња због неузвраћене љубави или двиг ка Другоме који се опире сваком могућем окончању, већ само и искључиво љубав под маском објективности и закона, са својим лажним зовом на који је немогуће одговорити. http://teologija.net/o-ljubavi-i-drugim-andjelima/
  20. Управа Српске православне парохије которске обавијестила је о почетку вјеронауке за школску 2018/2019, а тим поводом јутрос је у цркви Светог Николе служена Света литургија, затим и Призив Духа Светога (молитва на почетку школске године), након чега је обављен упис бројних нових чланова, преноси сајтwww.spckotor.com. „Тако да је уствари поента у томе да вјеронаука поштује све друге науке које се не сукобљавају са Законом Божјим. Напротив, Закон Божји објашњава све оно што наука тврди. Дакле, права наука се не сукобљава са вјеронауком, јер она учи људе истини, која не може бити двострука“, казао је отац Момчило. Он је поручио да треба учити све друге науке и све оно што је важно за живот, али да је од великог значаја упознавање са науком Христовом. „Науком Онога који је дошао на свијет да донесе највећу и најљепшу науку о љубави међу људима“, поручио је отац Момчило, закључивши заповјешћу Христовом својим ученицима: „Љубите један другога, по томе ће сви познати да сте моји ученици“. Од укидања у школама 1947. вјеронаука се у Котору у континуитету одржава у црквеним просторијама. Вјероучитељ је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. „Свака наука, односно све што се учи, у принципу је добро. Али, постоји једна наука која је наука над науком. Она се не сукобљава са правом науком. То је наука о Творцу свега створенога и Ономе који је створио моралне законе, као и оно што је уопште добро за људе и за све“, поручио је данас у бесједи у храму Светог Николе на почетку вјеронаучне године парох которски, намјесник бококоторски протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић. Управа Српске православне парохије которске обавијестила је о почетку вјеронауке за школску 2018/2019, а тим поводом јутрос је у цркви Светог Николе служена Света литургија, затим и Призив Духа Светога (молитва на почетку школске године), након чега је обављен упис бројних нових чланова, преноси сајтwww.spckotor.com. „Тако да је уствари поента у томе да вјеронаука поштује све друге науке које се не сукобљавају са Законом Божјим. Напротив, Закон Божји објашњава све оно што наука тврди. Дакле, права наука се не сукобљава са вјеронауком, јер она учи људе истини, која не може бити двострука“, казао је отац Момчило. Он је поручио да треба учити све друге науке и све оно што је важно за живот, али да је од великог значаја упознавање са науком Христовом. „Науком Онога који је дошао на свијет да донесе највећу и најљепшу науку о љубави међу људима“, поручио је отац Момчило, закључивши заповјешћу Христовом својим ученицима: „Љубите један другога, по томе ће сви познати да сте моји ученици“. Од укидања у школама 1947. вјеронаука се у Котору у континуитету одржава у црквеним просторијама. Вјероучитељ је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка
  23. Данас, на празник Водвижења Часног Крста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у истоименом храму на Новом гробљу у Нишу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, протојереј Александар Ђорђев и јерођакон Некатрије (Ђурић). Звучни запис беседе Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
×