Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубави' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 121 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у пјешивачкој саборној цркви Светог великомученика Георгија на Богетићима. Владика је богослужио поводом трогодишњице освећења и обнове овог храма. Звучни запис беседе У току литургије Митрополит Амфилохије је одликовао чином протојереја надлежног пароха свештеника Радмила Чизмовића. У чин чтеца рукопроизвео је Матију Вукићевића, Страхињу Бањевића, Илију Шкулетића, Луку Шкулетића и Стефана Радоњића. Митрополит Амфилохије је поменуо трудове проте Радмила око обнове бројних пјешивачких храмова. Отац Радмило је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на указаној части, подсјетивши све присутне на вријеме распећа храмова пјешивачке парохије. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је овај саборни пјешивачки храм један од свједока Христовог страдања и страдања Цркве Божије. „Није то једино мјесто у Црној Гори и шире од Црне Горе. Ви знате да је овдје у Никшићу и Бог сахрањиван у оно вријеме“, рекао је Владика. Подсјетио је на стотине хиљада мученика у вријеме бољшевичке револуције у Русији. „Ви старији овдје знате да је наређивано синовима да убијају своје родитеље, кумовима да убијају своје кумове. Они који Бога убијају у себи, светињу Божју рањавају, као што је рањена ова светиња овдје, природно је да убијају и браћу своју. Зато је, нажалост, сваки рат братоубилачки“, рекао је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је насушна потреба да се вратимо љубави према Богу и ближњима. „Јер, тај братобилачки дух још није ишчезао ни у Русији ни овдје код нас. Мноого шта што се сада ради и гради у Црној Гори ради се и гради на том богоубичаштву и братоубилаштву. Чак имамо и наставак мржње према Цркви Божјој. А они који су били носиоци те идеологије браоубилачке и богоубилачке, они сада хоће да граде некакву своју цркву. Можете замислиоти какве су то цркве које хоће да граде они који су убијали Бога. Ни крстили се нијесу, а хоће да сада граде своју цркву“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да та њихова црква није Црква Божја него сатанска ризница. „Јер, Црква је, прије свега и изнад свега, Божја. Они то не знају. Ми исповиједамо једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не исповиједамо ни кинеску, ни руску, ни српску, ни црногорску, ни јапанску“, поручио је Митрополит Амилохије. Објаснио је да свој назив Црква добија према већини својих вјерника и према мјесту у коме је настала. „Али је она, прије свега, Божја Христова Црква. То је њено својство и њена будућност“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају литургије Митрополит је освештао и пререзао славски колач. Одликовао је Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца многодјетну породицу господина Риста Петковског из Никшића. Владика је архипастирским похвалницама наградио Веселина Шкулетића из Церова за изузетан труд и допринис на обнови цркве Зачећа Светог Јована Крститеља у Церову и других пјешивачких храмова, Светомира Мијушковића из Повије за несебично гостопримство и дјелатну љубав које свагда показује према црквеним потребама парохије пјешивачке, Милорада Петрова Вукићевића – Добрушког из Добруше за пјеснички подвиг којим чува памћење Пјешиваца и чува од заборава обнове пјешивачких храмова. Отац Радмило са својим парохијанима је Владици Амфилохију подарио аргијерејску панагију. Након литургије приређен је културно-уметнички програм, као и трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Наша света Црква данас молитвено прославља светог Јована Богослова, једног од дванаесторице апостола. О животу и делу Светога Јована разговарали смо са др Владаном Таталовићем, доцентом на Катедри за Нови Завет Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни записи овог надахнутог и поучног разговора.
  3. Почела је нова школска година а самим тим са радом су почеле и школе вјеронауке којих, хвала Богу, има доста у нашој Митрополији. О школи вјеронауке при храму Светог Ђорђа под Горицом разговарали смо са вјероучитељем теологом Надицом Радовић. Звучни запис разговора Надица, која је вјеронауку предавала најприје у Београду, прије доласка у Црну Гору је са нама подијелила своја искуства о вјеронауци, креативности на часовима, заједничким активностима са другим школама вјеронауке, искустивма која носи са дјечјих сабора који се сваке године одржавају на Цетињу. Извор: Радио Светигора
  4. Светописамска читања: 2 Кор. 176 зач. (IV, 6-15). Браћо, Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. 7. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас. 8. Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; 9. Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; 10. Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже. 11. Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем. 12. Тако да смрт дјејствује у нама, а живот у вама. 13. Имајући пак исти дух вјере као што је написано: Вјеровах, зато говорих: и ми вјерујемо, зато и говоримо. 14. Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама. 15. Јер је све вас ради, да благодат умножена кроз многе преизобилује благодарењем на славу Божију. Мт. 92 зач. (XXII, 35-46). У вријеме оно, законик неки приступи Исусу, кушајући Га и говорећи: 36. Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? 37. А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. 38. Ово је прва и највећа заповијест. 39. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. 40. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. 41. А када се сабраше фарисеји, упита их Исус, 42. говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. 43. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: 44. Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? 45. Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син? 46. И нико му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да га запита више. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу петнаесту по Педесетници Сваки онај који хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И сваки ко ради на унижењу праведника, на крају крајева он унижава себе, а праведника већма уздиже. Ко ставља камен на пут праведника, сам запиње за њ, а праведника приморава само да се пење уза стрмен, одакле се још више види. Ко дува да погаси огањ праведника, већма га разгорева, а свој гаси. На бурноме мору света Бог је стена, на којој се праведник спасава и о коју безбожник разбија свој чамац. На бурноме мору живота праведник је камен спотицања грешнику. Грешник изваљује тај камен и пада у рупу где је камен био. Ко се баца прашином против ветра, ослепеће. Ко засипа језеро камењем, потопиће се. Бог је као навлаш оставио правду ненаоружану и незаштићену у овоме свету, да би Он показао Своју силу и да би насилници имали камен спотицања. Зато је јачи конац правде него синџир неправде. Насилник кидише да прекине конац правде, но заплиће се у њега и гине. Сатана је хтео уништити праведног Јова, па га је дигао у небеса. Онда када је Јов изгледао немоћан, победио је. Сатана је хтео уништити цара Ирода, и овај, по злу своме, није се томе противио. И када је Ирод изгледао свемоћан, пропао је. Све што је од Бога у овоме животу чини се немоћно, но јаче је од звезда и од бучних океана. Погледај и научи се из ових противположности, које ти је Бог за поуку оставио: Мојсеј и Фараон, Давид и Голијат, Јов и Сатана, Јерусалим и Вавилон, три отрока и цар Навуходоносор, Данило и Дарије, апостоли и Рим. И ако будеш разумео поруку, коју ти је Бог оставио у овим сунцосјајним примерима, ти ћеш радосно узвикнути с дивним Давидом: Једни се уздају у кола, други у коње, а ми у име Господа Бога свога (Пс. 20, 7). И тад ћеш разумом дивно разумети и срцем усвојити речи апостола Павла: што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо оно изабра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Но каква је судба добра у овоме свету, какав је његов ток, његова привидна слабост и неодољива јачина, то не можеш ни на коме у историји света тако јасно видети као на самоме Господу Исусу. Најпознатији Он се јавио као непознат; Најправеднији Он је осуђен као неправедан; Најмоћнији Он се дао убити као немоћан. И шта је било на крају? Победа и слава. Победа и слава Његова, а пораз и срам оних, који Га не примише, не признаше и намучише. Но још прави крај није ни дошао; а кад дође, тек онда ће се видети сва величина Његове победе и сав сјај Његове славе; и тек онда ће се видети сав ужас пораза и срама Његових гонитеља и мучитеља. Кад год су непријатељи добра, непријатељи Божији, плели мрежу Христу, сами су падали у њу; кад год су спремали понижење Њему, сами су били понижени, и кад год су хтели Њему да затворе уста, сами су морали заћутати. Управо, све што су чинили на Његов срам окренуло се на Његову славу а на њихов срам. Тако је било онда, тако бива и данас. Ко год се и данас успротиви Христу, пашће и пропашће, а Христу ће тиме само дати прилику да већма засветли Својом силом и славом. Тако бива данас, тако ће бити и сутра - све до скончања времена. И данашње јеванђеље показује дивно, шта бива с људима, када кушају Бога, спремајући тиме себи част а Богу бешчашће. Законик неки приступи к Исусу кушајући га и упита: учитељу, која је заповест највећа у закону? Ово је било последње у низу оних кушања, којима су Јевреји тражили ма какву закачку да би могли Христа осудити на смрт. Како су људи затровани злом? Док Бог тражи ма и једно добро дело код највећег грешника, да би га спасао, дотле људи траже ма и један грех код највећег праведника, да би га убили! Најпре су Христа кушали главари свештенички старешине народне питањем: каквом власти то чиниш? и ко ти даде ту власт? Нашто је Христос одговорио, питајући њих о крштењу Јована Крститеља, да ли је то крштење било с неба или од људи? Тим питањем Господ је збунио Своје кушаче, који помислише: ако речемо: с неба, рећи ће нам: зашто му онда не веровасте? ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована држаху за пророка. То кушање испало је на славу Христову и на срам кушача. Јер тиме се открио кукавичлук грешника да кажу истину, и у исто време дата је нама поука, да је Јован посланик Божји и да је тим пре Господ Исус небески властодржац. При овоме кушању удружили су се били против Христа свештеници и кнежеви, који су иначе били непријатељи међу собом. Потом су фарисеји с Иродовцима изашли пред Христа с кушањем, да ли треба или не ћесару порез плаћати? Кажи нам дакле шта мислиш: треба ли дати харач ћесару или не? Господ је погледао у новац, на коме је био лик ћесарев и одговорио: подајте ћесарево ћесару а Божје Богу. И то кушање испало је на славу Христову а на срам кушача. Јер реченим речима Господ је уметнуо још једну потребну циглу у грађевину Своје науке, оставивши нама кроз то једну неопходну и дивну поуку, а кушаче посрамио откривши и разбивши њихове сплетке. При овоме кушању удружили су се били стари међусобни непријатељи: фарисеји и Иродовци; први, који су се правили родољуби и пријатељи народа, и други, који су те држали с Римљанима, господарима Палестине. Потом су садукеји сами пришли ка Христу с једним нарочитим кушањем. Кад седморица браће један за другим изумру, остављајући један другом у наслеђе, према Мојсејевом закону, једну исту жену - чија ће та жена бити о васкрсењу мртвих? На ово глупаво питање, које се кушачима чинило особито вештом замком за Христа, одговорио је Господ Исус: о васкрсењу нити ће се женити ни удавати, него су као ангели Божји на небу. Па пошто су садукеји били једна секта људи, који од сувишне земаљске учености нису веровали ни у Свето писмо нити у живот после смрти, преблаги Господ је искористио ову прилику, да оправда веру у загробни живот и васкрсење рекавши: а за васкрсење мртвих нисте ли читали што вам је рекао Бог говорећи: ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Није Бог, Бог мртвих него живих. И тако кушање и ових кушача испало је у корист Христову а на штету њихову. Јер се показало незнање и глупост кушача, и јер је Господ, одговарајући њима, одговорио и свима нама на једно мучно питање, на које нам нико други не би знао одговорити. Најзад, кад бише поражени и садукеји, који су сматрали себе и били сматрани од света као особите мудрице, сабраше се најцрњи мећусобни непријатељи, фарисеји и садукеји, да учине заједнички напад, те један од њих, у име свију, упита Христа: која је заповест највећа у закону? Са овим питањем ове слуге мрака мислиле су посигурно ухватити Христа у погрешци, тако да би Га могли извести пред суд. Они су били погазили све главне заповести из закона Божјега, даног им кроз Мојсеја, и остали су само са два штура шипка: обрезањем и празновањем суботе. И то су истина биле заповести Божје, но не главне, и не онако штуре и бесмислене како су их они схватали у те дане. Мислили су свакојако, да ће Христос истаћи једно од тога: или обрезање, или суботу, или пак неку нову Своју заповест. Па су рачунали: ако Он каже да је обрезање главна Божја заповест, да Га оптуже за потцењивање суботе; ако ли истакне празновање суботе као главну заповест, да га оптуже за потцењивање обрезања; а ако ли пак да неку нову заповест од Своје стране, да Га поготову оптуже за потцењивање старога закона Божјега. Они, скудоумни, нису могли ни слутити, да ће Христос изрећи оно у чему су они најсиромашнији, и да рекавши старо изриче опет ново. А Исус му рече: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова; љуби ближњега свога као самога себе. Обе ове заповести налазе се у Старом завету, но не једна уз другу, него у две разне књиге Мојсејеве (V Мојс. 6, 5; III Мојс. 19, 18). Оне нису стављене у десет Божјих заповести, које чине основ целог закона даног кроз Мојсеја, него су као узгред поменуте, због чега је мало ко на њих и обраћао пажњу. Нису оне случајно стављене мећу споредне заповести, него по нарочитом промислу Божјем, пошто људски род у оно време још није био спреман да ове две заповести прими. Пре него се дође на велику школу мора се проћи мала школа. А Декалог Мојсијев представља малу школу вежбања и припремања за велику школу љубави. Љуби Господа Бога свога. То је прва и највећа заповест. Друга зависи од ње и истиче из ње. Но зар љубав бива по заповести? Не, не бива. Но, на жалост, заповест о љубави морала је доћи, пошто је потамњено срце људско заборавило природну љубав човека према Ономе који највише љуби човека. И мајка не опомиње своје дете на љубав према себи све док се дете њено толико не заборави, да презре и озлоби мајку своју и пође низ клизаве странпутице светске љубави. Тада љубав према мајци постаје заповест, и то не толико због мајке колико због детета. Никакву заповест о љубави Бог не даје ангелима, пошто су ангели неудаљени од Бога и пошто они природно љубе Бога. Уопште стид је за људски род, што је он изазвао ову заповест о љубави. Јер заповест о љубави према Богу колико је заповест толико је и укор роду човечјем. И сваки онај ко иоле зна шта све Бог чини за њега и шта он све дугује Богу, мора, уистини, осетити најдубљи стид, што је грехом затровани човек дао повода за овакву заповест. Гле, љубав човека према Богу природнија је него љубав детета према мајци. Зато љубав човека према Богу треба, и без икакве заповести, да је очигледнија од љубави детета према мајци. ("Бог је највише добро од кога је свако добро и блаженство. С Богом живети је и у несрећи срећа, у сиромаштини богатство, у јаду утеха.- Зато љуби Њега као највише добро и блаженство твоје, љуби Га више сваког створења, више оца и мајке, више жене и деце, и више себе самога" Тихон Задонски, Сочин. I). Зашто дете љуби мајку своју? Зато што осећа љубав мајке према себи. А зашто човек не осећа љубав Бога према себи? Зато што му је срце одебљало и вид духовни помрачен грехом. Христос је и дошао у свет да учини, да би срце људи отанчало за фино осећање љубави према Богу, и да би се духовни вид помраченог човечанства отворио. Дошао је Христос Господ, као најјачи израз Божје непромењене љубави према човеку, да би разгорео поново потухли огањ љубави у срцима деце Божје, и да би оно што је негде код људи било сасвим природно, као и код ангела, па временом постало неприродно, учинио поново природним. Кад мајка не би љубила дете, зар би дете могло љубити мајку? Кад Бог не би љубио човека, зар би човек могао љубити Бога? Но Бог од почетка - и од пре почетка - љуби човека; отуда и потиче природност љубави човека према Богу. У Својој божанској молитви пред страдање, Господ Исус говори Оцу небеском: да позна свет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао (Јов. 17, 23). Како узвишена и утешна изјава! Бог има очинску љубав према нама, грешницима и нечистим људима исто као и према Своме Јединородном Сину! Они, који могу да познаду и осете дубину и неугасиви пламен ове божанске љубави, не потребују никакву заповест о љубави. Напротив, они би се стидели, кад би им се заповедило да љубе Бога, то јест: да одговарају љубављу на љубав. Апостол Јован, који је наслањао главу на прси Господа и Бога свога, и који је најбоље осетио дубину и сладост божанске љубави на самом непресушном извору њеном, пише: дечице, да имамо ми љубав к њему јер он најпре показа љубав к нама (I Јов. 4, 19; 4, 10). Видите, како пише! Ово нису вешто изабране и састављене речи светских мудраца, него је ово гугутање у треперењу срца онога који се појио пуном мером љубави на самом извору, и који се у радосном одушевљењу служи најпростијим речима да искаже неисказиву љубав Божју. Чујте сад како други један апостол, који је најпре мрзео и гонио Христа, пише о љубави: ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач! Па још додаје: знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем (Рим. 8, 35 - 39). Ја мислим, од кад је света и времена, да један човек није речима дао јачега израза своје љубави. И ово није љубав по заповести и због заповести, но ово је љубав која је природно изазвана љубављу, пламен који се запалио од већег пламена. Заповест је дата онима који су давно давним заслужили казну због отупелости према љубави, због прекршаја љубави и вапијуће неблагодарности према Богу. Ни Христос ни Апостоли, нити све војске љубитеља Бога на небу и на земљи, нису могли образложити заповест о љубави према Богу боље, нити дати јачи подстицај за извршење те заповести, ван просте напомене, да Бог најпре љуби нас, и да Оннајпре показа своју љубав према нама. Могле би се написати - и већ су написане - читаве књиге доказа Божје љубави према нама и разлога наше љубави према Богу. Сав створени свет, видљиви и невидљиви, доказ су Божје љубави према нама; сва природа и њено устројство, сунце и звезде, годишња времена, ток човечјег живота под оком Провиђења, дуготрпљивост Божја према грешницима, нечујно но моћно подржавање праведника, и остало, и остало све, чему броја ни имена нема, доказује љубав Божју према нама. Но нашто све то набрајати и именовати, кад је довољно рећи само да Бог нас љуби, да Он најпре љуби нас! Силазак Сина Божјега мећу људе, Његово дело и Његово страдање за људски род премаша својом величином и блеском све остале доказе Божје љубави. Његова уста казала су нам, да Бог нас љуби као и Њега; Његова наука показала је то; Његова дела засведочила су то; Његово страдање запечатило је то. Зато и Његова заповест о љубави треба што пре да постане у срцима нашим неодољиво природно осећање слично осећању љубави детета према мајци, слично но много јаче. Зашто Господ заповеда да љубимо Бога свнм срцем, свом душом, и свом мисли својом!Прво зато да би појачао ту заповест и што јаче је урезао у памет људима. Друго зато да би показао, да љубав према Богу искључује сваку другу љубав, свако дељење љубави, свако служење двојици господара - Богу и мамону. Но има још један тајанствени унутрашњи разлог. Бог је тројство, Оца и Сина и Духа Светога, у јединству. И човек је тројство од срца, душе и ума. И отац љуби човека, и Син љуби човека, и Дух Свети љуби човека. Цео Бог љуби човека. Зато и долази заповест, да би цео човек љубио целога Бога. Кад човек љуби целим срцем својим, и целом душом својом, и целим умом својим, онда цео човек љуби. Кад човек љуби Оца, и љуби исто тако Сина, и љуби исто тако Духа Светога, онда човек љуби целога Бога. Кад један део човека љуби један део Бога, онда љубав није потпуна; не, него онда љубав уопште није љубав; јер подељен човек није човек, и подељен Бог није Бог. Кад неко каже, да љуби Оца, но да не зна за Сина и Духа Светога, тај нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Сина, но да не зна за Оца и Духа Светога, тај нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Духа Светога, но да не зна за Оца и Сина, тај нема љубави према Богу. Јер тај не познаје Бога у целини. Исто тако нема љубави према Богу ни онај ко каже, да љуби Бога само срцем, или само душом, или само умом. Јер тај не познаје себе у целини, нити уопште зна за љубав. Љубав, права љубав - а не оно што свет зове љубављу - иде од целине ка целини. ("Уништи у себи свако раздељење; нека буде сав човек сабран у једно и свецело устремљен к Богу". Игњат. Брајчанинов: Сочин. т. IV, бес. в 22. воскресение. Преп. Симеон Нови Богослов наводи ове дивне примере љубави према ближњем који у исто време кратко и јасно изражавају суштину љубави. "Ја знам човека, говори он, који је час плакао због овога или онога (грешника), час ударао себе у лице и у груди за спасење понекога, час стављао себе на место грешника, који је згрешио речју или делом, и уображавајући самога себе као учинитеља греха брата свога, испоставио је тај грех Богу и молио се за опроштај, пролевајући при томе обилне сузе. Знао сам и једног другог човека, који се много радовао због оних који су се подвизавали, усавршујући се у свакој добродетељи и преуспевајући у добру, као да је уверен био, да ће он примити награду за њихове добродетељи и подвиге чак и више од њих самих; а опет скорбео је и скрушавао се због оних који су згрешили речју или делом, и то тако силно да није сумњао, да ће он једини имати да одговара за све њих и бити бачен у пакао. Знам и таквога, који је тако силно желео спасење браћи својој, да је много пута с топлим сузама молио Бога, да или и они буду спасени, или да и он заједно с њима буде предан мукама. Покренут богоподобном топлом љубављу он никако није желео бити спасен сам без браће своје. Јер тако се он био с њима сјединио духовно, сојузом свете љубави, у Духу Светоме, да чак није желео ни у царство небеско ући одељен од њих." То назива Преп. Симеон "богоносном, савршеном љубављу према Богу и ближњему". Слово 54.)Видите ли, како се дубоким и неисцрпним садржајем ове просте заповести оповргавају све јереси против тројичности Бога у јединству? И још: како се њоме развејава у прашину сва половна и ситничарска психологија неких научника наших дана, која комада унутрашњег човека и чини га бескрајно ништавним и несрећним? А друга је заповест као и ова: љуби свога ближњега као самога себе. Не каже: равна овој, него: као и ова. То јест: и друга се заповест тиче љубави, но не љубави према Творцу него према створењима. Љубећи своју мајку дете љуби и сва дела и све радове и направе своје мајке; а особито: љубећи своју мајку дете љуби и своју браћу и сестре. Љубав према мајци појачава љубав према браћи и сестрама. Ко има љубави према својим родитељима, природно ће је имати и према својој браћи; ко пак нема љубави према родитељима, ретко може имати љубави према својој браћи. Исто тако, ко има љубави према Богу, лако ће имати љубави према људима као браћи својој по Богу; ко пак нема љубави према Богу, тај може само себе варати да има љубави према људима. Такав човек у најбољу руку може имати само извесног магловитог сажаљења према људима, коме је опет извор у сажаљењу самога себе. Мада је ова заповест изречена и у Старом Завету, она је сасвим нова у устима Христовим. Јер и Господ вели на другом месту: нову вам заповест дајем: да љубите један другог као што ја вас љубих (Јов. 13, 34). Прво зато је нова, што је изриче Онај, који је показао највећу љубав према људима у историји света; а друго зато, што је појам ближњих раширен далеко изван зидова јеврејског народа и распрострт на све људе Божје. Љубите непријатеље своје,рекао је Христос. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате (Мат. 5, 44-47)? Не обасјава ли Бог сунцем и непријатеље ваше? И не даје ли Он дажд и онима који вас не љубе? Твоје је да љубиш све људе ради љубави Божје, а Његово је после да дели праведне од неправедних. Наши ближњи јесу видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. На коме ће се очитавати наша љубав према Богу ако не на људима који живе с нама на земљи? Бог бива ганут нашом љубављу према суседима нашим слично мајци која се осећа ганута љубављу некога странца према детету своме. Толико је неопходно нужно показати своју љубав према Богу на људима око себе, да апостол љубави чак назива лажом онога ко каже да љуби Бога а мрзи на брата свога: ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је (I Јов. 4, 20). Наши ближњи јесу за нас школа, у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Свако дело љубави, које ми учинимо некоме човеку, већма разгорева нашу љубав према Богу. А у чему треба да се састоји наша љубав према ближњим, то нам је јасно речено и примером показано како од стране самога Господа и Његових светих апостола, тако и од читаве војске Божјих угодника, богоносних отаца, мученика и мученица. Но главна су дела љубави: милосрђе, праштање увреда, молитва за друге, подржавање слабих, стишавање гордих, опомињање неправедних, поучавање неуких, прикривање туђих недостатака, похваљивање туђих врлина одбрана потиштених, жртвовање животом за друге. Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13). Но ако неко чини и највеће пожртвовање из каквих других побуда, а не из љубави, његово пожртвовање не вреди ништа (I Кор. 13, 3). Ко има љубав има све, и испунио је сав закон. Најзад, да поменемо и дубоко схватање апостола Павла Цркве Христове, из кога схватања неминовно и природно проистиче љубав према ближњим. Сви ми верни јесмо уди Христови, живи делови тела Христовога (Ефес. 4. и 5. глава и I Кор. 6, 15). Сви ми растемо у један велики и живи организам, у једно небеско тело, коме је глава Христос. Кад. је то тако, онда треба да с љубављу помажемо узраст и напредовање један другог. Кад један део тела напредује, то је на добро и корист целога тела; кад је један део тела болестан, то је на муку у штету целога тела. Отуда љубав наша према ближњима служи здрављу како наших ближњих, тако и нас самих. Ваистину, љубав је здравље; мржња је болест. Љубав је спасење, мржња је пропаст. И тако ове две заповести о љубави јесу највеће у закону Божјем, и већих нити је било, нити има на земљи. То је закон царски (Јак. 2, 8), којим се држи небо и спасава земља.О овим двема заповестима виси сав закон и сви пророци. Бог је дао сав закон Мојсејев из љубави, и Бог је загрејао пророке Својом љубављу. Може се рећи, да се прве четири заповести у старом закону односе на љубав према Богу, а осталих шест на љубав према ближњима; премда су свих десет старих заповести само сен Христовог закона о љубави. Може се још рећи, да све добро, што је човек у стању учинити, проистиче из љубави према Богу и из љубави према ближњима. И најзад, може се рећи, да сви греси, што их је било и што их има, јесу греси или против љубави према Богу или против љубави према ближњима. Ако се и даље буде ишло у размишљању о дубинама и ширинама ове две божанске заповести, могло би се слободно рећи да о њима виси небо и земља, сав створени свет: ангелски и материјални. Ето, шта су постигли својим кушањем и удружени непријатељи Христови! Ето, какву су пламену искру искресали злобним ударом у камен! Они су смерали да понизе и збуне Христа, међутим себе су понизили до прљаве прашине, а Христа су уздигли до престола вечнога Законодавца. И тако, ово последње кушање дало је прилику Христу, да Себе бескрајно прослави, а нама опет свима да пружи најдрагоценију корист објављујући нам заповести о љубави. После оваквог одговора Христовог, непријатељи Његови заћутали су. И нико више не смеде да га запита. И не само то, него, према причању јеванђелиста Марка, онај законик, који је ставио питање Господу, готово се обратио у следбеника Христовог, тако му је Господ рекао: ниси далеко од царства Божјега. Јер кад је законик кушач саслушао неочекивани одговор Спаситељев, он није могао одолети а да не узвикне:учитељу, право си казао! додавши још од своје стране да је љубав према Богу и ближњем већа од свију жртава и прилога. Онај, који је мислио победити, остао је побеђен; и они, који су мислили посрамити, остали су посрамљени. И нико више не смеде да Га ишта запита. Сада је био дошао ред на Христа да он њих пита. И Он их упита: Шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: па како Давид њега назива Господом говорећи: рече Господ, Господу мојему: седи мени с десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Кад дакле Давид назива њега Господом, како му је син? Овим питањем Господ је хтео прво да каже да је Он Христос; друго, да покаже да се варају они који очекују Месију као земаљскога цара из колена Давидова, који ће прогнати Римљане и учинити Израиљ силним земаљским царством; треће, да су Његови кушачи Његови непријатељи, и четврто, да ће они, као и непријатељи јединога Христа који је имао доћи и који је дошао, бити побеђени и кажњени. Они му рекоше: Давидов. То је све што су они знали. И Господ Исус је био из племена Давидова, дакле по закону њиховом - син Давидов. Но гле, ни сам пророк Давид није замишљао Месију као свога сина једино по крви, иначе Га не би називао својим Господом. Јер где је то било, да један предак назива свога потомка Богом? Но Давид је својим духом провидео и познао двојну природу Христа, човечанску и божанску, и назвао Га Својим Господом, опет духом.Тајну ваплоћења Сина Божјега Давид је из давне давнине схватио својим пророчким духом много боље него ли фарисеји и садукеји, гледајући Христу у очи. Христос се имао родити из његовог племена, и Он се по телу родио од Пресвете Деве Марије, која је била из племена Давидова; но Он је имао доћи као превечни Син Божји по божанској природи Својој. И као такав Он је дошао. Господ наводи речи Давидове не да их поправи но да их потврди. Све је тачно што је Давид провидео и прорекао. Све се збило како је писано. Обећани од Бога и очекивани од људи Спаситељ дошао је на земљу и као син Давидов и као син Божји. После Свога васкрсења и вазнесења Он је, уистини, сео с десне стране престола величине на висини (Јов. 1, 3). И Њему су, уистини, сви Његови непријатељи пали под ноге. И не само то, него је Он завладао влашћу Својом над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на оном који иде (Еф. 1, 20-21). Сада је то јавна тајна, но онда је то било тајна јава. Зато Господ и не говори као од своје стране, него наводи пророчанство Давидово, које је требало бити познато Јеврејима. Наравно, њима су била позната слова и речи, но смисао реченога и написанога био је далеко од њих. Још им Господ неће да говори ништа од Своје стране, него их пита за смисао речи из закона, зато што су и они Њега питали нешто о закону, наиме: која је највећа заповест у закону? Он је њима добро одговорио на њихово питање; но они нису Њему могли одговорити ни речи. И нико Му не могаше одговорити ни речи: И тако се показало, да Он зна закон а да га они не знају, ма да су они себе сматрали свезнајућим у области закона. Господ је знао не само речи закона но дух и живот закона; а они су знали само речи закона, без духа и живота; зато у ствари нису знали ништа. И оно што су знали било је само на пропаст њихову а на штету народа, који их је слушао. Нити смеде ко од тога дана да га запита више. Страх уђе у њих од препирки са Њим, у којима је Он увек односио победу над њима. Они Га, дакле, нису могли ухватити у речи, да би Га осудили. Зато ће се сада махнути речи и прихватити сребра и злата, да потплате Јуду и лажне сведоке. И оно што нису успели речима, успеће сребром и златом. Само ће прежалостан бити за њих тај привремени успех. Јер то последње и најпрљавије средство показаће обрнути резултат, као што су то показала и сва кушања речима. То ће донети последњу и потпуну победу Христу, а њима неповратни удар и вечну пропаст. Јер једва ће проћи три дана од када буду платили најамнике да хватају Христа и сведоче лажно на Њега, а гле, они ће морати плаћати стражаре, да не разглашују васкрсење Христово. Хиљаду пута је боље не бити никада рођен, него родити се и устати против Бога. Сваки онај ко хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И дивно је ово у очима нашим. Господу нашему Исусу Христу нека је слава и хвала, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. На дан када прослављамо Рођење Пресвете Богородице (21.9.2019.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију у Имотском. Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на ону која је у име смих нас пристала да се Господ усели у њену утробу и постане једини истинити Богочовек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „И само њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово. Тога имена држали су се и наши славни преци који су подигли овај свети храм и окупљали се у овој цркви, да би се видели и радовали једни другима и заједно учествовали у Светим Тајнама. Они су нам оставили тај древни и велики завет да се и ми сабирамо и славимо име Господње, а да бисмо могли да учествујемо у Светим Тајнама и да достојно славимо име Господње, потребно је да живимо у миру једни са другима, да имамо љубави и бринемо се о онима који су унижени и напуштени, каквих је, нажалост, у нашој Далмацији пуно“, рекао је Епископ далматински и нагласио да је за духовни живот свакога од нас, поред свега овога, јако важно да постимо, молимо се Господу и учествујемо у животу Цркве. Владика је такође истакао да морамо да будемо спремни да опраштамо једни другима, па чак и непријатељима својим, јер само ако и сами можемо да пружимо опрост, онда можемо и да га молимо од Господа. Уз речи захвалности Епископ Никодим опростио се од досадашњег имотског пароха оца Драгана Михајловића и његове породице, који су много тога доброг учинили за време службе у Имотском. „Отац Драган се сада враћа у свој родни крај, где ће наставити да служи Господу, а ја хоћу да му се захвалим на свему и да му пожелим да на исти начин настави да ради на њиви Господњој, да нас не заборави и, ако му се пружи прилика, да нас и посети“, рекао је Владика. Том приликом он је такође представио вероном народу имотске парохије њиховог новог свештеника, оца Далибора Цвијановића и пожелео му да се труди попут својих претходника и да зна да је позван да се брине о свакој души напаћеној и приводи све људе Спасењу. Извор: Епархија далматинска
  6. На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету. Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој. Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја. Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим. Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ. Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме. Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. -Патрон Епархије бачке прослављен у Врбасу- Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), прослављен је у четвртак, 6/19. септембра 2019. године у Врбасу. Свету архијерејску Литургију испред Храма Вазнесења Господњег служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Филарет и Јован, владике бачки Иринеј и мохачки Исихије, свештенство и монаштво Бачке епархије и других епархија Српске Православне Цркве. Честитајући епархијску славу, Митрополит је указао на историју чудесног догађаја који прослављамо и на велики значај ангелских сила у животу сваког човека. Искушења која имамо, проблеми на које наилазимо у свакодневном животу, увек долазе по Промислу Божјем. Ми знамо да је Бог Љубав, да нас воли и више него што можемо да замислимо. Ако је Он као Љубав послао на нас понеко искушење, Он је ставио изазов пред нас, поставио је задатке које треба да решимо. Нису ти проблеми никада већи од снага духовних које носимо у себи, само је важно да имамо одлучну вољу, јеванђелску веру и поверење у Бога. Смисао свога постојања треба да тражимо у храму Божјем баш онако како су кроз векове то чинили и наши преци, показујући да је Црква простор снаге, идентитета, али истовремено и извор живота вечнога. И када није било државе у нашем народу – а много више је није било него што је она постојала – наш народ је живео свестан онога што он јесте, свестан свога идентитета, јер је био утемељен вером у Христа и Црква је била оно што му је давало снагу. Нека би Господ дао да и ми – угледајући се на наше претке, живећи сада и гледајући у будућност пре свега – гледамо у Царство небеско, навео је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Епископ бачки г. Иринеј поздравио је архијереје који су дошли да увеличају празничну прославу и честитао је славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. Нека Бог дâ да – у здрављу и у сваком духовном добру – заједно Господу служимо и општимо у Христовој љубави једни са другима, како овде тако и свугде где Господ благослови. Ја се надам, ако Бог дâ, да ћемо се и идуће године, било где да буде слава у нашој Епархији, поново наћи, поручио је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, у чин протонамесника, произвео је презвитере: Новицу Ракића, Николу Темеринца, Петра Бикара, Горана Ранисављевића, Петра Ђукића, Игора Игњатова, Бранислава Ђурагића, Александра Игњатова, Ђорђа Стојисављевића, Велимира Врућинића, Синишу Тривића, Радоја Марковића, Жељка Васића, Борислава Тошића, Стојана Марића, Саву Николића, Бранислава Шијачића, Срђана Нешића, Игора Стакића, Дарка Јелића и Далибора Ратника. У чин протојереја, владика Иринеј произвео је протонамеснике: Брану Миловца, Драгољуба Клисарића, Слободана Лазића, Алексеја Бланушу, Милана Ђурића, Миладина Бокорца, Мирослава Милића, Борислава Милића, Миливоја Шемића, Радосава Пантелића, Горана Артукова, Стевана Лукића, Винка Стојаковића, Дојчина Стојановића, Миленка Поповића, Славка Стојисављевића, Душана Ђукића, Славка Протића, Славољуба Лугоњића, Гордана Увалића, Србислава Стојанова, Миодрага Шипку, Драгана Стокина и Цветка Миливојевића. Правом ношења напрсног крста одликовани су протојереји: Драгољуб Ердељан, Радован Лазић, Славко Пајовић, Чедомир Чалић и Радомир Нунић. Архијерејске грамате признања додељене су, на предлог Епископа бачког, г. Владу Глођовићу и г. Владимиру Врбашком, за изградњу Вазнесењског храма у Врбасу, као и за генералну обнову Ваведењског храма у Врбасу. Светој Литургији присуствовао је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са Црквама и верским заједницама, а благољепије службе украсили су хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин и појци Световаведењског храма у Врбасу. Изградња Вазнесењског храма у Врбасу почела је 2007. године, по нацртима архитекте Љубише Фолића. Храм је грађен у комбинацији византијског и моравског стила. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. На празник Усековања главе светог Јована Крститеља, дана 11. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Преноста моштију светог оца Николаја у Бијелом Брду служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунчић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски. Владика Херувим обратио се сабранима у богонадахнутој беседи: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење ово наше свето Сабрање у Бијелом Брду где литургијски прослависмо пророка над пророцима, светог Јована Претечу и Крститеља Господњег. Припремао је народ да прими Господа Исуса Христа као Месију који је дошао да избави род људски од робовања греху. На иконама светог Јована можемо да видимо главну његову поруку, а то су речи: ”Покајте се јер се приближи Царство Божје!” . Заиста, требамо непрестано да се сећамо лика и дела светог Јована Крститеља и да нам ове његове речи увек буду на уму. Кајањем требамо да омекшамо своју душу и припремимо је за Христа како она не би била тврда и трновита, него благодатна душа која ће ходити путем Христовим. Тако и ми, као народ Божји, требамо да ходимо путем богољубља и човекољубља, да једни другима на помоћ. Имајмо то на уму да је Христос допустио да буде разапет за нас како би нам омогућио да имамо заједницу са Господом. Ту видимо колика је љубав Божја. Из тога можемо видети колико смо мали и безначајни ако немамо међусобне љубави. Ако немамо воље за покајањем које је суштина живота и лечи душу како би постала Христова. Требамо да се поучавамо кроз молитву, пост и покајање који су пуноћа живота у Цркви Божјој. Литургија је круна свега јер се на Литургији срећемо са Христом и примамо највеће дарове које нам је Господ оставио. Сваке недеље када се служи Служба Божја требамо да се причешћујемо, да будемо удео Царства Божјега, они који ће бити са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Црква Божја нас учи да будемо следбеници Христових Тајни, следбеници Тајне вечнога живота и Таворске светлости којом су се апостоли преображавали. Када преображавамо себе преображавамо и људе око себе. Црква је благодатна заједница љубави, заједница свега што нам је Господ оставио. Ако тако будемо чинили бићемо народ богоносан, народ крстоносан. Путем којим требамо да идемо није лак, бременит је и човек га својим разумом не може најбоље схватити, али вером која надилази разум и оквире моћи људског бића то нам је могуће. Ако вера постане део нашега бића знаћемо да смо превазишли своју људски разумност, постићемо да наш ум размишља богоугодно и христолико. Тада ћемо знати да смо народ који зна да воли и међусобно се помаже. Нека је благословен данашњи дан и наше Сабрање у Бијелом Брду. Нека Господ члановима Просвјете и КУДа подари још пуно година рада и труда, да чувају традицију, веру и културу нашега народа на овим просторима, да заиста међу свима нама влада слога и љубав. Нека сте благословени и срећни кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. На празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су саслуживали протојереји Предраг Шћепановић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Непосредно пред свету Тајну Причешћа, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о узвишеном животу Светог Јована Крститеља, који се са правом назива оним који је највећи од жене рођени у историји рода људског, будући да нико тако у историји није држао вјеру и љубав и ревност према Богу, али исто тако је неуморно проповједао покајање: ,,Свети Јован Крститељ је имао беспрекорну ревност и љубав према Богу и људима, прије свега зато што је проповједао покајање, као што га проповједа и данас нама који слушамо живу ријеч из Светог Јеванђеља. А ријечи Светог Јована гласе: ,,Покајте се, јер се приближило Царство Небеско''. И заиста треба да се покајемо, Царство Божије - Царство Небеско не да се приближило, него је овдје међу нама. А питамо се како? Тако што је нама задато да Царство Божије завлада управо у нама, у срцима нашим, у души у уму, те да постанемо сви причасници Царства Небескога.'' ,,На то нас призива Свети Јован Крститељ, призива нас дакле на то да сада, док још на Земљи живимо покајањем испунимо срца и душе наше, да непрестано спознајемо своје гријехове, да се смиравамо, јер, колико год човјек да се труди, увијек и гријеши. Међутим, не постоји гријех који Господ не може опростити ако се човјек истински покаје за гријех. Безброј је таквих дивних примјера у историји рода људског који показују како су многи Божији угодници покајањем задобијали Царство Божије и ако су прије тога као и сви ми људи, живјели грешним животом. Но, ето то нам показује да нема веће силе на Земљи од љубави и покајања које човјек доживи у срцу своме. Зато што покајање и љубав истински преображавају човјека.'' - подјсетио је отац Далибор. Он је у свом даљем обраћању нагласио да није лако покајати се, а посебно да није лако суочити се са чињеницом да смо грешни, првенствено због тога што та спознаја разобличава и разоткрива нашу грешност, наше мане и слабости, но, како отац Далибор наводи, коки човјек то са смирењем прима и са радошћу схвата, онда такву спознају доживљава као оно што она и de facto јесте, акт Божијег старања, милости и љубави који нам показује гдје гријешимо и који нам даје по нашој снази колико можемо да понесемо: ,,Ријечи Светог Јована ,,покајте се'' - као и сами призив и позив на покајање много боли род људски - сваког од нас! Боли кад нас Бог разобличи и открије нашу грешност, међутим, онај који то са смирењем прими у срцу своме, он то прима са радошћу и схвата то као љубав Божију која указује на то што треба исправити у животу, а онај који то доживи као клевету и као увреду, за ту ријеч и опомену може да убије и брата свога и савјест своју. И таквих примјера имамо много, јер то јесте својствено нашој палој природи људској.'' Он је у задњем дијелу свог обраћања појаснио да један од најљепших дарова јесте дар слободе, нагласивши притом да велики дар слободе којом нас је Бог даривао значи уједно да и сваки од нас може сасвим свјесно и слободоно изабрати пут свјетлости, пут покајања или пак пут таме који води у дубину немира који води у пакао: ,,Један од највећих дарова којим нас је Бог даривао уз дар вјере и љубави, јесте дар слободе - слободног избора. А дар слободе значи да свако од нас по срцу своме може изабрати пут покајања који иде ка Царству Небеском, или, пут таме који води у најкрајнију таму и дубину немира и мржње који води у пакао, паклено стање расположења и стања душе. Само та два пута постоје у нашем животу. Зато гледајмо да сви заједнички у љубави кренемо правим путем - путем љубави и покајања, а самим тим то значи да ходимо путем Царства Небеског.'' - пожелио је на крају свог пастирског слова отац Далибор. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  10. Следећи нит испредену у 6. глави Јеванђеља по Јовану, када од Господа Христоса "отидоше многи ученици", свештеник Јован Бабић из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду износи сопствено пастирско искуство и у овој, слободно можемо рећи и исповедној емисији, отворено говори о комплексним односима између духовног оца и његових чада. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Која је веза овог зачала са оним које се чита приликом Свете Тајне брака? Да ли човек може да поднесе љубав која му се шаље, тумачи ли то као атак на своје "ја", шта ради "гордељивац" у нама тада, куда то води и који је циљ те духовне борбе? Како "размонтирати себе", како каже о. Јован, како очистити дубоке слојеве разних наслага и храбро, без узмицања напасти своје слабости? "Свако несмирење пастира биће најтрагичније за пад духовног чеда" каже наш гост и подвлачи да је "пут у Љубави - тежи пут". Извор: Радио Слово љубве
  11. На јубиларном 20. Сабору православне дјеце на Цетињу ове године програм је почео приказивањем кратког документарног филма „20 година у љубави Христовој“. Филм садржи бројне фотографије и снимке начињене у току дводеценијског одржавања Сабора, а кроз аудио запис даје осврт на саме почетке, успјехе који су постигнути као и поуку и поруку садашњим и будућим полазницима вјеронауке. Урађен је у продукцији Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију, са поменом недавно престављеним монахињама Олимпијади и Христини у манастиру Добрска ћелија код Цетиња. У литургијској бесједи на крају Литургије Владика је рекао да се у овој светињи вјековима узноси пјесма Господу, још од прије оснивања Цетињског манастира. „По древном предању овдје је био први манастирчић, а из њега се ксније родио манастир Светога Петра Цетињскога. И један и други су посвећени Пресветој Богородици. А кроз њу и преко ње посвећени су и самом Господу Исусу Христу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да та пјесма одјекује вјековима, до наших времена и блаженог спомена сада мати Олимпијаде и мати Христине. „Оне су међу последњима овдје уградиле себе у ову светињу. Преко тридесет година овдје су се подвизавале, Богу служиле у смирењу, сретале се са Господом и Господ са њима у љубаву према Њему и у љубави једне према другој. Смирено су испуњавале своје монашке завјете у послушању и једна и друга“, рекао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је послушање мјера истинске и праве љубави и према Богу и према ближњима. „Што је дубља љубав према Боги и према ближњима, то је и већа спремност на послушање ријечи Божје и на послушање Цркви Божјој. То су имале наше дивне и Божје душе Олимпијада и Христина. Нека би Господ њих упокојио, нека би новој настојатељици нашој мати Петри са сестрама подарио такав дар какав су њих двије имале – дар сестринске љубави, тога богољубља и човјекољубља“, закључио је Митрополит Амфилохије Осим помена монахињама Олимпијади и Христини, Владика је одслужио и помен историчару Предрагу Пеђи Вукићу са Цетиња, од чијег уснућа у Господу је прошло четрдесет дана. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. За радио "Слово љубве" говорио је свештеник Бранимир Боровчанин из Благаја код Мостара, у Епархији захумско-херцеговачкој, коме су недавно упућене претње преко друштвених мрежа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Каже нам да њега не забрињавају непријатне речи, већ га изненађују даљи коментари других људи на друштвеним мрежама који су се надовезивали речима "да је то добро да се дешава зато што је то исто неки други урадио": "Ово је појединачан случај. Надам се да ће у будућности било који напад бити осуђен - не само то кад се деси свештенику, већ морамо да заштитимо и фратре, хоџе и имаме, све људе, све мањине, јер нас Јеванђеље томе учи јер нам је свима дата слобода. Овде постоји љубав и поштовање. Верске заједнице пружају једне другима подршку и могу да посведочим из личног искуства да су верски службеници први који позивају на мир", рекао је о. Бранимир подсећајући на један од примера - бошњачка фамилија донирала је трпезу љубави за Госпојински празник. Отац је посебно подвукао да медији морају да посвете пажњу пре свега таквим примерима, а не немилим спорадичним догађајима. "Избегавам реч "суживот" јер овде постоји љубав и уважавање и то је - живот. Постоје дела Љубави која се дешавају свакодневно. Са човеком који је оставио непримерен коментар треба поразговарати, помоћи и рећи где је погрешио, али - љубављу, а не претњама и сукобима", изричит jе отац Бранимир. Подсећамо да је Међурелигијско веће у Босни и Херцеговини у саопштењу (фотографија уз ову вест) 29. августа 2019. осудило вербални напад на свештеника и повратничку заједницу православних Срба и мостарским Србима, који су дошли у цркву Светог Василија Острошког у овом месту да присуствују Литургији и традиционалном сабору за Велику Госпојину: "Рецимо НЕ говору и делима мржње, шаљимо поруке помирења и праштања", наводи се поред осталог у саопштењу Међурелигијског већа БиХ. Повезана вест: Саопштење Међурелигијског вијећа у БиХ
  14. Доносимо звучни запис четвртог предавања одржаног у оквиру духовних вечери у манастиру светог великомученика Георгија Ћелије у Ћелијама код Лајковца. На тему „О вери, нади и љубави“, 17. августа 2019. године беседио је настојатељ ове светиње Епархије шумадијске, јеромонах Доситеј. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  15. На почетку емисије јеромонах Никон (Кокотовић) игуман манастира Светог Николе у Доњим Брчелима у Црмници, тумачио је Свето Јеванђеље на Девету недјељу по празнику Педесетнице, а затим говорио и о Богородичином посту који је у току. Отац Никон је у наставку одговарао на разна питања на духовну корист наших слушалаца. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  16. У суботу 10. августа 2019. године служена је Света Архијерејска литургија у храму Вазнесења Господњег у Обљу. Храм је саграђен 1869. године и 10. августа прослављено је 150 година од изградње овог лијепог Храма. Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски осветио је овај Свети Храм и служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање свештенства митрополије Дабробосанске и епархије Захумско-херцеговачке. Звучни запис беседе Епископ Димитрије у пастирској бесједи позвао је вјерне да имају љубави међу собом и да буду жива црква Христова. Након Св.Литургије служен је помен за све преминуле у старом гробљу испред цркве, а након парастоса уприличен је богат културноумјетнички програм и трпеза љубави за све присутне. Овоме догађају присуствовало је око 800 људи, а међу присутнима су били начелници општина Калиновик, Рогатица, Трново, Источно Ново Сарајево, народни посланици и бројни други званичници. Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  17. Света литургија на осму недјељу по празнику Педесетнице служена је у манастиру Савина у Херцег Новом. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља вјерницима сабраним на Светом богослужењу ријечима литургијске проповиједи обратио се Игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је, између осталог, казао да су кротост, смирење и дуготрпљење темељ љубави нелицемјерне. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  18. На дан молитвеног прослављања Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2019. године, у селу Пожегрмац код Прибоја прослављена је храмовна слава. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Верни народ Пожегрмца, Бабина, Доброселице, Прибоја, Бања Луке и других крајева широм српских земаља, сабрао се око првопастира Епархије милешевске, Преосвећеног Епископа Атанасија који је предстојао литургијским сабрањем и узнео молитву благодарења Оцу нашем Небеском. Саслуживали су протојереј Спасоја Вујанић из Прибоја, протојереј Давид Селаковић са Златибора и јереј Јован Стојковић из Доброселице (Епархија жичка), и протођакон Никола Перковић из Пријепоља. Литургијска радост умножена је учешћем једног броја верника у трпези Господњој. Након заамвоне молитве Епископ, свештеници и верни народ пошли су у Литију око храма у којој је прочитано Свето Јеванђеље и узнете молитве за село Пожегрмац, његове мештане и цео православни род. Владика Атанасије је освештао славско жито и са домаћином овогодишње храмовне славе, г. Милисавом Марјановићем преломио славски колач. Поучавајући сабрани народ, Епископ је рекао да има велике символике у чину окретања славског колача: – То је слика наших односа, нису сви могли да приђу славском колачу и ставе руку на њега, а то не значи да нису сви учествовали. Они који су најближи колачу држали су руку на колачу а они који су мало даље држали су руку на раменима оних који су ближе колачу, и они опет даље на раменима оних који су испред њих ближи колачу. То је слика наше заједнице, и то не само ове овде и данас него целе наше заједнице кроз векове, кроз историју, што чинимо и како живимо. – Јер то стављање руке на раме онога испред тебе изображава како ми једни кроз друге који су временски ближи идемо чак до Светог Саве. Осам векова ми се временски држимо заједно једни са другима, и учимо се тако једни од других и тако смо у љубави једни са другима, једно тело и једно биће, и тако ћемо и остати. – Благодаримо онима који су угодили Богу па нам и данас светле. Позивамо оне који су слаби и порозни да устану, да се ухвате за оне јаче, сви заједно да овај простор који је у великој мери почео да се празни да поново оживимо. Најпре учинимо га живим о нашим великим празницима а онда све више и више, беседио је Владика Атанасије. По завршеној служби Божијој, саборовање је настављено за трпезом љубави коју је уприличио домаћин славе са својом породицом. Овом приликом, Преосвећени је био у прилици да види како напредују радови на осликавању храма и довршетку црквене куће чији су темељи освећени прошле године. Извор: Епархија милешевска
  19. У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. марта 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о љубави према теологији, о значају православног катихизиса, као и о њеној љубави према песништву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. У уторак, дана 23. јула 2019. године, када Црква слави 45 мученика из Никапоља, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Будимцима. Будимачки храм слави никапољске мученике као свој заветни дан. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски, протонамесник Немања Клајић, парох даљски, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преовећени Владика Херувим изговорио је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан које ово село прославља као заветни дан - дан наше наде, милости и утехе. Заиста је велика радост што можемо бити сабрани данас у овом светом храму, да прославимо име Божје и да се сетимо свих Божјих угодника који су својом вером и љубављу сведочили Божју истину. Божји угодници су нам показали пут којим ми као народ требамо да ходимо. Прослављамо 45 мученика никапољских који су својим животом посведочили веру Христову. Посведочили су своју веру на најтежи могући начин - својим страдањем, мученичком смрћу. Ови људи су свкако знали за кога страдају и који је пут нашега спасења у овоземаљском животу - проповедање и исповедање вере Христове, ношење Крста Господњег. Морамо да се поистоветимо са Господом. Онај Крст који је Господ носио на Голготи, на којем је био разапет и страдао, омогућио нам је да кроз Цркву Божју, коју је Он својом Пречасном Крвљу основао, можемо имати заједницу са Њим. Морамо носити тај Крст, морамо знати који је наш путоказ у овоземаљском животу. Једино Крст Господњи и Јеванђеље који су симболи живота овде на земљи могу бити наши путокази. Крст Господњи нас учи трпљењу и хођењу крстоносним путем који нас кроз страдање води до Васкрсења. Јеванђеље нас учи да имамо љубави једни међу другима, да ту љубав изграђујемо и да будемо проповедници Христовог Јеванђеља. Јер, Реч Божју коју слушамо требамо и да сејемо међу својим најближима, да их упућујемо на пут Спасења - у Цркву Божју која је место сусрета човека са Богом. 45 никапољских мученика које данас прослављамо упућују нас на ту истину. Када у духу нашега народа усахне вера тада Бог шаље знаке и опомену човеку како би се вратио Господу, да нађе пут и обнови заједницу са Господом. То се и десило у овоме селу, ових 45 мученика су ваш путоказ ка Царству Небеском. Без обзира на муку и недаћу која се десила те године, ови мученици требају да буду нада и утеха која ће нас увек враћати Цркви Божјој. Требамо увек да се враћамо молитви, да изграђујемо љубав једни међу другима да би владали мир и хармонија. Тада ће владати један нови дух живота који постоји једино у заједници са Црквом, у заједници са Христом. Не може бити савршене заједнице осим оне заједнице у Христу. Не може бити савршене заједнице ако нисмо у Цркви у којој је Савршени Бог. Управо нас на то упућују никапољски мученици заједно са светим апостолом и јеванђелистом Луком који у завршном делу данашњег Јеванђеља говори да трпљењем спашавамо своје душе. Тако треба да се учимо, да трпимо, знајући да све што у овоземаљском животу наилази као река не треба да буде странпутица. Својим трпљењем изграђујемо веру и љубав преко којих смо ближи једни другима, а уједно и Господу. То је једини пут ка којем треба да ходи наш народу, онај пут којим су ходили и свети угодници. Ходили су путем Христовим, путем Јеванђеља. Јеванђеље је било њихов живот. То можемо видети по моштима које наш народ има, а има много мученика и преподобних. Сви су сведочили истину коју нам је Христос оставио да као Божји људи сведочимо у овоземаљском животу. Требамо бити на путу светога Саве и светога Симеона. Видимо колику благодат имамо да ове године прослављамо 800 година постојања наше свете Цркве. Мноштво је мученика за тих 800 година посијано по свим земљама где је наш народ живео, мноштво је исповедника који су својом вером посведочили Христа. Много је оних који су својим животом и подвигом потврдили веру Христову и задобили венац вечне славе. Заиста је прелепо што имамо такве примере и што се као народ можемо угледати на њих. Требамо увек да будемо светосавски и светосмеоновски народ јер су они наши прародитељи који су нас просвећивали Јеванђељем. Бог нам је дао светитеље као праве примере у овоземаљском животу. Преко светаца које прослављамо, крсних и храмовних слава, имамо пример и потврду нашега живота у Христу. Тада ће трпљење изграђивати мир и љубав међу људима и неће бити ко коме припада, него ћемо бити народ на путу Јеванђеља Христовог. Радујем се што сам са вама данас у Будимцима, у малом али богоносном месту са дивним светињама. Целокупна будимачка парохија има мноштво светих места, богомоља које заиста сведоче веру народа на овим просторима. Вера народа на овом простору је чврста и темељ је живота и међусобних односа. Вера не може да гради мржњу, вера може да гради само љубав. То нас је очувало и то ће нам бити путоказ ка Царсву Небеском. Радујем се што сте ту, што се можемо сабирати и виђати на светим богослужењима. Требате да живите увек као што се живели до сада - да изграђујете љубав једни међу другима са вером у своју Цркву. Једино заједница у љубави може бити заједница са Богом. Нека је благословен данашњи овај заветни дан у Будимцима од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. Малени храм Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници био је и ове среде испуњен хришћанским душама које су дошле да, у Заједници са својим Предстојатељем узнесу благодарност и Бескрвну Жртву Господу и да се сједине са Васкрслим Христом. На празник светог Сампсона Странопримца, Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану саслуживали су презвитер Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, уз чтецирање Марка Гаљака, Стефана Радисављевића и Александра Цалића. Певницом је руководио студент Богословског факултета Илија Арсенијевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У својој архипастирској беседи, наш драги владика говорио је о неопходноси да ми, као следбеници Христови, будемо неустрашиви. Осврћући се на спасоносне речи Јеванђеља које је Господ упутио својим ученицима “Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лк 12, 32), владика Јован је поучио све верне: “Кад Господ нама каже: “Не бој се човече.”, чега имамо да се плашимо, осим себе и својих непокајаних грехова. Када човек окајава своје грехе, када се исповеда, причешћује и живи хришћанским животом и има Христа у себи, нема чега да се плаши. Са њим је Бог. Зато је Господ и рекао: “Ја сам са вама”. А ако је Бог са нама, ко може против нас? Ако мислимо да има неко јачи од Бога, онда не треба ни да постојимо. Ако знамо да је Бог са нама, не треба да се плашимо ни самог ђавола. Али да бисмо све то могли да применимо на себи, треба да имамо јаку веру. Данашњим Јеванђељем Господ нас храбри да не малаксамо у било чему у овом свету, а све нас сналазе и невоље и муке и патње и бол и туге и разочарења, али нам Господ каже да се не бојимо”. Епископ нас је подсетио да смо сви привремени у овом свету, да овде нико вечно није остао, нити је нама Господ овај свет обећао, већ нас је Господ створио за вечност, не за време или пропадање, већ за Живот вечни и Царство Божије. Посебан акценат Епископ Јован ставио на начин стицања Царства Божијег. “У Јеванђељу Господ нас позива да оставимо и распродамо све што имамо и да будемо милостиви, јер ми управо бивамо спашени милошћу и милостињом Божијом. Према речима светих отаца, све остале хришћанске врлине нас доводе до врата раја, а милосрђе нас уводи у рај. Милосрђе је не само провера наше вере и љубави, већ и провера наше мудрости, јер кроз милосрђе ми се спашавамо и на тај начин показујемо да дарове и таланте које нам је Господ дао ми користимо за спасење”. Велики број верника приступио је Светој Чаши уздајући се у Господње милосрђе и Његову доброту. Међу онима који су се причестили било је и деце којима је ово прво причешће након Крштења. Мудрост и разумност у старању за спасење кроз дела милосрђа и одрицања, о којима је говорио владика Јован показао је управо свети Сампсон Странопримац, кога наша света Црква данас прославља. Овај Божији угодник рођен је у другој половини петог века у кући врло имућних родитеља у Риму. Био је врло учен и по професији је био лекар. Прославио све својом милосрдношћу и по томе што је бесплатно лечио, упућујући болеснике да живе хришћанским животом. Преподобни Сампсон се преселио из Рима у Цариград, где је раздао своје имање, помагао болесне и сиромашне. Чувши за његово човекољубље тамошњи патријарх га рукополаже за свештеника. У то време разболео се цар Јустинијан велики, и по мишљењу многих лекара његова болест је била неизлечива. Након молитве, Бог у сну цару Јустинијану откри да ће га Сампсон излечити. Одмах по позиву, преподобни Сампсон је дошао код цара и спустивши руку на оболело место, одмах га исцелио. Велике дарове које му је цар нудио је одбио говорећи да је он имао и злата и сребра и осталог имања, али да је све то оставио ради Христа, да би добио небеска блага. Једино шта је прихватио то је да цар сазида један дом за убоге у коме им је Сампсон помагао. Скончао је овоземаљски живот и преселио се у Царство Божије 530. године. На примеру преподобног Сампсона видимо значај и величину милостиње и милосрђа, јер је не желећи да наплати свој таланат, добио дар од Господа који се не може ни чим купити. Извор: Епархија шумадијска
  22. Патријарх српски Иринеј уручио орден царице Милице - Преподобне мати Евгеније директорки Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој. Дан породице, љубави и верности прославља се у Руској Православној Цркви на дан светих подвижника Петра и Февроније који су одувек штитили брачне супружнике и њихове породице. У Руском дому је тим поводом 8. јула 2019. године уприличена свечаност доделе медаља и грамата брачним паровима који најмање четврт века живе у заједници. Нешто пре 19 часова Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је стигао у пратњи свог викара, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и шефа Кабинета ђакона Александра Прашчевића. На улазу у Руски дом срдачно су их дочекали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина руске Светотројичне цркве на Ташмајдану, директорка Руског дома гђа Надежда Кушченкова и заменик руководиоца компаније Россотрудничества А.В. Радков. На почетку свечаности у Мраморној сали Руског дома, патријарх Иринеј је гђи Кушченковој уручио високо одликовање Српске Православне Цркве - орден царице Милице - Преподобне Евгеније, а потом је уручио орден Преподобних Петра и Февроније брачним паровима који више од четврт века живе у заједници . Високи орден Српске Цркве је, према одлуци Светог Архијерејског Синода, додељен гђи Кушченковој за делатну љубав према Српској Православној Цркви, нарочито показану њеним несебичним трудом на јачању духовних и културних веза српског и руског народа. Патријарх Иринеј је честитао празник Божјих угодника Петра и Февроније свима који су добили медаље за исказану брачну постојаност и верност, узајамну љубав. Архипастир Српске Цркве је, између осталог, говорио о узајамним односима два народа, српског и руског и њихове две Цркве, и истакао да ти односи нису од јуче: -Наши су односи не само пријатељски, него и братски. Кроз читаву историју ми смо осећали те добре односе и добро мишљење руског народ који нам је помагао у многим приликама. Када се десило да нису били у прилици да помогну, нису нам одмагали. Ми смо духовно, морално и историјски везани, и та веза ће остати. То се и сада показује када руску државу и народ имамо за великог помоћника и велику подршку у нашим приликама у односу на Косову и Метохији. На ту помоћ рачунамо и надамо се да ћемо моћи да сачувамо наше вековно и свето Косово и Метохију. Ту је и помоћ око изградње и завршетка нашег заветног храма Светог Саве. Руска Црква се прихватила велике обавезе да мозаиком украси храм, са својим стручним људима, али и са великом финансијском помоћи. Свјатјејши је казивао и о породици, малој цркви чија је улога веома важна у очувању основне ћелије друштва и пожелео свима: -Нека Господ благослови све наше домове, нека се у њима рађају деца, којих је, нажалост, све мање. Ми се надамо да неће то трајати вечито, јер ако би криза потрајала, било би то трагично за народ, за друштво, али и за појединца. Надамо се да ће опстати породица, та благословена заједница. На крају званичног дела Преосвећеном Епископу ремезијанском г. Стефану, протојереју Виталију Тарасјеву, старешини руске цркве на Ташмајдану, и г. Зорану Аврамовићу дипломе за међународни развој и унапређење културних и друштвених веза уручио је г. Радков из компаније Россотрудничество. -Велики је благослов за мене што сам члан тима који ради на пројекту завршетка радова у Спомен-храму Светог Саве. За мене је то огромна част и огромна одговорност. Веома сам захвалан компанији Гаспром њефт за помоћ у завршетку овог светог дела. Искрено се надам да ћемо доћи убрзо до завршетка олтара и поткуполног дела храма Светог Саве, тим више што се у овој години прославља велики јубилеј Српске Православне Цркве - осам векова њене самосталности. И, унапред честитам на овом јубилеју. Још једном, Ваша Светости, захваљујем Вам што што нашли време да учествујете са нама за овај празник породице. Изражавам за изузетан рад велику захвалност и дивном руководиоцу Руског дома у Београду гђи Надежди Кушченковој, казао је г. Радков. У уметничком делу програма учествовали су специјални гости из Русије - солисти Академског оркестра руских народних инструмената. Програм је водио заменик директора Руског дома г. Јегоров Дјамин. Добитници медаље Преподобних Петра и Февроније: Др Радојевић Милета и Зорка; Аврамовић Зоран и Милка; Кокорин Олег и Елена; Савић Душан и Марина; Корнејнков Владимир и Олга, Лукић Љубомир и Љубица; Кононеков Олег и Елена; Давинић Првослав и Марија; Степанишћев Александар и Олга; Веселиновић Петар и Наташа; Герасименко Николај и Елена; Антошин Константин и Невена; Горбунов Михаил и Светлана; Самарџија Миливој и Смиљана; Зубков Сергеј и Валентина; Матић Милош и Татјана; Осипкин Александар и Берченко Зинаида; Кампе Леонид и Сања; Јовановић Дејан и Мартина; Цветковић Небојша и Слађана; Шепитковски Владимир и Мирјана; Станковић Драгољуб и Валентина; Цветковић Срећко и Раиса; Марковлев Душан и Љиљана; Оташевич Љубиша и Елена; Дубајић Мирко и Едита; Красојевић Константин и Анђелка; Лазић Лазар и Светлана; Цвијовић Милутин и Елена и Новаковић Душан и Мирјана. Извор: Српска Православна Црква
  23. Рођење Светог Јована Претече - Ивањдан Када је Незалазно Сунце Правде - Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница - свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа. Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију. У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43). Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин. Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (µЇ¶ Д®Ѕ МБµ№Ѕ®Ѕ = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66). И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом! И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову. Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало. Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
  24. У манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Видовдан, Свету архијерејску литургију и парастос уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа. У току Литургије Свету тајну миропомазања и крштења примио је мали Лазар Магуд, коме је кумовао Зоран Донковић, и Данијела Селаков, којој је крштена кума била Данијела Вуксић. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраном народу, ријечима пастирске бесједе обратио се владика Методије, који је говорио о значају и смислу жртве косовских јунака. Владика је казао не постоји веће заповијести под капом небеском у коју се сливају све Божанске и Христове ријечи и заповијести, од заповијести о љубави, да слободном вољом љубимо Бога и ближњега свога. „Данашњи празник Видовдан и мучеништво Светог кнеза великомученика Лазара и оних који су ишли с њим и положили живот свој за крст часни и слободу златну није ништа друго него, као најљепши цвијет људскога поштења, опредјељење за слободу и опредјељење за љубав.“ Нагласио је да нама, хришћанима, неки могу да се наругајују због Лазаревог( и нашега) опредјељења да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довијека, и да се запитају како овоземаљско, видљиво, опипљиво и реално мијењамо за нешто што је невидљиво и ирационално, неопипљиво, Небеско, фиктивно. „Они би били у праву да није Христос дошао у овај свијет и да није овдје на земљи Његова Црква која говори да је управо то Небеско, највидљивије и најопипљивије, најреалније, једино вјечно и непролазно, док све земаљско долази и пролази. Човјек пролазан, опредјељењем за непролазно и вјечно постаје непролазан и вјечан. Није пострадао Свети кнез Лазар са својим ратницима и војницима да би стекао неку награду или што није волио земаљско, него зато што се опредјелио за оно што је најдивнији израз људске личности и најљепши цвијет људскога поштења, а то је слобода.“ Ако нијесмо слободни не можемо ни љубити, рекао је Преосвећени Епископ Методије и објаснио да бити слободан значи не дозволити да будемо поробљени гријехом и слобода нема цијене: „Ако је цијена и смрт за слободу, онда нека буде и смрт, јер у тој смрти нећемо изгубити слободу. Неће умријети слобода у тој смрти. Једино опредјељење за добро и уклањање од зла ће нас сачувати у слободи.“ Подсјећајући да је једина истинска слобода, слобода од гријеха, владика Методије је казао да је гријех тиме гријех што мрзи безгрешнога, и смрт што мрзи бесмртнога. „Сви они који се заљубе у гријех, мрзе безгрешнога и сви који се заљубе у смрт, мрзе бесмртнога“, рекао владика диоклијски и подсјетио на ријечи Господње: Који Мене гонише и вас ће гонити, који љубе гријех гониће оне који љубе Мене безгрешнога, који љубе смрт гониће вас који љубите Мене бесмртнога. „Једино што Господ Христос од нас тражи јесте да душе наше, као што су сви ови наши храмови окренути ка Истоку, буду увијек и стално окренути ка добру, да све наше ријечи буду добре, да се наше жеље и чежње, буду жеље и чежње за добром и да свако наше дјело буде добро дјело. Да нас Господ, сведобри и свеблаги, удостоји да се уклонимо од зла, да идемо и чезнемо за добрим и тиме будемо и ми јунаци Косовског боја и сљедбеници Цара Лазара на славу Његову а на наше спасење“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. После Литургије одслужен је парастос за пострадале Грбљане, Кртољане, Маињане, Будване, из Понора, Маина и Паштровића, и све пострадале у Косовској битки до данашњих дана. Након парастоса полагања вијенаца на спомен обиљежје, владика Методије је честитао празник и поручио да не смијемо никада више дозволити да се на олтар било које врсте идеје и идеологије принесе оно што је најдрагоценије а то је људски живот, поготово братски: „Сви ови помени и опјела и данашњи дан да нам буду опомена, да се увијек опредјелимо за добро, а никада за зло ни по коју цијену, јер ћемо једино тако бити Светолазаревски, Световасилијевски и Светопетровићевски потомци и њихови насљедници.“ Прослава Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу је настављена уз трпезу љубави и богат културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...