Претражи Живе Речи Утехе

У понедјељак 10. фебруара 2020. године, Одбор за организацију прославе Јубилеја 8 вијекова Српске Православне Цркве, 30 година Епархије бихаћко-петровачке и освећења спомен капеле новомученика Ливањских, одржао је своју прву сједницу у парохијском дому храма Успенија Пресвете Богородице у Ливну под предсједавањем Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија. На сједници су предложене тачке дневног реда које се тичу саме организације прославе овог значајног Јубилеја за нашу Епархију али и Православну Цркву на ширем нивоу. Након сједнице чланови Одбора посјетили су терен дешавања и одржавања Јубилеја у који спада Храм Успења Пресвете Богородице, параклис новомученика Ливањских са двориштем. Извор: Инфо-служба СПЦ

У епископском седишту у Пријепољу 6. фебруара 2020. године одржан је састанак радне групе за прославу јубилеја 800 година манастира Милешеве, којим је председавао Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. Чланови радне групе коју чине председник општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић, директор пријепољског Музеја г. Звонко Мадић, директор Дома културе у Пријепољу г. Вељко Кијановић, директор Туристичке организације Пријепоља г. Небојша Свичевић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и секретар Одбора за прославу милешевског јубилеја протојереј-ставрофор Марко Папић, са Епископом су разговарали о даљим активностим везаним за прославу осамстогодишњице манастира Светог Саве, славне Милешеве, која ће низом духовних, културних и спортских догађаја бити обележена и у овој календарској години. Такође, разматране су идеје о уређењу путног правца из града Пријепоља до самог манастира и изградњи Светосавског дома у манастирском комплексу. Локална самоуправа ће према речима председника општине бити на располагању Епархији, јер је јубилеј од изузетног значаја и за сами град Пријепоље који је у свету препознатљив по Милешеви и Белом Анђелу. Саговорници су се сагласили са eпископом Атанасијем који је нагласио да је веома важно да Општина Пријепоље и Епархија милешевска буду у доброј координацији како би прослава овог значајног јубилеја протекла онако како и приличи светињи каква је Милешева. Извор: Инфо-служба СПЦ

Српска Црква: од Светог Саве до данас - историја и садашњост. У организацији филијале Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски у Белгороду (Руска Федерација), Митрополије белгородске и старооскољске, као и Белгородске православне духовне семинарије (са мисионарском делатношћу), 9. децембра 2019 године у свечаној сали Семинарије у Белгороду одржана је прва међународна конференција посвећена 800-годишњици самосталности Српске Православе Цркве, под називом „Српска Црква: од Светог Саве до данас - историја и садашњост.“ Модератор конференције био је Његово Високопреосвештенство Митрополит белгородски и старооскољски г. Јован. Почасни гости конференције били су ректор Белгородског државног универзитета проф. др Полухин Олег Николајевић и ректор Државног технолошког универзитета проф. др Глагољев Сергеј Николајевић, који су у својим обраћањима истакли значај руско-српских односа у области науке и културе. Конференицји је присуствовао и протојереј Алексеј Куренков, ректор Белгородске семинарије. Митрополит Јован је прочитао поздравно писмо Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и пренео поздраве Преосвећеног Епископа моравичког г. Антонија, старешине Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Владика је захвалио гостима и учесницима конференције на присуству, а посебну захвалност је изразио студенту семинарије, стипендисти Епархије врањске, чтецу Ненаду Бојкову, на иницијативи и организацији догађаја. Присутнима се обратио и руководилац белгородског одељења Свеправославног друштва „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ који је захвалио гостима и присутнима и изразио наду да ће слични скупови постати традиционални. Свој рад на тему „Улога универзитета Русије и Србије у процецу јачања словенског јединстава“ представио је ректор Белгородског државног универзитета г. Олег Николајевић. На конференцији су наступили и директор Института за српски језик и комуникацију, доктор економских наука и велики пријатељ Епархије врањске и српског народа, Викторија Николајевна Рјапухина, као и г. Немања Вукчевић који је говорио на тему Вера српске омладине. О мисионарском раду у периоду од 1. септембра до 31. октобра говорио је јереј Андреј Коровин, студент Белгородске семинарије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свечаности поводом прослављања 800 година аутокефалности Српске православне Цркве настављене су у суботу 7. децембра 2019. године у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу. Тим поводом служено је вечерње богослужење у присуству Његовог Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија, Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја, господина др Марка Николића, представника Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, госпође Наталије Милатовић, представнице Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Републике Србије, Његове екселенције господина Небојше Родића, амбасадора Републике Србије у Републици Аустрији, бројних других представника државних, културних и просветних институција из Србије, Републике Српске и Аустрије. После вечерњег богослужења одржана је свечана академија на којој су част да се обрате имали председник СПКД ”Просвјета” господин Срђан Мијалковић и господин др Марко Николић, преставник Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Централни део прославе била је пригодна архијерејска беседа коју је изговорио Епископ Андреј који је упутио на значај догађаја који обележавамо за формирање нашег духовног и националног идентитета. Уметнички део вечери увеличан је наступима Мешовитог епархијског хора ”Корнелије Станковић” из Беча под диригентском палицом госпође Иве Мрвош-Анокић, малог ”Просвјетиног” хора под диригентском палицом госпође Вере Симић, полазника ”Просвјетине” школе српског језика и групе ”Трио покрет” из Београда. После академије у црквеној сали отворена је изложба о животу и раду Милутина Миланковића који је својим животом спојио Беч и Београд а потом је уприличено послужење за све присутне госте. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

У петак 6. децембра 2019. године свечаним вечерњим богослужењем у Саборном храму Светог Саве у Бечу отпочела је тродневна прослава 800 година аутокефалности Српске православне Цркве у организацији Епархије аустријско-швајцарске и Српског просветног и културног друштва ”Просвјета” из Беча. Тим поводом у Беч су пристигли високи гости Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије и Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Господин Јован у чију част је служена доксологија после вечерњег богослужења. Њихов домаћин, Преосвећени Епископ аустријско-швајцарски Андреј поздравио је све вернике и пристигле архијереје и захвалио им се што су се одазвали и својим присуством увеличали овај свечани догађај. У своме кратком говору Епископ пакрачко-славонски Јован захвалио се на позиву и истакао страдалност подручне му епархије и наду на њено васкрсење. Преосвећени Епископ Пахомије уручио је овом приликом Епископу Андреју мошти мученика сурдуличких пред којима ће верници Епархије аустријско-швајцарске моћи да се моле. Свечаност је потом настављена изложбом експоната из манастира Хиландар уприличеном у просторијама епархијског дома. Потом је уследила промоција књиге ”Трилогија о Немањићима” аутора Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића после које је уследила жива дискусија. За све посетиоце епархија је потом приредила и послужење уз које су настављени пријатни разговори. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама. У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије. На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима. Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу. „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП). Првонаграђени аутори за колекцију фотографија Прва награда Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017. Друга награда за колекцију Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002. Трећа награда за колекцију : Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974. Похвале за колекцију фотографија Имре Сабо МФ самостални аутор - На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014. Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018. Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009. Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009. Првонаграђени аутори за фотографију Прва награда Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013. - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016. Друга награда Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008. - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008. Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002. - за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013. Труд, Kрагујевац, Трећа награда Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017. Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012 Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017. Похвале за фотографију Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад; Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”, Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука. Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић, Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић. Изложба се сели у Хелсинки Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству. Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора. Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава. Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића Повезане вести: Патријарх Иринеј у Жичи: Данас нам је најпотребније јединство у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно! Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) Првојерарх српске Цркве: Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело! Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован. Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан. Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском. Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни. Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира. Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј: „Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича. Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио. Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“ Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима. По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати. У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе: „Векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ

Њихово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су прослави поводом 800. годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве у манастиру Жича где је Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј, наводи се у саопштењу из Канцеларије Престолонаследника и подсећа: "У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве". Још је у саопштењу каже: "Ово је битна и света прослава. Вера у Христа је оно што је одржало наш народ током тешких момената у историји. Верујем да ће наши потомци славити наредних 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, такође”, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Извор: Радио Слово љубве

У навечерје прославе великог јубилеја организационе пуноће Српске Православне Цркве - Осам стотина година аутокефалности Српске Православне Цркве, доносимо неколико прилога у духу наведеног јубилеја: Прилози преузети са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота

Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви грију. Међу ове посљедње спада и Свети Сава, први српски архиепископ, оснивач помјесне Цркве српске, велики просвјетитељ српског и свих православних словенских народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ новосадски и бачки др Иринеј - Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу и несавршену У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Као што је први пшенични хљеб, храњив и укусан за онога који га је мијесио и пекао, али и за свакога ко од њега једе, тако и свеци типа Светог Саве својим животом и ријечима хране сроднике и ближње, народ у коме су рођени, али и све људе и све народе, жедне истинског знања и гладне истине и правде Божје, светости и врлине. Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу 12. и 13. вијека. Он је светионик Словенског југа у тој преломној историјској епоси и један од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне, али и успостављао изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским свијетом Истока. Зато, кад би наши Муслимани из Старе Рашке, данас званог Санџака, знали да је Багдадски калифа његовог времена поштовао Светог Саву као човјека Божјег, фасциниран његовом светитељском личношћу, не би се тако олако одрицали њега и његовог празника (као што неки међу њима, ако је вјеровати новинама, чине ових дана). Но, није тема овог кратког записа тај свечовјечански значај Светог Саве. Овдје ће бити само укратко ријеч о његовој утканости у духовни, културни и народни живот древне Зете, односно Црне Горе, из ње и на њој израсле и створене. Прво што је у том погледу значајно јесте чињеница да је он један од најсветијих и најсвјетлијих изданака земље Зете, односно Црне Горе. Рођен је у Рибници, ту је данас престоница Црне Горе, а са њим и цијела светородна лоза Немањића. Зато никакво чудо што је он толико био везан за свој родни крај, у ужем и ширем значењу, вјековима надахњивао његовом личношћу и његовим дјелом. Коријен слободарског духа Друга чињеница је од далекосежног значаја за древну Зету и њено историјско обликовање, а од ње и кроз њу - за историјску судбину Црне Горе, јесте његово оснивање Зетске епископије, односно Митрополије на Превлаци код Тивта, у Манастиру Св. Архангела, у том од многих заборављеном али, без обзира на то, једном од најзначајнијих духовних и културних центара Зете и српских земаља уопште. Управо на тој епископији, односно митрополији (од времена цара Душана - 1346.) заснована је самосталност Зете Немањића, Балшића и Црнојевића, а утолико више Црне Горе, у постцрнојевићком периоду, саобраћане око цетињских митрополита, нарочито оних из светородне породице Петровића. Та светосавска епископија је у зетска времена, налазећи се између чекића и наковања, Рима и Цариграда, генијалним и богонадахнутим повратком Светог Саве изворном јерусалимском схватању Цркве, и утемељењу Жичке, односно Пећке архиепископије (Патријаршије) на њеним прадревним начелима, - очувала духовну, културну и националну самосталност и слободу народа коме је служила и који је својим духом васпитавала. Тако је светосавска духовна слобода постала коријен слободарског духа Црне Горе. Утврдивши кирилометодијевско предање у Зетском приморју, Зетска светосавска митрополија је унијела народни језик у култ и културу самога народа и тиме га сачувала од увијек претеће му латинизације, попримивши у себе све што је здраво и плодоносно у латинском предању од давнина присутном на овим просторима. Из те вјековне светосавске традиције Зетске митрополије настала је и прва штампана књига Октоих на Словенском југу као и све оно што је здраво и стваралачко у периодима Балшића и Црнојевића. Период Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића-Његоша, представља нови млаз и нову искру, моћну и снажну, избилу из тог истог огња запаљеног руком Светог Саве на Превлаци. Зато се не треба чудити да су и прве школе у Црној Гори прошлог вијека, од владике Рада до краља Николе, нарочито Богословско-учитељска, названа и првим црногорским универзитетом, не само биле светосавски усмјерене него и његоватељке култа Светог Саве, као свог заштитника и путоводитеља. Светосавске прославе и школске славе његоване су у Црној Гори све до 1946. године када је нова атеистичка, зетско-црногорском тлу и духу туђа власт, укинула Светог Саву као школску славу. Они који су били у школи 1946. године сјећају се те посљедње светосавске школске прославе са радошћу, али и са тугом. Са радошћу због незаборавног дјетињег доживљаја, а с тугом, јер је укидање Светог Саве у школи значило радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама. Колијевка ћириличне културе Није у питању само чињеница да је, полако али сигурно, тиме збрисана ћирилица из живота и културе Црне Горе, те вјековне колијевке ћириличне културе, којом је постала оно што је постала, и којом је опстала, него што је напоредо са њом у својој бити угрожена сва та култура, а самим тим и оно што је Црну Гору уздигло на светозарне висине Ловћенског духа и етоса. Но, то је трагична тема јој ће се морати враћати увијек изнова сва будућа покољења. Ми је овдје само начињемо и постављамо, свјесни стравичне раскрснице на којој су се нашли Црногорци оног тренутка када су светосавље и светопетровски етос замијенили брозоморном идеологијом која је ушла у све поре духовног, културног, политичког и национално-етичког живота новоцрногораца. Велика је срећа и благослов Божји, а то је и трећа чињеница коју истичемо, што је дух Светог Саве дубоко уткан у душу и биће Црне Горе и Црногораца да никаква зараза, па ни ова звана брозомора, није била у стању, нити ће бити у стању да избрише те свештене струје светосавског етоса из народне душе, нити да их из ње истисне. Навешћемо само понеки примјер присуства Светог Саве у народу и његовој души. Зар има неко друго мјесто или крај који је сачувао толико народних скаски и бајки о Светом Сави колико је то случај са Црном Гором и Херцеговином, Светог Саве дједовином? Савин кук, Савино ждријело, Савина вода, Савин лук, Манастир Савина, Савино камење и путеви којима је ходио, највише су по Црној Гори расијани. Колико је храмова њему посвећено? Савин пост нигдје није толико поштован као у Црној Гори. Ако не вјерујете, припитајте Ераковиће на Његушима, Дурмиторце, Зећане, Приморце, Херцеговце, све до Пријепоља и Милешева. Колико је тек свечара по Приморју, Бањанима, Дурмитору и другим мјестима који за Крсну славу имају Светога Саву! Очигледно, тако смо далеко отишли у овом тренутку у нашем образовању и дневнокоњуктурној субкултури и политици од себе самих и свог саборног памћења, да ће нам требати доста времена да се вратимо себи и својим незамућеним, незбуњеним, непрестрављеним видицима и прозрењима у прошлости и будућности. Што им се будемо више враћали, неминовно ће нам се више враћати и Свети Сава и његово свештено предање, као мјера и надахнуће нашег постојања, и као онај који ће сада, не више из кућа него из нас самих, карлицама износити мрак, али и отварати прозоре нашег ума и срца. Поново нас изводећи на пут који води свјетлости и животу Оригинално објављено у „Побједа", Подгорица од 27. јануара 1992. Ова верзија се доноси на основу књиге Васка Костића „Светосавска озареност невјесте Јадрана" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања. -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј. -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј. Део излагања Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције - Матице Српске у Новом Саду. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Колико је само наде уткано у четири слова Савиног имена, колико српских погледа остало загрљено у Савином погледу, на иконама и фрескама на којима је изображен Свети? Колико сузних молитви њему принесених и дан данас тихо одјекује Васељеном? Много и премного. Јер, Сава је Отац свих вјерујућих Срба, родоначелник нашег духа, искра која је запалила огањ вјере Христове у нашој српској души. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Сава се, Христа ради, одрекао себе, владарског двора, круне, земаљске моћи и престижа. Одрекао се слугу, да би сам слугом постао. Умјесто да му као владарском сину служе, Сава је служио свима, Имена Христовог ради. Ни од ког није узимао ништа за себе, већ је свима себе давао, жртвено, са љубављу, у име вјере која му је одредила пут. Зато је Сава велики, већи од себе, већи од нас, и сви ми, Срби, у његово срце можемо стати. Ту нам је и мјесто, јер је срце Савино – срце Христовог срца. У њему Христос обитава, како прије осам вијекова, тако и данас. Сава је наш најтврђи град, неразорива тврђава, али и стражар који неуморно бдије над душом нашег народа. Христу нас позива и Христом нас позива, да бисмо вјечно постојали, да нас гријеси не би погубили. Савин је град неразорив, јер је саздан на камену вјере. Осим што је Први српски Архиепископ и Просвјетитељ, Сава је први Законодавац у нашем роду. Омеђио нас је законима да се не бисмо духовно одметнули, а као истински Пастир стада Христовог оградио нас је вјером, да би нас сачувао од нас самих. Сава је, откако се родио, још увијек међу својима. Кроз молитву помаже и благосиља, кроз приче поучава. Тако је данас, баш као и минулих вијекова. У усменом и писаном народном предању Сава је онај чија се ријеч слуша, њоме се исправљају животне странпутице, употпуњују недоречене истине и изводи на прави пут. Сваком је времену Сава, чини се, никад потребнији; да се њиме опоменемо, да га у невољи призовемо, да му благослов измолимо, да нас сачува, обнови и подржи у сваком добром дјелу, као што је дјелима својим свуда и у свему Христов печат остављао. Сава је Светац потребан сваком крштеном народу, али нема сваки народ Саву. Саву имамо ми, да бисмо га слиједили, да бисмо њиме пронашли пут који води у живот вјечни, да не бисмо себе изгубили. Због тога је Сава бисер, драгоцјен. Ако њега заборавимо тумараћемо у помрчини живота, заувијек изгубљени. Због тога га и вијековима тражимо, да бисмо га нашли у Хиландару, Студеници, Милешеви, на Врачару, али и Гламочу, Грахову, у свакој сузи понижених и потлачених. Свуда нас Сава сачекује да нас напоји Живом водом са Зденца вјечности, водом од које нећемо ожедњети. Док је Саве, а биће га вјечно, јер је вјечан Господ Којем је служио, ниједан Србин неће бити сироче, јер је Сава Отац свима који се желе назвати Савиним синовима, а у Савиним молитвама усиновљени смо више од осам вијекова. Због тога, и данас, постојимо – у срцу Савином. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У години када обележавамо велики јубилеј 800 година аутокефалије наше помесне Цркве, пажња свих нас посвећена је том великом историјском догађају који се збио 1219. године. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Из различитих историјских, канонских и догматских перспектива покушаваћемо да осветлимо и на најбољи могући начин схватимо величину и важност тога дела које је Свети Сава извршио за нашу Цркву и за наш народ. Међутим, да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку? Уколико један модерни Србин, макар и одгојен и васпитан без вере у Христа, пође путем преданог изучавања своје националне историје и тако дође до личности Светога Саве, са ким ће се то срести и кога ће то упознати? Видеће једнога младога принца који, удивљен идеалом живота потпуно посвећеном Богу, напушта дом очев и сва блага овога света те хита на Свету Гору где би своје аскетске тежње могао у потпуности да оствари. Видеће како тај младић тамо борави од своје 16. до 33. године, те како своју младост посвећује духовном усавршавању и учвршћивању у себи вере која га је породила и од Растка учинила Савом. Видеће како се тај, сада већ зрели човек, иако у потпуности погружен у тајну побожности и мистички живот у Христу, сада враћа у своју земљу како би, сам усавршен у вери, у њој учвршћивао и народ из кога је потекао. Упознаће тај модерни Србин једног архијереја и пастира који „земљом ходи, а неба се држи“, који је савршени пример равнотеже молитве и акције, који се стара и о души и о телу повереног му стада. Упознаће обоженог, Духом Светим ношеног човека, који је у исто време и мудри дипломата, градитељ и просветитељ, оснивач нових епархија али и првих школа и болница. Човека који је омиљен свуда и од свих; који одржава пријатељске односе са католицима, радо је дочекиван и угошћаван међу источним патријарсима, па му чак и египатски султан указује гостопримство и обезбеђује му пратњу по својој земљи. Шта су то у њему сви они видели, због чега су га толико волели? Видели су и препознали савременици у Сави савршено јединство ортодоксије и ортопраксије, односно јединство праве вере и исправног живљења. Уствари, препознали су људи у њему Христа. Како је говорио Свети Владика Николај: „Као благодатни брат Христа, Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи су то осећали и зато су Саву са љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Он није ходао по свету да прославља српски народ но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свет заволео и њега и његов народ због њега“. Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног. Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас. Стога песник каже: „Свети Сава прошлост није, славна, света, ал далека, Свети Сава будућност је што на небу Србе чека“. Шта нам је дакле чинити, и нама Србима 21. века? Не губећи време, идимо Савиним трагом. Знајмо да је то „пут који води у живот“. Беседа Епископа сремског г. Василија изговорена 10. априла 2019. године на сабрању свештенства архијерејског намесништва шидског у Бингули. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ево нас на почетку светосавске недеље када СПЦ и православни Срби широм света прослављају свога првог просветитеља и учитеља светог Саву. У току ове светосавске недеље ће се одржати многе беседе, многе академије и дечије приредбе у спомен светом Сави, јер је он поставио темеље самосталности наше Цркве 1219. године, поставши први Архиепископ српски. Свети Сава уз то поставља темеље и српске државе, пошто је крунисао свога брата Стефана за првог краља Србије. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама. Све чему нас је учио свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу и истином и у њој нема ниједне мрље ни боре. Свети Сава нас је учио да идемо уским путем који води у живот вечни, а то је јеванђелски пут љубави према Богу и љубави према ближњима. Тај крстолики пут је доказ да ли неко у овом свету иде путем Христовим и да ли је истинити ученик Христов. Сваки онај који не проповеда науку јеванђељске љубави је, библијским језиком речено, лажни пастир, лажни пророк и учитељ. Свети Сава постајући монах на Светој Гори оснива манастир Хиландар, у којем се до дана данашњег узносе молитве за многострадални род српски и тако ће, ако Бог да и Пресвета Богородица, бити до краја века и света. Хиландар је најочигледнији доказ да нас свети Сава није оставио, већ да се и сада са небеса брине о нама. Нама Србима је све од светог Саве и светосавско – и вера и Црква и школа, а на нама је само да то очувамо. Док ми данашњи Срби идемо путем светог Саве, можемо рећи да идемо правим путем, крстоликим путем, јединим путем који води у живот вечни. После светог Саве, свети цар Лазар ће пред Косовску битку 1389. године – када су Срби на Косову бранили не само Србију, него и културну Европу од османлијског освајања – изрећи велику истину да је «земаљско замалена царство, а небеско увек и до века». Та истина је јеванђељска истина. Она нас позива да подигнемо своје главе горе према небу, према Царству небеском. Тамо су данас сви наши свети преци на челу са светим Савом и светим Симеоном, царем Лазарем и косовским мученицима, светим владиком Николајем жичким и охридским, авом Јустином Ћелијским, а дубоко верујемо да је међу њима и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Патријарх Павле нас је у наше време најчешће позивао да се сећамо својих светих предака и да се угледамо на њихов свети живот. Православни Срби у Далмацији, а посебно у граду Сплиту су везани за светог Саву и зато су му пре Другог светског рата основали овај велики храм, који на жалост ево већ седамдесет година није завршен. Ми се молимо Богу и светом Сави да благослове довршење овог храма на добро људи који ће у ову светињу долазити, без обзира на веру или нацију. Искрено се надамо да ће надлежне институције града Сплита и Хрватске државе коначно дати пуну сагласност како би почела изградња пројекта. Тако би, уз помоћ Божију, коначно могли да видимо кров на овој мученичкој цркви, која као отворена рана стоји у срцу старог града Сплита. Верујемо, када би се овај храм завршио, да би био украс и понос овоме граду и читавој Далмацији. Дај Боже да ове наше скромне речи дођу до срца људи који треба да одобре даљи наставак радова на храму светог Саве, па да онда сви заједно учинимо велико дело и довршимо ову цркву светога Саве на добро, како православних Срба, тако и читавог града Сплита. Честитајући вам празник светог оца нашег Саве, потрудимо се да будемо јединствени и да живимо у братској слози и љубави са свима људима, јер је то наша етика светосавља и православља. Живели и Бог вас благословио. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија, Сплит, 22. јануар 2012. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светосавска бесједа Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија коју је одржао 26. јануара, у навечерје празника Светог Саве, на централној Севтосавској академији Митрополије црногорско-приморске у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Драги пријатељи и свети оци, уважени гости, браћо и сестре у духу и вјери, часни саплеменици нашег непоновљивог светитеља — Светога Саве рода српскога Утемељитеља. Нека нам је свима срећан САВИНДАН, пред којим стојимо, као пред олтаром нашег етоса и етноса, наше вјере и креативног дара, свеукупне српске словесности. Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човјека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Човјек и човјечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица. Стари завјет почиње описом постанка свијета. Од првог до шестог дана, када на крају рече Бог: „Да начинимо човјека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар“, риба морских и птица небеских и стоке и цијеле земље и свих животиња што се мичу по земљи. Човјек који је слика Божија, обожено и Богом богато и пребогато биће, боголики човјек, способан за апстрактно размишљање, за морално расуђивање, за физички рад, дакле, способан за однос према свој створеној твари, према цијелом свијету и свему на свијету, тај обожени однос човјека и свијета зове се – домаћинско управљање. У Првој књизи Мојсијевој видимо да је Бог, створивши човјека и жену, наше прародитеље, дао им Први завјет, рекавши за шта их је створио: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме“! (1 Мој. 1:28). Другим ријечима, будите господари „будите домаћини овог створенога свијета, којега сам вама повјерио. Будите Моја продужена рука Мога управљања, царевања, господарења…“,Чини ми се да човјек одувијек има потешкоћа са правилним разумијевањем тога шта значи да неко царује, да влада. Наше прве конотације су негативне због свима нама добро познатих злоупотреба и манипулација. Али, овдје се ради о Цару царева, о Господару господара, о Оцу свега створенога, који ствара људско биће, и који даје савјет, задатак, моћ и власт човјеку да буде Његова продужена рука Његовог управљања. Саму ријеч и појам, царевање ваљало би превести и разумјети управо као домаћинско управљање. Живот Светог Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човjечанског. Он није само „имитирао“ Христа, већ је у свему са Њим „сарађивао“. Другима је давао све што је имао, за себе ништа није ни стицао, ни тражио, а све је имао и све је добијао. Могао је да влада над многима, али је изабрао да служи свима. Љубав је раширила његово биће до неслућених размjера, земље и времена. Љубављу се ослободио од окова смрти, људске ускогрудости, природних процеса, ограничености националне историје и идеологије. Ум, воља, осјећања, љубав – све је код њега универзално, саборно, свечовjечанско и свеобухватно. Свети Сава Христов је цјеловита, остварена и довршена људска личност. Од Светог Саве нас нико није љепше свијету представљао и са свијетом мирио. Гдје год да је ходио туђини су нам постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Желио је и стварао земљу слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују, земљу домаћина, часних и светих људи у „светој“, а не „великој“ Србији, „јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи“, пишу наши оци. У тропару посвећеном највећем српском учитељу и светитељу Светом Сави истиче се обраћање: „Пута, што уводи у живот, био си наставник, првопрестолник и учитељ“. Несабирљива су сва светитељева дјела којима је задужио српски народ, а себи донио хвалу и небеску славу. Сава Немањин, примјетио је владика Николај, није „ходио по свијету да прославља српски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свијет заволио њега и његов народ због њега.“ Управо зато, тим својим дубоко промишљеним походима Сава Немањин није само ходочастио већ је народ духовно ујединио а државу политички учврстио. „Најприје најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свог карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа“ описао је Светог Саву св.владика Николај и ми јасно читамо свеобухватно, јеванђелско откривење смисла човјековог постојања кроз земаљско домаћинско дјелање и управљање Савино, које се проноси и не престаје до данашњег дана. Служење Христу оплеменило је Српски народ и увело га у ред просвећених божијих народа, народа-домаћина. Епископ Николај ће развијати тезу о српском теодулском национализму као одразу домаћинског, конструктивног и стварно прогресивног у сопственом народу и народима који га окружују. Теодулија је служба Богу, али служба у којој се лично не губи, већ поистовећује са Божијим. У теодулији, Христос је власник, стварни власник онога што човjек посjедује, као појединац и као народ. Процесом секуларизације у јаком смислу отпочео je и процес раслабљивања чија се крвава кулминација догодила у двадесетом стољећу. Намјесто домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш Дом запосиједа најопакији егоизам који незауставиво растаче органску снагу народа. Друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовјеком Христом – расипа. Нема домаћинског управљања без свијести да нам је живот дар и да нам је све друго даровано, у домаћинском смислу и односу у ком је најмоћнији чинилац хришћанска вјера и хришћанска етика. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског свијета и свијест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота занавијек, него почетак једног новог живота. Када је тај чинилац ослабио, онда су се појавила два позната зла, која одувијек нагризају и руше сваку људску заједницу и сваку божију заједницу: непоштење и неповјерење. Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије. Да ли је Царство Божије иза нас или увијек испред нас? Наравно да је испред нас, њему тежимо и за њим трагамо, за њега се молимо, њега иштемо. Бити Савин, значи бити исти по идентитету, по суштаству, по домаћинству. Бити испред, бити бољи, увијек бољи, и нов, увијек нов у Христу који је авангарда сваком времену и сваком човјеку и сваком царству. Непристајање на форму и незаустављање у времену и гробу најбоље видимо управо у Савиној богочежњивој личности. Он и данас даље иде, даље у бесконачном Богу и из гроба је отишао даље, он је свугдје и свачији јер је Божији. И ми ћемо бити Савини само ако будемо бесконачни, бесркрајни – Божији, ако будемо бољи данас више него јуче, сутра него данас. Увијек тецимо ка Савршенству и будимо љубав. Многа су покољења ходила стопама Светог Саве, преображавајући се и надахњујући се њиме. Он им је био узор и идеал, путоказ, визија. Нису нам знани друштвени и политички идеали који би данас били модернији, напреднији и човјечнији. Чини се, а по свему судећи, Свети Сава је савременији од наших савременика. И када га се данас сјећамо као „важне историјске личности“ све говори да смо на погрешном путу, да смо кућа без домаћина од кога смо се удаљили данас смјестивши га у далеку прошлост. Свети Сава ванвременски није наша прошлост него наша вјечна садашњост, наша перспектива и животна философија. Свети Николај Жички тврдио је да су три највеће вриједности српског народа Бог, Краљ и Дом. “Шта је то србски национализам?“. Свети владика одговара: „То је рам у коме је икона Христова. То је дом у коме је Христос домаћин.“. Улазећи у службу (у теодулију), хришћанин улази у Дом Господњи. Он постаје припадник Божијег домаћинства. Служећи Небеског Домаћина и сам се учи домаћинству. Историја српског народа свједочи јасно и гласно, Свети Сава, слуга Христов, најбољи је домаћин, најхрабрији брат, најмилији сусјед, највјернији друг, најпослушнији син, најпоштенији, најдушевнији и најплеменитији домаћин. Свети Сава је начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио у темеље српске државе. Стварао је државу какву људи желе и потребују. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Стварао је аутентичну и отворену српску културу, кадру да од других прими све што је добро и достојно, али способну, природну и самјерљиву да одбаци све што скрнави људско достојанство. Градио је Цркву Божију цијелог живота. Ко смо ми данас, шта смо и шта бисмо морали бити? За све нас, Свети Сава је суштост светости, темељник српског Логоса и оса–вертикала постојања, љубав за вјеру и љубав за род и оно најважније, једини ујединитељ Српства је — Светосавље које је истина и дар, посвећеност вјери, части и духу. Зато будимо налик оцу нашем, обогатимо се његовим даровима и одомаћимо се у љубави Божијој у кући нашој и Његовој и без страха, оклијевање и изговора сваког дана, сваког часа спремно и радосно широм отварајмо тешка врата затворених капија свога срца на која нам он увијек куца и удара тако силно у дубини ноћног мира. Дошао је Свети Сава. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, викар Митрополита црногорско-приморског. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор. Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници. Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота? I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања. Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек. Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос. Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену. Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо. II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави. Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме. Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти? Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости. III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави. Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас. Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа. Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам. Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих. Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом. Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу. Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена. Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У историји Православне Цркве има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такви су Свети Григорије – просветитељ Велике Јерменије; Света Нина – просветитељка Грузије; Свети Фрументије – просветитељ Абисиније; Света Браћа Кирило и Методије -просветитељи Словена. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Међу ове светитеље долази и наш Свети Сава, с правом назван први српски Просветитељ и Учитељ. Тако су Светог Саву називали не само у Стихири свим српским светитељима, спеваној доста касније у Војводини, него, од самог почетка, и први његови песници и животописци Доментијан и Теодосије, и у Житијима и у његовој Служби. Особито пак у њему посвећеном тропару „Пути ваводештаго ва жизан”, који је спевао даровити Теодосије, где се Свети Сава назива просветитељем и учитељем, јер је дошавши просветио отаџбину своју и народ свој. Исто то каже се и у другом тропару Светога Саве „Православија наставниче”, где се Светитељ назива светилником и просветитељем зато што је људе своје просветио. Али, у ком је то смислу Свети Сава назван просветитељем, и каква је то просвећеност којом је он просветио и просвећивао свој народ?У наша два последња века, негде од времена Доситејевог па до данас, Свети Сава је називан просветитељем у, чини се, другачијем смислу од оног који му придаје Теодосије у светитељском тропару, а и остали наши стари текстови. Наши су, наиме, људи од науке у последња два века упорно настојали на томе да објасне како је други смисао оног средњовековног назвања Светог Саве просветитељем – то је назвање „у религиозном смислу”, кажу они (па и недавно се то чуло у Српској академији наука) – од овог новијег, данашњег смисла „просвећености”, где је Свети Сава означен као просветитељ у смислу енглеско—француско-немачке просвећености. Овде је Свети Сава назван просветитељем и хуманистом у оном смислу који се код нас почео ширити од времена просветитељства Доситеја Обрадовића. Колико је пак ова просвећеност код нас и била и јесте двосмислена, довољно је да подсетимо на два потпуно супротна мишљења о Доситејевом просветитељству: на мишљење и оцену тог и таквог „просвјешченија”, с једне стране, владике и песника Његоша, и с друге стране, књижевног критичара и социјалисте Јована Скерлића. Није овде и сада време да говоримо о Доситеју, али су просвећеност и просветитељство тема нашег вечерашњег предавања. Хоћу само да кажем да је било, и још увек има, наших људи од науке који су, посредно или непосредно, Светог Саву као Просветитеља повезивали и упоређивали са просветитељем Доситејем Обрадовићем. Но да се вратимо мало издаље. Просветитељство је, као што је познато, западноевропска појава из XVII и XVIII века, са коренима у дубљој историјској прошлости, не само у претходном XVI веку, него и раније, у ренесанси која му је претходила, а нама се чини и у периоду који је претходио ренесанси. У чему је била суштина те западне енглеско-француско-немачке просвећености? Просвећеност, age de lumiere , у којој су главну реч водили француски енциклопедисти, истакла је као прво – принцип научног критичког мишљења, које, уместо сваког ауторитета и традиције, успоставља владавину разума, владавину raison ingenieuse , како је говорио Волтер, то јест моћ људског природног рационалног генија, природног разума човековог, и још, уз то, просвећеност истиче и природну доброту човекову, људску природну моралност. Просветитељство се темељило на философији здравог разума, за коју је било главно: рационално-критичка јасноћа и оштрина, и емпиријска („чулна”) заснованост принципа, тако да се све оно што се не може оправдати пред здравим разумом проглашавало за заблуду. Безрезервна вера у моћ и способност људског разума, поверење и горђење људским разумом, и отуда вера у неограничени развој људског прогреса. И с друге стране, вера у природну, натуралну доброту човека оваквога какав је, пре и мимо сваког вредновања, давала је просвећеност, упоредо са рационализмом, и природну заснованост етике, са придоданим моралним категоричким императивом. Управо је за просвећеност врло карактеристична ова повезаност рационализма и морализма, чак пијетизма. Јер, разум људски увек тражи извесне штаке морала, природни рационализам укључује и свој природни морализам. Ова западна просвећеност, као што је познато, проширила се свуда по Европи, а код нас је донео Доситеј, кога су зато многи раније и касније хвалили као „народног просветитеља”, и можда има неке символике у томе што је постао наш први „попечитељ просвјешченија”, министар просвете. Европска просвећеност није неопходно била атеистична: она је и те како дозвољавала религију, само што је и та религија такође била углавном природна религија, заснована и оправдавана здравим људским разумом, природном „религиозношћу” и природним моралом. Истина, она се понекад граничила са обичним деизмом, натурализмом, а понекад се преливала и у атеизам. Као што рекосмо, корени европске просвећености налазе се дубље у западној ренесанси од XIV до XVI века, а то је доба препорода западне мисли и речи у философији, књижевности и уметности, па и науци, препорода који је дошао као револт против схоластике и схоластичког теолошког и црквеног ауторитета, али револт који се свакако није исцрпљивао само у томе него је имао и свој занос и одушевљење, занос у првом реду за класичном антиком, за њеним људским хуманизмом, хеленистичким хуманизмом. Ренесанса је против схоластичке теолошке доминације римског папског католицизма, против схоластичког, рекли бисмо, теолошког тоталитаризма у философији и у свим другим областима, истакла човекову аутономију, против римског клерикализма истакла лаичку и моралну аутономију, одбацивање оног универзализма како га је наметала схоластика, и истакла је у први план идеју индивидуе и њену слободу, слободу и од самога морала како га је схоластика са истим универзализмом наметала. Рене-санса је била својеврсна побуна против сваког ограничења и аскетизма, у који је римско схола-стичко средњовековље спутавало и подређивало човека, па је ренесансни препород отварао човеку Запада „светлије и опипљивије” перспективе. Стварно, хуманистички оптимизам ренесансе дошао је као противност средњовековном схоластичко-црквеном и аскетско-мистичком песимизму, са његовим паклом и чистилиштем, са гресима и индулгенцијама, и са читавим оним светом који је римско схоластичко средњовековље са собом доносило. Али, овај револт ренесансе против схоластике, ова у приличној мери оправдана реакција на дотадашњу рђаву акцију, та револуција на дотадашњу еволуцију Западног римског хришћанства, није успела, (бар по нашем мишљењу, а чини се да оно у том погледу није усамљено), да се ослободи оних истих основа и предиспозиција на којима је и схоластика развијала и развила своју акцију, своју активност и развој с претензијама на универзалност. И у ренесанси је, наиме, остала на снази она иста скривена вера у натуралну „светлост и моћ” људског разума, поверење у врховну арбитражу човековог спекулативног ума и људског природног морала. Била је то својеврсна опседнутост „природним”, натуралним. Да подсетимо само на схоластичко (римокатоличко) учење о природи човека, која је и после човековог пада остала у ствари неповређена, изгубила је само онај изузетни „надприродни дар” Божји који је у почетку добила – и отуда је онда могуће за таквог човека и природно познање Бога и могућ је и природно спасавајући морал. У основи схоластике лежи тежња за успостављањем сигурног ауторитета људског ума, зато су касније и ренесанса и после ње просвећеност могле да остану и стварно су остале на истој тој рационалистичкој основи. Схоластика је тражила да докаже, да образложи разумом, и тиме „рационалише”, последњу реалност, која је за њу била Бог, до кога се опет, према схоластичарима, може достићи „природним” путем, путем аналогија. Путем оног Аристотеловог принципа који гласи: истина је у ствари „адеквација ума и ствари” која се познаје ( Adaequatio rei et intellectus ). Тако, Бог Томе Аквинског се „доказује”, он се познаје и може се познати категоријама људског ума, категоријама Аристотелове философије, коју је Аквинат зато толико и примењивао у својој теологији. („Он је дисао Аристотелом” – говорили су за њега Византинци). На тај начин се Бог може посматрати и „изучавати” као предмет људског познања, може постати објект човековог интелектуалног „поседовања”, као нека „истина” адекватна категоријама људског мишљења. Уместо да Бог бива и свагда остаје живи извор свецелог човековог личног, егзистенцијалног, подвижничког причешћа, свебићног и свеживотног патриципирања и заједничарења у слободном подвигу богочовечанске вере, љубави и живота, како нам то говоре Апостоли и Свети Оци, Бог код Томе Аквинског, и код схоластике, постаје предмет „објективног” знања, Његова божанска суштина се може сазнати, видети, поседовати (и у самој вечности, по Аквинату и схоластици, светитељи ће гледати божанску суштину), може се, дакле, логички „дефинисати” и логички „доказати” и доказивати. Другим речима, знање о Богу се може наметнути неодољивошћу ауторитета људског разума и његове логике, принудношћу доказа и доказивости. Ако сада пређемо у ренесансу и у просвећеност, видећемо да се ова натурална основа не мења, него остаје углавном иста. За ренесансну мисао, и поготову после ње за про-свећеност, последња реалност неће више бити иста она која је и за схоластику, она је овде друк-чија, али остаје карактеристично да се и овде та последња реалност познаје, доказује и дефинише „објективношћу” људског разумског истраживања, стицањем објективног знања кроз силогистичко закључивање, кроз свецело поверење у разум и његово здраво функционисање. „Веровати у снагу разума и духа”, „веровати пре свега науци и себи самима”, како је то Хегел говорио. Могло би се још доста рећи о западној схоластици и о условљености и ренесансе и просвећености њоме, али да видимо шта се у то време (од IX до XIV века) збивало на Истоку, то јест управо у оно време када је живео и делао Свети Сава. Одмах и слободно можемо рећи да је и православни Исток имао своју „схоластику”, а и своју ренесансу и своју просвећеност. И Исток је знао за богословске школе и школско („схоластикон”) образовање. Карактеристично је, на пример, да се чувени синајски подвижник из VII века, Свети Јован Лествичник, звао „Схоластик” и да се један од цариградских патријараха звао такође „Схоластик”. Период великог патријарха Фотија познат је као период хуманизма и просвећености у Византији. Доба управо Светога Саве и затим период Палеолога у Византији и Немањића у Србији познати су као доба православног препорода, о чему изгледа понајвише данас говоре иконолози и историчари уметности, али и теолози исихазма. Ако је, дакле, и Исток имао своју „схоластику” и просвећеност и ренесансу, о чему се ту онда ради? Зашто је Свети Сава управо изабрао и определио се за ту источну, византијску, православну просвећеност? Зашто он није просветитељ западног типа? Свети Сава је отишао из Србије у Свету Гору. Тамо се научио свему ономе што је касније пројавио, тамо је постао оно што је постао. Света Гора је управо учинила Светога Саву да буде прави и истински просветитељ. А познато је да је баш Света Гора, и то не само у XIV веку, у време исихастичких спорова, него и далеко пре тога, од самог њеног почетка када почиње бити духовни и просветни центар Православља, тј. управо негде од IX и Х века када започиње схоластика на Западу, Света је Гора била главни носилац источноправославног исихазма и супротстављања западном менталитету, западној схоластици и њеној просвећености. Света Гора је имала своје дубоке корене и почетке на Синају, у Јерусалиму, у Цариграду, у источној теологији и духовности, и она је достојно продужила и продужавала вековну православну традицију светоотачког опита и богословско-духовног искуства и просвећености. И ето ту, на тим изворима просвећености, научио се и напојио се Свети Сава, и постао Светитељ и Просветитељ. За православну, ову и овакву, светитељску просвећеност знање само по себи још ништа не значи. Предност увек има познање Истине. „Познајте Истину, и Истина ће вас ослободити” (Јован 8, 32). Али познање истине не као „објекта” сазнања, нити као „адеквације разума и ствари”, него истине као аутентичности бића и живота, као пуноће човекове егзистенције. Истина овде није само гносеолошка норма и логичка категорија, нити само морална норма, етички захтев, категорички императив, него је истина пуноћа живота нашег у Богу и са Богом, вечним, живим и истинитим Богом. Истина као плод живе заједнице човека са Духом Светим, и отуда – плод просвећености Духом Светим. „Јер нико не може доћи до познања Истине без просветљења (= просвећености) Духом Светим” (Св. Кирило Александријски). Веома је карактеристична разлика у схватању и доживљавању улоге и места Духа Светога у Цркви, богословљу, духовном животу и просвећивању, просвећености између Истока и Запада, тако да теолошко-догматска борба о Духу Светом између православног Источног и Западног хришћанства није нимало случајна ни безначајна. За Православно хришћанство, које није пре свега нека „религија знања”, ни „религија морала”, нити уопште „религија”, незамислива је просвећеност без Духа Светог Божјег. Православна „схоластика”, по којој су названи поједини византијски теолози, активно је употребљавала људски ум и његове способности, али, по речима једнога од таквих православних „схоластичара” – Светог Максима Исповедника, једног од врхунских православних богослова, све људско знање и све људске способности, на челу са умном способношћу, само онда функционишу природно, нормално и здраво када су испуњене Духом Светим, животворним и просвећујућим Духом Божјим који не уништава, не укида, нити умањује природне способности ума људског, него их, напротив, рехабилитује и оздрављује, препорађа и испуњује, даје им њихову богодану аутентичност и пуноћу. Познато је да на Западу постоји, још од времена Августиновог, схватање о сукобу између природе човекове и благодати Божје. На том питању се појавио познати сукоб пелагијанства и августинизма, који на Западу ни до данас није превазиђен. Исток, међутим, за ту проблематику није знао, не зато што је био неосетљив, него зато што је у источном доживљају и схватању односа људске природе и свих њених способности, па дакле и ума, са Божјом благодаћу друкчије то доживљавано и схватано него на Западу. Источно православно искуство хришћанске вере и живота схвата и доживљава човека увек у његовој слободној и у љубави заједници са Богом Живим и Истинитим. Не само Бог, у свом тоталитету или „тоталитаризму”, у односу према човеку, и не само човек, у својој аутономији према Богу, него истовремено и заједно и Бог и човек – у несливеном јединству, али и нераздељивој заједници у Богочовеку Хри-сту. Богочовечанска симбиоза и богочовечански синергизам, богочовечански заједнички живот у слободи и љубави, то јест богочовечанска перихореза живота и свега што тај живот носи и садржи у себи – ето, то је православни доживљај и схватање односа природе човекове и благодати Божје. И само у контексту овог и оваквог односа могу бити схваћене и православна „схоластика” и православна просвећеност. Њене су димензије отуда друкчије него оне западне, такође и њен садржај, тако да идентичност израза не значи да се ту ради и о истом појму. У новије време и други научници, и то са чисто световних полазишта, дакле и представници небогословских наука, долазе до закључка да су схоластика и просвећеност у Византији нешто друго него што та имена значе, или су значила, на Западу. Иначе, не бисмо могли никако објаснити сукоб између схоластике византијске и западне, сукоб који је почео још пре Светог Саве, а поготову у његово време и после њега. Исто то треба рећи и за хуманизам Византије и хуманизам Запада, такође и за ренесансу, препород у Византији и на Западу, а и за просвећеност тако исто. Али, та питања изискују више простора и више времена. Да је Свети Сава знао за ову другу просвећеност, друкчију него што је она западна, о томе имамо много доказа и у његовим делима и у Житијима која су написали његови ученици. Пошто су нам време и простор овде ограничени, задржаћемо се само на једном изузетном тексту, до сада, чини се, непримећеном. Ради се о тексту који је Доментијан записао приликом, или поводом, друге посете Светога Саве Светој земљи. Када је на свом другом поклоничком путовању Свети Сава дошао у Јерусалим, описује нам Доментијан, и када је том приликом посетио Сионску Цркву, „Мајку свих Цркава”, дочекао га је и поздравио Јерусалимски патријарх Атанасије. Из других докумената овај нам је свети патријарх познат као Атанасије II (патријарховао од 1224. до 1236. године). Био је пореклом „негде са Запада” (тј. западно од Јерусалима, највероватније из Грчке) и, како се каже у истом документу, претходно је прошао монашки пут очишћења себе и просвећења себе, и затим постао патријарх Сионске мајке свих Цркава, па је на крају мученички пострадао од Арапа муслимана, 1236. године. Негде на две године пре своје мученичке смрти, дочекујући нашег Светог Саву у својој Јерусалимској цркви, он га је, описује нам Савин сапутник и пратилац Доментијан, дочекао и поздравио речима васкрсног тропара, песме коју је спевао Св. Јован Дамаскин. (Тропар је шестога гласа, и можда га је патријарх цитирао зато што је те недеље био владајући шести глас.) „Гробу отверсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апостолом: Изиђите делатељи винограда Христова, проповедајте реч Васкрсења, да сви то чују и слушају, сав Сабор…” Затим је свети патријарх Атанасије II пренео ове речи из тропара на Светога Саву и потпуно их применио на њега. Цитирам: „И ово су, браћо, други Апостоли које је до сада Господ скривао; и ово су истински делатељи винограда Христова, самим Господом изведени на жетву своју. Истинити Бог је од почетка Ноју и Авраму и потомцима њиховим, и Јову (праведном), јавно, а не преко писама говорио, него им је Сам собом говорио. Јер је нашао ум њихов чист. То је било у Старом Завету, али и у нашем Новом Завету исто је тако. Јер ни светим Апостолима, нашим учитељима, не даде Бог нешто написано, него им уместо писма даде благодат Духа Светога, рекавши им: Он ће вас (тј. Дух Свети) научити свему, и увести вас у сваку истину, и просветити вас”… (Уп. Јован 14, 26; 16, 13). Ове многозначајне речи, које Доментијан ставља у уста светог патријарха Јерусалимског Атанасија II – а и не мора бити да их је Доментијан њему приписао; сасвим је могуће да их је стварно изговорио патријарх Атанасије – јесу познате речи Светог Јована Златоуста, из његовог тумачења Јеванђеља Матејевог (уводна беседа), и оне су крајње карактеристичне за православно схватање просвећености и просветитељства. Са смелошћу светитеља и оца цркве, Свети Златоуст овде тврди да је и само Свето Писмо – чак и Свето Писмо! – дато људима по божанском снисхођењу. У почетку је, вели Светитељ, било боље када је Бог директно говорио људима кроз Духа Свога и саопштавао им Себе и истину о Себи Духом Светим, а наравно самим тим и истину о свету и о човеку. Тако је Бог „без Писма” говорио Ноју, Авраму, Мојсију и особито после Христа, у Новом Завету, светим Апостолима. Требало је, у ствари, вели Златоусти Просветитељ, да човек и нема потребе „за Писмима”, него је било довољно да пружа чисто срце и биће своје да би у њему и на њему благодат Духа исписивала истину. Али због опадања квалитета нашег људског живота, дато нам је Свето Писмо да се онда њиме приближавамо Богу и упознајемо Га. Међутим, и после овога, критеријум истине опет није само Свето Писмо (опет један типично „западни” проблем у који се Запад заиста и заплео), него је критеријум истине и Светога Писма живо општење са Богом, свецелосна заједница и богоопштење човека са Светим Духом Божјим. Оним Божанским Духом који је у почетку саздао човека, створио га и украсио га љубављу, слободом и умном способношћу са назначењем да човек буде сасуд благодати Божје, да човек постане оно што је Бог по садржају и животу, по пуноћи божанског живота и богочовечанске аутентичности бића и живљења. А не да Бог постане „принцип сазнања”, „објект” човековог познавања, поседовања, овладавања. Позната је опитна истина да свако људско знање има ту тенденцију, тенденцију „поседовања”, владања и господарења објектом свога познања, тенденцију тоталитаризма. Зато се људи и хватају, попут средњовековне схоластике и ренесансе и новије просвећености, за знање и науку да би сазнавши нешто поседовали га. И веома је карактеристично, у нашим последњим вековима, управо ово стремљење за сазнањем као поседовањем и владањем. Технократска цивилизација нашег доба управо је плод и резултат тога, али тиме она очигледно не испуњује и не задовољује, нити ће задовољити, људско биће. Јер људском бићу ипак није крајњи циљ и назначење: „поседовање природе” и „овладавање природом”, него Бог, тачније речено Богочовек, као пуноћа и аутентичност нашег бића и живота, као потврда и прослављење наше истинске људскости, наше истинске хуманости, нашег теохуманизма, како би рекао о. Јустин Поповић. Патријарх јерусалимски Атанасије прозрео је у Светом Сави ову и овакву просвећеност и видео у њему апостола и просветитеља Христовог. Била је то у њему просвећеност не само наукама људским, и не чак само Светим Писмом, поготово не само „светлошћу природног здравог разума” Волтеровог или Доситејевог, него пре свега и изнад свега нетварном божанском благодатном светлошћу Духа Светога који у богооткривеној вери и богоданим благодатним тајнама и подвизима просвећује и освећује човека у истинитој Цркви Христовој. Овој се просвећености Свети Сава научио и њу је стекао од Духа Утешитеља, кроз личне подвиге свецелог телесног, умног и духовног делања, кроз подвижничко и свеумно уживљење у читаву традицију православну какву је Света Гора оваплоћавала у себи, речју, кроз живо и животвореће Јеванђеље. Зато се у његовом тропару и каже за њега: „Био си учитељ пута који води у живот, јер када си дошао ти си Духом Божјим просветио твоју отаџбину, и препородио си чеда твоја Духом Светим, и као младице маслинове насадио си их у духовни врт”, у онај врт божански, богочовечански, у коме у средини расте Дрво Живота, а свете и просветљене људске личности плодови су на том Дрвету Живота (еп. Николај охридски и жички). То је, ето, и такво је просветитељство Светога Саве. Ово просветитељство није искључиво, оно не искључује ни људски разум, ни људско знање, ни људску хуманост, ни људски морал, али се оно никако не своди на све то, било појединачно или скупа узето, нити то узима као последњи критеријум свега. Јер, по Јеванђељу Христа Богочовека, по целокупном православном живом предању, Бог није створио човека зато да њега или нешто природно његово затим искључи и потисне, да га умањи и ограничи, да порекне човекову слободу и аутентичност коју је сам као Творац дао, него напротив – да човека као боголико биће афирми-ше, потврди и прослави у свој његовој богочовечанској пуноћи. Управо су се зато највећи бого-слови православног Истока борили кроз векове за неповређену аутентичност и пуноћу људскога у Божанскоме, човечанскога у Богочовечанскоме. Карактеристичан пример тога је Св. Максим Исповедник, кога смо већ спомињали, светитељ који се највише борио за истинску пуноћу и аутентичност људске, праве и пуне човечанске природе у Христу. Православна Црква је одбацивала и одбацује све крајности, сва јеретичка извитоперења истине, која су умањивала човека да би тиме истакла Бога или су било како супротстављала Бога и човека. Једина истинска мера и мерило за целокупно Православље, па према томе и за православну просвећеност, била је овде и јесте она јединствена мера и мерило свега: Исус Христос, Бог и Човек – Богочовек. Халкидонско исповедање пуне божанске и пуне човечанске природе у Христу, пуног и аутентичног Богочовештва Христовог, било је и остаје садржај и програм православне просвећености, и у томе је последња тајна просветитељства Светога Саве. То је оно што је он дао своме народу и нама његовим следбеницима. О томе нам, између осталог, сведочи и његова „програмска” жичка Беседа о правој вери, сачувана нам код Доментијана, али то је тема за себе. Не би, дакле, требало да ово заборавимо, и да се поводимо за једностраним „просветитељством” које није просветитељство Светога Саве. Поготову што, све што је једнострано, ако и садржи у себи истине, погрешно је управо зато што губи и тиме квари општу и свецелосну, католичанску (саборну) визију целине, пуноће и аутентичности, а то и јесте у ствари православност истине, права слава Истине. Просветитељство Светога Саве и није ништа друго него правилност и православност Јеванђеља Христовог, доживљеног у животу и искуству, у православним Светитељима као најаутентичнијим људским личностима и најаутентичнијим носиоцима и ширитељима истинског и истински хуманог просветитељства. Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманија а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протопрезвитер-ставрофор Радован Биговић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе“, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да „савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, „вера је спасоносна“, као што рече Апостол, „која кроз љубав дела“ (Гал 5,6). Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља. И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије. Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело, одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17). Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке. Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност, и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52). Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво. Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо. Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве. Но штавише, ка свакој побожности журимо се, којој нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи: „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мк 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек Његову вољу. Јер „вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу. Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: „Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8,51). Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5,12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: „Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове! Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мк 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37). И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да „држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, „да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин. Доментијан, Житије Светога Саве, Српска књижевна задруга, Београд 2001, 227-241. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства. Затичу прилично опустошен простор, јер је њиховом доласку претходила велика сеоба евроазијских народа у 4. и 5. веку. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Јужнословенски народи су као многобошци, прилично и сами допринели разарању хришћанске црквене организације, која је неколико векова пре њиховог досељавања добро функционисала на Балканском полуострву. Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде Херуле Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније. Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи. Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација. После више од две стотине година проведених у новодосељеним областнма. српска племена су коначно крштена; хришћанска вера и црквена организација су заживеле тако да се може сада говорити о хришћанској духовности и култури у правом смислу речи. Другим речима може се историјски пратити развој хришћанства код Срба као хришћанског народа у Европи. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу света браћа Кирило и Методије - равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у време владавине кнеза Мутимира (до 891. године). Неколико година пре Срба крштени су Бугари. То је време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни папа Никола I (+867) да уз помоћ Франака потчини цело Балканско полуострво под своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке кризе којом је била захваћена Црква. Одмах, или истовремено са крштењем Бугара 864 године, уследила је хришћанска мисија Свете браће у Моравској, држави кнеза Растислава. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без њих ништа не постаде што је постало..." На словенски језик је одмах са грчког језика превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском Језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског језика. Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Тада је, треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску, односно папску духовну јурисдикцију. Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878. год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима КОЈИ су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта. За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди - поуке народу - вршене на народном језику, језику разумљивом народу. После смрти св. Методија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру. Као прва чиста словенска епархија помиње се "Величка епархија", чији је први епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави цара Самуила (976-1014) створена је у Самуиловом царству Патријаршија са седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароубица уништио је ову краткотрајну државу 1018. год., а патријаршију је деградирао на степен архргепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдик-цијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве 1219. године. Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су уједињена у посебну државу - Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром). Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и хришћанским стрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахрањен у цркви Св. Богородице Крајинске. Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон). Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило (1051-1081) успеоје 1077. год. да од римског епископа добије краљевску круну, а папа је пре тога, 1067. год., поставио архиепископа у граду Бару. Све се ово догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем. У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је понекад био јачи политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. Богослужбени језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак римокатолички живаљ у Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископа из Сплита, Бара или Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био веома мали, скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био дјед, прота гост, свештеник или презвитер старац. Назив за целокупно свештенство, односно јерархију, био је стројници (они којима је поверено да управљају Црквом). Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира по монашким правилима св. Василија Великог (+379), а то је општежиће - живот монаха у манастирској заједници на челу са игуманом. Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцеговини у средњем веку, треба рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном постојању такозване "босанске цркве" која је била богумилска, односно јеретичка (патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на Западу, особито у јужној Француској. Укратко само треба рећи да домаћих, аутохтоних извора о постојању богумила и њихове цркве у Босни средњег века нема. Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу такозване патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се покоре и потчине латинској Цркви из Рима Када је реч о изворима такве врсте, треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву у немањићкој Србији називају шизматичком, јеретичком, наравно само зато што није римокатоличка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена, најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцеговину, дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада на помињу богумили. ВРЕМЕ СВЕТОГ САВЕ Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. у спољној политици своје државе определио се за Византију, с којом је додуше, више пута и ратовао. Определио се, такође, што је веома важно, и за византијски духовни (православно-хришћански) и културни утицај уопште. Стефан Немања је лично био веома побожан и од самог почетка непоколебиво опредељен за источно православље, које је без сумње већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. Као израз његове побожности, и данас постоје његове цркве и манастири као задужбине: манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступови код Раса (данас код Новог Пазара), храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с правом назван "мајка свих српских цркава". У том манастиру је Стефан Немања примио монашки завет, а ту лежи његово тело пренето из манастира Хиландара. За српско хришћанство, не само у средњем веку од пресудног значаја јесте личност и дело светог Саве ( првог српског архиепископа +1236). Стефан Немања имао је три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко био је дакле.најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. год. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у Свету гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао испосништву, молитви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скренуо пажњу свих на Светој гори, поготову што је био из владарске породице. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете горе заједно са Савом. Својим боравком на Светој гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете горе одмах га је прогласио за светитеља -Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Житије (Биографија). Сем овога, свети Сава је написао Карејски типик за лотребе монаха у Карејској испосници светог Саве Освећеног у Кареји на Светој гори. За манастир Хиландар написао је Хиландарски типик по угледу на типик Богородичиног манастира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландар. У време светог Саве цела Света гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је све тешке последице Четвртог крсташког рата, када су Латини срушили и опљачкали Цариград, византијску престоницу, основали такозвано Латинско царство 1204-1261 год., и када су од стране латинских крсташа страдали и светогорски манастири Због те опасности, а ради измирења завађене браће, свети Сава око 1208. год., ради сваке сигурности преноси тело светог Симеина из Хилаидара у манастир Студеницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Студенички типик, по садржини сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217. год. Сматра се да је овај период боравка светог Саве у Србији био и најплоднији с обзиром на то да је он непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу приче и легенце о светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу. избавитељу свих болесних, сиромашних, невољних... Све до појаве светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Липљан, а у њима су владике били Грци. Зато је свети Сава одлучио да за потребе свог нарида У самосталној и независној српској држави из средине свог народа припреми свештенике, монахе и епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији. Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка Угарска). Велики жупах Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју кол избелог византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и приморских земаља". Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска). Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Зaконоправила (Крмчија). као црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве - Архиепископије је у манастиру Жичи). Зетску. Хвостанску. Хумску. Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку. Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови градитељи - ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...)да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну духовно-просветитељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама и манастирима. У манастиру Жичи. који је одређен за седиште Архиепископије, одржаи је на Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефанн. Тим чином Србија је добила првог српског краља - Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па и сутрадан, одржао своју познату Жичку беседу о православној вери, у којој поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе. и игумане и сав народ основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора. Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска архиепископија са ученим Димитријем Хоматијаном на челу, који је написао једно протестно писмо Сави, у коме осуђује "монаха Саву" што је, наводно, напустио Свету гору и отишао у свет, и постао чак архиепископ без његовог знања. Међутим, овај протест није имао основа будући да се свети Сава придржавао правила и црквених канона и поступао сходно међународним околностима у којима се тада Србија нашла. Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као, уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело МУ И данас почива у манастиру Студеници. На краљевском престолу наследио га је син Радослав.У његово време свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету земљу 1229 год. Ово поклоњење светињама Свете земље није бпо само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у Српској цркви све више осећао утицај јерусалимског типика уместо цариградског студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се свети Сава вратио са великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља... Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радислављев брат. краљ Владислав, синовац светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова криза убрзо је превазиђена. Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута је посетио и Александрију и патријарха Николу, затим древне манастире у Египту, Синајску гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву Упутио се преко Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асена. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви. АРХИЕПИСКОПИЈА Период Архиепископије Српске цркве траје од. 1219. до 1346. године. На трону Светог Саве променило се дванаест архиепископа у време најпознатијих наших краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а убрзо је, 1253.год., због опасности од Татара и Кумана пренето у метох манастира Жиче, у Пећ, на улазу у Руговску клисуру. на безбедније и сигурније место. Сви архиепископи на челу наше Цркве били су искусни духовници и монаси, који су пре тога боравили као игумани У МАНАСТИРУ Хиландару или Студеници. Двојица од њих, архиепископ Никодим" (1317-1324) и Данило II (1324-1337) у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата, оставио је познато дело Животи краљвва и архиепископа српских познато као Књиге староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243-1276), Драгутина када су у Србији настали манастири: Милешева задужбина краља Владислава (1233-1243), Сопоћани (код Новог Пазара - 1265) задужбина краља Уроша, манастир Морача 1252. год., задужбина кнеза Стефана Вукановог сина. Задужбине које се приписују краљу Драгутину јесу: Рача, Троноша, Ловница, Озрен, Тавна; док су Милутинове задужбине (1282-1321) Богородичина црква у Скопљу, обновљена црква манастира Хиландара, Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино (1313), Бањска (1313-1317), Грачаница (1315), Свети Арханђели у Јерусалиму (1311). Краљ Стефан Дечански саградио је Дечане.(1327-1331). Текст у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота

Манастир Жичу са црквом посвећеном Вазнесењу Господњем подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Светим Савом, између 1208. и 1215. године. Жичка црква је једнобродна, с једном споља осмостраном куполом на коцкастом постољу широком колико и брод. Олтар је данас једноделан, с полукружном апсидом, а првобитно је био троделан; на северној и јужној страни постојали су проскомидија и ђаконик, вратима повезани са олтаром. Жича је осликана заузимањем Светога Саве. Повезана вест: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности Манастир Жича у Доментијановом и Теодосијевом житију Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.Тада и велику цркву Господњег Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија, почеше зидати, и док многе друге цркве, мале и велике, свети сазида док остаде као архимандрит у Студеници, не само камене и дрвене, да се на сваком месту своје владавине Бог слави. ……. После овога подиже се свети и оде на од Бога му наречени престо првосветитељства, ка цркви Христа Спаса и Бога нашега у Жичи. Али црква беше велика, а још неосликана, и ову освети и светом трапезом и светим моштима светих украси и утврди, и у њој свеноћне молбе чинећи и свету службу свршавајући, од својих ученика за које је знао да су достојни и подобни за епископе освећиваше, и свакога постављаше на његово место, називајући их апостолски учитељима. ….. Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповедисвети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима. И одмах овај посла заповести свима властима своје државе, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно с великима. А свети архиепископ опет сазва све своје епископе, игумане и све црквене служитеље, и сви се сабираху у Жичу, у архиепископију, ка великој цркви. А када сабор би веома велик, свети са братом самодршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи. …. Пошто је тада био празник Христа Спаса и Бога нашега, свети сврши у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божанствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима. И у време када треб да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцеименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског. … Благочастиви краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи не венцу царства ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна. Због тога се нарочито радоваше. Јер он беше ктитор те божанствене велике цркве, и беше је украсио многим својим безбројним даровима, иконама светим, свећњацима и завесама, и свим светим сасудима, и свим часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: Господе, вазљубих красоту дома твојега, освети оне који те љубе и оне који овај дом украшавају благолепијем. Ти их прослави твојом божанственом силом. Јер уистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Жичу, коју почевши и сврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном. … И призвавши благовернога брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију, звану Жичу, у манастир који је он подигао, и по заповести небеског саздатеља и свога добротвора, Преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стајање, и двоструко прослави Онога који је њега прославио, с једне стране богогласним песмама а са друге сакрушењем срца, приносећи жртву један јединоме на душевном олтару скрушеног срца, које Бог никада не презире. И у богоподобно време сатворивши свету литургију, и после великога входа свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благовернога брата свога, и помаза га Духом Светим на краљевство, да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих Српских и Поморских Земаља, да од Бога буду венчана сва три помоћника Христова. Страдања манастира Жиче Црква нове архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Крајем 13-ог века Жича је страдала када је, како каже један стари књижевник, “наишао безбожни језик Кумански“. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији, а можда је био и нешто каснији рат са Видинским кнезом Шишманом који је продро у унутрашњост земље све до Пећи. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Архиепископија је била пребачена у Пећ. Опустошену Жичу обновио је архиепископ Јевстатије II (1292-1309) један од најзначајнијих људи које је у средњем веку Црква имала. Највећи посао који је на уметничком пољу сам дао извршити архиепископ Јевстатије II јесте обнова и живописање Спасове цркве у Жичи. Жича је била опустошена од страних пљачкаша, да више никада и после свих обновљања не буде онаква каква беше испрва. И Јевстатијев наследник Сава III (1309-1316), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа. И по трећи пут за Милутинове владавине Жичу обнавља Савин наследник Никодим (1317-1320), а после њега и Архиеписко Данило II (1324-1357). Први српски патријарх Јоаникије (1338-1354) само је “украшавао велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличитим свештеним сасудима и другим различитим златним и сребрним потребама, украшеним бисером и камењем…“ Тако је Манaстир доживео читав један век после најезде Монгола да сви зидови његове цркве буду украшени, кровови добро заштићени, заједничка трпезарија обновљена и ризница попуњена, као што су то оставили још Свети Сава и Стефан Првовенчани. Све до 1459. живот манастира текао је нормално. Непознато је одређеније време страдања Жиче. Жича је већ по свом топографском положају на удару пљачкашима и насилницима, па је страдала више и брже од других Манастира удаљених од путева и злих пролазника. Средином 16. века њени монаси је напуштају спасавајући се у крајевима преко Саве. Године 1562. манастир затиче пуст митрополит смедеревски Захарије. За монахе он подиже келије. Кроз читав 17-ти век постоје урезани записи на зидовима цркве, али је несигурно из тога закључити да се у манастиру одвијао нормалан живот. Упркос свему, манастир је до краја 18-ог века био настањен. Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, који потиче из заовставштине Епископа Лукијана Мушицког, а који је могао настати 1804-1805, Жича је убрајана међу запустеле манастире. Настојатељ Жиче Сава Поповић 1866. год. у песми о Жичи каже да је она у време Карађорђевог устанка “мало певала“’. Међутим, на другом месту се каже да је Карађорђе 1806.год. посетио Жичу и да је тада обећао да ће је обновити. Заиста, Карађорђе је подигао келије од четири спрата. За време устанка 1804-1813 жички монаси су учествовали у бојевима с Турцима, а са сломом устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена. По речима Д. Давидовића и Ј. Вујића, Жича се налази у жалосном стању. Ото Дубислав Пирх путовао је по Србији 1829. и том приликом записао је: “Интересантније од вароши (Карановца) је манастир Жича који лежи у њеној близини. Жича је сада само једна велика рушевина, један део краљевске палате куле и цркве још стоји и свуда се опажа необична димензија“. 1841. Јован Стерија Поповић предлаже Попечитељству да се од народа прикупи прилог за обнову Манастира Жиче. Шта је даље урађено не зна се. По одлуцу Светога Синода од 4.4.1854. Епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928 то је био најопсежнији захват на њеној оправци. Између два светска рата извршена је рестаурација и делимична реконструкција обнове Жиче. “Поуздано смо извештени да се стариј монастир Жича оправља. Ми то сматрамо као догађај који ће обшту радост побудити. Жича је монастир у ком су се негда краљеви наши крунисали.“ Код нас се прилично много дискутовало о тачном времену када је Жича престала да буде архијерејско средиште, када се седиште архиепископа преместило у Пећ. Упућујући на свој текст у заједничкој књизи о Пећкој патријаршији подсетићу само на то да је метох Светих апостола, где се чувала ризница Архиепископије и где су сахрањивани архиепископи, прихватио после 1292. старешине из пострадале Жиче. Био је то привремени боравак који се силом околности претворио у трајни. Архиепископи с краја XIII и почетка XIV века неуморно су радили на обнови Жиче. Данилу II (1324-1337) остало је још да покрије храм оловом, подигне кулу, обнови трпезарију, сагради у близини цркве “полату“. Али, ти исти архиепископи су део снага и средстава посвећивали и привременом седишту, додавши Светим апостолима још две цркве, повезавши их спољном припратом, образовавши на тај начин комплекс који ће касније добити име Пећке патријаршије. Континуитет са Жичом, њено продужавање, најбоље долази до израза у преношењу посвете: помоћна резиденција је постала и остала Дом Спасов. Архиепископи тога доба били су под двојаким притиском: да остану у Пећи, да би били ближи политичким и државним средиштима, која су у то време била у Призрену, дворцима на језеру на југу Косова (Пауни, Сврчин, Штимља, Неродимља), Скопљу, или да се врате у сада периферну Жичу и очувају везу са традицијом и својом јурисдикционом базом, од које су у Пећи били потпуно одвојени. Иако су патријарси више боравили на југу, Жича није престала бити архијерејско седиште. Патријарха Јоаникија пратио је на последњем путовању ка Пећи “сав сабор жички“ (1354), повеља о оснивању и правилу манастира Дренче донета је “в Мораве мјестје рекомјем Жича, в храмје Светаго В’знесенија прјед всеосвештенејшим патриархом српским кир Спиридоном и пред всем збором великије цркве“. Причајући о повратку деспота Стефана после Ангорске битке, Константин Филозоф каже “да је он ишао и приближавао се ка пределима српским где је прва архиепископија српска“. Није се, дакле, заборавила Жича, о чему сведочи и позната повеља за манастир Есфигмен на Светој Гори, издата 1429, у “патријархији у Житчој“. Странци, мање осетљиви за локалне традиције, које уосталом нису ни добро познавали, почели су патријаршију називати Пећком. Дубровчани говорећи о посланству у Србију (1380, 1386) шаљу га кнезу Лазару, Вуку Бранковићу, али и ad dominum patriarcam Pechi. Цариградски патријарси, навикнути да архијереје називају по градовима, службено називају крајем XIV века српске патријархе архиепископима Пећи. Но за коначно потискивање и заборављање некадашње улоге Жиче пресудно је било столеће између пада Деспотовине (1459) о обнове Патријаршије (1557), која је од тада заувек пећка. Наша знања о томе времену су преоскудна и несигурна. Упадљиво је да оба дела Дома Спасова не играју знатнију улогу: пећки архијереј сада је митрополит хвостански, а Жича преслаба да прихвати оне територије које су некад Архиепископији биле потчињене – њима се управља из Студенице или Крушевца. У то време Жича ишчезава из хијерархијске номенклатуре; али, њена некадашња улога се памти захваљујући текстовима, а то омогућава у новије доба повратак међу архијерејска седишта, несразмеран значају и угледу који је некад имала. Српска аутокефална Архиепископија Никејски цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло имали су не један разлог да изађу у сусрет Савиној жељи да српска црква буде независна, а Сава посвећен за архиепископа. Учвршћивали су на тај начин православље у Србији, чији се владар дао крунисати круном добијеном од папе из Рима; стицали су потпору у противстављању експанзији Латина и латинске цркве; налазили су савезника у борби са епирском државом и охридском архиепископијом за првенство и за наслеђе византијског царства. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан упутио је, маја 1220. Сави писмо у коме је оспоравао легалност његовог посвећења за архиепископа и независности српске цркве. Међу првим пословима које је архиепископ Сава имао да уради по повратку из Никеје било је довршење Жиче. “Црква велика, али још не беше исписана“, каже један његов биограф, а други да се Сава, већ првих дана по доласку, договарао с братом, краљем Стефаном, шта треба “за завршетак свете велике архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу“. Почетком 1220, у исто време кад се предузимало живописање Спасове цркве, краљ Стефан је упутио, несумњиво у споразуму са архиепископом Савом, папи Хонорију III писмо, чији се латински превод са српског оригинала сачувао. Стефан у томе писму уверава Хонорија о својој верности и шаљући му свог изасланика епископа Методија, моли за своју круну и земљу папин благослов. Садржину тога писма , у суштини потврђује Доментијан, по коме је Сава послао свога ученика епископа Методија у Рим с молбом папи да пошље “благословену круну“ којом ће он “да крунише свог брата на краљевство“. Папа Хонорије III, по Доментијану, одазвао се Савиној молби и послао круну. Тада Сава позове “благоверног брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију Жичу“, и ту, за време литургије, у присуству властеле и свештенства крунише брата и помаже га “да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ“. У свом настојању да учврсти и оснажи положај Српске цркве, Сава Немањић се 1219. или 1220. године запутио у Никеју, једно од средишта тада распарчаног византијског света, како би од цара Теодора I Ласкариса измолио допуштење да Српску цркву уздигне у ранг архиепископије. У присуству многобројних црквених и световних великодостојника, како тај чин описују његови биографи Доментијан и Теодосије, Сава је посвећен од стране патријарха Манојла I Сарантина за архиепископа, добивши уз то и аутокефалност за своју цркву, односно право да будући архиепископи не морају да долазе цариградском патријарху на освећење, већ да оно може бити обављено у Србији, одлуком тамошњих епископа. Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, реаговао је на чин Савиног хиротонисања за архиепископа једним жучним протестним писмом, одаслатим маја 1220. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом. Повезана вест: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом? Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XIII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска. Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве - као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II. У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II. У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија". Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија", запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере. Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији. Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици. Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века. Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом. Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара. Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања" сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора. Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови - наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором. Из емисије Верски мозаик Србије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, ЖИЧКА ЦРКВЕНА ПОВЕСНИЦА (Д. Даниловић, Г. Гаврић, Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве). Древна, осмовековна Светосавска Епархија Жичка је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког г. др Јустина, објавила импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић. Рецензенти монографије су др Бранислав Цветковић и др Владета Петровић. О ликовно-графичко уређењу се старао Драган Пешић. На 320 страница великог формата је зналачки распоређен веома читљив и лепо написан текст са великим бројем фотографија које су беспрекорно одштампане. Монографија је објављена поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Цркве Христове у Српском Светосавском народу Божјем, који је истовремено и осмовековни јубилеј Жичке архиепископске дијецезе. Не треба губити из вида да је Епархија Жичка заправо прва епископија Светога Саве и епархија у којој је он био први надлежни Архијереј. Епархија Жичка, према сачуваном диптиху светосавских епископија из Хиландарске повеље, данас са Епископијама Зетском, Хумском, Дабарском, Хвостанском Будимљанском, Топличком и Моравичком такође прославља свој осмовековни светосавски јубилеј. Оне су, кроз Архиепископију у Жичи, осмовековни сведок духовне зрелости Српског народа Божјег и неразориви темељци наше вере у Васкрслог Христа, али и духовности, писмености, уметности и културе. Намере коаутора и издавача је објаснио Епископ Јустин у свом уводном слову (стр. 17-18). Наиме, повод за објављивање монографије јесте велики јубилеј, али кроз сећање на наше Свете Претке и њихова велика дела која су у континуитету обележила не само своју епоху него и читаву нашу историју (стр. 17). Епархија Жичка овим делом ”жели да истакне значај идеје континуитета и темама српске духовности и државности” (стр. 17). На крају, али не као последње, Епархија Жичка је ову књигу принела и као скромно уздарје нашем првом Архиепископу Српских и Поморских земаља Сави и Стефану Немањи – Преподобном Симеону Мироточивом (стр. 18). Монографије попут ове су до сада код нас углавном писане и припремане за наше велике манастире, али се овом монографијом отишло даље од тога, јер се пред читаоцем налазе пажљиво исписани редови о историји, манастирима и црквама Епархије Жичке и то у границама њене данашње канонске јурисдикције. Тешко је, после 8 векова и толико историјских извора и литературе, нешто ново рећи чак и за просечног читаоца о Студеници, Жичи и другим стародревним светињама Епархије Жичке. Монографија је врло интересантна у методолошком смислу. Иако је реч о значајном делу у нашој Цркви, и то по садржини, обиму и изгледу монографије, мора се истаћи да њоме није исцрпљена целокупна историја Епархије Жичке. Ни коаутори, како се види, нису имали ту амбицију. Њихов циљ, очевидно, није био да припремају Шематизам Епархије Жичке, јер је он већ објављен у специјалном издању календара ”Црква” за 2019. годину. Нису, разуме се, ни могли да напишу целокупну историју Светосавске Епархије Жичке, јер је она сигурно много шира, дубља и слојевитија од онога што се пред нама нашло у поглављу под насловом ”Осам векова Манастира Жиче, седишта Архиепископије и Епархије” из пера Драгољуба Даниловића. Неспорно је да историја Епархије Жичке захтева више томова књига. Ми још увек, на жалост, немамо званичну вишетомну историју наше помесне Цркве, макар у обиму и по научној методологији која је демонстрирана у осмотомној ”Историји Српског народа”. У овом случају, пред аутором првог, историјског поглавља је био знатно тежи задатак од задатка ауторке другог, историјско-уметничког поглавља. Јер, пред аутором првог поглавља су се истовремено нашле три важне и велике теме – Манастир Жича, Архиепископија Жичка и Епархија Жичка. Дакле, три велике и врло повезане осмовековне историје на једном месту. Из тог разлога, није било једноставно написати три велике историје у једној како због функционалне црквене различитости, тако и због функционалне црквене повезаности и испреплетаности готово до сраслости. И зато ова књига није коначна реч о Манастиру, Архиепископији и Епархији – у Жичи. Јер, без обзира на све, мора се разликовати манастир као свештено општежитељно обиталиште монаштва (све до после Другог светског рата – мушког, а од тада до данас, нешто преко 50 година, женског манастира) са својом историјом, затим, седиште Архипископа Жичког и центар Архиепископије са својом историјом и, потом, седиште Епископа Жичког и седиште Епископије са својом историјом. Монографија је састављена из две целине. У првој, краћој, под насловом ”Осам векова Манастира Жиче – седишта Архиепископије и Епархије”, чији је аутор Драгољуб Даниловић, на педесетак страница (стр. 21-77) је описан историјат од оснивања Архиепископије Жичке до проглашења Пећке Патријаршије, затим од проглашења Пећке Патријаршије до пропасти српске државе, од првог обновљења Пећке Патријаршије и положаја Ужичке (Жичке) Епархије од 1557. до 1878. године, потом о Епархији Жичкој од Епископа Корнилија (Станковића) 1883. године до завршетка Великог рата 1918. године, затим о стању и положају Епархије Жичке у Краљевини Југославији и Епископу Николају (Велимировићу), потом о периоду немачке окупације и првим послератним годинама и од првог поратног Епископа Жичког Германа до данашњег Јустина. Од посебног је значаја указивање на готово заборављену историјску чињеницу да је Жича кроз историју, и после премештања седишта Архиепископије и, потом, Патријаршије у Пећ, и даље називана Патријаршијом. Један од доказа за то јесте и чувена Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића из 1429. године. Назив Жичка Патријаршија је коришћен и за време деспота Стефана Лазаревића. Обим монографије и оно што у њој, из објективних разлога, није добило своје место потврђују, заправо, колико је богата и слојевита, али и славна, часна и мученичка историја Епархије Жичке. И ако би се о појединим садржајима првог дела монографије могло дискутовати због испреплетаности историјата манастира, Архиепископије, најпре у Жичи, па у Пећи, потом Патријаршије, до првог и другог њеног укидања, за нововековни историјат Епархије Жичке под њеним различитим називима кроз векове се то не може рећи. Аутор нас је провео кроз најважније мене и промене које су се десиле током осмовековног историјског трајања овог свештене Епископије која је више пута, углавном због неприлика, мењала свој назив и седишта. У центру те наше приче је свештени стожер Епископије – Манастир Жича – седмоврата Светиња и ”најлепша српска прича”, како је говорио Свети Владика Николај. Посебно су дирљиви подаци о бризи и љубави не само црквених великодостојника, свештенослужитеља и монаха него и српских народних посленика за Манастир Жичу и Епархију Жичку. О томе, на пример, сведочи и иницијатива 20 посланика Народне скупштине Краљевине Србије од 20. маја 1884. године за промену назива Епархије Ужичке у Епархију Жичку (стр. 56). У иницијативи је наведено да је ”у доба Немањића, у време српске славе, величине и моћи, Манастир Жича био најславнији, најважнији и најзначајнији наш споменик. У овом манастиру венчали су се сви српски краљеви осим цара Душана. У овом манастиру била је епископија и Архиепископија без прекида од Св. Саве, па до Душана, који је преместио Архиепископију одатле у Пећ. Епархија у то доба звала се жичка. Одатле Свети Сава распростирао је прославу по народу српском. Са пропашћу српске државе порушен је, покварен и запуштен овај споменик Манастир Жича. Пропашћу њеном збрисане су и успомене наше славе и величине, пак је промењен и стари назив епархије. Место да је остао назив ”Жичка Епархија” – данас се зове ”Ужичка”. Да би оживели ову нашу стару успомену, да би васкрсли важност и славу овог нашег споменика ми предлажемо: да се назив ”Епархија Ужичка” замени са називом ”Епархија Жичка” (стр. 56/57). Народна скупштина Краљевине Србије је 13. јуна 1884. године прихватила иницијативу 20 народних посланика на челу са Урошем Кнежевићем. Од тада до данас, у употреби је стари, изворни, светосавски назив ове епископије. Оно што се намеће као закључак, након читања првог дела монографије, јесте да са писањем целовите историје Епархије Жичке треба наставити и то посебно у делу који се тиче знаменитих духовника – свештеника и свештеномонаха, игуманија манастира, а посебно Свештеномученика и Новомученика. Свакако, на првом месту треба додати и Свете из рода нашега који су, непосредно или посредно, везани за Епархију Жичку. Све то говори да штиво које је пред нама није последња реч о историји Епархије Жичке, а што није ни била амбиција угледног краљевачког гимназијског професора историје др Драгољуба Даниловића. У другом, већем делу монографије, чији је аутор Гордана Гаврић, обрађено је сакрално наслеђе Епархије Жичке – цркве и манастири који имају споменичку и културну вредност од свеопштег значаја. Методологија овог поглавља је беспрекорна. Наиме, у Епархији Жичкој данас, данас има преко 200 цркава и капела и 28 манастира, као и велики број црквишта и манастиришта. Наравно, пред ауторком је био тежак задатак у том погледу. Од толико стотина храмова, Гаврићева је обрадила оне најважније и најзначајније на подручју данашње јурисдикције Епархије Жичке. Рад је подељен у осам целина и то: Манастир Студеница и цркве студеничког слива (Студеница, две Савине испоснице, Придворица, Долац, Трњаци, Палеж, Врх, Жалезница, Косурићи, Милићи, Остатија и Дајићи); Манастир Жича и цркве у окружењу (Жича, Каменац, Грачац, Краљево, Врдила, Цветке, Врба и Врњачка Бања), Манастир Градац са околином (Градац, Баљевац, Стара Павлица, Нова Павлица, Шумник, Брвеник, Трнава и Рудно), Богородица Градачка и цркве у окружењу (Чачак, Никоље, Света Тројица, Благовештење Овчарско, Сретење, Јежевица, Вујан, Трнава, Годовик, Горачићи, Прилипац, Горња Добриња, Стјеник и Миоковци), Манастир Враћевшница и цркве рудничко-таковског краја (Враћевшница, Борачки крш, Јешевац, Таково, Љутовница, Савинац, Прањани, Брусница, Горњи Милановац и Горњи Бањани), Црква Светог Ахилија и оближњи храмови (Ариље, Ковиље, Клисура, Бреково, Брезовица, Косовица и Ивањица), Бела Црква Каранска и храмови златиборског краја (Каран, Увац, Дубрава, Севојно, Сирогојно, Стапари, Доброселица, Доња Јабланица, Ужице и Сеча Река) и Манастир Рача и околни храмови (Рача, Дуб и Рогачица). Број храмова и манастира са великом културном вредношћу на простору Епархије Жичке је био већи до обнављања Епархије Крушевачке у јесен 2010. године, јер су Архијерејска намесништва Трстеничко и Жупско ушла у састав те Епархије. Дакле, пред читаоцима је дивна, изузетним језиком и стилом написана, повесница о 72 српска манастира, цркве, испоснице и црквишта које се одликују изузетним споменичким вредностима и које су појединачно проглашене за културна добра. Ауторка је на зналачки начин, уз препознато искуство и реноме као једне од наших најбољих данашњих посленика у области истраживања, проучавања, обнове и заштите српског културног наслеђа, само потврдила своје огромно знање и готово подвижничку посвећеност овој теми. Ни на део који се односи на сакрално наслеђе данашње Епархије Жичке, закључује се по приступу, није стављена тачка. И зато треба наставити рад на овом прегнућу кроз истраживање и опис свих храмова, старијих и новијих, у Епархији Жичкој. Литература коју су коаутори користили приликом писања текстова за монографију је, такође, значајна за савременог читаоца, али и за будуће истраживаче. Без сумње, реч је о својеврсној библиографији Епархије Жичке и може користити као основа за један будући рад на ту тему. Од посебног је значаја и то што је, током припреме текста монографије, коришћена архивска грађа из Архива Србије у Београду и Епархије Жичке у Краљеву, која се по највишим архивистичким стандардима сређује од избора Епископа Јустина за Епископа Жичког 2014. године. Коришћено је и преко 150 библиографских јединица. Објављено је више од 130 фотографија манастира и цркава, 60 фресака и икона, као и десетак историјских докумената. Монографија о Епархији Жичкој може и треба да подстакне да се овакве монографије припреме и објаве у свакој од наших Епархија, првенствено у оним и о оним које је устројио Свети Сава 1219. године и касније. Такав рад и приступ може да буде од велике користи за будућу саборну, црквену вишетомну историју наше Помесне Цркве од Архиепископије Жичке до Пећке-Српске Патријаршије. Из тог разлога, ово прегнуће коаутора и Епархије Жичке као издавача има и посебну вредност која превазилази и надилази оквире данашње, прве по части, Епископије Светога Саве. Читањем страница ове књиге, по ко зна који пут се долази до закључка да је из Епархије Жичке, заправо, потекло и проширило се све што је било и остало свето и честито у нашем народу. То потврђује свеукупно историјско искуство Српског народа и наше Цркве. Можда тога данас, после вишедеценијског лутања, нисмо свесни у довољној мери. Осим тога, историја Архиепископије и Епископије Жичке нас и у ово време, посебно преко страница ове књиге, подсећа на неосвојивост и недељивост Жиче и Пећи, Архиепископије и Патријаршије, Косова и Метохије од васцелог Српства. Јер, нема Пећи без Жиче нити Жиче без Пећи. Књига заслужује своје место у свакој библиотеци. Аутори су се овом књигом уписали у богату историју Епархије Жичке. Ова књига ће, како време буде пролазило, све више добијати на значају, јер ће бити од велике користи свештеницима и верницима, али и научним посленицима. Идући Савиним христоносним путем, Епархија Жичка је на најбољи начин после молитве, дакле писаном речју, принела уздарје вери, подвигу, истрајности, жртви и прегалаштву наших славних и светих предака. Монографија о Епархији Жичкој остаје као један од трајних споменика прославе осмовековног јубилеја наше Светосавске Цркве и сведок старе српске славе. Никада не треба заборавити речи Светога Владике Николаја о Манастиру Жичи и Епископији Жичкој: ”Одавде је наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал и јединство друштва и Цркве”. Овом књигом се, како су писали српски посланици у XIX веку оживљава стара успомена, васкрсава важност и слава светосавске Епархије Жичке, али и Светосавске Цркве. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић Извор: Епархија жичка

Централна прослава 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 70 година организованог живота Српске Цркве у Аустралији и Новом Зеланду биће одржана 7. септембра 2019. године на имању колеџа Светог Саве у Варовилу, Сиднеј. Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, свечано је дочекан 4. септембра 2019. године на аеродрому у Сиднеју. Уследила је доксологија у цркви Светог кнеза Лазара у Александрији, током које се Игуману хиландарском надахнутим речима обратио Преосвећени Епископ аустралијско-новозелански г. Силуан: -Високопреподобни оче архимандрите Методије, многоцењени и уважени игумане Свете нам српске Царске лавре Хиландара, драги представниче пута духовног нам родоначелника, архипастира и просветитеља Светога Саве, који води у живот. Дозволите нам да поздравимо Вашу светињу у име свога свештенства и монаштва, у име повереног нам благочестивог и верног народа који се спасава на овом континенту; да Вам пожелимо добродошлицу к нама, деци географски најудаљенијег олтара наше Светосавске Цркве. Поред непобитног историјског значаја, Ваш долазак јесте пре свега велики благослов и благодатно духовно пролеће. Ваша посета нама, духовној деци Светога Саве на Петом континенту, у години великог јубилеја наше Светосавске Цркве, поред части, благослова и радости коју она носи, јесте у исто време и отеловљење љубави, брижног вековног старања Светогорске лавре манастира Хиландара о својој духовној деци широм света, чак и до њених најудаљенијих граница. Вечерас осећамо присуство и покровитељство Мајке Божје, Игуманије Свете Горе из чије баште нам долазите и која нас вечерас Својом Тројеручицом милује и закриљује. Вечерас осећамо руку Светога Саве која нас благосиља преко Ваше Светиње и позива нас на свето јединство, на братски мир, на љубав и слогу - на пут којим је сам ходио Свети Сава и на који је призивао своју децу да пођу. Верујемо да се радују са нама сви Свети Немањићи, сви наши свети преци и Небеска Србија која се налази у наручју Христовом, посматрајући нас сабране на овој Божјој Њиви испод јужног крста, коју Христос повери и нашој Светосавској Цркви на духовно обрађивање и старање. Вечерас се са нама радује и Свети старац Никанор Хиландарски и, по милости Божјој - аустралијско-новозеландски, апостол мира на овом континенту, на чијем гробу стоје исписана слова Христове Благе Вести: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати,“ који је хитао да помири завађене Србе, да их врати на пут Светог Саве, путу Господа Христа, Јединог Пута и Истине и Живота нашег. Добро нам дошао драги Игумане као свој својима. Благодарни смо Вам на подвигу љубави Ваше што сте нас удостојили Ваше посете и благослова Свете нам лавре Хиландарске, што сте нас осоколили, растеретили и обрадовали својим присуством. Поздрављајући Вашу светињу, поздрављам и упућујем добродошлицу моме драгом брату и саслужитељу у Христу, Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком г. Лонгину, некадашњем апостолу и благовеснику на овим просторима; благодарим на Вашем доласку, на Вашој љубави и подршци. Добродошли и ви, свети монаси сапутници нашег Игумана – помјаните нас у вашим светим молитвама. Нека ово вече буде уписано у Књигу Јагњета, нека оно буде залог наше љубави и јединства у Христу Господу. Благословите нас оче Игумане и поучите, напојте нас са извора Свете нам Немањићке Српске Лавре, да бисмо своја срца и чула осветили, а тиме прогледали и живели пуноћом истине Богочовека Христа. Добро нам дошли! * * * Централна прослава 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 70 година организованог живота Српске Цркве у Аустралији и Новом Зеланду биће одржана 7. септембра 2019. године на имању колеџа Светог Саве у Варовилу, Сиднеј. Прослава ће започети светом архијерејском Литургијом у 9,30 часова у молитвеном присуству архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара. Уследиће богат културно-уметнички програм и свенародно сабрање. Извор: Инфо служба СПЦ