Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'још'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 42 results

  1. Након недавног саопштења Епархије о сумњивим активностима хуманитарне организације "28. јун", ова организација огласила се у јавности преко појединих новина и друштвених мрежа са оптужбом да Епархија рашко-призренска шири нетачне информације о њиховом раду. Поводом тога из канцеларије Епархије по благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија објављујемо најновије саопштење: САОПШТЕЊЕ У свом саопштењу од 14. фебруара Епархија Рашко-призренска изнела је озбиљне сумње у могуће велике финансијске малверзације хуманитарне организације 28. јун, које су засноване како на сведочанствима наших свештеника, верника, тако и на више информација које смо добили од проверених хуманитарних организација које су већ имале озбиљне проблеме са "28. јуном". Такође, конастантно добијамо и информације из дијаспоре да је против "28. јуна" покренута и кривична тужба о чему ће тужиоци ускоро обавестити јавност. Негативна искуства наших епархија у САД и Аустралији само додатно потврђују да се ради о организацији која је врло могуће повезана са крајње сумњивим круговима "хуманитараца" који оперишу у више земаља света и који свој кредибилитет гради виртуелно на интернету увећавањем цифара новчаних донација без јасног покрића, транспарентних извештаја и финансијске контроле (посебно у земљама дијаспоре). Будући да најновије оптужбе "28. јуна" против наше Епархије објављене у неким средствима јавног информисања и преко друштвених мрежа нису засноване на истини, већ на манипулацији и нетачним подацима и да се пропаганда "28. јуна" о тобожњој помоћи Србима на Косову уз бројне фотографије са појединим породицама којима Епархија годинама помаже и даље шире интернетом, још једном УПОЗОРАВАМО наше вернике у огаџбини и иностранству да помоћ која је намењена Косову и Метохији НЕ ШАЉУ ПРЕКО ОВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, већ да директно сарађују са епархијама СПЦ и хуманитарним организацијама које раде са благословом СПЦ. Наше свештенство и монаштво је у непосредном контакту са својим верним народом и координише расподелу помоћи. Наше парохије и манастири су додатно упозорени да не дозвољавају било какве активности "28. јуна" у оквиру своје одговорности и да у случају донација раде искључиво са провереним донаторима и по благослову Епископа. Дато у канцеларији ЕРП Призрен-Грачаница, 19. фебруар 2019. год. Додатак: У вези најновијих нетачних навода организације 28. јуни Одговор организације "28. јун" на "неистините и узнемиравајуће наводе" наше Епархије поводом њиховог деловања, још нас више уверава да се служе неистинама и вештим манипулацијама, а задржаћемо се само на њиховим наводима и рачунима које су сада приложили у своју одбрану: 1. По два рачуна за куповину богослужбених предмета за манастир Девина вода, које уз своје саопштење прилаже "28 јун" види се да су ти предмети коштали укупно 95.100 динара (63.400 + 31.700) што је 1.200 канадских долара, а не 2000 како се наводи у њиховом одговору. 2. Из осталих рачуна се види да је помоћ за Народне кухиње и вртић на КиМ коју је обезбедила организација "28. јун" коштала 4000 евра (3.500 за намирнице и 500 за превоз) што је само део помоћи или тачније 6 од 21 палетe намирница које је камионом хуманитарни фонд "Човјекољубље" Митрополије Црногорско-приморске упутио на Косово и Метохију. То је иначе био последњи од седам камиона помоћи коју је фонд Човјекољубље из Црне Горе упутио за Народне кухиње на Косову и Метохији. 3. Дакле, то да је "28. јун" "први пробио блокаду намирница наметнуту од Косовских власти" како редовно говоре у својим саопштењима је још једна неистина. Осим фонда Човјекољубље и многе друге хуманитарне организације су од увођења такси више пута доносиле дечје пакетиће и другу помоћ на Косово и Метохију. 4. У овом свом саопштењу "28. јун" пише да је наше саопштење кондтрадикторно другом саопштењу Епархије Рашко-призренске које је у децембру објављено на сајту СПЦ. Из снимка странице који су објавили се међутим јасно види да то није саопштење наше Епархије него је текст објављено под логом "Човекољубља" - добротворне фондације СПЦ 5. При крају поменутог текста који је у децембру објављен на сајту СПЦ каже се да "28. јун" планира да "током празника српском становништву на Косову и Метохији достави помоћ у вредности од укупно милион долара". Прођоше празници па нас занима шта је било са толиком робом јер немамо никакве информације да је тако велика помоћ дата било коме на Косову и Метохији, а није нам тешко да проверимо. ----------------- У циљу додатног информисања наших верника и свих доброжелатеља који намеравају да помогну наш верни народ објављујемо текст који је у америчком часопису Форбс објављен још у фебруару 2013. године поводом сумњивих веза и активности 28. јуна са сличним организацијама у САД и Канади. Из овог текста само се додатно могу видети сумњиве везе и активности ове организације које су регистроване у САД и Канади још пре неколико година. Велика српска расправа око добротворног рада https://www.forbes.com/sites/williampbarrett/2013/02/13/the-great-serbian-charity-dispute/#849ad29227c8 (оригинал Форбсовог текста на енглеском од 13. фебруара 2013) Била је то велика навала када се прочуло да ће нова група да направи велику ствар у свеколиком српском друштву. Прошле године, 28. јун, група коју су формирали српски студенти из САД и Канаде да би одбранили свој етнички идентитет, добила је велики публицитет кад је обзнанила да је, уз помоћ мало знане фондације из Сијетла, послала Србима са Косова 1,5 милиона у медицинским залихама. „Херкулески подухват“, како је „28. јун“ поносно нагласио на својој Интернет презентацији, препуној слика са контејнерима пуним залиха. Али данас, скоро годину дана касније, ствари изгледају мало другачије. „28. јун“ не може да документује велику процену од 1,5 милиона на колико је проценио своју пошиљку, иако нaставља да оперише том цифром. Користећи се послатим инвентаром који је стигао на Косово, стручњак за ове врсте медицинског инвентара који је тражио да му се име не помиње, процењује вредност на далеко мању цифру – око 500.000 долара. Скори пост „28. јуна“ наговештава да су трошкови овог пројекта били мањи од 40.000 долара. Фондација „Орлово гнездо“ (Eagle's Nest Foundation), опскурна добротворна организација из Сијетла, која је обезбедила превоз донираних средстава од средстава које је већ имала у инвентару, а за која средства организација „28. јун“ каже да су у вредности од 1,5 милиона долара, није одговорила на поновљене упите од стране Форбса, у којима су им тражени детаљан попис и процена вредности. Орлово гнездо на својој Интернет презентацији тврди да су послали „преко 80 милиона долара у медицинској опреми у преко 25 земаља“ од свог оснивања 2003. године. Ипак, шест година од 10 година колико фондација постоји, за које лако могу да се нађу пореске пријаве, од 2006. до 2011. године, показују добротворне трошкове од само 453.000,00 долара, од којих ништа није заведено као донирана роба. Иако је Орлово гнездо, које се налази у Сијетлу, изузето од пореза у САД и формално се води као јавна добротворна организација, није регистровано као добротворно друштво у држави Вашингтон. Штавише, по целокупном послу су прсти Друштва за универзалну помоћ (Universal Aide Society), односно „Наинамо БЦ агенције за помоћ“ (Nanaimo, B.C., relief agency). Та организација је изгубила статус добротворне организације у Канади након што је државна контрола закључила, између осталих ствари, да је износ вредности дониране робе у огромној мери надуван како би се ослободили пореза. Друштво за Универзалну помоћ је играло велику улогу у спајању „28. јуна“ и „Орловог гнезда“. Директор ове организације, Ширли Гремјачев (Shirley Gremyachev), није одговорила на детаљну поруку за коментар која је послата преко Интернет презентације ове организације. „Наинамо“ агенција има седиште на острву Ванкувер, које је истовремено и кућа Филипа Филипија, оснивача „28. јуна“, и његовог председника. Али Филипи, репер од 20 и нешто година, рекао је Форбсу да никада није чуо за Универзалну помоћ или прошлост те организације, нити је свестан њихове везе са пошиљком коју је „28. јун“ послао, све док се нису поставила питања неколико месеци касније. Поврх свега овога, још једна српска хуманитарна група која је прво поставила питања о процени је такође навела да је пошиљка заправо отишла у просторију на Косову која је под влашћу етничких Албанаца, љутих противника Срба. Унутар веома поносног и заштитнички настројеног српског друштва, ово је веома озбиљна оптужба, посебно за организацију која је средства прикупила од Срба (из дијаспоре). Изазвала је масовне контроверзе на Интернет страницама на српском језику у неколико земаља. „28. јун“ наводи да је просторија (за смештај пошиљке, прим. прев.) заправо српска, што наводе и из тог простора. Контроверза је још једна у низу која поставља питање вредновања дониране робе, која иде у добротворне сврхе. Њихова робна природа их чини погодним за претеривање у процени, које може да импресионира могуће донаторе, среди пријављене финансијске резултате или побољша репутацију. Форбс је писао о овоме више пута. У новембру, Светска помоћ (World Help), велика међународна добротворна организација из Фореста (Вирџинија, САД), признала је да је више од два пута надувала вредност примљених добара. Ова организација је навела да је била жртва преваре од стране свог одбеглог консултанта. Прошлог месеца, након наших истрага о неслагањима у вредности дониране робе, (америчка) „Операција Милосрђе“ (Operation Compassion) из Кливленда (Тенеси, САД), изјавила је да ће умањити за 250 милиона долара вредност од 900 милиона које је пријавила да је примила између 2008. и 2011. године. За то су кривили лошу методологију вредновања. Добротворне организације из САД, које називају намерно увећање вредности преваром, коначно су покренуле истрагу о овом питању. У поређењу са „Операцијом Милосрђе“, „28. јун“ и његови хуманитарни напори су мале вредности. Али, за разлику од Операције Милосрђе, „28. јун“ и његови челници користили су овакав начин увећања вредности за позитиван публицитет који су добијали међу својим сународницима Србима. „28. јун“ је основан 2011. године, и у различитим временским периодима је наводио да је смештен у Чикагу или у Торонту. Према својој Интернет презентацији, њихова мисија је да се упусти у „политичке, социјалне и добротворне активности које су у српским интересима“, са напорима да укључе „финансијере који раде на промоцији српских интереса и хуманитарних напора“. Тренутно је „28. јун“ регистрован као непрофитна организација у Канади, али изгледа да није регистрована као организација изузета од обавезе плаћања пореза у САД. 28. јун је добио одређену пажњу пре две године, када се жалио на омаловажавајуће опаске на рачун Срба у ТВ емисији „Касно са Лелси Хендлер“ ("Chelsea Handler Lately). Име организације долази од косовске битке из 1389. године, у којој је војска Османског царства победила српске снаге. Прожета верским тоновима, јер су Османлије били муслимани, а Срби хришћани, ова битка остаје важан део српског националног идентитета. Косово, које је раније било симбол Југославије, а затим Србије, 2008. године је прогласило независност, која је призната од стране САД и НАТО и гарантовано у великој мери од стране војног присуства САД. Србија и даље тврди да је Косово њен део, иако су Срби (на Косову) мала етничка група у поређењу са етничким Албанцима, који контролишу власт. Негде 2011. године, 28. јун је дошао на идеју да прикупи средства ради слања хуманитарне пошиљке медицинских потрепштина за Грачаницу. То је српска енклава од око 11.000 лица на Косову, која је најпознатија по оближњем српском православном средњевековном манастиру који је стар 692 године. Име кампање прикупљања средстава је „Косовска битка“. У неком тренутку, 28. јун је био у вези са Милошем Шупицом, Србином који је побегао са Балкана када је био млад и завршио у Сједињеним Америчким Државама, дуго је водио „Непосредни учинак“ (Direct Effect) САД, поштовану хуманитарну агенцију коју је био покренуо пре скоро две деценије у Стоктону, у Калифорнији, под именом „Спасите српску децу“. Упркос свом имену, „Спасите српску децу“ је допремила помоћ људима у невољи у више земаља широм света. Сада са 73 године, Шупица се повукао од своје каријере бизнисмена који је радио са ауто деловима и поправкама, премештајући се неколико година у живописније планинске крајеве, које се налазе у граду Севирвил у држави Тенеси. Када је видео канадску адресу челника „28. јуна“, Шупица је рекао Форбсу да је контактирао Друштво за универзалну помоћ, које је такође смештено у Канади. Шупица је навео да никада није пословао са „Универзалном помоћи“, али је чуо да се баве хуманитарним радом. Инсистирао је да у то време није знао за проблеме које та организација има са прописима, иако је то могао види у Гугл претрази. Шупица је навео да је директор „Универзалне помоћи“ Гремјачев одговорила имејлом са листом од 1.500 медицинских потрепштина која је могла бити послата од стране фондације „Орлово гнездо“, након плаћања накнаде од 2.000 долара плус трошкове превоза. „Никада нисам чуо за Орлово гнездо“, навео је Шупица. Рекао је да му веза између Универзалне помоћи и Орловог гнезда никада није појашњена, али је претпостављао да неко време раде заједничке послове. Рекао је да је проследио име и контакт информације добротворног друштва, као и листу од 1.500 комада медицинске опреме, 28. јуну. Шупица, који је навео да је имао врло мало удела у пошиљци, рекао је да „28. јуну“ никада није поменуо улогу Универзалне помоћи. „Орлово гнездо“ је основано пре једне деценије, од стране Џини и Дајонга Кимна (Jeanne and Dayoung Kimn). Интернет презентација ове организације наводи да је пар предузео акцију након „две деценије путовања по земљама у развоју како би помагали и обучавали људе у невољи“. „Орлово гнездо“ по свему судећи ради скоро невидљиво. Било је врло мало помена о организацији у локалним медијима. Адреса агенције је мала завучена гаража близу пута који води до једног од много терминала за трајект који опслужује Пуџет Саунд. О томе како послује, Интернет презентација наводи да ова добротворна организација „прима медицинске потрепштине од болница, клиника, предузећа за снабдевање и приватних лица“, и да су „све донације изузете од плаћања пореза и признанице се издају на захтев (донатора, прим. прев.)“. С обзиром на ове наводе и недостатак било каквих одговора на Форбсове упите, тешко је сместити донације од 80 и више милиона долара колико се тврди на Интернет страници, када се то упореди са одсуством тог новца на пореским пријавама. У организацији „28. јун“, Филип Филипи, чија је баба Српкиња иселила са Косова, рекао је да је организација у контакту са Џини Кимн. Накнада од 2.000 долара „Орловом гнезду“ је плаћена, заједно са трошковима превоза. У марту 2012. године, група подржавалаца „28. јуна“ се скупила у гаражи „Орловог гнезда“ да укрца – пред фотографима – стандардни контејнер од 13,5 метара кутијама. Филипи је навео да су кутије већ напуњене и запечаћене. Џини Кимн, навео је, је била присутна и бележила ствари. Камион је отишао у оближњу луку Сијетл, где је контејнер стављен на брод. Након транспорта камиона до Европе, роба је стигла на Косово у лето. Филипи је навео да никада није видео манифест или инвентар са писаним потврдама за сваку ставку, или писани збир на дну. Али у једном тренутку, рекао је да је Орлово гнездо обавестило 28. јун да је вредност пошиљке била 1.5 милиона долара. То је број који је 28. јун обзнанио, захваљујући својим подржаваоцима, укључући Шупицу и Директни ефекат из САД. У изјави за Форбс, 28. јун је навео да је цифра послата Шупици мејлом и да није било приговора. „С обзиром на то да господин Шупица и Орлово гнездо заједно имају 30 година искуства у хуманитарном раду, а да смо ми тада били пионири у том послу, сматрали смо да није било разлога да сумњамо у њихову процену вредности контејнера“, рекли су у 28. јуну. Према сопственим наводима, 28. јун је организовао прикупљање средстава широм света за пројекат. Али, према графикону на сајту 28. јуна, тотална цена пројекта од 1,5 милиона долара је била само 39.250 долара, који су прикупљени од донација, добротворних догађаја и прилога чланова. На крају, Шупица се запитао. „Слао сам хуманитарну помоћ на разна места, укључујући Африку дуго времена“, рекао је. Не можеш да ставиш робе у вредности од 1,5 милиона долара у један контејнер, сем ако је та роба злато“. Након тога је послао листу од 1.500 комада робе пријатељу који се бави хуманитарним радом ради процене. Та процена је износила 225.000 долара. Затим се Шупица фокусирао на кориснике пошиљке. Рекао је да је добио информацију да је роба завршила у медицинском центру у Грачаници, који је познат и као Здравствени центар у Грачаници. Шупица је навео да је мислио да се ради о албанској а не о српској институцији. Медицинска установа која је под српском контролом у том граду, је знана као КБЦ Симонида. Шупица је дошао и до писма од КБЦ Симонида, у ком се наводи да ништа од робе није стигло у КБС Симонида и „да су они чули“ да је роба завршила у Медицинском центру Грачаница. „Видите, хуманитарна помоћ је хуманитарна помоћ“, рекао је Шупица. „То је све у реду. Али не можете да кажете Србима да прикупљате новац од њих да бисте га послали Србима, и на крају га пошаљете Албанцима.“ Око Божића, Шупица је изашао у јавност са својим експлозивним нападом на српском блогу који се налази у Шведској, Koreni.rs. Изазвало је сензацију у појединим круговима Срба, од ког се и даље опорављају. Изненада се 28. јун ставио у дефанзиву, навео је да је све рађено у доброј вери и претио да ће да тужи Koreni.rs уколико не уклоне Шупичин напад и писмо КБЦ Симонида. Власник Корена, Никола Јањић, је то одбио да уради, али је понудио 28. јуну простор за одговор. 28. јун је у суштини оптужио Шупицу да је говорио неистине када је мислио да ће прималац донације да буде Медицински центар у Грачаници. Шупица је ово признао, али је рекао да је касније дошао до додатних података. У сваком случају, и Шупица и 28. јун су игнорисали упозорења да ће бити тешко допремити помоћ до српских места на Косову без ометања. Он је одбацио став 28. јуна да је Медицински центар у Грачаници вођен од стране Срба и да је велики део пацијената српске националности. „Албански је“, наводи Шупица, „и на његовом челу се налази Србин издајник“. Ипак, према истраживању Форбса, Медицински центар из Грачанице је навео да су његов управни одбор и руководство именовани од стране Владе Републике Србије. Што се тиче спорења око вредности пошиљке, 28. јун је поновио да му је дата цифра од 1,5 милиона долара. У јануару, 28. јун је поставио своју листу коју је насловио „листа паковања за грачанички контејнер“. Има преко 3.300 уноса, дупло већа од листе у коју је Форбс имао увид. Листа нема индивидуалних вредности за појединачне уносе. Али ту постоји још већи проблем. Кошмјутерски подаци који се самостално генеришу и пружају информације о фајловима – мало познате информације којима се може приступити десним кликом миша – откривају да се ради о документу који је сачињен 1. маја 2008. године. То је скоро четири године пре него што је поиљка послата за Грачаницу и неколико година пре него што је 28. јун и настао а камоли покренуо пројекат. Филипи је рекао Форбсу да нема објашњења за датум који је ранији неколико година. Тачна улога коју је у овоме играла организација Универзална помоћ, остаје нејасна. Шупица је навео да је тек након што је оптужио 28. јун сазнао да је Универзална помоћ изгубила свој статус изузећа од пореза, као и да је оптужена да је увећавала вредност донација. Рекао је да је о томе сазнао из Форбсовог чланка који је о томе писао. У чланку се навело да пројекат „Операција Милосрђе“ није могао да на адекватан начин документује пријављених 18 милиона долара донације медицинске опреме од Универзалне помоћи у 2008. години, и планирала је да тај износ умањи када среди своје финансијске изјаве. Власник сајта Корени, Јањић, је рекао Форбсу путем имејла да је пошиљка изгледа прво отишла локалној албанској општини, која ју је касније дистрибуирала на места попут Мединцинског центра Грачаница. „Милош је био у праву, из погрешних разлога“, рекао је Јанић. На крају, Корени (Koreni.rs) су прибавили оно за шта е Јанић навео да је инвентар пошиљке у тренутку пристизања на Косово. Јанић је рекао да је био објављен на сајту општине Грачаница, који је албански (а не српски) извор. Инвентар од 1.500 комада је пун робе попут гумених рукавица, катетера и игли за шприцеве. Сличан је листи за коју је Шупица рекао да ју је добио од Универзалне помоћи. Али ова нова листа је садржала далеко више детаља о појединим ставкама, укључујући у много ставки и име робе, идентитет произвођача и датум истека. Форбс је тражио процену листе коју је добио од Јанића, и то од стране добротворне организације у САД која се бави донацијама медицинске опреме. Организација је процену дала, али је одбила да буде наведено њено име. Писмено мишљење организације је навело: „Овакав товар може да иде и до 500.000 долара“. Вредност робе коју је јавно обзнанио 28. јун је била троструке вредности. Ипак, упркос свим питањима, 28, јун наставља да се хвали високом бројком. „Помоћ у вредности од 1,5 милиона долара“ је сакупљена и послата, 28. јун је написао 20. јануара. Српска група и даље одржава радни однос са повученим Орловим гнездом. Под новим слоганом „Српске земље српском народу“, ове две организације су управо са докова Сијетла послале други контејнер робе – медицинске опреме и одеће – овога пута Србима у Босну. William P. Barrett Новинар скоро већ пет деценија који пише за Форбс од 1987 и бави разним малверзацијама везаним за финансије, порез, пензијске фондове, непрофитне организације и друге теме.
  2. Након саопштења Епархије пре пар дана о сумњивим активностима хуманитарне организације "28. јун", ова организација огласила се преко таблоида са тврдњом да Епархија рашко-призренска шири нетачне информације о њиховом раду. Поводом тога из канцеларије Епархије по благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија објављујемо најновије саопштење: САОПШТЕЊЕ У свом саопштењу од 14. фебруара Епархија Рашко-призренска изнела је озбиљне сумње у могуће велике финансијске малверзације хуманитарне организације 28. јун, које су засноване како на сведочанствима наших свештеника, верника, тако и на више информација које смо добили од проверених хуманитарних организација које су већ имале озбиљне проблеме са "28. јуном". Такође, конастантно добијамо и информације из дијаспоре да је против "28. јуна" покренута и кривична тужба о чему ће тужиоци ускоро обавестити јавност. Негативна искуства наших епархија у САД и Аустралији само додатно потврђују да се ради о организацији која је врло могуће повезана са крајње сумњивим круговима "хуманитараца" који оперишу у више земаља света и који свој кредибилитет гради виртуелно на интернету увећавањем цифара новчаних донација без јасног покрића, транспарентних извештаја и финансијске контроле (посебно у земљама дијаспоре). Будући да најновије оптужбе "28. јуна" против наше Епархије објављене у неким таблоидима и преко друштвених мрежа нису засноване на истини, већ на манипулацији и нетачним подацима и да се пропаганда "28. јуна" о тобожњој помоћи Србима на Косову уз бројне фотографије са појединим породицама којима Епархија годинама помаже и даље шире интернетом, још једном УПОЗОРАВАМО наше вернике у огаџбини и иностранству да помоћ која је намењена Косову и Метохији НЕ ШАЉУ ПРЕКО ОВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, већ да директно сарађују са епархијама СПЦ и хуманитарним организацијама које раде са благословом СПЦ која је у непосредном контакту са својим верним народом и координише расподелу помоћи. Наше парохије и манастири су додатно упозорени да не дозвољавају било какве активности "28. јуна" у оквиру своје одговорности и да у случају донација раде искључиво са провереним донаторима и по благослову Епископа. Дато у канцеларији ЕРП Призрен-Грачаница, 19. фебруар 2019. год. ----------------- У циљу додатног информисања наших верника и свих доброжелатеља који намеравају да помогну наш верни народ објављујемо текст који је у америчком часопису Форбс објављен још у фебруару 2013. године поводом сумњивих веза и активности 28. јуна са сличним организацијама у САД и Канади. Из овог текста само се додатно могу видети сумњиве везе и активности ове организације које су регистроване у САД и Канади још пре неколико година. Велика српска расправа око добротворног рада https://www.forbes.com/sites/williampbarrett/2013/02/13/the-great-serbian-charity-dispute/#849ad29227c8 (оригинал Форбсовог текста на енглеском од 13. фебруара 2013) Била је то велика навала када се прочуло да ће нова група да направи велику ствар у свеколиком српском друштву. Прошле године, 28. јун, група коју су формирали српски студенти из САД и Канаде да би одбранили свој етнички идентитет, добила је велики публицитет кад је обзнанила да је, уз помоћ мало знане фондације из Сијетла, послала Србима са Косова 1,5 милиона у медицинским залихама. „Херкулески подухват“, како је „28. јун“ поносно нагласио на својој Интернет презентацији, препуној слика са контејнерима пуним залиха. Али данас, скоро годину дана касније, ствари изгледају мало другачије. „28. јун“ не може да документује велику процену од 1,5 милиона на колико је проценио своју пошиљку, иако нaставља да оперише том цифром. Користећи се послатим инвентаром који је стигао на Косово, стручњак за ове врсте медицинског инвентара који је тражио да му се име не помиње, процењује вредност на далеко мању цифру – око 500.000 долара. Скори пост „28. јуна“ наговештава да су трошкови овог пројекта били мањи од 40.000 долара. Фондација „Орлово гнездо“ (Eagle's Nest Foundation), опскурна добротворна организација из Сијетла, која је обезбедила превоз донираних средстава од средстава које је већ имала у инвентару, а за која средства организација „28. јун“ каже да су у вредности од 1,5 милиона долара, није одговорила на поновљене упите од стране Форбса, у којима су им тражени детаљан попис и процена вредности. Орлово гнездо на својој Интернет презентацији тврди да су послали „преко 80 милиона долара у медицинској опреми у преко 25 земаља“ од свог оснивања 2003. године. Ипак, шест година од 10 година колико фондација постоји, за које лако могу да се нађу пореске пријаве, од 2006. до 2011. године, показују добротворне трошкове од само 453.000,00 долара, од којих ништа није заведено као донирана роба. Иако је Орлово гнездо, које се налази у Сијетлу, изузето од пореза у САД и формално се води као јавна добротворна организација, није регистровано као добротворно друштво у држави Вашингтон. Штавише, по целокупном послу су прсти Друштва за универзалну помоћ (Universal Aide Society), односно „Наинамо БЦ агенције за помоћ“ (Nanaimo, B.C., relief agency). Та организација је изгубила статус добротворне организације у Канади након што је државна контрола закључила, између осталих ствари, да је износ вредности дониране робе у огромној мери надуван како би се ослободили пореза. Друштво за Универзалну помоћ је играло велику улогу у спајању „28. јуна“ и „Орловог гнезда“. Директор ове организације, Ширли Гремјачев (Shirley Gremyachev), није одговорила на детаљну поруку за коментар која је послата преко Интернет презентације ове организације. „Наинамо“ агенција има седиште на острву Ванкувер, које је истовремено и кућа Филипа Филипија, оснивача „28. јуна“, и његовог председника. Али Филипи, репер од 20 и нешто година, рекао је Форбсу да никада није чуо за Универзалну помоћ или прошлост те организације, нити је свестан њихове везе са пошиљком коју је „28. јун“ послао, све док се нису поставила питања неколико месеци касније. Поврх свега овога, још једна српска хуманитарна група која је прво поставила питања о процени је такође навела да је пошиљка заправо отишла у просторију на Косову која је под влашћу етничких Албанаца, љутих противника Срба. Унутар веома поносног и заштитнички настројеног српског друштва, ово је веома озбиљна оптужба, посебно за организацију која је средства прикупила од Срба (из дијаспоре). Изазвала је масовне контроверзе на Интернет страницама на српском језику у неколико земаља. „28. јун“ наводи да је просторија (за смештај пошиљке, прим. прев.) заправо српска, што наводе и из тог простора. Контроверза је још једна у низу која поставља питање вредновања дониране робе, која иде у добротворне сврхе. Њихова робна природа их чини погодним за претеривање у процени, које може да импресионира могуће донаторе, среди пријављене финансијске резултате или побољша репутацију. Форбс је писао о овоме више пута. У новембру, Светска помоћ (World Help), велика међународна добротворна организација из Фореста (Вирџинија, САД), признала је да је више од два пута надувала вредност примљених добара. Ова организација је навела да је била жртва преваре од стране свог одбеглог консултанта. Прошлог месеца, након наших истрага о неслагањима у вредности дониране робе, (америчка) „Операција Милосрђе“ (Operation Compassion) из Кливленда (Тенеси, САД), изјавила је да ће умањити за 250 милиона долара вредност од 900 милиона које је пријавила да је примила између 2008. и 2011. године. За то су кривили лошу методологију вредновања. Добротворне организације из САД, које називају намерно увећање вредности преваром, коначно су покренуле истрагу о овом питању. У поређењу са „Операцијом Милосрђе“, „28. јун“ и његови хуманитарни напори су мале вредности. Али, за разлику од Операције Милосрђе, „28. јун“ и његови челници користили су овакав начин увећања вредности за позитиван публицитет који су добијали међу својим сународницима Србима. „28. јун“ је основан 2011. године, и у различитим временским периодима је наводио да је смештен у Чикагу или у Торонту. Према својој Интернет презентацији, њихова мисија је да се упусти у „политичке, социјалне и добротворне активности које су у српским интересима“, са напорима да укључе „финансијере који раде на промоцији српских интереса и хуманитарних напора“. Тренутно је „28. јун“ регистрован као непрофитна организација у Канади, али изгледа да није регистрована као организација изузета од обавезе плаћања пореза у САД. 28. јун је добио одређену пажњу пре две године, када се жалио на омаловажавајуће опаске на рачун Срба у ТВ емисији „Касно са Лелси Хендлер“ ("Chelsea Handler Lately). Име организације долази од косовске битке из 1389. године, у којој је војска Османског царства победила српске снаге. Прожета верским тоновима, јер су Османлије били муслимани, а Срби хришћани, ова битка остаје важан део српског националног идентитета. Косово, које је раније било симбол Југославије, а затим Србије, 2008. године је прогласило независност, која је призната од стране САД и НАТО и гарантовано у великој мери од стране војног присуства САД. Србија и даље тврди да је Косово њен део, иако су Срби (на Косову) мала етничка група у поређењу са етничким Албанцима, који контролишу власт. Негде 2011. године, 28. јун је дошао на идеју да прикупи средства ради слања хуманитарне пошиљке медицинских потрепштина за Грачаницу. То је српска енклава од око 11.000 лица на Косову, која је најпознатија по оближњем српском православном средњевековном манастиру који је стар 692 године. Име кампање прикупљања средстава је „Косовска битка“. У неком тренутку, 28. јун је био у вези са Милошем Шупицом, Србином који је побегао са Балкана када је био млад и завршио у Сједињеним Америчким Државама, дуго је водио „Непосредни учинак“ (Direct Effect) САД, поштовану хуманитарну агенцију коју је био покренуо пре скоро две деценије у Стоктону, у Калифорнији, под именом „Спасите српску децу“. Упркос свом имену, „Спасите српску децу“ је допремила помоћ људима у невољи у више земаља широм света. Сада са 73 године, Шупица се повукао од своје каријере бизнисмена који је радио са ауто деловима и поправкама, премештајући се неколико година у живописније планинске крајеве, које се налазе у граду Севирвил у држави Тенеси. Када је видео канадску адресу челника „28. јуна“, Шупица је рекао Форбсу да је контактирао Друштво за универзалну помоћ, које је такође смештено у Канади. Шупица је навео да никада није пословао са „Универзалном помоћи“, али је чуо да се баве хуманитарним радом. Инсистирао је да у то време није знао за проблеме које та организација има са прописима, иако је то могао види у Гугл претрази. Шупица је навео да је директор „Универзалне помоћи“ Гремјачев одговорила имејлом са листом од 1.500 медицинских потрепштина која је могла бити послата од стране фондације „Орлово гнездо“, након плаћања накнаде од 2.000 долара плус трошкове превоза. „Никада нисам чуо за Орлово гнездо“, навео је Шупица. Рекао је да му веза између Универзалне помоћи и Орловог гнезда никада није појашњена, али је претпостављао да неко време раде заједничке послове. Рекао је да је проследио име и контакт информације добротворног друштва, као и листу од 1.500 комада медицинске опреме, 28. јуну. Шупица, који је навео да је имао врло мало удела у пошиљци, рекао је да „28. јуну“ никада није поменуо улогу Универзалне помоћи. „Орлово гнездо“ је основано пре једне деценије, од стране Џини и Дајонга Кимна (Jeanne and Dayoung Kimn). Интернет презентација ове организације наводи да је пар предузео акцију након „две деценије путовања по земљама у развоју како би помагали и обучавали људе у невољи“. „Орлово гнездо“ по свему судећи ради скоро невидљиво. Било је врло мало помена о организацији у локалним медијима. Адреса агенције је мала завучена гаража близу пута који води до једног од много терминала за трајект који опслужује Пуџет Саунд. О томе како послује, Интернет презентација наводи да ова добротворна организација „прима медицинске потрепштине од болница, клиника, предузећа за снабдевање и приватних лица“, и да су „све донације изузете од плаћања пореза и признанице се издају на захтев (донатора, прим. прев.)“. С обзиром на ове наводе и недостатак било каквих одговора на Форбсове упите, тешко је сместити донације од 80 и више милиона долара колико се тврди на Интернет страници, када се то упореди са одсуством тог новца на пореским пријавама. У организацији „28. јун“, Филип Филипи, чија је баба Српкиња иселила са Косова, рекао је да је организација у контакту са Џини Кимн. Накнада од 2.000 долара „Орловом гнезду“ је плаћена, заједно са трошковима превоза. У марту 2012. године, група подржавалаца „28. јуна“ се скупила у гаражи „Орловог гнезда“ да укрца – пред фотографима – стандардни контејнер од 13,5 метара кутијама. Филипи је навео да су кутије већ напуњене и запечаћене. Џини Кимн, навео је, је била присутна и бележила ствари. Камион је отишао у оближњу луку Сијетл, где је контејнер стављен на брод. Након транспорта камиона до Европе, роба је стигла на Косово у лето. Филипи је навео да никада није видео манифест или инвентар са писаним потврдама за сваку ставку, или писани збир на дну. Али у једном тренутку, рекао је да је Орлово гнездо обавестило 28. јун да је вредност пошиљке била 1.5 милиона долара. То је број који је 28. јун обзнанио, захваљујући својим подржаваоцима, укључући Шупицу и Директни ефекат из САД. У изјави за Форбс, 28. јун је навео да је цифра послата Шупици мејлом и да није било приговора. „С обзиром на то да господин Шупица и Орлово гнездо заједно имају 30 година искуства у хуманитарном раду, а да смо ми тада били пионири у том послу, сматрали смо да није било разлога да сумњамо у њихову процену вредности контејнера“, рекли су у 28. јуну. Према сопственим наводима, 28. јун је организовао прикупљање средстава широм света за пројекат. Али, према графикону на сајту 28. јуна, тотална цена пројекта од 1,5 милиона долара је била само 39.250 долара, који су прикупљени од донација, добротворних догађаја и прилога чланова. На крају, Шупица се запитао. „Слао сам хуманитарну помоћ на разна места, укључујући Африку дуго времена“, рекао је. Не можеш да ставиш робе у вредности од 1,5 милиона долара у један контејнер, сем ако је та роба злато“. Након тога је послао листу од 1.500 комада робе пријатељу који се бави хуманитарним радом ради процене. Та процена је износила 225.000 долара. Затим се Шупица фокусирао на кориснике пошиљке. Рекао је да је добио информацију да је роба завршила у медицинском центру у Грачаници, који је познат и као Здравствени центар у Грачаници. Шупица је навео да је мислио да се ради о албанској а не о српској институцији. Медицинска установа која је под српском контролом у том граду, је знана као КБЦ Симонида. Шупица је дошао и до писма од КБЦ Симонида, у ком се наводи да ништа од робе није стигло у КБС Симонида и „да су они чули“ да је роба завршила у Медицинском центру Грачаница. „Видите, хуманитарна помоћ је хуманитарна помоћ“, рекао је Шупица. „То је све у реду. Али не можете да кажете Србима да прикупљате новац од њих да бисте га послали Србима, и на крају га пошаљете Албанцима.“ Око Божића, Шупица је изашао у јавност са својим експлозивним нападом на српском блогу који се налази у Шведској, Koreni.rs. Изазвало је сензацију у појединим круговима Срба, од ког се и даље опорављају. Изненада се 28. јун ставио у дефанзиву, навео је да је све рађено у доброј вери и претио да ће да тужи Koreni.rs уколико не уклоне Шупичин напад и писмо КБЦ Симонида. Власник Корена, Никола Јањић, је то одбио да уради, али је понудио 28. јуну простор за одговор. 28. јун је у суштини оптужио Шупицу да је говорио неистине када је мислио да ће прималац донације да буде Медицински центар у Грачаници. Шупица је ово признао, али је рекао да је касније дошао до додатних података. У сваком случају, и Шупица и 28. јун су игнорисали упозорења да ће бити тешко допремити помоћ до српских места на Косову без ометања. Он је одбацио став 28. јуна да је Медицински центар у Грачаници вођен од стране Срба и да је велики део пацијената српске националности. „Албански је“, наводи Шупица, „и на његовом челу се налази Србин издајник“. Ипак, према истраживању Форбса, Медицински центар из Грачанице је навео да су његов управни одбор и руководство именовани од стране Владе Републике Србије. Што се тиче спорења око вредности пошиљке, 28. јун је поновио да му је дата цифра од 1,5 милиона долара. У јануару, 28. јун је поставио своју листу коју је насловио „листа паковања за грачанички контејнер“. Има преко 3.300 уноса, дупло већа од листе у коју је Форбс имао увид. Листа нема индивидуалних вредности за појединачне уносе. Али ту постоји још већи проблем. Кошмјутерски подаци који се самостално генеришу и пружају информације о фајловима – мало познате информације којима се може приступити десним кликом миша – откривају да се ради о документу који је сачињен 1. маја 2008. године. То је скоро четири године пре него што је поиљка послата за Грачаницу и неколико година пре него што је 28. јун и настао а камоли покренуо пројекат. Филипи је рекао Форбсу да нема објашњења за датум који је ранији неколико година. Тачна улога коју је у овоме играла организација Универзална помоћ, остаје нејасна. Шупица је навео да је тек након што је оптужио 28. јун сазнао да је Универзална помоћ изгубила свој статус изузећа од пореза, као и да је оптужена да је увећавала вредност донација. Рекао је да је о томе сазнао из Форбсовог чланка који је о томе писао. У чланку се навело да пројекат „Операција Милосрђе“ није могао да на адекватан начин документује пријављених 18 милиона долара донације медицинске опреме од Универзалне помоћи у 2008. години, и планирала је да тај износ умањи када среди своје финансијске изјаве. Власник сајта Корени, Јањић, је рекао Форбсу путем имејла да је пошиљка изгледа прво отишла локалној албанској општини, која ју је касније дистрибуирала на места попут Мединцинског центра Грачаница. „Милош је био у праву, из погрешних разлога“, рекао је Јанић. На крају, Корени (Koreni.rs) су прибавили оно за шта е Јанић навео да је инвентар пошиљке у тренутку пристизања на Косово. Јанић је рекао да је био објављен на сајту општине Грачаница, који је албански (а не српски) извор. Инвентар од 1.500 комада је пун робе попут гумених рукавица, катетера и игли за шприцеве. Сличан је листи за коју је Шупица рекао да ју је добио од Универзалне помоћи. Али ова нова листа је садржала далеко више детаља о појединим ставкама, укључујући у много ставки и име робе, идентитет произвођача и датум истека. Форбс је тражио процену листе коју је добио од Јанића, и то од стране добротворне организације у САД која се бави донацијама медицинске опреме. Организација је процену дала, али је одбила да буде наведено њено име. Писмено мишљење организације је навело: „Овакав товар може да иде и до 500.000 долара“. Вредност робе коју је јавно обзнанио 28. јун је била троструке вредности. Ипак, упркос свим питањима, 28, јун наставља да се хвали високом бројком. „Помоћ у вредности од 1,5 милиона долара“ је сакупљена и послата, 28. јун је написао 20. јануара. Српска група и даље одржава радни однос са повученим Орловим гнездом. Под новим слоганом „Српске земље српском народу“, ове две организације су управо са докова Сијетла послале други контејнер робе – медицинске опреме и одеће – овога пута Србима у Босну. William P. Barrett Новинар скоро већ пет деценија који пише за Форбс од 1987 и бави разним малверзацијама везаним за финансије, порез, пензијске фондове, непрофитне организације и друге теме. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  3. Потпуна Библија је прошле године преведена на још 18 језика. Према најновијим подацима Сједињених библијских друштава, интегрални текст Старог и Новог Завета сада се може читати на 692 језика и тиме је омогућено да 5,6 милијарди људи имају приступ Речји Божјој на матерњем језику. Према истим подацима, Нови Завет је преведен до сада на 1.547 језика, а поједине књиге Светога Писма на 1.123 језика.Ово укупно чини да је бар једна књига Светога писма преведена на 3.362 језика, што је 38 језика више него претходне године. Библијска друштва полазе од чињенице да у свету има 7.350 језика, међу којима је 245 знаковних језика. Директорка Аустријског библијског друштва Јута Хенер је изјавила „Тамо где постоји превод Библије, снажнија је и вера, али сматрам да се на том плану још мора доста урадити“. Према извештају Global Scripture Access Report, велика је „радост“ што све више људи има приступ Библији на своме језику. За глуве и наглуве људе библијске књиге су објављене током 2018. године на мађарском, литванском, јапанском и тао језику. „Нови превод је крајње неопходан за глуве људе у нашој земљи,“ изјавио је Јозеф Кери, који је са тимом стручњака превео Марково јеванђеље на мађарски знаковни језик. Мада је он васпитан у хришћанској породици, приступ Библији нашао је тек онда када му је други глуви испричао библијске приче знаковним језиком. Библијска друштва стављају све снажнији нагласак на знаковне језике како би се омогућило да 70 милиона глувих у свету сазна библијску поруку. Уз то се нагласак полаже и на рад за слепе и слабовиде. Године 2018. изашла је 45. потпуна Библија брајовом азбуком; реч је о језику луганда којим се говори у источноафричкој Уганди. Извор: Српска Православна Црква
  4. Светосавска омладинска заједница Бијељина Текст Епископа зворничко-тузланског г-дина Фотија о значају присуства православних верника Богослужењима преносимо са ФБ стране СОЗа Бијељине. Владика Фотије: "Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божијим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете тајне Цркве и кроз служење Свете Литургије." "Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон. Ми Срби би требало поново да постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије смо у искушењу да се потпуно удаљимо једни од других до те мере, да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, Црногорцима, итд. Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагичнии пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију." Епископ зворничко-тузлански Фотије
  5. Од нашег сталног дописника (ПОЛИТИКА.рс) Подгорица – Налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство за више од 30 нерезидентних свештеника и монаха, који службују у некој од четири Епархије СПЦ у држави Црној Гори, наставак је противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва, посебно Митрополије црногорско-приморске (МЦП), рекао је за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије и правног заступника свих свештеника и монаха. „Током неколико претходних месеци добили смо више од десет решења МУП-а којим се нашим свештеницима монасима, монахињама и свештеничким породицама одбија продужење привременог боравка у Црној Гори на основу обављања верске службе. Укупно педесетак свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, остаће без дозволе за боравак у Црној Гори. Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, док се за осталих двадесетак то очекује”, казао је отац Велибор Џомић. Он је изразио чуђење због оваквог поступања МУП-а Црне Горе, јер је током претходне две године, у редовном и уобичајеном поступку, свим овим особама одобраван привремени боравак на основу обављања свештеничке службе. „У међувремену није промењен ниједан пропис у Црној Гори и сматрам да такво поступање МУП-а није мотивисано правним него политичким разлозима. Не разумем зашто ресор на чијем је челу министар Мевлудин Нухоџић покреће такву синхронизовану акцију која нема никакве везе са правом и чињеницама”, рекао је он. Џомић наводи да је правни тим митрополије уложио жалбе на оваква решења, али да је свака одбијена. Нове жалбе су послате на адресу Управног суда. „Брутално су прекршени законски прописи приликом доношења тих решења, а свештеним лицима није чак дата ни могућност да се изјасне и да учествују у поступку пре доношења решења. Као човек који познаје ову материју, уверен сам и сигуран да је МУП поступао незаконито. Не постоји логика која у било којем поступку може да објасни да је митрополија као верски и правни субјект за МУП постојала током претходне две године, када су одобравали боравке, а да ове 2018. године не постоји, иако се ништа није променило”, изјавио је Џомић за наш лист и упутио апел министру Нухоџићу да поступање својих службеника „доведе у законске оквире”. „Можемо само да нагађамо о разлозима за овакву хајку на свештенство, монаштво и свештеничку децу, али сам сигуран да они немају никакве везе са правом и правним поретком Црне Горе. Сматрам да Црна Гора има пречег посла, а МУП посебно, а не да се продужава идеолошко-партијска брљотина Ранка Кривокапића, који је ову хајку својевремено започео, а она је доживела фијаско на судовима”, закључио је протојереј-ставрофор Џомић. http://www.politika.rs/scc/clanak/419108/Progon-iz-Crne-Gore-se-sprema-za-jos-dvadesetak-svestenika?fbclid=IwAR0eGhDKJ20MxciAXkaWcEJJfHH2hQkB7eimpyryNHkRZ-W7a8Qfx3fk4wk
  6. Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, иако им је у претходне две године дозвола за привремени боравак редовно продужавана Од нашег сталног дописника (ПОЛИТИКА.рс) Подгорица – Налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство за више од 30 нерезидентних свештеника и монаха, који службују у некој од четири Епархије СПЦ у држави Црној Гори, наставак је противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва, посебно Митрополије црногорско-приморске (МЦП), рекао је за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије и правног заступника свих свештеника и монаха. „Током неколико претходних месеци добили смо више од десет решења МУП-а којим се нашим свештеницима монасима, монахињама и свештеничким породицама одбија продужење привременог боравка у Црној Гори на основу обављања верске службе. Укупно педесетак свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, остаће без дозволе за боравак у Црној Гори. Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, док се за осталих двадесетак то очекује”, казао је отац Велибор Џомић. Он је изразио чуђење због оваквог поступања МУП-а Црне Горе, јер је током претходне две године, у редовном и уобичајеном поступку, свим овим особама одобраван привремени боравак на основу обављања свештеничке службе. „У међувремену није промењен ниједан пропис у Црној Гори и сматрам да такво поступање МУП-а није мотивисано правним него политичким разлозима. Не разумем зашто ресор на чијем је челу министар Мевлудин Нухоџић покреће такву синхронизовану акцију која нема никакве везе са правом и чињеницама”, рекао је он. Џомић наводи да је правни тим митрополије уложио жалбе на оваква решења, али да је свака одбијена. Нове жалбе су послате на адресу Управног суда. „Брутално су прекршени законски прописи приликом доношења тих решења, а свештеним лицима није чак дата ни могућност да се изјасне и да учествују у поступку пре доношења решења. Као човек који познаје ову материју, уверен сам и сигуран да је МУП поступао незаконито. Не постоји логика која у било којем поступку може да објасни да је митрополија као верски и правни субјект за МУП постојала током претходне две године, када су одобравали боравке, а да ове 2018. године не постоји, иако се ништа није променило”, изјавио је Џомић за наш лист и упутио апел министру Нухоџићу да поступање својих службеника „доведе у законске оквире”. „Можемо само да нагађамо о разлозима за овакву хајку на свештенство, монаштво и свештеничку децу, али сам сигуран да они немају никакве везе са правом и правним поретком Црне Горе. Сматрам да Црна Гора има пречег посла, а МУП посебно, а не да се продужава идеолошко-партијска брљотина Ранка Кривокапића, који је ову хајку својевремено започео, а она је доживела фијаско на судовима”, закључио је протојереј-ставрофор Џомић. http://www.politika.rs/scc/clanak/419108/Progon-iz-Crne-Gore-se-sprema-za-jos-dvadesetak-svestenika?fbclid=IwAR0eGhDKJ20MxciAXkaWcEJJfHH2hQkB7eimpyryNHkRZ-W7a8Qfx3fk4wk View full Странице
  7. Архимандрит Сава Јањић је још јуче упозорио на тешко стање у српској покрајини: Редакција Поуке.орг View full Странице
  8. Верујем да сте многи од вас чули за ово. Сигуран сам да сте се сусрели са чувеном "теологијом ваља се- не ваља се", те самим тим сте чули да постоје "мртви и живи свеци". Што је најгоре, те приче шире и разни медији међу којима је и РТС, блиц и остали... О чему се заправо ради? Има оних који не разумевајући да наш Бог НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО БОГ ЖИВИХ, мисле да светитељи који су страдали или умрли су мртви док су анђели (свети Архангел Михајло, Гаврило... или свети Илија који је жив вазнесен на небеса) "живи свеци"... но то није ни пола бабске теологије! Идемо даље. За "живе свеце" се не спрема славско жито јер они нису умрли, те им то не треба. Славко жито се спрема само за "мртве свеце" (Боже опрости, која накарадност!). Не само то! За "живе свеце" се не пости па ма који дан да падне! Дакле, може да буде и среда и петак, нема везе, нека рска кожица прасећа! Овим стварима заиста треба стати на пут и не дозволити обесмишљавање славе. Нема мртвих светитеља, као што је Христос жив вавек, тако и они који умиру са вером у Њега и Васкрсење живе вавек! Дакле, светитељи су сви живи. Славско жито се спрема за СВЕ СЛАВЕ. Без разлике. зато ви који славите Архангеле слободно спремите жито и донесите у Цркву. Немојте да бринете шта ће неко рећи, да ли ће вас неко попреко гледати. То је ваша обавеза као свечара. Славско жито се не спрема за "мртве свеце" већ у славу Божију, у славу светог кога славимо и у спомен оних који су умрли и славу нам предали да славимо. Слободно могу чиста срца да кажем да је жито смисленије и некако важније од колача. Још, жито је старије од хлеба. Ако имате нешто да питате слободно учините овде, делите ову тему и дајте да помогнемо људима да се не упетљавају у магијске приступе Православљу. Како је у вашим крајевима?
  9. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  10. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Мицко Гајић је рођен 31. јула 1985. године и дошао је за искушеника у манастир Благовештење септембра 2014. године, где је упознао архимандрита Јована (Радосављевића), по чијем благослову је касније прешао у манастир Јежевицу, који је највише утицао на његов манастирски живот и који га је као духовни старац привео на монашење. Са старешином манастира Јежевице јеромонахом Германом и братством манастирским, искушеник је 2016. године прешао, са благословом Преосвећеног Епископа г. Јустина, у манастир Рачу. Поред старешине манастира протосинђела Германа (Авакумовића) са братством, монашењу су присуствовали: јеромонах Пајсије из манастира Стјеника, протосинђел Урош из манастира Увца, јеромонах Теодосије са братством из манастира Рујна, јеромонаси Атанасије и Иларион из манастира Преображења, игуманија Теодора и монахиња Агнија из манастира Јовања, игуманија Агрипина са монахињама Магдалином и Харитином из манастира Ковиља, игуманија Јована из манастира Јежевице, монахиња Јелена из манастира Каменца, архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић са свештенством бајинобаштанским, свештеник из Скелана (Епархија зворничко-тузланска) Стефан Ераковић, свештеник из Атенице Владе Капларевић, свештеник из Прањана Војислав Рисимић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић, као и бројни богољубиви и монахољубиви народ. У манастиру Рачи то је прво монашење после шеснаест година. У суботу, 20. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Рачи. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић), протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протосинђел Урош, јеромонах Пајсије, јереј Владе Капларевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић. Из манастира Раче владика Јустин је отишао у Бајину Башту на освећење и подизање крстова на новосаграђени храм Светог Саве. монах Игнатије (Марковић) Извор: Српска Православна Црква
  12. Преосвећени Епископ жички г. Јустин замонашио је 19. октобра 2018. године у манастиру Рачи искушеника Мицка Гајића и дао му име Јулијан, по Светом мученику Јулијану Тарсанину, а у спомен првог послератног старешине манастира Раче и дугогодишњег старешине манастира Студенице, чувеног архимандрита и великог духовника Јулијана (Кнежевића). Мицко Гајић је рођен 31. јула 1985. године и дошао је за искушеника у манастир Благовештење септембра 2014. године, где је упознао архимандрита Јована (Радосављевића), по чијем благослову је касније прешао у манастир Јежевицу, који је највише утицао на његов манастирски живот и који га је као духовни старац привео на монашење. Са старешином манастира Јежевице јеромонахом Германом и братством манастирским, искушеник је 2016. године прешао, са благословом Преосвећеног Епископа г. Јустина, у манастир Рачу. Поред старешине манастира протосинђела Германа (Авакумовића) са братством, монашењу су присуствовали: јеромонах Пајсије из манастира Стјеника, протосинђел Урош из манастира Увца, јеромонах Теодосије са братством из манастира Рујна, јеромонаси Атанасије и Иларион из манастира Преображења, игуманија Теодора и монахиња Агнија из манастира Јовања, игуманија Агрипина са монахињама Магдалином и Харитином из манастира Ковиља, игуманија Јована из манастира Јежевице, монахиња Јелена из манастира Каменца, архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић са свештенством бајинобаштанским, свештеник из Скелана (Епархија зворничко-тузланска) Стефан Ераковић, свештеник из Атенице Владе Капларевић, свештеник из Прањана Војислав Рисимић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић, као и бројни богољубиви и монахољубиви народ. У манастиру Рачи то је прво монашење после шеснаест година. У суботу, 20. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Рачи. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић), протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протосинђел Урош, јеромонах Пајсије, јереј Владе Капларевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић. Из манастира Раче владика Јустин је отишао у Бајину Башту на освећење и подизање крстова на новосаграђени храм Светог Саве. монах Игнатије (Марковић) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  14. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г-дин Теодосије управо је упутио још један јавни апел поводом узнемирујућих информација о могућим инцидентима на северу КиМ који би послужили евентуално договореној подели Косова и довели до страдања недужног народа. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  15. Јован Пауновић (17), средњошколац и спортиста никада није пробао наркотике, до кобне вечери, на једном сплаву код Бранковог моста. Излазак у град и ноћни провод са друштвом био је кобан, нажалост због показивања пред друштвом. Твитуј Јован је најпре пао непомичан, да су сумњали чак и на самоубиство, јер је количина екстазија у крви била огромна, чак пет пута већа од смртоносне. – Изашли смо у град. Јован је био са нама, све је изгледало као нормално вече. А онда је неко донео екстази. Неколико људи из друштва је пробало, али Јован се нећкао. Друштво га је прозивало да не сме… Ипак су га убедили – каже један од људи близак пријатељима преминулог дечака. – То, нажалост, није било све, већ само почетак. Кренуо је други круг, испоставило се, пакла… Почели су да га наговарају да узме још једну, па још једну. Већ је био јако лоше, али нису се ту заустављали – додаје саговорник Курира. Алкохол и психоактивне супстанце учиниле су своје. Нико није био при себи. – Дали су Јовану још једну таблету. Почело је убеђивање: буди мушко, није ваљда да не смеш… Желели су ваљда да се покажу пред девојчицама. Нажалост, попустио је и узео „кобну“ дозу. Тада је почео пакао – додаје наш извор. После неколико минута срушио се на земљу. Сви су били престрављени, али нико није слутио на најгоре. Звали су обезбеђење, које га је изнело са сплава – додаје саговорник. Страх и паника су уследили. Јован је сео на кеј, а онда се срушио на леђа и остао непомичан. Цело друштво било је престрављено, толико да нико није позвао ни хитну помоћ. Сви имају по 17, 18 година. Нису знали шта да раде, а нажалост ни обезбеђење није схватило да је младић на самрти. Полиција и Хитна те ноћи су због Јована примили између пет и шест позива, вероватно од разних пролазника који су видели младића у врло лошем стању. Полиција га је око 5.30, због стампеда деце која излазе са сплава, једва лоцирала. Лежао је на трави, згрчен, имао агресивне трзаје, а био је свестан све време до болнице. Само једно вече пошто је прославио пунолетство, пре правог рођендана који није ни дочекао, са школским другом отишао је тог 17. јуна на популаран сплав, на ком се традиционално организују журке и где је лако доћи до јефтине дроге. Исте вечери Јован је умро. Због показивања пред друштвом и прозивкама. Како Небојша прича, Јован је у провод кренуо са 15.000 динара, које је добио претходне вечери на рођендану, а у преузетој гардероби у болници није било ни динара, па верују да су му дилери нудили разноврсну дрогу док му нису извукли сав новац. Полицији је, како каже, оставио податке о девојци од које су младићи купили дрогу кобне ноћи. Људи који су га пронашли на кеју звали су Хитну помоћ. Епилог је потресан – младића је у зору, у пратњи полиције, превезли су на ВМА, где је, због огромне количине екстазија (МДМА) у крви, касније тог дана – преминуо. Одличан ђак и врхунски одбојкаш, никада није пробао дрогу, до те вечери. А доктори су јој тог јутра рекли да је у његовој крви била количина екстазија пет пута већа од смртоносне! https://govorisrbija.rs/uzmi-jos-jednu-budi-musko-drugovi-ga-terali-da-proguta-jos-jednu-dileri-hteli-da-mu-izvuku-sve-pare-onda-je-pao-nepomican-jezivi-detalji-smrti-tinejdzera-u-beogradu/
  16. Шта мислите о овоме http://informer.rs/vesti/drustvo/382569/horor-u-osnovnoj-skoli-u-batajnici-terali-dake-da-gledaju-abortus-i-iskasapljene-fetuse Ово је само један од линкова. Прва телевизија је јутрос показала колико има здравог разума. Контактирала је проф. Спасић, довела психотерапеута и гинеколога па покушавала на врло ограничен начин да чостави како сексуално васпитање не треба држати на веронауци, да деца седмог разреда основне школе не треба да знају шта је абортус, виде како изгледа абортиран фетус,........
  17. Грузијски народ је поново изразио своју велику љубав и поверење у Његову Светост патријарха католикоса Илију II приневши више од хиљаду деце на масовно крштење којима је овај предстојатељ Цркве постао кум. Ово 53. масовно крштење обављено је у недељу, 21. априла 2018. године, у тбилисијској Саборној цркви Свете Тројице, где се више од 1хиљаду душа сјединило с Христом у Његовој Светој Православној Цркви. Претходно масовно крштење је одржано 21. јануара 2018. године, када је 708 малишана примило свету тајну. После овог последњег крштења у недељу Његова Светост има око 35.000 кумића. Првим масовним крштењем 19. јануара 2008. године патријарх Илија је започео своју иницијативу у циљу побољшања тешке демографске ситуације у Грузији изазваној пост-совјетским дозволама абортуса. Овакве масовне прославе одржавају се четири пута годишње у којима Патријарх лично крштава и постаје кум сваком трећем и потоњем детету венчаних православних брачних парова. Према најновијим статистикама, Грузија има 3.718.200 становника, а према прогнозама Фонда о становништву Уједињених нација тај број би могао да спадне на 2.985.000 становника до 2050. године. После обављеног крштења свако дете је је добили крстић, крштеницу и примерак Васкршње посланице. Извор: http://orthochristian.com (превод Информативна служба СПЦ) СПЦ
  18. Грузијски народ је поново изразио своју велику љубав и поверење у Његову Светост патријарха католикоса Илију II приневши више од хиљаду деце на масовно крштење којима је овај предстојатељ Цркве постао кум. Ово 53. масовно крштење обављено је у недељу, 21. априла 2018. године, у тбилисијској Саборној цркви Свете Тројице, где се више од 1хиљаду душа сјединило с Христом у Његовој Светој Православној Цркви. Претходно масовно крштење је одржано 21. јануара 2018. године, када је 708 малишана примило свету тајну. После овог последњег крштења у недељу Његова Светост има око 35.000 кумића. Првим масовним крштењем 19. јануара 2008. године патријарх Илија је започео своју иницијативу у циљу побољшања тешке демографске ситуације у Грузији изазваној пост-совјетским дозволама абортуса. Овакве масовне прославе одржавају се четири пута годишње у којима Патријарх лично крштава и постаје кум сваком трећем и потоњем детету венчаних православних брачних парова. Према најновијим статистикама, Грузија има 3.718.200 становника, а према прогнозама Фонда о становништву Уједињених нација тај број би могао да спадне на 2.985.000 становника до 2050. године. После обављеног крштења свако дете је је добили крстић, крштеницу и примерак Васкршње посланице. Извор: http://orthochristian.com (превод Информативна служба СПЦ) СПЦ View full Странице
  19. Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима. Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма. Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда? Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање. Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо. И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца. Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања. Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма. Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно. Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања. Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“? Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог? За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија. извор: Teologija.net http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/
  20. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима. Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма. Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда? Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање. Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо. И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца. Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања. Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма. Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно. Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања. Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“? Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог? За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија. извор: Teologija.net http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/ View full Странице
  21. Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости. Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2] Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3] Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол? С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5] Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка. Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви. Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9] Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама. А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања. [1] Игуменът на Бигорския манастир: Българи и македонци са братя, излезли от една цивилизационна люлка, Faktor.bg, 17. август 2017. [2] Македонската православна църква иска признаване от българската, Actualno.com, 17. новембар 2017. [3] Митрополит Наум от Струмица: Най-естествено е БПЦ да бъде наша Църква-майка, Bgnes.com, 26. новембар 2017. [4] Заев, Наум и Пимен го пречекаа Борисов – Која е поврзаноста со скандалот на МПЦ?, Република, 23. новембар 2017. [5] Из мог извора. [6] Писмо Синода Македонске православне цркве у расколу Светом архијерејском синоду Бугарске Православне Цркве, 9. новембар 2017. [7] Неофит за Македонската църква: Те са наши братя, да чуем и тях!, Dnes.bg, 27. новембар 2017. [8] Решение на Св. Синод по повод отправено писмо от Македонската православна църква, Bg-patriarshia.bg, 27. новембар 2017. [9] Архиепископ охридски Јован: СПЦ је мајка црква Охридске Архиепископије, Радио Светигора, 28. новембар 2017.
  22. Извор: "Православље - новине Српске патријаршије", 15. децембар 2017. године Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости. Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2] Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3] Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол? С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5] Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка. Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви. Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9] Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама. А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања. [1] Игуменът на Бигорския манастир: Българи и македонци са братя, излезли от една цивилизационна люлка, Faktor.bg, 17. август 2017. [2] Македонската православна църква иска признаване от българската, Actualno.com, 17. новембар 2017. [3] Митрополит Наум от Струмица: Най-естествено е БПЦ да бъде наша Църква-майка, Bgnes.com, 26. новембар 2017. [4] Заев, Наум и Пимен го пречекаа Борисов – Која е поврзаноста со скандалот на МПЦ?, Република, 23. новембар 2017. [5] Из мог извора. [6] Писмо Синода Македонске православне цркве у расколу Светом архијерејском синоду Бугарске Православне Цркве, 9. новембар 2017. [7] Неофит за Македонската църква: Те са наши братя, да чуем и тях!, Dnes.bg, 27. новембар 2017. [8] Решение на Св. Синод по повод отправено писмо от Македонската православна църква, Bg-patriarshia.bg, 27. новембар 2017. [9] Архиепископ охридски Јован: СПЦ је мајка црква Охридске Архиепископије, Радио Светигора, 28. новембар 2017. View full Странице
  23. Први архијереј Руске православне цркве за спољне црквене везе - митрополит Волоколамски Иларион - оценио је да долар и криптовалуте „имају нешто заједничко“.Објаснио је да су и америчка валута и, рецимо, биткоин, „мехури од сапунице“ и наставио:„Долар је такође својеврсна криптовалута. Зато што нити знамо како се њиме управља нити - колико је тренутно, односно - у било ком тренутку, заиста долара у оптицају. Криптовалуте су само још један корак одвајања од свих реалних материјалних ресурса“.Иларион је додатно указао и иницирао:„Од велике је важности да се изучи овај феномен и да се истражи његова морална димензија. Црква такође треба да учествује у истраживању овога феномена“.Митрополит Волоколамски је оценио да су криптовалуте само нови и нови мехури од сапунице и финансијске пирамиде „иза којих не стоји ништа“.Он је дигитални новац поново повезао са доларом, поновивши да америчка валута није „упарена“ са материјалним ресурсима нити је обезбеђена резервама злата.Иларион се заложио, иначе, да руски ученици и студенти изучавају „основе религиозне културе и световне етике“, истакавши да ће то сузбијати екстремизам међу младима.„Веома је важно да омладина код нас зна чему, на пример, учи ислам. То је потребно да може, ако покушају да га врбују и да му сугеришу да ислам тражи да се убијају неверници - могао да одговори: није тако, знам да ислам и друге религије не позивају на убиство“. восток
×
×
  • Create New...