Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јосиф'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Вазнесења Господњег у Темишвару служио је Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење свештенства и монаштва епархија Темишварске и Будимске. Богослужбеном благољепију допринело је учешће више црквених хорова из Епархије темишварске који су после свете Литургије на челу са Преосвештеним Епископом г. Лукијаном литијски прошли улицама Темишвара. Посебни гости овогодишње епархијске славе били су румунски министар вера г. Виктор Опасни и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић. Његово Преосвештенство Епископ г. Лукијан на крају свете Литургије одликовао је министра вера г. Виктора Опасхи орденом Епархије темишварске за посебне заслуге и несебичну помоћ и залагање за Српску Цркву у Румунији, односно Епархију темишварску. Захваљујући епископу Лукијану министар г. Виктор Опасхи истакао је нераскидиво пријатељство два народа исте вере и осврнуо се на заједничку црквену прошлост, конкретно на период пре осамостаљивања Румунске Цркве од Карловачке Митрополије као залог будућег пријатељства два народа и две Цркве. Епархијску славу честитао је и г. Милета Радојевић и пожелео епископу Лукијану, свештенству, монаштву и верном народу свако добро од Господа. Директор Радојевић је такође честитао министру г. Виктору Опасхи и у знак братске љубави и пријатељства поклонио му је икону Пресвете Богородице. Извор: Српска Православна Црква
  2. У суботу, 29. септембра 2018. године, Епархија темишварска прославила је свог покровитеља и заштитника, Светог Јосифа Темишварског. Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Вазнесења Господњег у Темишвару служио је Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење свештенства и монаштва епархија Темишварске и Будимске. Богослужбеном благољепију допринело је учешће више црквених хорова из Епархије темишварске који су после свете Литургије на челу са Преосвештеним Епископом г. Лукијаном литијски прошли улицама Темишвара. Посебни гости овогодишње епархијске славе били су румунски министар вера г. Виктор Опасни и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић. Његово Преосвештенство Епископ г. Лукијан на крају свете Литургије одликовао је министра вера г. Виктора Опасхи орденом Епархије темишварске за посебне заслуге и несебичну помоћ и залагање за Српску Цркву у Румунији, односно Епархију темишварску. Захваљујући епископу Лукијану министар г. Виктор Опасхи истакао је нераскидиво пријатељство два народа исте вере и осврнуо се на заједничку црквену прошлост, конкретно на период пре осамостаљивања Румунске Цркве од Карловачке Митрополије као залог будућег пријатељства два народа и две Цркве. Епархијску славу честитао је и г. Милета Радојевић и пожелео епископу Лукијану, свештенству, монаштву и верном народу свако добро од Господа. Директор Радојевић је такође честитао министру г. Виктору Опасхи и у знак братске љубави и пријатељства поклонио му је икону Пресвете Богородице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. ризница богословља

    Свети Јосиф Темишварски

    Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару. Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новрг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.
  4. ризница богословља

    Свети Јосиф Темишварски

    Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је Свети Јосиф постао и игуман. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотварац. Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке Патријаршије. Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару. Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новрг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква. View full Странице
  5.   Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели?   Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији.   Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору…   Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији.   Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи?   Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство.   Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате?   Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља.   Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то?   Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији.   Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то?   Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо.   Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу…   Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити!   Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске   Извор: Српска Православна Црква
  6. -Ништа нас неће одвојити од Господа Христа!- Са групом поклоника, посетио је Ваљевску епархију на празник Светог Кирила Александријског, 22/9. јуна лета Господњег 2018. Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин приредио им је дочек у Епархијском дому, провео овдашњим светињама и даривао честицама моштију Светог Владике Николаја. Да се Лелићком Златоусту и његови епархиоти у далекој Америци могу поклонити… За антиохијског архијереја на северноамеричком континенту Архиепископ Јосиф хиротонисан је 2014., а његова служба на овом простору отпочела је 1995. у Вест Коусту. Долазак у Србију сматра великим благословом, а српски народ братским. Увек се моли за Косово и Метохију и родну му Сирију. Ма са чим данас били суочени, верује да ћемо живећи са Господом Христом све победити. Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг
  8. У својој новој књизи под насловом “Аутокефална Македонска Православна Црква - Охридска Архиепископија” (Куманово 2018), која циркулише у скопским књижарама, раскилнички митрополит Јосиф Кумановски (из расколничке "Македонске" Цркве у БЈРМ) који је и писац књиге, осврће се на Васељенску Патријаршију и Патријарха Вартоломеја. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг View full Странице
  9. Када су, у полуразрушеној Оптина Пустињи одслужили прву Литургију, наш саговорник се налазио на другом месту, пошто је добио ново одговорно послушање. Међутим, према мишљењима оних који су стајали код извора поновног рађања свете обитељи, управо је он – у то време јеромонах Јосиф, помоћник економа Свето-Даниловог манастира – припремио манастир да се у њему разгори кандило монашког живота. Настављамо циклус беседа посвећених догађају од велике историјске важности за верни народ Русије. Баћушка, са интересовањем који не јењава, погледала сам документарни филм „Архимандрит Јосиф. Соловецка прошлост“, који је посвећен вашем 14-то годишњем служењу на Соловкам, као настојатеља Соловецког манастира. У филму се присећате Оптина Пустиње. Неке чињенице, детаљи, се, вероватно, савременим, оцрковљеним, младим људима чине невероватне. На пример: намесник Свето-Даниловог манастира архимандрит Тихон (Емељанов), сада – митрополит Новосибирски и Бердски – рекао Вам је, да Ви, јеромонах (!) ни случајно не идете у Оптину у мантији. Премда се то и десило незадуго до великог јубилеја – хиљадугодишњице Крштења Русије, догађаја који је, како нам је познато, постао тачка преврата у руској историји XX века, премда су КПСС и Комитет глубоког бушења (тако смо дешифровали скраћеницу КГБ) били тада још на снази и нису губили на популарности. Шта значе активности КГБ, на својој кожи сам осетио. Моју сестру замало да су затворили, јер су њена три брата, укључујући и мене, уписали семинарију. Повереник Совјета за религију у Рјазанској области, тужио ју је, и само благодарећи владици Симону (Новикову), изузетном рјазанском архијереју, који је привлачио људе својом духовном мудрошћу, дубоким богословским знањима, и поражавајућом једноставношћу у разговору, беда је успешно одвраћена. Дакле, да бих избегао непријатности, отишао сам у Оптина Пустињу у световној одећи, како ми је и речено. Подрасник и епитрахиљ сам ставио у ташну, коју сам понео са собом. Манастирске просторије нису биле враћене Цркви, али без обзира на то, требало је радити рестаурацију, и стога су са мном у обитељ пошли радници из Управе за рестаурацију и изградњу Московског Даниловског манастира. Било је то октобра 1987.године, уочи празника старца Амвросија Оптинског. Чини ми се, чак сам и сигуран, да нисам случајно тамо завршио. Постоји предисторија коју би требало да испричам. Током студирања у Московској духовној семинарији, прво сам био црквењак, затим старији црквењак, потом старији ипођакон. Једном приликом сам угледао на прозору, у олтару наше факултетске капеле синодик Оптинских стараца. Почео сам редовно да их помињем. Док сам био на четвртој години студија и пошто сам се замонашио, схватио сам да ће ускоро доћи време када ћу морати да напустим зидове алма матер. И преписао сам имена из синодика у свеску. Када сам 1986.године пребачен у Данилов манастир, наставио сам да помињем Оптинске старце. Господ је тако премудро све уредио, да је директор Козељске пољопривредне школе, на дан нашег доласка био у болници, па сам се, са његовим негативним односом према Цркви и верницима, а посебно према монасима, сусрео нешто касније. До тада ми је заменик директора школе доделио у двоспратном корпусу собу на првом спрату, а раднике су сместили на други. Преградио сам собу завесом: добио сам спаваћу и, грубо говорећи, дневну. Касније, када се појавио и директор, питао сам га да ли би могао да нам уступи тај корпус, на шта ми је он одговорио: „Не корпус, него ни један квадратни метар вам нећу оставити! Марш, идите у трпезаријски корпус, тамо се сместите.“ Одвео ме је у трпезарију на други спрат. Подижем очи – мајко моја! Било је већ касно, и изнад мене се простирало небо и сјај звезди. То је био северозападни објекат, без плафона и крова. Искено говорећи, сневеселио сам се. Пожалио сам се момцима-радницима из Даниловог манастира. Они су ме, за сваку похвалу, одмах умирили, ободрили: „Оче Јосифе, не брините се, презимићемо. Наручићемо летве, шпер-плоче, битумен, све ћемо урадити“. Заиста, све су наручили и урадили. А даље, десило се мало чудо. Изашао сам да се прошетам, и решио да погледам у неку просторију испод. Испоставило се да је то котларница. Упознао сам се са ложачем, азербеџанцем по националности, и питао сам га да ли може да може да пронађе мајстора да бисмо урадили грејање. Одговорио је: „Нема проблема, урадићемо“. И право из котларнице нам је стигло грејање. Значи, дошавши у разрушену обитељ, где су били тешки животни услови, Ви сте, са радницима Даниловог манастира, презимили у топлом? Да, живот се некако уређивао. Замислите, у фебруару месецу долази ми директор школе и строго пита, зашто сам отворио прозор. Вели, ученици му се смрзавају у учионицама, а овде, по хладноћи прозор отворен! „Сада ћу га затворити и изаћи, а Ви овде поседите“, – замолио сам га, уз осмех. После неког времена, враћам се и видим: директор седи уз отворен прозор. „Па овде нема ваздуха!“ – говори избезумљено. Како и да се не избезуми: њему се ученици смрзавају, а код нас у фебруару врућина! Морао сам да га подсетим како сам га молио за другу просторију и како ме је одбио. И да нам је он, директор ПТУ, дао корпус у који је у почетку било страшно улазити. Ми смо средили објекат, и сада је функционалан. А мантију сте извадили из ташне? Извадио. Неочекивано, 7.новембра, на 60.годишњицу Октобарске револуције, у обитељ је дошао повереник Совјета за религије за Калушку област. Треба да признам, помислио сам: ево, бес га је довео овамо! Да у оквиру празничне демонстрације шетао по Калузи! Али ми је Господ послао једну плодотворну мисао: треба из свега извлачити корист. Када је неочекивани гост стигао, ја сам се молио. Скинуо сам епитрахиљ, остао у мантији. Сместио сам повереника за сто и почео сам да му причам чиме се бавимо. Затим сам предложио да се заједно прошетамо по поседу: боље је кад човек види све својим очима. Урадио сам то промишљено, интересовала ме је његова реакција: шта ће рећи на моју мантију. Ако реакција буде негативна, мораћу да скинем. Ако прећути, моћићу да је носим без опаски. Прећутао је. Данас причам овај случај, као неку бајку. Горка бајка, оче, срећом из прошлости. Реците, колико интензивно сте проживљавали одвајање од литургијског живота? Био сам у вези са Даниловим манастиром, који, иако је био у рушевинама, и прекривен рововима, ипак је одређену суму новца одвајано за обнову Оптина Пустиње. Ишао сам за њима, односио авансни предрачун у рачуноводство, правдао сваки потрошени рубаљ. Једном приликом, намесник архимандрит Тихон ми је рекао: „Сваке суботе долази овамо, служи, а у понедељак се враћај у своју Оптину“. Своју! Када сам дошао у Оптину, прво што смо урадили, почели смо да се молимо. Служили смо јутрење и вечерње, а у Великом посту смо, у суботе, почели да читамо молитве за упокојене. Жена, која је код нас спремала, Татјана, једном је упитала: „Оче Јосифе, можемо ли да долазимо код вас, а не Козељск?“ Одговорио сам позитивно, и веза се моментално успоставила. Најважније је што је на том месту опет прозвучала молитва. Ватрена, суштински искрена. Помињали смо Оптинске старце. Помињали смо упокојене, чија је имена народ остављао. Постоји непроменљиви закон духовног живота: тело без душе је мртво. Пред нашим очима, душа Оптина Пустиње је оживела. Оче, али ако говоримо о практичним стварима, монаси који су послати овде да обнављају манастир, приписују Вам заслугу, да сте, пре свега, оспособили за богослужења надвратну Владимирску цркву, саграђену на кули са Анђелом на ветруљи. Управо је у овој цркви три деценије уназад служена прва Божанствена литургија. То такође има своју предисторију, са интересантним превратима. У један од мојих долазака у Данилов манастир, намесник ми је рекао: „У фебруару ће у Оптину Пустињу доћи намесник, спремај храм“. У повратку, одмах сам отишао директору Козељске пољопривредне школе и обавестио да имам наређење да спремам храм за богослужења. На шта ми је овај одговорио: „Никакав храм ти нећеш добити! Требају нам просторије“. Тада сам се упутио у Козељск, у извршни комитет, чији је председник била жена. Пошто је саслушала моје излагање и питање за савет, како да поступим – да ли да враћам раднике у Данилов манастир, или да им дајем посао, одговорила је да сада, овог тренутка не може ништа посаветовати. Сама ће доћи у Оптину, погледати, проникнути у смисао, и тек након тога донети закључак. Стигла је, и ушла са северне стране у Ваведењски храм. Како је згазила на трули дрвени под, тако јој је даска под ногама пукла. Растојање између пода и земље било је мало, па на сву срећу, председници се није ништа десило. Зато је могла у ходу да оцени ситуацију. Рекла је директору школе: „Ви сте мислили овде да правите учионице? Дајем вам недељу дана да ослободите просторије, нека граде храм“. Са стране су стајали стругови. У недељу сам отишао на службу у Данилов манастир, и замолио протомајстора који је такође био из Данилова, да се договори са руководством једне војне јединице, да војници камионима однесу машине из храма. Вратио сам се у понедељак и био сам шокиран. Стругови леже на земљи, а ручке поломљене. Директор школе ми је претио судом. Али, пре свега, наредбу председника исполкома, да испразни просторију у року од недељу дана није испунио. Друго, сам нисам био тог дана у Оптини. Све у свему, средило се. О тешким узајамним односима са тим чевеком по презимену Агејев, који се осећао као пуноправни домаћин у Оптиној Пустињи, и који није желео у њој да види никакве монахе, сећао се и после 30 година, први настојатељ обновљеног манастира, митрополит Владимирски и Суздаљски Евлогије. Али, први ударац сте Ви примили. И шта је на крају било са храмом Ваведења? Десило се следеће. Припремили смо јужни параклис, у част светог Николе, али је архимандрит Тихон, до којег су, по свему судећи, дошле нетачне информације, загрмео: „Какве ти тамо службе правиш? Како смеш?“ Ја сам одговорио да врло добро знам: без архијерејског благослова не смем да служим, па се зато само окупљамо у параклису и служимо молитвено правило. Отац Тихон је наредио да се расклопи иконостас. Једном је рекао, двапут, па је решио да пошаље у контролу свог келејника. Ту ме је Господ просветлио да пронађем ново место за иконостас. Угледавши изнад Царских двери просторију, у коју, из нејасног разлога није било улаза, обратио сам се директору музеја за објашњењем. Добио сам одговор како је све обновљено, стављен нови под, али због предострожности од деце која би могла да направе пожар, врата су морала да се зазидају. Даље је речено, кобајаги, да, ако преузмем на себе одговорност за пожарну безопасност, показаће ми прорез за врата. Показали су. Када је келејник намесника дошао „у контролу“ ми смо већ расклопили дрвени иконостас у параклису светог Николе, и пренели га у надвратни храм. При чему се по размерама одлично уклопио! Потом је Издавачко одељење Московске Патријаршије направило фотографије икона и ми смо их по редоследи налепили. Касније, како су ми причали, архимандрит Евлогије (Смирнов), је у мају 1988.године послат тамо овамо као намесник. Радосно се изненадио: „Невероватно, храм је спреман за богослужење!“ Такво је чудо учинио Господ! То су биле копије икона? Не, баш колор фотографије великог формата. Оче Јосифе, из горенаведеног документарног филма сам сазнала да се током вашег периода у Оптина Пустињи десио догађај од посебне важности за Вашу породицу. Ваше мама и сестра су се замонашиле. Како се то десило? Знао сам да је моја мама (Царство јој Небеско и вечни покој) од малих ногу желела да буде монахиња. Још као дете је молила мог деду да је у будућности отпусти у манастир. Деда је одговорио да се манастири затварају, да се цркве руше – и где да је пусти? 1987.године мама је оболела од перитонитиса. Пребацили су је у Рјазан мојој сестри, та ми је написала телеграм: „Мама се лоше осећа. Дођи.“ Долазим, и схиархимандрит Серафим (Блохин), захваљујући коме сам ја у своје време одабрао монашки пут, говори: „Замонаши је“. Сестра је исто тежила монаштву, стога сам их обе, по благослову оца Серафима, замонашио: маму – са именом Марија, и сестру са именом Неонила. Тако је Господ испунио давну мамину жељу... Потом је она била са мном у Шацку Рјазанске епархије, где сам морао да се потрудим око уређења Свето-Никољског храма. Затим у мушком манастиру Светог Јована Богослова у селу Пошчупово код Рјазана, где су ме послали да обнављам обитељ, и где је мама имала послушање у трпезарији. Када је фебруара 1992.године, Патријарх Алексије II својим Указом поставио мене за намесника обитељи на Соловках, стара монахиња Марија кренула је са мном у овај сурови и прелепи крај. Већ сам говорио новинарима да ми је мама много причала о нашој породици. По њеној линији, били су то благочестиви преци. Сматра се да је њиховим молитвама троје из наше породице примило монаштво – мама, сестра и ја, док су двојица браће постали свештеници. О безграничној милости Божијој говори и чињеница да сте, када вам је било свега 20 година, по повратку из војске, први пут угледали свештеника, први пут се причестили, после чега Вас је Господ узео за руку и повео путем спасења. Неизмерно сам благодаран Господу за то што је Он уложио у моју душу љубав према храму и молитви. Приликом ступања у семинарију, 1978.године ми је владика Симон, код којег сам пре служио као ипођакон, наредио да редовно одлазим на братски молебан преподобном Сергију. Уверио сам га да ће тако и бити. На шта је он, некадашњи инспектор Семинарије и Академије, са осмехом одговорио: „Знам вас! Матуранти сви иду. Семинаристи са прве и друге године исто скоро сви иду. Са треће године мање, са четврте још мање, а студенти Академије – иду само изабрани“. Ја сам много волео братски молебан, па сам обећање које сам дао, и одржао. Једном приликом се отац Евсевије (Савин), који је био намесник (сада митрополит Псковски и Порховски, од недавно умировљени) заинтересовао: „Вања, видим, често одлазиш на братски молебан. Тешко ти је?“ – „Не, оче, – одговарам му. – Допада ми се, даје ми снагу“. У семинарији нас је у соби било по 15-20. После братског молебна сам одлазио у амфитеатар и тамо се молио. То је постало моје омиљено занимање. Ако је учионица била заузета, ишао сам у врт, шетао по дијагонали и читао молитве из каноника. Баћушка, можемо ли рећи да је време које сте провели у Оптина Пустињи, мада и кратко, свега седам месеци, било за вас читава епоха? Наравно да може. Мада, треба додати, за мене је све било епоха. И служење у манастиру светог Јована Богослова у селу Пошчупово, где сам имао послушање благајника, а затим економа манастира и где сам видео необичан раст духа! Све је кипело и врило, као да смо имали гејзир! И послушање намесника у другом обновљеном манастиру – Соловецком – исто једна епоха. Куда год би ме Господ слао, све ми је постајало домаће и блиско. И људи, и зидови. О обнављању манастира Соловки ћемо се вратити у другом интервјуу. Сада бих желела да питам: Да ли се видели обновљену Оптину Пустињу? Само једном. Мислим да је то било 1994.године. Морао сам често да путујем за Москву, да решавам питање Соловецког манастира са Патријархом Алексијем II, али нисам желео на дуго да напуштам обитељ, зато никуда даље нисам одлазио. Једном приликом, када сам одлазио код Свјатјејшег, Намесник Оптина Пустиње блаженопочивши, архимандрит Венедикт (Пењков) ме је позвао на неку прославу. Био сам приморан да променим устаљену маршруту, да посетим светињу за коју ме је везивало много успомена. Обрадовале су ме добре промене у њој... Када сам, после тешког хеморагијског инфаркта 2006.године (а прогнозе доктора су биле следеће: 99 процената да нећу преживети, и само 1 проценат да хоћу) по сећању сам окренуо број оца Венедикта. Позвао ме је да посетим обновљени скит Јована Претече. То сада имам аутомобил-аутоматик и сваки дан (изузетак је двонедељна рехабилитација у болници, два пута годишње), и одлазим у манастир Јована Богослова на Литургију и вечерњу службу. А тада није имао ко да ме довезе до Оптине, па сам морао да се захвалим баћушки на позиву и одбијем. Рећи ћу да ме за скит везује не баш лепо сећање. Са болом у души се сећам да је у скиту, на горњем месту висио...портрет Лава Толстоја. После су ми испричали, да је приликом освећења скита 1990.године присноблажени митрополит Владимир (Сабодан), будући Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, питао директора музеја (тада је скит био у власништву музеја): „Какво сте то чудовиште окачили?“ * * * У наставку разговора о безграничној милости Божијој, навешћу још један пример, у вези са мојим саговорником. 22.септембра 2005.године архимандрит Јосиф је прослављао свој имендан у Соловецком манастиру, где је окупио настојатеље подворја. Одједном, како се после присећао, чуло се звоно – била је то келејница оца Јована (Крестјанкина) Татјана Сергејевна. Говори да баћушка позива оца намесника у Печере, а потом пружа слушалицу самом старцу... Одмах после имендана, отац Јосиф се упутио и Псково-Печерски манастир. Са оцем Јованом је пријатно разговарао, фотографисао се за успомену. Отац Јован је госта даривао разним даровима, међу којима су била и сабрана дела светитеља Игнатија (Брјанчанинова) и светитеља Теофана Затворника, баћушкина полумантија и епитрахиљ. У зиму наредне године отац Јосиф је доживео инфаркт. Један сабрат Спасо-Преображеског Соловецког ставропигијалног манастира, јеромонах Лонгин (Новоселов), који сада служи на подворју у Москви, у том тренутку је био у Печерама. Сазнавши за несрећу, саопштио је старцу неутешну реалност: отац Јосиф је у врло тешком стању и тешко да ће преживети. „Рано му је да одлази. Нећемо га пустити“, – изговорио је отац Јован, и устао на молитву. „Верујем да сам молитвама оца Јована остао жив, а такође и молитвама соловецких монаха који су се усрдно молили за моје здравље“, – рекао је, за крај нашег разговора, архимандрит Јосиф (Братишчев). Наш фотограф Владимир Ходаков је фотографисао баћушку у полумантији сверуског старца. Извор: Православие.ру
  10. Овог лета, тачније 3.јуна, Свето-Ваведењски ставропигијални мушки манастир Оптина Пустиња ће прославити 30.годишњицу од служења прве Литугрије и враћања манастира Цркви. Сећања људи, савременика тог доба, када је враћена колевка руског старчества, помажу нам не само да замислимо догађаје нове црквене историје, него и да осетимо дух прошлих времена, да га срцем дотакнемо, да осетимо његов колорит. Када су, у полуразрушеној Оптина Пустињи одслужили прву Литургију, наш саговорник се налазио на другом месту, пошто је добио ново одговорно послушање. Међутим, према мишљењима оних који су стајали код извора поновног рађања свете обитељи, управо је он – у то време јеромонах Јосиф, помоћник економа Свето-Даниловог манастира – припремио манастир да се у њему разгори кандило монашког живота. Настављамо циклус беседа посвећених догађају од велике историјске важности за верни народ Русије. Баћушка, са интересовањем који не јењава, погледала сам документарни филм „Архимандрит Јосиф. Соловецка прошлост“, који је посвећен вашем 14-то годишњем служењу на Соловкам, као настојатеља Соловецког манастира. У филму се присећате Оптина Пустиње. Неке чињенице, детаљи, се, вероватно, савременим, оцрковљеним, младим људима чине невероватне. На пример: намесник Свето-Даниловог манастира архимандрит Тихон (Емељанов), сада – митрополит Новосибирски и Бердски – рекао Вам је, да Ви, јеромонах (!) ни случајно не идете у Оптину у мантији. Премда се то и десило незадуго до великог јубилеја – хиљадугодишњице Крштења Русије, догађаја који је, како нам је познато, постао тачка преврата у руској историји XX века, премда су КПСС и Комитет глубоког бушења (тако смо дешифровали скраћеницу КГБ) били тада још на снази и нису губили на популарности. Шта значе активности КГБ, на својој кожи сам осетио. Моју сестру замало да су затворили, јер су њена три брата, укључујући и мене, уписали семинарију. Повереник Совјета за религију у Рјазанској области, тужио ју је, и само благодарећи владици Симону (Новикову), изузетном рјазанском архијереју, који је привлачио људе својом духовном мудрошћу, дубоким богословским знањима, и поражавајућом једноставношћу у разговору, беда је успешно одвраћена. Дакле, да бих избегао непријатности, отишао сам у Оптина Пустињу у световној одећи, како ми је и речено. Подрасник и епитрахиљ сам ставио у ташну, коју сам понео са собом. Манастирске просторије нису биле враћене Цркви, али без обзира на то, требало је радити рестаурацију, и стога су са мном у обитељ пошли радници из Управе за рестаурацију и изградњу Московског Даниловског манастира. Било је то октобра 1987.године, уочи празника старца Амвросија Оптинског. Чини ми се, чак сам и сигуран, да нисам случајно тамо завршио. Постоји предисторија коју би требало да испричам. Током студирања у Московској духовној семинарији, прво сам био црквењак, затим старији црквењак, потом старији ипођакон. Једном приликом сам угледао на прозору, у олтару наше факултетске капеле синодик Оптинских стараца. Почео сам редовно да их помињем. Док сам био на четвртој години студија и пошто сам се замонашио, схватио сам да ће ускоро доћи време када ћу морати да напустим зидове алма матер. И преписао сам имена из синодика у свеску. Када сам 1986.године пребачен у Данилов манастир, наставио сам да помињем Оптинске старце. Господ је тако премудро све уредио, да је директор Козељске пољопривредне школе, на дан нашег доласка био у болници, па сам се, са његовим негативним односом према Цркви и верницима, а посебно према монасима, сусрео нешто касније. До тада ми је заменик директора школе доделио у двоспратном корпусу собу на првом спрату, а раднике су сместили на други. Преградио сам собу завесом: добио сам спаваћу и, грубо говорећи, дневну. Касније, када се појавио и директор, питао сам га да ли би могао да нам уступи тај корпус, на шта ми је он одговорио: „Не корпус, него ни један квадратни метар вам нећу оставити! Марш, идите у трпезаријски корпус, тамо се сместите.“ Одвео ме је у трпезарију на други спрат. Подижем очи – мајко моја! Било је већ касно, и изнад мене се простирало небо и сјај звезди. То је био северозападни објекат, без плафона и крова. Искено говорећи, сневеселио сам се. Пожалио сам се момцима-радницима из Даниловог манастира. Они су ме, за сваку похвалу, одмах умирили, ободрили: „Оче Јосифе, не брините се, презимићемо. Наручићемо летве, шпер-плоче, битумен, све ћемо урадити“. Заиста, све су наручили и урадили. А даље, десило се мало чудо. Изашао сам да се прошетам, и решио да погледам у неку просторију испод. Испоставило се да је то котларница. Упознао сам се са ложачем, азербеџанцем по националности, и питао сам га да ли може да може да пронађе мајстора да бисмо урадили грејање. Одговорио је: „Нема проблема, урадићемо“. И право из котларнице нам је стигло грејање. Значи, дошавши у разрушену обитељ, где су били тешки животни услови, Ви сте, са радницима Даниловог манастира, презимили у топлом? Да, живот се некако уређивао. Замислите, у фебруару месецу долази ми директор школе и строго пита, зашто сам отворио прозор. Вели, ученици му се смрзавају у учионицама, а овде, по хладноћи прозор отворен! „Сада ћу га затворити и изаћи, а Ви овде поседите“, – замолио сам га, уз осмех. После неког времена, враћам се и видим: директор седи уз отворен прозор. „Па овде нема ваздуха!“ – говори избезумљено. Како и да се не избезуми: њему се ученици смрзавају, а код нас у фебруару врућина! Морао сам да га подсетим како сам га молио за другу просторију и како ме је одбио. И да нам је он, директор ПТУ, дао корпус у који је у почетку било страшно улазити. Ми смо средили објекат, и сада је функционалан. А мантију сте извадили из ташне? Извадио. Неочекивано, 7.новембра, на 60.годишњицу Октобарске револуције, у обитељ је дошао повереник Совјета за религије за Калушку област. Треба да признам, помислио сам: ево, бес га је довео овамо! Да у оквиру празничне демонстрације шетао по Калузи! Али ми је Господ послао једну плодотворну мисао: треба из свега извлачити корист. Када је неочекивани гост стигао, ја сам се молио. Скинуо сам епитрахиљ, остао у мантији. Сместио сам повереника за сто и почео сам да му причам чиме се бавимо. Затим сам предложио да се заједно прошетамо по поседу: боље је кад човек види све својим очима. Урадио сам то промишљено, интересовала ме је његова реакција: шта ће рећи на моју мантију. Ако реакција буде негативна, мораћу да скинем. Ако прећути, моћићу да је носим без опаски. Прећутао је. Данас причам овај случај, као неку бајку. Горка бајка, оче, срећом из прошлости. Реците, колико интензивно сте проживљавали одвајање од литургијског живота? Био сам у вези са Даниловим манастиром, који, иако је био у рушевинама, и прекривен рововима, ипак је одређену суму новца одвајано за обнову Оптина Пустиње. Ишао сам за њима, односио авансни предрачун у рачуноводство, правдао сваки потрошени рубаљ. Једном приликом, намесник архимандрит Тихон ми је рекао: „Сваке суботе долази овамо, служи, а у понедељак се враћај у своју Оптину“. Своју! Када сам дошао у Оптину, прво што смо урадили, почели смо да се молимо. Служили смо јутрење и вечерње, а у Великом посту смо, у суботе, почели да читамо молитве за упокојене. Жена, која је код нас спремала, Татјана, једном је упитала: „Оче Јосифе, можемо ли да долазимо код вас, а не Козељск?“ Одговорио сам позитивно, и веза се моментално успоставила. Најважније је што је на том месту опет прозвучала молитва. Ватрена, суштински искрена. Помињали смо Оптинске старце. Помињали смо упокојене, чија је имена народ остављао. Постоји непроменљиви закон духовног живота: тело без душе је мртво. Пред нашим очима, душа Оптина Пустиње је оживела. Оче, али ако говоримо о практичним стварима, монаси који су послати овде да обнављају манастир, приписују Вам заслугу, да сте, пре свега, оспособили за богослужења надвратну Владимирску цркву, саграђену на кули са Анђелом на ветруљи. Управо је у овој цркви три деценије уназад служена прва Божанствена литургија. То такође има своју предисторију, са интересантним превратима. У један од мојих долазака у Данилов манастир, намесник ми је рекао: „У фебруару ће у Оптину Пустињу доћи намесник, спремај храм“. У повратку, одмах сам отишао директору Козељске пољопривредне школе и обавестио да имам наређење да спремам храм за богослужења. На шта ми је овај одговорио: „Никакав храм ти нећеш добити! Требају нам просторије“. Тада сам се упутио у Козељск, у извршни комитет, чији је председник била жена. Пошто је саслушала моје излагање и питање за савет, како да поступим – да ли да враћам раднике у Данилов манастир, или да им дајем посао, одговорила је да сада, овог тренутка не може ништа посаветовати. Сама ће доћи у Оптину, погледати, проникнути у смисао, и тек након тога донети закључак. Стигла је, и ушла са северне стране у Ваведењски храм. Како је згазила на трули дрвени под, тако јој је даска под ногама пукла. Растојање између пода и земље било је мало, па на сву срећу, председници се није ништа десило. Зато је могла у ходу да оцени ситуацију. Рекла је директору школе: „Ви сте мислили овде да правите учионице? Дајем вам недељу дана да ослободите просторије, нека граде храм“. Са стране су стајали стругови. У недељу сам отишао на службу у Данилов манастир, и замолио протомајстора који је такође био из Данилова, да се договори са руководством једне војне јединице, да војници камионима однесу машине из храма. Вратио сам се у понедељак и био сам шокиран. Стругови леже на земљи, а ручке поломљене. Директор школе ми је претио судом. Али, пре свега, наредбу председника исполкома, да испразни просторију у року од недељу дана није испунио. Друго, сам нисам био тог дана у Оптини. Све у свему, средило се. О тешким узајамним односима са тим чевеком по презимену Агејев, који се осећао као пуноправни домаћин у Оптиној Пустињи, и који није желео у њој да види никакве монахе, сећао се и после 30 година, први настојатељ обновљеног манастира, митрополит Владимирски и Суздаљски Евлогије. Али, први ударац сте Ви примили. И шта је на крају било са храмом Ваведења? Десило се следеће. Припремили смо јужни параклис, у част светог Николе, али је архимандрит Тихон, до којег су, по свему судећи, дошле нетачне информације, загрмео: „Какве ти тамо службе правиш? Како смеш?“ Ја сам одговорио да врло добро знам: без архијерејског благослова не смем да служим, па се зато само окупљамо у параклису и служимо молитвено правило. Отац Тихон је наредио да се расклопи иконостас. Једном је рекао, двапут, па је решио да пошаље у контролу свог келејника. Ту ме је Господ просветлио да пронађем ново место за иконостас. Угледавши изнад Царских двери просторију, у коју, из нејасног разлога није било улаза, обратио сам се директору музеја за објашњењем. Добио сам одговор како је све обновљено, стављен нови под, али због предострожности од деце која би могла да направе пожар, врата су морала да се зазидају. Даље је речено, кобајаги, да, ако преузмем на себе одговорност за пожарну безопасност, показаће ми прорез за врата. Показали су. Када је келејник намесника дошао „у контролу“ ми смо већ расклопили дрвени иконостас у параклису светог Николе, и пренели га у надвратни храм. При чему се по размерама одлично уклопио! Потом је Издавачко одељење Московске Патријаршије направило фотографије икона и ми смо их по редоследи налепили. Касније, како су ми причали, архимандрит Евлогије (Смирнов), је у мају 1988.године послат тамо овамо као намесник. Радосно се изненадио: „Невероватно, храм је спреман за богослужење!“ Такво је чудо учинио Господ! То су биле копије икона? Не, баш колор фотографије великог формата. Оче Јосифе, из горенаведеног документарног филма сам сазнала да се током вашег периода у Оптина Пустињи десио догађај од посебне важности за Вашу породицу. Ваше мама и сестра су се замонашиле. Како се то десило? Знао сам да је моја мама (Царство јој Небеско и вечни покој) од малих ногу желела да буде монахиња. Још као дете је молила мог деду да је у будућности отпусти у манастир. Деда је одговорио да се манастири затварају, да се цркве руше – и где да је пусти? 1987.године мама је оболела од перитонитиса. Пребацили су је у Рјазан мојој сестри, та ми је написала телеграм: „Мама се лоше осећа. Дођи.“ Долазим, и схиархимандрит Серафим (Блохин), захваљујући коме сам ја у своје време одабрао монашки пут, говори: „Замонаши је“. Сестра је исто тежила монаштву, стога сам их обе, по благослову оца Серафима, замонашио: маму – са именом Марија, и сестру са именом Неонила. Тако је Господ испунио давну мамину жељу... Потом је она била са мном у Шацку Рјазанске епархије, где сам морао да се потрудим око уређења Свето-Никољског храма. Затим у мушком манастиру Светог Јована Богослова у селу Пошчупово код Рјазана, где су ме послали да обнављам обитељ, и где је мама имала послушање у трпезарији. Када је фебруара 1992.године, Патријарх Алексије II својим Указом поставио мене за намесника обитељи на Соловках, стара монахиња Марија кренула је са мном у овај сурови и прелепи крај. Већ сам говорио новинарима да ми је мама много причала о нашој породици. По њеној линији, били су то благочестиви преци. Сматра се да је њиховим молитвама троје из наше породице примило монаштво – мама, сестра и ја, док су двојица браће постали свештеници. О безграничној милости Божијој говори и чињеница да сте, када вам је било свега 20 година, по повратку из војске, први пут угледали свештеника, први пут се причестили, после чега Вас је Господ узео за руку и повео путем спасења. Неизмерно сам благодаран Господу за то што је Он уложио у моју душу љубав према храму и молитви. Приликом ступања у семинарију, 1978.године ми је владика Симон, код којег сам пре служио као ипођакон, наредио да редовно одлазим на братски молебан преподобном Сергију. Уверио сам га да ће тако и бити. На шта је он, некадашњи инспектор Семинарије и Академије, са осмехом одговорио: „Знам вас! Матуранти сви иду. Семинаристи са прве и друге године исто скоро сви иду. Са треће године мање, са четврте још мање, а студенти Академије – иду само изабрани“. Ја сам много волео братски молебан, па сам обећање које сам дао, и одржао. Једном приликом се отац Евсевије (Савин), који је био намесник (сада митрополит Псковски и Порховски, од недавно умировљени) заинтересовао: „Вања, видим, често одлазиш на братски молебан. Тешко ти је?“ – „Не, оче, – одговарам му. – Допада ми се, даје ми снагу“. У семинарији нас је у соби било по 15-20. После братског молебна сам одлазио у амфитеатар и тамо се молио. То је постало моје омиљено занимање. Ако је учионица била заузета, ишао сам у врт, шетао по дијагонали и читао молитве из каноника. Баћушка, можемо ли рећи да је време које сте провели у Оптина Пустињи, мада и кратко, свега седам месеци, било за вас читава епоха? Наравно да може. Мада, треба додати, за мене је све било епоха. И служење у манастиру светог Јована Богослова у селу Пошчупово, где сам имао послушање благајника, а затим економа манастира и где сам видео необичан раст духа! Све је кипело и врило, као да смо имали гејзир! И послушање намесника у другом обновљеном манастиру – Соловецком – исто једна епоха. Куда год би ме Господ слао, све ми је постајало домаће и блиско. И људи, и зидови. О обнављању манастира Соловки ћемо се вратити у другом интервјуу. Сада бих желела да питам: Да ли се видели обновљену Оптину Пустињу? Само једном. Мислим да је то било 1994.године. Морао сам често да путујем за Москву, да решавам питање Соловецког манастира са Патријархом Алексијем II, али нисам желео на дуго да напуштам обитељ, зато никуда даље нисам одлазио. Једном приликом, када сам одлазио код Свјатјејшег, Намесник Оптина Пустиње блаженопочивши, архимандрит Венедикт (Пењков) ме је позвао на неку прославу. Био сам приморан да променим устаљену маршруту, да посетим светињу за коју ме је везивало много успомена. Обрадовале су ме добре промене у њој... Када сам, после тешког хеморагијског инфаркта 2006.године (а прогнозе доктора су биле следеће: 99 процената да нећу преживети, и само 1 проценат да хоћу) по сећању сам окренуо број оца Венедикта. Позвао ме је да посетим обновљени скит Јована Претече. То сада имам аутомобил-аутоматик и сваки дан (изузетак је двонедељна рехабилитација у болници, два пута годишње), и одлазим у манастир Јована Богослова на Литургију и вечерњу службу. А тада није имао ко да ме довезе до Оптине, па сам морао да се захвалим баћушки на позиву и одбијем. Рећи ћу да ме за скит везује не баш лепо сећање. Са болом у души се сећам да је у скиту, на горњем месту висио...портрет Лава Толстоја. После су ми испричали, да је приликом освећења скита 1990.године присноблажени митрополит Владимир (Сабодан), будући Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, питао директора музеја (тада је скит био у власништву музеја): „Какво сте то чудовиште окачили?“ * * * У наставку разговора о безграничној милости Божијој, навешћу још један пример, у вези са мојим саговорником. 22.септембра 2005.године архимандрит Јосиф је прослављао свој имендан у Соловецком манастиру, где је окупио настојатеље подворја. Одједном, како се после присећао, чуло се звоно – била је то келејница оца Јована (Крестјанкина) Татјана Сергејевна. Говори да баћушка позива оца намесника у Печере, а потом пружа слушалицу самом старцу... Одмах после имендана, отац Јосиф се упутио и Псково-Печерски манастир. Са оцем Јованом је пријатно разговарао, фотографисао се за успомену. Отац Јован је госта даривао разним даровима, међу којима су била и сабрана дела светитеља Игнатија (Брјанчанинова) и светитеља Теофана Затворника, баћушкина полумантија и епитрахиљ. У зиму наредне године отац Јосиф је доживео инфаркт. Један сабрат Спасо-Преображеског Соловецког ставропигијалног манастира, јеромонах Лонгин (Новоселов), који сада служи на подворју у Москви, у том тренутку је био у Печерама. Сазнавши за несрећу, саопштио је старцу неутешну реалност: отац Јосиф је у врло тешком стању и тешко да ће преживети. „Рано му је да одлази. Нећемо га пустити“, – изговорио је отац Јован, и устао на молитву. „Верујем да сам молитвама оца Јована остао жив, а такође и молитвама соловецких монаха који су се усрдно молили за моје здравље“, – рекао је, за крај нашег разговора, архимандрит Јосиф (Братишчев). Наш фотограф Владимир Ходаков је фотографисао баћушку у полумантији сверуског старца. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. Монах Јосиф Виглиотис (становник Вигле) рођен је у Коринту у свештеничкој породици. На крштењу је добио име Христо. Као младић одлази у Велику Лавру где се замонашио 1983. године. Убрзо се упокојио старац келије Св. Мине на неприступачној Вигли. Игуман Велике Лавре је одлучио да тамо пошаље младог монаха Јосифа како се не би угасило кандило на самом рубу светоимене горе Атон. Убрзо је отац Јосиф постао прави пустињак. Будући да је добар појац, повремено би одлазио на празнична бденија ван Свете Горе, да својим појањем увелича торжество празника. Тако је једне године певао у цркви у Скиросу, где је поводом празника организован и аеро митинг на оближњем аеродрому. Док је светогорски монах шетао аеродромом, пришао му је један пилот рекавши му да га често посматра са неба. Објаснио је збуњеном оцу Јосифу да се његова келија на Вигли налази на коти коју пилоти називају Прекретница и да он често патролира изанд те коте. Кад год би прелетао ту тачку он би посматрао монаха који обавља неко послушање око своје келије. Када су се растајали, пилот је обећао монаху да ће му следећи пут махнути крилима авиона да зна да је то он. келија на Вигли И заиста, кад год би монах чуо звук авиона, излазио би испред своје келије и често би видео како га пилот поздравља окретањем авиона. То дружење двојице пријатеља је трајало тако све до једног дана када је отац Јосиф узео заставу Свете Горе и стао на ивицу понора машући њоме и отпоздрављајући свом пријатељу. Убрзо су то спазили и други пилоти, који су све чешће надлетали келију како би поздравио и њих. Данас то више није дружење, већ неписано правило сваког пилота који лети у близини Вигле, да је обавезно прелети и "узме благослов" од монаха. Заштитник ваздухопловаца Грчке су Свети Архангели, али често ћете чути од пилота да је и отац Јосиф Виглиотис такође њихов заштитник. Неки од пилота су свог пријатеља и заштитника и посетили у његовој неприступачној насеобини и донели му разне пилотске сувенире. Тако је отац Јосиф добио и пилотску униформу са натписом Јосиф Монах. Понекад се пилотима придруже и морепловци, па и они трубе са пучине све док монах Јосиф не изађе са заставом у руци, било да је она грчка или светогорска. Уколико у келији има поклоника то се и они придружују монаху са малим заставама у својим рукама. Носталгија Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
×