Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јокић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Ово слово посветио сам човјеку Божијем. Кратко слово које је измијешано будућношћу, садашњошћу и прошлошћу. Јер све три димензије ме вежу за овога човјека Божјег. Биће и лично и заједничко, јер једно не могу одвојити од другога, па ће можда и изгледати као набацано. Ово је слово о човјеку који је своје намјере и живот поистовјетио са вољом Божијом, који је допустио да кроз њега дјелује Бог. Јер, духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмјераван, заодјенут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човјек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Духа Светога и небо је циљ његов, чежња његова, бивствовање његово, свакодневна брига његова. Такав је био живот оца Лазара. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Иако је желио светогорску тишину и скривеност и жељу да се напаја атонским неизрецивим искуством, Бог другачије мисли и за њега и за нас. Господ је у њему видио способност и практичност за извршење тешког послушања. Шаље га другим изгубљеним људима, Својим изгубљеним овцама, у свијет. Шаље га нама. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије. Једна од његових највећих одлика је та да је увидио да је свима и праведнима и грешнима потребна љубав. Свима недостаје истинска и чиста љубав. Он је видио људе као дјецу немирну, неухрањену, престрашену, тужну, завађену, усплахирену, храњену бездушним и анемичним животом. То је био човјек који је све проживљавао са нама тј. са човјеком са којим се сусретао. Удубљивао се у сваки наш тренутак живота, у сваки наш трептај и проживљавао га, а да притом није гушио нашу слободу. Подједнако је све волио и то стално персирање другога, за које смо мислили да нас некада удаљава од њега, на крају схватиш да је то његово Ви било најљепше и најближе Ти. Надограђивао нас је дубљом причом. Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Он је говорио лично, изражавао се слободно. Није судио већ лијечио. Понекад грдио, али те и тада чинио радосним. Омекшавао нам је душе својом духовитошћу, а да то нијесмо очекивали. Разријешио би нам питања и недоумице, прије него што бисмо га и питали. Послије тога све је новорођено, аутентично и бескрајно. „Ушавши у наш простор, говорио нам је, не језиком наше логике већ би нам једноставно отварао душу, срце, цијело биће, кроз који је ушао тихи повјетарац чист и свјеж, и одувао духовну учмалост и измаглицу. Оживотворио нам је свијет изнутра. Он разговара и говори са љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Он живи тајну вјере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесвијетлог искуства по ријечима: „Окусите и видите да је добар Господ“. Код њега се све само усаглашава топлином вјере и Божанском љубављу, која ври у њему и стиже до другога као благослов и изненађење. Његовим благословом живимо и сада као и тада и биће тако све до новог сусрета у молитвама и помињањима и оног најљепшег и најдубљег сусрета у Царству Христа Васкрслога. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  3. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора
  5. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Излагање протојереја-ставрофора Слободана Јокића на тему “Богослужбени живот и дјела настали у манастиру Стањевићи“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања
  8. Излагање протојереја-ставрофора Слободана Јокића на тему “Богослужбени живот и дјела настали у манастиру Стањевићи“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања View full Странице
  9. Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора
  10. На почетку емисије отац Слободан је тумачио јеванђелску причу о љубави која је читана на петнаесту недјељу по празнику Педесетнице. Да ли православни Хришћани треба да се плаше нечега у свакодневном животу, гласило је питање наших слушалаца на шта отац Слободан каже да ми треба да се плашимо само да не окренемо своје лице од Бога. “Будимо народ Божји. Плашимо се само да ми не отпаднемо од Бога и да ми не окренемо леђа Богу“- учи нас отац Слободан. Звучни запис емисије Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. ризница богословља

    Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Слатка суза

    Ове отрежњујуће и истините ријечи великог руског мислиоца, приповиједача и писца Ивана Буњина, човјека чији живот је био сложен, страдалан, забрањиван, у којем је много видио, тражио, па и мрзио и падао али ипак изнад свега волио и тражио љубав према родној Русији и Господу, најбоље нам свједоче о животу и његовом смислу. Јер шта је живот, који му је смисао у овом несхватљивом и великом свијету? У том трагању живот некада донесе горку сузу и горки јецај и суровост и самоћу која може остати трајна ако се човјек не тргне и не потражи неки дубљи смисао свог постојања. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно видјеће већ један океан безграничне Љубави и дубине и смисла човјековог постојања. Јер, ако Љубави нема све је празно и узалудно: богатство и сиромаштво, здравље и болест, сусрети и разговори и на крају живљење и умирање. Треба закопати мало дубље и у човјеку наћи човјека, јер се испод његовог спољашњег изгледа у којем га видимо наруженог и рањеног гријехом, који се дави у страстима, слабостима и падовима, постоји и налази се његова унутрашњост, дубина, суштина. Закопати и схватити да је у тој унутрашњости сакривен лик Божији. Кад то учинимо сваког човјека ћемо прихватићемо онаквог какав јесте прихватићемо га у љубави и он ће нам бити наш ближњи. Јер Љубав је побиједила на Крсту и Распеће Христово је била горка суза, које је кроз Љубав донијело слатку сузу, Његово славно Васкрсење и живот вјечни и непролазни. И онда горка суза постаје Буњинова слатка суза која говори да живот поред свих тешкоћа ако је испуњен Љубављу и жртвом постаје срећан и смислен. Зато сви они који су схватили ову истину треба да кажу свијету „који у злу лежи“, да новчић има и другу страну, да смисао живота није у очајању и безнађу, већ у снази сусрета и радости и миру у Духу Светоме. Један од најбољих примјера да је ово истина је Острошки светитељ који ту истину свједочи више вјекова у којима су многи мислили и хтјели видјети и учињети да остошка пећина доноси само муку и горчину и неприступачност, али она је пројавила другачију истину, истину у љубави која свједочи до данас да је Христос васкрсао. Аутор је архијерејски намјесник никшићки Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. „И цвеће и бумбари и трава и класје и плаветнило и подневна жега… Доћи ће време, Господ ће блудног сина да упита: Јеси ли био срећан у животу земаљском? И заборавићу све – сетићу се само ових пољских путева између класја и трава и припивши се уз милосрдна колена, нећу моћи да одговорим од слатких суза“ – Иван Алексејевич Буњин Ове отрежњујуће и истините ријечи великог руског мислиоца, приповиједача и писца Ивана Буњина, човјека чији живот је био сложен, страдалан, забрањиван, у којем је много видио, тражио, па и мрзио и падао али ипак изнад свега волио и тражио љубав према родној Русији и Господу, најбоље нам свједоче о животу и његовом смислу. Јер шта је живот, који му је смисао у овом несхватљивом и великом свијету? У том трагању живот некада донесе горку сузу и горки јецај и суровост и самоћу која може остати трајна ако се човјек не тргне и не потражи неки дубљи смисао свог постојања. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно видјеће већ један океан безграничне Љубави и дубине и смисла човјековог постојања. Јер, ако Љубави нема све је празно и узалудно: богатство и сиромаштво, здравље и болест, сусрети и разговори и на крају живљење и умирање. Треба закопати мало дубље и у човјеку наћи човјека, јер се испод његовог спољашњег изгледа у којем га видимо наруженог и рањеног гријехом, који се дави у страстима, слабостима и падовима, постоји и налази се његова унутрашњост, дубина, суштина. Закопати и схватити да је у тој унутрашњости сакривен лик Божији. Кад то учинимо сваког човјека ћемо прихватићемо онаквог какав јесте прихватићемо га у љубави и он ће нам бити наш ближњи. Јер Љубав је побиједила на Крсту и Распеће Христово је била горка суза, које је кроз Љубав донијело слатку сузу, Његово славно Васкрсење и живот вјечни и непролазни. И онда горка суза постаје Буњинова слатка суза која говори да живот поред свих тешкоћа ако је испуњен Љубављу и жртвом постаје срећан и смислен. Зато сви они који су схватили ову истину треба да кажу свијету „који у злу лежи“, да новчић има и другу страну, да смисао живота није у очајању и безнађу, већ у снази сусрета и радости и миру у Духу Светоме. Један од најбољих примјера да је ово истина је Острошки светитељ који ту истину свједочи више вјекова у којима су многи мислили и хтјели видјети и учињети да остошка пећина доноси само муку и горчину и неприступачност, али она је пројавила другачију истину, истину у љубави која свједочи до данас да је Христос васкрсао. Аутор је архијерејски намјесник никшићки Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Тумачећи Јеванђеље на четврту недјељу по Васкрсењу Христовом, Недјељу раслабљеног, отац Слободан се осврће посебно на оне јеванђелске ријечи Немам човјека, и каже да је, како тада, тако и данас то велики проблем, проблем отуђености и наглашава да ми православни Хришћани никад нисмо сами, да увијек имамо Господа нашег Исуса Христа. Дали, и у којојмери, човектребадауложисебедабиближњипронашаосебе?–било је питање које се надовезало на ову тему. Да ли можемо да се исповиједамо и једни другима или само свештенику? ,,Морамо бити отворени и пустити да дјелује благодат Божија у нашем животу“-каже отац Бобан и сјећа се своје прве исповијести коју је имао код блаженопочившег оца Лазара Острошког чије душекорисне савјете сада он преноси својим духовним чадима. О хули на Духа Светог и може ли се окајати пред Богом покушај самоубиства.,,Нема гријеха који Бог не прашта само ако се искрено покајемо“-увјерава нас отац Слободан. На питање шта је храброст из угла Православља и још нека питања добићете одговоре у овој емисији од оца Слободана Јокића. Извор: Радио Светигора
  14. Отац Слободан Јокић: ,,Бити слободан-бити само Твој Господе. Вјера треба да те помјери из темеља, да узме твоје срце и душу и преобрази сваки твој тренутак“. Звучни запис емисије Тумачећи Јеванђеље на четврту недјељу по Васкрсењу Христовом, Недјељу раслабљеног, отац Слободан се осврће посебно на оне јеванђелске ријечи Немам човјека, и каже да је, како тада, тако и данас то велики проблем, проблем отуђености и наглашава да ми православни Хришћани никад нисмо сами, да увијек имамо Господа нашег Исуса Христа. Дали, и у којојмери, човектребадауложисебедабиближњипронашаосебе?–било је питање које се надовезало на ову тему. Да ли можемо да се исповиједамо и једни другима или само свештенику? ,,Морамо бити отворени и пустити да дјелује благодат Божија у нашем животу“-каже отац Бобан и сјећа се своје прве исповијести коју је имао код блаженопочившег оца Лазара Острошког чије душекорисне савјете сада он преноси својим духовним чадима. О хули на Духа Светог и може ли се окајати пред Богом покушај самоубиства.,,Нема гријеха који Бог не прашта само ако се искрено покајемо“-увјерава нас отац Слободан. На питање шта је храброст из угла Православља и још нека питања добићете одговоре у овој емисији од оца Слободана Јокића. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Протојереј Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки одржаo je у суботу, 24. марта, у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Православље и млади“. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×