Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јовић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, у Васкршњем разговору за Радио "Слово љубве" поучава нас умерености у понашању током празничне радости после уздржавања током поста. Отац Вајо, парох у једној од најактивнијих црквених заједница у Београду, први пут говори и о томе како изгледа прослава Васкрса у свештеничкој породици, уз стално враћање Светом писму и веру да ће наше телесно Васкрсење, иако га можда као савремени људи не можемо унапред разумом схватити, бити круна Божијег стварања. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  2. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света. Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште. Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“. Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио: „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“. Извор: Српска Православна Црква
  3. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света. Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште. Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“. Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио: „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/
  5. Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  6. Гост емисије "Интервју" био је господин др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице
  7. Др Растко Јовић – „Безнађе и Хришћанин“ Предавање др Растка Јовића доцента на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на тему “Безнађе и Хришћанин“ које је одржао 11. марта 2018. године у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. – Код нашег народа присутно је безнађе у очима, и сада, када студенти долазе код мене на разговор, видим то безнађе у очима; раније су имали неки друкчији поглед, нешто их је, ипак, занимало. Данас, они имају некакав пепељасти поглед: није више реч о томе да имају или немају средстава за живот и слично. Оно што нас највише погађа јесте кад људи изгубе наду, а тада се губе сваке могућности за икакву будућност. И то је најтрагичније у овом нашем времену, истакао је Јовић. – Ми смо позвани да уживамо на овоме свету и да откривамо тајну живота, а са друге стране да схватамо реалност, али да је не прихватамо него да стално покушавамо да је мењамо као активни чланови Цркве, закључује професор Јовић. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/18.03.2018_KATEDRA_dr.-Rastko-Jovic_BEZNADJE-I-HRISCANIN.m4a?download
  8. Др Растко Јовић – „Безнађе и Хришћанин“ Предавање др Растка Јовића доцента на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на тему “Безнађе и Хришћанин“ које је одржао 11. марта 2018. године у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. – Код нашег народа присутно је безнађе у очима, и сада, када студенти долазе код мене на разговор, видим то безнађе у очима; раније су имали неки друкчији поглед, нешто их је, ипак, занимало. Данас, они имају некакав пепељасти поглед: није више реч о томе да имају или немају средстава за живот и слично. Оно што нас највише погађа јесте кад људи изгубе наду, а тада се губе сваке могућности за икакву будућност. И то је најтрагичније у овом нашем времену, истакао је Јовић. – Ми смо позвани да уживамо на овоме свету и да откривамо тајну живота, а са друге стране да схватамо реалност, али да је не прихватамо него да стално покушавамо да је мењамо као активни чланови Цркве, закључује професор Јовић. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/18.03.2018_KATEDRA_dr.-Rastko-Jovic_BEZNADJE-I-HRISCANIN.m4a?download Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  9. Присустне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић. -Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић. Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности. Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић. Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти. Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик. У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело: -Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем. -Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити. -Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам. Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“. Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда. Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић. Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке. Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић. Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић. *** Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској. Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату. По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода. Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33. Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква. Објављене књиге (наводи се последње издање): Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012), Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012), Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012), Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012), Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012), Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012), Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012), Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012) Објављене верско-поучне књижице: Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000). Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква
  10. Златни беочуг за 2018. годину, који 47. пут додељује Културно-просветна заједница Београда, уручен је данас, 19. апила 2018. године, лауреатима на свечаности у Народном позоришту у Београду. Присустне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић. -Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић. Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности. Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић. Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти. Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик. У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело: -Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем. -Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити. -Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам. Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“. Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда. Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић. Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке. Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић. Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић. *** Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској. Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату. По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода. Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33. Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква. Објављене књиге (наводи се последње издање): Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012), Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012), Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012), Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012), Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012), Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012), Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012), Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012) Објављене верско-поучне књижице: Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000). Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. др Растко Јовић доцент Православног богословског факултета универзитета у Београду одржао је предавање на тему Свакодневица досаде у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару 10.03 2018 године. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  12. Разговор Ивана Јовића и Владимира Коларића поводом изласка Коларићеве књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017). Црква Василија Острошког, Бежанијска Коса, 14. децембар 2017. Владимир Коларић: Вечерас овде мање представљамо књигу коју сам написао а више ћу се у разговору са Иваном Јовићем позабавити њеном темом, то јест односом хришћанства и филма. Да је ово што представљам роман, фикција или такозвана имагинативна проза, ја бих рекао да имам задовољство да поред мене седи један од јунака моје књиге, али ово је теоријска књига која говори о филмовима, неким проблемима филма и уметности уопште, из перспективе хришћанства. Шта то значи? Пре свега значи то како филмом и уметношћу можемо да изразимо доживљај света или искуство које бисмо могли назвати хришћанским, односно како ми као уметници, који смо верујући – ако смо то – можемо да изразимо своју веру и своје схватање света, своју слику света кроз уметност или филм. То је био проблем уметности од почетка – како кроз уметност, која увек мора да буде чулна, јер она се служи неким опипљивим формама, она се перципира, прихвата чулима, уметност увек зависи од наше чулне перцепције; даље, она увек мора бити у неком чулном материјалу, и музика је ипак треперење ваздуха, опет нека материја која посредује између нас и доживљаја тог дела – дакле, како кроз материју, кроз чула, нешто видљиво, опипљиво можемо да изразимо нешто што није видљиво, кроз нешто створено нешто што није створено. Како можемо уопште, опет кроз ту једну издвојену ствар, кроз материју и једну створену форму, да изразимо и целину света која је много више од оног што видимо. То је увек био проблем уметности. Већ раније, у старој Грчкој уметност је препозната као подржавање, постоји један термин мимесис, то на грчком значи подржавање, представљање; нешто се подражава, уметност има неки однос према стварности, према свету и подражава га. Како схватамо то подржавање, од тога зависи и наше схватање уметности али и света, оно како ми схватамо свет и шта је за нас свет. У хришћанству то добија једну специфичну конотацију, значење. Од самог почетка у хришћанству се поставља питање да ли слика уопште може да представља религијско искуство, пре свега да ли може да представља Бога. Ми знамо за забрану представљања Бога код Јевреја, у Старом Завету, јер Бог не може да се именује а поготово да се наслика. У Новом Завету је постојала од самог почетка једна недоумица када је то у питању, постојала је потреба да се слика Господ Исус Христос. Због те старозаветне забране сликања лика Божијег, прво је сликан алегоријски, дакле у облику хлебова или рибе или крста. Они су представљали Христа, а лик Христов се углавном није сликао. Пошто је Христ називан Јагњетом Божијим сликано је јагње и оно је представљало Христа. Међутим, врло брзо се код хришћана јавила потреба да сликају његов лик а тек касније је то теолошки оправдано. На чувеном Халкидонском сабору то је дефинисано на нивоу канона – христологија такозвана или учење о Христу – ту је речено једном за свагда, а потврђено после победом над иконоборством, да Христос може да се слика, да Бог може да се слика али искључиво у лику Бога Сина, Исуса Христа, који се овлапотио у телу. Дакле, он може да се слика зато што је историјски постојао у једном тренутку простора и времена, овлапоћен у опипљивом а не сабласном, фантомском људском телу; у потпуном целовитом, људском телу. Ми можемо да сликамо Бога као Христа, као друго лице Свете Тројице, Господа Исуса Христа зато што се он јавио у нашем свету, нашем времену и простору, ми смо могли да га видимо и опипамо. Поставља се и друго питање – шта ми сликамо када сликамо Христа, јер Христос има и људску и божанску природу, да ли ми тиме што сликамо само његову људску природу унижавамо Христа, да ли сликамо заправо њега као представу Бога Оца или целовите Свете Тројице. Постављала су се многа озбиљна питања. То је решено на један изванредан начин, коришћењем философске терминологије античке Грчке, Платона и Аристотела пре свега и неоплатонизма, тако што је речено – ми не сликамо природу божију, природу Господа Исуса Христа, не сликамо ни суштину, дакле то су појмови суштине и природе или усија и фисис, него сликамо његову личност, његов лик који су они именовали као ипостаси, ипостас. Дакле, не персону која може да има значење маске, спољашњег лика, оног што је видљиво него целине личности, једног издвојеног посебног постојања које као такво можемо да прикажемо и можемо да именујемо. Ми не можемо да именујемо и да прикажемо у виду слике суштину нити природу, можемо само да именујемо ону суштину и природу кроз лик, ми именујемо лик који има суштину и природу, али ми именујемо лик или сликамо лик. Дакле, ми сликамо лик Господа Исуса Христа, његов ипостас. То је решено једном за свагда. Самим тим можемо сликати и светитеље Божије, они су људи и ако можемо да сликамо Господа можемо да сликамо и људе. И они се увек сликају према обрасцу иконе Исуса Христа зато што на неки начин сваки светитељ иконизује Господа Исуса Христа; као што је Господ Исус Христос икона Бога Оца, тако је и човек икона Христова. У уметности се онда поставило питање како ту догматску поставку испунити у потпуности, како она може да се одржи са променама стилова, утицаја разних култура па и технолошких промена. У 19. и 20. веку настаје филм, прво фоторафија и затим и филм, и онда постављамо озбиљно питање – фотографија, а посебно филм, који је фотографија у покрету, има двоструку проблем. Кад сликате руком, колико год слика била реалистична ви је сликате у неком материјалу, неком вашом уметничком вештином и тиме преображавате стварност коју видите, јер ја кад сликам некога, макар потпуно верно, свима је јасно да то није та особа, да је то цртеж или слика те особе. Ако фотографишемо ми не видимо то посредовање, ми пресликавамо, и то пресликавамо спољашњи вид стварности само, као да фотографијом не говоримо ништа о стварности него је удвајамо. У једној књизи оца Сергеја Булгакова, Икона и иконопоштовање, коју је издао Отачник – издавач и моје књиге – каже се да је уметност често била оптуживана за луциферско удвајање стварности: јер, шта ће нам удвајање стварности кад већ имамо стварност саму. Међутим, уметност је на разне начине, укључујући и иконоборство односно иконобранитељство, оправдала себе и своју улогу у нашим животима, у нашем трагању за смислом, нашем постојању у свету. И филм је на нарочити начин оправдавао ту улогу, налазећи неки свој смисао. Од почетака, филм је био одбациван као озбиљна уметност или као уметност која може да сведочи о истини, или чак да изражава идеје а камоли неке више реалности. Али је истовремено био схваћен као уметност која ипак може или да сведочи, са једне стране, унутрашњи свет човека који не може бити представљив спољним формама или опет да види стварност својом способношћу да је перципира, без нашег посредовања, јер ми увек гледамо стварност кроз призму наших предрасуда или већ формираних ставова, формираних начина на који гледамо стварност. Када нам камера посредује стварност, без обзира што је она усмерена на одређени начин, она пушта самој техници да нам преноси ту реалности и ту нешто може да се појави или не. Са друге стране, од уметности не треба стварати идола, она је само уметност, један дијалог, један говор о стварности, и као што можемо говорити овим нашим говорним језиком о неком искуству, па и духовном и религијском, тако можемо говорити и филмским језиком. Ми знамо да постоји довољан број филмова који су то на неки начин успевали. Овде је са мном Иван Јовић који је направио филм Исцељење, који јесте филм који бисмо могли назвати ако не хришћанским, јер неки се не слажу да уопште филм треба звати хришћанским или не, у сваком случају филмом који је успео да изрази одређена религијска осећања и религијско искуство пре свега, али и да тематизује врло експлицитно живот хришћана стављајући монаха и његово духовно искуство у свој фокус, дакле одређујући априори то духовно искуство у формату хришћанског поимања света. Владимир Коларић Иване, да ли можеш да нам кажеш да ли постоје филмови који су на тебе утицали? Ти ниси имао претходно филмско образовање, па ме занима да ли постоје филмови који су одредили твој приступ овој теми и овом филму, који су ти на неки начин пружили одређена средства да изразиш оно што си желео? Иван Јовић: То је код мене мало блесаво, јер ти филмови које сам ја волео немају везе са оним што сам ја направио, попут Било једном у Америци, али пре свега Тарковски се у једном тренутку појавио, ако је то правац у којем размишљамо. Он се појавио врло чудно и необично, нешто што нисам умео одмах из прве да схватим, терало ме да размишљам. Прво се ту појавио Рубљов, како то обично и иде код Тарковског, прво сам огледао Рубљова а онда Носталгију, па онда Огледало или Сталкер, нисам сад сигуран, али то је једини опус редитељски који сам ја некако обухватио. Пре тога су све били неки филмови који су били некако носталгични у некој својој основи. Сећам се да је на мене јако утицао филм Идемо даље, са Драганом Николићем где је он учитељ, и ја сам више научио из тог филма него целе педагошке академије. Тако да су мени тада филмови били нека врста едукативног средства, мене је јако мало школа учила те неке ствари. Када сам дошао до тога да правим Исцељење, мени је заправо најмање у глави био филм, био је Тарковски, нешто мало Параџанов- Боја нара и Сенке заборављених предака – то држим у глави, да могу одмах да сетим, све остало бих мора да вртим још; али на прву лопту кад дођеш код психијатра па онда анализира прву твоју мисао, то је заиста био Тарковски и негде иза Параџанов, не могу да се сетим да је било ко други естетски утицао на мене када сам ушао у стварање Исцељења. Јако пуно литературе је утицало на стварање Исцељења, на пример да је то био Томас Ман, Достојевски тако и тако, Чехов рецимо и Чингиз Ајтматов, он ми је дао правац и усмерио како би то требало да изгледа. Онда су се појавиле и књиге које су ми указале како то не треба да изгледа и у томе шта волим а шта не волим је почела да се изграђује естетика Исцељења. Ипак, све ово што причам је моје довијање да изгледам као да сам имао неки посебан концепт, али сам заправо највише инстиктивно то урадио и највише сам то урадио из осећаја и потребе, скуп свих тих чуда, јер то је као кад почнеш да препричаваш сан: па био сам у Максију па ме је возио патријарх Павле па је дошао неко, заправо читав један конгломерат блесавости која се ту догоди, па ти то сад тумачи. Тако бих ја могао да испричам како сам стварао Исцељење и ту би се стварно нашло од Максија преко патријарха па Томаса Мана па одређених мојих бивших љубави и тако даље, и то кад испричаш, хајде то тумачи. Најискреније би било да ја стварно нисам имао ништа то у глави кад сам то радио, то је било негде изван мене, водила ме је страшна жеља и потреба и велика љубав да се то догоди са тим људима, у том тренутку, на том месту, и имао сам некако потребу за тим, ништа друго није постојало. То ти је као кад ти се рађа дете, па ти не читаш нешто књиге о томе како дојити, које кашице да узмеш, коју си комшиницу питао за искуство, вероватно си то нешто радио али у том тренутку кад узимаш дете ти имаш само то дете и то ти се не догађа у глави на неком нивоу концепта него та љубав једноставно потисне то искуство у други план и ти само летиш, јер ми смо тамо радили по 19 сати, батерије нису могле да се напуне колико смо ми брзо тамо радили, није било паузе, не дана него ни сата паузе, јер смо имали опрему 15 дана након чега смо морали да вратимо и то је скупо јако, и ако случајно нешто догодило онда не би био снимљен добар део филма. Владимир Коларић: Иваново сведочење говори једну ствар, а то је да не треба нарочито мистификовати уметност. У антици је уметност имала исту реч као занат, она је почивала на нечему што се звало поиесис, дакле грађење, прављење, готовљење. тако да ви практично следите извесна правила, начин грађења нечега што треба да буде лепо, треба да има неки облик. Са друге стране, ми увек изражавамо нешто, неки порив постоји, неко искуство, нека љубав али је она увек изражена као и у неком језику, као кад ми покушавамо својим језиком неке врло често тешко опипљиве, замисливе ствари да представимо – ми имамо проблем нека своја искуства и доживљаје представимо некоме, чак и врло блиском човеку, нашим говорним језиком; јако је тешко, увек постоји разлика између онога што смо осетили, доживели и искусили и онога што можемо некоме да пренесемо. Увек остаје неки остатак који не можемо, можда можемо на неком инстиктивном нивоу, на нивоу интуиције или нечега што можда и то превазилази, и превазилази наше људске снаге, али у сваком случају имамо проблем да то пренесемо. Свака уметност је неки језик, и Иван је опет без обзира на тај порив који је имао, морао да испољи у некој форми, да ипак научи како се филм прави, да научи неку врсту заната а не само како се укључује и искључује камера, него како се ипак филм прави да би се изградили ликови, испричала прича, радило са глумцима и тако даље. Тај филм неминовно почива на одређеним, прилично увреженим поступцима. Помињао је Тарковског, који је кодификован, постао је нека врста правила, препознатљивог код нечег што сматрамо хришћанским филмом. У третману ликова и приче видимо да његов филм Исцељење почива на неким наративним обрасцима житија или житијиних легенди, житија светитеља или стараца; имамо многе анегдоте које су директно пренете из житијних текстова. Друго, начин представљања је исто врло карактеристичан у тишинама, оним продуженим кадровима и тако даље, писао сам у томе у књизи. Који би на неки начин требало да сугеришу одређене духовне догађаје и неко растерећење од спољашње интеракције, која би надраживала чула и подстицала страсти код нас. Дакле, једна уметност која је мирнија, аскетскија и која може да нам отвори за неку другу врсту искустава. Исто је говорио једну ствар, врло важну а која се тицала иконописа – да никада личност уметника не може бити независна од онога што ствара. Вјачеслав Иванов, један велики руски философ са почетка 20. века, из оног периода Сребрног века када је живео и Берђајев и остали, каже да уметност није усхођење; ви не усходите преко уметности, него је нисхођење, ви се успете на одређену духовну висину и онда одатле стварате, уобличавате у некој форми, материји, своју уметност. А то је већ повезано и са оним да је сваки уметник и ствралац на неки начин потенцијални проводник одређених енергија Духа Светога и стваралачких енергија, где се састварава Господу. Тако да ми увек и кад стварамо не знамо довољно заправо колику ми ту улогу играмо. У филму постоји, а то ће и бити следеће питање Ивану, једна незгодна ствар, јер ми можемо да пишемо кад смо писци па чак и редитељи и сликари, да оправдамо себе и своју дистанцу према делу и кажемо – нисмо савршени људи али покушавамо да себе прочистимо кроз то дело, кроз то стварање или да макар изразимо неко своје виђење, да уђемо у дијалог и да изложимо нека своја виђења света, али са глумцем је то јако велики проблем. Позориште је било осуђивано од раних Светих отаца, јер је позориште у том времену било везано за ритуал, за паганске представе. Позориште је често било место подстицања страсти, дошло је и до декаденције огромне, чак су и убијани људи уживо на неким представама, робови, убијани су и хришћани, прогањани у време нечега што се сматрало позоришним представама. Занат глумца је био озлоглашен из више разлога и конкретно, сматрало се да глумац својим телом целокупним подражава реалност, глуми, он не контролише свој израз, као да је обузет неким вишим силама, као да је пасиван а не активан стваралац. То је било подозрење према уметнику и питање је како може један уметник, као несавршен човек, грешан, да на неки начин глуми Христа или неког светитеља. Иван Јовић Сад је овде питање како ми у филму – а постоји разлика између филма и позоришта, и што се тиче глумца али и у овом контексту – како ми можемо да доведемо глумца да он може да изрази одређена религијска искуства или осећања, на који начин се ради са њим, на који начин се он представља у филму да би служио оној сврси о којој ми вечерас говоримо- Да видимо шта о томе мисли Иван и какво је његово искуство, то је најбитније, он је то радио а не ми који причамо о томе… Иван Јовић: Да, ово је већ лакше питање. Прво је што је тај избор глумаца врло битан, да нађеш човека то ти је као кад правиш кућу па нађеш добру греду која ће то да држи, мораш да познајеш тај материјал којим ћеш да радиш, колико цола има одређена цев, ако ћеш да изолујеш кућу дебљину стиродура и тако даље. Тако ти је и са овим, мораш да знаш отприлике шта ће тој кући да прија и како то треба да изгледа. Прва ствар коју сам схватио кад сам почео да радим је да је сценска уметност литургична, да има све елементе литургије, као што је саборност, свештеник који осликава Христа, ђакони, деца која излазе… Онда сам имао доживај да иконостас и филм имају неку сличност јер као што кроз иконостас кроз видљиво улазимо у невидљиво тако се негде дешава и са филмом. Онда сам имао доживљај о томе шта ћемо ми радити тим филмом, а то јесте да ћемо сакупљати светлост. Каква год она била, она мора бити светлост и она ће бити концентрована у некој траци или на нечему, и онда се она таква кроз овај пројектор баца на одређену белину и ту се отвара тај свет који смо ми сакупили. И онда је тешко гледати у ту светлост и тај однос сакупљања те светлости одређује и глумца и оног који снима и заправо целу екипу, али глумац и директор фотографије су главни сакупљачи светлости. Они морају, а то је оно што сам ја са њима прво рашчистио на почетку, је то да нема глуме, то ми је било основно да применимо јер морамо да сведочимо, не можемо да глумимо јер глума у својој основи носи неку врсту лажи, како бих рекао, долази споља, није део нас. Морамо да пронађемо ту истину у себи како би посведочили да смо ми то. Знате већ како већ иде код редитеља, глумац очекује да му кажеш где да стави руку, где да погледа а ја му причам да сведочи, мало ти буде незгодно, апстрактно али срећом имао сам паметне глумце, што није увек случај, без жеље да увредим. То је такав свет који је једноставно научио да буде екстравагатан, има ту своју меру, добићу овације шта год да урадим у било ком позоришту. Ја још нисам био ни на једној представи, ма каква да је била, да је била и најблесавија, а да нису добили овације и да ниси изашли бар четири пута на бис. Такав човек једноставно нема потребу да буде добар јер шта год да уради он ће да добије 1000 евра, седи тамо, дође, дају му текст пред снимање, нешто прочита и уради, да ли се зове овако или онако али његово име одради за њега и то је; али видиш да то неће тако ићи и код мене је то преломило кад сам ја њима рекао да они морају свој лик да исповеде, да су они заправо свештеници у тој литургији, основи сценске уметности и да ту нема варања, нема глуме, мораш да будеш истинит и ти и твој лик. Прво мораш да будеш личност да би постао лик, односно да би пронашао тај лик, и ми смо ишли од личности ка лику а кад пронађеш тај лик онда мораш да га исповедиш, да га заволиш, разумеш, покријеш га епитрахиљом и ако играш Хитлера онда ти је мало незгодно али мораш и њега да волиш, да га исповедиш, шта да радиш… Срећом, ја нисам имао ту прилику да исповедају Хитлера али јесу исповедали своје ликове. Врло важно је да је током снимања било врло драматичних, унутрашњих тренутака за глумца Јову Максића јер ми смо ушли у његов лик тако што он у једном тренутку у филму отвара Јеванђеље а ту су се налазе фотографије његове жене и његовог детета. Док је он у њих гледао ја сам захтевао да не буде никаквих звукова, и иначе на снимању, што значи нема агрегата пре свега и све је било у свећама и пламену и апсолутној тишини која је морала да траје, чак и после оног „стоп“ нико други није могао да прича осим ја шапатом са Јовом или Паблом Живановићем, директором фотографије. Договор целе екипе био је да се тишина мора чувати јер ако одеш на врх неког брда и онда направиш тамо буку, онда тако можеш да снимаш и у Кнез Михаиловој улици. Тај концентрат тишине и та атмосфера је заправо помагала глумцу да исповеди свој лик јер ни служба се не врши у галами, осим причешћа. У принципу, мора да буде тишина и та тишина је помогла прво Јови, а онда и Радовану Миљанићу који је имао своје искуство болести, да пронађу све то и сада да не улазим са малим Немањом Јеремићем како је то ишло. И сада кад постављам нови филм и када постављам нову представу ја се заправо увек ослањам на то да ми служимо, да је то једна врста литургије и да је свако ко уђе на то јесте једна врста свештонослужитеља, службеника. И ми нисмо ту посебно битни, поготово у Србији, јер овде може да се буде не без позоришта него на пример пекаре, коме требају књиге и све то. Кад све то сагледаш – ми нисмо вода, ми не продајемо нешто што је битно, па није ни било позоришта доста дуго у Србији јер кад је тек дошао Јоаким Вујић и тако даље… И ја сам зато њима морао да кажем да ми дајемо људима смисао, јер ми смо попут пудлица, каранфила зато што кад ниси дога која чува ти си ту онда да мало улепшаш балкон и да живот постане лепши са тобом и да има мало више смисла. Ако не дамо људима смисао ми онда не треба ни да радимо ништа јер је то онда као они керићи који лају на гуму камиончине од две тоне, тако ми сад изгледамо, потпуно бесмислено. Да бисмо имали пуноту онога што радимо ја сам направио нешто што зовемо литургијска сцена и то сакупљање светлости, прожимање нетварне светлости. Има један део где сам поставио то питање – да ли сунце има своју светлост јер је месец нема, он је прима од сунца и емитује ка земљи, и ту сам поставио ту теорију у неком разговору – шта ако је сунце нека лопта, кугла која сакупља нетварне честице светлости из космоса и онда сабира ту светлост која није сунчева светлост јер прво је био дан кад је створен свет, па се онда појавила сунце што значи да светлост већ постоји? И ако та светлост улази у нас – јер без светлости нема нас, нема боје, нема ничега, пипамо се само – када та светлост улази у нас она се преображава у нешто што сам назвао музиком, ритмом који ми треба да пренесемо на сцени, то ослушкивање ритмова. То колико те нетварне светлости узмемо толико је богат наш музички садржај, толико ми имамо нота више у себи да одсвирамо на сцени. Наравно да ово треба да слегне мало и лако се схвати и дође до тога како треба да помери руку и где стане, дође се до мизансцене то крене само од себе, јер кад почне човек да ослушкује свој унутрашњи ритам, када се ослободи стега глуме он почиње да буде личност која сведочи, и онда му не требаш ту много, ми смо му само друштво у томе, у његовом сведочењу. Владимир Коларић: Добро је што се ово снима јер смо имали прилике да чујемо једно аутентично исповедање и схватање уметности које је опет на трагу оног најсуптилнијег истраживања уметности уопште у цивилизацији, у нашем цивилизацијском кругу, да не идемо ван овог нашег круга који полази од антике и Блиског Истока. Отац Павле Флоренски – ових дана се навршила осамдесета годишњица његовог убиства у совјетском логору – назвао је храм синтезом уметности а иконостас исто једним примером, он није помињао филм као иконостас али је заправо иконостас поставио као једну од парадигми уметности. Чувена је његова књига о икони – једна од оних које се морају прочитати – говори о томе. Такође, тај круг руских мислилаца са почетка века, такозвани Сребрни век руске мисли, говорио је о религијском смислу уметности, о томе да уметност има смисао, али нема сопствени смисао већ је њен смисао религијски. То је доста слично овоме што је Иван говорио, а да не спомињемо да ово што је он говорио има доста платонистичке или врло директно питагорејске увиде, готово од речи до речи, при томе не мислим да је он то препричавао или плагирао, већ то говори да се умови дотичу и да се некакви обрасци некада преносе свесним или несвесним, оваквим или онаквим путевима. То је јако важно, а пошто смо овде у храму исто сведочи једну врло занимљиву ствар – то је да је за уметнике некако, поготово у последње време, од те неопатристике, те патристичке обнове где је вероватно Григорије Палама најважнији – сад смо слушали о нествореним енергијама и о светлости – од свих отаца се Григорије Палама највише примио код уметника у покушају да изразе оно чиме се баве. Ово искуство опет говори да Иван Јовић вероватно имао увиде који су заиста најсуптилнији у историји филма, што не значи да је он редитељ на нивоу тих редитеља, али имају ту исту интуицију о светлости. Та интуиција и та потреба редитеља који се баве оваквим питањима да не користе професионалне глумце него аматере је врло препознатљива. У генијалном филму о Јованки Орлеанки, од оних који се морају погледати, редитеља Карла Теодора Драјера, имамо Марију Фалконети у једној од највећих улога филмских икада, а она је била конобарица, никада се није појавила у филму пре тога. Велики хришћански редитељ, један од највећих, можда и највећи, Робер Бресон је користио готово искључиво, нарочито у познијим филмовима, глумце аматере, непрофесионалне глумце. И каснији редитељи су то радили, готово по правилу. Код самог Тарковског кога неминовно помињемо, хтели то или не, карактеристично је да за његов први целовечерњи филм, Иваново детињство, за главну улогу, која је била фасцинантна, узео дечака коме је то била прва улога, касније заиста славног совјетског глумца Николаја Бурљајева, кажем совјетског јер је престао да ради рано као глумац, још док је постојао Совјетски Савез, а касније је почео да се бави нажалост политиком у разним видовима. Тарковски је открио једног великог глумца у њему још као дечаку, дакле као некоме ко није био до тада обележен некаквим другим искуством, глумачким и уметничким. То ме сад подсећа на Платовов дијалог Ијон, где он каже да онај ко тумачи уметност заправо то не ради на основу заната, неког знања или заната, него на основу божанског откровења јер њему Бог говори како треба да разуме оно што говори. То су интуиције које потичу од тада. Није џаба код нас велики Жарко Видовић, покојни, говорио веома сличне ствари овима које говори сада Иван Јовић. Дакле, недавно преминули Жарко Видовић, највећи хришћански философ српски, после владике Николаја, наслутио је многе од ових ствари на један супериоран начин а то је тема за себе, треба једно вече овако и многа друга посветити само Жарку Видовићу и његовом схватању уметности. Постоји једна контроверза у овој причи коју је Иван рекао и која би могла да занима све нас: када кажемо да је глума исповест, да глумац треба да дође у ситуацију исповести, имамо једну контоверзу – у чије име глумац говори, у чије име глумац исповеда? Он глуми лик, он је приватна личност која се зове на пример Јово Максић, а глуми неименованог, безименог, у филму безименог у сваком случају, а у свету дела именованог монаха. Ми знамо да када се исповедамо или причешћујемо прво кажемо своје име, то је и довољно да кажемо, оно остало не говоримо, оно остало је неизрециво а оно што се од нас тражи да кажемо то је име. Ту је онај идентитет, истост између слике и речи, иконе и речи, иконе и логоса, јединство иконе и речи. Христос је онај који се може именовати, јер има име, и онај који се може насликати. Овде се између тога помиње неко ко изводи лик – у чије име он говори, како доводимо то да нечије аутентично, можда приватно искуство прихватимо као аутентично искуство лика а да при томе то има некакву улогу у нашим животима? И друго, ако говоримо о светлости, оно што је занимњиво је где иде светлост, да ли иде ка нама или да ли неки други свет, како то каже Јоргос Кордис, велики савремени иконописац, продире у нашу реалност кроз икону. Или можда, на неки начин, ми продиремо у неки други свет неким спознајним начинима, интуицијама или како већ, или пак пуштамо неке друге енергије да када продру у наш свет, као кроз неки прозор, у наш простор стварност, у нашу историју, наше временито постојање, тада улази оно што је вечно, што је нестворено, оно што нас застрашује и како каже митрополит Антоније Блум, оно нешто што чини да се при сусрету са тим осећамо као са тигром у кавезу, осећамо да је то нешто што нас превазилази као нестворено… Дакле парадокс лика и личности. Иване? Иван Јовић: Да, то јесте највеће питање јер сам и ја схватио да све ово што радим мора да добије неки облик, концепт, и почео да стављам то у нешто што може да испадне књига која за сад има радни наслов Скупљачи светлости и која заправо говори о целом процесу уласка те нетворене светлости која се налази у самом тексту и где заправо исисаваш ту светлост коју писац ту ставља, јер постоји светлост у јеванђељима, у речима светитеља, у свему што се ствара, у сваком детету које се роди постоји потенцијални светитељ и све има душу – у то се поставља тај тренутак када се светлост претвара у музику, музика се претвара у ритам, ритам у окрет а тај покрет осликава свет који је у теби. Истини за вољу, ту се догоди та врста биполарности између личности и лика, и то није нимало једноставно, уопште у уметности се догађа биполарност јер оно што каже Достојевски не мора да каже Достојевски него његов лик. Причам како се то дели јер кад уђемо у тај простор уметности са разлогом се каже да је то опасан простор и да ту треба водити рачуна. Ја сам завршио и дефектологију и радио као терапеут и много пута видео људе са сцене који би требало да потраже савет од неких људи зато што то заиста мрви унутрашњи свет човека ако је неопрезан, ако олако улази у све то, његова психа, морал и етика се помеша и направи конфузију у човеку. Личност заправо познаје свој лик онолико добро колико свештеник познаје свог исповедника. Њих двојица у једном тајанству, у једној светој тајни стварања, и не мора цела црква да зна како се зове човек који се исповеда али мора да зна свештеник који га покрије епитрахиљом. Тако да ми не морамо да знамо како се глумац Јово зове у филму, односно лик, али Јово га је знао, његово име и презиме, Јово је знао све о њему боље него сви ми остали, боље него Моња Јовић, писац сценарија. Он је са њим имао то тајанствено, ја сам лик довео до цркве а Јово га је преузео у цркви, како бих то рекао. Моје је било да га препустим. Моња га је направила као лик, уденула у његов живот и те светлосне ствари, ја сам га обрадио и прегледао и рекао да мислим да ће ћеш ти бити најбољи свештеник овом лику, овде говорим о Јови Максићу и лику монаха у филму Исцељење. Онда сам препустио њих двојицу заједно и оно што је најважније ту, од изузетне важности за мој рад бар – мора да постоји време које проведе лик и личност заједно. Ми смо филм радили годину дана. То је као кад спустиш шећер у воду, он мора да проведе ту неко време да би се растопио и у томе сам ја само нека кашичица која то промеша, да евентуално убрза тај процес. Ти на крају исто видиш воду али ћеш знати да је то шећерна водица тек кад је пробаш, кад буде на филму, односно кад се процес заврши. У процесу стварања морамо да дамо шећеру времена да се истопи, као што морамо да дамо лику време да се утопи у личност, да се лик и личност сједине. Да би глумац могао да посведочи нешто и да би он заиста био аутентичан – то заиста јесте лакше код натуршчика и то сад кад радим на новом филму често видим, многи редитељи су ту брљали јер кад дође глумац онда свакаквих модела ту има и док се све то рашчисти има прилично посла, па и проблема, а да је код натуршчика лакше сам видео и кад сам радио са дечаком из филма Исцељење, Немањом Јеремићем из Зворника, са којим је радио претходно неки његов учитељ глуме – но да се вратим на тај тренутак када долазим у контакт са глумцем, и што је најважније јер ја доживљавам да је филм у принципу глума, тачније слика плус глума, мада душу и ритам донесе глумац, тај тренутак је оно кад треба да га убедим да буде свој, да буде личност. Сад, човек тражи слободу али и слобода тражи човека, он мора да дорасте до зрелости слободе јер чим дође глумац он хоће неку слободу, типа немој да ми говориш како, пусти ја ћу сам, што није проблем, али то тражи и дете од четири године али ће после да погине на улици. Мора да се дорасте до те слободе и говорити некоме ко је велики глумац, коме су већ сви рекли да је сјајан, окружен ловорикама, заправо је говорити му да он и ми сами нисмо дошли до тог процеса, да сви морамо да се променимо. Кад смо радили филм Завештање, ја сам рекао целој екипи – ако нас овај процес не доведе да се сви променимо, нисмо ништа урадили. И сваки филм мора да нас доведе дотле да ми нисмо више исти људи, морамо да будемо бољи људи јер ако ми не постанемо бољи како ће постати они који гледају. Ако то нема ту идеју, која можда јесте клиначка али ја у њу верујем, да ми ту мењамо неки свет, пре свега наш свет, свет моје породице, пријатеља, ових људи који нас слушају, можда оду донекле промењени одавде, онда смо им ставили нешто у руке а сад шта ће они са тим да раде то је њихово, али ми треба да им кажемо да то што имају у рукама вреди нешто. Онда покушавам да људе са којима радим наговорим да се сви заједно пременимо у том процесу. У том процесу промене они мењају мене и ја мењам њих, и у том процесу саборности, у тој једној заједници која може само сценска уметност да ти да
  13. Извор: https://stanjestvari.com/2018/03/17/jovic-kolaric-hriscanstvo-fil/ Разговор Ивана Јовића и Владимира Коларића поводом изласка Коларићеве књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017). Црква Василија Острошког, Бежанијска Коса, 14. децембар 2017. Владимир Коларић: Вечерас овде мање представљамо књигу коју сам написао а више ћу се у разговору са Иваном Јовићем позабавити њеном темом, то јест односом хришћанства и филма. Да је ово што представљам роман, фикција или такозвана имагинативна проза, ја бих рекао да имам задовољство да поред мене седи један од јунака моје књиге, али ово је теоријска књига која говори о филмовима, неким проблемима филма и уметности уопште, из перспективе хришћанства. Шта то значи? Пре свега значи то како филмом и уметношћу можемо да изразимо доживљај света или искуство које бисмо могли назвати хришћанским, односно како ми као уметници, који смо верујући – ако смо то – можемо да изразимо своју веру и своје схватање света, своју слику света кроз уметност или филм. То је био проблем уметности од почетка – како кроз уметност, која увек мора да буде чулна, јер она се служи неким опипљивим формама, она се перципира, прихвата чулима, уметност увек зависи од наше чулне перцепције; даље, она увек мора бити у неком чулном материјалу, и музика је ипак треперење ваздуха, опет нека материја која посредује између нас и доживљаја тог дела – дакле, како кроз материју, кроз чула, нешто видљиво, опипљиво можемо да изразимо нешто што није видљиво, кроз нешто створено нешто што није створено. Како можемо уопште, опет кроз ту једну издвојену ствар, кроз материју и једну створену форму, да изразимо и целину света која је много више од оног што видимо. То је увек био проблем уметности. Већ раније, у старој Грчкој уметност је препозната као подржавање, постоји један термин мимесис, то на грчком значи подржавање, представљање; нешто се подражава, уметност има неки однос према стварности, према свету и подражава га. Како схватамо то подржавање, од тога зависи и наше схватање уметности али и света, оно како ми схватамо свет и шта је за нас свет. У хришћанству то добија једну специфичну конотацију, значење. Од самог почетка у хришћанству се поставља питање да ли слика уопште може да представља религијско искуство, пре свега да ли може да представља Бога. Ми знамо за забрану представљања Бога код Јевреја, у Старом Завету, јер Бог не може да се именује а поготово да се наслика. У Новом Завету је постојала од самог почетка једна недоумица када је то у питању, постојала је потреба да се слика Господ Исус Христос. Због те старозаветне забране сликања лика Божијег, прво је сликан алегоријски, дакле у облику хлебова или рибе или крста. Они су представљали Христа, а лик Христов се углавном није сликао. Пошто је Христ називан Јагњетом Божијим сликано је јагње и оно је представљало Христа. Међутим, врло брзо се код хришћана јавила потреба да сликају његов лик а тек касније је то теолошки оправдано. На чувеном Халкидонском сабору то је дефинисано на нивоу канона – христологија такозвана или учење о Христу – ту је речено једном за свагда, а потврђено после победом над иконоборством, да Христос може да се слика, да Бог може да се слика али искључиво у лику Бога Сина, Исуса Христа, који се овлапотио у телу. Дакле, он може да се слика зато што је историјски постојао у једном тренутку простора и времена, овлапоћен у опипљивом а не сабласном, фантомском људском телу; у потпуном целовитом, људском телу. Ми можемо да сликамо Бога као Христа, као друго лице Свете Тројице, Господа Исуса Христа зато што се он јавио у нашем свету, нашем времену и простору, ми смо могли да га видимо и опипамо. Поставља се и друго питање – шта ми сликамо када сликамо Христа, јер Христос има и људску и божанску природу, да ли ми тиме што сликамо само његову људску природу унижавамо Христа, да ли сликамо заправо њега као представу Бога Оца или целовите Свете Тројице. Постављала су се многа озбиљна питања. То је решено на један изванредан начин, коришћењем философске терминологије античке Грчке, Платона и Аристотела пре свега и неоплатонизма, тако што је речено – ми не сликамо природу божију, природу Господа Исуса Христа, не сликамо ни суштину, дакле то су појмови суштине и природе или усија и фисис, него сликамо његову личност, његов лик који су они именовали као ипостаси, ипостас. Дакле, не персону која може да има значење маске, спољашњег лика, оног што је видљиво него целине личности, једног издвојеног посебног постојања које као такво можемо да прикажемо и можемо да именујемо. Ми не можемо да именујемо и да прикажемо у виду слике суштину нити природу, можемо само да именујемо ону суштину и природу кроз лик, ми именујемо лик који има суштину и природу, али ми именујемо лик или сликамо лик. Дакле, ми сликамо лик Господа Исуса Христа, његов ипостас. То је решено једном за свагда. Самим тим можемо сликати и светитеље Божије, они су људи и ако можемо да сликамо Господа можемо да сликамо и људе. И они се увек сликају према обрасцу иконе Исуса Христа зато што на неки начин сваки светитељ иконизује Господа Исуса Христа; као што је Господ Исус Христос икона Бога Оца, тако је и човек икона Христова. У уметности се онда поставило питање како ту догматску поставку испунити у потпуности, како она може да се одржи са променама стилова, утицаја разних култура па и технолошких промена. У 19. и 20. веку настаје филм, прво фоторафија и затим и филм, и онда постављамо озбиљно питање – фотографија, а посебно филм, који је фотографија у покрету, има двоструку проблем. Кад сликате руком, колико год слика била реалистична ви је сликате у неком материјалу, неком вашом уметничком вештином и тиме преображавате стварност коју видите, јер ја кад сликам некога, макар потпуно верно, свима је јасно да то није та особа, да је то цртеж или слика те особе. Ако фотографишемо ми не видимо то посредовање, ми пресликавамо, и то пресликавамо спољашњи вид стварности само, као да фотографијом не говоримо ништа о стварности него је удвајамо. У једној књизи оца Сергеја Булгакова, Икона и иконопоштовање, коју је издао Отачник – издавач и моје књиге – каже се да је уметност често била оптуживана за луциферско удвајање стварности: јер, шта ће нам удвајање стварности кад већ имамо стварност саму. Међутим, уметност је на разне начине, укључујући и иконоборство односно иконобранитељство, оправдала себе и своју улогу у нашим животима, у нашем трагању за смислом, нашем постојању у свету. И филм је на нарочити начин оправдавао ту улогу, налазећи неки свој смисао. Од почетака, филм је био одбациван као озбиљна уметност или као уметност која може да сведочи о истини, или чак да изражава идеје а камоли неке више реалности. Али је истовремено био схваћен као уметност која ипак може или да сведочи, са једне стране, унутрашњи свет човека који не може бити представљив спољним формама или опет да види стварност својом способношћу да је перципира, без нашег посредовања, јер ми увек гледамо стварност кроз призму наших предрасуда или већ формираних ставова, формираних начина на који гледамо стварност. Када нам камера посредује стварност, без обзира што је она усмерена на одређени начин, она пушта самој техници да нам преноси ту реалности и ту нешто може да се појави или не. Са друге стране, од уметности не треба стварати идола, она је само уметност, један дијалог, један говор о стварности, и као што можемо говорити овим нашим говорним језиком о неком искуству, па и духовном и религијском, тако можемо говорити и филмским језиком. Ми знамо да постоји довољан број филмова који су то на неки начин успевали. Овде је са мном Иван Јовић који је направио филм Исцељење, који јесте филм који бисмо могли назвати ако не хришћанским, јер неки се не слажу да уопште филм треба звати хришћанским или не, у сваком случају филмом који је успео да изрази одређена религијска осећања и религијско искуство пре свега, али и да тематизује врло експлицитно живот хришћана стављајући монаха и његово духовно искуство у свој фокус, дакле одређујући априори то духовно искуство у формату хришћанског поимања света. Владимир Коларић Иване, да ли можеш да нам кажеш да ли постоје филмови који су на тебе утицали? Ти ниси имао претходно филмско образовање, па ме занима да ли постоје филмови који су одредили твој приступ овој теми и овом филму, који су ти на неки начин пружили одређена средства да изразиш оно што си желео? Иван Јовић: То је код мене мало блесаво, јер ти филмови које сам ја волео немају везе са оним што сам ја направио, попут Било једном у Америци, али пре свега Тарковски се у једном тренутку појавио, ако је то правац у којем размишљамо. Он се појавио врло чудно и необично, нешто што нисам умео одмах из прве да схватим, терало ме да размишљам. Прво се ту појавио Рубљов, како то обично и иде код Тарковског, прво сам огледао Рубљова а онда Носталгију, па онда Огледало или Сталкер, нисам сад сигуран, али то је једини опус редитељски који сам ја некако обухватио. Пре тога су све били неки филмови који су били некако носталгични у некој својој основи. Сећам се да је на мене јако утицао филм Идемо даље, са Драганом Николићем где је он учитељ, и ја сам више научио из тог филма него целе педагошке академије. Тако да су мени тада филмови били нека врста едукативног средства, мене је јако мало школа учила те неке ствари. Када сам дошао до тога да правим Исцељење, мени је заправо најмање у глави био филм, био је Тарковски, нешто мало Параџанов- Боја нара и Сенке заборављених предака – то држим у глави, да могу одмах да сетим, све остало бих мора да вртим још; али на прву лопту кад дођеш код психијатра па онда анализира прву твоју мисао, то је заиста био Тарковски и негде иза Параџанов, не могу да се сетим да је било ко други естетски утицао на мене када сам ушао у стварање Исцељења. Јако пуно литературе је утицало на стварање Исцељења, на пример да је то био Томас Ман, Достојевски тако и тако, Чехов рецимо и Чингиз Ајтматов, он ми је дао правац и усмерио како би то требало да изгледа. Онда су се појавиле и књиге које су ми указале како то не треба да изгледа и у томе шта волим а шта не волим је почела да се изграђује естетика Исцељења. Ипак, све ово што причам је моје довијање да изгледам као да сам имао неки посебан концепт, али сам заправо највише инстиктивно то урадио и највише сам то урадио из осећаја и потребе, скуп свих тих чуда, јер то је као кад почнеш да препричаваш сан: па био сам у Максију па ме је возио патријарх Павле па је дошао неко, заправо читав један конгломерат блесавости која се ту догоди, па ти то сад тумачи. Тако бих ја могао да испричам како сам стварао Исцељење и ту би се стварно нашло од Максија преко патријарха па Томаса Мана па одређених мојих бивших љубави и тако даље, и то кад испричаш, хајде то тумачи. Најискреније би било да ја стварно нисам имао ништа то у глави кад сам то радио, то је било негде изван мене, водила ме је страшна жеља и потреба и велика љубав да се то догоди са тим људима, у том тренутку, на том месту, и имао сам некако потребу за тим, ништа друго није постојало. То ти је као кад ти се рађа дете, па ти не читаш нешто књиге о томе како дојити, које кашице да узмеш, коју си комшиницу питао за искуство, вероватно си то нешто радио али у том тренутку кад узимаш дете ти имаш само то дете и то ти се не догађа у глави на неком нивоу концепта него та љубав једноставно потисне то искуство у други план и ти само летиш, јер ми смо тамо радили по 19 сати, батерије нису могле да се напуне колико смо ми брзо тамо радили, није било паузе, не дана него ни сата паузе, јер смо имали опрему 15 дана након чега смо морали да вратимо и то је скупо јако, и ако случајно нешто догодило онда не би био снимљен добар део филма. Владимир Коларић: Иваново сведочење говори једну ствар, а то је да не треба нарочито мистификовати уметност. У антици је уметност имала исту реч као занат, она је почивала на нечему што се звало поиесис, дакле грађење, прављење, готовљење. тако да ви практично следите извесна правила, начин грађења нечега што треба да буде лепо, треба да има неки облик. Са друге стране, ми увек изражавамо нешто, неки порив постоји, неко искуство, нека љубав али је она увек изражена као и у неком језику, као кад ми покушавамо својим језиком неке врло често тешко опипљиве, замисливе ствари да представимо – ми имамо проблем нека своја искуства и доживљаје представимо некоме, чак и врло блиском човеку, нашим говорним језиком; јако је тешко, увек постоји разлика између онога што смо осетили, доживели и искусили и онога што можемо некоме да пренесемо. Увек остаје неки остатак који не можемо, можда можемо на неком инстиктивном нивоу, на нивоу интуиције или нечега што можда и то превазилази, и превазилази наше људске снаге, али у сваком случају имамо проблем да то пренесемо. Свака уметност је неки језик, и Иван је опет без обзира на тај порив који је имао, морао да испољи у некој форми, да ипак научи како се филм прави, да научи неку врсту заната а не само како се укључује и искључује камера, него како се ипак филм прави да би се изградили ликови, испричала прича, радило са глумцима и тако даље. Тај филм неминовно почива на одређеним, прилично увреженим поступцима. Помињао је Тарковског, који је кодификован, постао је нека врста правила, препознатљивог код нечег што сматрамо хришћанским филмом. У третману ликова и приче видимо да његов филм Исцељење почива на неким наративним обрасцима житија или житијиних легенди, житија светитеља или стараца; имамо многе анегдоте које су директно пренете из житијних текстова. Друго, начин представљања је исто врло карактеристичан у тишинама, оним продуженим кадровима и тако даље, писао сам у томе у књизи. Који би на неки начин требало да сугеришу одређене духовне догађаје и неко растерећење од спољашње интеракције, која би надраживала чула и подстицала страсти код нас. Дакле, једна уметност која је мирнија, аскетскија и која може да нам отвори за неку другу врсту искустава. Исто је говорио једну ствар, врло важну а која се тицала иконописа – да никада личност уметника не може бити независна од онога што ствара. Вјачеслав Иванов, један велики руски философ са почетка 20. века, из оног периода Сребрног века када је живео и Берђајев и остали, каже да уметност није усхођење; ви не усходите преко уметности, него је нисхођење, ви се успете на одређену духовну висину и онда одатле стварате, уобличавате у некој форми, материји, своју уметност. А то је већ повезано и са оним да је сваки уметник и ствралац на неки начин потенцијални проводник одређених енергија Духа Светога и стваралачких енергија, где се састварава Господу. Тако да ми увек и кад стварамо не знамо довољно заправо колику ми ту улогу играмо. У филму постоји, а то ће и бити следеће питање Ивану, једна незгодна ствар, јер ми можемо да пишемо кад смо писци па чак и редитељи и сликари, да оправдамо себе и своју дистанцу према делу и кажемо – нисмо савршени људи али покушавамо да себе прочистимо кроз то дело, кроз то стварање или да макар изразимо неко своје виђење, да уђемо у дијалог и да изложимо нека своја виђења света, али са глумцем је то јако велики проблем. Позориште је било осуђивано од раних Светих отаца, јер је позориште у том времену било везано за ритуал, за паганске представе. Позориште је често било место подстицања страсти, дошло је и до декаденције огромне, чак су и убијани људи уживо на неким представама, робови, убијани су и хришћани, прогањани у време нечега што се сматрало позоришним представама. Занат глумца је био озлоглашен из више разлога и конкретно, сматрало се да глумац својим телом целокупним подражава реалност, глуми, он не контролише свој израз, као да је обузет неким вишим силама, као да је пасиван а не активан стваралац. То је било подозрење према уметнику и питање је како може један уметник, као несавршен човек, грешан, да на неки начин глуми Христа или неког светитеља. Иван Јовић Сад је овде питање како ми у филму – а постоји разлика између филма и позоришта, и што се тиче глумца али и у овом контексту – како ми можемо да доведемо глумца да он може да изрази одређена религијска искуства или осећања, на који начин се ради са њим, на који начин се он представља у филму да би служио оној сврси о којој ми вечерас говоримо- Да видимо шта о томе мисли Иван и какво је његово искуство, то је најбитније, он је то радио а не ми који причамо о томе… Иван Јовић: Да, ово је већ лакше питање. Прво је што је тај избор глумаца врло битан, да нађеш човека то ти је као кад правиш кућу па нађеш добру греду која ће то да држи, мораш да познајеш тај материјал којим ћеш да радиш, колико цола има одређена цев, ако ћеш да изолујеш кућу дебљину стиродура и тако даље. Тако ти је и са овим, мораш да знаш отприлике шта ће тој кући да прија и како то треба да изгледа. Прва ствар коју сам схватио кад сам почео да радим је да је сценска уметност литургична, да има све елементе литургије, као што је саборност, свештеник који осликава Христа, ђакони, деца која излазе… Онда сам имао доживај да иконостас и филм имају неку сличност јер као што кроз иконостас кроз видљиво улазимо у невидљиво тако се негде дешава и са филмом. Онда сам имао доживљај о томе шта ћемо ми радити тим филмом, а то јесте да ћемо сакупљати светлост. Каква год она била, она мора бити светлост и она ће бити концентрована у некој траци или на нечему, и онда се она таква кроз овај пројектор баца на одређену белину и ту се отвара тај свет који смо ми сакупили. И онда је тешко гледати у ту светлост и тај однос сакупљања те светлости одређује и глумца и оног који снима и заправо целу екипу, али глумац и директор фотографије су главни сакупљачи светлости. Они морају, а то је оно што сам ја са њима прво рашчистио на почетку, је то да нема глуме, то ми је било основно да применимо јер морамо да сведочимо, не можемо да глумимо јер глума у својој основи носи неку врсту лажи, како бих рекао, долази споља, није део нас. Морамо да пронађемо ту истину у себи како би посведочили да смо ми то. Знате већ како већ иде код редитеља, глумац очекује да му кажеш где да стави руку, где да погледа а ја му причам да сведочи, мало ти буде незгодно, апстрактно али срећом имао сам паметне глумце, што није увек случај, без жеље да увредим. То је такав свет који је једноставно научио да буде екстравагатан, има ту своју меру, добићу овације шта год да урадим у било ком позоришту. Ја још нисам био ни на једној представи, ма каква да је била, да је била и најблесавија, а да нису добили овације и да ниси изашли бар четири пута на бис. Такав човек једноставно нема потребу да буде добар јер шта год да уради он ће да добије 1000 евра, седи тамо, дође, дају му текст пред снимање, нешто прочита и уради, да ли се зове овако или онако али његово име одради за њега и то је; али видиш да то неће тако ићи и код мене је то преломило кад сам ја њима рекао да они морају свој лик да исповеде, да су они заправо свештеници у тој литургији, основи сценске уметности и да ту нема варања, нема глуме, мораш да будеш истинит и ти и твој лик. Прво мораш да будеш личност да би постао лик, односно да би пронашао тај лик, и ми смо ишли од личности ка лику а кад пронађеш тај лик онда мораш да га исповедиш, да га заволиш, разумеш, покријеш га епитрахиљом и ако играш Хитлера онда ти је мало незгодно али мораш и њега да волиш, да га исповедиш, шта да радиш… Срећом, ја нисам имао ту прилику да исповедају Хитлера али јесу исповедали своје ликове. Врло важно је да је током снимања било врло драматичних, унутрашњих тренутака за глумца Јову Максића јер ми смо ушли у његов лик тако што он у једном тренутку у филму отвара Јеванђеље а ту су се налазе фотографије његове жене и његовог детета. Док је он у њих гледао ја сам захтевао да не буде никаквих звукова, и иначе на снимању, што значи нема агрегата пре свега и све је било у свећама и пламену и апсолутној тишини која је морала да траје, чак и после оног „стоп“ нико други није могао да прича осим ја шапатом са Јовом или Паблом Живановићем, директором фотографије. Договор целе екипе био је да се тишина мора чувати јер ако одеш на врх неког брда и онда направиш тамо буку, онда тако можеш да снимаш и у Кнез Михаиловој улици. Тај концентрат тишине и та атмосфера је заправо помагала глумцу да исповеди свој лик јер ни служба се не врши у галами, осим причешћа. У принципу, мора да буде тишина и та тишина је помогла прво Јови, а онда и Радовану Миљанићу који је имао своје искуство болести, да пронађу све то и сада да не улазим са малим Немањом Јеремићем како је то ишло. И сада кад постављам нови филм и када постављам нову представу ја се заправо увек ослањам на то да ми служимо, да је то једна врста литургије и да је свако ко уђе на то јесте једна врста свештонослужитеља, службеника. И ми нисмо ту посебно битни, поготово у Србији, јер овде може да се буде не без позоришта него на пример пекаре, коме требају књиге и све то. Кад све то сагледаш – ми нисмо вода, ми не продајемо нешто што је битно, па није ни било позоришта доста дуго у Србији јер кад је тек дошао Јоаким Вујић и тако даље… И ја сам зато њима морао да кажем да ми дајемо људима смисао, јер ми смо попут пудлица, каранфила зато што кад ниси дога која чува ти си ту онда да мало улепшаш балкон и да живот постане лепши са тобом и да има мало више смисла. Ако не дамо људима смисао ми онда не треба ни да радимо ништа јер је то онда као они керићи који лају на гуму камиончине од две тоне, тако ми сад изгледамо, потпуно бесмислено. Да бисмо имали пуноту онога што радимо ја сам направио нешто што зовемо литургијска сцена и то сакупљање светлости, прожимање нетварне светлости. Има један део где сам поставио то питање – да ли сунце има своју светлост јер је месец нема, он је прима од сунца и емитује ка земљи, и ту сам поставио ту теорију у неком разговору – шта ако је сунце нека лопта, кугла која сакупља нетварне честице светлости из космоса и онда сабира ту светлост која није сунчева светлост јер прво је био дан кад је створен свет, па се онда појавила сунце што значи да светлост већ постоји? И ако та светлост улази у нас – јер без светлости нема нас, нема боје, нема ничега, пипамо се само – када та светлост улази у нас она се преображава у нешто што сам назвао музиком, ритмом који ми треба да пренесемо на сцени, то ослушкивање ритмова. То колико те нетварне светлости узмемо толико је богат наш музички садржај, толико ми имамо нота више у себи да одсвирамо на сцени. Наравно да ово треба да слегне мало и лако се схвати и дође до тога како треба да помери руку и где стане, дође се до мизансцене то крене само од себе, јер кад почне човек да ослушкује свој унутрашњи ритам, када се ослободи стега глуме он почиње да буде личност која сведочи, и онда му не требаш ту много, ми смо му само друштво у томе, у његовом сведочењу. Владимир Коларић: Добро је што се ово снима јер смо имали прилике да чујемо једно аутентично исповедање и схватање уметности које је опет на трагу оног најсуптилнијег истраживања уметности уопште у цивилизацији, у нашем цивилизацијском кругу, да не идемо ван овог нашег круга који полази од антике и Блиског Истока. Отац Павле Флоренски – ових дана се навршила осамдесета годишњица његовог убиства у совјетском логору – назвао је храм синтезом уметности а иконостас исто једним примером, он није помињао филм као иконостас али је заправо иконостас поставио као једну од парадигми уметности. Чувена је његова књига о икони – једна од оних које се морају прочитати – говори о томе. Такође, тај круг руских мислилаца са почетка века, такозвани Сребрни век руске мисли, говорио је о религијском смислу уметности, о томе да уметност има смисао, али нема сопствени смисао већ је њен смисао религијски. То је доста слично овоме што је Иван говорио, а да не спомињемо да ово што је он говорио има доста платонистичке или врло директно питагорејске увиде, готово од речи до речи, при томе не мислим да је он то препричавао или плагирао, већ то говори да се умови дотичу и да се некакви обрасци некада преносе свесним или несвесним, оваквим или онаквим путевима. То је јако важно, а пошто смо овде у храму исто сведочи једну врло занимљиву ствар – то је да је за уметнике некако, поготово у последње време, од те неопатристике, те патристичке обнове где је вероватно Григорије Палама најважнији – сад смо слушали о нествореним енергијама и о светлости – од свих отаца се Григорије Палама највише примио код уметника у покушају да изразе оно чиме се баве. Ово искуство опет говори да Иван Јовић вероватно имао увиде који су заиста најсуптилнији у историји филма, што не значи да је он редитељ на нивоу тих редитеља, али имају ту исту интуицију о светлости. Та интуиција и та потреба редитеља који се баве оваквим питањима да не користе професионалне глумце него аматере је врло препознатљива. У генијалном филму о Јованки Орлеанки, од оних који се морају погледати, редитеља Карла Теодора Драјера, имамо Марију Фалконети у једној од највећих улога филмских икада, а она је била конобарица, никада се није појавила у филму пре тога. Велики хришћански редитељ, један од највећих, можда и највећи, Робер Бресон је користио готово искључиво, нарочито у познијим филмовима, глумце аматере, непрофесионалне глумце. И каснији редитељи су то радили, готово по правилу. Код самог Тарковског кога неминовно помињемо, хтели то или не, карактеристично је да за његов први целовечерњи филм, Иваново детињство, за главну улогу, која је била фасцинантна, узео дечака коме је то била прва улога, касније заиста славног совјетског глумца Николаја Бурљајева, кажем совјетског јер је престао да ради рано као глумац, још док је постојао Совјетски Савез, а касније је почео да се бави нажалост политиком у разним видовима. Тарковски је открио једног великог глумца у њему још као дечаку, дакле као некоме ко није био до тада обележен некаквим другим искуством, глумачким и уметничким. То ме сад подсећа на Платовов дијалог Ијон, где он каже да онај ко тумачи уметност заправо то не ради на основу заната, неког знања или заната, него на основу божанског откровења јер њему Бог говори како треба да разуме оно што говори. То су интуиције које потичу од тада. Није џаба код нас велики Жарко Видовић, покојни, говорио веома сличне ствари овима које говори сада Иван Јовић. Дакле, недавно преминули Жарко Видовић, највећи хришћански философ српски, после владике Николаја, наслутио је многе од ових ствари на један супериоран начин а то је тема за себе, треба једно вече овако и многа друга посветити само Жарку Видовићу и његовом схватању уметности. Постоји једна контроверза у овој причи коју је Иван рекао и која би могла да занима све нас: када кажемо да је глума исповест, да глумац треба да дође у ситуацију исповести, имамо једну контоверзу – у чије име глумац говори, у чије име глумац исповеда? Он глуми лик, он је приватна личност која се зове на пример Јово Максић, а глуми неименованог, безименог, у филму безименог у сваком случају, а у свету дела именованог монаха. Ми знамо да када се исповедамо или причешћујемо прво кажемо своје име, то је и довољно да кажемо, оно остало не говоримо, оно остало је неизрециво а оно што се од нас тражи да кажемо то је име. Ту је онај идентитет, истост између слике и речи, иконе и речи, иконе и логоса, јединство иконе и речи. Христос је онај који се може именовати, јер има име, и онај који се може насликати. Овде се између тога помиње неко ко изводи лик – у чије име он говори, како доводимо то да нечије аутентично, можда приватно искуство прихватимо као аутентично искуство лика а да при томе то има некакву улогу у нашим животима? И друго, ако говоримо о светлости, оно што је занимњиво је где иде светлост, да ли иде ка нама или да ли неки други свет, како то каже Јоргос Кордис, велики савремени иконописац, продире у нашу реалност кроз икону. Или можда, на неки начин, ми продиремо у неки други свет неким спознајним начинима, интуицијама или како већ, или пак пуштамо неке друге енергије да када продру у наш свет, као кроз неки прозор, у наш простор стварност, у нашу историју, наше временито постојање, тада улази оно што је вечно, што је нестворено, оно што нас застрашује и како каже митрополит Антоније Блум, оно нешто што чини да се при сусрету са тим осећамо као са тигром у кавезу, осећамо да је то нешто што нас превазилази као нестворено… Дакле парадокс лика и личности. Иване? Иван Јовић: Да, то јесте највеће питање јер сам и ја схватио да све ово што радим мора да добије неки облик, концепт, и почео да стављам то у нешто што може да испадне књига која за сад има радни наслов Скупљачи светлости и која заправо говори о целом процесу уласка те нетворене светлости која се налази у самом тексту и где заправо исисаваш ту светлост коју писац ту ставља, јер постоји светлост у јеванђељима, у речима светитеља, у свему што се ствара, у сваком детету које се роди постоји потенцијални светитељ и све има душу – у то се поставља тај тренутак када се светлост претвара у музику, музика се претвара у ритам, ритам у окрет а тај покрет осликава свет који је у теби. Истини за вољу, ту се догоди та врста биполарности између личности и лика, и то није нимало једноставно, уопште у уметности се догађа биполарност јер оно што каже Достојевски не мора да каже Достојевски него његов лик. Причам како се то дели јер кад уђемо у тај простор уметности са разлогом се каже да је то опасан простор и да ту треба водити рачуна. Ја сам завршио и дефектологију и радио као терапеут и много пута видео људе са сцене који би требало да потраже савет од неких људи зато што то заиста мрви унутрашњи свет човека ако је неопрезан, ако олако улази у све то, његова психа, морал и етика се помеша и направи конфузију у човеку. Личност заправо познаје свој лик онолико добро колико свештеник познаје свог исповедника. Њих двојица у једном тајанству, у једној светој тајни стварања, и не мора цела црква да зна како се зове човек који се исповеда али мора да зна свештеник који га покрије епитрахиљом. Тако да ми не морамо да знамо како се глумац Јово зове у филму, односно лик, али Јово га је знао, његово име и презиме, Јово је знао све о њему боље него сви ми остали, боље него Моња Јовић, писац сценарија. Он је са њим имао то тајанствено, ја сам лик довео до цркве а Јово га је преузео у цркви, како бих то рекао. Моје је било да га препустим. Моња га је направила као лик, уденула у његов живот и те светлосне ствари, ја сам га обрадио и прегледао и рекао да мислим да ће ћеш ти бити најбољи свештеник овом лику, овде говорим о Јови Максићу и лику монаха у филму Исцељење. Онда сам препустио њих двојицу заједно и оно што је најважније ту, од изузетне важности за мој рад бар – мора да постоји време које проведе лик и личност заједно. Ми смо филм радили годину дана. То је као кад спустиш шећер у воду, он мора да проведе ту неко време да би се растопио и у томе сам ја само нека кашичица која то промеша, да евентуално убрза тај процес. Ти на крају исто видиш воду али ћеш знати да је то шећерна водица тек кад је пробаш, кад буде на филму, односно кад се процес заврши. У процесу стварања морамо да дамо шећеру времена да се истопи, као што морамо да дамо лику време да се утопи у личност, да се лик и личност сједине. Да би глумац могао да посведочи нешто и да би он заиста био аутентичан – то заиста јесте лакше код натуршчика и то сад кад радим на новом филму често видим, многи редитељи су ту брљали јер кад дође глумац онда свакаквих модела ту има и док се све то рашчисти има прилично посла, па и проблема, а да је код натуршчика лакше сам видео и кад сам радио са дечаком из филма Исцељење, Немањом Јеремићем из Зворника, са којим је радио претходно неки његов учитељ глуме – но да се вратим на тај тренутак када долазим у контакт са глумцем, и што је најважније јер ја доживљавам да је филм у принципу глума, тачније слика плус глума, мада душу и ритам донесе глумац, тај тренутак је оно кад треба да га убедим да буде свој, да буде личност. Сад, човек тражи слободу али и слобода тражи човека, он мора да дорасте до зрелости слободе јер чим дође глумац он хоће неку слободу, типа немој да ми говориш како, пусти ја ћу сам, што није проблем, али то тражи и дете од четири године али ће после да погине на улици. Мора да се дорасте до те слободе и говорити некоме ко је велики глумац, коме су већ сви рекли да је сјајан, окружен ловорикама, заправо је говорити му да он и ми сами нисмо дошли до тог процеса, да сви морамо да се променимо. Кад смо радили филм Завештање, ја сам рекао целој екипи – ако нас овај процес не доведе да се сви променимо, нисмо ништа урадили. И сваки филм мора да нас доведе дотле да ми нисмо више исти људи, морамо да будемо бољи људи јер ако ми не постанемо бољи како ће постати они који гледају. Ако то нема ту идеју, која можда јесте клиначка али ја у њу верујем, да ми ту мењамо неки свет, пре свега наш свет, свет моје породице, пријатеља, ових људи који нас слушају, можда оду донекле промењени одавде, онда смо им ставили нешто у руке а сад шта ће они са тим да раде то је њихово, али ми треба да им кажемо да то што имају у рукама вреди нешто. Онда покушавам да људе са којима радим наговорим да се сви заједно пременимо у том процесу. У том процесу промене они мењају мене и ја мењам њих, и у том процесу саборности, у тој једној заједници која може само сценска уметност да ти да View full Странице
  14. Колико су Божићне поруке мира, радости и љубави духовној деци Српске православне цркве значајне за све грађане Србије? Саговорник је Растко Јовић, доцент Православног Богословског факултета Универзитета у Београду. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Храм Св. Александра Невског слави у среду, 6. децембра, храмовну преславу, а стерешина цркве, протојереј-ставрофор Вајо Јовић, говори нам о светом руском кнезу и позива на богослужења: бденије уочи празника почиње у 17 сати, у среду ће Литургија почети у 9 часова, служиће сви свештеници овог храма са ђаконима, а мошти Светог Александра Невског биће изнете и на бденију и том Литургије на целивање, као и током Акатиста који ће бити служен у среду од 18 сати: Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  16. Храм Св. Александра Невског слави у среду, 6. децембра, храмовну преславу, а стерешина цркве, протојереј-ставрофор Вајо Јовић, говори нам о светом руском кнезу и позива на богослужења: бденије уочи празника почиње у 17 сати, у среду ће Литургија почети у 9 часова, служиће сви свештеници овог храма са ђаконима, а мошти Светог Александра Невског биће изнете и на бденију и том Литургије на целивање, као и током Акатиста који ће бити служен у среду од 18 сати: Извор: Радио Слово љубве Преузимање http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/05.12.17 o.Vajo Jovic,preslava,za sajt.mp3 View full Странице
  17. Предавач је указао на проблем отуђености између идеала поста и реалног живота људи. Примеру како су оци Цркве такав проблем икономијски решавали у 7. веку, он супротставља савремене оце који ову отуђеност идентификују, али не нуде решење. Поставља се питање да ли имамо суштинску веру у Бога када се плашимо да такнемо у нешто што је Црква током векова без проблема мењала, као и да ли Црква доживљава верни народ као свој конститутивни део. Данашњи број и дужина постова доводи до девалвације вредности Васкршњег поста, губи се његова изузетност у односу на остале. Потребно је да преведемо пост на језик који је данас разумљив људима. Кључно питање за Цркву је ко је човек данас и како му прићи. Прича о храни нас своди на ниво религије и питање индивидуалног спасења, представља препреку нашој социјалној интеракцији, чини нас у овом свету непрепознатљивим, а још мање битним. Дошло је до редукције нашег хришћанског идентитета, пост смо свели на ритуализам, религијску дисциплину, која потире свест о делима љубави по којима свет треба да нас препозна. Рана Црква управо акценат са хране преноси на социјално давање, на излазак из себе ради помоћи ближњем, јер тиме оприсутњујемо Христа. Канонске одредбе одлучења од причешћа оних који не посте не наглашавају храну, јер би то била издаја хришћанства, повратак на јудаизам, већ да је занемаривање помоћи ближњем, оно што их осуђује.Проф. Јовић је, одговарајући на бројна питања, нагласио да није супстанција хране та која нас одређује, већ наш живот у Христу, да је хришћанство простор слободе, који подразумева одговорност да из нашег хришћанског идентитета проистиче и наше деловање у свету.
  18. Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 26. марта 2017. године одржано је треће у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом Пост: како смо стигли довде? одржао је др Растко Јовић, доцент на Катедри за Канонско право на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио проф. др Зоран Крстић, шеф катедре за Канонско право на ПБФ УБ и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на проблем отуђености између идеала поста и реалног живота људи. Примеру како су оци Цркве такав проблем икономијски решавали у 7. веку, он супротставља савремене оце који ову отуђеност идентификују, али не нуде решење. Поставља се питање да ли имамо суштинску веру у Бога када се плашимо да такнемо у нешто што је Црква током векова без проблема мењала, као и да ли Црква доживљава верни народ као свој конститутивни део. Данашњи број и дужина постова доводи до девалвације вредности Васкршњег поста, губи се његова изузетност у односу на остале. Потребно је да преведемо пост на језик који је данас разумљив људима. Кључно питање за Цркву је ко је човек данас и како му прићи. Прича о храни нас своди на ниво религије и питање индивидуалног спасења, представља препреку нашој социјалној интеракцији, чини нас у овом свету непрепознатљивим, а још мање битним. Дошло је до редукције нашег хришћанског идентитета, пост смо свели на ритуализам, религијску дисциплину, која потире свест о делима љубави по којима свет треба да нас препозна. Рана Црква управо акценат са хране преноси на социјално давање, на излазак из себе ради помоћи ближњем, јер тиме оприсутњујемо Христа. Канонске одредбе одлучења од причешћа оних који не посте не наглашавају храну, јер би то била издаја хришћанства, повратак на јудаизам, већ да је занемаривање помоћи ближњем, оно што их осуђује.Проф. Јовић је, одговарајући на бројна питања, нагласио да није супстанција хране та која нас одређује, већ наш живот у Христу, да је хришћанство простор слободе, који подразумева одговорност да из нашег хришћанског идентитета проистиче и наше деловање у свету. View full Странице
×
×
  • Create New...