Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јован'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 422 results

  1. Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован, биће гост новог издања емисије "Живе речи", која ће бити уживо емитована на "Живе речи ТВ" 19. јула од 20:30. Акатист Пресветој Богородици Тројеручици читаће протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, док ће музички део емисије употпунити појац Милош Николић. Модератор емисије биће г. Марко Делић. Животопис Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована
  2. Уочи славе, у порти храма је одржана ђачка радионица ученика Православног катихизиса бачкопаланачких основних школа у плетењу ивањских венаца. Изабрани су најбоље исплетени венци. Празнично бденије је служио протонамесник Милан Узуров, уз саслужење тројице свештеника, а на Ивањдан светом Литургијом је началствовао протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, којем су саслуживала четворица свештеника Епархије бачке, јеромонах Павле (Пајић) и ђакон Никола Дувњак. У продужетку свете Литургије извршен је трократни опход око храма и служен је помен ктиторима, приложницима, свештенослужитељима и парохијанима храма. Вечерње богослужење, у оквиру кога је пререзан славски колач и освећено славско кољиво, служио је протојереј Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки, уз саслужење десеторице свештеника и једног ђакона. Црквени хор Свети Јован Крститељ, којим диригује професор Снежана Жујић, учествовао је у празничним богослужењима, доприневши на тај начин прослави патрона храма у Бачкој Паланци. Овогодишњи кумови славе били су породица Николић из Бачке Паланке, а за следећу годину за кумовање се јавио господин Недељко Мићић са својом породицом. После вечерњег богослужења, у порти храма је одржан получасовни вокално-инструментални наступ Војвођанског народног оркестра Гајде из Бачке Паланке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  4. Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020). Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар) Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег) У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована: Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања! Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу. Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења! Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег. Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек! Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег. Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу! Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег. Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио! Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег. Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље View full Странице
  5. Предавање одржано на Међународном научном скупу византолога у Нишу јануара 2015. године. Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанствау Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – "Небоземно грађанство Града Божијег". Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополо-шким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути. Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света. Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученика-прејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, "ад-министративна структура" прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет. Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павлекапетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам једозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави,говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. Азаповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече:Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павлерече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28). Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од исто-ријског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом "ткиву" – културолошком, социолошком, цивили-зацијском. То би био тајисторијски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан. Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је пресва-ходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Цар-ства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве. Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду БогаЖивога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Црквипрвородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршенихправедника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крви очишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апо-столску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Жи-вога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечанисабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно не-бески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека. Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у пре-зенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји мета-историјски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад. Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које про-излази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хриш-ћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима. Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небо-земни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек-Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих (Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег. Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске имплика-ције и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско-есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско-есхатолошку социоло-гију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спа-сење кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од бого-ликих људи-личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко-историјског и есхатолошког Тела Христовог. То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и нау-чите све народе, крстећиих у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Са-вету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога. Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као исто-ријске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историј-ског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко-утопијско искушење пуко спољашње, пуко ис-торијске изградње "Града Божијег на земљи". Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, "средиште" живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхари-стија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Ев-харистије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небо-земног Града Бога Живога. О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века. У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Бо-жији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са ко-нацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски "град" иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим. У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као "града цара и Сената", престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истове-тног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новоје-русалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји. Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћан-ског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег. Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Бо-жијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу. Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклиси-олошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења твар-ног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење. То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији... ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно. Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јеруисалима, који силази са Неба од Бога(Откр. 3, 12). Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како ви-димо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје. Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку сво-јих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива "глобалистичком", "једином универзалном" или цивилиза-цијом "без алтерантиве". Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушењеунутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења. Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, "есхатолошки покрет отпора" – монаштво, које ду-ховној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха-подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Сту-дита, урбаног Свеца par excellence. Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединород-нога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и ис-торији, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне. Ова катафатичко-апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем" (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити спе-цифична црквено-политичка концепција која ће, у облику "римске идеје", одступити од ромејско-византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско-пустињским Предањем, тј. од источно-хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падо-вима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромеј-скога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко-секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку. Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања по-стојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у ствара-лачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непре-стано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20). Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског "тела". У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји. Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: "Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу". Зато Свети Сава у прологу свог "Законоправила" – "Номоканона" наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљ-ско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом. Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје. Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким сту-дијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено-политички и кул-тно-културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као "тринаестога Апостола Цркве", како су га називали Оци Цркве, са апо-столским Предањем јеванђелског преображавања света и историје. Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског пре-дања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и не-беском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско-светосавског црк-веног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје. Тај светосимеоновско-светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: "Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати" (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет засни-вања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Цар-ству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смисло-давни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко-историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог. Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско-византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Прему-дрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији. Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаоби-лазна у разматрању теме града у Византији или византијских градова у историји, јер се тајна града и тајна историје не може разматрати само на основу античког концепта града и историје, нити пак само на основу нововековног (постхришћанског) концепта града и историје, дакле без и мимо Откривења Божијег о есхатолошком Граду Небеском као циљу и смислу историјског града земаљског. Тајну византијског поимања и искуства града у историји је немогуће појмити без црквено-благодатног опита Духа Светога Који, у дан Свете Педесетнице, силази на Апостоле и ствара Цркву као мистички нуклеус космичко-есхатолошког небоземног Града Божијег и човековог; без благо-датног познања тајне дејствовања Божијег Промисла у историји и тајне богочовечанске синергије – сарадње Бога и човека на преображењу исто-рије, свеколике твари у небоземни Град и Дом Очев и човеков. Закључак Да закључимо наше уводно излагање на тему "Небоземног грађан-ства Града Божијег". Сама идеја града и грађанства, у евроазијској култури, дубински је хришћанска, заснована на христологији и еклисиологији. Хришћанско поимање, схватање и искуство града и грађанства у ис-торији је неупоредиво дубље од било каквог пуко научног, философског, антрополошког, социолошког или психолошког приступа који не узима у обзир чињеницу Оваплоћења Бога Логоса и Цркве као Његовог историјско-есхатолошког Тела које собом обухвата Небо и земљу, вечност и време. Без хришћанског православног богословља немогуће је схватити не само тајну града у византијској историји, већ тајну Града у људској историји уопште. Глас сведочења Цркве и хришћанског православног богословља је неопходан и суштински важан данас у време убрзаног свођења свега небоземног искључиво на земљу; небоземне Икономије (Домостроја) спасења на пуку земаљску економију; свега узвишеног и непролазног само на оно што се може произвести, купити, потрошити и појести, јер једино Хришћанство још увек чува изворну идеју и искуство земаљскога Града заснованог на тајни Небескога Града, Новог Јерусалима. Једино Црква може да се, кроз сведочење неизмерног богатства апостолско-отачког Предања и кроз нову, сведочанску и делатну проповед Јеванђеља Хри-стовог људима у Граду (и градовима) савремености, супротстави убрзаном претварању обездуховљеног Мегалополиса (великограда) постхришћанске садашњости у духовну Некрополу (мртвоград) постхришћанске и анти-хришћанске будућности. Извор: Српска Православна Црква
  6. Доносимо предавање протојереја мр Јована Милановића, ректора Карловачке богословије, који је говорио на тему "Маловерни, зашто посумња" 18. јуна 2020. године, у цркви Светог Пантелејмона у Миријеву, у Београду. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве
  7. Црква Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети данас је торженствено прославила храмовну славу – Светог краља српског. Свету архијерејску литургију је служио Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Радост сабрања је уљепшало крштење и миропомозање новог слуге Божијег Доброслава. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит је рекао да они који су Христа гонили и који Га гоне, већ двије хиљаде година гоне и прогоне оне коју су Његови и да житије Светога Јована Владимира свједочи ту велику и свету истину. Појаснио је да они који чују и слушају ријеч Божију слушају Духа Светога а они који се ње одричу, одричу се и Духа Божијега, самога Бога. Тако је то било кроз вјекове и тако бива до данас са Црквом Божијом, са онима који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и живе сагласно томе, испуњени љубављу према Богу и једни према другима. По његовим ријечима они који се не крштавају, или су крштени а не живе сагласно Јеванђељу, они нападају, гоне и прогоне Цркву и свједоке Божије, и сва историја двије хиљаде година је свједочанство тога: “Свети Јован Владимир је живи свједок живога Бога који је свједочио Господа својом вјером, надом, љубављу. Својом мученичком крвљу је запечатио своју вјеру пострадавши прије 1020. година. Они који су га мучили и убили из властољубља, запамћени су на начин на који је запамћен Јуда издајник Христов”, истакао је Митрополит. Говорећи о Светом Јовану, Високопреосвећни је нагласио да је он присутан не само у Зети, његовој држави, него и тамо гдје су његове мошти у Шин Ђону, Албанији, и широм васељене. Овај дивни светитељ спада у оне владаре који нијесу жртвовали свој народ за своје интересе и власт, него за истину и правду Божију, жртвовали себе за народ свој. “Његов спомен и његов примјер, свједочанство, пројављује се овдје у Зети, којом је владао, преко ове светиње посвећене Светој Петки и њему као Божијем угоднику. Преко овога новога манастира поново је дошао међу нас да му служе наше сестре монахиње и сви ми заједно са њима, да се сјећамо његовога житија и великога подвига”, рекао је владика и додао да је Митрополија објавила десетак књига у којима је сабрано све што је писано о Светом Јовану Владимиру. Архиепископ цетињски је казао да је Свети Јован Владимир дивна и чудесна личност и изразио наду да ће се и Пречиста Крајинска, срушена од Турака, 1571. године, обновити и освештати, али, нагласио је, то зависи од дозволе власти. “Даће Бог и њима разума и памети, а у исто вријеме неће Господ дозволити и Часни крст Светог Јована Владимира да светиња посвећена Светој Тројици – Богу љубави, која је долетела на Румију по његовом благослову, буде срушена, иако је од 2005. године непрекидно нападају”, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсјетио на предања везана за ову цркву, као и начин њеног постављања на 2000 метара надморске висине. “То је најљепши доживљај у моме животу, лети хеликоптер са храмом… види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда… Баранин Мило Драговић је направио и на врху саставио цркву и камење, које је по предању доношено сваке године за Тројичиндан, сакупљано стотинама година, почело је да се уграђује у тај храм. Па су нам и то забранили прошле године у име културе”, присјетио се Митрополит Амфилохије тих дана. Нагласио је да и оно што се овдје у Зети са овом светињом урадило, као и са другим манастирима и црквама у Црној Гори, по мишљењу власти руши црногорску културу. “А то што су то биле рушевине триста година и што је стока боравила у цркви у којој је гроб Балше Другога, то је била култура?! Хвала Господу ено црква на Румији стоји, и ако Бог да стојаће. И хвала Богу што су се светиње на Скадарском језеру обновиле. Хвала Господу што се и ова светиња обновила и васкрсла. Надам се да ћете ви из Курила дати овом селу име Владимирово, што би био ваш допринос обиљежавању прославе великога Светога Јована Владимира”, казао је Митрополит Амфилохије. Након што је благосиљао и пререзао славски колач, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је честитао празник и славу мати Јакови и сестринству ове свете обитељи, као и ктитору брату Радомиру Станковићу, који је и ове године био домаћин славе. Сабрање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера). Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети. Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома. Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње). Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом. У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира. Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео. А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом. Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године". Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога. Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград. Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира. Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Власт Црне Горе посегнула је за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв. Да их има, и то је нажалост очевидно. Овако, у ексклузивном интервју за „Вести“, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) описује актуелну ситуацију у овој земљи која је кулминирала хапшењем владике Јоаникија и још осморице свештеника из Никшића. Владика Јован је све до епископске хиротоније у викара Његове светости патријарха српског 2011. године, у Црној Гори провео готово две деценије: од искушеника, па све до старешине манастира Морачник и професора на обновљеној цетињској Богословији. Отуда је и један од најпозванијих да оцени да ли су последњи догађаји проистекли из „здравствених или верских разлога“, али и колико се ситуација у овој држави може поредити са оном током постојања Независне Државе Хрватске. Послушати глас Кола Да ли сте изненађени свим оним што се тренутно дешава у Црној Гори? – Када сам дошао у Црну Гору лета 1991, најснажнија и најживља слика свима нама била је слика трагичног Петровдана на Цетињу те године. Руља окупљена око манастира је камењем засипала светињу, хлеб и тело Христово које је било изложено пошто се литургија служила у порти, и Светог Петра Цетињског. На тај начин они су се наводно борили за неку аутокефалност црногорске цркве, ваљда? Одатле гледано, ништа не може да изненади. Оно што је заиста ужасно јесте то да је та идеологија која се те 1991. бацала каменом на Светог Петра Цетињског, а која је представљана као идеологија изоловане мањине, идеологија заосталих заслепљених комуниста, постала данас идеологијом владајуће структуре независне Црне Горе. Хапшење владике Јоаникија је у том погледу савршено илустративно: оно што би клиру православне цркве радила та руља 1991. године – хапсила, затварала, пребијала – то сада ради власт Црне Горе, у овом или оном облику. Колико је реално да ће власти у Подгорици одустати од закона који је испровоцирао литије широм Црне Горе? – Литије су се појавиле у Црној Гори као што се појављује Коло у „Горском вијенцу“ – оне су из главе целога народа и немојмо се заваравати да је њих неко плански могао да организује, било из Црне Горе, било изван ње. У литијама су они који себе сматрају и Србима и Црногорцима; леви и десни, верујући, па и атеисти; друге цркве и верске заједнице или им се не противе или их подржавају; ружна реч се из литија није чула ни према коме. Коначно, у њима учествује трећина становника Црне Горе, а сигурно и више. Зато би свака паметна власт требало да добро послуша глас овог Кола. А тај глас каже да је власт Црне Горе посегнула за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв; да их има, и то је нажалост очевидно. Истребљење без милости Важите за познаваоца догађаја из Другог светског рата везаних за Холокауст и злочине НДХ. Колико се ситуација у Црној Гори може поредити са оном из времена НДХ кад је реч о положају Срба и СПЦ? – Поређење с НДХ је веома тешко поређење и с њим треба веома опрезно баратати. Оно подразумева истребљење, концентрационе и логоре смрти, масовна клања. У Другом светском рату такви злочини су се десили на простору тадашње окупиране Зетске бановине два пута: 1944. у Великој и Полимљу, на граници с Метохијом и 1943. године у Пиви, за време немачке операције Schwartz. Колико код били ужасни и у бити били једнаки злочинима у НДХ, овакви злочини су се на просторима данашње Црне Горе десили неколико пута, а у НДХ су се дешавали свакодневно. У Западној Славонији је, на пример, само прве половине августа 1942. године сваки дан истребљивана по једна Велика! Кусоње, Дереза, Слобоштина, Торањ… и тако четири године. Да ли иза свега оног што се дешавало овог месеца у Црној Гори стоје „медицински“ или „верски“ разлози. Или је реч о проблему који има своју предисторију, а ово су само последице? – Идеја промене идентитета Црне Горе – то је оно што је зачето код Црногораца који су у Другом светском рату нашли своје место код Павелића, и ту се веза данашње власти са НДХ не може порицати. Чак ни црногорски комунисти нису видели другог идентитета Црне Горе осим вертикалног, духовног и моралног, па су у грб Народне, касније Социјалистичке Републике Црне Горе ставили Ловћенску капелу – једини духовни елемент у целокупном знаковљу социјалистичке Југославије. Но, тако је Црна Гора постала ваљда једина земља на свету која је уништила мотив са свог грба за време док је грб био важећи. Ловћенска капела је срушена 1971. године, али је преостала да живи у грбу СР Црне Горе све до деведесетих! Пре неку годину је Дарко Худелист разговарао са сином Ивана Мештровића Матом о Његошевом маузолеју и овај је испричао како је оцу било изузетно важно да ради на Маузолеју: „Да се уздигне свест црногорског народа и важност његовог идентитета!“ Библијски човек С благословом патријарха српског Павла отишли сте у Свету земљу. Каква сећања и успомене имате на патријарха Павла? – С патријархом Павлом сам највише времена провео у Пећкој патријаршији, где сам по његовом благослову служио и водио сарадњу с Кфором и другим међународним организацијама. У томе нам је помагала и Ђаковчанка Добрила, која је у својим озбиљним годинама напустила Француску, дошла у Пећ и – такође с патријарховом благослову – посветила се Патријаршији скоро до смрти; упокојила се недавно у Француској, царство јој небеско! Памтим га као као образованог и знатижељног, а пре свега као библијског човека – смиреног, али и оштрог и одсечног кад треба; ни близу неког добродушног дедице, како га често приказују. Волећи све људе и све народе, познавајући добро и Србе и Албанце, волећи сваког човека и сваки народ, остао је Србин Славонац из Војне крајине. Тек у Светој земљи сам увидио колико је он истински библијски човек. Почели сте обнову Саборне цркве и Владичанског двора у Пакрацу, докле се стигло? – Владичански двор, Саборни храм и Књижница се великим темпом обнављају, уз значајну потпору Министарства културе Хрватске, Управе за односе са црквама и верским заједницама Србије, али и уз многе личне прилоге, међу којима треба издвојити Славонце из Аустралије и Сједињених Држава. Библиотека има значајну сарадњу с више академских међународних организација сличног типа, те смо већ дигитализовали целокупну нашу рукописну збирку, као и збирке епархија Далматинске, Загребачко-љубљанске, Црногорско-приморске – ради се о стотинама рукописа. Тако се Пакрац враћа на место на којем је историјски и био, место попут Охрида, Москопоља, Сент Андреје… једно од аутентичних јужнословенских и српских духовних и културних центара на размеђи Балкана и Средње Европе. Библиотека у новом руху Реците нам нешто и о чувеној Библиотеци, коју је Епархија славонска имала до ратних дешавања 1991. године? – Библиотеку, или како је њен стари и прави назив Епископска књижница у Пакрацу, имали смо у ствари до 1941. године, када је НДХ похарала Владичански двор у Пакрацу. Нове власти су 1945. библиотеку задржале и вратиле је тек осамдесетих година у неусловне просторије, пошто је Двор – иако културно добро највише категорије, био систематски занемариван од социјалистичких институција културе. Наш претходник, владика Лукијан, учинио је много да се Библиотека смести и каталогизује. Прекинуо га је нови рат и почетком 1992. Библиотеку је спасао хрватски официр Иван Хити. Из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу књиге су након сређивања враћене у Митрополију загребачко-љубљанску 2007, а 2017. смо их у сарадњи с митрополитом Порфиријем пренели у новосаграђени епархијски депо у Пакрацу. Заглушујуће ћутање – Оно што је истински тешко и јединствено наслеђе Црне Горе јесте међусобни покољ који се десио на почетку устанка 1941-1942, а онда на крају рата, 1945; па међусобни обрачун црногорских комуниста 1948. године поводом сукоба Тито-Стаљин. Највећи део како узника тако и мучитеља на Голом отоку били су Црногорци. За нас који смо живели у Црној Гори, ћутање о том међусобном злу било је заглушујуће. О њему се није још проговорило, а камоли да су ране зарасле. Зато је ово Коло које иде у одбрану светиња тако лековито јер су у њему потомци свих, који не траже ни обрачун ни освету, нити забадају прст у ране него поручују „слога бит’ ће пораз врагу“. А враг је овде управо онај истински непријатељ људског рода, пре него било која власт. А ако власт почива на томе да „завади па влада“, онда знамо од кога је та власт – истиче епископ славонско-пакрачки Јован. Ускоро музеј патријарха Павла Прошле године у Кућанцима, родном месту патријарха српског Павла, имали сте освећење новоподигнутог храма на месту старог у коме је крштен млади Гојко Стојчевић, пре неколико година откупљена је родна кућа атријарха Павла и поклоњена Епархији славонској. Да ли планирате да установите неку манифестацију у част патријарха Павла? – Освештање обновљеног храма у Кућанцима је заиста био догађај који ће остати запамћен у овом делу Европе: не заборавите да су Кућанци ближи Мохачу и Печују него Београду. Уосталом, манастир Ораховица на Папуку је најдубље место у Европи до кога су стигле аутентична византијска архитектура и византијско фреско сликарство. Што се тиче манифестација, ми у Кућанцима имамо три велика празника везана за патријарха Павла: први је други дан Петровдана, у народу познат као Павловдан, када је и иначе био сабор у Кућанцима – а сада је народ већ придодао патријарха Павла апостолу Павлу; други празник је на рођендан патријарха Павла, тј. на Усековање главе Јована Крститеља, што пада у дане Јасеновачких новомученика, па је у Западној Славонији тада иначе много људи; коначно, ту је и дан упокојења Његове светости, 15. новембар. Уз ове литургијске свечаности, у Чачку и Никшићу већ постоје Дани патријарха Павла с многим садржајима, и такве ће се манифестације сигурно ширити, као што у Београду Шеста гимназија обележава то што је патријарх Павла на њој матурирао. Ми се трудимо да будемо присутни на свим овим местима, а и да људи из свих крајева дођу у Кућанце. Већ су почели радови на уређењу патријарховог имања и надамо се да ћемо ускоро почети да уређујемо и музеј патријарха Павла, на месту где је била његова родна кућа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Помно пратимо читаву ситуацију око хапшења Епископа Јоаникија и свештенства са надом да ће се обновити литије за одбрану светиња у Црној Гори. Надамо се да ће се што прије отворити границе како би и ми могли да дођемо да подржимо Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, наше свештенике, нашу браћу и сестре у Црној Гори онако како су и они нас подржавали у тешким временима која преживљавамо од 1998. године до дана данашњег. Звучни запис емисије Као што сте ви нама увијек били подршка, тако и ми желимо да подржимо вас. Иако вас тренутно не можемо подржати физички, знајте да смо молитвом и духом уз вас. Наш Епископ Теодосије је одредио да по свим манастирима служимо акатисте и каноне Пресветог Богородици за повлачење тог скандалозног закона о слободи вјероисповијести који власт покушава наметнути у Црној Гори. И ми са Косова и Метохије желимо да поручимо да не дамо светиње и да ће оне заувијек припадати нашој Цркви. Ми смо мислима и молитвом уз вас, своју браћу у Црној Гори. Ви сте у нашим срцима и душама а чим се границе отворе, доћи ћемо да и физички подржимо литије за одбрану светиња у Црној Гори“- казао је свештеник Јован Радић професор Призренске Богословије који је био гост наше емисије “Косметска кандила“. Са оцем Јованом смо разговарали о животу Цркве Христове у страдалном Призрену, раду Призренске Богословије. Отац Јован се сјећа и времена непосредно прије свог рукоположења када је био вјероучитељ у Грачаници. Сјетио се и свог учешћа у раду чувеног ансамбла “Косовски божури“, свог школовања у Грчкој и утиску који су на њега оставили поједини старци светогорци. “Са “Божурима“ сам путовао у Русију и многе друге земље, а један од најдражих концерата био ми је концерт у Кремљу гдје смо наступали пред 7000 људи и цијелим цржавним врхом Русије. Одјекивала су Кремљем грачаничка звона уз звуке НАТО бомби, како би пренијели нашу реалност и истину. Били смо тада, још као дјеца, амбасадори Косова и Метохије“-каже Јован Радић. Отац Јован Радић је завршио ПБФ у Београду, а Црквену гимназију у Солуну и Килкису у Грчкој. Док је студирао у БГ био је и члан српског византијског хора “Мојсије Петровић” и члан фудбалског клуба при ПБФ-у, који је неколико година за редом освајао ,,ТЕО“ куп у Немачкој. Као ученик Црквене Гимназије у Килкису, отац Јован је посетио Свету Гору и са школским другарима био примљен у келији старца Јосифа Ватопедског. “То је био један од најблагодатнијих сусрета у његовом животу“-каже Јован. Свештеник Јован Радић са нама је подијелио и своја сјећања на тешко ратно дјетињство које је провео у свом родном Ораховцу. Извор: Радио Светигора
  11. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос, 21. маја, на празник Светог апостола и еванђелисте Јована Богослова, служио је Свету архијерејску литургију у цркви која је посвећена овом љубљеном Христовом ученику у Побрђу у Доњем Грбљу, као и помен оцу Мому Кривокапићу. Звучни запис беседе У архипастирском слову Високопреосвећени владика је казао да нам данашње Јеванђеље говори да је Господ својим љубљеним учеником, који је био поред распећа Христовог са женама мироносицама и Богородицом, рекавши му „Ево ти мајке!” а Њој: “Ето ти сина!”, себе замјенио у односу на Пресвету Дјеву – Мајку своју. Такође, за вријеме Тајне вечере вољеном ученику који се наслонио на Његове груди, Господ је рекао ко ће да га изда. “Открио му је најдубљу истину и тајну о себи као јединородном Сину Божијем, као Богу љубави који је дошао у овај свијет да га преобрази, да препороди људску природу и да човјеку смртном и пролазном даде бесмртност и непролазност, да себе као љубав вјечну и непролазну постави као мјерило и живота и Бога, и односа Бога према свијету, и као мјерило људских односа: човјека према човјеку и човјека према творевини.” Митрополит је казао да зато нема ништа чудесније написано људском руком и посвједочено од онога што је посвједочио Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу, као и Посланицама, нарочито у првој глави Јовановог Јеванђеља у којем је записана најдубља истина о Христу Богочовјеку: У почетку бјеше Логос (Слово), и Логос бјеше у Богу, и Бог бјеше Слово… Кроз њега је све постало што је постало, и без њега ништа не постоји што постоји. Он бјеше живот који дарује свјетлост свијету. И свјетлост се свијетли у тами, и тама га не може обузети. Подсјетио је да је Свети Јован у свом Јеванђељу говорио о Светом Јовану Крститељу који је прорекао и предуказао Христово жртвовање и распеће, смрт, али и посвједочио Њега као живот вјечни, као непролазну и вјечну свјетлост: “Свјетлост која је у дубинама свеукупне творевине, дјело руку јединороднога Сина Божијег, која је у дубинама људскога бића, ума, срца и душе. Свјетлост која обасјава све и свја, смртна бића преображава у бесмртна и непролазна.” Обраћајући се сабраном народу, владика је казао да су њихови преци били изузетно мудри јер су овај храм посветили управо Светом Јовану, ономе којег је Господ љубио толико да је Мајку своју њему предао на чување. Пожелио је да Господ и нас обдари том свјетлошћу, да и себе и свијет око себе, и све што се догађа у свијету, сагледавамо у тој свјетлости непролазној и вјечној, која једина обасјава и просвећује људски ум, срце, душу и вид и која од човјека бића пролазнога чини њега вјечним и непролазним, управо благодарећи тој свјетлости и животу, Њему као животу вјечном и непролазном. Како је казао Митрополит, Господ нам је подарио такве свеце и учитеље, избрао такве ученике, да Га посвједоче својим животом и дјелима који су то свједочанство пренијели кроз вјекове до наших времана: “А и данас то исто свједочанство Црква Христова то свједочи истоку и западу, сјеверу и југу”, бесједио је Архиепископ цетињски додавши да је Црква, која је тјело Христово, носилац те божанске свјетлости, тога знања и божанске мудрости, на распећу од времена Христовога распећа до данас, али и носилац и дародавац живота вјечнога и васкрсења. “Видите шта се догађа овдје у овој Црној Гори, Боки и Брдима. Ова савремана црногорска власт позива на пут који је беспуће, на пут одрицања од Бога љубави и Цркве Божије, на стварање своје сатанске безбожне цркве, богопротивне цркве која је разапела Христа и оне правде коју је примјенио Понтије Пилат прихвативши лажи о Христу и осудивши Га на смрт и распеће”, нагласио је владика. Примјетио је да је савремена правда много блиска тој пилатовској правди посебно овдје код нас у овим преломним временима: Даље је објаснио да је Литургија дјело Божије, дјело народа Божијег – Христовог народа, сабираног од свих земаљских народа без обзира из ког се народа физички, земаљски, ствара, јер је Господ рекао својим ученицима: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио: “Тај народ Божији је јединствени и неуништиви зато што Божији. Он је вјечан јер је вјечан онај који је његова душа и срце и најдубља истина и његова свјетлост као живот и вјечна свјетлост”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије у част Светога Јована Богослова, храмовне славе ове светиње у Побрђу, Митрополит је благосиљао и пререзао славски колач честитајући празник а овогодишњи кум Жарко Милојко је предао дио славског колача домаћину славе за следећу годину Љубу Божовићу. Храм Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу је јединствен у Грбљу стога што има три олтара. Поред централног, посвећеног Светом Јовану Богослову има још два олтара, лијеви, посвећен Светом апостолу Петру и десни посвећен Светом великомученику Георгију. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је обишао цркве Свете Тројице и Светог Николе Горње-грбаљске парохије на Пелинској Рудини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк) вечерас је био гост петнаесте Интернет литије, која се емитује на Youtube каналу Радио Светигоре, Фејсбук и Инстаграм страницама Не дамо светиње и телевизији Нови. Владика је коментарисао значај литија у Црној Гори, говорио о култури сјећања на јасеновачке жртве и односу поп-културе и хришћанства. „Ми се морамо похвалити да је у Славонији било окупљање вјерника као подршка борби за светиње прије свих других ван Црне Горе“, подсјетио је владика Јован, нарочито истакавши веома квалитетне духовне везе између Црне Горе и Славоније кроз историју, али и данас. Вечерашња Интернет литија одржана је на празник Светог владике Николаја Српског а владика Јован је подсјетио да је скуп подршке Цркви у Црној Гори одржан управо 5. јануара, на рођендан владике Николаја. „Након Литургије у манастиру Јасеновац народ Славоније пружио је подршку Црној Гори. Примјера ради у Бања Луци је литија одржана 19. јануара“, упоредио је владика, поносно наглашавајући да је ова литија била веома значајна за све православне у Хрватској. „Литија је прошла и улицама Вуковара, што није запамћено деценијама“, илустровао је Преосвећени Епископ Јован и додао да је гледајући са стране лакше сагледати значај литија. „Литије у Црној Гори имају много већи значај него што се у Црној Гори може видјети“, рекао је владика Јован и нагласио да ће СПЦ памтити догађаје са почетка ове године. „Оне су ујединиле Српску православну цркву поново у једно тијело, један организам који је сав поводом једне ствари уједињен“, констатовао је владика Јован (Ћулибрк), закључивши да су свуда од Новог Сада до Далмације чује јединствен глас – Не дамо светиње! Владика Јован је нагласио да је Црна Гора била најкомунистичкији дио Југославије. „Колико је комунистички тај дио био, говори чињеница да је то ваљда једина земља (Црна Гора) у свијету која је рушила оно што је у њеном грбу“, нагласио је владика Јован, додавши да у тренутку када се руши Ловћенска капела, она је грб Црне Горе „Социјалистичка Црна Гора је толико имала бића да је морала ставити Ловћенску капелу у свој грб јер се она није могла идентификовати ни са чим другим осим са Косовским завјетом“, казао је владика и објаснио да се Црна Гора толико одрекла тог завјета, почевши од свог врха, па онда покушавши да то спусти и до људи, да је уништила сопствени грб у знак свог јавног одрицања од Косовског завјета. „И није ни чудо да је завршила овако прогонећи Цркву“, закључио је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк). ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско. Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама: ,,...И пре смрти бива мртав. И пре суда сам се усуђује, пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“ Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона. Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима: ,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум... подај крепост и знање, реч и разум, да Ти од твога твоје принесем...“ И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи. Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава. Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи: ,,...наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђелским зборовима у зборовима онде...“ При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље. Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини. Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква. Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове. Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“ Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“. Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично. У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“. Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“. Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца. Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе. Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти. Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово: Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни Славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити. Не оне Светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо Но молимо Светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почињен ни крај не ишчезава. Епископ Јован (Пурић)
  14. “Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да и онај, који још стоји, падне. Оно прво [очајање] чини да се не извучемо из глиба постојећих зала, док другим [тј. немаром] траћимо и она богатства која су већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавце и са самих небеса, док нас очајање сурвава у сâм бездан зла, тако је и нада једино средство да се отуда што пре ишчупамо“. Свети Јован Златоусти, Беседа о покајању Извор: Епархија жичка
  15. Васкрсење Христово је победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом, то је пролеће за душу људску. Једна васкршња песма дивно каже: “Данас Христос као сунце засија из гроба, данас грану пролеће у душама нашим”. Васкрсење је празник радости, наде, и живота. У Саборном храму у Крагујевцу са почетком у 6 часова, уз појање Васкршње стихире: “Воскресеније Твоје Христе Спасе”... и брујање звона Саборног храма, уз упаљене свеће, отпочело је свечано Васкршње јутрење које је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством саборног храма, радосним песмопојем васкршњег канона: “Васкрсења је дан, просветимо се људи...”. По завршеном јутрењу, уз речи Васкршњег тропара: “Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова”, почела је света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Пресовештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење братства Саборног храма, ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” протојереја – ставрофора Зорана Крстића, и архијерејског намесника крагујевачког Рајка Стефановића. Васкршњу посланицу је прочитао јереј Слободан Савић. Свим православним верницима честитамо најсветији и најрадоснији празник Васкрсења Христосвог уз радосни поздрав: Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Извор: Епархија шумадијска
  16. Протојереј мр Јован Милановић, в.д. ректора Богословије Светога Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, за слушаоце Радија "Слово љубве" АЕМ припремио је излагање о Типику Страсне седмице. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  17. О једном пророчком виђењу које се може применити на наше време. Одломак из проповеди митрополита Тихона Шевкунова на 110. годишњицу рођења архимандрита Јована Крестјанкина (1910–2006). Псково-Печерска лавра, Лазарева субота 2020. Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо. Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера. Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати. Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас: „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“. Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра. Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти. Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то. „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена. Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом. Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован. Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић Извори: https://pravoslavie.ru/130197.html https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k View full Странице
  18. Уживо на нашем порталу пратите ново издање "интернет литије" - Не дамо светиње. Интернет литију предводи специјални гост-домаћин, Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован.
  19. Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо. Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера. Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати. Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас: „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“. Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра. Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти. Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то. „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена. Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом. Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован. Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић Извори: https://pravoslavie.ru/130197.html https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k
  20. Благослов, поздраве и очиске савјете, слушаоцима Радио Светигоре упутио је данас Његово Блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован. Звучни запис разговора Владика је између осталог казао да је искушење пандемије корона вируса, као уосталом и друга искушења кроз која пролазимо, нарочито у периоду Свете Четрдесетнице испит у нашем хришћанском животу. Ово су дани у којима требамо умножити молитве, рекао је блажењејши. Извор: Радио Светигора
  21. Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас. Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи. Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе? С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи. Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво. У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе? Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри. Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија. Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу. Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију. Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе. На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике? Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани. А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе? Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи. Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана? Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу. Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин? Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима. По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења. Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере. Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута. Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве. Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију? Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању. Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге? Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни. Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза? Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса? Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије? Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет. Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност? Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност. У ком смислу? Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча. Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије. Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква? Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима. Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор? Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије. Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему? Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи. Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити? Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини. Причешће кашичицом потиче из XI или XII века? Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!? Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест. Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво? Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу. Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини? Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји. Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања. Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин. Извор: Саборник
  22. Свети Божји угодници никад нису сумњали у силу Светога Причешћа. Ево примера из житија Светог Јована Шангајског, кога је Бог прославио многим чудима и нетрулежним моштима што почивају у Сан Франциску: „Госпођу Мењшиков ујео је бесан пас. Одбила је да прими прописане инјекције или је то учинила немарно… и разболела се од страшне болести. Чим је за то сазнао владика Јован је са Светим Даровима пожурио код жене на умору. Кад ју је причестио одмах је имала напад: почела је да пени и испљунула је Свете Дарове које је управо била примила. Међутим, Свете Тајне не могу да се баце и владика их је прикупио и потребио иако их је испљунула болесна жена. Прислужитељи који су били с њим повикаше: „Шта то радите, владико?! Беснило је страшно заразно!“ Међутим, владика је мирно одговорио: „Ништа се неће десити – то су Свети Дарови.“ И заиста, ништа се није десило.“ Ако се Светом Јовану Шангајском није десило да га порази беснило кад се причестио Светим Телом и Крљву Господњом које је из уста испљунула жена заражена беснилом, зар ми да не идемо у своје храмове и да се не причешћујемо Христом, и то у доба Светог и Великог Поста?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...