Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јован'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 395 results

  1. На данашњи дан 1904. године је умро Ј.Ј. Змај, који је иначе уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји. Пишимо о Змају, о његовим песмама, нека живи, живи... Извор слике: http://slavkojovicicslavuj.blogspot.com/2015/12/blog-post_5.html
  2. И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске. Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ. Избацило га је вријеме. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете. Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“. И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена. Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла. А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани. Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма! Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити. Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог. Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори. И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово преосвештенство Епископ каракасни и јужноамерички Руске заграничне цркве Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у суботу 15. фебруара 2020.љета Господњег, на велики хришћански празник Сретење Господње. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживала су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јерођакон Роман и свештенођакон Ранко Радоњић, као и протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и протојереј Милан Станишић парох сутивански. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке братије и сабраних вјерника са Владиком Јованом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  4. Млади ретко одлазе у цркву и уопште се не баве својим духовним жиотом. Они сматрају да им то није потребно и препуштају се таштини и испразности овоземног живота. На то заиста треба обратити посебну пажњу. То је у ствари плод гордости и духовне незрелости. Они сматрају да је одлазак у цркву ствар простог народа и жена, а притом заборављају да заједно с људима у цркви служе и анђели који сматрају да су изузетно срећни и блажени због тога. Молитва је стални осећај да смо духовно немоћни. Молитва је стални осећај захвалности. О, блажено време молитве! Извор: Телевизија Храм
  5. Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи. Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1]. Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру. И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних. Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4]. Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања. Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом. Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато! Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7). Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)? Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин. Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег. * * * «Лествица» поука XXIX
  6. “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка
  7. “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка View full Странице
  8. Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља
  9. Данас смо имали изузетну част да су нам у гостима били породица Пејановић из Подгорице са четворо дјеце: Анастасија, Софија, Лука и Јован. Лука и Јован су нам скроз спонтано пришла и почели да пјевају пјесму ”Не дамо Светиње”. Преносимо Вам дивне тренутке проведене са њима. Извор: Манастир Острог
  10. Отац Јован је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Педесетници, када наша Црква доноси причу о митару и фарисеју. Он је говорио и о величанственим литијама, које у одбрану Светиња и вјере наше православне пролазе улицама црногорских градова од сјевера до југа. Звучни запис емисије „Молитвени входови улицама Црне Горе пробудили су оно исконско у нашем народу и један библијски моненат. Види се једна зрелост нашег дивног народа. Народ који се догодио у Црној Гори је благослов предака и потомака и Светитеља који освећују сваку улицу којом пролази литија“-каже отац Јован. Он је одговарао и на бројна питања наших слушалаца међу којима су се могла наћи и питања о преумљењу, исповијести, прелести и многа друга питања наше вјере на која ћете чути мудре одговоре оца Јована, ако одслушате емисију са оцем Јованом коју вам тополо препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  11. Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован недавно је дао интервју за Радио-телевизију Републике Српске, посвећен актуелним дешавањима у Црној Гори. Након истицања веома блиске историјске везе између идеологије садашњих власти Црне Горе и усташког покрета, владика је критиковао политику црногорских политичара и донијети Закон о слободи вјероисповијести, који је назвао дискриминаторним и окарактерисао га као „цио закон који се, практично, бави тиме како држава једнострано има право да одређује шта припада њој, а шта ће остати Цркви“. Владика Јован је истакао да је 1991. дошао у Црну Гору да би постао искушеник прво у манастиру Савина, а годину дана касније у Цетињском манастиру. Описујући тадашње стање у Црној Гори, рекао је да су тих година монаси „живјели у страху и терору“. Према ријечима Преосвештећеног, који је говорио и о снажним атеистичким тенденцијама тог времена, у храмовима су налазили змијска легла, док се „на путу ка Острогу (гдје су мошти Светог Василија), налазила оштећена црква са натписом у част Јосипа Броза Тита“. Присјетио се и како је народ 1991. године каменовао Цетињски манастир за вријеме Свете литургије, те како су каменице падале на Тијело и Крв Христову. Међутим сада све то надилази духовни препород који се догодио у протеклих тридесет година, када „молећи се Богу и бранећи своју Цркву стотине хиљада људи учествују у литијама, прелазећи небројене километре“. У Црној Гори се, вјерује владика Јован, пробудила православна саборна свијест народа, те да „нијесу ни Митрополит Амфилохије, ни Епископ Јоаникије, а још мање неко од политичара из Црне Горе или Србије“ они који су покренули народни протест против дискриминаторног Закона. Одговарајући на новинарско питање о прослави 800. годишњице аутокефалије Српске православне цркве, Епископ Јован је нагласио: „Ово што се сада дешава у Црној Гори је истинска прослава 800 година аутокефалности Српске цркве. Да ли постоји бољи доказ независности од самог народа, чија је самосвијест толико висока, да су изашли на улице како би молитвом заштитили своју Цркву?“ „Црква Божија је већ побиједила“, прокоментарисао је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, констатујући да се храбро држање Српске православне цркве показало веома вриједним за искрене вјернике различитог националног опредјељења, па чак и других конфесија: „У литијама које ових дана бивају на улицама Црне Горе су они који се сматрају Србима, али и они који се сматрају Црногорцима. Учествују и озбиљни представници Исламске заједнице, јер су доживјели то као аутентично и јасно – схватили су да је народ изашао да брани своја права“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) "Екологија Духа", одржано 28. новембра 2019. Лета Господњег, у амфитеатру Пољопривредног Факултета у Београду. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Његово Блаженство патријарх Великог града Антиохије и свег Истока Јован богослужбено је обележио 24. јануараа 2020. године 25-годишњицу своје архијерејске хиротоније. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У понедjељак, 07/20. јануара 2020. године, када Православна Црква слави дан успомене Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, Евахраистијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије. Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњо-карловачки господин Герасим и домаћин сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, те свештеници и ђакони Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сабрани вјерни народ је својим словом поучио Епископ Сергије. Он је казао да је „ Свети Јован Крститељ први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву“. На крају своје бесједе Епископ Сергије је честитао Крсну славу Митрополиту Порфирију пожељевши му многа и блага љета и да га „Свети Јован храбри и оснажи на путу проповиједања покајања и Царства Небеског, оног пута којег је проповиједао Свети Јован Крститељ, а који проповиједа и Митрополит Порфирије“. На светој Литургији се молио у господин Марко Николић, замјеник директора Управе за вере при Министарству правде Владе Републике Србије. По завршетку Литургије Митрополит Порфирије је поздравио уважене госте и захвалио им се на заједничком служењу Божанствене Евхаристије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. јануара 2020. године, на Јовандан, свету Литургију у цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Павловић, старешина храма, Мирослав Попадић и др Радован Поповић, као и ђакони Драган Танасијевић, Немања Ристић и Саша Глишић. Певницом је руководила хоровођа и професор виолине гђа Сања Стевановић. Својим појањем чланови хора са теологом Младеном Тодоровићем увеличали су торжествено литургијско сабрање. Да је посебан час веронауке, час који се одржава у цркви Господњој на богослужењу где се верни сједињују са Господом, потврдили су полазници веронауке у Основној школи „Бранислав Нушић" са вероучитељом Владимиром Радовићем. Празничну проповед после торжествене Литургије произнео је патријарх Иринеј. Честитајући верном народу са свештенством празник Светог Јована Крститеља, Свјатјејши је казивао о том Божјем угоднику који стоји између Старог и Новог завета и подсетио да су Светом Јовану посвећене многобројне богомоље широм света. „Данас празнујемо и Десницу којом је Свети Јован указао на Господа Исуса Христа. Нека нас ова Десница која се данас чува у Цетињском манастиру благосиља да знамо ко смо, шта смо, нека одгони све невоље од нашег народа и читавог света," поручио је патријарх Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, у понедјељак 20. јануара Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Јовану Крститељу и Претечи Господњем у Сутивану, чиме је прослављена храмовна слава ове светиње. Током светог богослужења, у којем је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, Преосвећени Епископ Јоаникије у чин протојереја произвео је оца Милана Станишића, пароха сутиванског. „За ових петнаест и више година твоје свештеничке службе од Рожаја до Сутивана показао си се као добар свештеник. Нијесам чуо до сада да је било иједног проблема између тебе и народа. То је добар знак. Истина, ти си међу оним тишим свештеницима, нијеси много гласан, можда је то, понекад, и најбоље. Како каже народ – тиха вода бријег рони. Добро знам нашег о. Милана док је још био ђак у Богословији, а био је један од најбољих, увијек миран, мало по страни, међутим, хвала Богу, увијек, на правом путу“, истакао је владика Јоаникије. Додао је да доста се урадило у вријеме службе о. Милана Станишића у Рожају, гдје је подигнуто неколико цркава. Урађена је и црква Сутивану, а ускоро ће бити завршен и парохијски дом. „Надамо се да ће, после овог унапређења, твоја служба још више засвијетлити, јер таква је свештеничка служба, као добро вино, како пролази вријеме она је све боља и плодоноснија. Нека ти Бог да здравља, напретка, теби, твојој породици, твојим парохијанима и свима вјернима којима служиш на овој парохији“, казао је владика. На указаном повјерењу захвалио је новопроизведени протојереј Милан Станишић. „Благодарим, најприје, Господу што нас је сабрао све, заједно, у овом светом храму, посвећеном Светом Јовану Крститељу за кога Господ каже да је највећи између рођених од жене. Имамо благослов Божји и част да се сабирамо у овом храму њему посвећеном. Благодарим владико на овом дару којим сте ми указали повјерење да још ревносније обављам своју свештеничку службу и дужност са браћом свештеницима и Вама заједно. Желим да се захвалим и мојим парохијанима, јер су они веома заслужни за све оно што нас, као свештенике и као људе, чини бољима. Требало би да ми свештеници једни друге изграђујемо и допуњујемо, а онда, наравно, своје парохијане и они нас. Захвалан сам и својој породици, јер без породице човјек не би могао ништа да успије; то је оаза која даје снагу, мудрост, из ње црпимо све. Хвала и Вама Преосвећени владико. Да нас још дуго водите и руководите у здрављу, да нас кријепите, поготово, у овим временима искушења, која су се надвила над наш народ, али с Божјом помоћи, издржаћемо све, јер Господ не побјеђује у сили, него у правди и истини Божјој“, рекао је свештеник Милан Стаништић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Дана 20. јануара 2020. године, када наша Црква прославља Сабор светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у параклису Владичанског двора у Крагујевцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор крагујевачке богословије, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин), професор у крагујевачкој Богословији. Певницу је предводио професор црквеног појања у Богословији господин Немања Старовлах. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика преломио је са присутнима славски колач у славу и част Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, а поводом славе параклиса у епископској резиденцији. Извор: Епархија шумадијска
  18. У уторак 14. јануара 2020. год, када Црква празнује Обрезање Господње, светог Василија Великог и Нову Православну годину Господњу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протонамесник Бранислав Матић, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, јерођакон Јован је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована произнео беседу, честитао верницима храмовну славу и наступајућу Нову годину, подсетивши да је Нова година управо време да осмотримо и анализирамо како смо провели живот у минулој години и да будемо у свему бољи у новој години Господњој. Такође је подсетио и на празник Обрезања Господњег и дан посвећен Светом Василију Великом. На призив “Са страхом Божијим и вером приступите”, причестио се значајан број верника ове парохије као и корисника Дневног боравка за децу и младе са сметњама у развоју. Након освећења славског жита и резања славског колача уприличена је и трпеза љубави у сали парохијског дома у Маршићу. Извор: Епархија шумадијска
  19. У петак, 10. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, чтецирали су г. Владан Степовић и г. Радојко Борисављевић. Верницима се беседом обратио Владика Јован говорећи о миру Божијем: Звучни запис беседе “Христос се роди браћо и сестре! Рођењем Христовим и Његовим доласком у свет, са неба је сишао и мир и вера и добра воља међу људима. Највеће чудо које се догодило, једино што је ново под сунцем, јесте рођење Христово, то јест Господ наш Исус Христос. Дакле, Христос је дошао у овај свет да палу и огреховљену људску природу уздигне на небо, да је обожи, и да човека поново уведе у рај. Зато је и Божић први празник из којег проистичу сви други празници, јер да није било Божића не би било ниједног другог празника. Бог је сишао да донесе тај мир за који су људи мислили да треба да дође од овога света, а мир овога света је варљив. Само је мир Божји прави мир, дуготрајни мир, онај мир који човеку даје спокојство. Из таквог мира произлази радост што је човекова природа доласком Христовим поново уздигнута до неба. Славећи Божић, браћо и сестре, ми у ствари славимо Бога који је постао човек. Славимо истовремено и човека који је тим очовечењем Бога задобио дар обожења, дар вечнога живота и непролазног достојанства. Падом првог човека достојанство је било унижено све до доласка Господа у овај свет. И Он је вратио поверење и радост јер је Бог опет са човеком. Наше достојанство неће бити понижено ако живимо онако како Бог од нас тражи, а Бог не тражи много, Он тражи да га волимо свим срцем. На Божић је Бог загрлио својим вечним загрљајем човека и људску свечовечанску природу и све видљиве и невидљиве светове. И док човек осећа тај загрљај Божији он се радује. И заиста, има ли шта топлије од загрљаја човека са човеком? Од искреног загрљаја, не лицемерног и фарисејског, него истинског загрљаја, да осетимо другог човека као себе самог. Тим загрљајем је Бог нас загрлио. Од мене и тебе зависи да ли смо у загрљају Божјем, или смо у загрљају нечастивог. Овај други загрљај је хладан јер нема љубави у њему, а Бог је све учинио из љубави према нама. Од тог тренутка када је Бог загрлио човека, човек није више сам. Чим човек није у загрљају Божјем, он осећа празнину. Ми не можемо никад у потпуности бити испуњени ничим, као што можемо бити испуњени Богом. Кад је срце испуњено Богом, кроз целог човека струји благодат Божија. Само вера у Бога, љубав према Богу и према човеку краве све наше залеђености и недостатке. Нисмо изгубљени, нити смо подложни смрти и ништавилу ако смо у загрљају Божијем. Човек треба да заслужи загрљај Божији. Да човек осети ту топлоту Божју. Од Божића је радосно бити човек, рађати се на земљи и живети на земљи. О тој радости говори нам и ово данашње Јеванђеље, када се молитвено сећамо страдања 20 000 мученика Никомидијских. Када човек верује у Бога, онда сва непријатељства која су усмерена против њега не значе ништа, јер кад човек прелази из овог живота у вечни живот, он одлази с песмом јер се радује сусрету са Богом. Најглавније за нас је да нам имена буду написана у књизи живота. Наше име је уисано на нашем крштењу, и ту књигу носимо са собом и овде и горе. То је невидљива књига, као што је и Бог невидљив, али је свуда присутан. Зато невидљива рука Божија уписује наша дела у ту књигу. Али, и онај други уписује наша лоша дела у ту књигу, зависно од тога коме служимо. Само је мир Божији истинит. И зато ако човек живи у миру са Богом, он живи у миру са собом. Ако мир није од Бога, онда је он лажни мир. Господ се управо појавио онда када је чаша била препуњена безакоњем, када је зло надвладало добро. И зато и ми живимо у овом времену када се доста потире оно што је светиња. Зар то не видимо сада и у Црној Гори где власт устаје на живог Бога и живу светињу Божију. Кад човек тако устаје на светињу, он је стварно безумник, за њега Бог не постоји. Али браћо и сестре, ко је год ратовао са Богом није рат добио. Зло се побеђује добрим. Нека би дао Бог да и ми будемо добри и да се радујемо Богу и Божићу”, поручио је Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  20. На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa. Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године. Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња. Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака. Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла. Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна. Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се. Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза. У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила. Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим. Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване! Др Слободан М. Радуловић Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa. Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године. Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња. Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака. Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла. Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна. Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се. Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза. У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила. Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим. Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване! Др Слободан М. Радуловић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  22. У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље
  23. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служиће 5. јануара свету архијерејску Литургију и молебан за престанак терора над Црквом Божјом у Црној Гори у крагујевачком Саборном храму. Света Литургија почиње од 9. часова, док ће се молебан служити у продужетку Литургије. Извор: Епархија шумадијска
  24. Ученик владике Николаја Велимировића, готово читав свој живот монах, овај архимандрит био је духовник већине српских владика. Многима је током 30 година наставничког рада предавао у призренској Богословији, а са више од 40 написаних књига из теологије, али и о српским монасима и манастирима, страдањима у Јасеновцу и Дахауу, један је од најбољих сведока погрома Срба у 20. веку. Архимандрит Јован Радосављевић (92), дугогодишњи професор Призренске богословије, уједно је и последњи живи пријатељ патријарха Павла. Заједно су службовали и друговали чак 48 година, а за патријарха, којег је народ доживљавао као свеца, каже да је био отворен, искрен и да је умео да размишља и расуђује добро. – И са црквеним људима кад је разговарао, и са политичарима, са младима, са сваким је умео да разговара отворено и благо. Никад није журио да одговори на неко питање, већ би сачекао и размислио. Из сваког угла је знао да посматра ствари – прича архимандрит Јован. Отац Јован је данас у заслуженој монашкој пензији и зиму проводи у манастиру Свети Стефан код Врања. Ту завршава и своју нову књигу. Претходне две („С владиком Павлом кроз живот“ и „Писма“) посветио је патријарху Павлу с којим је пријатељовао и службовао у манастирима Вујан, Благовештење, Рача и у Призрену. Сузе због Жиче – Са владиком Павлом сам се упознао током Другог светског рата. Дуго би било причати како смо се упознали, али најтачније је рећи да нас је рат упознао. Владика је у Београду завршио Богословију, а затим и велику матуру после чега је уписао Медицински факултет. Онда га је ухватила војска. Мислим да га је рат затекао у Вишеграду или Сарајеву. Одатле је отишао кући, у Славонију, у Кућанце. Усташе су већ почеле да купе и убијају Србе по Хрватској, па су и њега и брата Душана саветовали да побегну. Душан није хтео, остао је и усташе су га годину или две касније убиле, а он је отишао за Београд где је тада живео његов школски друг Милорад, родом из Пожеге. Тих првих ратних година било је веома тешко. Морали су да раде тешке физичке послове на грађевини да би имали за храну. Када више нису могли да се тако издржавају отишли су за Пожегу, а владика Павле, тада још Гојко Стојчевић, после тога је две године боравио у манастиру Свете Тројице у Овчар Бањи где је игуман био Јустин Поповић. Из тог манастира 1944. одлази у Бању Ковиљачу где добија посао вероучитеља у сиротишту за децу избеглу из Босне. Купајући се у једној речици, притоци Дрине, један од штићеника је упао у вир, а није знао да плива. Гојко је, онако обучен, скочио да га спасе. Није могао да дозволи да му пред очима умре дете које је претходно већ доживело трагедију и остало без родитеља. Спасао га је, али није се одмах пресвукао, већ тек то поподне кад је дошао у стан у коме је живео. Тако се разболео. Када су плућа почела да га боле отишао је код лекара који су установили да на њима неки процес, али нису могли да му помогну, није било лекова. Тада су га буквално отписали. С таквом дијагнозом је напустио службу и отишао у манастир Вујан – сведочи архимандрит Јован. Путеви су им се укрстили управо у овом манастиру у лето 1944. године. Претходно је отац Јован, у то време још Милисав Радосављевић, на позив владике Николаја Велимировића отишао као искушеник најпре у манастир Студеница, а затим у манастир Жича. – Немци су 1941. године бомбардовали Жичу и ја сам то гледао својим очима и плакао. То је нешто најстрашније што сам видео. Није могло да ми дође до памети какви то могу бити људи да уништавају манастир. Прво су тукли топовима, а сутрадан, са шест авиона, шест „штука“. Побегли смо у планину и све то посматрали удаљени пола километра. Вратили смо се за манастир Студеница, а ту су следеће две године почели да харају Бугари. То је било страшно колико су зверства починили, посебно према монасима. И мене су двапут поштено изударали. Други пут толико да два дана нисам могао да устанем из кревета. Имао сам 14 година. Сусрет са партизанима Отац Јован је после тога отишао својој кући у Лелић. Међутим, то је било време кад су и партизани и четници активно мобилисали мушке главе и отац Јустин, тада старешина манастира Вујан, позвао га је да дође у манастир Вујан. Тамо је упознао искушеника Гојка Стојчевића. – Дошао је болестан. Стално је имао температуру 37,4, осећао се малаксало, немоћно. Време је углавном проводио у молитвама над гробом вујанских светитеља, а храну смо му доносили у келију. Међутим, у то време сви смо у манастиру били у сталном страху од партизана. Прочуло се да знају да упадају у манастире и туку свештенике, посебно оне за које се пронесе прича да имају било какве везе са четницима. Једном смо чули да ће нас напасти и сви смо са игуманом Јустином побегли. Када смо стигли до бање Трепча, старешина се сети да је нешто заборавио и како је у мене имао поверења позове ме: „Милисаве, отиђи до манастира, оставио сам у ниши, у подруму, неки новац и нека акта. Све то покупи и донеси.“ Упитам га шта ћу ако дођу партизани, а он одмахне руком уверен да ћемо их претећи. Пошао сам са још једним монахом, али се и Гојко пријавио да крене с нама. Када смо ушли у манастир затекли смо мајора Адама Бабића и око 100 његових људи. Гојка су одмах пустили да оде у келију зато што се видело да је болестан, а мени су уперили пиштољ и почели да пропитују. Интересовали их је зашто нисмо побегли, а ја сам говорио да то нисмо учинили зато што смо још ђаци и да никоме ништа криво нисмо учинили. Тај мајор је онда од мене тражио да две свиње пребацим у партизански штаб у Чачку и да се затим пријавим за војску. Уперен пиштољ у мене, шта ћу, пристанем и затим са Гојком побегнем у шуму. Заједно смо дошли до манастира Благовештење код оца Василија Домановића. Владика се тамо и замонашио 1946. године. После су неки, попут Јована Јањића, писали свашта, да се није тада замонашио већ неке друге године. Говорио сам му више пута да то не ради јер ти подаци су за историју, а он ми је одговарао да су они „истражили када се замонашио“. Како могу боље од мене знати када се то догодило када сам били стално заједно, исти смо хлеб јели. Али, није он једини. Многи су о владици причали свашта. Много је ту више лажи од истине. Страдање на Косову Отац Јован је 1947. обукао униформу ЈНА и био у морнаричкој пешадији стационираној у Шибенику. По повратку из војске, 1950. године се замонашио у манастиру Рача. Као духовни отац, монашко име Јован, дао му је тада јерођакон Павле Стојчевић. На Косово је из овог манастира отишао 1960. године, три године пошто је владика Павле именован за епископа Рашко-призренске епархије. Архимандрит Јован је тамо био све до 1999. када се уз српску војску и полицију, повукла и призренска Богословија. Међутим, одлично памти све оно што је обележило век страдања Срба у јужној српској покрајини. – За Србе је била тешка ситуација на коју су наше власти жмуриле не желећи да је виде и правећи се да не знају шта се спрема, а сви су то знали. Мало је познато да су многа српска села била исељена, чак око 700. Остајале су цркве без народа и у потпуном албанском окружењу. На крају се све завршавало тако што би црквењак одлазио до владике како би му предао кључ од цркве. Таква ситуација је много погађала и бринула владику Павла – испричао је отац Јован. Састанак са Титом Епископ Павле је због тешке ситуације на Косову често одлазио у Београд како би о насиљу над Србима и српским светињама обавестио и Свети архијерејски синод. Једном приликом су уговорили састанак са Јосипом Брозом Титом на коме је присуствовао и владика Павле. Он је маршалу предочио ситуацију, а посебно на које све начине перфидно Албанци терају Србе са огњишта по Косову, али му Тито није поверовао. Буквално га је укорио да се не бави политиком и рекао да власт на Косову има своје људе који их свакодневно обавештавају. Показало се да нису имали праве информације, али тада је већ било касно. Омиљене узречице Отац Јован каже да је патријарх Павле имао неколико омиљених узречица. – Када му се чинило да нешто није исправно, знао би да каже: „Морска главо“ или „Ја рекох и спасох душу“, а када бисмо му досадили са неким питањем на које није желео да одговорио само би одсечно рекао: „Нека те“ или „Гони!“ Као патријарх је често знао да каже пре него што ће нешто да предложи: „Бог га видео…“ или „Не знам како ћемо то…“ – присећа се архимандрит Јован. Љут због гласања Архимандрит Јован се присећа и да патријарх Павле једне године, по сваку цену, није желео да изађе на гласање, због чега му је претило и хапшење. – То су били избори пре 1970. године. Кренуо је ка Грачаници и упитам га шта да кажем уколико га траже због гласања. „Реци им да сам отишао на пут и не знам кад ћу се вратити.“ Заиста, дођу два милицајца и ја им пренесем да је на путу. То поподне владика се вратио и таман се распремио, кад ето опет ових. „Дошао сам с пута и хоћу да се мало одморим.“ Они изађоше, али ето за десет минута друга двојица, затим, за пола сата нове двојице милиционера. „Рекао сам већ двапут да ме оставите на миру. Допутовао сам малопре, па хоћу да се одморим, а ви ме узнемиравате и по трећи пут. Изађите ми, молим вас, из куће и реците тамо да вам нећу доћи на гласање.“ Никада нисам видео владику Павла тако строгог и љутог као тада – присећа се његов пријатељ. Извор: Vesti-online.com
×
×
  • Креирај ново...