Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јован'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 263 results

  1. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм
  2. О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). Извор: Телевизија Храм View full Странице
  3. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа браничевског проф. др Игнатија, декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски г. Јован одржао је 13. фебруара 2019. године у великом амфитеатру факултета предавање на тему Учење Светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља. Прилог Радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  4. На празник Преподобних Исака и Јефрема Сирина, у Саборном храму Христовог Васкресења у Подгорици, одслужена је Света архијерејска литругија са благословом надлежног архијереја Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ Јован (Пурић) са свештенством Саборног храма у Подгорици: протојерејима-ставрофорима: Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином и Бранком Вујачићем, као и ђаконом Романом сабратом манастира Острог и протођаконом овога Храма – Владимиром Јарамазом. За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је владика Јован. Преосвећени владика се у свом литургијском слову осврнуо на предстојеће припремне недјеље које нас спремају за Свети и велики часни васкршњи пост, те је том приликом подјсетио да није важно који чин, положај, углед, знање или дарове овдје на Земљи посједујемо и имамо, већ је важно, како је нагласио, како се спасавамо. Будући да у оној мјери колико се отварамо и чистимо и колико све жеље животне уздижемо на једну јединствену жељу, а то је на онај највећи ниво, то је жеља за спасењем. По ријечима владике Јована, то да ли ћемо се спасити и сама жеља да се спасимо, јесте управо највећа жеља сваког истинитог оца, архипастира, сваког свештеника и сваког хришћанина сваком човјеку на земљи. У другом дијелу свог обраћања, владика Јован је подјсетио и на важност благодарности Богу, прије свега на животу, дару живљења, али и на самој могућности да учествујемо у Божанском животу. Такође се Епископ дотакао и молитве Светог Јефрема Сирина која у себи носи тајну човјекопознања и богопознања, али и своје сопствене свегрешности, а која се управо чита у току прве седмице Часног и великог васкршењег поста за који се и припремамо. Он је навео да је молитва Светог Јефрема Сирина, молитва која у себи носи и објављује борбу против кушања на начин како је и сам Господ Исус Христос кушан у пустињи, а то је кушање на три начина: а то су искушења хљеба, политике и власти. Односно, искушења сластољубља, среброљубља и властољубља. Његово преосвештенство Епископ Јован је на крају свог обраћања пожелио свима благословен и срећан празник, сваки благослов Божији, као и да непрестано продубљујемо тајну човјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Његово Преосвештенство епикоп Г. Јован (Пурић), некадашњи игуман острошког манастира, служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог новомученика Станка у Доњем Острогу, у четвртак 7. фебруара 2019. љета Господњег, на празник великог учитеља Цркве Божије Светог Григорија Богослова. Преосвећеном владици саслуживали су сабраћа острошке обитељи јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Стефан Миловановић из Будимљанско-никшићке епархије, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По прочитаном Јеванђељу, Владика Јован је говорио о Господу Исусу Христу као добром пастиру кога је прославио велики Божију угодник Свети Григорије Богослов. – Он је био дивни, племенити, добри човјек, мудар, дубок и предубок био је Свети Григорије Богослов. Како је и иконописац насликао Светог Григорија Богослова са челом уздигнутим које је изражавало велику мудрост Божију коју је и примио овај Божији човјек, али је њега понајмање интересовала црквена политика и људски односи, јер је прије свега био пјесник – казао је Владика Јован. Преосвећени владика је подсјетио да је Свети Григорије био и архиепсикоп цариградски. – Он је борећи се против јереси, утврђујући своје стадо у православној вјери, одагнао најамнике и оне вукове који су ушли међу стадо Божије да га разбуцају и да га разбију и полако је све већи број људи приводио Христу Богочовјеку, а не себи – казао је Владика Јован и додао да такав човјек треба да буде примјер и узор својој пастви, јер није Господ архијереје позвао да буду власт, него да служе и да живот свој положе за ближње своје. Владика Јован је додао да оно што је Христос преживио, то је живио и велики његов следоватељ Свети Григорије Богослов. – Велики богослов је славио Оца и Сина и Светог Духа, Господа Богочовјека који је открио Свету Тројицу и дао нам Духа Светога. Иза њега су остале предивне пјесме и кажу да је највећи дар када неко пјева пјесму и заиста само су свети оци могли да се уграде у памћење Цркве као Свети Григорије, да се њихова теологија памти и запали срца свих и уђе у богослужење – нагласио је Владика Јован и додао да је то теологија која је дар од Бога. Владика је истакао да Свети Василије Острошки и Свети Станко личе на Светог Григорија Богослова, јер је њихов живот био пјесма, јер је њихово ухо чуло глас Божији као Мојсије на Синају. – Ово је наш Синај и гора Тавор – казао је Владика Јован. Владика је на крају заблагодарио Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што личи на Светог Григорија Боголова по дубини мисли, по пјесничком срцу и по осјетљивости и честитао имендан свом сабрату са којим је заједно замонашен у острошкој светињи Преосвећеном епископу франкфуртском и све Њемачке Г. Григорију. Током Литургије сабрани су се присаједнили Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  6. Некадашњи игуман острошке светиње Преосвећени епископ Г. Јован (Пурић), служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, у понедјељак 4. фебруара 2019. љета Господњег, када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола Тимотеја и Преподобног мученика Анастасија. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, Владика Јован је сабранима око кивота Светог Василија Острошког Чудотоврца честитао данашњи празник и казао да је Апосотол Тимотеј био дивни сарадник Светог апостола Павла. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- – Њему је Свети апостол Павле дао много лијепе поуке које сваки од нас и епископ и свештеници и монаси и вјерни народ треба увијек да прочитају, како треба да се хришћански понашамо, шта значи слушати старјешине црквене – казао је Владика Јован. Истакао је да је служба апостолска велика и узвишена. – Ми прије свега и изнад свега говоримо и разговарамо са Богом и Бог нам говори. Понајмање ми о Њему говоримо, али најважније је да будемо у Њему и да с Њим славимо најсветије име и да се покажу истинске ријечи на нама који смо призвани на ову службу, да је најважније очувати благодат Божију, благодат крштења, а она се највише обнавља покајањем – нагласио је Преосвећени владика. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  7. Version 1.0.1

    25 downloads

    Јован Брија - Речник православне теологије.pdf Ради се о раније постављеној верзији књиге; ново је што је ова PDF верзија допуњена букмарковима (обележивачима) с којима је коришћење PDF докумената неупоредиво лакше.
  8. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  9. На појутарје празника Светога Саве, 28. јануара 2019. године, у новосадској Саборној цркви служен је парастос ктиторима, добротворима, управитељима, професорима и ученицима Гимназије Јован Јовановић Змај. У присуству више од стотину ученика, парастос су служили протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и протопрезвитер Жељко Латиновић, координатор Катихетског одбора Епархије бачке. Хор Гимназије је својим појањем допринео свечанијем тону овог догађаја. Након парастоса, служен је мали помен на гробу Саве Вуковића, великог добротвора Гимназије. Вечан вам спомен, достојни блаженства и вечног спомена! -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Беседа
  10. Поводом празника сабора Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Јован – земаљски ангел и небески човек". Аутор подсећа да у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ:
  11. Aли ако би неко питао, ’Зашто су баш у овом тренутку ови велики и неописиви дарови дати?’ требало би да одговоримо: стога што је у овом тренутку више него у било ком другом човјек спреман и сабран да се посвети Богу, и он вапи за Њим и очекује милосрђе од Њега. (Свети Исак Сирин, Омилија двадесет и трећа)[2] Тешко да би се нашао ауторитет који би превазишао Светог Исаака Сирина када би се тражило мишљење о природи божанског виђења од оне врсте којом је био дарован небесни заштитник овог предавања, Свети Константин Велики: «Божанско виђење је умно ванчулно откривење. Њега чини ум покретан духовним увидима у Божанство. Али, моћ да се вољно покреће [ка сагледавању] божанскога без откривења од стране божанске благодати, није положена чак ни у природу ангела“.[3] Но, постоји и један много рецентнији извор који говори о Константиновом виђењу и који ћемо навести овде, иако је он прилично различитог поријекла и прилично различитог погледа на modus operandi божанских откривења. Aмеричка пјесникиња и пјевачица Пети Смит (Patti Smith) написала је и снимила десетоминутну медитативну пјесму названу Константинов сан и укључила је на свој албум Banga. (Албум је назван по псу Понтија Пилата, што је библијска чињеница позната нам из прилично свјежег апокрифа по имену Mајстор и Маргарита).[4] Banga с пјесмом Constantine’s Dream је објављена 2012. године, управо на вријеме да послужи као prequel низу светковина којима је обиљежена 1700. годишњица Миланског едикта 2013. године, чији је врхунац била литургија коју су служили сви православни патријарси окупљени у српском граду Нишу, који се звао Naissus у вријеме када је у њему Јелена родила будућег цара Константина, 27. фебруара 272. године Господње. Константинов сан је саздан у ствари из четири сна: први је сан у којем Пети Смит види Светог Франческа Асишког; други је сан сликара Пјера дела Франческе (Piero della Francesca) о Константину Великом – а дела Франческа умире баш оног дана када Колумбо открива Нови Свијет, 12. октобра 1492. године; трећи је сан самог Цара Константина о „знаку у ком ће побједити“ и коначно, четврти је сан који је Колумбо уснио кад је стигао у Америку. За Пети Смит, сви ови снови су нарколептички снови који се једва – ако ли уопште – могу разлучити од стварности, у којој она лебди пред дела Франческовом фреском у базилици у Арецу на којој је приказан Константинов сан.[5] Пјесма/поема Constantine’s Dream је јукстапозиција утопијских визија Светог Фрање, Пјера дела Франческе, Цара Константина и Кристифора Колумба с једне стране и апокалиптичког „ужасног краја човјечанства“ у освит XXI вијека с друге стране. Чак и ангел који долази Константину „и покаже му / Знак Часног Крста на небесима / И на њему је било написано / У овом знаку ћеш побједити“ на крају постаје Колумбов водич у „апокалиптичну ноћ“ у којој „Колумбо видје васколику природу у пламену“: Но, није јасно да ли је ангел из нарколептичног сна Пети Смит био и вјесник „истинског виђења“ које долази само „Кроз очишћење ума“, као што је такво стање описао Свети Исаак Сирин.[6] Када се Пети Смит успела на подијум у Штокхолму у суботње јутро 10. децембра 2016. године да би примила Нобелову награду за књижевност у име Роберта Алена Цимермана,[7] и ми смо закорачили корак дубље у нарколептичну визију. На основу поређења с Откривењем Светог Јована Богослова које је извео Грејл Маркус (Grail Marcus), у Дилановој поезији су „прве визије присутне, сведене на земљу и у свакодневицу али седми печат недостаје“.[8] У очекивању пуноће спознаје, пјевач зна само једну ствар: „Пропутовао сам Источним Тексасом / Где су многи мученици пали / Aли нико није пјевао блуз као Слијепи Вили МекТел.“[9] Из ове пјесме и Диланова два говора везаназа Нобелову награду – први је прочитала Пети Смит 10. децембра 2016, а други је одржао сам Боб Дилан 5. јуна 2017. године – и коначно из Диланове пјесме Тешка киша ће пасти (A Hard Rain’s A-Gonna Fall) коју је Пети Смит отпјевала у Штокхолму 10. децембра 2016, ми у ствари и сазнајемо неколико ствари о откривењу. Прво, увиђамо чињеницу да је рат отац свих виђења. Наиме, сва три омиљена романа која су пресудно утицала на Диланову пјесничку визију говоре о рату: Moби Дик је морнарска повијест која говори о вољи да се иде у рат; На Западу ништа ново је књига о томе како је бити увучен у мистериозни вртлог смрти и бола који прате рат; коначно, Oдисеја је чудновата пустоловна повијест о зрелом човјеку који покушава да се врати кући из рата у коме је учествовао.[10] Друго, још из обе пјесме из 1963. године написане „истим апокалиптичним језиком“ – Masters of War и оне коју су Дилан и Пети Смит принијели на свечаности у Штокхолму, Тешка киша ће пасти – очевидно је да су ратови нашег покољења апокалиптички ратови и да морају бити описани апокалиптичким језиком. Пјесник је „чуо грмљавину таласа који би могао да потопи сав свијет“[11] у своме „Aрмагедону“,[12] а господари рата лажу и обмањују „као Јуда у древности“ и „убацили су најгори страх / који икада може бити убачен / страх од тога да се доносе дјеца / у овај свијет“. Стога, наше је вријеме – вријеме Страшнога суда у коме „ни Исус неће / опростити то што чините“.[13] Оно треће што видимо јесте да тај „aпoкaлиптички језик“ веома често поприма неочекиване изражајне облике: то је блуз у случају Слијепог Вили МекТела, барда земље „проклете од Њу Орлеанса до Јерусалима“, где су „многи мученици пали“.[14] A сљепоћа је знак којим је означен Шаул на своме путу за Дамаск (Дјела 9:3-9); слијеп је био и пјевач Oдисеје, као што су били и многи његови балкански насљедници; једнако тако је у мраку пећине на Патмосу љубљеном ученику Христовом било дато откривење и у њој је он видио бензбројне мученике како стоје пред престолом Божијим и пред Јагњетом: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убјелише их у крви Јагњетовој“ (Откривење 7:14). Стога, очигледно је да је мучеништво формативни елемент Дилановог космоса, мјесто где се срећу рат и виђење. Иако Дилан овај појам користи ријетко и суптилно, његова символичка тежина је изузетна; мучеништво је „фигура сукоба духа, завјета и вјере која покреће ове пјесме и Диланово дјело у цјелини“.[15] Ова „фигура“ има свој епитом у пјесми Сањао сам да сам видио Светог Августина у којој, опет у нарколептичној визији, Свети Августин приговара вођама Дилановог покољења како „Нема мученика међу вама данас / Кога бисте звали властитим својим“.[16] У свом разумијевању важности мучеништва, Боб Дилан силази у највећу дубину јудеохришћанског предања, у њен мистички извор: култ мученика је био – према Данијелу Бојарину (Daniel Boyarin) – „фундаментални чинилац у настанку ‘нових’ религија, хришћанства и рабинског јудаизма, и уочавамо еминентан структурни и богословски паралелизам између развојних жанрова хришћанског и јеврејског мучеништва другог, трећег и четвртог вијека.“[17] Боб Дилан је очигледно у стању да препозна мучеништво, али он иде дубље од препознавања: гледајући страдање праведних робова на америчком Југу или „ту удолину где мученици плачу а ангели се поигравају с гријехом“[18] и потврђујући „да он лично може да утврди њихово страдање својим сопственим чулима, тиме он у суштини признаје да он није више пуки посматрач, него да досеже ону златну жицу између небеса и земље коју није могао да досегне у сну.“[19] Године 2012. Боб Дилан не само да је досегнуо ту „златну жицу“ него је о њој и нешто опширнје казао. Поводом пола стољећа свог рада – који је почео његовим првим албумом Bob Dylan 1962. године – он је дао један свеобухватни интервју француском издању магазина „The Rolling Stone“. Новинар који је интервјуисао Дилана посегао је дубоко уназад, у Диланову суштинску тему: ропство и расизам; Дилан је признао да он не полаже никакву наду у моћ политике да измјени добоко усађене предрасуде и мржње и устврдио је да само измјена срца може заиста да промјени човјека и друштво. Затим, Дилан иде и дубље и каже да дуготрајно и тешко страдање развија у срцу жртве чуло којим она препознаје зло у срцу свог мучитеља, чак и кад се он и не понаша као мучитељ: „Ако ви у својој крви имате робовласника или [Ku Klux] Клан, Црнци то могу да осјете. Та ствар се протеже до данас. Као што Јевреји могу да осјете нацистичку крв, и као што Срби могу да осјете хрватску.“[20] О каквој је то крви ријеч? Овде се суочавамо с једном различитом димензијом мучеништва коју ријетко срећемо у древним мартирологијима: било да је ријеч раби Акиви или о Светом Поликарпу, у центру старих наратива је увијек мученик као невјеста Божија у свом преображеном еросу, скоро са жудњом идући ка мучеништву „као једином могућем испуњењу свог духовног дамара“.[21] Овде, осим што се Хрвати као народ поистовећују с њиховом верзијом нацизма (иако појам „усташе“ ни Дилану ни читаоцима „The Rolling Stone“ вјероватно не би значио много да је употребљен),[22] срећемо се с фасцинацијом злом у злочинцу. Дилан наиме описује своју фасцинацију дубоко усађеном мржњом која је Независну Државу Хрватску претворила у кланицу: „Усташки режим је био злогласан у поратној Југославији због оркестриране кампање уништења и терора коју је повео против Срба, Јевреја и Цигана… […] Изузимајући нацистичке логоре у Источној Европи, он је подигао највећи концентрациони логор на континенту. Садизам и окрутност овог покрета шокирала је чак и отврдле нацистичке команданте, који су о њему писали с гнушањем. Mјесецима прије него што је конференција на Ванзеу уопште сазвана, режим у Хрватској је већ инаугурисао сопствени добровољни холокауст.“[23] Логор о коме је писао Рори Јеоманс (Rory Yeomans) је Jaсeнoвaц, који је већ одавно постао много више од локалног символа: чак је и доајен науке о холокаусту, Јуда Бауер (Yehuda Bauer) био изазван да каже – у често кориштеном цитату о ваљда најморбиднијем такмичењу у историји човјечанства – да је „Јасеновац, ако ништа друго, био ужаснији од својих нацистичких парњака“.[24] Начин убијања је то што је Јасеновац претворило у апокалиптички символ: специјално направљени ножеви, маљеви, мучење, изгладњивање, хладноћа, убиствен присилни рад су били начини уништења. Јасеновац није био „фабрика смрти“, смрт је у Јасеновцу била лична: жртва – био то Србин, Јеврејин, Ром или било ко кога су усташе видјеле као свога непријатеља – морао је да се суочи с мржњом свога убице очи у очи. И тешко да би Диланови стихови „видио сам собу пуну мушкараца с крвавим чекићима“[25] могли да буду примјеренији нечему колико јасеновачким убицама. Но, једна је ствар разликовала усташе од њихових нацифашистичких господара: док су нацисти били тврдокорни анти-хришћани а италијански фашисти су само нашли компромис с Ватиканом, усташе су прокламовале да је римокатолицизам у самом темељу њихове идеологије. Загребачки надбискуп „Степинац радовао се је католичкој Хрватској која је била на видику a која би замjенила вjерски и етнички разнолику творевину Версајског пакта у виду југословенске државе“,[26] али је убрзо био констерниран злочинима нове хрватске државе. Када је осудио њене злочине у писмима усташком вођству, „схватио је да знатан број бискупа и свећеника не држи до његовог ауторитета“.[27] Mноги клирици су узели учешћа у геноциду изравно или неизравно, као нпр. сарајевски надбискуп Иван Шарић: „Усред првобитног таласа усташког терора, његове дијецезанске новине су донијеле поруку да ‘љубав има границе. Покрет за ослобађањем свијета од Жидова је покрет ренесансе људског достојанства. Свемудри и Свемогући Бог је иза овог покрета.’“[28] Но, међу најбруталнијим убицама забиљежен је фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као „фра-Сотона“, који се домогао врха у злочиначкој хијерархији: „Током 1942. године, када је он командовао злогласним концентрационим логором Jaсeнoвaц, 40,000 јеврејских и српских заточеника је тамо било убијено. Међу утамниченима је било 24,000 дјеце, од којих је половина било убијено.“[29] У Ватикану је „кардинал Еуген Тисеран намирисао геноцид у ваздуху на почетку Другог свјетског рата и сугерисао је тада Пију да том питању посвети једну енциклику. Но, Света Столица је пре била за то да изврши дипломатски притисак на усташку владу него да фашисте јавно прозове за неморалност геноцида.“[30] Надбискуп Степинац је слиједио папиним путем и тешка тишина је прекрила Независну Државу Хрватску. Док очигледно није било много љубави између двије хришћанске цркве, обрнут а сигурно непланиран процес је текао између православних Срба и Јевреја у најдубљим круговима заједничког пакла. У древности, уништење јерусалимског храма 70. године породило је и рабински јудаизам и хришћанство. Мучеништво којем су обе заједнице биле изложене најчешће од стране Римљана у првим вијековима након пада Јерусалима и рушења храма, било је topos где су створени њихови посебни идентитети, али и где су се они надметали. „Незнабошци не могу да схвате ко је тај Бог за кога су Јевреји вољни да умиру све време. […] A када народи свијета чују сву ову хвалу, рећи ће Израиљу: ’Дај да идемо с тобом, као што је казано: ‘Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом? (Пјесма над пјесмама 6:1)“[31] У Jaсeнoвцу – схваћеног у пуноћи његовог символичног значења – више није било надметања у мучеништву. „Први тотални геноцид који је започет у Другом свјетском рату“[32] бацио је своје жртве у aпoкaлиптични вртлог, у коме су месијанске наде биле покопане под гомилом лешева који су свакодневно пунили ледине Доње Градине, јасеновачког подлогора који је био логорско стратиште и гробиште. Злочинци, Адолф Хитлер и усташки поглавник Анте Павелић, нису били налик бројним тиранима које су Јевреји и православни хришћани претурили преко главе кроз историју; Други свјетски рат није био ни налик Вавилонском или Османском ропству, и најбоље је описан у тамним визијама које су настале као плод терапије LSD-ом а кроз коју је прошао преживели логораш Аушвица Јехиел Ди-Нур (Yehiel De-Nur) и забиљежио је у својој аутобиографској књизи, Шивити: Виђење:[33] било је то царство Ашмодеја и Тита; за хришћане то је било царство Нерона и антихриста, а и за једне и друге, то апокалиптично царство је имало форму инквизиције. Из овог пакла поникла је нова врста мучеништва: свједочити Бога не значи више само Kiddush HaShem – „Прослављање Имена“ – тј. спремност да се по цијену живота не преступе три Божије највеће заповијести, онако како је то описано у архетипској повијести о Макавејима – него сада и Kiddush HaHayim, „Прослављање Живота“: спремност да се учини све да се преживи покушај да се истреби Народ Божији, да се опстане и да се омогући Божијем домостроју да се испуни (за хришћане, другим) доласком Месије. „Ова борба за наду и жудња за животом је подвиг [кojи се oстварује путем] nekamah [праведне одмазде], mesirat nefesh [крајње посвећености], и освештања ума и воље.“[34] Стога, када чујемо овакве приче: „Сјећам се како је свештеник-мученик у Мосулу био убијен од стране једног наоружаног муслимана, који га је питао зашто није затворио своју цркву када му је тако било наређено. Хришћанин је рекао да он не може да затвори дом Божији. И, он је био убијен а скупа с њим и двојица његових саслужитеља.“[35] – очигледно нам је да је воља за преживљавањем једног обичног хришћанина из Мосула, Хомса или Горе Ливанске једнако дефинисана новим концептом „Прослављања Живота“ колико и древним и дубоко усађеним поуздањем у то да ће сан намученог Цара рођеног у Нишу да се претопи у Нестворену свјетлост: „овде нека свака уста и сваки језик заћуте, и нека срце и ум и сваки њихов покрет утихну; јер је Господар дома дошао.“[36] Извор: Теологија.нет ------------------------------------------------------ [1] Ово је текст предавања које је одржано под насловом New Martyrs and New Paradigm of Martyrdom: Jasenovac у англиканској цркви Светог Јована Богослова у Лондону 22. новембра 2018. године. Оно је одржано као редовно годишње Цариградско предавање (Constantinople Lecture) у организацији Асоцијације Англиканске и Источних Цркава (Anglican & Eastern Churches Association). Текст предавања је у свом енглеском облику укључивао и одређене чињенице чије се познавање код српског читаоца подразумијева, те су овде изостављене. [2] St. Isaac the Syrian, The Ascetical Homilies, Boston: Holy Transfiguration Monastery, 2011, стр. 243. [3] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 236. [4] Patti Smith, Banga, Columbia Records, 2012. [5] У сличном нарколептичком стању Пети Смит разговара с бистом Николе Тесле, „свеца заштитника наизмјеничне струје“, што је она описала у својој аутобиографији M Train (New York: Alfred A. Knopf, 2015.), стр. 76. Биста је стајала пред храмом Светог Саве у њујоршкој 25. улици док храм није изгорио на Васкрс 2016. године. Ту бившу епископалну капелу Свете Тројице је Српска Црква откупила 1942. године. [6] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 237. [7] Robert Allen Zimmerman, име под којим је рођен Боб Дилан (Bob Dylan), добитник Нобелове награде за књижевност 2016. године. [8] Greil Marcus, Bob Dylan, New York: Public Affairs, 2010., стр. 157. [9] Bob Dylan, Blind Willie McTell, са албумаThe Bootleg Series Volumes 1–3 (Rare & Unreleased) 1961-1991, Columbia Records, 1991. [10] Bob Dylan, Нобелово предавање. [11] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, са албума Freewheelin’, Columbia Records, 1963. [12] Tако Грејл Маркус описује пјесму A Hard Rain’s A–Gonna Fall у свом чланку за Village Voice из 1989. године; чланак је прештампан у Маркусовој књизи Bob Dylan, op. cit., стр. 148. „A Hard Rain’s A–Gonna Fall“ – рекао је Маркус 1981. године – „увијек је била асоцирана с Кубанском кризом 1962. године“. Ibid., стр. 102. [13] Bob Dylan, Masters of War, са албума Freewheelin’, op. cit. [14] Bob Dylan, Blind Willie McTell, op. cit. [15] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, у: Nick Smart & Nina Goss (ур.), Dylan at Play, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 2011, стр. 25. У овом драгоцјеном есеју Арноф биљежи да Дилан користи појам „мученик“ само четири пута у свом поетском канону. [16] Bob Dylan, I Dreamed I Saw St. Augustine, са албума John Wesley Harding, Columbia Records, 1967. [17] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, Stanford: Stanford University Press, 1999, стр. 109. [18] Bob Dylan, Dirge, са албума Planet Waves, Asylum, 1974. [19] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, op. cit., стр. 37. [20] Mikal Gilmore, Bob Dylan Unleashed. Published on September 27, 2012. [21] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 114. [22] Интервју је изазвао контроверзу у хрватској јавности; хрватско удружење у Француској је тужило Дилана и уредника магазина, али је француски суд одбацио обе тужбе. Jay Michaelson, In Pursuit Bob Dylan for Hate Speech, Croatian Group Denies Holocaust, Forward; December 5, 2013. [23] Rory Yeomans, Visions of Annihilation, Pittsburgh: Pittsburg University Press, 2013, стр. VII. [24] Yehuda Bauer, Re-Thinking the Holocaust, London-New Haven: Yale University Press, 2001; стр. 50. [25] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, op. cit. [26] Michael Phayer, The Catholic Church and the Holocaust, 1930-1965, Bloomington: Indiana University Press, 2000, стр. 32 [27] Ibid., стр. 34. [28] Ibid., стр. 35. [29] Ibid., стр. 38. [30] Ibid., стр. 39. [31] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 110. [32] Jonathan Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust. New York: Routledge, 1990, стр. 39. [33] Ka-Tzetnik 135633, Shivitti: A Vision. California: Gateways, 1998. Назив књиге је извучен из Давидовог 16. Псалма, „תהילים טז: „שיויתי ה’ לנגדי תמיד, прецизније преведеног у Дјелима 2:25: „I saw the Lord always before me“, или „I was always beholding the Lord in my presence“. [34] Молба рабина Менахема Зембе (Menachem Zemba) да се супротстави нацистима упућена пред устанак у варшавском гету априла 1943. године; цитирано према Pesach Schindler, Hasidic Responses to the Holocaust in the Light of Hasidic Thought. Hoboken: Ktav Publishing House, 1990, стр. 65. [35] Robert Fisk, Can Christians stay in the Middle East now that they are being persecuted for their ancient religion?, „Independent“, 12 October 2017. [36] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Three, op. cit., стр. 239. ------------------------------------------------------
  12. На други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, после вечерњег богослужења, Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ је у Светојовановском храму у Бачкој Паланци, приредио традиционални божићни концерт, под руководством диригенткиње Снежане Жујић. Пре почетка концерта све присутне је поздравио протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки. Гости концерта су били мали хор, који су чинили деца певача хора Свети Јован Крститељ. На концерту су извођене богослужбене и народне божићне композиције, српских и руских композитора. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Тавор
  13. ризница богословља

    Епископ Јован (Пурић): Историја и Есхатон

    Тема која је пред нама је црквено поимање есхатологије у светлу њеног целовитог учења. Израз есхатологија је настао од грчке речи τό ἔσχατον – последњи, крајњи, потоњи, коначни. Наведени израз се користи у богословљу да би се означило последње догађање и збивање, то јест реч је о оконачњу и преображењу садашњег временима, коначном стању човека и света предвиђено по промислу и науму Божјем (ср. Пост. 49,1; Ис. 2,2; Јер. 23,20; Мих. 4,1). По православном учењу, ту се под наведеним богословским изразом првенствено подразумева савршено испуњење и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћа и стварност остварења вечног живота у заједници са Тројичним Богом после Другог доласка Христовог, о чему ће бити више речи у нашем раду. Православни је став да последње догађаје треба гледати искључиво у Откривењу Сина Божјега – Исуса Христа. Последње догађаје (=Други долазак Христов, свеопште васкрсење мртвих, свеошти Суд, Царство небеско) Православна Црква поистовећује са Царством Божјим и Царством небеским. Због тога Господ наш Исус Христос позива: Иштите најпре Царство Божје (Мт. 6,33). Потребно је нагласити да се у новијој богословској литератури помињу футуристичка есхатологија, повезана са откривењским очекивањима, и остварена есхатологија, под којом се подразумева да је Христовим доласком у свет и историју Царство Божје (Malkuth Jahve) већ наступило, односно да је наступио дан спасења (2Кор. 6,2) и да смо благодаћу већ спасени (Еф. 5,2; ср. Кол. 2,12-13), што означава израз свршило се (Јн. 19,28). Због тога хришћани, одступајући од неправде (2Тим. 2,19), траже оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,1). Пред саму појаву Новога Завета Јован Претеча је позивао људски род: Покајте се, јер се приближило Царство Божје (Мт. 3,2; 4,17). Свето Писмо је испуњено есхатолошким садржајем. Ми ћемо у нашем раду говорити о есхатолошким догађајима не само као догађајима који ће се догодити у будућности, него као и о стварности која је већ присутна у садашњости (ср. Мт. 18,3; 19,29; Мк. 10,17; Јн. 3,5; Да. 14,22; Гал. 5,21; Јевр. 3,11). Под есхатолошком стварношћу мисли се на Царство Божје о којем се као историјској стварности говори на многим местима у Светоме Писму (ср. Мт. 13,43; 26,29; Лк. 12,31; Кол. 1,3; Еф. 5,5; 2Птр. 1,11; Јн. 18,36; Јевр. 1,18). Царство Божје се суштински разликује од свих земљских царстава и царства греха. По светоотачкој мисли, оно се поистовећује са животом Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа. Другим речима, од Тројичног Бога задобијамо пуноћу надвечног живота. То и јесте разлог што Ориген, ослањајући се на Свето Писмо (ср. Јн. 3,36; 4,14; 5,24; 6,40; Рм. 5,10; 2Кор. 4,10; Кол. 1,13; 3,3; Еф. 5,5; 1Јн. 1,2; Откр. 2,7), назива Христа Царем векова и Самоцарством, док Га Максим Исповедник сматра Царством небеским. Дакле, Царство Божје није расејана идеја, него је оно стварни и истински догађај, то јест непоколебиво Царство (Јевр. 12,28) нераздељиве Свете Тројице. Још ћемо додати да је Царство Божје једно као што је једна Божја суштина и природа. Сваком човеку који жели да уђе у Царство Божје (ср. 2Птр. 1,11), то јест да се у њега усели Христос и живи у њему (2Кор. 6,16) и тако човек задобије живот вечни, предстоји духовна припрема, односно предстоји му да живи подвижничким и светотајинским животом (ср. Мт. 20,23; Мк. 10,40; Лк. 2,31; 1Кор. 2,9). Христос позива: Ходите, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). У предоченим Христовим речима се јасно види да су будући догађаји постојећа стварност. Усрдним изучавањем божанских тајни можемо рећи да библијски извори јасно сведоче да свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божју остаје вавек. Децо, последњи је час (1Јн. 2,17-18). Православни је став да се под последњим временима (ср. Дан. 8,17; 11,35; 12,4. 9), која су предвиђена још пре постојања света (1Птр. 1,20), мисли на пуноћу времена (Гал. 4,4) испуњено смислом, а то је у ствари присуство, односно долазак Сина Божјег, Који се оваплотио (Јн. 1,14) и као Богочовек ушао у свет и историју, и основао Цркву своју, а Црква је већ присуство Царства Божјег на земљи у којем царује Богочовек Исус Христос, Који је у последње дане излио Духа Свога на сваку плот (Да. 2,17). Предокушај Царства Божјег се већ доживљава у Цркви као квасац (1Кор. 5,6), јер не посла Бог Сина свога на свет да суди свету свету, него да се свет спасе кроз Њега. Који у Њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у Јединороднога Сина Божјега (Јн. 3, 17-18), док ће се пуноћа доживети у будућности (1Кор. 13,12) то јест у будућем веку. Значи, последњи и највећи догађај у свештеној историји јесте Господ наш Исус Христос (ср. 1Тим. 6,14). Овде је очигледно реч о Христовој стварној присутности у свету и историји. Јасно је дакле, да свештена историја има есхатолошки карактер и испуњена је есхатолошким ишчекивањем, то јест очекују долазак Сина Божјег – Исуса Христа са небеса (ср. 1Сол. 1,10). Хришћани као грађани неба очекују блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,13). То очекивање се поистовећује са трпљењем људи, јер трпљењем својим спасавају душе своје (Лк. 21,19). Реч је од два Христова доласка: Први – оваплоћење Бога Логоса, и Други – када дође у свој слави Својој да суди живима и мртвима, односно да сви људи приме пуноћу награде Божје по својој богопријемчивости. Есхатолошка епоха је започела првим доласком Христовим и Његовим обећањем да ће бити са нама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20). Есхатон за хришћанина започиње у Цркви Христовој када примамо свету Тајну Крштења и потпуно се сједињујемо с Њим у светој Тајни Евхаристије. То значи да хришћани, испуњени есхатолошком чежњом, нису више странци ни дошљаци, него су суграђани светих и домаћи Божји (Еф. 2,19). Према томе, Христово присуство у свету и историји, односно у Цркви Својој, јесте есхатолошко време, то јест време Самооткривеног Бога у историји и драми људског живота. Управо тај Његов долазак и Његово присуство у свету, као и учествовање хришћана у Царству Божјем (ср. Откр. 1,9), изражава двојни смисао хришћанске есхатологије. У Молитви Господњој хришћани се моле: Да дође Царство Твоје (Мт. 6,10; Лк. 11,2). А када у свој својој пуноћи наступи Царство Божје, тада времена више бити неће (Откр. 11,6). По јудејском поимању, људска историја је подељена на olam hazze – садашњи век, и olam habba – будући век (=век који долази). О тој истини сведочи Други псалам, који „може да се протумачи христолошки и христоцентрично. Истовремено он поседује и есхатолошки карактер: у њему се сусрећу прошлост, садашњост и будућност“. Једном речју, Богочовек Исус Христос је све у свему и у Њему се сусрећу време и вечност. Та истина се јасно види у светој Тајни Евхаристије. Од посебне важности за разумевање наше теме је чињеница да православно богословље не одваја Први долазак Христа у прошлости од Његовог Другог доласка у будућности, јер је Исус Христос увек са нама, то јест Он јесте (=ὥν–постојећи) (ср. Мт. 16,16) и Он је Онај Који ће доћи (ср. Откр. 22,20). Он је увек исти, јер се не може самог Себе одрећи (2Тим. 2,13). У Откривењу Јовановом за Христа је речено да је Он: Први и Последњи, Који мртав беше и оживе (Откр. 2,8). Такође је сачувано Христово сведочење о Себи: Ја сам Алфа и Омега..., Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ (Откр. 1,8). Дакле, Христос је већ дошао и наступило је Царство Божје, и предокушај тог Царства хришћани већ доживљају (ср. Лк. 17,20-21) у Цркви. Господ наш Исус Христос отворено сведочи: А ако ја прстом Божјим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божје (Лк. 11,20). Значи, есхатолошка времена су присутна, јер је присутан Цар, и историја спасења се креће ка свом потпуном испуњењу. Постоји жива вертикала између нетварног Бога и тварног света. Боље речено, Богочовек Исус Христос је Посредник који повезује небо са земљом, и обратно. Међутим, иако је Царство Божје наступило присуством Христовим, то јест испунило се време (Мк. 1,15), ипак ће оно тек наступити у свој својој пуноћи када Богочовек Исус Христос поново дође (ср. Мк. 13,26), то јест тада ће, по речима Христовим, Царство Божје наступити у свој својој сили (Мк. 9,1). Реч је о веку у којем долази живот вечни (Мк. 10,30). То је, дакле, Други долазак (=Божји Дан) (2Птр. 3,10), и успостављање коначног Царства Божјег у којем ће се пити ново вино (Мк. 14,25) и којем Царству неће бити краја. То ће рећи да ће тада наступити крај света и историје, последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор. 15,26), односно све ће бити преображено и наступиће све ново: нови свет, ново време, нов човек, нова твар, ново небо, нови Јерусалим (ср. Ис. 65,17; 2Птр. 3,13; Откр. 21,1-4), Бог ће бити с људима (Откр. 21,3), где бујају потоци живота, Бог ће отрти сузе са свакога лица (Ис. 25,8), и спасени људи ће тада доживети пуноћу блаженства у Царству Божјем. Дакле, Бог који живи у векове векова (Откр. 4,9; 7,2), односно Који је надвремен (Откр. 1,4; 4,8),присутан је у времену, односно Божје време је већ наступило, а пуноћу Божјег присуства тек очекујемо, иако нико од људи, осим Богочовека Исуса Христа, не зна када ће се то догодити, због чега Христос позива: Пазите, бдите и молите се (Мк. 13,33). Јасно је, према томе, да је Царство Божје историјска и есхатолошка стварност. Знајући да је хришћанска есхатологија богочовечанског карактера и оптимистично-радосна, што се види у непоколебивој вери хришћана у победу Лава из Јудина племена (Откр. 5,5) и у Други долазак Христов и у испуњење Његовог обећања, због чега Му хришћани упућују следећу молбу: Да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22,20). Пошто наше живљење није овде на земљи, него на небесима, одатле ми очекујемо Спаситеља Господа Исуса Христа (Флп. 3,20), Који је Први и Последњи (Откр. 1,8). Овде је реч о Богочовечанској пуноћи која „нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о пуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска стварност“. Важно је истаћи да се васцела Божја творевина налази у есхатолошком ишчекивању: Сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рм. 8,22). Управо због тога, по речима Апостола Павла, што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3,13). Православни је став да је већ наш сусрет са Христом истински, стварни и есхатолошки. Прво небо и прва земља прођоше (Откр. 21,1), и наш живот је обновљен (ср. Рм. 6,4) у Духу Светом (Рм. 7,6) и сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3). А када наступи пуноћа времена (Гал. 4,4) у Осми Дан (=бесконачни и незалазни дан), неће доћи до суштинске промене нашег заједничарења са Христом као Главом свега, него је ту реч о пуноћи тог истинског јединства по науму Божјем од вечности (Еф. 1,9). Реч је о остварењу пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему (Еф. 1,10). Наша истраживања су нас уверила да историја и пост-историја, то јест испуњење времена, чине једну нераскидиву целину, и смисао свештене историје се налази управо у њеном испуњењу, остварењу онога што хришћани очекују и чему се надају (ср. Мт. 24,50; Лк.12,46), завршетку и преображењу. Имајући у виду чињеницу да је Бог узрок и времена и надвечности, Игњатије Богоносац саветује: Времена испитуј. Чекај Надвременог, Безвременог, Невидивог, но за нас Видивог. У поговору бисмо могли рећи следеће: На Самооткривење Тројичног Бога у свету, односно у Христу, треба гледати као на свештену историју у којој долази до стварног сусрета човека са Богом, динамичне и слободне сарадње између Бога и човека, то јест до склапања Завета између Бога и човека, сотириолошког дијалога између Творца и творевине. Говоримо о искуственом и доживљајном сусрету човека са живим Богом у Цркви Христовој у којој обитава сва пуноћа Божанства (ср. Кол. 2,91-10). И може се рећи, – у Цркви се тајно побеђује време, и као да претходи то апокалиптичком тренутку, када «времена већ неће бити». Црква је жива слика вечности, и у црквеном је искуству стварно дана, и ту се остварује та благодатна «једновременост разновременог» у пуноћи Вечног живота, која се открива у заједници с Вечним Царем – Христом. Црква је вечно Царство, јер има Вечног Цара. У Цркви, која пребива сада у историјском странствовању, време је већ немоћно». По православном трезвеноумљу, «човек је призван на есхатолошку пуноћу свог сједињења са Богом, јединства у заједници личности, а не у неком безличном блаженству». Православни је став да хришћанство «није само учење о спасењу, већ само спасење». Заправо, пошто ће постојати васкрсење људског тела, човек као богоподобно биће не бива уништен смрћу, и у Цркви се остварује есхатолошки догађаји јединства са Христом. Према томе, време није вечно враћање истог и понављање себе, нити је независно и одвојено од вечности, него је њоме прожето. Са православне тачке гледишта је неприхватљиво циклично поимање времена. По православном трезвеноумљу, на есхатологију не треба гледати као на нешто што ће се одиграти тек у будућности, него на њу ваља гледати квалитативно као већ богодаровану у садашњости могућност духовног преображаја, пресаздања, обожења човека и васцеле творевине до те мере да човек и творевина постану богопријемчиви и достојни да уђу у нову заједницу са Богом Творцем (ср. Еф. 3,6). То ће рећи да је Бог увео надвечност у живот људи, учинио људе заједничарима божанске природе (2Птр. 1,4), то јест учинио их заједничарима Христовим (Јевр. 3,14), и Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Да. 2,47) и који постадоше сутелесници Христови (Еф. 3,6). Надвечност и заједничење са Личностном Истином, то јест заједница с Тројичним Богом, главне су карактеристике есхатологије. Сходно томе, рећи ћемо да је тајна Христа призма кроз коју гледамо и тумачимо хришћански карактер истине историје, човека, света и вечног живота. Лаконски и језгровито речено: По Божјем домостроју спасења „циљ хришћанске историје је Христос, а не прогрес... Када кажемо Христос, то није само Христос као Логос, као Син Божји, него Христос Богочовек... Дакле, Христос као Црква. Зато је циљ историје Црква“, јер је она „једини извор хришћанског живота и хришћанског учења“. Једном речју, крај којем иду ствари у Христу једнак је са његовим обожењем, или са њиховим узношењем изнад недостатака за чије превазилажење дато им је време. Ову мисао појашњава свети Максим Исповедник када каже да обожење „јесте усредсређење и крај свих времена и векова и онога што је у времену и веку. А усредсређење и крај времена и векова онога што је у њима јесте нераздељиво јединство правог почетка и својственог правом крају и својственог спасенима“. Свети Григорије Нисијски у истом духу описује линијско устројство свештене историје: „Када човечанство достигне своју пуноћу, тада, без промашаја, овај покрет природе који следи узроковаће досезање њеног неопходног краја. И овај живот ће бити замењен другим начином постојања, различитим од овог садашњег који се састоји у рађању и распадању. Када наша природа, у одређеном реду, испуни правац времена, тада ће, без промашаја, овај покрет који следи, створен наслеђем кроз генерације, доћи до свога краја. Испуњење универзума учиниће немогућим свако будуће напредовање или назадовање, и тада ће све мноштво душа вратити из расплинутог и безличног стања у свезу, и сами елементи ће поново бити уједињени у исти спој (систем)“. Најзад, још једном ћемо поновити да „јелинска философија није познавала и ни на који начин није била спремна да прихвати било какав прелазак из времена у вечност – временско се чинило eo ipso пролазно. Оно што се у времену остварује, никада не може постати вечно. Што је рођено мора неизбежно умрети. Само оно што је нерођено или неузроковано, може опстати. Све је имало почетак, имаће и свој крај. Само оно што није имало свој почетак, може остати непромењено или „вечно“. Стога, за јелинске философе прихватање будуће бесмртности значило је у исто време и претпостављање вечног предпостојања. Такав читав значај историјског процеса јесте врста силаска из вечности у време. Судбина човекова пре зависи од урођене му клице него од креативних достигнућа. За Јелине време је једноставно било нижи или ограничен начин постојања. Тачно говорећи, у времену се ништа не ствара и ништа се не постиже, нити има шта да буде створено или постигнуто“. Насупрот јелинском учењу, православни став је да је само Бог бесконачан, док је време „пут ка вечности“. Поново наглашавамо да је Божје „Царство установљено, али још увек није дошло у свој својој сили и слави. Тачније речено, Царство тек треба да дође, али је Цар већ дошао. Црква је и даље in via, а хришћани су и даље „путници“ и странци у „овом свету“. Тројични Бог наставља непрестано да делује у свештеној историји и историја спасења наставља да се и даље одвија све до Другог доласка „Последњег Адама“ – Христа, када ће доћи да суди живим и мртвима, и када ће Бог бити све у свима. Блажени Августин је мудро рекао да „постоје два стања живота, с неба проповедана и предата, која су Цркви позната, при чему је једно стање вере, а друго стање виђења. Једно је стање привременог пребивања у туђинској земљи, а друго у вечности (небеског) обитавања. Једно је стање на путу, а друго у отаџбини. Једно – у активном делању, а друго – у богатству сазерцања... Прво је у стрепњи због војевања, а друго у сигурности победничког мира... Ово прво траје овде до краја овога света, а у свету који долази оно нема краја“. Циљ сваког православног хришћанина је да уђе у нову заједницу са Тројичним Богом и примањем нетварне благодати Божје постане нови човек. Пошто је човек христолико биће позван од стране Творца на надвечни живот у заједници са Тројичним Богом, и много тога подноси „само да не би умро“, то значи да „само вера у Христа даје смисао људском постојању“. Стога је бесмртност дар од Тројичног Бога. Најзад ћемо рећи: Животни пут човеков је: од Бога, ка Богу, са Богом, у Богу. Извор: Српска Православна Црква
  14. Рођење Господа Исуса Христа је свеопшта, свечовечанска радост. У овом свету се дешава највеће чудо Божије милости. Бог постаје човек! Он, Господ Благи, Спаситељ Исус, постао човек, очистио Трпезу Божију у овом свету од греха од смрти, од наказности и ужаса ђавољег и основао Цркву своју. Његовом рођењу радују се и небо и земља, радују се на небу анђели Божији. Као оно пастири Витлејемски који у тамној Јудејској ноћи угледаше непознату светлост изнад пећине у којој склањаху своја стада и чуше пој небеских појаца, пој који људско ухо не чу, а који до њих допираше из правца пећине, занети и задивљени оним што видеше и чуше, рекоше један другоме: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се догодило (Лк 2,15). На Бадње вече, свештенство престоног града Крагујевца, окупило се, како би, као што су некада мудраци кренули у сусрет Богомладенцу Христу, и они кренули у сусрет и своме Епископу благовестили рађање Онога пред ким трепти васељена. Епископ је традиционално заједно са свештенством унео бадњак у Епископски двор. Након уношења бадњака и поуке о значају празника Телесног рођења Господа Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је заједно са свештенством Саборног храма служио празнично бденије, уз присуство мноштва верника. После завршеног бденија Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, и председник Црквене општине Саборног храма, Господин Мирослав Брковић, испред Саборног храма принели су бадњак на ватру, Владика Јован је премазао бадњак медом и залио вином и уз песму Дечијег хора Саборног храма, свима пожелео срећно Бадње вече, речима: Мир Божији – Христос се роди! Јер сви ми окупљени око бадњака као једна духовна породица, треба да будемо окупљени око Христа Богомладенца у миру, слози и љубави. На сам дан празника Рођења Господа Исуса Христа, верни народ града Крагујевца је осетио близину и топлину Витлејемске ноћи на свечаној Божићној Литургији коју је служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење протојереја – ставрофора Зорана Крстића, ректора Богословије Свети Јован Златоусти и братства Саборног храма. Посланицу Његове Светости патријарха Иринеја, прочитао је протојереј Срећко Зечевић. Свом верном народу желимо срећан Божић, желимо мир Божији и људски, мир Богочовечански, мир небоземни. Благословено свима и наступајуће ново Лето доброте Господње, које нека свима буде лето мира, слободе, и време добре воље. Извор: Епархија шумадијска
  15. У навечерје празника Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа излио се велики благослов на заједницу православних верника у Загребу. На Бадњи дан је служена света архијерејска Литургија у загребачком Саборном храму Преображења Господњег којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, те свештеника, свештеномонаха и ђакона Саборног храма и Епархије пакрачко-славонске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пред почетак свете Литургије свечано су дочекане иконе Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице. Иконе су стигле као благослов Свештене царске лавре манастира Хиландара са Свете Горе, где су и урађене по узору на оригинале који се чувају у овом светом манастиру. После уношења у храм иконе су постављене на проскинитарије где ће трајно остати на поклоњење загребачким верницима и њиховим потомцима. После читања Јеванђеља које говори о родослову Господа Исуса Христа, верницима је реч о Јеванђељу упутио Епископ Јован. По речима Епископа Јована „ми смо данас, из посланице апостола Павла, слушали о духовним праоцима свих нас. О тјелесним смо чули из Јеванђеља. Наши духовни оци су од Аврама, који је био онај који је први послушао глас Господњи који му је рекао: „Иди из свога града Ура“, који је један од праисконских градова човјечанства и у коме тече мед и млијеко, јер се налази недалеко од Едена, од Рајскога врта у богатој Месопотамији. Аврам је био онај који је послушао Бога, као што га Адам није послушао. Тај Аврам је родио Исака, оног који ће се смијати, како каже јеврејска ријеч, а овај Јакова, а он Јосифа и дванаест племена Израиљевих. То је изабрани народ Божији. Не изабрани тијелом него изабрани духом, који сав почива само на томе што је Аврам послушао ријеч Господњу. С друге стране, чули смо детаљан, прецизан родослов, генеалогију Господа Исуса Христа по његовом поочиму на земљи, како бисмо то ми рекли, обручнику Пресвете Богородице од које је Он заиста примио тијело људско. Ту је, дакле, вјера, и ту је тијело. И једно и друго, и дух и тијело су сабрани у данашњим читањима, а ми се ових дана бавимо једном и једином темом, а то је како Господ постаје тијело. Како истинити Господ, друга Личност Свете Тројице постаје тијело и истински човјек. Наредних хиљда година свака јерес која се појави у Цркви бавиће се само тиме, негирањем да је Христос постао истински човјек. Да је Бог постао човјек и да је постао помазаник, Месија. Бог је онај који спасава јер је речено „Дај му име Исус јер ће он спасити народ свој“. Тај Исус је, у ствари, референца на Исуса Навина који је увео народ израиљски у обећану земљу када их је Мојсије превео преко Црвеног мора“. По завршетку свете Литургије Епископ Јован и Митрополит Порфирије су благословили бадњаке који су верници понели као благослов својим домовима. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  16. ризница богословља

    Протопрезвитер Јован Радовић: О Светом Јовану Кронштатском

    “Господе! Име Ти је – Љубав: не одбаци ме, заблуделог човека. Име Ти је – Сила: укрепи ме, изнемоглог и палог. Име Ти је – Светлост: просветли моју душу, помрачену земаљским страстима. Име ти је – Мир: донеси спокој мојој узнемиреној души. Име Ти је – Милост: не престај да ме милујеш (св. Јован Кронштатски, “Мој живот у Христу”)… Звучни запис разговора Свети Јован Кронштатски је рођен 1829.г. у Архангелској губернији на крајњем северу Русије, од оца Иље и мајке Теодоре. Имајући у виду да је рођен слабашан, родитељи су инсистирали да буде прве ноћи крштен и добија име Јован по светитељу Јовану Рилском. Детињство је провео у напорном раду и сиромаштву. После основне школе у месту рођења, завршава успешно богословију и уписује се на Духовну академију у Петровграду. Јовану убрзо умире отац и он благословом мајке, 1855. год. ступа у брак са Јелисаветом, ђерком кронштатког проте, и постаје свештеник у цркви св.ап. Андреја у Кронштату. Јован у браку са супругом живи потпуно девствено. Радећи много од самог почетка своје узвишене и тешке службе постаје раднички свештеник, сиротињски пастир, отац бедних и жедних, лекар болних, спаситељ грешних. О светитељском лику Светог Јована за баш Радио говорио је свештеник Јован Радовић. Извор: Радио Светигора
  17. У уводном дијелу емисије отац Јован је тумачио Свето Јеванђеље на 31. недјељу по празнику Педесетнице, када наша црква слави недјељу Праотаца и празник Материце. Говорећи о празнику Материце отац Јован је подсјетио на ријечи Светог Владике Николаја да је мајка биће најсличније Богу и да празници Дјетињици, Метрице и Оци, које славимо пред Божић, учвршћују породицу везама љубави. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Јован је рекао да је циљ овог поста да своје срце, постом и молитвом, што боље припремимо, као ону Витјелемску пећину, да се у њему роди Богомладенац Христос. “Савјест је глас Божји у човјеку и морални филтер. Преко савјести Бог нам се обраћа“-каже отац Јован у одговору на питање шта је савјест и зашто нас она мучи, посебно после упокојења особа које смо повриједили. Одговарајући на питање слушатељке која је депресивна и помишља на самоубиство, отац Јован се запитао како је могуће да неко ко вјерује у Бога може имати такве помисли. Треба да знамо да такве помисли долазе од ђавола, и да снагом вјере у Господа Бога, ми можемо побиједити свако искушење. У емисији је било говора и о томе како отјерати лоше помисли приликом молитве, о болној теми-абортусу, благослову и клетви, и још много тога што мучи савременог православног Хришћанина. Извор: Радио Светигора
  18. Поуке.орг инфо

    Отац Јован Пламенац - Кад ђаво поманита

    Све је почело његовим фијокирањем у Барију. Трампивши слободу духа коју му је, као и сваком Свом створењу, Бог даривао, за слободу свога тијела, напрасно је постао конвертита и квислинг. На пијаци шарених лажи овога свијета своју предачку част и честитост продао је за „мекиње“. Из себе је истресао то хришћанског духа што га је наслиједио од предака и своју душу населио куплерајем западњачког либерализма. До балчака сервилан кабадахијама Запада, ЦИА и НАТО, који већ деценијама тероришу Планету, заваљен у сједло на леђима њему сервилних зарад иметка, друштвеног положаја и оних који дишу на сламку из шаке АНБ-у коју су допали тако што су их ухватили у крађи или снимили у сексуалном деликту, законски кажњивом или само компромитујућим у народу, насилно, референдумом који би, када би се судило онима који су га спровели, био проглашен лоповским, Црну Гору је одвојио из државне заједнице са Србијом, идеолошки укријепивши посљедично безакоње ставовима Либералног савеза, које су вулгаризовали, и већ вулгаризованом науком НВО „Дукљанска академија наука и умјетности“. Прота Јован Пламенац, парох барски „Ко једном постане ништа, све му се може“, омиљена је крилатица Миша Вујовића. Услиједио је обрачун у школском систему: са српским језиком, ћирилицом, српским писцима, историографијом, па и јавним моралом. Они који памте и имају личног достојанства, за либералну Црну Гору су изгубљени. Уосталом, њихово вријеме истиче, биолошки сат откуцава. Долази вријеме оних који су у школским клупама. Њихову свијест, својеврсним инжењерингом, потребно је обликовати у либералном духу. Та дјечица са торбицама на леђима у Црној Гори данас иду у школу као јагњад за заклање. Њихову свијест тамо мијесе као пластелин и од ње праве фигурине које су у црногорски школски програм унијели западњачки либерали, подводећи њихове душице своме духу. Родитељи који виде што им од дјеце праве у учионицама, код куће покушавају да спасу што се спасти може. Нову Црну Гору, истеклу из фијоке у Барију, символизује јавна педерастија и барјак јој је црногорски брк на педерским задњицама. Под тим барјаком, у културолошком, духовном, политичком, па и егзистенцијалном боју са Црногорцима који нијесу од јуче, који знају ко су и што су, логичан слијед је признање НАТО творевине Косова за државу, насилно, супротно ставу огромне већине грађана Црне Горе, и подршка тој творевини у УНЕСКО и Интерполу. Круна, тачка на „и“, том насиљу над народом у Црној Гори је предаја Црне Горе на пешкеш НАТО, његовом крвнику, и забадање прста у око „једнокрвној и једновјерној“ Русији. На хиљаду девете стотине, четрдесет и прве године, дође Ђаво у виду човјека у сред Црне Горе, из далека“, пјевао је Радован Бећировић. „Ој, Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио, пјевао је Његош. Ни Радован Бећировић ни Његош нијесу више на овоме свијету, па да своје стихове прилагоде данашњици. Није више ’41. и не дође из далека, него је 21. вијек и овдје се оваплоти, и не пуши више само на Косову, него је добро задимио и у Црној Гори. Сјећате ли се оне народњачке пјесме у којој је „Ђаво поманит’о“? У Црној Гори на путу његове обијести стамено стоји још само Црква Христова. Мираш провирује из својих штакорских канала, с надом да долази његово вријеме, док се Стеву Вучинићу, идеологу Мирашеве АНБ НВО, која има амбицију да постане аутокефална, тресу гаће, јер је – с највишег мјеста – нападнуто његово радно мјесто, а можда и упражњено мјесто одбјеглог „ђакона“ Лава Лајовића. „А Бог, као Бог, само ћути и гледа“, како рече Матија Бећковић. Их, нагледао се Он иродâ, неронâ, диоклецијанâ…, па ни овај црногорски није му необична појава. Зна Он како ће са њима. До деветог кољена, вјерује наш народ. https://www.in4s.net/kad-djavo-pomanita/?fbclid=IwAR32ENOWN9m1t8C_x248SI6YM9yymiD_PT-Se7k2cA9gZB_W1v6R2iDhdbo View full Странице
  19. Поуке.орг инфо

    Отац Јован Пламенац - Кад ђаво поманита

    До балчака сервилан кабадахијама Запада, ЦИА и НАТО, који већ деценијама тероришу Планету, заваљен у сједло на леђима њему сервилних зарад иметка, друштвеног положаја и оних који дишу на сламку из шаке АНБ-у коју су допали тако што су их ухватили у крађи или снимили у сексуалном деликту, законски кажњивом или само компромитујућим у народу, насилно, референдумом који би, када би се судило онима који су га спровели, био проглашен лоповским, Црну Гору је одвојио из државне заједнице са Србијом, идеолошки укријепивши посљедично безакоње ставовима Либералног савеза, које су вулгаризовали, и већ вулгаризованом науком НВО „Дукљанска академија наука и умјетности“. Прота Јован Пламенац, парох барски „Ко једном постане ништа, све му се може“, омиљена је крилатица Миша Вујовића. Услиједио је обрачун у школском систему: са српским језиком, ћирилицом, српским писцима, историографијом, па и јавним моралом. Они који памте и имају личног достојанства, за либералну Црну Гору су изгубљени. Уосталом, њихово вријеме истиче, биолошки сат откуцава. Долази вријеме оних који су у школским клупама. Њихову свијест, својеврсним инжењерингом, потребно је обликовати у либералном духу. Та дјечица са торбицама на леђима у Црној Гори данас иду у школу као јагњад за заклање. Њихову свијест тамо мијесе као пластелин и од ње праве фигурине које су у црногорски школски програм унијели западњачки либерали, подводећи њихове душице своме духу. Родитељи који виде што им од дјеце праве у учионицама, код куће покушавају да спасу што се спасти може. Нову Црну Гору, истеклу из фијоке у Барију, символизује јавна педерастија и барјак јој је црногорски брк на педерским задњицама. Под тим барјаком, у културолошком, духовном, политичком, па и егзистенцијалном боју са Црногорцима који нијесу од јуче, који знају ко су и што су, логичан слијед је признање НАТО творевине Косова за државу, насилно, супротно ставу огромне већине грађана Црне Горе, и подршка тој творевини у УНЕСКО и Интерполу. Круна, тачка на „и“, том насиљу над народом у Црној Гори је предаја Црне Горе на пешкеш НАТО, његовом крвнику, и забадање прста у око „једнокрвној и једновјерној“ Русији. На хиљаду девете стотине, четрдесет и прве године, дође Ђаво у виду човјека у сред Црне Горе, из далека“, пјевао је Радован Бећировић. „Ој, Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио, пјевао је Његош. Ни Радован Бећировић ни Његош нијесу више на овоме свијету, па да своје стихове прилагоде данашњици. Није више ’41. и не дође из далека, него је 21. вијек и овдје се оваплоти, и не пуши више само на Косову, него је добро задимио и у Црној Гори. Сјећате ли се оне народњачке пјесме у којој је „Ђаво поманит’о“? У Црној Гори на путу његове обијести стамено стоји још само Црква Христова. Мираш провирује из својих штакорских канала, с надом да долази његово вријеме, док се Стеву Вучинићу, идеологу Мирашеве АНБ НВО, која има амбицију да постане аутокефална, тресу гаће, јер је – с највишег мјеста – нападнуто његово радно мјесто, а можда и упражњено мјесто одбјеглог „ђакона“ Лава Лајовића. „А Бог, као Бог, само ћути и гледа“, како рече Матија Бећковић. Их, нагледао се Он иродâ, неронâ, диоклецијанâ…, па ни овај црногорски није му необична појава. Зна Он како ће са њима. До деветог кољена, вјерује наш народ. https://www.in4s.net/kad-djavo-pomanita/?fbclid=IwAR32ENOWN9m1t8C_x248SI6YM9yymiD_PT-Se7k2cA9gZB_W1v6R2iDhdbo
  20. Две важне установе Епархије бачке ‒ Радио Беседа и Школа црквеног појања при Црквеној општини новосадској, у понедељак, 17. децембра 2018. године, прославилe су свог небеског покровитеља Преподобног Јована Дамаскина, великог богослова, учитеља Цркве и црквеног песника. У навечерје празника служено је празнично вечерње у Успенској цркви у Новом Саду. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први служио је јутрење и свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење протопрезвитера Жељка Латиновића, уредника Информативне службе Епархије бачке, протонамесникâ Милорада Мировића, уредника радија Беседе и Миодрага Андрића, уредника радијског сајта, презвитерâ Велимира Врућинића, управника Школе црквеног појања и Игора Игњатова, уредника сајта Епархије бачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После благосиљања славског колача и жита, прота Миливој је честитао славу свечарима. Нека дâ Господ Бог да, по молитвама Преподобног Јована Дамаскина, сви посленици на радију Беседа, сви полазници и учитељи у Школи црквеног појања, буду свагда благословени, да нам и путем савремених средстава, радио-преноса Литургије, преноса богоугодних разговора и беседа, свагда буду на добро, и нама који их слушамо и њима који учествују директно у производњи тих емисија. Онима који уче црквено појање у Школи црквеног појања, оно превасходно да послужи на лично спасење, а потом, појањем у храмовима широм Православља, да буде доказ велелепности и величанствености нашег православног богослужења, поручио је архијерејски намесник новосадски први. На светој Литургији је појао хор Школе појања при Црквеној општини новосадској, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Славље је настављено у просторијама Црквене општине новосадске, где је уприличена трпеза љубави. Извор: Радио Беседа
  21. Четвртог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, данас, 13. децембра, предавање је одржао и професор Богословије "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима мр отац Јован Милановић, забележио је репортер Радија Слово љубве Николај Сапсај. Тема је била "Канонско право у Карловачкој богословији - покушај разумевања статуса Карловачке митрополије". Your browser does not support the HTML5 audio tag. У нучном раду је представљено како се кроз Канонско право у Карловачкој богословији разумевала Карловачка митрополија. Канонско право за Карловачку богословију је био важан предмет јер се његовим изучавањем стварала јасна свест не само о канонском предању православне цркве као таквом, него и јасно дефинисали оквир како разумевати Карловачку митрополију и какво је њено мето унутар државе и православља уопште. Извор: Радио Слово љубве
  22. ризница богословља

    Презвитер Јован Бабић: Поглед на национално и наднационално!

    Из личног угла једног свештеника наше Помесне Цркве, јереја Јована Бабића из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, долази нам пастирско промишљање о догађајима који су умногоме утицали и на историју српског народа – пре свега стварање заједничке државе јужнословенских народа. Каква је веза једне такве, наднационалне државе са хришћанским циљем живота, како се то питање националног и наданационалног протеже кроз целу историју спасења и која је веза јеванђељских поука са историјом заједничке државе? Отац Јован појашњава појам наднационалног и поставља питање: да ли су наша тадашња власт и интелигенција заиста учинили добро своме народу таквим потезом, иако је сама идеја заиста јеванђељска? Чућемо и зашто о. Јован мисли да је 01. децембар 1918. године један од најтрагичнијих дана у српској историји, али и веома пажљиво изабране песме од стране нашег госта. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  23. Поуке.орг инфо

    Јован Мајендорф: Чему теологија?

    Но, остаје истинито, без обзира на све, да је теологија од суштинске важности за живот Цркве. Без теологије немогуће је у потпуности разумети значење Св. Писма, Св. Предања, неисцрпне ризнице знања и духовности које у себи садрже наши литургијски текстови. Теологија, такође, омогућује разликовање онога што је од истинске важности од онога што није. Без теологије је немогуће пружити артикулисано сведочанство православне вере у савременом свету, јер такво сведочанство, уколико претендује на то да има било какво значење, мора истовремено бити верно вечноме Откривењу које је сачувала једина апостолска Црква, и бити упућено нашим савременицима, и оним млађим и оним старијим, који желе да разумеју значење вере за своје сопствене животе. Због тога толико радује чињеница да се једна интернационална конференција православних теолога може одржати у Америци, овде где је православље још увек младо, где су проблеми акутни, где се вера тако често оспорава. Надајмо се да ће резултати конференције – а они ће ускоро бити публиковани – наћи многе читаоце, и да ће конференција потврдити себе као још један одлучан корак у развој православља у овој земљи. Зашто теологија Од почетка мисионарског делања православних на северноамеричком континенту, Црква је настојала да пружи одговарајуће теолошко образовање кандидатима за свештенство. Св. Инокентије је оформио семинарију [средњу богословску школу – прим. прев.] на Аљаски. Касније су теолошке школе установљене прво у Минеаполису, Минесота, па у Тенафлију, Њу Џерзију. Данас наша Црква још увек потребује усавршавање теолошког образовног система, да би служитељи њених олтара могли бити добро припремљени за пастировање људским душама. Међутим, задатак теолошких школа залази за границе чисто професионалне обуке будућих клирика. Заправо, оне могу обезбедити такву обуку уколико уче, развијају и чувају православну теологију, која не припада само професионалцима [елитном кругу „посвећених“ – прим. прев.] него читавој Цркви. У ствари, немогуће је поистоветити богословље са једним видом клерикалне, академске експертизе. Православна Црква је одувек подстицала лаике да уче и предају теологију, док се од епископа и свештеника посебно захтевало да буду чувари теолошких истина. Оци Цркве су често дефинисали теологију као само „виђење“ Бога. Али су они сами, истовремено, били и живи примери тога како ваља то виђење преносити предавањем и мисионарењем. Велики оци – Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоуст – називају се у нашим литургијским текстовима „васељенским учитељима“, зато што су били у стању да пренесу истину православља свој икумени, тј. „насељеном свету“ у своме времену. Они су то чинили, јер су знали и искусили саму Истину, али исто тако и због тога што су користили праве речи да је изразе и учине разумљивом својим савременицима. У њиховим личностима теологија је истовремено била и виђење Истине и могућност да се она поучава (предаје). Ова два аспекта отачког богословља одражавају две велике заповести самога Господа: љубав према Богу и љубав према ближњем. Човек познаје Бога кроз љубав, али то познање не може бити аутентично уколико он не настоји да то знање њему и пренесе. У Америци данас, ми православни хришћани смо суочени са два велика искушења. Једно је у томе да изгубимо љубав за божанску Истину; да капитулирамо пред секуларистичком и релативистичком околином; да сматрамо Цркву једним од многих друштвених клубова, који само што користи разрађенији „источни“ ритуал него што то чине други. Друго се искушење састоји у томе да заборавимо да Истина православља, која је у ствари божанска Истина није дана само нама, као наше сопствено приватно власништво: она је Истина која спасава цео свет, и које смо постали сведоци на своју сопствену одговорност. Уколико је будемо скривали под судом наших људских ограничења, наших етничких култура, наших предрасуда, бићемо суђени у складу са тим. Са овим се искушењима не можемо сусрести без теологије, теологије која открива православну веру као живу и волећи Истину. Таква истинска теологија не прави компромисе са (богословским) грешкама, него се изражава у љубави према ближњем, према његовом језику, његовој култури, менталитету. Она исто тако тражи и поздравља сваку истину где год да је нађе, колико год она била парцијална, чак и међу неправославнима и неверујућима. Она је увек спремна да говори, тумачи и слуша пре но што суди. Без такве теологије, наша би Црква убрзо постала догматски индиферентна „деноминација“, или супротно од тога дефанзивно нетолерантна секта. Изгубила би своју „саборност“. Стога треба да захтевамо од наших теолошких школа да нас обезбеде са оваквом истинском теологијом. А да их ми заиста обезбеђујемо са средствима да то чине. Извор: John Meyendorff, Witness to the World, New York: SVSP, 1987. = Беседа, 1 (1991), 47–49. Превод: Владимир Вукашиновић
×