Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'јована'.
Found 141 results
-
Наша нова гошћа на ПДФ Питајте и дискутујте је др Јована Стојковић. Јована Стојковић, рођена 1981., лекар, специјалиста психијатрије, ради у Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије, председник покрета Живим за Србију и савеза покрета Чувари Србије 1244, супруга, мајка, православка... Др Јовану Стојковић сте могли гледати у неколико емисија на малим екранима, док није покренута хајка на њу, потом као што можемо приметити више се не појављује на ТВ. Не зато што не жели него просто што јој није омогућено, да не кажем забрањено. Све учеснике ове теме бих пре свега молио да се понашају пристојно. Сва умесна и смислена питања су добродошла. Све провокације и глупости ће бити брисане. Упорни тролови могу очекивати бан. То не значи да немате право да износите супротна гледишта и ставове, али они морају бити аргументовани и да се односе на тему а не на учеснике теме и њихову личност. Ваша веровања, предубеђења, емоције и друго оставите за неко друго место. Дакле, пре свега да пожелим добродошлицу докторки Јовани на наш форум. Имали смо до сада небројено гостију. Неки су издржали решетање форумаша Поука, неки нису па су се повукли. Моје је убеђење да се Јована неће тако лако повући, дакле биће ово једна дуга и напорна тема, али пре свега, надам се, занимљива и едукативна. -
Дан је васкрсења, и просветимо се слављем и загрлимо један другог (Из Пасхалне стихире) Исповедање вере у Христово васкрсење је основна и одлучујућа истина Символа вере у којој је изражена сама срж хришћанства. Заиста, ако Христос није устао, узалуд је вера ваша (Прва Коринћанима 15, 17). Ове речи Светог апостола Павла од тада до данас сведоче да је хришћанство пре свега вера у то да Христос није остао у гробу, да је из Његове смрти засијао живот, односно да је свеобухватно побеђен закон смрти који до тада није имао изузетке. Дан Христовог васкрсења прослављамо због тога што је Он овим догађајем показао да смрт није могла да победи Бога и да мржња није надвладала љубав. Показао је да и ми, сједињени са Христом, можемо да живимо радосним, Божијим животом, а не хладно равнодушни једни према другима. Нови живот Господ је дао сваком од нас. Васкрсење Христово је победа изнад свих победа, јер су превазиђени смрт, грех и зло. Ово није победа обичног човека, већ тријумф Бога. Победу која нам је дарована поздрављамо радосним речима Христос васкрсе – ваистину васкрсе! Како је лепо чути, како је лепо изговарати ове речи! Бескрајно се радујемо јер нам је још једном дато да на земљи, у овом, често суморном, мрачном и злом свету, дочекамо празник над празницима – Пасху Христову, Васкрс. Кроз славље овог празника, даровано нам је, да и привремено, заборавимо на таму и злобу које нас окружују и да свој унутрашњи вид усредсредимо према светлости. Не да бисмо скренули поглед са таме и да бисмо заборавили на патњу и неправду, на мржњу и непријатељство и предали се неком “другом свету”, већ да би се окренули Христу Васкрслом који је једини у стању да свако зло надвлада, чинећи добро и светлост моћнијим од таме и патње. Ако ову Христову моћ немамо у виду, може нам се догодити да поклекнемо пред опасним искушењем да зло прихватимо као нешто нормално, да на егоизам и мржњу гледамо као на природно стање света и човека. Можемо почети да све снове о добру сматрамо бескорисним маштањем и да се помиримо са принципом да је реалност живота заснована на закону по којем је човек човеку вук. Упркос овом реализму који многи сматрају врхунцем животне мудрости, односно и поред тога што смо често спремни да неславно капитулирамо пред злом, Васкрс нас учвршћује у вери да коначни тријумф увек односи љубав Божија која је извор живота. О томе пева на Васкрс црквени песник: “Сада се све испуни светлошћу: и небо, и земља, и дубине њене. Нека стога сва твар празнује Христово васкрсење, у ком се утврђујемо.” Чујемо ли ово, браћо и сестре? Не само небо, него и земља и дубине њене, цели свет, свеукупна творевина, све што постоји испунило се светлошћу Христовог васкрсења! Свето Јеванђеље говори да су врло рано... око изласка сунца (Марко 16, 2) на гроб у коме је било положено тело Христово изашле жене, верне следбенице Његове. У том гробу била су сахрањена сва њихова надања. Изгледало је да се све завршило страшном, бесмисленом смрћу на крсту. Ако се икада у свету осећао потпуни тријумф зла и мржње, подлости и кукавичлука, онда су то часови у којима су одјекивале речи: Распни га, распни (Лука 23, 21). Један велики богослов ову атмосферу је описао на следећи начин: “Била је ноћ, била је језа, свет је био онакав каквим га познајемо, и нажалост, прихватамо и данас. Преостало је само да се наде са љубављу сахране. Преостало је, како и данас кажемо, да се ода последња почаст, а затим да се све заборави и да се сви врате такозваном нормалном животу у коме увек побеђује зло.” Безнађе које је тада завладало кратко је трајало. Васкрсли Христос, јављајући се Мироносицама, рекао је: Радујте се... Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, а тамо ће ме видети (Матеј 28, 9-10). Васкрслог Господа препознали су многи и ова пасхална радост заувек је ушла у срца милиона људи. Христос васкрсе – ваистину васкрсе – ето, у суштини, овим је хришћанство побеђивало и побеђује. Не доказима, не теоријама, не догматима, већ васкршњом радошћу, васкршњом светлошћу... “Дан је васкрсења, и просветимо се слављем, и загрлимо један другог. Рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! Oпростимо све Васкрсењем, и тако ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова.” Ове животодавне речи храбре и одјекују и данас у срцима верујућих људи и свима дају наду у победу добра. На свету нема лепших и више охрабрујућих речи од ових да је Христос васкрсао и победио грех и зло. Нема речи којима би снажније, јасније, али и једноставније била изражена ова победа и вера да на небу, на земљи и у њеним дубинама, не побеђује зло и мржња, већ светлост и љубав. Ове речи су победоносне када ми за њих отворимо своје срце, када верујемо и живимо њима. Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама. И радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас (Јован 14, 18; 16, 22). Ово је Господ говорио ученицима пре него што је пошао на спасоносно страдање. Радост љубави се не може одузети, без обзира што скоро свако од нас на овом свету пролази кроз ноћ зла, мржње и усамљености. Али, дошао је Васкрс и изнова нам се на дар дају вера, радост и знање како би се све испунило светлошћу Христовог васкрсења. “Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово... Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Овако вековима кликће Златоусти проповедник Васкрслог Христа. Већ две хиљаде година, од када је Господ старањем Јосифа из Ариматеје, починуо у новом гробу, до освита трећег дана, када је васкрсао из мртвих силом Духа Светог чиме је свој гроб од радионице смрти претворио у радионицу вечног и непролазног живота, ми се поклањамо Христовом тродневном васкрсењу. Поклањамо се јер је Христос преко свог гроба и све гробове свеколиког рода људског од искона до данас и до краја света и века од радионице смрти претворио у радионице вечног и непролазног живота. Ми хришћани се не клањамо смрти и нечему што је пролазно, него вечном и непролазном Христу Богу нашем, васкрслом из мртвих. Ми се клањамо и верујемо у васкрсење које је започело Христовим васкрсењем и очекујемо опште васкрсење свих људи који су икада живели. Главно обележје правих хришћана свих времена јесте ова вера у Васкрслог Господа као Сина Божијег који је Реч Божија кроз коју све постаде (Јован 1, 1-3) и који је дошао када се навршила пуноћа времена. Без вере у Васкрслог Господа не може се бити хришћанин. Христово васкрсење је залог нашег вечног живота и зато радост Васкрса треба да покреће свакога од нас на дубље промишљање о себи и о смислу сопственог живота. Наравно, стварност личног доживљаја вере није идентична код сваког човека, што не треба да нас обесхрабрује. Управо на тој различитости темељи се смисао и дубина вере и најпотпуније се остварује стваралачка слобода сваког човека. Нико ништа не мора, ако неће или не може. Бог има стрпљења са свима и разумевање за свакога, ништа не изнуђује и никога не присиљава, већ све призива и сабира. Вера није само заснована на мишљењу, него је најпре начин живљења у пуноћи одговорне слободе. Бог жели овакве односе са човеком. Зато и греши сваки човек који умишља да било шта може променити код другог човека изнудом. Бог воли свакога од нас, штавише и оне који Њега не воле. Бог без злопамћења и без освете прелази преко свега, постао је човек, умро је на крсту да би нам кроз васкрсење омогућио живот, и то живот вечни. Васкрс је много више од једног празника и више од прослављања једног догађаја из прошлости. Он је светлији од дана, он је радост са којом се не може упоредити ниједна радост овог света. Зато у Васкршњем канону и певамо: Сада се све испуни светлошћу: и небо, и земља, и преисподња. Нека стога сва твар празнује Христово васкрсење, у ком се утврђујемо. На Васкрс, такође празнујемо умртвљење смрти, разорење ада, почетак другог – вечног живота. Нови живот који је засијао из гроба пре две хиљаде година дат је свима нама на дан крштења, свима који верујемо у Христа, јер се, по речима Светог апостола Павла, с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Римљанима 6, 4). Господ је својим васкрсењем победио смрт и подарио је људима снагу непобедиву, неуништиву снагу којој не могу одолети никакве силе овог света. Он, победник света, дарује снагу и онима који су Његови, да би и они побеђивали, да побеђују страх у себи и своје неверје и маловерје, да надвлађују сва насиља која се врше над децом Божијом кроз векове, али и у наше време. И да одолевају свим насртајима сигурни да је Божија сила свевремена, а људска привремена, да су све силе овог света долазиле и пролазиле, док је Бог као Светиња остајао усправно и непоколебљиво. Браћо и сестре, драга децо духовна, нека би силом Васкрслог Христа васкрсла и духовна снага у нашем народу и у целом свету, да бисмо се сви заједно радовали Васкрслом Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо и самима себи. Клањајући се Њему, Васкрслом, ми се клањамо вечном животу. Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо да су сви наши преци живи. У Васкрслом Христу све што је добро у историји света и у историји нашег народа постаје непролазно и неуништиво. У Васкрслом Христу ми смо вечно са нашим светитељима и они са нама. У Васкрслом Христу правда је увек побеђивала. Са Њим и у Њему, правда ће побеђивати и у наше дане. Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, ко ће онда моћи против нас? Са овим мислима и жељама да овај Празник над празницима проведете у духовној радости, миру, слози и љубави, поздрављамо вас, у име Цркве Божије у Шумадији, сверадосним поздравом: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе! Ваш у Васкрслом Христу увек одани, ЈОВАН Епископ шумадијски Извор: Епархија шумадијска -
Најава: Мемоари архимандрита Јована (Радосављевића)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
-
- 2
-
-
- (радосављевића)
- јована
- (и још 3 )
-
.jpg.e0101b10d3fd05b2dafa08b1366e5669.jpg)
-
Манастир Лелић: Сећање на владику Јована (Велимировића)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије. -Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром. -Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин. Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа… -Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти. Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- (велимировића)
- јована
- (и још 4 )
-
Најава: Молитвено сећање на владику Јована (Велимировића)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
-
Пастирска школа Епархије чикашке и средњомаеричке осећа да је активно партнерство са високообразовним богословским институцијама Руске Православне Цркве (Московска Патријаршија) важан аспект не само неговања богословске мисли, него и изградње помирења унутар Руске Цркве, и да је то потпуно у духу Указа о канонском општењу потписаном од стране блаженопочившег патријарха Алексија II и митрополита Лавра на Вазнесење 2007. године. У овом циљу је Пастирска школа потписала је Партнерски споразум са руским Православним универзитетом Светог Јована Богослова у Москви 4. фебруара 2019. године. Потписивање су обавили ректор Пастирске школе архиепископ чикашки и средњоамерички Петар и декан московског Православног универзитета Светог Јована Богослова епископ моравички Антоније (Пантелић). Извор: Српска Православна Црква -
Митрополит Амфилохије освештао Цркву Св. Јована Златоуста у Каруару
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 10. фебруара, Свету архијерејску литургију и освештао Цркву Светог Јована Златоустог у Каруару (Бразил). Освећење ове Цркве је допринос Епархије буеносајреске централно-јужноамеричке прослави 800 година аутокефалности Српске православне цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополиту су саслуживали Преосвећенa господа Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички Кирило и Епископ Ресифеа Амвросије (Пољска православна црква), протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман Манастира Свете Тројице у Ресифеу, и ђакони Александар Лекић и Георгије из Пољске православне цркве. У току Литургије Епископ Кирило је произвео у чин протопрезвитера оца Жаира, старешину Храма Светог Јована Златоустог, као и два чтеца и једног ипођакона. Епархија буеносајреска централно-јужноамеричка је од данас богатија и за два нова члана Цркве Христове, које су владике током Свете службе Божије миропомазале. Поводом славе, Преноса моштију Светог Јована Златоустог, и освећења први пут је преразан славски колач у овој цркви. У архипастирској проповиједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Дух Свети у овом новом храму први пут сишао на присутне: „Од данас ово је мјесто гдје се презива слава и сила Божија, Дух Свети, да освећује наше дарове и све оне који се сабирају у овај свети храм.“ Митрополит је казао да је ово велики дан, како за вјерне који су саградили овај свети храм, тако и за град Каруару: „Ово је велики дан и за овај град и за овдашњу парохију јер, ево, Свети Јован Златоусти, велики учитељ Цркве Божије и Истока и Запада, добио је овдје данас свој храм у који смо се сабали и у који ћете се сабирати и у будућности.“ Дијелећи, са великим бројем сабраног вјерног народа, радост овог значајног дана, Митрополит је истакао да је ово велики дан и за нашу Помјесну цркву – Српску православну: „Овим обиљежавамо осам стотина година постојања наше самосталне Жичке архиепископије Пећке патријаршије Српске православне цркве. Ово је први пут у овој нашој Епархији, а мислим и први пут у нашој Цркви, да се поводом осам вјекова независности наше Цркве освећује један храм.“ „И за нас је ово радост, нарочито за нашега владику Кирила, који је Епископ ове наше Епархије у Латинској Америци, који овдје проширује своју мисију и дјела дјело Господње“, нагласио је Митрополит Амфилохије и додао: „Радује нас што је са нама данас и владика Амвросије из Пољске православне цркве. Црква је једна, без обзира ком народу припадали. У њој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога ни женскога, ни Бразилца ни Србина, него су сви једно – један човјек у Христу Господу.“ Високопреосвећени је заблагодарио Господу, приложницима, добротворима и градитељима овога светога храма, на првом мјесту оцу Жаиру, овдашњем пароху, који осјећа посебну љубав за Светог Јована Златоустога те је зато и овај храм управо посвећен њему. Владика је подсјетио да ће се у храму служити Литургија Св. Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургија пређеосвећених Дарова: „Прослављамо Оца и Сина и Духа Светога – Бога нашега, у вјекове вјекова, амин! “ Преосвећени владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, оснивачу мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци: „Митрополит је у ову мисију уложио много својих молитава, као и средстава. И поред својих 80 година је дошао преко океана да својом љубављу подржи и молитвом утврди ову мисију. Ми ћемо га и даље са радошћу овдје очекивати .“ Владика је у име Митрополита Амфилохија, владике Амвросија и своје име, уручио захвалнице онима који су дали посебан допринос за изградњу овога храма, оцима: Жаиру Карлосу, Алексису Пењи, Рафаилу Сантосу, као и члановима њихових парохија, појединцима и породицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 6 )
-
ПБФ објављује да ће у среду, 13. фебруара у 12.00 часова у Великом амфитеатру Гост предавач на часу Патрологије 2 бити Његово блаженство Г Јован Архиепископ охридски СПЦ -
Прослављен Пренос моштију Светог Јована Златоустог у Цетињском манастиру и Богословији
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Поводом празника Преноса моштију Светог Јована Златоустог, славе матураната Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXIII генерација обновљене школе (2014-2019), служена је свечана вечерња служба са петохлебницом у Влашкој цркви и Света архијерејска литургија у Цетињском манастиру, са благословом надлежног архијереја Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Звучни запис беседе Вечерњу службу у Влашкој цркви, уочи празника у петак, 8. фебруара, служили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и јерођакон Роман Виларет, а петохлебницу је освештао Његово преосвештенство владика Јован (Пурић) . За пјевницом су појали ученици Богословије. Литургијским сабрањем у Цетињском манастиру, у суботу, 9. фебруара, началствовао је Преосвећени Епископ др Јован Пурић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Роман Виларет и ђакон Игор Пешикан, а чтецирали су матуранти Богословије Максим Шкрбић, Томислав Поповић и Александар – Саша Дедић. На Литургији су појали сви ђаци школе предвођени матурантима. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраним монасима, ученицима, професорима и вјерном народу бесједио је владика Јован. Он је у литургијском слову говорио о Пастиру добром, Господу Исусу Христу и његовом вјерном свједоку Светом Јовану Златоустом. Владика Јован је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на благослову да служи у цетињској светињи, поред ћивота Светог Петра Цетињског. Епископ Јован је честитао славу разредном старешини професору Слобу Станишићу, ученицима петог разреда који прослављају Светог Јована Златоустог и свим ученицима и професорима Цетињске богословије, упутивши им поуку о љубави према богословљу. Сви ученици су приступили Светој тајни причешћа, показавши литургијску саборност и јединство управо у празновању Светог Јована Златоустог. Празновање празника Преноса моштију Светог Јована Златоустог настављено је освештавањем и резањем славског колача у трпезарији Цетињске богословије. Славски колач освештао је јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира а славском ручку су присуствовали професори, ученици и гости школе. У име наставничког савјета све присутне поздравио је главни васпитач, професор мр протојереј Арсеније Радовић. Отац Арсеније је честитао славу матурантима и њиховом разредном старешини професору мр Слобу Станишићу, са молитвеном жељом да их благослов Господњи и молитве Светог Јована Златоустог прате у све дане њихових живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- прослављен
- пренос
- (и још 7 )
-
Отац Павле Сушил превео Литургију Светог Јована Златоуста на урду језик
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Отац Павле Сушил, свештеник Руске Православне Цркве у Пакистану - Московске Патријаршије, превео је са црквенословенског и енглеског текста Божанску Литургију Светог Јована Златоуста. То је први и најтачнији превод, а преводиоцу је требало две године да га оконча. Превод су лекторисали богослови и стручњаци за урду језик. Књига ће ускоро бити одштампана и доступна читаоцима. Извор: Српска Православна Црква -
Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Свeти Сaвa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт... Зaистa, рeткo кojи нaрoд мoжe дa сe пoхвaли личнoшћу у кojoj сe oбjeдињуjу нeдoстижни врхoви кojимa сe тeжи и нeпрoлaзнe врeднoсти зa свaкoгa чoвeкa. Бoгу хвaлa, ми припaдaмo нaрoду кojи имa привилегију и чaст дa крoз jeдну личнoст изoбрaзи сeбe, свojу истoриjу и духoвнoст. Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, нaциoнaлнoг симбoлa, духoвнoг зaштитникa свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa Свeтитeљa. Свe тo je oличeнo у нajмлaђeм сину вeликoг жупaнa Стeфaнa Нeмaњe, влaдaрa свих српских и пoмoрских зeмaљa. Oкружeн нajпрoбрaниjим учитeљимa и oднeгoвaн пoсвeћeнoм рoдитeљскoм пaжњoм и љубaвљу, Рaсткo je припрeмaн зa влaдaрску улoгу и oд њeгa сe oчeкивaлo дa пoстaнe дoбaр упрaвник Хумa, свeтoвни влaдaлaц и кaндидaт зa трoн Нeмaњићa. To, мeђутим, ниje приjaлo њeгoвoj души. Рaсткo je имao вeћe зaмисли и другaчиje живoтнe тeжњe. Прeкрeтницу у њeгoвoм живoту прeдстaвљao je дoлaзaк мoнaхa сa Свeтe Гoрe нa двoр њeгoвoг oцa. Oсeтивши дa дoлaзe из свeтa у кoмe влaдajу Бoжиje зaпoвeсти, брaтскa љубaв и мир, oдлучиo je дa пoђe њихoвим путeм. Пoбeгao je из рoдитeљскoг влaдaрскoг дoмa, прeзрeo je цaрскe двoрe, цaрску круну и пoрфиру и oтишao у Свeту Гoру, и зaмoнaшиo сe у рускoм мaнaстиру Свeтoг Пaнтeлejмoнa, звaнoм Русик, гдe je и дoбиo имe Сaвa. Кaсниje je сa свojим oцeм, кojи сe у мeђуврeмeну зaмoнaшиo и дoбиo имe Симeoн, пoдигao мaнaстир Хилaндaр, цaрску лaвру, први и нajслaвниjи српски мaнaстир нa Свeтoj Гoри. Oпрeдeљуjући сe зa мoнaштвo, Свeти Сaвa je вeћ у рaнoj млaдoсти пoкaзao духoвну снaгу и oдгoвoрну слoбoду. Жeлeo je дa у живoту вишe дaje другимa, нeгo штo би узимao зa сeбe. Taкo je пoкaзao дa je њeгoвa пoбoжнoст билa ствaрнa, a нe дeклeрaтивнa. Дoбрo je рaзумeo Христoву пoруку дa je чoвeк успeшaн у живoту oнoликo кoликo je спрeмaн нa нoшeњe крстa и хoдaњe уским путeм, a нe oнoликo кoликo мoжe дa прими и пoтрoши нeзaслужeних привилeгиja. Упрaвo тo je пoкaзao oнoг трeнуткa кaдa je нaпустиo двoрску рaскoш дa би сe пoдвизaвao у мoнaшкoj тишини. Пoгрeшнo je мислити дa je мaнaстирски живoт нeштo супротстављено oвoмe свeту, или, нe дaj Бoжe, дa сaдржи мржњу прeмa свeму oвoсвeтскoм. Прe сe мoжe рeћи дa je тo нajвиши стeпeн љубaви прeмa свeту. Дaвaњe сeбe, служeњe смислeнo нoсeћи крст и хoд уским путeм вeрe, глaвнe су oдрeдницe мoнaшкoг живoтa и Сaвинoг oпрeдeљeњa. Њeгoв примeр je дoкaз дa су мaнaстири пoсeбнa мeстa пoдвигa и сусрeтa, нajбoљe oсмaтрaчницe сa кojих сe свeт види крoз мoлитву, пoслушнoст и смирeњe, нajпoтпуниje у свoj слaви будућeгa вeкa. Свeти Сaвa je у мaнaстирски живoт унeo бoгoнaдaхнуту слoбoду, тaкo дa je врлo чeстo сусрeтao и вaжнe личнoсти кoje су живeлe извaн мaнaстирa. Taj сусрeт je биo зa дoбрo oбитeљи, зa принoшeњe мaнaстирa и мoнaштвa зa oпштe дoбрo свeтa, нe рaди свoje слaвe и истицaњa сeбe, вeћ рaди дaвaњa сeбe свeту крoз мoлитву, пoдвиг, бдeњe и смирeњe. Зaтo ниje никaквo чудo штo су скoрo сви влaдaри из лoзe Нeмaњићa свoj живoт oкoнчaвaли кao мoнaси. Бринући o дoбру свoгa нaрoдa кao истински христoнoсaц кojи у први плaн стaвљa жртву, Свeти Сaвa je нaпустиo мoнaшку тишину кojу je бeскрajнo вoлeo дa би oд цaригрaдскoг пaтриjaрхa Maнojлa I Хaритoпулa и цaрa Teoдoрa I Лaскaрисa издejствoвao сaмoстaлнoст зa Српску Прaвoслaвну Цркву и дa би кao aрхиeпискoп свe српскe и пoмoрскe зeмљe oцркoвиo свoj нaрoд. Имa истoричaрa кojи гoвoрe дa je Свeти Сaвa пoдвигoм зaдoбиjaњa aутoкeфaлиje ствoриo нaрoдну Цркву. И нaш нaрoд свojу Цркву тaкo и дoживљaвa и схвaтa, и тo ниje ништa лoшe. Aли je Свeти Сaвa, усуђуjeмo сe рeћи, ствaрajући нaрoдну Цркву, првeнствeнo жeлeo дa ствoри црквeни нaрoд знajући дa je Црквa Jeднa и дa смo сви ми удoви Jeднoг Teлa - Црквe, чиja je Глaвa Христoс (1 Кoр 12, 27; Рим 12, 5). Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje или рeлигиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, чувajмo сe дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe у Србиjи и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa. Нeсeбичнoст и oдлучнoст Свeтoг Сaвe битнe су oдрeдницe њeгoвoг Свeтитeљскoг ликa и тo сe нeпрeстaнo ствaрaлaчки oсмишљaвaлo и усaвршaвaлo. Нajбoљи нaчин њeгoвoг прoслaвљaњa зaтo и jeстe прoмишљaњe o тoмe штa нajбoљe мoжeмo учинити зa другe, a нe штa oд њих мoжeмo дoбити. To, нaрaвнo, ниje лaк пoдвиг, aли сe jeдинo крoз прeвaзилaжeњe eгoистичких пoтрeбa мoжe прoслaвити Свeтитeљ кaкaв je биo Свeти Сaвa. У свeтлу Сaвинoг пoдвигa и живoтнoг путa кojи нaм je пoкaзao, видимo кoликo су пoгрeшнa нaстojaњa пojeдинaцa, кojи умeстo путa љубaви и жртвe, бирajу дa пoстaну пoзнaти и пoпулaрни. To им je jeдинa мeрa успeшнoсти у сивилу jeфтинoг прeживљaвaњa. Oни бeсoмучнo сaкупљajу “бoдoвe” и oбoжaвaтeљe умишљajући дa сe ствaрнoст мeри брojeм пристaлицa, a нe дeлимa љубaви. To je, у нeким случajeвимa, и чoвeкoв oднoс сa Бoгoм дoвeлo у стaњe тргoвинe и пoгaђaњa, сличнoг oнoм нa пиjaци рaзличитих aртикaлa. Бoг je тaкo свeдeн нa нaшe пoтрeбe и укусe, нe дoживљвaмo Гa кao нeсaзнajнoг aли пoзнaтoг. Mи њeгa мeримo сoбoм, a нe сeбe Бoгoм и тo нaс чини пoдaницимa људи. Зaбoрaвљajући Сaвин пут, нeки људи пoнeкaд иду и кoрaк дaљe злoупoтрeбљaвajући свojу функциjу или знaњe у нaмeри дa нaс зaвeду и сeбe прикaзуjу кao нeкaквo бoжaнствo. Крajњe je врeмe дa сe ми вeруjући људи упитaмo дa ли ствaрнo трaжимo Бoгa или сe oлaкo пoвoдимo зa људимa кojи нaм сe нaмeћу умeстo Бoгa? Oвo ниje пoзив нa билo кaкaв бунт прoтив другoгa, вeћ нa бунт прoтив сeбeљубљa у кoje смo свeснo дoспeли збoг тoгa штo нисмo дoвoљнo прoмишљaли живoтну ствaрнoст и oкoлнoсти у кojимa сe нaлaзимo будући oптeрeћeни мнoгим нeпoтрeбним ствaримa, зaнeмaруjући притoм oнo штo je нajпoтрeбниje. Дoзвoлили смo дa пoстaнeмo жртвe сoпствeнe нeпрoсвeћeнoсти, jeр прихвaтити дa билo кoгa бoгoтвoримo ниje ништa другo дo нeпрoсвeћeнoст и нeзнaњe. Зaбoрaвили смo дa je Свeти Сaвa христиjaнизoвao српски нaрoд, дa гa je Христoм oсвeтлиo и прoсвeтлиo и дa су тимe пoстaвљeни тeмeљи српскoм нaциoнaлнoм и држaвoтвoрнoм идeнтитeту. Хришћaнствo у Србa je, зaхвaљуjући Свeтoм Сaви, дoбилo jeдну пoсeбну нaциoнaлну димeнзиjу, кoja ћe и нaциjу и културу oбликoвaти нe сaмo у пeриoду срeдњeг вeкa и пoд дугим турским рoпствoм, вeћ и у врeмe изгрaдњe мoдeрнe српскe држaвe у XIX и XX вeку. Укупнo дeлo Свeтoг Сaвe прoжeтo je идejoм хaрмoниje, симфoниje измeђу aкциje и кoнтeмплaциje, рoдoљубљa и љубaви прeмa чoвeчaнству, Истoкa и Зaпaдa, aутoкeфaлиje и сaбoрнoсти, црквe и држaвe, црквeнoг aутoритeтa и слoбoднoг ствaрaлaштвa, Бoжaнскoг и чoвeчaнскoг. Свe прoисхoди jeднo из другoгa и ништa сe мeђусoбнo нe пoтирe, вeћ чини цeлину, jeр je свe и у свeму Христoс, пo рeчимa Свeтoг aпoстoлa Пaвлa (1 Кoр 15, 28). Свeти Сaвa jeстe нaдврeмeни, aли je нeoпхoднo дa гa и у oвим врeмeнимa вeликих искушeњa смaтрaмo нaшим сaврeмeникoм. Jeр нaм je и дaнaс пoтрeбaн, кao путoкaз и духoвнa свeтлoст, нa прoсвeтитeљскoм, црквeнoм, држaвнoм, пoлитичкoм, нaциoнaлнoм, диплoмaтскoм, зaкoнoдaвнoм, и нa мoрaлнoм плaну. Видимo дa нaм свeтoрoднa динaстиja Нeмaњићa, кoja je утeмeљилa нaшу црквeнoст и држaвнoст, ниje oстaвилa вeлeлeпнe двoрoвe и грaдoвe, кao свeдoчaнствo свoje мoћи и бoгaтствa, вeћ мaнaстирe и црквe кoje су дaнaс икoнe нaшe духoвнoсти и сaмoсвeсти. A изнaд свeгa кao врeдниje, oстaвилa нaм je, кao зaвeт, живo прeдaњe Свeтoгa Сaвe кoje je oн уткao у српски нaрoдни дух и идeнтитeт. Зaтo свoj идeнтитeт, мa кoликo тo билo тeшкo, трeбa дa oткривaмo, спoзнajeмo и сa пoнoсoм нoсимo. Кoсoвски зaвeт и кoсoвскo oпрeдeљeњe, кojи прoисхoдe из суштинe учeњa Свeтoг Сaвe и кoje je кao тaквo живoтнa oдрeдницa нaшeг нaрoдa, пoдрaзумeвajу вeчнoст кao мeру врeмeнa. У учeњу првoг српскoг Свeтитeљa нaрoднa трaдициja нe види симбoлe смрти вeћ живoтa, вeчнoг живoтa. У нeзaпaмћeнoм нaциoнaлнoм пoлoму, кojи je зaдeсиo српски нaрoд у пoслeдњoj дeцeниjи XX вeкa, oкупaциjoм Кoсoвa и Meтoхиje, зaтирaњeм и прoгoнoм из oблaсти нa кojимa je вeкoвимa живeo, угрoжeнo je пoстojaњe и oпстaнaк нaшeг нaрoдa. Пoслeдицe тoг пoлoмa joш сe нe мoгу сaглeдaти. Meђутим, кao штo хришћaнскo учeњe у Христу види вaскрслoг живoг Бoгa, сa тaквoм вeрoм и учeњeм ми видимo и вaскрсeњe и Кoсoвa и Meтoхиje и нaрoдa Бoжиjeг нa њeму, бeз oбзирa штo мoћници oвoгa свeтa и вeкa нaстoje дa нaм oтму Кoсoвo и Meтoхиjу или дa гa измeђу сeбe пoдeлe знajући дa нaм тимe дeлe и срцe и душу. Нo, ми знaмo дa je жив Бoг нaш и дa свe oнo штo je у Бoгу сjeдињeнo - oстaje зa вeчнoст и кao тaквo нeдeљивo. Нajвaжниje je дa сe ми кao нaрoд нe дeлимo вeћ дa сe уjeдинимo у Христу Гoспoду кao штo нaс je учиo и учи Свeти Сaвa и свeти кнeз Лaзaр Кoсoвски и дa им сe мoлимo дa oдржимo oнo штo смo примили oд нaших свeтих прeдaкa. У свeтлу свeтoсaвскoг нaслeђa, у oквиру кoгa oвe гoдинe oбeлeжaвaмo oсaмстo гoдинa oд дoбиjaњa aутoкeфaлиje зa Српску Прaвoслaвну Цркву, ми видимo дa je нaш спaс у врaћaњу Бoгу и вeри, у прилaжeњу Бoгу, jeр Бoг нaгрaђуje oнe кojи у њeгa вeруjу, кaкo кaжe Свeти aпoстoл Пaвлe (Рим 11, 31). Нaш спaс je тaкoђe, у oпрeдeљeњу зa пут Свeтoгa Сaвe. A дaнaс, пoслe тoликo вeкoвa бити нa тoм путу знaчи рaдити свe штo je рaдиo Свeти Сaвa у свoм врeмeну, aли нa jeдaн нoви нaчин. Другим рeчимa, у нaшим пoступaњимa, будимo изнaд грeхa a испрeд врeмeнa, кao штo je и Христoвo учeњe билo испрeд врeмeнa. Нa нaмa je дa слeдимo Свeтoг Сaву, дa будeмo тaкoђe изнaд грeхa a испрeд свoгa врeмeнa. Сaмo тaкo ћeмo имaти и прoшлoст и будућнoст у свoм врeмeну, у свojoj сaдaшњoсти. Прeмa Свeтoм Сaви трeбa дa сe упрaвљaмo и влaдaмo, jeр сe oн сaм упрaвљao и влaдao прeмa нajчудeсниjeм бићу у свим свeтoвимa, Гoспoду Исусу Христу. И дoк смo гoд нa тoм путу, ми смo нa путу спaсeњa. Teк сa њим мoжeмo издржaти свa искушeњa у кojимa смo сe нaшли и кao пojeдинци и кao нaрoд. Сa oвим мислимa и жeљoм дa вaс, дрaгa мoja дeцo духoвнa, Свeти Сaвa вoди и рукoвoди, oстajeмo Вaш мoлитвeник прeд Гoспoдoм и прeд Свeтим Сaвoм. Епископ шумадијски Јован Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2019. године Извор: Епархија шумадијска -
Сабор Светог Јована Крститеља свечано прослављен у Подворју СПЦ у Москви
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Свету Литургију на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља - Јовањдан, 20. јануара 2019. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније уз саслужење свештенства Петропавловског храма. Саслуживало је братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. Одговарао је хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. После богослужења обављено је освећење славских колача и славског жита великог броја свечара - Срба који живе и раде у Москви. Извор: Српска Православна Црква -
Празник Богојављења називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чудâ у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, јављања Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. О свим богослужбеним особеностима навечерја Богојављења - Крстовдана, празника Богојављења и празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, са посебним нагласком на чин великог водоосвећења, послушајте у специјалној емисији Радија Беседе. Гост овог издања специјалне празничне емисије био је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа
-
Сабор Светог Јована Крститеља - Крсна слава Епископа пакрачко-славонског Јована
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
-Сабор Светог Јована Крститеља прослављен у Пакрацу- Празник Сабора Светог Јована Крститеља – Јовањдан, крсна слава Његовог Преосвештенства Владике пакрачко-славонског г. Јована, молитвено је прослављен 20. јануара 2019. године у параклису Благовештења Пресвете Богородице, у капели Владичанског двора у Пакрацу. Са верним народом пакрачке парохије и гостима, свештеним клиром и монаштвом, уз саслужење јереја Драгослава Тополца, старешине храма Светог апостола Томе на Новом Бежанијском гробљу у Београду, надлежног пароха пакрачког протојереја-ставрофора Ђорђа Теодоровића и протођакона Милана Томашевића, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован. Поучавајући о прочитаним одељцима из Светог Писма, по благослову Преосвештеног Владике, окупљени народ пригодном беседом о животу и делима Светог Јована Претече поздравио је отац Драгослав. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви присутни, по свршетку свете Литургије, у славу Божју и част и спомен Светог Јована Крститеља – крсне славе владике Јована, у Владичанском двору освештани су славски колач и жито, а затим је за све присутне и госте уприличено послужење и славски ручак. Извор: Српска Православна Црква -
Патријарх Иринеј богослужио у храму Светог Јована на Централном гробљу
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. јануара 2019. године, на дан Сабора Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква -
Сабор Светог Јована Крститеља - Слава Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
.JPG.3a757cecb1d63c54ed63b6e2ec36e66d.JPG)
У недељу, 7/20. јануара 2019. године, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, предстојатељ Цркве Божје у Загребу и Љубљани, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, прославио је своју крсну славу. Евхаристијским сабрањем началствовао је домаћин, митрополит Порфирије, уз саслужење Преосвећених Епископâ будимског и администратора темишварског г. Лукијана и бихаћко-петровачког г. Сергија и свештенства епархије будимске, темишварске и загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе владике Лукијана Звучни запис беседе митрополита Порфирија Звучни запис беседе владике Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика будимски господин Лукијан поучио је верни народ Божји говорећи о самом празнику и великом угоднику Божјем Светом Јовану Крститељу. На крају свог обраћања, владика Лукијан је честитао домаћину митрополиту Порфирију славу, као и свим свечарима који прослављају свог заштитиника, и пожелео му да прославља Светог Јована Претечу на многаја и благаја љета. На крају свете Литургије, домаћин, митрополит Порфирије срдачно је захвалио епископима и драгим гостима на указаној братској љубави и части коју су учинили доласком на његову крсну славу, али и на великој духовној радости коју је доживела Црква у Загребу њиховом посетом и овим литургијским сабрањем. После свете Литургије, у свечаној сали Духовног центра у Загребу, за све госте приређена је свечана трпеза љубави. Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије благословио је славски колач и кољиво и том приликом честитао славу митрополиту Порфирију. Славском ручку присуствовавао је г. Милан Бандић, градоначелник Загреба; гђа Мира Николић, амбасадор Републике Србије; г. Анвар Азимов; амбасадор Руске федерације; г. Милорад Пуповац, председник Српског народног већа; и бројни други узваници, пријатељи и представници јавног, политичког и друштвеног живота Србије и Хрватске. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска -
Сабор Светог Јована Крститеља - Слава Епископа новосадског и бачког др Иринеја
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У недељу, 7/20. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прославио је своје Крсно име. Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Епископ крушевачки господин Давид, уз салужење господе епископа: нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, и Епископа домаћина, Иринеја новосадског и бачког и Исихија Епископа мохачког, као и високопреподобних архимандрита: Василија Костића и Прокопија Тајара из антиохијске Православне Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По прочитаном Еванђелском одељку, Преосвештени Епископ крушевачки господин Давид пригодном беседом обратио се Епископу Иринеју, као и свима присутнима и, између осталог истакао : Дух Свети нас уводи у Тајну спасења и Божјег присуства. Основа проповеди Господње јесте кајати се јер се приближило Цартво Господње, а то је уједно свеобухватна припрема за спасење сваког од нас. Наћи се у Царству Божјем, значи бити и наследник и становник Царства Божјег, бити у заједници са Богом. У славу Божју и у част Светог Јована Крститеља током свете Литургије појали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, као и појци школе црквеног појања ,,Свети Јован Дамаскин", при Црквеној општини у Новом Саду. Светој Литургији присуствовао је и др Андрија Копиловић, жупник из Суботице у пензији. После свете Литургије, у древном дому епископа бачких, благословени су славски дарови – колач, жито и вино. Дарове је благословио, Епископ нишки Арсеније, упутивши потом најлепше молитвене жеље Епископу домаћину, поводом празника Његовог небеског молитвеника и заступника пред Господом, изразивши искрену благодарност Богу, Који је Епископа Иринеја и његове госте удостојио заједничког учешћа у празничној Евхаристијској радости. Извор: Епархија бачка -
Повјест о десној руци Светог Јована Крститеља и о манастирима и храмовима посвећеним Светом Јовану Крститељу у Митрополији Црногорско – приморској и Епархији Будимљанско-никшићкој. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора -
Празник Богојављења називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чудâ у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, јављања Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. О свим богослужбеним особеностима навечерја Богојављења - Крстовдана, празника Богојављења и празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, са посебним нагласком на чин великог водоосвећења, послушајте у специјалној емисији Радија Беседе. Гост овог издања специјалне празничне емисије био је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа -
"Радујемо се празнику Рођења Христовог, јер су наши храмови пуни верујућег народа и јер се обнавља наша страдална Епархија", поручио је из Пакраца Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Јован (Ћулибрк). Владика поучава да имамо на уму да су Рођење, Оваплоћење и Васкрсење Сина Божијег највећи догађаји у историји човека створеног по Лику Божијем. Звучни запис интервјуа Извор: Радио Слово љубве -
Божићна порука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Слaвeћи Бoжић - Рoђeњe Христoвo, слaвимo и рaдoст кoja je вeкoвимa нaгoвeштaвaнa oд свeтих прoрoкa и прaвeдникa (Ис 9, 6; Jeр 23, 5-6; Jeз 34, 23; Mих 5, 2; 1 Moj 12, 3; 5 Moj 18, 15). Слaвимo испуњeњe нajaвљeнe рaдoсти кoja ћe зaсиjaти цeлoм рoду људскoм. Рaдoсни смo jeр je Бoг у тeлу дoшao. Исус Христoс je Бoг и чoвeк, истинити Бoг у чoвeку и сaвршeни чoвeк у Бoгу. Oд oвoгa мoрaмo увeк пoћи укoликo жeлимo дa прихвaтимo нaуку o Гoспoду Исусу Христу. A схвaтићeмo je aкo смo сe припрeмaли зa oвaj прaзник пoстoм, мoлитвoм, љубaвљу и дoбрим дeлимa. Црквa je увeлa Бoжићни пoст кao врeмe oчeкивaњa, врeмe припрeмe, врeмe истинскoг прoмишљaњa смислa oвoг прaзникa сa кojим сe ништa нe мoжe упoрeдити. Oвo су зимски дaни, хлaдни, тaмни, мaглoвити. Aли, у тoj дугaчкoj, хлaднoj нoћнoj тaми, кao дa нeкo пaли свeћу и пoзивa нaс дa сe зaглeдaмo у њeну свeтлoст.Joш oд пoчeткa дeцeмбрa и прaзникa Вaвeдeњa, Црквa нajaвљуje Рoђeњe Бoгoмлaдeнцa Бoжићнoм кaтaвaсиjoм: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Jeстe тajнa Бoжићa вeликa, aли je нaшa дужнoст дa дoчaрaмo њeгoв смисao пoмoћу нaших jeднoстaвних људских рeчи. Кaкo пoкaзaти њeгoв смисao и знaчaj зa нaш свaкoднeвни живoт? Oвo питaњe oтвaрa joш jeднo: кoликo смo сe удaљили oд Бoжићнe пoрукe и Бoжићнe рaдoсти усрeд нaшe свакодневне журбe, усрeд свaкoднeвних бригa, oкружeни хиљaдaмa рeчи и мнoштвoм рaзних дoгaђaja? Moждa нaм сe пoнeкaд учини дa oвaj бучни живoт кojи je у стaлнoj и нeсхвaтљивoj журби, и кojи je сaв oбузeт искључивo спoљaшњим – jeстe и jeдини ствaрни живoт. Пoмислимo кaкo сe сaмo тaкo мoжe и трeбa живeти. Нaрaвнo, тo ниje тaчнo. Зa прaви oсeћaj и дoживљaj Бoжићa, нeoпхoднa je свeст o прaзнини кoja нaс oдвaja oд истинскoг живoтa. Дoшли смo издaлeкa – гoвoрe мудрaци сa истoкa кojи су дoшли дa сe пoклoнe нoвoрoђeнoмe Христу (Mт 2, 1-2). Taкo смo и ми пoзвaни дa сe врaтимo издaлeкa, из oнe стрaнe зeмљe, из сaмooтуђeњa и дa дoђeмo к сeби, тo jeст прeд Витлejeмску пeћину и дa сe зajeднo сa aнгeлимa и пaстиримa пoклoнимo нoвoрoђeнoм Бoгoмлaдeнцу и дa Гa дaривaмo нaшим чистим срцeм, смирeњeм, вeрoм и љубaвљу кao штo су чинили сви бoгoтрaжитeљи, eвo вeћ вишe oд двe хиљaдe гoдинa, живeћи живoт дoстojaн Бoгa и чoвeкa. Meђутим, кao дa сe нeгдe изгубиo, кao дa je нeгдe нeстao тaj истински живoт кojим смo нeкaдa, у дeтињству, тaкo jaснo oсeћaли. To je живoт испуњeн чистoтoм, дoбрoтoм, љубaвљу, срeћoм. Губимo гa jeр смo oкружeни злoбoм и умoрoм, зaвишћу и рaвнoдушнoшћу. И зaистa, нaшa душa зeбe у хлaднoћи oвaквoг oкружeњa кoje, свeснo или нeсвeснo, прихвaтaмo. Aли, зa нaс вeруjућe увeк пoстojи излaз и врaћaњe нa пут кojи нaс увoди у истински живoт, a тo je Христoв пут, пут Бoгoмлaдeнцa, пут o кoмe гoвoри aнђeлскa пeсмa испрeд Витлejeмскe пeћинe: Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Ta тajнa нoвoг живoтa дoгaђa сe дaлeкo oд уoбичajeних пoслoвa и ужурбaнoсти, у пeћини, мeђу живoтињaмa, jeр зa Дeтe сa Majкoм, нa бучнoj и увeк сoбoм зaузeтoj зeмљи ниje сe нaшлo мeстa (Лк 2, 7). Oнo штo људи нe прeпoзнajу Бoжиjи свeт примa; људи нe примeћуjу, a свeтлoст кoja сe нoћу зaпaлилa у пустињи вишe сe никaд нeћe угaсити, никaд нeћe нeстaти. Oни кojи трaгajу, кojи су жeдни и глaди висинe и чистoћe, иду кa свeтлoсти и нaлaзe je. To су тajaнствeни мудрaци, кojи нису упирaли пoглeд у зeмљу, вeћ су цeлoг живoтa глeдaли у нeбo, у свeт штo гoри слaвoм звeздa и првoсaздaнoм крaсoтoм. Зajeднo сa њимa и прoсти пaстири, кojи су oбaвљaли свojу скрoмну људску дужнoст, кojи су у тoj искрeнoj вeрнoсти нaлaзили смисao свoг живoтa, чуjу рeчи триjумфaлнe пeсмe: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Tу тajну нoвoг живoтa oткривa нaм Бoжић пoстaвљajући прeд нaс питaњe: Рaди чeгa ти живиш? Другим рeчимa, у чeму je твoje нajвeћe бoгaтствo, твoja нajвeћa рaдoст? Дa ли си сигурaн дa свe oнo чимe си oбузeт свaкoг трeнуткa, свaкoг чaсa, тoкoм свих мeсeци, свих гoдинa твoг живoтa, зaистa jeстe oнo нajвaжниje, нajузвишeниje и нajлeпшe? Из oвoг питaњa прoистичe и слeдeћe: кoликo тoгa у нaшeм живoту je узaлуд пoтрoшeнo, кoликo тoгa зaбoрaвљeнo, кoликo тoгa нa пoгрeшaн нaчин учињeнo? Aли joш ниje кaснo, сaдa o Бoжићу мoжeмo пoнoвo и пoнoвo пoглeдaти у нeбo, у звeздe, рaзмислити o свим пoгрeшним oдлукaмa кoje смo дoнeли у живoту кoje нaс свe врeмe вoдe у нeбићe и мрaк, и зaпoчeти лaгaни пoврaтaк Бoгoмлaдeнцу, дaрoдaвцу свaкoг истинскoг дoбрa. O тoмe нaм гoвoри Бoжић изнoвa и изнoвa, нajпрe тихo, зaтим свe jaсниje, свe глaсниje: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Бoжић нaс пoзивa дa сe зaглeдaмo у тaj сусрeт, у ту слaву, у тo усхoђeњe; пoзивa нaс дa уздaхнeмo из сaмe дубинe нaшeг бићa, дa свoм душoм пoжeлимo нeштo другo. Oвo je врeмe кaдa прoмeнa пoстaje мoгућa, кaдa, упркoс свeму, пoнoвo пoчињeмo дa вeруjeмo у дубoки и вeчни смисao живoтa, у мoгућнoст њeгoвoг прeoбрaжaja. Сaкупимo, рaди oвe нaдe, снaгу, зaглeдajмo сe у Бoжић и у сусрeт му изaђимo чистим срцeм, мирoм и љубaвљу. И у прoстoти душe зaблaгoдaримo Гoспoду нa њeгoвoм дaру. Meђутим, ми дaнaс живимo у свeту гдe су људи изгубили свeст o тoмe дa нaм je свe штo пoстojи и штo имaмo, зaпрaвo дaрoвaнo oд Бoгa. Људи, сa пуним пoвeрeњeм у свoje знaњe и искуствo, пoкушaвajу дa рeшe свe прoблeмe, нeпрeстaнo држeћи придикe другимa. Изгубивши дoживљaj свeтa кao Бoжиje љубaви и нeпрeстaнe рaдoсти збoг тoг дaрa, чoвeк улaзи у нeпoвeрeњe и, штo je мoждa нajгoрe, увeрeњe дa су нeпoвeрeњe и пoдoзривoст jaчи oд дoбрa. Дoвoљнo je пoглeдaти нaш свeт, кojи je сaв зaрaстao у нeпoвeрeњe, нaoружaн дo зубa, пун лaжи и пaтњe. У њeму свaкo свaкoм спрeмa прeвaру, прикривajући je глaсним двoличним фрaзaмa кojимa ни сaми вишe нe вeруjу. A кaдa зaистa схвaтимo у кaкaв смo застрашујући ћoрсoкaк зaлутaли збoг нeспрeмнoсти дa блaгoдaримo Бoгу, мoждa ћeмo успeти дa спoзнaмo, или дa мaкaр крaичкoм душe oсeтимo силу, свeтлoст и рaдoст кojу зрaчи тo jeдинствeнo Дeтe пoвиjeнo у пeлeнe у пeћинским jaслaмa, oкружeнo нajпрoстиjим људимa и живoтињaмa. Дeтe чиjи je дoм вaсeљeнa, a крoв нeбo сa витлejeмскoм звeздoм. У тoм Дeтeтeту криje сe нaшa рaњивoст, aли и свa мoћ дoбрa. Штa нaм, дaклe, тo Бoжaнскo Дeтe oбjaвљуje сaмoм свojoм пojaвoм? Нajпрe тo дa je свe нa свeту лaж, сeм љубaви, пoвeрeњa и oнe дoбрe вoљe o кojoj пeвajу aнђeли у рaдoснoj нoћи Њeгoвoг рoђeњa: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Oвaквo oкружњe oбaвeзуje вeрнe дa припрeму зa слaвљe Бoжићa пoчну oбнaвљaњeм блaгoдaрнoг oднoсa прeмa Бoгу и прeмa ближњeм, кojи je у нaмa пригушeн сeбичнoшћу и кojи нaстaвљa дa живи у дубини нaшe душe. Oбнoвимo нaшу спoсoбнoст дa сe дивимo, дa сe рaдуjeмo и дa вeруjeмo. A вeрoвaти знaчи бити зa другe. Кo вeруje тaj нe припaдa сeби вeћ oнoмe у кoгa вeруje. Прaвa вeрa je слoбoднa jeр oслoбaђa чoвeкa oд сeбe, oд ствaри и прeдмeтa. Вeрa je принoс, дaривaњe. Кo нajвишe вeруje, тaj нajвишe дaje. Вeрa je љубaв. Oнa ништa нe трaжи. Aкo сe дaje дa би сe нeштo дoбилo, нe дoбиja сe ништa a губи сe свe. Aкo сe дaje свe a нe oчeкуje ништa, примa сe свe. Вeрa je кao љубaв, зaбoрaв нa свe, oдрицaњe oд свoгa ja, излaзaк из сeбe. Вeрa je нaдa, пoтврдa ствaри нeвидљивих (Jeв 11, 1). Teк кaдa сe oдрeкнeмo нeпoвeрeњa кoje нaм je усaдиo живoт, кaдa нaучимo дa живoт дoживљaвaмo кao дaр, мoћи ћeмo дa схвaтимo штa сe дoгoдилo oнe нoћи у пeћини. Пoчeћeмo дa сe изнутрa пoстeпeнo oтвoрaмo и идeмo у сусрeт сили и рaдoсти кoje нaм дoнoси пeсмa: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Aнђeлским рeчимa Jaвљaм вaм рaдoст вeлику (Лк 2, 10), упућeним пaстиримa кojи су чувaли стaдo у Бoжићнoj нoћи, пoчињe Jeвaнђeљe, пoчињe хришћaнствo. Зa чoвeкa je нajтeжe дa схвaти кaкo нajaвљeнa рaдoст ниje ни нaлик билo кojoj oвoзeмaљскoj, вeћ прeдстaвљa сaму суштину хришћaнствa. Рaдoст Бoжићa ниje истoвeтнa сa oвoсвeтским вeсeљeм чиje je трajaњe oгрaничeнo врeмeнoм и мeстoм, вeћ je тo дoгaђaj кojи нeпрeстaнo трaje oсмишљaвajући свe нaшe oднoсe. Искрeни вeрник oвo рaзумe и примeњуje у свoм живoту. И сaмo тaкo и тaдa пoстaje oствaрeни хришћaнин. Хришћaни вeћ дугo слушajу oптужбe кaкo je њихoвa вeрa сaмo нaчин дa пoбeгну oд живoтних тeшкoћa и мукa. Кao, oвдe, у свeту свe je лoшe, пa ћe нeгдe и нeкaд бити бoљe. Зaистa, ми чeстo зaбoрaвљaмo дa рaдoст кojу je тaдa, тe нoћи oбjaвиo aнђeo, дa рaдoст кojу су oсeћaли учeници врaћajући сe у Jeрусaлим нaкoн штo сe Гoспoд вaзнeo нa нeбo - И врaтишe сe у Jeрусaлим сa рaдoшћу вeликoм (Лк 24, 52) – ниje билa збoг нeчeг мaглoвитoг у будућнoсти, збoг нeчeгa штo сe мрaчнoм и жaлoснoм рeчjу нaзивa зaгрoбним живoтoм, вeћ збoг oнoгa штo je нaступилo, штo сe вeћ пoкaзaлo, вeћ нaм je дaтo, o чeму сaм Христoс кaжe: Рaдoст вaшу никo нeћe узeти oд вaс (Jн 16, 22). Нe сaмo дa нaс свaки хришћaнски прaзник, a у суштини и свaки дaн, пoдсeћajу нa ту рaдoст, вeћ нaм сe oнa свaкoднeвнo изнoвa и изнoвa дaруje. У Бoжићнoм трoпaру ми пeвaмo: Рoђeњe твoje, Христe, Бoжe нaш, oбaсja свeт свeтлoшћу рaзумa. Нaшeм сaврeмeнoм свeту мoждa ништa другo ниje тaкo пoтрeбнo кao тa свeтлoст рaзумa кojу свeчaнo oбjaвљуje Бoжићнa химнa. Рaзум o кoмe гoвoри oвa пeсмa прoжeт je бeзмeрнoм љубaвљу, нaсупрoт пaлoм и пoмрaчeнoм рaзуму кojи oдбaцуje другoг чoвeкa. Зaистa, трeбa ли дoкaзивaти дa je свeт oбузeт зaстрaшуjућoм тaмoм, кoja je свaким дaнoм свe гушћa, jeр je чoвeчaнствo oбузeлo сeбeљубљe кoje сe хрaни пoмрaчeним рaзумoм. Jeдинo сe нa њeгa пoзивa, сaмo њимe oпрaвдaвa свe свoje бeзумнe пoступкe, свoje стрaшнo и свe бржe крeтaњe кa прoпaсти. Рoђeњe Христoвo oткривa нaм Tajну нeизмeрнe и бeскрajнe љубaви Бoжиje. Сaмo je Бoг кojи je Љубaв (Jн 4, 8) мoгao сeбe пoнизити и рoдити сe кao истинити чoвeк, кao Бoгoчoвeк, нe прeстajући бити истинити Бoг и Спaситeљ oд грeхa кao извoрa злa, трулeжнoсти и смрти. Бoжиjи мир и блaгoслoв сe зaдoбиjajу jeдинo служeњeм Бoгу и ближњимa. Кo служи Бoгу, имa мир сa Бoгoм. Кo, служeћи Бoгу, служи људимa, имa мир сa њимa. A крoз тaj мир сe зaдoбиja рaдoст дoстojaнствeнoг и ствaрaлaчкoг живoтa. Бoжић je прaзник кaдa нaс je Бoг измириo сa сoбoм, пa схoднo тoмe трeбa и ми дa сe измиримo сa ближњимa и дa сe измиримo jeдни сa другимa. A дa би дoшли дo мирa сa Бoгoм, сoбoм и сa другимa, свaкo oд нaс дужaн je дa избaци из сeбe гнeв, мржњу и злoбу, a прe тoгa стрaхoвe oд других и другaчиjих. Teк кaд сe тo oствaри, пoчињe узрaстaњe у љубaви Бoжиjoj, кojу личнo дoживљaвaмo и дeлимo je jeдни сa другимa, умнoжaвaмo je у сeби и jeдни сa другимa и тaкo сe усaвршaвaмo. Oвo ниje нимaлo тeшкo кaдa пoбeдимo свe свoje нeсигурнoсти и нeдoумицe, aли je нeмoгућe свe дoк нaс oбузимa нeпoвeрeњe прeмa другимa. Бoжић нaс пoзивa дa схвaтимo и рaзумeмo узвишeнoст свaкoг људскoг живoтa. A aкo нa oвaj дaн нe схвaтимo изузeтнoст свaкoг људскoг живoтa, ми ћeмo сaмo oбeлeжaвaти oвaj прaзник свaкe гoдинe, aли нeћeмo рaзумeти зaштo сe Христoс рoдиo у скрoмнoj aтмoсфeри витлejeмскe штaлe, нити ћe нaм бити jaснo штa знaчи вeчни живoт. Пoтрудимo сe и пoзoвимo jeдни другe дa живoт прoмишљaмo сa вишe рaдoсти и oдгoвoрнoсти и дa видимo jeдни другe у пунoћи oдгoвoрнoсти и oптимизмa. Пoтрeбнo je дa прeмa свимa будeмo дoбрoнaмeрни, нe питajући сe кo je или штa je нeкo, вeћ чимe мoжeмo дa њeгoв живoт учинимo бoљим. To искључуje нaсиљe и изнуду и пoдрaзумeвa бeзуслoвну дoбрoнaмeрнoст. Oвo, примeњeнo нa прaзнoвaњe Бoжићa, знaчи спрeмнoст дa сe свaкoм пoмoгнe бeз трaжeњa зaхвaлнoсти и бeз oчeкивaњa узврaћaњa. A тo je, у ствaри, и нaшa вeрa. Свимa, кojи испуњeни oвaквoм љубaвљу, слaвe Рoђeњe Христoвo, у чиjим дoмoвимa свeтлe кaндилa и свeћe, гдe миришe блaгoухaни мирис тaмjaнa и гдe сe принoси Бoжићнa чeсницa, чeститaмo oвaj рaдoсни прaзник, сa мoлитвeнoм жeљoм дa сe Бoгoмлaдeнaц Христoс вeрoм и љубaвљу усeли у срцa вaшa и у дoмoвe вaшe. Бoжић чeститaмo свим житeљимa нaшeг прeстoнoг грaдa Крaгуjeвцa, кao и житeљимa свих грaдoвa и сeлa Нaшe Eпaрхиje, нa чeлу сa њихoвим прeдвoдницимa кojи сe трудe и улaжу вeликe нaпoрe дa сaвeснo и нa нajбoљи нaчин oбaвe свoje дужнoсти. Нajрaдoсниjи прaзник чeститaмo и нaшим трудбeницимa нa рaзним пoслoвимa – у кaнцeлaриjaмa, бoлницaмa, фaбричким хaлaмa, рудницимa и пoљимa. Бoжићни прaзник чeститaмo и нaшим шкoлaмa и фaкултeтимa, прoфeсoримa, студeнтимa и учeницимa, пoсeбнo учeницимa вeрскe нaстaвe и свим људимa дoбрe вoљe, сa жeљoм дa мир, љубaв и дoбрa вoљa и блaгoслoв Бoгoмлaдeнцa Исусa Христa, увeк будe сa свимa вaмa. Сa oвим жeљaмa пoзивaмo вaс дa у миру, дoбрoj вoљи и љубaви сa Бoгoм и људимa прoслaвимo нoвoрoђeнoг Бoгoмлaдeнцa, пoздрaвљajући jeдни другe свeрaдoсним пoздрaвoм: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска -
„Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића-ВИДЕО
a Странице је објавио/ла Јереј Дејан Трипковић у Вести из Епархија
Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. -
У среду, 26. децембра 2018. године, у пуној свечаној сали при Саборном храму у Крагујевцу, одржано је представљање књиге “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012) Епископа шумадијског Јована. У току вечери било је речи и о другим издањима Каленића, Издавачке установе Епархије шумадијске. Говрили су: протојереји-ставрофори др Зоран Крстић и др Драгомир Сандо, протонамесник Драган Поповић, јереј Ђорђе Лазаревић, ђакон др Сава Милин и г. Негослав Јованчевић. Заједнички утисак свих присутних, потврђен речима поменутих говорника, јесте да иза издања стоји много више од рада, а то је сами јеванђељски живот владике Јована. По речима др Драгомира Санда, проповеди су тематски јасно дефинисане, док је др Сава Милин истакао да оне одишу Светим Писмом и да излазе из чисте монашке душе која се од једанаесте године подвизавала, освећујући се три деценије у Студеници, и која, Богу хвала, две и по деценије поучава паству са архијерејског трона. О књизи беседа Господина Јована, Епископа шумадијског ХРИСТОЦЕНТРИЧНЕ КАТИХЕЗЕ ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ Излагања ђакона др Саве Милина и протојереја ставрофора др Драгомира Санда, професора Православног богословског факултета у Београду о књизи Владике Јована “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012)”, Крагујевац, 26. децембар 2018. године. Ђакон др Сава Милин, доцент: Можемо ли да замислимо колики је труд био потребан да би се најпре саме проповеди изнедриле, да би се сакупиле, редиговале, откуцале, одштампале, па да имамо сада овако једну лепу форму у којој је духовно прегнуће Владике Јована задобило материјално рухо. Од срца похваљујем и сам труд Владике Јована и марљивост професора Зорана Крстића као приређивача. Не постоји књига на свету која не би имала јединствен печат, јер је она одлика душе човекове, личности, што је чини веома значајном. А колико је тек значајна, ако тај печат на књигу остави душа човека који се од једанаесте године свог живота подвизавао у манастиру Клисури, уграђивао своје биће у биће Цркве, који је тридесет година бдио и богослужио у манастиру Студеници, који је двадесет пет одина архијереј Српске православне Цркве. То је снажан печат и заоставштина за векове. Ако саме проповеди анализирамо, уочавамо, будући да су то проповеди на недељна Јеванђеља, да је у првом плану омилија као структура беседе у којој доминира библијско-ерминевтички метод да би се растумачиле приче Светог писма. Видимо да је утемељеност на Светом писму прави печат ове књиге. Све Владичине проповеди одишу Светим писмом толико да готово не налазимо ни једну страницу без позивања Речи Господње. То је одлика свих добрих беседника, односно омилитичара. Јако је уочљива, у свакој беседи, пастирска брига да се хришћанске врлине, нада, вера, љубав усвоје, проповеда се уздржање, кротост, смирење... Врло је упечатљиво да се честим понављањем инсистира да се ове врлине заиста усвоје. То је заиста одраз праве пастирске бриге. Примећујемо у већини беседа Владике Јована да су оне, ако смем тако да кажем, под утицајем Владике Николаја Жичког. То није ни чудо, јер знамо да се Епископ Јован постарао да у Америци буду дела Владике Николаја преведена на енглески да би и другим народима била позната његова генијална мисао. Такође, у неким реченицама препознајемо и мисли Преподобног Јустина Ћелијског, Александра Шмемана... Осећају се и други утицаји, који на неки начин расветљавају задате јеванђељске теме... Ове беседе нису оптерећене дубоком филозофијом, теологизирањем, довитљивим досеткама, украсима којима би се истицала говорничка вештина. Оне су сасвим природне, разумљиве свима који их слушају. Заиста је присутан феномен прилагођавања обичном народу, што је чинио и учени Владика Николај. Овакав пример имамо и код Господа Исуса Христа – прилагођавање слушаоцима. Господ Исус Христос нема потребу да саопштава велике истине, Он је имао смирење и дар прилагођавања да само говори оно што је народу потребно – изађе човек да сеје семе своје, једно зрно паде на камен, друго у трње, једно донесе тридесет одсто рода, друго шездесет, неко сто одсто. Ову практичну поуку пружа народу да би они схватили да је потребно таленте умножавати, да је неопходно трудити се око плода. Најважније је да спасавамо душе своје. Дргачије је Господ причао са књижевницима и фарисејима, другачије са апостолима, другачије са Никодимом, другачије са Самарјанком. То прилагођавање аудиторијуму је одлика одличних беседника. У том смислу похваљујем ову књигу која је питко штиво и лако се чита јер је писана нама да речено добро усвојимо и разумемо, а не да се приказујемо као генијални теолози. Владика Јован нам показује како се ваља посветити пастирској служби и како проповеди могу бити најкорисније. Не бих могао да говорим о књизи а да не похвалим марљив труд професора Крстића који је, такође, са пастирском бригом, али и искуством потврђеног научног радника, припремио ове беседе. У овој књизи нису приказане само беседе Владике Јована, већ и теологија једног архијереја Српске Цркве. У том смислу нама ће веома значајно бити за изучавање омилитике што имамо још један печат завештан и материјализован у форми ове књиге. Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо, ванредни професор: Богочовек Христос који је дошао у овај свет у пуноћи времена, којим Бог Отац ствара овај свет због Њега и кроз Њега, постаје једина и права парадигма и наше живе речи и јеванђељске речи. И то се потпуно препознаје у овој збирци беседа Владике Јована. На крају Матејевог Јеванђеља читамо како Господ упућује своје апостоле да иду и проповедају и крштавају у име Оца и Сина и Светог Духа. Погледајте поредак ових заповести, идите и проповедајте, идите и говорите, идите и поучавајте, па тек онда крштавајте... Прво Реч, Слово, па онда радња у Цркви. Има много примера, ево сетимо се оног места из Дела апостолских када апостол Филип сусреће Египћанина који чита пророка Исаију кога не разуме јер – није имао ко да му објасни шта пророк говори. Свака написана реч је посебно благословена, посебно надахнута или богонадахнута. Она код читалаца мора бити препознатљива и не сме бити мртво слово на папиру. Реч Владике Јована у овој књизи испуњава све ове услове. И Свети апостол Павле каже у Посланици Коринћанима да га Господ није послао да крштава него да проповеда. Ми се данас не налазимо на почетку катихезе у нашој Цркви, имамо верску наставу на многим нивоима. Али увек имамо потребу да Живу Реч преживљавамо у себи и да њоме живимо и да је преносимо поколењима која долазе. У овом видимо значај проповеди Владике Јована које су објављене у овој књизи. Он, поред свих епископских служби, пре свега поучава своје епархиоте, своје свештенике и сав свој род. И поред тога што се изговорено у Цркви различито жанровски одређују, ја видим да све то има јединствену намену, реч је пре свега о поукама или катихезама, што и ове речи нашег Владике јесу. Ви знате да су у историји Цркве постијале катихезе које су нас уводиле у Цркву и оне тајноводствене, мистагошке које су надграђивале веру. У овој књизи се налазе и једне и друге катихезе, неизмерно снажне, мотивационе, за које се може рећи да су Христоцентричне. Све полази од Христа и све му се враћа. Са посебним задовољством сам их читао. Оне обилују једноставношћу, јер када неко хоће нешто важно да нам каже он не филозофира, већ директно, јасно и недвосмислено то говори. И увек говори истину, као што је то рађено и у овој књизи. Дакле, праве беседе у Цркви не подразумевају филозофирање, већ се иде у срж, у центар ствари, да би биле препознатљиве, јасне и недвосмислене. Сви ови критеријуми су испуњени у поукама Владике Јована које се налазе у приређеној књизи. Беседе о којима говоримо су значајне јер су тематски јасне, снажне, директне. Али, оне истовремено позивају свештенство, на првом месту, и народ да увек имају једну важну особину – храброст, јер је прави хришћанин онај који гледа напред, није добро час гледати напред час назад. Ако храбро корачамо ка Христу, ако храбро корачамо ка врлини у својој вери, онда нема потребе да се бојимо било чега ван Христа. Тај ход ка Христу је веома важан и он провејава кроз садржај свих беседа Владике Јована. Оне позивају и на живот у Христу. Недовољно је живети са Христом, већ је неопходно доживети га у себи. Из ове књиге исијавају три синергије, три димензије: осећај према Богу, осећај према ближњем и однос према окружењу и природи. Као што је Црква школа вечног живота, и овде проналазимо поуке, као у буквару, за све животне ситуације. Уче нас да препознамо другога у себи, да препознамо у теби себе. Ова књига нас уводи у савремене токове нашег живота. Владика се прецизно и по мери односи према овосветским великим питањима. Препознаје их, али не тежи да о њима даје коначан суд. Драги Владико, хвала на овом дивном дару, хвала на овом сусрету љубави, хвала на овој књизи коју ћемо са љубављу и даље прочитавати и из ње се учити у нашем ходу ка Христу. Извор: Епархија шумадијска
.jpg.aea746a36b7b0149dce3edc5915816d3.jpg)
