Претражи Живе Речи Утехе

У Недељу o митару и фарисеју, 9. фебруара/27. јануара 2020. године, у Силбашу је прослављен празник Преноса моштију Светог и богоносног оца Јована Златоуста, којем је силбашки храм посвећен. Бденије уочи празника служио је протонамесник Никола Темеринац, парох деспотовачки. Евхаристијским сабрањем на дан празника началствовао је протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење јеромонаха Павла (Пајића), презвитера Владимира Маркова, надлежног пароха, и ђакона Николе Дувњака, сабрата Светојовановског храма у Бачкој Паланци. После прочитаног јеванђелског зачала, беседио је отац Стевица. Ученици који похађају веронауку у Основној школи Браћа Новаков у Силбашу, предвођени вероучитељицом Станиславом Темеринац, узели су учешћа на светој Литургији и причестили се светим Тајнама Тела и Крви Христове. На крају свете Литургије освећени су славски дарови. Благољепије на бденију и светој Литургији својим појањем су улепшали појци из Бачке Паланке. У Светосавском дому је уприличена трпеза љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду 5. фебруара 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, служен је парастос поводом 25-годишњице од упокојења блаженопочившег Епископа нишког г. др Јована Илића. У присуству породице и потомака блаженопочившег владике Јована парастос су служили протојереји-ставрофори Благоје Станковић, Мирољуб Стојановић, Јован Илић, Ненад Микић, протојереји Владица Савић и Миодраг Павловић и протођакон Далибор Мидић. Блаженопочивши владика др Јован Илић столовао је Православном Епархијом нишком 42 године. Његов гроб налази се у крипти Саборног храма у Нишу. Животопос блаженопочившег Епископа нишког Јована (Илића) У броју знаменитих нишких Епископа који су остали упамћени по свом раду и времену проведеном на катедри Епископа нишких убраја се и Епископ Др.Јован Илић. Рођен је 27. децембра 1883. Године на дан Светог Стефана (по старом календару), у подножју Старе планине, у селу Дојкинцима, од честитих и побожних родитеља мајке Марије и оца Апостола. Иако слабог и нежног телесног здравља он је био Богом дарован духом снажним и јаким. У храму Светог Николе у Дојкинцима, на Богојављање 6. Јануара 1884. године он добија на крштењу име Јордан. Основну школу учио је у свом родном месту, где су му учитељи били Љуба Балтић, Недељко и Наталија Петровић, али посебан ауторитет за њега у детињству био је његов отац Апостол, који је иако земљорадник био писмен , што је за оно време била реткост . Жељан даљег образовања Јордан уписује гимназију у Пироту а потом и Богословију у Београду. Иако најмањег раста и слабе конституције, сам је себе издржавао као и многи богослови у то време. Београдску Богословију завршио је 1902. године као један од најбољих ученика у својој класи. Иако је био смерни богослов и идеалиста Јордан, није имао подударност духа са тадашњим нишким епископом Никанором Ружичићем, који је био врло учен али и експлозивног духа и жестоке нарави. Тако да је у почетку службовао као учитељ и то у најзабаченијим селима пиротског округа. Када је напунио 25 година, оженио се Љубицом, девојком из познате и угледне трговачке породице. У међувремену, долази до промене на катедри нишких епископа и уместо дотадашњег епископа Никанора, на трон епископа нишких долази Доментијан Павловић. Он рукополаже дотадашњег учитеља Јордана у ђаконски а затим и у свештенички чин, и поставља га за пароха Рсовачког, где је он иначе претходно радио као учитељ. На овој парохији остаје све до 1913. године. Епископ Доментијан је обилазећи болеснике и рањенике у нишкој војној болници оболео од тифусa и упокојио се 1913. године, тако да за епископа нишке епархије долази Епископ Доситеј Васић, са чијим благословом Јордан одлази на даље школовање на Старокатолички теолошки факултет Универзитета у Берну-Швајцарска. Његово школовање прати ратни пламен који је захватио Европу и свет, почиње први светски рат што је доводи и до нових околности у животу и раду свештеника Јордана који се налазио ван своје отаџбине . У жељи да се врати у Србију, долази до Солуна 1915.године, али пошто су сви путеви прекинути, он по налогу српске владе одлази у Нешател, где се среће са Јованом Цвијићем, који му поверава старање и учење избегле српске деце из ратом захваћене државе, што он и чини све до 1919. године. Истовремено прикупља добровољне прилоге за српску војску, пише о страдању српског народа и правом стању војно-политичких и етничких прилика у Србији. Заједно са својим братом од стрица Јорданом П.Илићем објављују текстове у Швајцарским медијима о улози православне Српске Цркве у борби за ослобођење и независност. По ослобођењу 1918.године, свештеник Јордан се враћа у Србију , на Рсовачку парохију на којој остаје све до 1920. године. Исте године остаје удовац и са малолетним сином Војиславом као државни стипендиста враћа се у Швајцарску у Берн ради пријаве доктората на тему: „Богумили у свом историјском развоју“ ( “ Die Bogumilien in ihrerge schichtlichen Entwicklung”), који је успешно одбранио 1921.године. Вративши се у Србију нови доктор теолошко-философског факултета остаје на Рсовачкој парохијисве до краја 1921.године, када добивши канонски отпуст прелази у Београд где је постављен за референта Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве у Београду. Наредне године постављен је за секретара Светог архијерејског синода и на овој служби остаје до избора за Епископа захумско-херцеговачког 5. децембра 1925. године. Његов рад у Патријаршији није остао непримећен и незапажен, и поред његовог противљења, Свети Архијерејски Сабор предлаже га за Епископски чин. На заузимање тадашњег Патријарха Димитрија а такође и Епископа Јосифа битољског, Николаја охридског као и Јефрема жичког , он се мимо своје воље , повинује вољи Божијој и бива изабран за епископа светосавске епархије захумско-херцеговачке, са седиштем у Мостару. Замонашен је у манастиру Раковица, монашки постриг обавио је Епископ шабачко-ваљевски Михаило а на монашењу добија име Јован. Рукоположен је за Епископа захумско-херцеговачког у Београду од стране Патријарха Димитрија марта 1926. године. \ Дошавши на катедру Епископа ове Светосавске епархије Он преузима енергичне кораке, служећи и обилазећи и најзабаченија места, беседећи, разговарајући са верним народом, сузбијајући самовољу појединаца који су били навикнути на народни избор свештеника као и Епископа, издаје „Споменицу епархије захумско-хецеговачке“ и ради на издавању периодичне штампе. Због свог елегантног стаса у епископском руху и достојног држања, уживао је велико поштовање како интелектуалаца тако и обичног народа. На овој епархији остаје до 1931.године. У периоду од децембра 1927.године до 1929.године он је администрирао епархијом зворничко-тузланском. Од 1931. године одлуком Светог Архијерејског Сабора прелази на катедру Епископа браничевског. Устоличен је у Пожаревцу за Епископа браничевског 1932.године. Убрзо је и овде као и на претходној катедри покренуо велики рад на пољу мисије и живота и рада Цркве Христове. Уз помоћ свештенства, међу којима је било и његових школских другова, епископ Јован покреће часопис „Браничевски весник“, организује курсеве црквеног појања, са радом почиње и Верско добротворно старатељство, основано је неколико црквених хорова. Такође је осветио и неколико новоподигнутих Цркви као и парохијских домова. На овој епархији остаје до 1933.године. Нишка епархија остаје упражњена 1933.године, јер дотадашњи Епископ нишке епархије Доситеј Васић прелази у Загреб, за митрополита Загребачког. На епископску катедру епархије нишке избором Светог Архијерејског Сабора од 13.јуна 1933.године, изабран је Епископ браничевски др.Јован Илић . Епископ др. Јован Илић долази на трон нишке епархије 24.септембра 1933. године он и даље остаје да буде администратор браничевске епархије све до 7.октобра 1934.године. Доласком у нишку епархију Епископ др. Јован почиње марљиво да ради на њеном уређењу. Стотине црквених општина у епархији једнообразно је уредио, упутивши их на праћење законских и уставних одредби. Искуством из предходних епархија на којима је пуно урадио, он сада обилази намесништво за намесништвом, служећи, беседећи и разговарајући са свештенством и народом . Он уочава потребе и проблеме у својој епархији и обраћа им се пишући пастирске посланице. Свом свештенству умео је да каже: “Речју учи а примерним животом доказуј“. Верном народу упућивао је очинске поуке и савете да чувају своју веру, да пазе на последице које собом носи сујеверје и нехришћански живот.Својим присуством на братским сабрањима свештенство покреће на активан рад дајући им савете и упућујући их као искусан пастир. Знајући какав је проблем школовање ван места становања, покреће питање збрињавања свештеничке деце која су се школовала у граду, сирочади као и деце са посебним потребама. Његова активност се огледала и у посетама болесницима по болницама, старих и изнемоглих лица у геронтолошким центрима, а није заборављао ни осуђенике којима је давао утеху и очинске савете са молбом да по изласку из затвора буду на корист себи, својој породици и својим ближњима. Када се наша Црква нашла у сукобу са државом око конкордатске кризе 1937.године Епископ Др.Јован се са свештенством и верним народом успротивио овоме и отворено показао незадовољство против таквог уговора са Ватиканом. Против оних који су били пристали на конкордат он доноси решење којим се народни посланици и министри који су из нишке епархије, лишавају свих свештенорадњи и посете свештеника њиховим домовима. До доласка Епископа Др.Јована Ниш је био без епископског двора. До тада су Епископи становали у приватним кућама ,тако је и он становао и плаћао кирију. Схвативши да је потребна зграда за потребе епархије нишке он одмах преузима рад на изградњи и подизању исте. До 1940. године зграда је озидана али нажалост други светски рат прекинуо је започете радове .По завршетку другог светског рата успео је да исели раднике -зидаре који су се ту бесправно уселили и настави са радовима на завршетку зграде, да би се већ 1947. године у њу уселио Црквени суд и Епархијски управни одбор. Иако је новца понестало он не посустаје већ успева да обезбеди новац и завршава започето зидање епархијског двора у коме данас столује и ради Епископ нишки. Свакако не треба заборавити и његов допринос на уређењу и живописању Саборне цркве у Нишу. Исто тако и велики број Цркви и парохијских домова су са његовим благословом подигнуте и освећене. Рукоположио је и велики број нових посленика на њиви Господњој.Старао се на уређењу и очувању манастирских имања и самих манастира,водио бригу о монаштву и монашком подмлатку. У току другог светског рата он испољава сву своју способност и храброст достојнуједног пастира Цркве Христове. Као члан Светог синода и као познавалац немачког језика и културе, он одлази команданту немачких снага за град Београд и успева да издејствује да се из Патријаршијске зграде иселе војници који су је били окупирали и узурпирали.Како у Београду ,тако он и из свог стана у Нишу успева да исели немачке војнике. Оно што свакако заузима значајно место у његовом ангажовању у време рата јесте рад на спасавању невино ухапшених и одвођених на стрељање, за које је он лично гарантовао својом чашћу. Он је поред Немаца водио разговоре и са бугарским окупаторима и од њих тражио да не убијају невине и поштеде недужне. У исто време, њему је од стране Светог синода дошла одлука да се у Нишу отвори привремена богословија“Свети Сава“.У ратним приликама то није било нимало лако јер је требало организовати наставу , требало је обезбедити смештај и храну за наставнике и ђаке. Када је све то обезбеђено богословија у Нишу одпочиње са радом 23. Јула 1943. године у основној школи „Коле Рашић“.Било је295 богослова, већином из старијих разреда , из свих богословија.Неки од њих су имали смештај а 217 су били лично збринути од стране Епископа Др. Јована .Ректор богословије био је Епископ Др. НектаријеКруљ.Богословски испит зрелости одржан је од 7. до 18. септембра 1943. године а изасланик на испиту био је Епископ Др. Јован. Рад ове богословије ускоро је прекинут од стране Бугара који су заузели просторије школе. По завршетку рата, одмах наставља са својом службом првојерарха , служећи по свим местима епархије нишке и залечујући ране које је рат донео Цркви и повереном му верном народу. Доласком нове власти и идеологије у којој није било места Богу и онима који Му служе , на мети се нашао и Епископ Др.Јован. Напади на њега билу су како преко медија, тако и на бројним скуповима, нарочито на скуповима омладине, на којима је прозиван као народни непријатељ,издајник и лопов . На сваки могући начин настојала се омаловажити Црква Христова и њен значај за државу и народ који је она вековима напајала и хранила водом Живом. Иако нападан од нове државне власти, он је свој крст носио достојно као Епископ и ниједном није устукнуо и поклекао пред нападима и клеветама које су биле уперене против њега као човека и Епископа нишког. О његовом богословском раду потребно јепосветити посебно поглавље . Доста је писао и објављивао ,како своје научне радове тако и своје беседе и посланице. Такође је преводио исарађивао у многим часописима. Са његовим благословом излазе часописи“Преглед епархије нишке“,“Духовна стража“ покреће се и лист за децу „Српче“а од 1967. године излази и лист“Глас православне епархије нишке“. Упокојио се је својој 92. години живота,после 49. година епископског служења Христу Богу и стаду Господњем.Сахрањен је у Саборној Цркви у Нишу. Протонамесник Миодраг Павловић Извор: Епархија нишка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка

Епископ пакрачко-славонски г. Јован, које се налази у посети Словачкој као главни предавач на изложби Јасеновац – Аушвиц Балкана, посетио је 9. децембра 2019. године град Прешов. У просторијама Епархије прешовске примио га је Његово Блаженство г. Растислав, Архиепископ прешовски, Митрополит Чешких земаља и Словачке. Госта из Српске Православне Цркве пратили су Архиепископ михајловско-кошички г. Георгије, протојереј Петар Сорока, секретар за штампу Митрополитанског савета Православне Цркве у Словачкој; игуманија Серафима из манастира Јасеновца, директор удружења РесАртис Олга Седровић, филмски продуцент Урошка Татомир и чланови хорова Звона Православља, Милица и Градимир из Београда. Владика Јован је митрополиту Растиславу изложио о животу православних Срба у његовој епархији, која се налази у Хрватској, и о јасеновачком концентрационом логору. За Епархијску књижницу у Пакрацу, која је једна од највећих на Балкану, предстојатељ Православне Цркве у Чешким земљама и Словачкој поклонио је Јеванђеље на словачком језику, које је издао Митрополитански савет Православне Цркве у Словачкој. Владика Јован је митрополиту Растиславу поклонио копију ручно израђеног крста, који је изрезбарио српски патријарх Павле. У име удружења РесАртис Православној Цркви у Словачкој на сарадњи је захвалила директор Олга Седровић, којој је митрополит Растислав заблагодарио на организацији догађаја о Светим јасеновачким мученицима у Кошицима и Прешову. На крају су тропар Јасеновачким мученицима отпевале девојке из београдских хорова. Српски гости су се после тога помолили и у Саборном храму Светог Александра Невског у Прешову. Извор: Инфо-служба СПЦ

Манастир Ватопед, у коме се чува глава Св. Јована Златоустог прославио је његов празник у духу светогорског благољепија. Празничном службом је началствовао митрополит Халкиде Хризостом, коме је ово и имендан. Свештени манастир Ватопед чува лобању Светог Јована Златоустог. У част великог васељенског учитеља цркве у Ватопеду се сваке године служи празнично бденије са архијерејском Литургијом као круном свих богослужења. На лобањи Светог Јована Златоустог остало је нетрулежно уво на које је Свети Апостол Павле шапутао Златоустом док је писао тумачења посланица. Извор: Светогорске стазе

Црквеним велелепиљем прослављен празник Светог Јована Златоуста, именден Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопскох г. Јована и слава Ставропигијалног манастира Светог Јована Златоуста у Битољу. Радост празника увеличана је посетом Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, викара Епископа бачког и игумана манастира Ковиља, који је са својим монашким братством пристигао на прославу празника. Благољепиљу богослужења допринело је и молитвено присуство сестринства манастира Светог Стефана из Горњег Жабског у Епархији врањској. Преосвећени Епископот мохачки г. Исихије је началствовао свеноћним бденијем, док је Његово Блаженство Архиепископ г. Јован началствовао светом архиерејском Литургијом, уз саслужење епископа Исихија и Преосвећене господе Епископа Православне Охридске Архиепископије брегалничког и местобљуститеља битољског Марка и стобијског и местобљуститеља струмичког Давида, као и свештенослужитеља Православне Охридске Архиепископије и Епископије бачке. После читања Јеванђеља беседио је Епископ мохачки Исихије, док је на крају службе Епископ брегалнички Марко благословио празнично кољиво. Извор: Охридска Архиепископија

Овогодишње празновање заштитника и патрона крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог отпочело је 25. новембра 2019. године служењем вечерње службе у параклису школе. Звучни запис обраћања Епископа Јована Звучни запис беседе Митрополита Порфирија Звучни запис духовне поуке Епископа Јована Пре службе, професори, ученици и гости, окупили су се у холу Богословије и уз Ис полла ети деспота и тропар Светом Јовану Златоустом дочекали Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Вечерњу службу служио је Високопреосвећени Mитрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а у наставку, по први пут у историји те богословије, прослављању школске славе придодата је још једна свечаност – монашење. Чин монашења извршио је владика Јован, а монашки постриг примио је бивши ђак а садашњи професор крагујевачке богословије г. Јован Прокин. У наставку вечери преломљен је славски колач црквеног радија “Златоусти”. У уторак, 26. новембра 2019. године, на дан славе, у празничној атмосфери и пуном холу дочекани су архијереји шумадијски Јован и загребачко-љубљански Порфирије, који је и началствовао евхаристијским сабрањем. После читања Јеванђеља, надахнуту и поучну беседу произнео је митрополит Порфирије: -Свака реч Јеванђеља јесте реч Божија, реч Христова, иако је у прошлости већ изречена, она не губи своју снагу и вечни смисао. Сада смо чули реч Христову, реч Њега самога, која нам открива да је Он дошао у свет, не да би основао неку нову заједницу, идеолошки другачију, не да би утемељио неки нови философски правац који би био само још један више у ондосу на претходне, већ је Господ дошао искључиво и само да спасе људски род. Истовремено, основао је Цркву своју, да она буде радионица спасења, да она буде предукус Царства Божјег, да она буде Царство Божје међу нама управо кроз овај моменат, кроз свету Литургију. Тако и у причи коју је Господ изрекао, а записао је апостол Јован, Он позива све нас да се угледамо на Њега, да нам Он буде образац и узор. Ми данас славимо једног таквог пастира Христовог, кроз чије дело се пројавила служба Христова. Тај пастир јесте Јован, прозван Златоустим. Тако је назван због златних и спасоносних својих речи, али те речи нису биле само дивно изречене, нису биле пука реторика, већ су биле испуњене Духом Светим и у себи носиле снагу која се није само дотицала срца свих људи који су га слушали, већ дотиче и наша срца, срца савремених хришћана. Та снага речи проповедника речи Божје није у стилу, није у начину на који је та реч изречена, него је у унутрашњем односу са Богом и Христом. Ако та реч Јеванђеља није потврђена животом, односно ако не извире из живота по Христу, онда та реч, ма колико лепо била изречена, нема никакву снагу. Ма колико Свети Јован Златоусти имао спасоносу, златну и убедљиву реч, пре свега има спасоносни, врлински живот. Зато сада када славимо светог Јована Златоустог, морамо знати да наша реч има снагу само ако живимо светим животом каквим је он живео”. Током празничне Литургије, као и сваке године, владика Јован је рукопроизвео матуранте из Епархије шумадијске у чин чтеца, док је професора монаха Јована Прокина рукоположио у чин јерођакона. По завршетку свете службе уследила је свечана академија коју је отворио хор Богословије, а затим је реткор Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић свима пожелео добродошлицу и најавио даљи програм. Професор јереј Владан Костадиновић, потпомогнут рецитаторима Миланом Јеличићем, Марком Станишићем и Павлом Луковићем, одржао је предавање о историјским приликама у време добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. После предавања ученици Дејан Костић (на гитари) и Стефан Стојановић (на фрули) извели су песму Зајди, Зајди. За крај програма хор је уз инструменталну пратњу ученика отпевао песму Играли се врани коњи. Прослава је настављена уз свечани ручак у школској трпезарији, уз песму и пријатно расположење. Извор: Епархија шумадијска

На празник Светог Јована Златоуста у храму Вазнесења Господњег на Бањи Врућици светом архијерејском Литургијом је началствовао Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење надлежног Архијереја зворничко-тузланског г. Фотија, свештеника из више епархија, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Будимира Гардовића. Разлог сабрања у светињи на Бањи Врућици, поред величања имена Божјег кроз дело и личност Светог Јована, била је седница Катихетског одбора Републике Српске. У својој беседи, епископ Фотије је честитао имендан митрополиту Хризостому, нагласивши да је пут Светог Јована Златоустог био пут страдања и невоља, пут боготражитељства и љубави према Господу. -Врлине које су красиле тог богоугодника, красе и пут митрополита Хризостома, који је свој живот посветио Цркви страдалној, од Епархије бихаћко-петровачке до Митрополије дабробосанске. Митрополит Хризостом је заблагодарио Господу и Светом Јовану који су му давали снаге да истраје на своме путу. -Ријечи Слава Богу за све биле су последње ријечи Светог Јована. Оне нас напомињу и упућују да и наш славослов имена Божијег овим ријечима треба да буде свеживотан, од дана рођења до дана нашег пресељења у Господу, поручио је Митрополит. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављен у Саборном храму у Крагујевцу у суботу 16. новембра 2019. године. Звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора др Зорана Крстића Звучни запис беседе Епископа браничевског др Игнатија Звучни запис беседе Епископа шумадијског Јована Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење високопреподобног архимандрита Прокопија, госта из Антиохијске патријаршије, као и свештенства и монаштва Епархије шумадијске. У славу и част светог великомученика Георгија освећен је и пререзан славски колач Владике Јована, за чије здравље и спасење су се сви присутни помолили Господу. Након прочитаног Јеванђеља, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић је на почетку своје беседе честитао славу Епископу Јовану: “Наш Владика Јован предстоји евхаристијском заједницом у Шумадији и моли се за све нас. Па тако исто да и ми данас њему пожелимо да се његов заступник и заштитник пред Господом, свети Георгије, непрестано моли за њега. И оно што бих могао ја, а и сигурно у име свих вас и у име свих свештеника, да му пожелим јесте добро здравље, а надасве да му пожелим да правилно управља речју истине Очеве. То је оно, браћо и сестре, што је нама највише потребно. Дакле, да пројављујемо сви ми вољу Божију, не нашу вољу и не онако како бисмо ми то желели, него, како то у Господњој молитви кажемо, да буде воља Очева”. У наставку беседе прота Зоран је говорио о правим јунацима и узорима и начину на који је Црква њих истакла. “Желео бих да вам нешто кажем о јунацима, херојима и узорима. Свако време их има, и човек не може да одрасте, не може да сазри ако нема узоре. Свако од нас има једног, или више, или много узора у животу са којим се поитовећује. Али данас када молитвено славимо светога Георгија, да ли можемо да се запитамо да ли наши светитељи, пре свега свети Георгије, спада у такву групу. Свети Георгије је свакако јунак хришћанске вере. Али ако бисмо се даље запитали да ли је свети Георгије узор са којим можемо да се поистоветимо, одговор од стране Цркве би и ту био потврдан. А онда би уследило и треће питање, да ли неко од нас заиста жели да буде мученик? И ту би одговор вероватно био негативан. Све је то лепо, али кад треба крв пролити и у тој ситуацији исповедити Христа, онда то није узор са којим можемо да се поистоветимо. У том случају морамо се запитати какви су наши животни приоритети јер узори управо зато и постоје, да нам покажу шта ми то у животу желимо. Оно заправо где се огледа наша вера и што јесте камен спотицања, јесте да ли смо спремни да живот свој положимо за Христа. Васкршње радости нема без страдања и патње. Као што знамо браћо и сестре, свети Георгије се на иконама често слика са неким оружјем, најчешће копљем. Какво је то копље? Можемо и то копље символички да тумачимо као хришћанску врлину коју смо управо чули у данашњем Јеванђељу. Каже нам свети апостол Лука: “Трпљењем својим спасавајте душе своје”. Дакле, не постоји моћније оружје за савладавање зла од трпљења. То ће за свет увек изгледати парадоксално, јер прва наша реакција јесте да се супротставимо злу. Али ни прва реакција светог Георгија није била да се супротстави цару или да побегне од цара, да се склони, да било шта тако уради да сачува свој живот. Његова једина реакција је била да исповеди Христа и да трпи, шта год да му се деси. Он је свакако пристајао на све што ће му се десити. То је копље које морамо следити. Посебно је важно браћо и сестре да се научимо да друге људе трпимо, да носимо њихова бремена, јер уколико ми друге не трпимо, нико неће ни нас да трпи. Трпљење исто тако подразумева стрпљење. Данашњи човек је некако брз, све би желео одмах да уради, па је исто тако брз и на осуди, брз на одбацивању, брз на раскидању свих могућих заједница, а неке од тих заједница се после никада више не успостављају. Лек за све то који нам препоручује свети Георгије, а и Јеванђеље свакако, јесте трпљење. То је тај мач светог Георгија, мач или копље, који ми треба да подигнемо и на тај начин да покажемо да нам је свети Георгије узор, да би нам онда он био заштитник и молитвеник пред Господом. Амин”. У наставку свете Литургије Владика је са присутним верницима преломио славски колач. У складу са древном традицијом, у поподневним сатима Епископ је приредио трпезу љубави за своје госте међу којима су били и Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ браничевски Г. Игнатије, архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњану. Топлини славске трпезе допринео је и Епископ браничевски Господин Игнатије који је добром домаћину честитао крсну славу и том приликом нагласио да је дивна трпеза, коју је Епископ Јован приредио, проистекла из јеванђељских обичаја и да је то суштина славе – угостити другог човека, угостити путника, угостити Господа. “Заиста, немам речи да изразим захвалност нашем домаћину. Желим му дуг живот и благослов Господњи, да и идућа година буде берићетна и благословена. Благодарим Господу преко нашег домаћина. Желим вам дуг живот и свако добро од Господа. Живели Владико на многаја љета”, биле су речи благодарности Епископа Игнатија. “Браћо и сестре, од срца се захваљујем Епископу Игнатију, мом комшији, а наш народ каже да је комшија пречи него ли брат на страни. Хвала и Епископу врањском Господину Пахомију и свима вама који сте дошли. Поновио бих ону народну изреку: “Тешко кући којој нико не долази”. Радујем се што сте ви данас дошли овде у средиште Цркве Божије у Шумадији. Мислим да треба што чешће да се састајемо, наравно и на ручку и уопште у разговорима, јер где има разговора има и разумевања. Нека нам свима свети Георгије помогне, а вама од срца хвала, јер надам се да нисте волели не бисте дошли, а ја вас од срца све поздраваљам и волим вас. Бог вас чувао”, поручио је Епископ Јован на крају овогодишње прославе Ђурђица. Извор: Епархија шумадијска

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије боравио је у вишедневној посјети Грчкој. Том приликом посјетио је између осталог и манастир Светог Јована Крститеља – Макрино у митрополији Мегарској. Манастир Св. Јована датира још из 11 вијека. Од 1833. манастир је опустио због непријатељског односа према Православној Цркви Грчкој наметнутог краља Отона који је био баварског поријекла. Од 1960. године, доласком на то мјесто архимандрита Дамаскина, који је својом љубављу према светињи и Јевађељу сабирао око светиње душе жедне Бога и жртвене љубави према сваком човјеку, манастир је заживио поново монашким и богослужбеним животом. Тако се временом сабрало и сестринство. Ово наводимо из разлога што је наш Митрополит Амфилохије за вријеме свога боравка у Атини долазио и исповиједао се код дивног старца Дамаскина и од њега добијао духовне поуке за свој монашки и свештенички живот. У манастиру данас живи 70 монахиња. Митрополит је затим посјетио и манастир Светог Јеротеја, првог епископа Атине , који је иначе био и судија атинског Врховног Суда (Ариос Пагос), учитељ Св. Дионисија Ареопагита. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Крститеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. Димитрије Богдановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли. Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду. Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији. Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији. Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране, верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове! Катихета Бранислав Илић *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О празнику Усековање главе Светог Јована Крститеља у емисији Пирг говорио је протојереј Бобан Стојковић, професор Богословије "Светог Кирила и Методија" у Нишу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас

Међу празницима посвећеним Св. Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ . Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају, након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему у част, али и богослужење Цркве. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20.јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7.јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована (11. септембра). Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника) Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи заузима посебно место у богослужењу наше Свете Цркве. У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније на Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег). О празнику Усековања часне главе Св. Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик, (синаксар празника). Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу. Према речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11). Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит. Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: "Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину." На вечерњем овог празника имамо три Старозаветна читања: Из књиге Пророка Исаије, Пророка Малахије и из прича Соломонових. На јутрењу се чита одељак из Матејевог еванђеља, као и синаксар који описује празник. На Литургији имамо Светописамска читања из Дела апостолских, као и читање из Марковог еванђеља. Заамвона молитва на празник Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Ти си савио небеса и сишао, оденувши се у свако смиреноумље и снисхођење, Христе Боже наш. Ти си нам подарио Претечу и Крститеља твога, проповедника истине, гласноговорника покајања и житеља пустиње, на изображење нашега спасења. Ти си њега удостојио да се добрим подвигом подвизава, да трку заврши и веру очува, а да напослетку венац правде и истине добије и да онима који беху у аду унапред благовести искупљење и спасење. Ти Сâм даруј нама да се угледамо на незаборавни живот његов и на врлинско живљење његово у радости и сладости духовној, а да презремо земаљско наслађивање. Молитвама његовим избави нас од власти светодршца таме овога века, чувајући нас и покривајући крилима доброте Твоје. Јер си Ти Творац и Давалац свих добара и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и Пресветим и добрим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. О посту на празник усековања часне главе Св. Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Црква нас на овај празник подстиче на пост угледајући се на благословени и дивни пример подвижника над подвижницима и монаха над монасима, који се у јорданској пустињи хранио скакавцима и дивљим медом. По многим сведочанствима пост у овај дан установљен је са самим празником. Директно помињање поста на празник усековања часне главе Св. Јована налазимо у типику Светог Саве освештаног који се позива на древно црквено предање. Када говоримо о начину поста у овај дан, не бисмо смели да сметнемо са ума да је ово литургијски дан и самим тим због Евхаристијске радости начин поста не може бити у потпуности строг. Овај празник ваистину јесте мали велики петак, али у исто време он је велики Васкрс, на то нас подсећа и преподобни Јустин ћелијски: „данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, - Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану "Деисис" тј. мољење: Господ седи на престолу славе - Цар Небески, с десне стране њега - Пресвета Богомајка, а слеве Свети Претеча. Моле се Њему за род људскиˮ „Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника). Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:

Један од највећих архијереја у историји Православне Цркве биће званично прослављан у филипинској општини Гујуан. Велики чудотворац Свети Јован Максимович Шангајски и Санфранциски узео је велику групу сирочића под своје старање на острву Тубабао након што су комунисти дошли на власт у Кини 1949. Овде су били смештени у међународном избегличком кампу који је он посећивао и благосиљао свако вече. Локални Филипинци се још и данас сећају Светог Јована који је штитио острво од тајфунских киша за све време свога боравка овде. Према извештају на сајту мисије Руске Заграничне Цркве, једна грађанска општина, у коју спада и острво Тубабао, усвојила је предлог локалних православних представника да се 2. јул званично обележава као дан Светог Јована Шангајског и Сан Франциског. Године 2014. градоначелник Гујуана пружио је финансијуску помоћ за подизање капела Иверске иконе Мајке Божје управо на месту где је Свети Јован служио Литургију а које је тајфун уништио 2013. године. Постоји и црква посвећена Светом Јовану у селу Санта Марија на острву Минданао, коју опслужује отац Силуан Томпсон. Извор: Инфо служба СПЦ

Дана, 29. августа, када Црква прославља Усековање главе светог Јована Крститеља (по новом календару), у женском манастиру Сајднаја пројавило се чудо. За време Божанствене Литургије са иконе светог Јована Крститеља почело је да тече миро и крв. О наведеном чуду, посведочила је и игуманија манастира Феброња, која је показала икону. Манастир Сајднаја је древни православни манастир Пресвете Богородице - на арапском и арамејском "Сајднаја" значи "Владичица наша". Извор

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије обишао је, у четвртак 22. августа 2019, у послеподневним часовима радове на живописању цркве Ружице у Рожајама. Обнова рожајске цркве Рођења Светог Јована Крститеља, познате као Ружица, почела је прије четири године и, по ријечима надлежног пароха о. Слободана Радојевића, успјешно је завршена комплетна реконструкција спољашњости храма, кровног покривача, фасаде и столарије. Осим тога, у потпуности је, наводи свештеник Радојевић, обновљен Парохијски дом, а направљене су и стазе око цркве. Недавно је почело украшавање унутрашњост храма, који ће красити живопис. До сада је завршена олтарска апсида, а, ових дана, кренуло се са осликавањем куполе. Надају се, додаје о. Слободан, да ће, уз Божју помоћ и људи добре воље, до храмовне славе, празника Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула следеће године, успјети да заврше иконописање унутрашњости цркве. Надлежни парох, напомиње да ће све планирано са успјехом бити и приведено крају захваљујући, једним дијелом православном становништву из Рожаја, које се укључило у акцију прикупљања прилога за иконописање цркве Ружице. Уздају се да ће им у овим радовима помоћи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије и Митрополија црногорско-приморска, који су, иначе, приложници већине новчаних средстава, уложених у наведене радове, на чему им свештеник Радојевић захваљује и овом приликом. Он позива све људе добре воље, а прије свих чланове братстава Магделинић, Булатовић, Вељовић, Гаровић, Радевић, Ратковић, Алексић, Ђуровић, Зекић, Ивановић, Белоице, који живе изван Рожаја да се укључе у прикупљање средстава. Један квадрат иконописања је 90 евра, а укупна површина унутрашњости храма, која ће бити иконописана, је 400 квадрата. Сви који желе да учествују у иконопису, чиме ће се употпунити обнова цркве Ружице, новац могу донијети о. Слободану у цркви или уплатити на жиро рачун: 510 - 92565 - 56 Епархија- ЦО Рожаје са назнаком за обнову цркве Ружице Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Протојереј Јован Мајндорф (17. фебруар 1926. - 22. јул 1992), декан Академије Светог Владимира од 1984 до 1992, професор Историје Цркве од 1959. до 1992, плодан писац и снажан глас Православне Цркве, упокојио се на 22. јула 1992. године. Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД). Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу. Отац Јован Мајендорф је дуго времена био на челу Одељења спољних односа Православне Цркве у Америци. Био је један од иницијатора стварања канонске организације ове Помесне Цркве (чији почеци сежу у време оснивања Руске мисије на Аљасци, 1794. године), која је своју аутокефалност добила од Московске Патријаршије 1971. године. Од 1968. до 1976. године стајао је на челу комисије “Вера и поредак” Светског Савета Цркава, у чијем се Централном одбору налазио. Отац Јован је био један од оснивача Синдесмоса (Светске федерације православне омладине) 1953. године, први секретар те организација, а затим и њен председник. Такође, протојереј Јован Мајендорф био је ректор Академије Светог Владимира у Њујорку. Последње три године живота често је посећивао Москву и Петроград, где је држао предавања и проповедао. Дела оца Јована Мајендорфа преведена су на 12 светских језика. Његовом перу припадају такве студије као што су “Увод у учење Григорија Паламе” (Editions du Seuil, Paris, 1959), “Свети Григорије Палама и православна мистика” (Сеил, 1959; српско издање: Православни Богословски факултет и Хиландарски фонд, Београд, 1983), превод и критичко издање “Тријада у заштиту свештеноисихаста” од светог Григорија Паламе (у 2 тома, Louvain, 1959), “Православна Црква јуче и данас” (Сеил, 1960; 2. издање 1969), “Православље и католицизам” (Сеил, 1965), “Христос у византијском богословљу” (Les editions du Cerf, 1969; српско издање: “Христос у Источно-хришћанској мисли”, Хиландар, 1994) “Увод у византијско богословље” (Серф, 1975), “Брак: његова перспектива у Православљу” (YMCA-Press, 1986), као и мноштво чланака. На енглеском језику објављене су књиге: “Византијско богословље – Историјски токови и догматске теме” (Fordham Universsity Press, 1974; српско издање: “Византијско богословље”, Каленић, Крагујевац, 1989.), “Византија и уздизање Русије – истраживање византијско-руских односа у XV веку” (Harvard University Press, 1980), “Византијско наслеђе Православне Цркве” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981), “Јединство царства и хришћанске поделе. Црква од 450. до 680. године” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981; српско издање: Каленић, Крагујевац), а такође и зборници радова и издању Свето-Владимирске духовне Академије: “Живо предање” (1978), “Саборност и Црква” (1983), “Сведочанство свету” (1987), “Визија јединства” (1987). Отац Јован је био ожењен, имао је четворо деце и шесторо унучади. Извор: Српска Православна Црква